|
|
|
 |
Зоран Стефановић СЛОВЕНСКИ ОРФЕЈобредни случај(радио драма)
Радња се одвија у затвореној балканској васељени. Доба је XIII столеће пре нашег Спаситеља, што је вероватна дезинформација.
Ликови и појаве
Почетак. (Тишина. Варничење. Сипљиво уздисање старица. Вода ври, ватре пуцкетају на отвореном простору. Непријатни електрични звуци и пражњења се наслућују из даљине. Опет сипљиво уздисање и преметање нечег из руке у руку. Топтање руку о хистерично тело.) ЛАХЕСА: Збори, сестро. (Тишина.) ЛАХЕСА: Збори, сестрице суђајо. (Шум ударца и мали јаук. Накашљавање и несигурно набрајање и запевање.) АТРОПА: Када се Орфеј, краљ трачки и лајавац словенски, жив вратио са аргонаутског лоповлука, Вериге Света, Балкан, почеле су се њихати. ЛАХЕСА: Све је замукло. КЛОТО: Опасно је било пустити га да се смуца Тракијом! Македонијом! Тесалијом! АТРОПА: Њега, што би трулим својим даром с бозима да општи... ЛАХЕСА: Праведан бес у нама сејући. КЛОТО: Инатећи се с нама! АТРОПА: Његове су намере... ЛАХЕСА: ...пљување у наша ждрела... КЛОТО: ...ал узалуд му! (Пауза.) АТРОПА: Судбину... ЛАХЕСА: ...окушај... КЛОТО: ...без зазора... АТРОПА: ...Орфеју! (Стењање у напору да се нешто заједничким трудом извуче и испреде.) АТРОПА: Орфеју... КЛОТО: Певај... (Беба, тик крај њих, заурла од нелагодности и страха. Старице се нервозно смеју) АТРОПА: Звуцима нам дочарај камено небо Балкана! ЛАХЕСА: Медне сисе још нерођене Јелене! КЛОТО: Дан када ћеш баш ти сахранити искричави Олимп, бозима дом! АТРОПА: Дочарај нам и себе, о Орфеју, који се очима смејеш! КЛОТО: А уста ти служе да гризеш док љубиш! (Све стане. Тканина шушти. Старице убрзано дишу...) АТРОПА: (Смех.) Зевс-муњобија те воли. И поздравља. Пита: сећаш ли се... ЛАХЕСА: ...зашто си се родио? АТРОПА: ...из утробе мајке твоје, лепе глупаче — Калиопе! Још тад смо те, голуждравог и урлајућег, опоменуле: не прави пиздарије, Орфеју! (Сестре јој као ехо понове.) (Атропа прочисти грло.) АТРОПА: Ноћас бисмо могле да вратимо тег који ваги припада. Зато нек се смртни умире. Једном ће се само митографи сећати прљавих послова које за Оца-Громовника радимо. АТРОПА: И сви су око њега говорили: „Не, не би требало да правиш пиздарије, Орфеју... Нека тајна коју бози знају не буде и твоје власништво! Музика ти је довољна.“ А Орфеј... (Јак урлик тек рођене бебе. Пауза.) ЛАХЕСА: Пусти га, сестро. То се још није ни десило. (Ћутање.) ЛАХЕСА: Нека жгепче живи. (Вода ври, варничења се појачавају свуд по простору.) Претапање (Из какофоније се помаља звук окретања радијске скале и тражења станица. Чују се вести изговорене хистерично брзо на неразумљивим језицима. Војничке корачнице. Оштре војничке наредбе лајавим и непознатим речима. Музичка најава вести.) СПИКЕРКА: ...а за крај ових вести дана, подсећамо на коментар бога Диониса, његове светости Загреја-Сабазиоса. Цитирамо: „Када се Орфеј, господар трачки и просветитељ словенски, жив вратио са аргонаутског јунаштва, Вериге Света, Балкан, почеле су се њихати од радости. Све је замукло у срећи, видевши га како опет корача Тракијом! Македонијом! Тесалијом! Њега, што би благим својим даром с бозима да општи... Наду у општи напредак у нама сејући.“ Крај цитата. Следи прогноза ерупција на Сунцу. Претапање (Таласи. Цврчци и птице. Идила. Девојке певају и кикоћу се ласцивно. Шум хеликоптера. Вриска и бежање. Хеликоптер се зауставља. Две особе трупкају. Стају. Тишина.) ДИОНИС: Реци, сине. ОРФЕЈ: Дођосмо почаст да искажемо, Бахусе. Да видиш да ти наше дужно поштовање није изостало. ДИОНИС: (Нимфици.) Подсети ме. НИМФА: То је Обреј, познат код Ахајаца као Орфеј. Принц трачки. ДИОНИС: Музичар што је Аргонауте разгаљивао? ОРФЕЈ: Колико ми је у моћи да разгалим хероје. ДИОНИС: Јебо им ја матер. А шта ти је то поред тебе? ОРФЕЈ: Моја супруга: Еуридика. ДИОНИС: Да ли је мутава? ЕУРИДИКА: Нисам, господару Дионисе. ДИОНИС: Сад видим да ниси. Скините им, децо, ту друмску прашину — као господа нек изложе молбе. (Шљапкање воде и умивање.) ДИОНИС: Сад ми повери по шта си дошао. ОРФЕЈ: По твоју милост, да ти служим као верно псето. Да ти будем свештеник. ДИОНИС: Ви, Аргонаути, сте увек били Аполону уз скут, достојанствени и углађени. Чему мени долазиш? ОРФЕЈ: Жеља ми је да се вратим крају који ме роди. Да му служим. ДИОНИС: Нису те Фурије терале да се смуцаш по Египту и сабираш отпад њихових учења. И сад ми то доносиш овамо да ми ова чеда поквариш. (Нимфице се смеју.) ДИОНИС: А и глупи народ што ме лицемерно воли. ЕУРИДИКА: Само најбоље Обреј доноси, господару Дионисе! Народ да просвети, а теби славу да обасја. ДИОНИС: Ипак штета што ниси мутава. Напојте их, мучно је с трезнима разговарати. (Звецкање пехара, ово двоје пију.) ДИОНИС: Да ли још свираш? ОРФЕЈ: Да. ДИОНИС: И још кротиш животиње свирком? ОРФЕЈ: Кад ме је воља. ДИОНИС: Ево имамо овде једну дртину. И он зна коју ћурликнути, па можете и заједно. Стари...? (Старина тихо засвира на фрули. Све замукне када меланхолија облије простор. Орфеј се опрезно па одлучније укључује у старчеву мелодију. Његова лира мења мелодију у хладну и величанствену свечаност. Када Орфеј заврши нико се не усуђује да проговори. Нико, изузев старца.) САТИР: Млад си, али добар. ОРФЕЈ: Које је то свирало, часна старино? САТИР: Сирингом га зовем. ОРФЕЈ: Постојао је један што је фрулу звао тим именом. Именом из сећања, худих, пресивих. Је ли то твој пропао лик, Пане, боже шумски и пастирски?!? (Ћутња.) ОРФЕЈ: Али ти си мртав!!! (Ћутња. Дионис јаким пљеском разбија непријатну тишину.) ДИОНИС: Част свирачима! (Поверљиво, Орфеју.) Откако се нимфа Сиринга, његова љубав, претворила у трску, а он је за свиралу одсекао, од тад га подсећати на себе не ваља. На разлику која га од нас дели. ОРФЕЈ: Значи, јесте мртав? (Дионис се само насмеје. Мења тон, као да објашњава малој деци.) ДИОНИС: А ми, ето, нисмо! Ко за инат Оцу-Муњобији. А ти не само што ми свирком утробу милином обливаш, него ваљда и извешће ми доносиш. Јамачно пролазисте и кроз Олимп — гнездо од Зевса свито за родбину ми часну. ЕУРИДИКА: Јесмо. Али не би се, господару, могло рећи да ти је родбина... (Орфеј је нагло прекида.) ОРФЕЈ: Тачно је да освећени Олимп посетисмо. Кратко, али милостиво. ДИОНИС: Но, помињем ли се по каквом добру тамо? Срећу ли ми зажеле отац-Зевс, маћеха мила — кравоока Хера? Или посестриме моје: Атина, Афродита, Артемида, а ти, пак, заборави да ми пренесеш медне им речи? ОРФЕЈ: Сви те цене и воле. Али, авај, накратко ти личност разговором частисмо, те и заборавих шта да те известим... ДИОНИС: Пожељно је онда и измислити, само да мене, бога-јуношу, не цвељаш. Но, небитним вас више нећу притискати, лабудићи моји. Ко да и не знам којим ме већ љубавима родбина части, ко што је већ и ред. А понајвише горди и драги брат, Аполон-Фојб, укуса истанчанога. Попијте ово. (Наздрављају. Испијају. Смех) ПРЕТАПАЊЕ (Бубњеви и тешки кораци. Богови се окупљају на Олимпу. Атмосфера је тешка и мучна. Пуна прикривене агресије.) ЗБОР: Ни у фотону упоредив није ЗБОР: Невоља почиње из свог змијског јајца ЗЕВС: Треба ли да ишчекујем речи ти ХЕРА: Зар увек сумњаш у срећу рода? ЗЕВС: „Господом“ ме ослови, кучко! АПОЛОН: Моја оданост завет ти је, оче. ЗЕВС: Одано ми подговараш децу? (Прелиставање и хистерично цепање дневних новина.) ЗЕВС: Збори, али да будем убеђен! АПОЛОН: Шта, а да ти то већ не знаш? ЗЕВС: Синове су речи навек нове. ЗБОР: Можда, диве, вријеш у празно? (Зевс не обраћа пажњу. Чека.) ХЕРА: Сваку ће свакоме див одмерити. ЗЕВС: Нек се кушује кад се моји дугови преламају! (Све, па чак и ветар, замукне. Аполон дрчно реагује.) АПОЛОН: А кад Фојб-Аполон своје прелама, ЗЕВС: Признај. АПОЛОН: Шта? Да спремам челик и сплетку ЗЕВС: Па, спремаш ли? АПОЛОН: Челик и сплетку? Спремам. ХЕРА: (Претворно.) Зар? ЗЕВС: Шта ти јуноша Бахус скриви (Аполон ћути.) ПОЛА ЗБОРА: Можда је поштовање младац ДРУГА ПОЛА: Или си, златокоси боже, АПОЛОН: Јебла га пажња!!! Не може Фојб бити љубоморан на пијане глодаре!!! ХЕРА: (Уплашено.) Говори у стиху! ЗБОР: Чиме ћеш се оправдати АПОЛОН: То је зарад твога и нашег добра, оче! ЗЕВС: Јаче би тукло очево срце АПОЛОН: Брзе ми припреме беху, ЗЕВС: Али ни ти миран не сеђаше... ЗБОР: Војске диже, шпијунима ровари, ЗЕВС: Орфеј? ЗБОР: Послао га је, чедног, Дионису, ЗЕВС: Али чему све то? АПОЛОН: (Хистерично.) Зато што сви бејасте слепци ЗБОР: И Хера би радо рекла своје речи жучи ЗЕВС: Оптужујеш ли ме да сам одвише АПОЛОН: Ти ваљда знаш шта радиш, Муњобијо. ЗЕВС: Скоројевић? АПОЛОН: Дионис више Делфа неће видети, ЗБОР: Аполону-Фојбу до реда је навек. ЗЕВС: Страх те је, сине. ЗБОР: А онда ће и свемир лакше дисати АПОЛОН: Нисам гордољубан! нисам! ПОЛА ЗБОРА: А дотле Златокоси приљежно спрема ДРУГА ПОЛА: Фенички носач авиона! АПОЛОН: (Хистерично.) Нисам гордољубан! Нисам! (Комешање мноштва богова и дошаптавање. Аполон урликне у бесу несхватања и одбацивања.) Претапање (Цврчци и птице. Шум језера. Мазно буђење гомиле тела из еротичног сна.) ДИОНИС: Је ли те забавила ова наша игрица? ОРФЕЈ: Каква игрица, господару? ЕУРИДИКА: Осмех ти краси лице, Бахусе. Значи ли то да Обреја примаш за слугу ти свештеног? (Пауза.) ДИОНИС: Да. (Еуридикин уздах олакшања.) ОРФЕЈ: Срце ми кликће што ти, вински боже, показа задовољство мојом ништавном понудом. (Бахус и његова братија не одговарају. Варничење. Пауза.) ЕУРИДИКА: Где су сви отишли? (Орфеј ћути, мирно угођавајући лиру. Импровизује неку мелодију.) ЕУРИДИКА: Зашто сад и ти ћутиш? ОРФЕЈ: (Блазирано) Хајде да се купамо. Дођи. (Она ћути. Он је мало попрска водом.) ОРФЕЈ: Рекох: дођи! ЕУРИДИКА: Зашто да дођем? (Пипање и хватање. Тешко дахтање. Пауза.) ЕУРИДИКА: Трудна сам. ОРФЕЈ: Па? ЕУРИДИКА: Женско је. ОРФЕЈ: Нека је мајка-Хера благослови. ЕУРИДИКА: Благословљена нека ти је глупост која нас је у неизвесност увалила. (Он ћути, опет узме лиру. Импровизује.) ЕУРИДИКА: Реци ми шта је све ово? ОРФЕЈ: Наплаћивање рачуна. Зора коначног суђења. ЕУРИДИКА: Лажеш. И умишљаш, фрајеру. (Пауза.) Цео твој живот је једна напукла маска. И то туђа. ОРФЕЈ: Свет је маска. Ја сам само прорез за очи. ЕУРИДИКА: Ко гледа кроз прорез? Чији си ти, у ствари? Аполонов? Дионисов? Свој? ОРФЕЈ: Моја улога је да суђење убрзам. ЕУРИДИКА: Луд си. Власт нећеш отети, ако ти је то намера... ОРФЕЈ: Мислиш да има потребе да отимам? Ионако је дошло време да гамад моћна плати за опачине. А онда ћу ја те опачине исправљати! ЕУРИДИКА: Не лај! Бићеш чут! (Он се смеје и свируцкајући се лагано удаљава. Она виче за њим.) ЕУРИДИКА: Мислиш да ћеш једини преживети? Да у њиховој игри ти можеш богове зајебати? Коју награду очекујеш? Бесмртност?! Власт?! Квазаре и супернове?!? (Она престаје да урла јер је Орфеј већ отишао. Она почне да се пљуска да би се смирила. Псује кроз зубе. Одједном јак пљусак, она врисне.) ЕУРИДИКА: Шта хоћете вас две? НИМФА ПРВА: Зар ниси усамљена, сестро-нимфо? Је ли ти сетна словенска душица? НИМФА ДРУГА: А можда те је војно твој за срце ујео? Или би га радо бољим заменила? НИМФА ПРВА: Можда би се нама за помоћ обратила? ЕУРИДИКА: Хвала. Сама ћу се изборити. ДИОНИС: Јеси ли сигурна? (Еуридика врисне.) ЕУРИДИКА: Како... Како си то урадио? Одакле си могао... (Шум хватања. Еуридика опет врисне. Тешко дисање двоје припијених људи.) ДИОНИС: У Хипербореји, неприродном Аполоновом рају, као дете сам спавао под никад залазећим сунцем... Тамо је Фојб слао остареле нимфе да се међ Хиперборејцима бурне младости сећају. Гледајући њихове свеле груди плашио сам се своје смрти. Мада се верује да богови не умиру, приметио бих да је и то само предрасуда. И сањао сам како ћу на спарни дан моје погибије доћи на ноге остарелом Аполону, привити му главу на братске груди и замолити га за опроштај, јер ме никад није волео. Сан је кончао тако да Фојб не може отворити очи да ме види. Наиме, обојица смо већ били мртви, Хадом освећени. ЕУРИДИКА: Зашто се смејеш? ДИОНИС: То су тикови. Плачем, у ствари. Чуј, ако можеш њега да спасеш, учини то. Ако не, ионако ће бити занимљиво... ЕУРИДИКА: Не разумем. ДИОНИС: Где ти је муж? ЕУРИДИКА: Међ дрвећем. Заводи мечке свирком. ДИОНИС: Добро се осећа у наивној кожи? ЕУРИДИКА: Питај њега, господару. То су мушке ствари. (Шум тканине.) ДИОНИС: Ево и женских. ЕУРИДИКА: Није ми до тога, господару. ДИОНИС: Тужан сам нешто. ЕУРИДИКА: Други је лек за то. (Гушање двоје тела. Тешко дисање.) ЕУРИДИКА: Пусти ме, господару... ДИОНИС: Желиш ли да размотримо место твог војна у свему овоме или ћеш се ипак смирити? ЕУРИДИКА: Не разумем. ДИОНИС: Ни ја. ЕУРИДИКА: Ма пусти ме. (Отимање. Стрка. Пљусак у воду.) ДИОНИС: За њом, кобиле! Спашавајте је. НИМФА ПРВА: Али, господару... ДИОНИС: Марш за њом. Не дајте куји да се убије! (Прво, па друго тело ускачу у воду. Гргољење, тишина. Изроњавање. Вуча тела по песку.) ДИОНИС: Је ли жива? НИМФА ПРВА: Није. НИМФА ДРУГА: Ти јој дај свој дах, господару. Брзо. (Вештачко дисање. Еуридика се загрцне и продише.) ДИОНИС: Поставите софру, да се окрепимо. (Сви жваћу. Еуридика дрхтури и цвокоће. Чује се лира — долази Орфеј.) ОРФЕЈ: Еуридика? ДИОНИС: Седи да вечерамо као породица. ОРФЕЈ: Шта јој се десило? Зашто је мокра? (Она му одговора неартикулисаним звуцима.) ДИОНИС: Језеро је покушало да је отме, али ју је на крају ипак испљунуло. (Орфеј зајауче. Шапће и тепа жени речи умирења.) ДИОНИС: Себе не криви. Она то не би волела. Поносна је била на тебе. ОРФЕЈ: Не говори као да је мртва, господару! ДИОНИС: Не цмиздри. Баш смо те малопре хвалили како си чврст и одлучан кад неправде и опачине исправљаш. (Њој.) Једи то, душо! (Њих троје у тишини жваћу сир, свако у својим мислима, свако у својој муци. Звук авиона.) ДИОНИС: Децо, је л’ видите невидљивог? (Цврчци и авиони.) Претапање (Звук окретања радијске скале и тражења станица.) СПИКЕРКА: ... Већ због сталних упита наших слушалаца да бог Дионис, Његова Светост Загреј-Сабазиос, Доносилац Живота и Мрзитељ Смрти ноћас свима нама поново даје прилику да патимо због његове обредне смрти, напијамо се његове топле крви и стрепимо да ли ће нам Он и Живот поново васкрснути. Велика новост је да ће Орфеј, господар трачки и просветитељ словенски, имати ноћас улогу главног свештеника, кољача светог јарца. Девојчице испод дванаест година нису пожељне, а места се резервишу на бројеве храма или електронском поштом.... Претапање (Потмули звук бубњева и пиштање гајди пробија кроз простор. Тешки кораци доводе злослутну гомилу на пољану. Одједном тишина. Само лепршање гомиле крила.) ОРФЕЈ: Можда је прерано? ДИОНИС: Ако ти је већ ово суђено онда немој бити сажаљив. (Орфеј ћути. Братија иза њега већ нервозно и потмуло режи.) ОРФЕЈ: Хоће ли нам се опростити ово? (Уместо одговора, из њихових грла он добије урлик неземаљске снаге и дужине: оркан што људе помера. И Орфеј тешко дише. Режање му експлодира у урлик. Међутим, од стране Диониса се чује само благо јарчје мекетање.) ОРФЕЈ: Цркни, боже-Бахусе!!! (Злогласници кидишу на јарца кидајући му удове. Њихово цвиљење и режање, попут Паса Смрти, облива простор. Понеко имитира јарчје вречање. Крв и комади меса се гњецкаво и шљапкаво развлаче кроз руке. Неко време једу и пију, док се неко не загрцне од ужаса и почне да повраћа — Орфеј.) ОРФЕЈ: Убили смо га! Ми смо Дионисове убице!!! (Мук. Вапаји и уздаси чуђења, како им вест пробија до свести. Већ почиње нарицање и бусање у груди. Пева се хистерично и неразумљиво, бунца. Орфеј вришти у бесу.) ОРФЕЈ: Дај Падалицу! Нека нам говори виђења!!! КОЛО-ЗБОР: Тако, тако, хоп, хеј! (Свирка се већ захуктала: мелодична и сулуда. Одједном, сви ишчекујући замукну.) ОРФЕЈ: Пробуди се, сестро, потребна си нам. (Падалица бунца. Неко је пљуска шаком по лицу. Орфеј жваће и пије, те том смешом пљује падалицу по лицу.) ОРФЕЈ: Прорекни већ, сестро, не устала дабогда. (Падалица неземаљским тоном изриче своју опомену.) ПАДАЛИЦА: Сива страна... Сива страна моћи нас је походила... Усне су нам суве... Крв нам сише студен што долази... Боже, млади боже, не издај нас данас! ... Ако више из срца не чујем ти глас, све живо ће због нас грешних рађања бити лишено! Од сад! Од сад! Од сад!!! (Она јеца. Обред се завршио, оставивши све посматраче ужаснуте због спознаје степена кривице. Опште кајање и оплакивање.) ЕУРИДИКА: Ти... Ти си га заклао.... (Она тихо плаче.) ОРФЕЈ: Зовите бога! (Сви су и даље у свом ужасу.) ОРФЕЈ: (Врисне.) Зовите бога!!! (Понеко почне несигурно да дозива.) БРАТИЈА: Семелин сине, Јакхе, даваоче богатства... (Придружују им се и остали. Хор постаје све складнији, неуморно понављајући.) БРАТИЈА: Семелин сине, Јакхе, даваоче богатства!!! ОРФЕЈ: Јаче! Јаче! Јаче! (Они га послушају. Радња се продужава и већ се код неких почиње примећивати умор. Али жеља да поправе грешку је јача. Чак се и Еуридика понесена придружује. Течност ври и прокључава. Гране шуме и ветрови се уздижу: Орфеј ритуално запева у радости.) ОРФЕЈ: (Пева) Ево га! (Вриска радости. Сузе-радоснице.) ЗБОР: Злу утекох, боље нађох! ДИОНИС: Добро вам дошао, децо. (На све стране смех и бодрење. Пијана музика је добар увод у оргију која започиње.) ДИОНИС: Добро си их водио. Као ја. ОРФЕЈ: Хвала, господару Дионисе. ДИОНИС: Ако онај ко их води не уме или неће да натера гомилу да да пуна осећања — ја не могу оживети. Да ли си знао за то? ОРФЕЈ: Први пут чујем. ДИОНИС: Следећи пут ћеш знати. ОРФЕЈ: Није требало да ми то спомињеш, Бахусе. Опасно је давати у руке човеку одговорност да бога заувек убије. ДИОНИС: Са чистом намером си ми дошао, а тако ми ваљда и служиш... ОРФЕЈ: За разлику од воље, немарност или расејаност су често далеко ефикасније. Не бих да окајавам ако се теби шта деси због моје слабости. ДИОНИС: Ако сам разумео, ти би радо начинио себе чвршћим но људи што су? ОРФЕЈ: Људи су багра. Не цене музику, не цене љубав, не цене разум. ДИОНИС: Тачно, не цене, али барем наслућивањем уживају у њима. Зар то није чудо само по себи, мили мој? ОРФЕЈ: (Узбуђено. На ивици беса.) Шта је створење од блата да би чинило чудесна дела? Оно је у греху, од мајчине утробе до у старост, у греху неверности. А ја, ја лично, спознах да код човека нема праведности! И да живот синова људских није на чврстим темељима. А дух, који им је Бог створио, треба да учини живот савршеним, не би ли сви они препознали Његова дела у сили Његове славе и пунину Његовог милосрђа над свима синовима, над свим својим кћерима! (Тишина.) ДИОНИС: Знам још једнога што слично тврди. (Пауза.) Али он није човек. ЕУРИДИКА: Да, то нас и јесте твој брат Аполон научио. ДИОНИС: Видим да си врућ, Обреју, да свет поправиш. Ослободићу те службе, те можеш отићи Аполону који већ има спремну замисао препорода. Можда ћеш му помоћи да нам што пре врати златно доба у ове сиве крајине. Али допусти овом ведром сељачини да доврши оргију, пре него што ми одеш. (Шуштање хаљине. Еуридика врисне.) ЕУРИДИКА: Трудна сам, господару Дионисе, ако бисте дозволили. (Непријатно ћутање.) ОРФЕЈ: Немам образа да те сада напустим, господару. ДИОНИС: Преживећу. ОРФЕЈ: Не то, него ми је част да уз твој скут људе држим у реду и богобојажљивости. Мада сам и ја грешан, као што се зна. ДИОНИС: Огрешење-Правичност-Очишћење! За сваку похвалу је што се на време учиш. Слободни сте. (Оргија се захуктава.) Претапање (Звук окретања радијске скале и тражења станица.) СПИКЕРКА: Протоколарне вести. У пријатељској и радној посети бог Дионис, Његова светост Загреј-Сабазиос, посетио је родитељски Олимп где је са братом, Његовом Тросветлошћу, Пурпурним даном, Аполоном-Фојбом, јутрос имао срдачне и отворене разговоре који су по ко зна који пут... Претапање (Птице цвркућу, чују се италијански шлагери. Зујање мува. Кораци, тешки и уморни. Придошлица стаје. Учтиво сачека да му се неко обрати. Ништа. Накашље се.) ДИОНИС: А ја вам донео понуде. (Запали цигарету. Дувани опуштено.) ДИОНИС: Врућ дан, није вам до разговора, Олимпљани? (Мук.) ДИОНИС: Дошао сам да вас упозорим — нешто се чудно дешава... (Мук.) Има назнака да губимо снагу... Да ћемо ускоро бити згажени, мислим, ми — богови... (Безобразни кикот богиња.) АПОЛОН: „Ми — богови“? (Нервозно се насмеје. Хистеричан је.) АПОЛОН: Рече „ми“? Себе убрајаш међу „нас“, брате? ДИОНИС: Здраво и теби, брате Аполоне. АПОЛОН: Дакле „ми“! Па шта ће се то „нама“ страшно десити, те си ми тако због „нас“ узбуђен, брацо? ДИОНИС: Не потцењуј, и ја сам из олимпског круга. Забринут сам због завера које нам дани спремају... АПОЛОН: О, дете параноично, опет си пио и дрогирао се. Нема завера. ДИОНИС: Ђубре лажљиво!!! (Обострано репетирање оружја. Мукла тишина, обојица чекају ко ће први попустити. Аполон први реагује — насмеје се.) АПОЛОН: Мислим да ћу те ипак саслушати, брацо... Имаш цигару? (Овај му пали. Дуване.) ДИОНИС: Направио си глупост. Требало је да се обрачунаш са мном другачије. АПОЛОН: Чист сам као суза баба-девојке. Само хоћу своје по закону. Одрекни се Делфа. ДИОНИС: Зашто бих? Ипак је пророчиште твоје девет месеци годишње, а моје само три. АПОЛОН: И то је превише. (Сваки час се шљепкају због мува.) ДИОНИС: Враћам се по своје, брате. Био сам на Балкану пре него што су људи дошли, а бићу и кад богови поплесниве. Зашто бих молио да ми се призна постојање? АПОЛОН: Не буди алав. ДИОНИС: Натерао си људе и богове да забораве да су Делфи били моји! АПОЛОН: Дроге ти ваде младалачке психозе. Свуда видиш лоше намере. ДИОНИС: Зашто си ми послао Орфеја? АПОЛОН: Сам ти је дошао. ДИОНИС: Не. Ти си га послао да ме обори. А каква си будала ниси ни схватио да ће нас то све срушити. АПОЛОН: Чуј, мали је талентован и омиљен, и код народа и на телевизији. Можда ти време пролази, можда ћеш умрети. А овог пута нећеш оживети, нити ће бити оног вола Персеја да ти култ установи. И не криви малога. Ако тај може да ти нашкодити онда стварно ниси ни за .... (Ћуте. Аполон је помирљив) АПОЛОН: Зашто не волиш Орфеја? Зашто ти се диже на Еуридику? То су само луда деца која се радују животу! Мисле да су спознали сваки дамар свемира! Дисање траве! Сваки осенчени трзај при сношају! И ти ми кажеш да ће они да те сруше! Лудило ти крв пије, брате! (Обојица су разнежени емотивном музиком. Дионис се освешћује.) ДИОНИС: Лаж! Опсенама браниш гадости које си спремио! Боље би било да си имао петљу да се сам суочиш! Кад би ме Орфеј срушио знаш ли шта би се десило? АПОЛОН: Мирније бих заспао. ДИОНИС: Да, заувек. Нешто се чудно дешава. Пре неки дан замало је било да не оживим у ритуалу. Покушао си да нам уведеш ред, рад и дисциплину на Балкан. А ето, снага је почела да нам се осипа. Тај исти Орфеј који мисли да може да влада силама сна и буђења доноси нови страх. Озбиљно је схватио да је свештеник сам бог. АПОЛОН: Он то ради из најбољих намера. ДИОНИС: Знам. Тим горе. Тражим да прекинеш све акције. Демонтирај агентуре и пензиониши Орфеја... АПОЛОН: Стани да забележим. ДИОНИС: Јеби се. И распусти инвазионе трупе! За узврат добићеш Делфе заувек. А ако ме не послушаш, дигнућу сваку балканску силу, моје пијане Словене, само да зауставим времена која ће доћи! АПОЛОН: Каква времена? ДИОНИС: Времена у којима ће нама, боговима, месо отпадати са тела, а космос нам пити последње гутљаје свести. Времена када ће људи глумити богове, а нас нигде бити неће. И свуда ће бити мир и ред, биће рад који нас ослобађа, али живота ја ту не видим. И више неће бити ствар у томе да се свет протумачи и проживи него да се промени, а богови ће бити лутке те промене. Због своје сујете доносиш нам непознате силе на Балкан, Аполоне. Тражим да прекинеш ту луду игру. Одмах. АПОЛОН: ... а баба да има тролу не би ишла пешке. ДИОНИС: Свака част. (Дионис репетира пиштољ и шкљоцне. У празно. Обојица се насмеју.) АПОЛОН: Овлажила ти муниција. Нека нам отац, Зевс-Муњобија пресуди! Желим да његова буде последња! (Сви са ишчекивањем ћуте. Одједном Зевсов глас рикне одасвуд, као да сам Олимп говори уместо непомичног господара.) ЗЕВС: Ми, Зевс, Свету Господар, Размотрисмо Спор Драгих Нам Потомака, Аполона И Диониса. Закључак: Ослабила Је Послушност Целокупне Природе. Поздрављамо Настојања Сина Аполона Да Се Ред Поврати При Чему Је Наш Благослов Дарован. Поредак Се Не Може Успоставити Како Треба Док Се Вериге-Што-Свет-Држе, Балкан, Не Причврсте. А Нарочито Не Ако Се Од Локалних Сорти Не Направе Бића. Страх Нашег Сина Диониса Је Неоправдан, А Било Би Добро Да Не Буде И Штетан. Питање Делфа И Орфеја Леже На Овлашћеном, То Јест — На Аполону-Фојбу. (Мук.) АПОЛОН: Сад је све јасно и можемо да се вратимо својим радним задацима. ДИОНИС: Да. ... Имам и једно изненађење за тебе. (Шуштање.) АПОЛОН: О... Одакле ти то? ДИОНИС: Видим да си га препознао. Из овог јајета ће се родити теби драго дете по имену Платон. Да ли да га разбијем? АПОЛОН: Не! (Дионис испусти јаје. Аполон прокевће од муке. Касно. Бахус се удаљава. Аполон покушава да врати жуманце у љуску.) АПОЛОН: Вратићу те у љуску, мило моје. Сакупићу те ја... Еј, ћале, шта да радим са овим? Еј, Зевсе...? (Мук. Аполон се насмеје.) АПОЛОН: Ма, то ја само онако. Знам ја да си ти већ и мртав и бео. Али, био си на висини задатка. (Укључује и искључује касетофон. Чује се наснимљен Зевсов монолог.) ЗЕВС: Ми — Ми Зевс, Свету Господар — Ми — Зевс — Размотрисмо Спор — Ми Зевс Свету Господар — Драгих Драгих — Потомака, Ослабила Драгих — Ми — Ми Зевс, АПОЛОН: ...а очекујем да ћеш такав бити и надаље. Забава је почела. ЗЕВС: Ми — Ми Зевс... Претапање СПИКЕРКА: Цела Тракија данас грца у сузама... ЕУРИДИКА: Господару Дионисе? Откуд ти? СПИКЕРКА: ...због тешке судбине која је погодила омиљену племићку породицу... ЕУРИДИКА: Орфеј није овде, али ће доћи ускоро ... СПИКЕРКА: ...Неверица још влада пољима и луговима... ЕУРИДИКА: Чему такав поглед, господару? Чему та змијска маска? Зашто вам уши нестају, господару, а зуби бљеште... СПИКЕРКА: ... Донације за погребно уље можете упутити на рачун... ЕУРИДИКА: Какве ја везе имам са свима вама? Зар сам ја нечему крива? ДИОНИС: Не слажем се са питањем. (Сиктај змије. Женски врисак који пара срце и леди кичму. Мук. Однекуд извире миран и сетан Дионисов глас.) ДИОНИС: Не ишчекавши тебе, Славјанко ОРФЕЈ: Еуридикааааа!!!!!!! (Хиљаде шибица се пали шиштећи, хиљаде ногу пристиже, хиљаде бубњева туку ритам погребне песме. Хиљаде грла запева. Орфеј јеца.) ОРФЕЈ: Шта... Шта то радиш са тим ножем? САТИР: Да је начнем. Да се не вампири. ОРФЕЈ: Сиктер! (Пауза.) Еуридика није мртва! Мисли ли неко другачије? (Нико се не усуђује да одговори.) ОРФЕЈ: Ово тело мени припада... А душу ћу... да јој вратим. Вратићу се ја. (Пауза.) Са њом. (Са лудачким јецајем Орфеј се удаљава.) НИМФА: Када Балкан заври у крви и растопљеном челику, ми ћемо се освртати не би ли приметили драге нам душе што су за нама заостале. Али бојим се да ће тад већ бити касно. (Понеко у групи врисне. Почињу сирене за ваздушни напад.) Претапање (Ветар и песак и кораци. Миријаде мртвих душа се Орфеју обраћају мрморењем и дозивањем, не би ли га некако одвратиле. Он почиње невешто да као свира не би ли их ућуткао.) Претапање (Мртве душе мучене од својих демона више не цвиле, већ певају песму посмртне чврстине. Кербер режи, иритиран нечим. Аплауз демона одјекује Тартаром.) ХАД: Па, дечко, није да закерам, али стварно си упоран... ОРФЕЈ: Господару... Господару Хаде! ХАД: Добро дошао у Тартар, сине. ОРФЕЈ: Ја сам Обреј, Словен из Тракије. ХАД: Словене не држимо у овом паклу. А и који ћеш ми овде пре смртнога часа? ОРФЕЈ: Твој син, Дионис, ми је у облику змије убио жену. ХАД: Зар то није Зевсов син? ОРФЕЈ: Стари ми кажу да си га ти правио, са госпожом Персефоном. ХАД: Могуће. Дечка знам, навраћа и овде. ОРФЕЈ: Хоћеш ли ми вратити жену? ХАД: Немој да ме збуњујеш. Не постоји кључ од излаза. Дакле, и ти остајеш. ОРФЕЈ: Она се зове Еуридика, господару. ХАД: Еуридика? Упали ми рефлектор број три! Тамо где је стриптизета... (Почиње сензуална музика...) ОРФЕЈ: Еуридика!!! ХАД: Не чује те, младићу. ОРФЕЈ: Зашто се стално скида и облачи.... ХАД: Е, да... То је њен пакао. Неки су и горе прошли. Мислим да је оно што доји твоја нерођена кћерка. Реци „здраво“ тати, душо. ОРФЕЈ: Водим их са собом. ХАД: Не можемо ни тебе пустити. На концу, шта би ти са малом и великом вампирушом? (Музика, на коју се Еуридика бескрајно свлачи, убрзава се.) ОРФЕЈ: Господару Хаде! (Све замукне.) ХАД: Шта је сад? Да нећеш и ти да ме гађаш стрелама као она сељачина Херакле? Ако имаш слуха можда те узмем да ме успављујеш. ОРФЕЈ: Дубок би ти био сан. (Орфеј нагло и дивљачки удари жицу на лири. Сви завриште од вибрације која их ломи.) ХАД: Ста-ни.... ОРФЕЈ: Касно. (Орфеј немилице удара по лири скоро разарајући тела присутних. Општи урлик се меша са нељудском какофонијом лире. Кербер цвили.) ОРФЕЈ: Прича се да ћеш пустити моју жену да пође са мном. Прича се да ћеш јој дозволити да понесе и дете. Прича се да ћеш нам и срећан пут пожелети. Такође, прича се и да си последња будала ако ми данас не испуниш ове скромне жеље... ХАД: Сло-слободна је. ОРФЕЈ: И хвала ти на домаћинском гостопримству. ХАД: На мало, сине, на мало... И немој се окретати док се не вратите горе. (Орфеј не коментарише. Лагано свира и одлази. Пауза. Неко окреће број мобилног, звони са друге стране везе.) ХАД: Сине? Кренули су.... ДИОНИС: Шта ти мислиш, ћаћа? ХАД: После овога биће крпа од човека. ДИОНИС: Надајмо се, ћаћа. надајмо се... Претапање (Орфеј, свирајући, упорно гази некуд. Еуридика, тихо јецајући механички трупка за њим терана звуком његове лире. Одједном, њен јецај се више чује, па и он престаје са ходањем.) ОРФЕЈ: Еуридика? (Тајац. Он засвира мало брже.) ОРФЕЈ: Еуридика, јеси ли ту? (Она му не одговара. Као да из њених уста на трен избије благи јецај, али са друге, па треће, те четврте стране... Орфеј је већ слуђен.) ОРФЕЈ: Еуридика... Еуридика!!! Не видим те! ХАД: ... и немој се окретати док се не вратите горе. (Све експлодира у болно јаким прасковима. Шумови космичких простора једва успевају да угуше нечији развесељени демонски смех и пригушени јецај неке жене.) Претапање (Звук мењања станица на радију, све док се не пронађе права. Одјекне безлични глас спикерке са беспрекорном дикцијом.) СПИКЕРКА: Глас Лемурије, поноћне вести. Како преносе све светске агенције, Орфеј, трачки краљ и словенски просветитељ, није успео да врати своју супругу Еуридику из Тартара, света мртвих. Узрок неуспеха је наивно окретање када су то правила игре строго забрањивала. Сматра се да је госпођа страдала као жртва у политичком сукобу свог супруга са богом Дионисом. Господин бог Дионис, Његова светост Загреј-Сабазиос, то је одлучно демантовао, напомињући како жали што је господин Орфеј због нервног слома напустио јавну делатност. Цитирамо: „Био је достојан противник, штета што је сад крпа од човека“. (Орфеј понавља као да учи да прича.) ОРФЕЈ: Био је ...а то сви ... жалимо ... Лепо је што је ... Јавни... Одлучно... Одлучно. (Са нељудским криком започиње своју музику која потреса свет. Као да се устројство свемира руши у конфузији звукова. Урлици животиња се мешају са шуштањем храстова који се покрећу из свог лежишта.) ОРФЕЈ: (Урла) Нека буде светлост! (Храстови и даље тутње.) ОРФЕЈ: (Помирљиво.) Можда сам помешао... (Мрмљање. Покајање.) ОРФЕЈ: Припадам опаком човечанству, маси покваренога меса. Опаког меса. Моји греси, моји преступи, моји пропусти са свом поквареношћу мојег срца припадају маси црва и оних који ходају у тами... (Гласније.) ОРФЕЈ: ...Јер ниједан човек не одређује пут и ниједан човек не управља својим кораком. Само је код Бога праведност. Из Његове руке долази савршени живот и Његовим знањем све је настало. Свачим што постоји Он управља по својој замисли, и без Њега се ништа не дешава... (Ћути. Насмеје се. Заурла.) ОРФЕЈ: Зар нисам рекао: Нека буде светлост! (Мук.) ОРФЕЈ: Зар нисам рекао: Нека буде звука! (Мртва тишина. Мрмљање.) ОРФЕЈ: ...Али за мене, када поклекнем, Божији благодатни дарови јесу моја помоћ за сва времена. (Пауза. Тихо.) ОРФЕЈ: И када посрћем због зависти меса, моја праведност постоји у вечност... (Пауза. Тихо.) ОРФЕЈ: ...због Божије праведности. (Кораци одласка. Глас спикерке нас неуморно обавештава.) СПИКЕРКА: Спектакуларни повратак Господина Орфеја на јавну сцену резултирао је организовањем његових поклоника у атрактивну фенси секту са динамичним аутлуком. На данашњој конференцији за штампу, господин Дионис их је прогласио паравојним формацијама. Изјаву господина Аполона-Фојба о овоме, као и о тренутној ситуацији на Олимпу и Балкану нисмо успели да добијемо. Ситуација је још крајње занимљива а ви останите крај ваших малих екрана јер после квиза „Сова од снова“ делимо ритуалне хлепчиће... Претапање (Јутарње трубе. Трчање, фискултура, брзе лајаве наредбе на чудним језицима. Одједном тишина. Хук гомиле и фанфаре. Орфеј беседи мушки и генералски.) ОРФЕЈ: Мисија је при крају. Балкан се већ радује новом поретку. Ред и мир ће завладати нашим душама и оне се већ спремају за благослов будућих и поновљених живота. До сада су свету господари били: Фанес, Никс, Крон, Уран, Зевс! А шести није како су се неки надали перверзни Дионис, већ Аполон — Тросвети и Трослојни! Он нам даје вечно трајање. Хвала му! Али да би се свак духовно и телесно очистио доносим вам дар који ће вам душе приближити божанској једнини. Овим чртама и резама испећи ћете речи! А оно што је именовано то се да и надзирати и водити! (Орфици изговарају ритмично „Аз, Буки, Вједи, Глагољ, Добро, Јест...") ОРФЕЈ: Аз, буки, вједи, глагољ, добро, јест! Окаменимо време кроз речи. Успокојимо благе душе. Очистимо се од сувишка страсти и блуда. Вечни битак је већ дарован, али сте га ви још несвесни. Где је лек ако не тамо где је Аполон велики и где је Орфеј његов пророк, браћо Словени? ... Где је лек ако не у свемиру где смо од распаднутих звезда сви састављени, вучје сестре? СИБИЛА: А можеш ли и овога излечити? (Урлик изненађења из свих грла.) ОРФЕЈ: Дионис!!! Одакле ти то ђубре, стара? И шта му се десило? Зашто тако тетура? СИБИЛА: Слеп је. Заувек. Има ли милости за њега? ОРФЕЈ: За оне који спречавају напредак — нема! Како се зовеш, стара, кад си тако наивна? СИБИЛА: Сибила, пророчица. ОРФЕЈ: Сибила је мртва. Требало би бар 900 година. А можда си и ти само бирократском грешком жива? СИБИЛА: Смрт ме је заборавила. Лутам, скупљајући прве мачиће... Попут овог несрећника Диониса. ОРФЕЈ: Није њему ништа. То је стара курва увек спремна на опачине. СИБИЛА: Не данас. Он више није ни за шта... (Дионис се насмеје.) ДИОНИС: Било дана за мејдана. И управо су стигли. (И Орфеј се насмеје. Ситуација је напета.) ОРФЕЈ: О, лоло стара, лажљива... Сећаш ли се, вински боже, кад си жгепче био и кад је Хера послала Титане белих лица да те убију? Тада си се исто овако преображавао, па и оживео после комадања. Овог пута тешко да ће ти се посрећити. ДИОНИС: Вараш се. Моје време није и мој живот. (Рафал.) СИБИЛА: Господару Орфеју, ти... Ти си га убио? ОРФЕЈ: А ја шта ћу, али са киме ћу? Јесам... Даље можете и сами. Дижи га! АПОЛОН: Браво! Бис! Оштро око. ОРФЕЈ: Добро дошао, господару Аполоне, тросветла јабуко наша, песмо аријевска и предачка. АПОЛОН: Предивно сам вас нашао, драги. Пољуби оцу Зевсу руку. Задовољан је што је псето дочекало дан своје егзекуције. ОРФЕЈ: Теби смо га посветили, господару. АПОЛОН: Браво, кћери. ОРФЕЈ: Нисам ти ја кћерка, господару. АПОЛОН: Тако ми је и моја кћер Атина једном донела ово исто срце. Само што је клипан касније оживео. ОРФЕЈ: Бахусово срце ти је тад донела твоја сестра, а Зевсова кћер — Атина, господару! АПОЛОН: Ти ништа не разумеш! Али Дионис разуме. (Дионису.) Јеси жив, клипане? ДИОНИС: (Цери се у ропцу.) Још мало. АПОЛОН: Ајде, па кад прође и то мало да те закопамо баш у Делфима, под гором Парнасом. Твој гроб крај пећине Корникион показиваћемо немачким туристима, да се сликају и јодлују! (Смех.) Нешто сам вицкаст и пун живота данас, сине... ОРФЕЈ: Носите Бахуса на пасја гробља. НИМФА: Разумем. ОРФЕЈ: Уморан сам ти и сетан, господару Аполоне... АПОЛОН: Лалај и не думај превише. И узми антидепресиве. А Делфе ћу потпуно да напустим! Недостојни су ме! (Пауза) Еј! Еј, ти, Орфеј! Дечко! Мој отац жели нешто да му кажеш! ОРФЕЈ: (Уморно) Почетак је Зевс, Зевс је и средина, у Зевсу се све завршава! АПОЛОН: Одлично! Али зашто говориш у мумију? Говори овде! Овде ми је уво. (Орфеј стрпљиво понавља. Звони мобилни.) ОРФЕЈ: Да? НИМФА: Господару, Дионис ти поручује да је умро. Каже да ћеш и ти ускоро. А и твоја душа с тобом. И све наше са нама, а све твоје с тобом. ОРФЕЈ: Моја душа? Да умре? Она је бесмртна. Дао сам свима нову шансу, да са мном и господином Аполоном будете бесмртни. Да се напокон ово пијано полуострво уреди и усредсреди! А ти ми још преносиш шта перверзњак поручује! (Гаси везу. Узима мегафон.) ОРФЕЈ: Помаже Бог, јунаци! СВИ: Бог ти помогао! ОРФЕЈ: Војници, јунаци. Ово је био тежак дан. А није још ни почео. Намажите своја лица. Донесите дум-дум метке. Поделите рума и џоинта. Сутра имамо још три села за смиривање. А ако вам ускоро не падне Трибалија, ја ћу вам лично доћи да рашчистим! И радујте се царству које откристе у вама. Цивилизацију коју на вучјем срцу чувасте а на сребрну секиру повратисте. Паљба! (Ракетни лансери пуштају ракете.) Претапање (Чују се зрикавци. Мирна и сетна атмосфера.) ОРФЕЈ: Сибила, пророкуј ми и утеши ме. Хоће ли ми душа стварно умрети? СИБИЛА: Па ти си тај који учи народ о сеоби душа. ОРФЕЈ: Синоћ сам сањао како пролазим кроз једна врата, пета, десета... Дођем пред огледало, седнем, запалим цигарету, мада више не пушим. Чекам. Жену која није дошла. А онда сам се скупио и вратио у мајчину утробу. Али тамо више није било ни топло, ни меко. (Из мрака се чује дечји јецај и Еуридикино певушење у покушају да умири бебу.) ОРФЕЈ: ...и више није било ни топло ни меко... Не, не... Ни топло ни меко... (Орфеј грца и гуши се.) СИБИЛА: Врати се, Трачанине!!! (Орфеј се враћа у свест.) ОРФЕЈ: ... Шта... Шта ми се десило...? СИБИЛА: Најгоре је ако сањаш децу. Зло неминовно. ОРФЕЈ: Сибила, ја... Ја не знам кога сам сањао! (Звук зрикаваца се извија, као на траци која се деформише.) Претапање (Труба за постројавање. Хук младе војске при фискултури.) НИМФА: Командиру, дозволи да се обратим. ОРФЕЈ: Изволи, ратнице. НИМФА: Спремне смо и спремни смо. ОРФЕЈ: Јесте ли постиле? НИМФЕ: Јесмо. ОРФЕЈ: Обредно купање? НИМФЕ: Да. ОРФЕЈ: Нисте се дирале? Нити вас је ко дирао? НИМФЕ: Не! ОРФЕЈ: Последње вести? НИМФА ПРВА: Од Лајбаха до Крита поредак је ухватио корена. Негде оружјем, негде су нам синовски пришли. НИМФА ДРУГА: Das ist wunderbar! НИМФА ПРВА: Данас нам долазе нови регрути из влашких планина. НИМФА ДРУГА: И чувајте се снајпериста... НИМФА ПРВА: Такође неки амбасадори и гласници. НИМФА ДРУГА: И — заиста вам кажем — чувајте се снајпериста... ОРФЕЈ: А господар Аполон? НИМФА ДРУГА: Ако се пробуди доћи ће са својом играч... НИМФА ПРВА: Са господаром Зевсом! ОРФЕЈ: Преживећемо и без њих. Ко су ове жене што долазе са Сибилом? НИМФА ПРВА: Не знам, господару. (Рафали. Нимфе врисну и падну.) СИБИЛА: Нек је светлост са тобом, господару трачки и словенски. ОРФЕЈ: (У очинском шоку.) Зашто сте их убиле? Ни шеснаесту не напунише...? СИБИЛА: Наш господин Дионис се јавио из мртвих и замолио те да изволиш и пошаљеш му своју главу, госпаре Орфеју. ОРФЕЈ: Ни шеснаесту, а већ су виделе мртав свемир у предачким шупљим очима... СИБИЛА: Господин се стиди. Бацај конопце. (Конопци звижде кроз ваздух. Орфеј се гуши, сапет.) СИБИЛА: У Јадери су већ почели да шибају жене да би надокнадили то што се мушки не жртвују! Хоћеш ли се последњи смејати, Орфеју? (Чупање и кидање.) СИБИЛА: Откините целу главу. Бар је толико заслужио. МАЈНАДА: Је ли добро, мајко? СИБИЛА: Мораће се опрати. (Одједном, глава почиње нежно да мрмори, али глас као да долази одасвуд.) ОРФЕЈ: Опрати... Мене? Чишћењем душа... Плута... Да би је неко... Покупио. Смиловао се... Као да се и није.... Заслужило... Битисало... Само ред да нам дође. Поредак. Лакше ће се живети... А ја сам тај који се трудио... И онда... (Смех увесељене главе.) ОРФЕЈ: Може једно пророчанство? (Демонски смех главе. Упаничена мајнада почиње да се моли. Сибила врисне, а за њом и све остале. Топтање бежећих ногу.) ОРФЕЈ: Пророчанство... Да? „Завештање некад одложено, једног дана биће испуњено, вечита права остаће иза, ми смо били та боља врста“. Ко је то рекао? Нико. И боље што се убио. Време је за пророчанство. Или не? (Беспрекорни топот бубњева. Беспрекорни марш. Беспрекорна корачница.) АПОЛОН: Баш је лепа ова наша војска. ОРФЕЈ: ...и шта ако пророкујем, рецимо, истину, а нико то не може да схвати... Као кад се ви и провалија фиксирате узајамно... Или је то био базен у питању? (Глава настави да мрмља. Аполон усхићено покушава да привуче пажњу регрута, да би одржао говор.) АПОЛОН: Мили моји, само се ви даље уређујте за ваше радне задатке. Нећемо вам ми сметати. Ево: ово је ваш заповедник — Орфеј. А тек како тај свира... А ја, ја сам ваш бог! Да, онај са чијим ћете именом умирати, овај, на уснама и у ушима... И тако... То сам хтео. Само се ви радујте, борите се и множите... Да, множите... Хвала... (Аполон срећно уздахне.) АПОЛОН: Е баш ми се свиђају... (Пауза.) Победићемо... Колико видим. А и врло ми се свиђају... (Смех и шумови су успорени као да се чују кроз воду.) АПОЛОН: Орфејчићу, зашто нам нешто не отпеваш? (Орфеј ћути. Авиони надлећу. Сирене туле. Дамар свемира их већ заглушује. Почиње нови Велики Прасак. Умножен. Вештачки.) Крај обредног случаја (1992 и 2002)
• Главна страна • Словенски
Орфеј - позоришна драма • Словенски
Орфеј - радио-драма• |