|
|
|
 |
Зоран СтефановићСЛОВЕНСКИ ОРФЕЈобредни случајЛИКОВИ И ПОЈАВЕ
Радња се одвија у затвореној балканској васељени. Доба је XIII столеће пре нашег Спаситеља, што је можда и дезинформација. ДЕЈСТВО ПРВО(Када ноћ раскрили своје скуте, кроз руменило се могу назрети три прилике: Суђаје. Клото која преде невидљиву нит судбина, Лахеса што је сивом руком одмерава, и најмлађа и најстрашнија, Атропа, која нит српом својим темељно пресеца. На њима су мрачне кукуљице, а лица им су млечно порцуланска, вечне маске које личе на нерођену децу. На ногама су им котурне, а Атропа има и торбицу на боку. Тела им се њишу, налазе се у трансу блиском Русаљкама. Брујање из њихових грла је вишегласно. Руке су им запослене нечијом животном нити. Напор је велики.) АТРОПА: Када се Орфеј, краљ трачки и лајавац словенски, жив вратио са аргонаутског лоповлука, Вериге Света, Балкан, почеле су се њихати. ЛАХЕСА: Све је замукло. КЛОТО: Опасно је било пустити га да се смуца Тракијом! Македонијом! Тесалијом! АТРОПА: Њега, што би трулим својим даром с бозима да општи... ЛАХЕСА: Праведан бес у нама сејући. КЛОТО: Инатећи се с нама! АТРОПА: Његове су намере... ЛАХЕСА: ...пљување у наша ждрела... КЛОТО: ...ал узалуд му! (Пауза. Све три се загледају у нешто у мраку.) АТРОПА: Судбину... ЛАХЕСА: ...окушај... КЛОТО: ...без зазора... АТРОПА: ...Орфеју! (Снагом мишице и уз сестру Лахесу, Клото из мрака нити-невидимком довлачи тетураву прилику у белом.) АТРОПА: Орфеју... (Прилика у белом има неприродно дугу косу, скрито лице. Обезнањено стење, повлачена напред-назад са три набачене нити којима се Мојре поигравају с њом.) КЛОТО: Певај... ЛАХЕСА: ...Орфеју! АТРОПА: Звуцима нам дочарај камено небо Балкана! ЛАХЕСА: Медне сисе још нерођене Јелене! КЛОТО: Дан када ћеш баш ти сахранити искричави Олимп, бозима дом! АТРОПА: Дочарај нам и себе, о Орфеју, који се очима смејеш! КЛОТО: А уста ти служе да гризеш док љубиш! (Све стане. Мојре се нагну над измучену жртву. Атропа је одлучно подигне са земље. Прилика јој виси преко руке као мртва.) АТРОПА: (Шапне.) Зевс-Муњобија те воли. И поздравља. Пита: сећаш ли се... ЛАХЕСА: ...када си се родио? (Атропа је оштрим гестом ућутка, те настави благи збор мученику.) АТРОПА: ...када си се родио, а ми те дочекале из утробе мајке твоје, лепе глупаче — Калиопе! Још тад смо те, голуждравог и урлајућег, опоменуле: не прави пиздарије, Орфеју! (Сестре јој као ехо понове.) Нисмо чекале три дана да те видимо новорођеног! ЛАХЕСА: Нисмо смеле... (Атропа је удари по устима.) АТРОПА: Ми све смемо! Али он је већ тад био алав, морале смо га опоменути... И није послушао. (Атропа га лагано помилује по коси.) АТРОПА: Посејдон увек може да узнемири буром утробу мора, али чак ни он не спречава море да се врати у почетни мир! Шта мислиш зашто, Орфеју? Не сме! (Удахне.) Хтео си на Балкану, на Веригама-Што-Свет-Држе, да мењаш поредак! Поредак који свемиром дише! Треба ли да ти вадимо очи због дрскости!?! (Њене сестре радосно заклимају главама. Атропа прочисти грло.) АТРОПА: Ноћас враћамо тег који ваги припада и зато нек се смртни умире. Једном ће се само митографи сећати прљавих послова које за Оца-Громовника радимо. (Лахеса и Атропа у трансу ваде српове. Узбуђење им расте. Међутим, Атропа почиње мирно да скида белу одору са жртве. Уместо мушкарца, испод тканине се налази млада женска особа. Лахеса и Клото згрануто гледају наго, онесвешћено тело. Збуњене су.) АТРОПА: И сви су око њега говорили: „Не, не би требало да правиш пиздарије, Орфеју... Нека тајна коју бози знају, не буде и твоје власништво! Музика ти је довољна.“ А Орфеј... (Пауза. Атропа скида маску. Испод ње је Орфејево насмешено лице.) ОРФЕЈ: Орфеј сам ја. (Лахеса и Клото врисну. Гуше се. Тетураво падају на тло. Орфеј из торбице вади главу идентичну његовој. Пољуби је оба ока и постави на хумку да пази на суђаје. Скида своју кукуљицу, баца је преко онесвешћеног тела праве Атропе. Онда навлачи своју белу одору, скинуту с ње. Протегне кичму и погледа у мрачно небо. Пипне своје срце. Насмеши се.) ОРФЕЈ: Ја. Крај дејства првог ДЕЈСТВО ДРУГО(Мрак. Из какофоније се помаља звук окретања радијске скале и тражења станица. Чују се вести изговорене хистерично брзо на неразумљивим језицима. Војничке корачнице. Оштре наредбе лајавим и непознатим речима. Музичка најава вести.) СПИКЕРКА-ОФ: ...а за крај ових вести дана, подсећамо на коментар бога Диониса, његове светости Загреја-Сабазиоса. Цитирамо: „Када се Орфеј, господар трачки и просветитељ словенски, жив вратио са аргонаутског јунаштва, Вериге Света, Балкан, почеле су се њихати од радости. Све је замукло у срећи, видевши га како опет корача Тракијом! Македонијом! Тесалијом! Он, што би благим својим даром с бозима да општи... Наду у општи напредак у нама сејући.“ Крај цитата. Следи прогноза ерупција на Сунцу. (Нагло светло. Дионисов гај на Дојранском језеру. Под врелином пелагонијског сунца група нимфи и сатира, веселих и истетовираних, спрема простор за вечерашње оргије. Мамурни Дионис, тетовиране коже како стари бојаше и своје богове, заваљен у своје престоље, стрпљиво пушта да му две нимфице уређују косу. Стари слепи сатир мрзовољно пребира по лири. Пред младим богом стоје збуњени Орфеј и Еуридика, једини у групи чија је кожа бела, а одећа једноставна. Дионис мази млађу нимфицу. Осмотри Орфеја, и још пажљивије, Еуридику.) ДИОНИС: Реци. ОРФЕЈ: Дођосмо почаст да искажемо, Бахусе. Да видиш да ти наше дужно поштовање није изостало. ДИОНИС: (Нимфици.) Подсети ме. НИМФА: То је Обреј, познат код Ахајаца као Орфеј. Принц трачки. ДИОНИС: Музичар што је Аргонауте разгаљивао? ОРФЕЈ: Колико ми је у моћи хероје да разгалим. ДИОНИС: Јебо им ја матер. А шта ти је то поред тебе? ОРФЕЈ: Моја супруга: Еуридика. ДИОНИС: Да ли је мутава? ЕУРИДИКА: Нисам, господару Дионисе. ДИОНИС: Сад видим да ниси. Скините им, децо, ту друмску прашину; као господа нек изложе молбе. (Нимфице сунђерима перу лица, руке, ноге младим гостима. Дуго и пажљиво.) ДИОНИС: Сад ми повери по шта си дошао. ОРФЕЈ: По твоју милост, да ти служим као верно псето. Да ти будем свештеник. ДИОНИС: Ви, Аргонаути, сте увек били Аполону уз скут, достојанствени и углађени. Чему мени долазиш? ОРФЕЈ: Жеља ми је да се вратим и крају који ме роди. Да и њему служим. ДИОНИС: Нису те Фурије терале да се смуцаш по Египту и сабираш отпад њихових учења. И сад ми то доносиш овамо да ми ова чеда поквариш. (Привије нимфицу уз себе.) А и глупи народ што ме лицемерно воли. ЕУРИДИКА: Само најбоље Обреј доноси, господару Дионисе, народ да просвети, теби славу да обасјава. ДИОНИС: Ипак штета што ниси мутава. Напојте их, мучно је с трезнима разговарати. (Нимфице им приносе пехаре, ово двоје пију. Остарели сатир пипне Орфејеве руке. Прихвати младићеву лиру.) САТИР: Да ли још свираш? ОРФЕЈ: Да. САТИР: И још кротиш животиње свирком? ОРФЕЈ: Кад ме је воља. ДИОНИС: (Смеје се.) Ето наше дртине, младићу. И он зна коју ћурликнути, па можете и заједно. Стари? (Сатир окрене главу ка Дионису. Дионис климне. Сатир одложи лиру, вади из торбе тршчану фрулицу.) САТИР: Па, кроти, младићу. (Старина тихо засвира на фрули. Све замукне када меланхолија облије простор. Орфеј мирно подиже лиру, укључује се трзајем у старчеву мелодију. Његова лира мења мелодију у хладну и величанствену свечаност. Када Орфеј заврши нико се не усуђује да проговори. Нико, изузев старца.) САТИР: Млад си, добар. ОРФЕЈ: Које је то свирало, часна старино? САТИР: Сирингом га зовем. (Запрепашћен Орфеј опипава старчево слепо лице.) ОРФЕЈ: Постојао је један што је фрулу звао тим именом. Именом из сећања, худих, пресивих. (Старац се насмеши.) ОРФЕЈ: Је ли то твој пропао лик, Пане, боже шумски и пастирски?!? (Старац склони младићеву руку са лица.) ОРФЕЈ: Али ти си мртав!!! (Старац мирно климне.) ОРФЕЈ: Мртав! (Старац размакне прстима своје очне капке: зеница празних као ћелија без прозора. Орфеј устукне.) САТИР (ПАН): Имаш ли можда противдоказ, плаховито момче? (Дионис јаким пљеском разбија непријатну тишину. Нимфице одводе сенилног Пана до заједничког лежаја да га вином и грудним млеком као дете умире и омаме.) ДИОНИС: Част свирачима!!! (Поверљиво, Орфеју.) Откако се нимфа Сиринга у трску претворила, а он је за свиралу себи одсекао — од тад га подсећати на себе не ваља. На разлику која га од нас дели. ОРФЕЈ: Значи, јесте мртав? (Дионис весело климне. Посади песника и жену му уз себе на престоље, као дечицу.) ДИОНИС: А ми, ето, нисмо! Ко за инат Оцу-Муњобији. А ти не само што ми свирком утробу милином обливаш, него ваљда и извешће ми доносиш. Јамачно пролазисте и кроз Олимп — гнездо од Зевса свито за родбину ми часну. ЕУРИДИКА: Јесмо. Али би се, господару, могло рећи и да ти је родбина... (Орфеј је нагло прекида.) ОРФЕЈ: Тачно је да освећени Олимп посетисмо. Кратко, но милостиво. ДИОНИС: Ах, помињем ли се по каквом добру тамо? Срећу ли ми зажеле Отац-Зевс? Маћеха мила — кравоока Хера? Или посестриме моје: Атина, Афродита, Артемида, а ти, пак, заборави да ми пренесеш медне им речи? ОРФЕЈ: Сви те цене и воле. Али, авај, накратко ти личност разговором частисмо, стид ме да те штуро и гејачки сад известим, добри... (Орфеј чврсто држи Еуридику да се не би изланула. Дионис се љупко насмеши. Руком махне виноточним нимфама да им налију.) ДИОНИС: Пожељно је онда и измислити, само да мене, бога-јуношу, не цвељаш. Но, небитним вас више нећу притискати, лабудићи моји. Као да не знам којим ме већ љубавима родбина части, као што је већ и ред. А понајвише горди и драги брат, Аполон-Фојб, укуса истанчанога. (Наздрављају.) ДИОНИС: Али опет бих се радо њихових речи подсетио! Нек се ловиште обликује! (Нимфе и сатири нагло живну. Збор се намах организује са две своје поле. Остали Орфеју, Еуридици и Дионису навлаче плаштове и котурне. Деле се маске. Гајде и бубњеви заглушују простор.) ЗБОР: Ни у фотону упоредив није (Дионис се диже на ноге, стравично висок на котурнама. Сви устукну кад уоче на његовом телу Зевсово страшно лице. Орфеј са маском Аполона, Еуридика са маском Хере, и Бахусова братија са безобличним образинама, стоје шибани ветром.) ЗБОР: Невоља почиње из свог змијског јајца ЗЕВС: Треба ли да ишчекујем речи ти ХЕРА: Зар увек сумњаш у срећу рода? ЗЕВС: „Господом“ ме ослови, кучко! АПОЛОН: Моја оданост завет ти је, оче... ЗЕВС: Одано подговараш децу?! (Зевс у бесу прегледа и гужва дневне новине балканских престоница.) ЗЕВС: Збори, али да будем убеђен! АПОЛОН: Шта, а да ти то већ не знаш? (Зевс га ухвати за гушу. Љубазно.) ЗЕВС: Синове су речи навек нове. (Аполон се отргне.) ЗБОР: Можда, Диве, вријеш у празно? (Зевс не обраћа пажњу. Чека.) ХЕРА: Сваку ће свакоме Див одмерити. ЗЕВС: Нек се кушује кад се моји дугови преламају! (Све, па чак и ветар, замукне. Аполон гордо диже главу.) АПОЛОН: А кад Фојб-Аполон своје прелама, ЗЕВС: Признај. АПОЛОН: Шта? Да спремам челик и сплетку ЗЕВС: Па, спремаш ли? АПОЛОН: Челик и сплетку? Спремам. ХЕРА: (Претворно.) Зар? ЗЕВС: Шта ти јуноша Бахус скриви (Аполон ћути.) ПОЛА ЗБОРА: Можда је поштовање младац ДРУГА ПОЛА: Или си, златокоси боже, АПОЛОН: Јебала га пажња!!! Не може Фојб бити љубоморан на пијане глодаре!!! ХЕРА: (Уплашено.) Говори у стиху! ЗБОР: Чиме ћеш се оправдати АПОЛОН: То је зарад твога, нашег добра! Оче! ЗЕВС: Јаче би тукло очево срце АПОЛОН: Брзе ми припреме беху, ЗЕВС: Али ни ти миран не сеђаше... ЗБОР: Војске диже, шпијунима ровари, ЗЕВС: Орфеј, копиле!? ЗБОР: Послао га је, чедног, Дионису, ЗЕВС: Али зашто све то? АПОЛОН: (Хистерично.) Зато што сви слепци бејасте ЗБОР: И Хера би радо рекла своје речи жучи ЗЕВС: Оптужујеш ме да сам одвише АПОЛОН: Ти ваљда знаш шта радиш, Муњобијо. ЗЕВС: Скоројевић!? АПОЛОН: Дионис више Делфа неће видети, ЗБОР: Аполону-Фојбу до реда је навек. ЗЕВС: Страх те је, сине. ЗБОР: А онда ће и свемир лакше дисати АПОЛОН: Нисам гордољубан! Нисам! (Дионис скида Зевсову маску и са тужном озбиљношћу се загледа у уздрхталог „Аполона“.) ПОЛА ЗБОРА: А дотле Златокоси приљежно спрема ДРУГА ПОЛА: Фенички носач авиона! АПОЛОН: (Хистерично.) Нисам гордољубан! Нисам! (Збор скида маске с лица. Са слеђеним интересовањем посматрају „Аполонову“ хистерију и „Херин“ страх.) АПОЛОН: Нисам!!! (Дионис да знак да се са Орфеја скине Аполонова маска. Испод ње је Орфејево зажагрено лице обливено сузама и слинама. Скидају маску и слеђеној Еуридици.) ОРФЕЈ: (Шапће.) Не ја... (Дионис пуцне прстима. Сви мишићи на Орфеју и Еуридици се опусте и они клону као крпене лутке. Нимфе им притрче да их умију вином, не би ли се повратили у стварност.) ДИОНИС: Је ли те забавила ова наша игрица? ОРФЕЈ: Каква игрица, господару? (Еуридика дрхтаво клекне пред трон.) ЕУРИДИКА: Осмех ти краси лице, Бахусе! Значи ли то да Обреја примаш за слугу ти свештеног? (Дионис упитно погледа у своју братију. Нико се не усуди да га погледа у очи.) ДИОНИС: Да. (Орфеј пада на колена.) ОРФЕЈ: Срце ми кликће што ти, вински боже, показа задовољство мојом ништавном понудом. (Бахус и његова братија не одговарају, већ жустро на се набацују огртаче звездама осуте. Тако се утопише у блиставу ноћ која гуши усамљене и збуњене Орфеја и Еуридику.) Крај дејства другог ДЕЈСТВО ТРЕЋЕ(Орфејев шатор крај језера је велика, млечно бела коцка од платна. Заспала тела Орфеја и Еуридике на лежајима назиру се кроз платно, као на одру. Она се лагано, неодлучно диже. Навлачи тунику. Пође да изађе напоље, али је његова рука одлучно спречава. Привлачи је к себи. Настаје витлање по шатору. Еуридика, рашчупана и зајапурена, излази. Улази до колена у језеро, загледана у планине насупрот. Орфеј долази на песак, мирно угођавајући лиру. Седне на жало, посматра супругу. Импровизује неку мелодију.) ОРФЕЈ: Дођи. (Она не реагује. Он је мало попрска водом.) ОРФЕЈ: Рекох: дођи! (Еуридика се окрене к њему. Он скрене поглед.) ЕУРИДИКА: Зашто да дођем? (Он баци лиру. Уђе за њом у воду.) ЕУРИДИКА: Трудна сам. (Он застане.) ОРФЕЈ: Па? ЕУРИДИКА: Женско је. ОРФЕЈ: Нека је Мајка-Хера благослови. (Задиже јој тунику. Она га удари надланицом. Он се занесе кроз воду.) ЕУРИДИКА: Благослов нека ти је у лобањи, што нас у ово неизвесно доведе. (Он изађе из воде, узме лиру. Импровизује.) ЕУРИДИКА: Реци ми шта је све ово? ОРФЕЈ: Наплаћивање рачуна... Зора коначног суђења. ЕУРИДИКА: Лажеш ме... И умишљаш о себи, фрајеру. (Пауза. Схватила је.) Цео твој живот је једна напукла маска. А чак није ни твоја. ОРФЕЈ: Свет је маска. Ја сам... (Смишља. Насмеши се.) Само сам прорез за очи. ЕУРИДИКА: Ко гледа кроз прорезе? Чији си ти у ствари? Аполонов? Дионисов? Свој? ОРФЕЈ: Моја улога је да суђење убрзам. ЕУРИДИКА: Луд си! Власт нећеш отети, ако ти је то намера... ОРФЕЈ: Мислиш да има потребе да отимам? Ионако је дошло време да гамад моћна плати за опачине. А онда ћу ја те опачине исправљати! ЕУРИДИКА: Не лај! Бићеш чут! (Он се окреће и свируцкајући се утапа у мрак.) ЕУРИДИКА: Мислиш да си најпаметнији? Да ћеш једини преживети? Да у њиховој игри ти можеш богове зајебати? Коју награду очекујеш? Бесмртност?! Моћ?! Квазаре и супернове?!? (Она престаје да урла јер је Орфеј већ отишао. Почиње да се купа не би ли се смирила. Из воде крај ње израњају две нимфице. Челичним стиском је грле. Она врисне, отима се, без учинка.) ЕУРИДИКА: Шта хоћете? НИМФА ПРВА: Зар ниси усамљена, сестро-нимфо? Је ли ти сетна словенска душица? НИМФА ДРУГА: А можда те је војно твој за срце ујео? Или би га радо заменила бољим? НИМФА ПРВА: Можда би се нама за помоћ обратила? (Еуридика их грубо одгурне у воду. Крене на обалу задихана. Нимфице се смеју.) ЕУРИДИКА: Хвала. Сама ћу се изборити. (Кад крочи на песак судара се са као зид чврстим Дионисом. Млади бог је нечим врло увесељен. Чврсто је загрли, заједно се сруче на песак. Њена глава мирно почива на његовом крилу. Бахус јој очински помилује косу.) ДИОНИС: У Хипербореји, неприродном Аполоновом рају, као дете сам спавао под никад залазећим сунцем... Тамо је Фојб слао остареле нимфе да се међ Хиперборејцима бурне младости сећају. Гледајући њихове свеле груди плашио сам се своје смрти. Мада се верује да богови не умиру, приметио бих да је и то само предрасуда. И сањао сам како ћу на спарни дан моје погибије доћи на ноге остарелом Аполону, привити му главу на братске груди и замолити га за опроштај, јер ме никад није волео. Сан је кончао тако да Фојб не може отворити очи да ме види. Наиме, обојица смо већ били мртви, Хадом освећени. ЕУРИДИКА: Зашто се смејеш? ДИОНИС: То су тикови. Плачем у ствари. Чуј, ако можеш њега да спасеш, учини то. Ако не, ионако ће бити занимљиво... ЕУРИДИКА: Не разумем. ДИОНИС: Где ти је муж? ЕУРИДИКА: Међ дрвећем. Заводи мечке свирком. ДИОНИС: Добро се осећа у наивној кожи? ЕУРИДИКА: Питај њега, господару. То су мушке ствари. (Дионис јој ставља руке у кошуљу.) ДИОНИС: Ево и женских. ЕУРИДИКА: Није ми до тога, господару. ДИОНИС: Тужан сам ти нешто. ЕУРИДИКА: Други је лек за то. (Дионис јој улази међу ноге. Она га ухвати ноктима за гркљан. Нимфе притрче да јој заробе шаке.) ДИОНИС: Желиш ли да размотримо место твог војна у свему овоме или ћеш се ипак смирити? (Она се следи.) ЕУРИДИКА: Опет не разумем. ДИОНИС: Ни ја. (Она га загрли и пољуби. Али згађена, ипак га одгурне, поскочи и залети се у воду. Утоне пре него што је нимфе спрече.) ДИОНИС: За њом, кобиле! Спашавајте је. НИМФА ПРВА: Али, господару... ДИОНИС: Марш за њом. Не дајте куји да се убије! (Нимфе зароне по њу. Тек из трећег маха то им и успева. Умртвљено Еуридикино тело извлаче на песак. Нимфе јој безуспешно дају вештачко дисање.) ДИОНИС: Је ли жива? НИМФА ПРВА: Није. НИМФА ДРУГА: Ти јој дај свој дах, господару. Брзо. ДИОНИС: Поставите, да се окрепимо. (Он се прихвата оживљавања док нимфе постављају хлеб, сир и вино на тканицу. Када Еуридика почне да даје прве знаке живота, он је убледелу и немоћну поседа крај себе. Удари јој пљуску. Да јој још ваздуха. Долази Орфеј.) ДИОНИС: Седи. Да вечерамо као породица. ОРФЕЈ: Шта се то десило?! (Она му одговора неартикулисаним звуцима.) ДИОНИС: Језеро је покушало да је отме, али је на крају ипак испљуну. (Орфеј се ухвати за главу. Пригрли своју жену.) ДИОНИС: Себе не криви. Она то не би волела. Поносна је била на тебе. ОРФЕЈ: Не говори као да је мртва, господару! (Дионис ставља парчад сира у уста двоје љубавника.) ДИОНИС: Не цмиздри. Баш смо те малопре хвалили како си чврст и одлучан кад неправде и опачине исправљаш. (Њој.) Једи то! (Њих троје у тишини жваћу сир, свако у својим мислима, свако у својој муци. Бахус повремено дурбином осмотри далеке обале. Звук авиона.) ДИОНИС: Децо, видите ли невидљивог? Крај дејства трећег ДЕЈСТВО ЧЕТВРТО(Мрак. Звук окретања радијске скале и тражења станица.) СПИКЕРКА-ОФ: ... као и због сталних упита наших слушалаца да бог Дионис, Његова Светост Загреј-Сабазиос, Доносилац Живота и Мрзитељ Смрти, ноћас свима нама поново да прилику да патимо због његове обредне смрти, напијамо се његове топле крви и стрепимо да ли ће нам Он и Живот поново васкрснути. Велика новост је да ће Орфеј, господар трачки и просветитељ словенски, имати ноћас улогу главног свештеника, кољача светог јарца. Девојчице испод дванаест година нису пожељне, а места се резервишу на бројеве храма или електронском поштом.... (Остарели Дионис, са светлошћу што му избија из лица, стоји на хумци, насмешено ишчекујући некога. Потмули звук бубњева и пиштање гајди пробија кроз мрак. Преко Бахусовог задовољног лица прелети кратки бљесак љубопитљивости. Из мрака, једна за другом, избијају буктиње злим рукама ношене: дошли су Злослутници. Обучени су у беле покрове са црним маскама. Носе змије. Тешким кораком стиже и онај што их води, у пепелобојној одећи. Дионис и Злослутник-Вођа се згледају. На Вођин знак руком остали устукну. Само лепршање јата рода разбија тишину у којој се моћници процењују.) ВОЂА: Можда је прерано? ДИОНИС: Ако ти је већ ово суђено онда немој да си сажаљив. (Вођа се окреће према својој братији која већ нервозно и потмуло режи.) ВОЂА: Хоће ли нам се опростити ово? (Уместо одговора, из њихових грла он добије урлик неземаљске снаге и дужине: оркан што бића помера. Вођа снебивљиво слегне раменима, савије тело као звер. Режање му експлодира у урлик док се окреће ка Бахусу. Међутим, Дионис је већ из људског прешао у јарчји облик, стрпљиво чекајући судбину.) ВОЂА: Цркни, боже-Бахусе!!! (Злослутници кидишу на јарца кидајући му удове. Њихово цвиљење и режање, попут Паса Смрти, облива простор. Понеко имитира јарчје драње. Руке су им крваве до лаката док пију из жртвене зделе гасећи вечну жеђ. Из гомиле која окружује бившег јарца тетураво се диже Вођа. Устукне.) ВОЂА: Убисмо га! Сад смо... Дионисове убице!!! (Мук. Братија је слеђена. Вођа скида маску, испод ње је Орфејево насмешено лице. Нимфе и сатири скидају маске Злослутника, растресени вешћу. Бришу сузна лица и већ почиње нарицање и бусање у груди. Кривци посипају себе блатом и мекињама. Као знак искупљења неки разбијају посуђе, а Нимфе нагрђују лица ноктима. Обузете су колективном хистеријом, обредним заносом. Врте се око себе док не постану ковитлац боја. Пева се, маше дугим ножевима, ваља по земљи и плићаку. Орфеј вришти у бесу.) ОРФЕЈ: Дај ми Падалицу! Нек нам виђења говори!!! (Највиша нимфа, андрогиног изгледа, у трансу се трза, надима, бунца, вришти, цепа одећу. Не могу да јој приђу због њеног бацакања. Орфеј са два млада сатира, и Еуридика са две младе нимфе се окупљају око Падалице. Прилази јој прво Орфеј са кривим ножем у десној руци, и Еуридика са биљем и цвећем. За њима ступе и пратиоци. Сво шесторо се хватају у отворено коло и поскакујући, неједнако и унапред, певају.) КОЛО-ЗБОР: Тако, тако, хоп, хеј! (Три пута Збор обиграва око Падалице, почевши од њене главе, од десног рамена према левом. Онда Орфеј прекрсти ножем њене груди. Две нимфе је ухвате за руке, сатири за ноге, и пренесу је неколико метара. Понове обред. Опет је пренесу и опет понове обред. Свирка се већ захуктала: мелодична и сулуда. Одједном, сви замукну. Ишчекују. Орфеј приђе Падалици и јако удари својом левом ногом њена стопала. Пљувачка почне да јој излази на усне. Орфеј сажваће пелин, отпије мало вина и онда том смешом попрска Падалицу по лицу. Она почиње да долази себи.) ОРФЕЈ: Пробуди се, сестро, потребна си нам! (Еуридика и нимфе крену да подигну Падалицу, али уплашено устукну, јер транс још није завршен.) ОРФЕЈ: Прорекни већ, сестро, не устала дабогда!!! (Падалица неземаљским тоном изриче своју опомену.) ПАДАЛИЦА: Сива страна... Сива страна моћи нас је походила... Усне... су ми суве... Крв нам сише студен што долази... Боже, млади боже, не издај нас! Не издај... Ако више из срца не чујем ти глас, све живо рађања ће, због нас грешних, бити лишено! Од сад! Од сад! Од сад! (Падалица отвара очи ознојена и уплашена. Еуридика и нимфе је подижу, а Орфеј и сатири укрсте ножеве изнад њене главе. Жене сливају воду на ножеве, да капље на главу Падалице. Уплакани сатири направе десним рукама лук испод којих тетурава Падалица три пута пролази. Она јеца, хтела би да се отме из руку нимфи које је умивају. Обред се завршио, оставивши све посматраче ужаснуте због спознаје степена кривице. Опште кајање и оплакивање около не утичу на Орфеја. Он чека. Пузава гомила у страху му се збија око ногу. Орфеј за тренутак погледа Еуридику која издвојена из гомила чучи у мраку. Обгрлила је колена и тихо плаче.) ОРФЕЈ: Зовите Бога! (Покајници га погледају као да говори немуштим језиком.) ОРФЕЈ: (Врисне.) Зовите Бога!!! (Понеко почне несигурно да дозива.) БРАТИЈА: Семелин сине, Јакхе... Даваоче богатства... (Придружују им се и остали. Хор постаје све складнији, неуморно понављајући.) БРАТИЈА: Семелин сине, Јакхе, даваоче богатства!!! ОРФЕЈ: Јаче! Јаче! Јаче! (Они га послушају. Радња се продужава и већ се код неких почиње примећивати умор. Али жеља да поправе грешку је јача. Чак се и Еуридика понесена придружује. Лагано, из јарчевих остатака иза њихових леђа диже се крупна бљештава фигура. Подмлађени Дионис се вратио, држећи штап обавијен бршљаном. Свет бљесне новим светлом, и сам подмлађен. Орфеј диже руке у радости.) ОРФЕЈ: (Пева.) Ево га! (Сви се окрену ка ускрслом богу. Нагла промена од очаја до весеља. Љубе ноге повратнику, заливајући их сузама-радосницама.) ЗБОР: Злу утекох, боље нађох! (На све стране се налива вино, које се још приљежније пије него малопређашња крв. Витлају понесена, нага кола. Пијана музика је добар увод у оргију која започиње. Парови и тројке раслојавају гомилу. Нимфице би претежно к Орфеју, али кад примете да он упитно гледа у Бахуса, неке од њих се неодлучно враћају богу и лежу крај њега.) ДИОНИС: (Орфеју.) Добро си их водио. Као ја. ОРФЕЈ: Хвала, господару. ДИОНИС: Ако Вођа не уме или неће да натера гомилу да да пуна осећања — ја не могу оживети. Да ли си знао за то? ОРФЕЈ: Први пут чујем. ДИОНИС: Следећи пут ћеш знати. ОРФЕЈ: Није требало да ми то спомињеш, Бахусе. Опасно је давати у руке човеку одговорност да бога заувек убије. ДИОНИС: Са чистом намером си ми дошао, а тако ми ваљда и служиш. ОРФЕЈ: За разлику од намере, немарност или расејаност су далеко делотворније. Не бих да окајавам ако се теби шта деси због моје слабости. (Дионис одгурне од себе нимфице. Издигне се да би боље осмотрио песника.) ДИОНИС: Ако сам разумео, ти би радо начинио себе чвршћим но људи што су? ОРФЕЈ: Људи су багра. Стока грдна. Не цене ни музику, ни љубав, ни разум. ДИОНИС: Тачно је, не цене, али барем наслућивањем уживају. Зар то није чудо само по себи, мили мој? ОРФЕЈ: (Узбуђено. На ивици беса.) Шта је створење од блата да би чинило чудесна дела?! Оно је у греху, од мајчине утробе до у старост, у греху неверности! А ја, ја лично, спознах да код човека нема праведности! И да живот синова људских није на чврстим темељима! А дух, који им је Бог створио, треба да учини живот савршеним, не би ли сви они препознали Његова дела у сили Његове славе и пунину Његовог милосрђа над свима синовима, над свим својим кћерима!!! (Тишина.) ДИОНИС: Знам још једнога што слично тврди. (Пауза.) Али тај није човек. ЕУРИДИКА: Да, то нас и јесте твој брат Аполон научио. (Дионис је посади крај себе.) ДИОНИС: Лепо је од тебе, Обреју, што би читав свет бољим направио, а видим и да си врућ да то и оствариш. Ево, ослободићу те службе, те можеш отићи Аполону који већ има спремну замисао препорода. Талентован си, можда ћеш му помоћи да нам што пре врати златно доба у ове сиве крајине. Али допусти овом ведром сељачини да доврши оргију, пре него што ми одеш. (Дионис навлачи Еуридику на себе, не штедећи пољупце. Еуридика се отргне, стане уз мужа.) ЕУРИДИКА: Трудна сам, господару, ако бисте дозволили. (Дионис упитно погледа Орфеја. Овај климне.) ОРФЕЈ: Немам образа да те сада напустим, господару. ДИОНИС: Преживећу. ОРФЕЈ: Не то, него ми је част да уз твој скут људе држим у реду и богобојажљивости. Мада сам и ја грешан, као што се зна. ДИОНИС: Огрешење-Правичност-Очишћење! За сваку похвалу је што се на време учиш. Слободни сте. (Орфеј неодлучно одводи жену, осврћући се. Млади бог се већ активно укључио у оргију.) Крај дејства четвртог ДЕЈСТВО ПЕТО(Звук окретања радијске скале и тражења станица. ) СПИКЕРКА-ОФ: Протоколарне вести. У пријатељској и радној посети бог Дионис, Његова светост Загреј-Сабазиос, посетио је родитељски Олимп где је са братом, Његовом Тросветлошћу, Плавим даном, Аполоном-Фојбом, јутрос имао срдачне и отворене разговоре који су по ко зна који пут... (Балкански Олимп, тамо где се чиста светлост сече са дречавим бојама одеће и коже богова. Олимпски богови седе на својим троновима који спирално обвијају брежуљак, на чијем врху јесте Зевс. Птице цвркућу, чују се шлагери. Богови су непомични и ћутљиви испод својих страшних маски. Повремено се шљепну по кожи због комараца. Лагано прилази Дионис, без маске, још прашњав од пута. Учтиво сачека да му се неко обрати. Ништа. Накашље се.) ДИОНИС: А ја вам донео понуде. (Баци кандирано воће преко рамена. Запали цигарету, седне „по турски“.) ДИОНИС: Врућ дан, није вам до разговора? (Мук.) ДИОНИС: Дошао сам да вас упозорим — нешто се чудно дешава... (Мук.) Има назнака да губимо снагу... Да ћемо ускоро бити згажени, мислим, ми — богови... (Иза маски допре безобразни кикот богиња.) АПОЛОН: „Ми — богови“? (Дионис се окрене. Иза њега стоји Аполон, без маске, у полувојном кожном комплету. Носи црне наочаре. Нервозно бије корбачем по чизми.) АПОЛОН: Рече „ми“? Себе убрајаш међу „нас“, брате? ДИОНИС: Здраво и теби, брате Аполоне. АПОЛОН: Дакле „ми“! Па шта ће се то „нама“ страшно десити, те си ми тако због „нас“ узбуђен, брацо? ДИОНИС: И ја јесам из олимпског круга. Забринут сам због завера које нам дани спремају. АПОЛОН: О, дете параноично, опет си пио и дрогирао се. Нема завера. ДИОНИС: Ђубре лажљиво... (Иза Аполона искрсне гомила његових пратилаца. Врло су млади, носе аутоматско оружје. Обучени су слично газди.) АПОЛОН: Мислим да ћу те ипак саслушати, брацо... (Узме цигару од Диониса, седне наспрам њега.) ДИОНИС: Направио си глупост. Требало је да се обрачунаш са мном другачије. АПОЛОН: Чист сам као суза баба-девојке. Само хоћу своје по закону. Одрекни се Делфа. ДИОНИС: Зашто? Ипак је пророчиште твоје девет месеци годишње, а моје само три. АПОЛОН: И то ти је превише. (Сваки час се шљепкају због комараца.) ДИОНИС: Готово је, брате. Враћам се по своје. Био сам на Балкану пре него што су људи дошли, а бићу и кад богови поплесниве. Зашто бих молио да ми се призна постојање? АПОЛОН: Нећеш добити Делфе. Имаш пророчиште у фокидској Амфиклеји, не буди алав. ДИОНИС: Сада је једино. Натерао си људе и богове да забораве да су Делфи били моји. АПОЛОН: Дроге ти сад ваде младалачке психозе. Сећаш се непостојећег. Свуда видиш зле намере. (Крене да устане.) ДИОНИС: Зашто си ми послао Орфеја? (Фојб застане.) АПОЛОН: Сам ти је дошао. ДИОНИС: Није. Ти си га послао. А пошто си и будала, ниси схватио да ће нас то све срушити. АПОЛОН: Чуј, мали је талентован и омиљен, и код народа и на телевизији. Можда ти време пролази, можда ћеш умрети. А овог пута нећеш оживети, нити ће бити оног вола Персеја да ти култ установи. Снага смењује слабост. И не криви малога, ако ти он може нашкодити онда стварно ниси ни за курац. (На Аполонов покрет руком мрак се раскриљује и у процепу се указује нешто слично позорници насликаној на вази. На позорници, као у акваријуму, налазе се Орфеј и Еуридика, окружени осунчаним пејзажем. Весели су, обливени поветарцем и неземаљском музиком. Покрети су им успорени као да се пробијају кроз воду. Дионис је опчињен рајским призором.) АПОЛОН: Зашто не волиш Орфеја? Зашто ти се диже на Еуридику? То су само луда деца која се радују животу! Мисле да су спознали сваки дамар свемира! Дисање траве! Сваки осенчени трзај при сношају! И ти ми кажеш да ће они да те сруше! Лудило ти крв пије, брате! (Дионис је разнежен идиличним приказом безазлености. Али, већ у следећем трену се растрежњује.) ДИОНИС: Лаж! Опсенама браниш гадости које си ми наменио! Боље би било да си имао петљу да се сам суочиш! Кад би ме Орфеј срушио знаш ли шта би се десило? АПОЛОН: Мирније бих заспао. ДИОНИС: Да, заувек. Нешто се чудно дешава. Пре неки дан замало је било да не оживим у ритуалу. Покушао си да нам уведеш ред, рад и дисциплину на Балкан. А ето, снага је почела да нам се осипа. Тај исти Орфеј који мисли да може да влада силама сна и буђења доноси нови страх. Озбиљно је схватио да је свештеник сам бог. АПОЛОН: Он то ради из најбољих намера. ДИОНИС: Знам. Тим горе. Тражим да прекинеш све акције. Демонтирај агентуре и пензиониши Орфеја... АПОЛОН: Стани да забележим. ДИОНИС: Јеби се. И распусти инвазионе трупе. Заузврат добићеш Делфе заувек. А ако ме не послушаш, дигнућу сваку балканску силу, моје пијане Словене, само да зауставим времена која ће доћи! АПОЛОН: Каква сад времена? ДИОНИС: Времена у којима ће нама, боговима, месо отпадати са тела, а Космос нам пити последње гутљаје свести. Времена када ће људи глумити богове, а нас нигде бити неће. И свуда ће бити мир и ред, биће рад који нас ослобађа, али живота ја ту не видим. И више неће бити ствар у томе да се свет протумачи и проживи него да се промени, а богови ће бити лутке те промене. Због своје сујете доносиш нам непознате силе на Балкан, Аполоне. Тражим да прекинеш ту луду игру. Одмах. АПОЛОН: ... а баба да има тролу не би ишла пешке. (Аполон дрско окрене леђа бесном Дионису.) ДИОНИС: Свака част. (Млади бог дрхтаво вади пиштољ, репетира и упери у братова леђа. Аполонова пратња нагло упери пушке у Диониса. Дионис шкљоцне. У празно. Обојица се насмеју.) АПОЛОН: Овлажила ти муниција. Нека нам отац, Зевс-Муњобија пресуди! Желим да његова буде последња! (Оружје се спушта. Сви се са ишчекивањем окрену ка Зевсовом трону. Зевсов глас рикне одасвуд, као да сам Олимп говори уместо непомичног господара.) ЗЕВС: Ми, Зевс, Свету Господар, Размотрисмо Спор Драгих Нам Потомака, Аполона И Диониса. Закључак: Ослабила Је Послушност Целокупне Природе. Поздрављамо Настојања Сина Аполона Да Се Ред Поврати При Чему Је Наш Благослов Дарован. Поредак Се Не Може Успоставити Како Треба Док Се Вериге-Што-Свет-Држе, Балкан, Не Причврсте. А Нарочито Не Ако Се Од Локалних Сорти Не Направе Бића. Страх Нашег Сина Диониса Је Неоправдан, А Било Би Добро Да Не Буде И Штетан. Питање Делфа И Орфеја Леже На Овлашћеном, То Јест — На Аполону-Фојбу. (Мук. Дионис учвршћује своје чизме, спреман да крене. Аполон га потапше по рамену.) АПОЛОН: Сад је све јасно и можемо да се вратимо својим радним задацима. ДИОНИС: Да. ... Имам и једно изненађење за тебе. (Дионис из недара вади јаје. Аполон уздрхти од препознавања.) АПОЛОН: О... Одакле ти то? ДИОНИС: Видим да си га препознао. Из овог јајета ће се родити теби драго дете по имену Платон. Да ли да га разбијем? АПОЛОН: Не! (Дионис испусти јаје. Аполон прокевће од муке, полети да га спречи. Касно. Аполон покушава да врати жуманце у љуску. Бахус одлази. Аполон устаје пажљиво држећи љуску да не проспе садржај.) АПОЛОН: Сакупићу те ја, мило моје. ... Еј, ћале, шта да радим са овим? Еј, Зевсе...? (Погледа у свој „swatch“ сат.) АПОЛОН: Битно је да је почело. (Погледа призор у коме се Орфеј и Еуридика и даље радују.) АПОЛОН: Мир, бубе!!! (Њих двоје клону као да им је снага исисана. Бајковити призор се лагано гаси. Аполон даје љуску пратиоцу, овај је пажљиво прихвата. Фојб се уморно пење до Зевса. Клекне. Пољуби му стопала.) АПОЛОН: Хвала ти, Свемогући, за сву ову милост! (Онда се безобразно насмеје, устане и удари Зевса по ушима које му вире испод маске.) АПОЛОН: Ма, то ја само онако. Знам ја да си ти већ и мртав и бео. Али, био си на висини задатка. (Скида оцу маску. Испод маске је Зевсова лешина са које је сасушена кожа већ почела да се гули, као да је нека унутрашња ватра исушила месо изнутра.) ЗЕВС-ОФ: Ми — Ми Зевс, Свету Господар — Ми — Зевс — Размотрисмо Спор — Ми Зевс Свету Господар — Драгих Драгих — Потомака, Ослабила Драгих — Ми — Ми Зевс, АПОЛОН: ...а очекујем да ћеш на висини бити и даље. Забава нам је почела. (Пратиоци му отпоздраве урликом који богу и доликује.) Крај петог дејства ДЕЈСТВО ШЕСТО(Из мрака дојранске ноћи извире плавичасто светло. Појављује се исти онај призор са Орфејем и Еуридиком који је на Олимпу показан Дионису. Ни сад није ништа стварнији. Двоје младих се крећу кроз густи ваздух у свом плавичастом рају, као бесловесне рибице. Хладна ноћ не утиче на свет изнутра. Понављане радње делују као окамењене у времену. То траје све док Еуридику спор, али јак ветар не почне да исисава у спољни свет. Она би да се одупре, назире јој се грч на лицу и мишићима. Орфеј не примећује да се нешто језиво дешава. И даље је забављен пловљењем у акваријуму и испуштањем певушећих рибљих гласова. Ветар очајну Еуридику извлачи напоље, где њени покрети и дисање нагло морају да се прилагоде. Кад мало ухвати даха покушава да опомене Орфеја на себе, вриском и лупањем о невидљиве зидове које деле два света. Без успеха. Она се осврће, у животињском страху од непознате територије. Покуша да се на силу врати у њихов плави свет. Сударање са невидљивим зидом је болно док Орфеј и даље самодовољно обиграва уске границе њиховог акваријума. Она одустаје, обраћа пажњу на мрачну стварност. Мало је охрабрена певушећим ветром и његовом смирујућом мелодијом. Омамљена коракне у мрак. Одједном, из мрака пред њом извире прилика, нагих прсију и мртвачког бледила. Дионис се појавио у свом загробном обличју, застрашујуће усредсређен и као мало сетан. Она дивљачки врисне. Орфеј у акваријуму се осврће да види одакле долази звук. Безазлено покушава да опет дозове звук тако што га певушећи опонаша. Дионис пружа руке ка Еуридици. Она устукне.) СПИКЕРКА-ОФ: Цела Тракија данас грца у сузама... ЕУРИДИКА: Господару Дионисе? Откуд ти? СПИКЕРКА-ОФ: ...због тешке судбине која је погодила омиљену племићку породицу... ЕУРИДИКА: Орфеј није овде, али ће доћи ускоро ... СПИКЕРКА-ОФ: ...Неверица још влада пољима и луговима... ЕУРИДИКА: Чему такав поглед, господару? Чему та змијска маска? Зашто вам уши нестају, господару, а зуби бљеште? СПИКЕРКА-ОФ: ... Донације за погребно уље можете упутити на рачун... ЕУРИДИКА: Какве ја везе имам са свима вама? Зар сам ја нечему крива? (Дионис отвара уста, али глас допире одасвуд.) ДИОНИС: Не слажем се са питањем. (Она одскочи на други крај арене. Посматрају се за трен, обоје задихани. Она баци поглед на Орфеја, али помоћ од њега неће добити. Дионис мирно вади из плашта маску Аристеја-Змије.) ДИОНИС: Што пре завршимо, пре ћемо се смирити. ЕУРИДИКА: Цркни! ДИОНИС: Не данас. (Он ставља маску и груне ка њој. Витлају се по простору као рис и хрчак. Из земље извире миран и сетан Дионисов глас.) ДИОНИС-ОФ: Не ишчекавши тебе, Славјанко (Еуридика покушава да се домогне језера. Међутим, Аристеј-Змија је бржи. Хвата је за ногу и привлачи је к себи. Забија змијске зубе у њен трбух и држи угриз све док њено трзаво тело потпуно не обузме отров. Еуридика тресне на земљу. Аристеј обрише уста а онда методично обљуби мртву девојку. Диже се задихан, скида маску испод које је ознојено Дионисово лице, сво у тиковима. Згранут гледа у тело, па у своју улепљену одећу, па у Орфеја, и даље несвесног у свом златном кавезу. Мрмор мртвих душа облива простор. Дионис зајеца. Судара се са невидљивим бићима која су га окружила. Успева да се пробије кроз мрак и да нестане. Брујање невидљивих је све јаче. Почиње да потреса и Орфејев мали свет. Он згрануто покушава да одржи равнотежу. У снажном потресу и праску чаролија нестаје. Светлост рајског света се гаси и он избацује Орфеја, као из материце, у хладну ноћ. Трачанин хвата дах, још ошамућен од потреса. Кад схвати да је лепљива твар на његовим рукама крв — отрезни се у трену. Бауљајући по трави прати крв све до њеног изворишта — исисаног Еуридикиног тела. Оно сад више личи на кожну лутку. Он га лагано подиже. Лице му се изобличује у дугом и језивом, безгласном крику. Онда ставља остатке у уредан положај, механички радећи оно што је већ ред. Хиљаде шибица се пали шиштећи, хиљаде ногу пристиже, хиљаде бубњева туку ритам погребне песме. Хиљаде грла запева. Орфеј јеца. Из мрака избијају одасвуд нимфе и сатири носећи упаљене свеће и ствари нужне за предпогребни обред. Преузимају уређивање преминуле од слуђеног Орфеја. Постављају свеће око ње. Нимфе чешљају Еуридику, перу јој главу и удове. Пресвлаче је у ново одело. Старо се спаљује. Стављају јој новчиће на очи. Шминкају је, румене. Вода се пажљиво просипа у језеро. На крају обреда стари сатир долази до тела са дугачким шилом и ножем. Орфеј га ухвати за руку.) ОРФЕЈ: Шта то радиш? САТИР: Да је начнем. Да се не вампири. (Орфеј га сурово одгурне на земљу. Са лудачким сјајем у очима руши свеће, скида жени новчиће са очију. Босиљком описује круг око ње. Намах тај простор бљесне сам собом. Кад их Трачанин погледа сви устукну.) ОРФЕЈ: Сиктер! (Пауза.) Она није мртва! Мисли ли ко другачије? (Нико се не усуђује да одговори. ) ОРФЕЈ: Ово тело мени припада... А душу ћу... да јој вратим. Вратићу се ја. (Пауза.) Са њом. (Постоји још трен, а онда се окрене на пети и нестане у мраку, лудачки брзо. Одмах затим Нимфа-Падалица притрчи Еуридици, али не може да прође круг што га је Орфеј оцртао. Ипак успе да прстом захвати мало просуте крви покојнице. Усредсређено ишчитава значења течности док остали стрпљиво чекају исход. Нимфа диже главу. Очи су јој засузиле.) НИМФА: Када Балкан заври у крви и растопљеном челику, ми ћемо се освртати не би ли приметили драге нам душе што су за нама заостале. Али бојим се да ће тад већ бити касно. (Понеко у групи врисне. Почињу сирене за ваздушни напад.) Крај шестог дејства ДЕЈСТВО СЕДМО(Сувих уста, отежалих ногу и очију пуних песка, Орфеј већ еонима гази кроз пустињу. Миријаде мртвих душа му се обраћају мрморењем не би ли га некако одвратиле. Он само јаче притисне вату на уши и почиње да свира не би ли их ућуткао. И тако дуги сат за сатом до изнемоглости. На крају долази до Вратница Светова, укопаних у земљу. Погледа у небо изнад себе. Са уздахом уђе.) Крај седмог дејства ДЕЈСТВО ОСМО(Када му војни рефлектор забљесне очи, Орфеј се налази у дубокој рупи из које само назире Хадов трон изнад себе. Хад и његови помоћници су у црним кукуљицама. Мртве душе мучене од својих демона цвиле и извијају се у полутами. Крај Хадових ногу режи човеколико пашче, Кербер, иживциран Орфејевом појавом. Искрени аплауз демона поздрави Орфеја када се светло упали.) ХАД: Па, дечко, није да закерам, али стварно си упоран... ОРФЕЈ: Господару... Господару Хаде! ХАД: Добро дошао у Тартар. ОРФЕЈ: Ја сам Обреј, Словен из Тракије. ХАД: Словене не држимо у овом паклу. А и који ћеш ми овде пре смртнога часа? ОРФЕЈ: Твој син, Дионис, ми је у облику змије убио жену. ХАД: Зар то није Зевсов син? ОРФЕЈ: Неки кажу да си га ти направио са Персефоном. ХАД: Могуће. Дечка знам, навраћа и овде. ОРФЕЈ: Па, хоћеш ли ми вратити жену? ХАД: Немој да ме збуњујеш. Не постоји кључ од излаза. Дакле, и ти остајеш. ОРФЕЈ: Она се зове Еуридика, господару. ХАД: Еуридика? Упали број три! ГЛАС-ОФ: Палим тројку! (Рефлектор број три, из гомиле створења која се превијају у мраку, осветли Еуридику. Обучена је у црну кожу, нашминкана и на музику из peep show-а изводи свој бескрајни стриптиз. Све замукне гледајући девојку несвесну свог проклетства.) ОРФЕЈ: Еуридика!!! ХАД: Не чује те, младићу. ОРФЕЈ: Зашто се стално скида и облачи.... ХАД: Е, да... То је њен пакао. Неки су и горе прошли. (Она повремено узима и доји ружичасто створење које јој виси у торби на леђима.) ХАД: Мислим да ти је оно нерођена кћерка. Реци „здраво“ тати, душо. ОРФЕЈ: Водим их са собом. ХАД: Не можемо ни тебе пустити. На концу, шта би са малом и великом вампирушом? (Орфеј покушава да га се домогне. Кербер цапне зубима брзо, замало му откине руку. Орфеј падне натраг у рупу, задихан. Сви се смеју, чак и жртве. Музика, на коју се Еуридика бескрајно свлачи, убрзава се, терајући и њу да достигне сулуди темпо. Орфеј диже закрвављени поглед. Посматра их. Хад да руком знак за тишину. Све замукне.) ОРФЕЈ: Господару Хаде! ХАД: Шта је сад? Да нећеш и ти да ме гађаш стрелама као она сељачина Херакле? Ако имаш слуха можда те узмем да ме успављујеш. ОРФЕЈ: Дубок би то био сан. (Орфеј нагло и дивљачки удари жицу на лири. Звук својом јаком вибрацијом потресе тела свих присутних. Хад се пресамити на свом престолу.) ХАД: Ста-ни! ОРФЕЈ: Касно сад. (Орфеј немилице удара по лири, скоро разарајући вибрацијама тела присутних. Општи урлик се меша са нељудском какофонијом лире. Само Еуридика наставља са задатом јој делатношћу. Хад почиње да повраћа од болова, Кербер се ваља крај господара. Али Орфеј не обраћа пажњу на њих. Једино му је Еуридика у очима.) ОРФЕЈ: Прича се да ћеш пустити моју жену да пође са мном. Прича се да ћеш јој дозволити да и то дете понесе. Прича се да ћеш нам и срећан пут пожелети. Такође, причаће се и да си последња будала ако одбијеш скромне жеље... (Хад једва успе да потврдно климне главом. Орфеј престаје да свира. Хад подиже руку и демони гасе рефлектор број три. Еуридика се опусти као лутка на концу. Пре него што она падне Орфеј је свирајући исправи. Благом музиком одржава њено тело усправним.) ОРФЕЈ: И хвала на домаћинском гостопримству, части оволикој. (Лагано музиком повлачи своју жену да крене за њим. Она га послуша, механички, као зомби. Хад се јави слабим гласом.) ХАД: На мало, сине, на мало. И не осврни се на овом светом тлу. (Орфеј му одмахне руком. Наставља да се извлачи из рупе. Испраћају их цвиљење мртвих душа и Керберово завијање. Орфеј и Еуридика нестају у мраку. Када замру и последњи благи звуци лире одједном се у Тартару пале сва обична светла. Кулисе и сцена се расклапају. И жртве и демони се враћају у стварност. Скидају се кукуљице. Испод Хадове маске се налази ознојени, али задовољни Дионис. Бивши Кербер, а истински сатир му приноси бокал, да се бог умије.) САТИР: Шта мислиш? ДИОНИС: Жилав је. САТИР: После овога биће крпа од човека. ДИОНИС: Надајмо се. Крај осмог дејства ДЕЈСТВО ДЕВЕТО(Орфеј, свирајући, упорно гази натраг. Према свету живих. Еуридика, стишћући чедо уз груди, механички хода за њим терана звуком његове лире. После дугог времена он осети да се иза његових леђа нешто чудно дешава: она је, сва збуњена, стала. Жене — од малих девојчица, до оронулих старица — окружиле су је, са тужним упитом у очима. Еуридика им се смеши у препознавању. Орфеј стане, не сме да се окрене.) ОРФЕЈ: Еуридика? (Тајац. Он засвира мало брже. У једном моменту, звук се више не чује мада он и даље свира.) ОРФЕЈ: Еуридика, јеси ли ту? (Она му не одговара. Као да из њених уста на трен избије благи јецај, али са друге, па треће, те четврте стране... Орфеј је већ слуђен.) ОРФЕЈ: Еуридика? (У моменту, он се нагло окреће. Али, још пре него што успе да назре своју супругу у мраку, небо над њим експлодира у болно јаким светлостима. Шумови космичких простора једва успевају да угуше нечији развесељени смех и пригушени јецај неке жене. Орфеј пада на колена, млављен унутрашњим грчевима. Свија се у фетусни положај, пузи по прашини. Из неба допире звук мењања станица на радију, све док се не пронађе права. Одјекне безлични глас спикерке са беспрекорном дикцијом.) СПИКЕРКА-ОФ: Глас Лемурије, поноћне вести. Како преносе све светске агенције, Орфеј, трачки краљ и словенски просветитељ, није успео да врати своју супругу Еуридику из Тартара, света мртвих. Узрок неуспеха је наивно окретање када су то правила игре строго забрањивала. Сматра се да је госпођа страдала као жртва у политичком сукобу свог супруга са богом Дионисом. Господин бог Дионис, Његова светост Загреј-Сабазиос, то је одлучно демантовао, напомињући како жали што је господин Орфеј због нервног слома напустио јавну делатност. Цитирамо: „Био је достојан следбеник, витез, штета што је сад крпа од човека“. (Док трају вести Орфеј се лагано освешћује. Трља лице песком не би ли дошао себи. Са интересовањем слуша вести. Када се заврше он самосажаљиво обрише сузе. Пљуне. Помилује своју лиру. Узме је. Са нељудским криком започиње своју музику која потреса свет. Као да се устројство свемира руши у конфузији звукова и боја. Урлици животиња се мешају са шуштањем храстова који се покрећу из свог лежишта. Њихове сенке закриљују Орфеја. Док траје поход храстова, Орфеј навлачи белу свештеничку тунику и узима божански скиптар. Преобразио се потпуно у надљудско биће.) ОРФЕЈ: (Урла) Нека буде светлост! (Ништа. Храстови и даље тутње.) ОРФЕЈ: (Помирљиво.) Можда сам помешао... (Мрмљање. Покајање.) ОРФЕЈ: Припадам опаком човечанству, маси покваренога меса! Опаког меса! Моји греси, моји преступи, моји пропусти са свом поквареношћу мојег срца припадају маси црва и оних који ходају у тами... (Гласније.) ОРФЕЈ: ...Јер ниједан човек не одређује пут и ниједан човек не управља својим кораком. Само је код Бога праведност. Из Његове руке долази савршени живот и Његовим знањем све је настало. Свачим што постоји Он управља по својој замисли, и без Њега се ништа не дешава... (Ћути. Насмеје се. Заурла.) ОРФЕЈ: Зар нисам рекао: Нека буде светлост! (Пауза.) ОРФЕЈ: Зар нисам рекао: Нека буде звук! (Мртва тишина. Мрмљање.) ОРФЕЈ: ...Али за мене, када поклекнем, Божији благодатни дарови јесу моја помоћ за сва времена. (Пауза. Тихо.) ОРФЕЈ: И када посрћем због зависти меса, моја праведност постоји у вечност... (Пауза. Тихо.) ОРФЕЈ: ...због Божије праведности. (Он се окреће и лагано одлази ка свом мрачном одредишту. Глас спикерке нас неуморно обавештава.) СПИКЕРКА-ОФ: Спектакуларни повратак господина Орфеја на јавну сцену резултирао је организовањем његових поклоника у атрактивну фенси секту са динамичним аутлуком. На данашњој конференцији за медије, господин Дионис их је прогласио противуставним, паравојним формацијама. Изјаву господина Аполона-Фојба о овоме, као и о тренутној ситуацији на Олимпу и Балкану нисмо успели да добијемо. Ситуација је још крајње занимљива а ви останите крај ваших малих екрана јер после квиза „Сова од снова“ делимо ритуалне хлепчиће... (Негде са балканских пустара допиру знаци јутарњег постројавања.) Крај деветог дејства ДЕЈСТВО ДЕСЕТО(На своје збориште долазе Орфејеви поклоници. То су бивши Дионисови сатири и пар нимфи. Обучени у беле униформе, прерано отврдлих лица. У редовима под конац чекају долазак свог вође. На позорницу пред њих ступа Орфеј праћен хуком гомиле и урлицима гајди и рогова. Потпуно је оседео у међувремену. Обучен је у бело, са плаштом. Чврст поздрав руком гомили, која се намах умири.) ОРФЕЈ: Мисија је при крају! Балкан се већ радује новом поретку! Ред и мир ће завладати нашим душама и оне се већ спремају за благослов будућих и поновљених живота. До сада су свету господари били: Фанес, Никс, Крон, Уран, Зевс! А шести није како су се неки надали перверзни Дионис, већ Аполон — Тросвети и Трослојни! Он нам даје вечно трајање. Хвала му! Али да би се свак духовно и телесно очистио доносим вам дар који ће вам душе приближити божанској једнини. Овим чртама и резама испећи ћете речи! А оно што је именовано то се да и надзирати и водити! (Из светлуцавих руку он избацује прашину из које по предметима и људима почињу да се појављује слова древне азбуке и да поигравају кроз простор. Орфици изговарају ритмично „Аз, Буки, Вједи, Глагољ, Добро, Јест...“) ОРФЕЈ: Аз, буки, вједи, глагољ, добро, јест! Окаменимо време кроз речи. Успокојимо благе душе. Очистимо се од сувишка страсти и блуда. Вечни битак је већ дарован, али сте га ви још несвесни. Где је лек ако не тамо где је Аполон велики и где је Орфеј његов пророк, браћо Словени? Где је лек ако не у свемиру где смо од распаднутих звезда сви састављени, вучје сестре? СИБИЛА: А можеш ли и овога излечити! (Сви се окрену ка старици, Сибили, која води под руку шепавог и пропалог Диониса.) СИБИЛА: Слеп је. Заувек. (Орфеј доскочи на земљу пред њих. Махне Дионису пред очима.) СИБИЛА: Има ли милости за њега? ОРФЕЈ: За оне који спречавају вечни напредак — нема! Како се зовеш, стара, кад си тако наивна? СИБИЛА: Сибила, пророчица. ОРФЕЈ: Сибила је мртва! Требало би већ 900 година. А можда си и ти тек бирократском грешком жива? СИБИЛА: Смрт ме је заборавила. Лутам, скупљајући прве мачиће... (Орфеј оштро склони њену руку којом она придржава Бахуса. Овај падне на тло. Понеко се и насмеје Дионису који се грчи по прашини. Понеко и занеми од трагике призора.) ОРФЕЈ: Није њему ништа. То је стара курва увек спремна на опачине. СИБИЛА: Не данас. Он више није ни за шта. (Дионис успе да се постави у клечећи положај. Затим се нагло усправи у пуној висини. Преображен, мангупски се насмеши.) ДИОНИС: Било дана за мејдана. И управо се вратише. (Пре него што Дионис насрне на Орфеја, четворица Трачанинових следбеника га окруже, лица премазаних белом бојом. Обезнањују Диониса тако што му показују његов лик у огледалу. Мада омамљен, Дионис не да да му приђу. Ставља на себе маске јарца и бика, те тиме добија и снагу својих тотема, али нападачи му дугачким штаповима избијају маске из руку. Гомила му се руга, опонаша бика, као на баханалијама.) ОРФЕЈ: О, лоло стара, лажљива... Сећаш ли се, вински боже, кад је Хера послала Титане белих лица да те убију кад си жгепче био? Тада си се исто овако преображавао, па и оживео после комадања. Овог пута тешко да ће ти се посрећити. ДИОНИС: Вараш се, добри мој. Моје време није и мој живот. (Дионис се очајничком снагом баца уназад, изван домета огледала. Диже се, опет моћан и опасан. Људи се размакну, јер је јасно шта следи. У брзом, жестоком окршају голим рукама ни Орфеј ни Дионис не успевају да стекну предност. Али се Дионис оклизне и Орфеј узима пиштољ од пратилаца. Приђе Дионису и пуца му у потиљак. Млади бог престаје са трзањем.) СИБИЛА: Господару, ти... Ти си га убио? ОРФЕЈ: А ја шта ћу, али са киме ћу? Јесам. Даље можете и сами. Дижи га! (Подижу Диониса. Прикуцавају му удове на храстов зид. Прекривају га плахтама. Долазе хирурзи. После касапљења, методичног и тако различитог од бахантског черечења, још врело срце предају Орфеју. Он једва успева да свлада жељу да проба срце. Зачује се тапшање. На Орфејевој позорници седи Аполон обучен у Зевсово одело, а очева мумија му лежи у крилу, као дете. Аполонови гестови су изразито женскасти. Примећује се растројеност.) АПОЛОН: Браво! Бис! Оштро око. (Орфеј му љуби ногу.) ОРФЕЈ: Добро дошао, господару Аполоне, тросветла јабуко наша, песмо аријевска и предачка. АПОЛОН: Предивно сам вас нашао, драги. Пољуби оцу Зевсу руку. Задовољан је што је псето дочекало дан своје егзекуције. (Орфеј мора да пољуби сасушену руку. Пружа Аполону срце.) ОРФЕЈ: Теби смо га посветили, господару. (Аполон зграби срце. Лизне.) АПОЛОН: Браво, кћери. ОРФЕЈ: Нисам ти ја ћерка, господару. АПОЛОН: Тако ми је кћер Атина једном донела ово исто срце. Само што је клипан касније оживео. ОРФЕЈ: Бахусово срце ти је тад донела твоја сестра, а Зевсова кћер Атина, господару! АПОЛОН: Ти опет слабо разумеш! Али Дионис разуме. (Дионису.) Јеси жив, клипане? (Дионис не отвара очи. Смеши се.) ДИОНИС: Још мало. АПОЛОН: Ајде, па кад прође и то мало да те закопамо баш у Делфима, под гором Парнасом. Твој гроб крај пећине Корникион показиваћемо немачким туристима, да се сликају и јодлују! (Смех.) Нешто сам ти фриволан и пун живота данас, сине... ОРФЕЈ: Носите Бахуса на пасја гробља. НИМФА: Разумем. ОРФЕЈ: Уморан сам ти и сетан, господару Аполоне. АПОЛОН: Лалај и не думај превише. Узми антидепресиве. А Делфе ћу потпуно да напустим! Недостојни су ме! (Пауза) Еј! Еј, ти, Орфеј! Дечко! Мој отац жели нешто да му кажеш! (Орфеј са поштовањем говори мумији.) ОРФЕЈ: Почело је Зевс. Зевс је и средина. У Зевсу се све окончава! АПОЛОН: Одлично! Али зашто говориш у то? Говори овде! (Аполон поносно показује на себе. Орфеј стрпљиво понавља. Један од Орфика прилази Орфеју и уручује му мобилни телефон.) ОРФИК: Господару, Дионис ти поручује да је умро. Каже да ћеш и ти ускоро. А и твоја душа с тобом. И све наше са нама, а све твоје с тобом. (Орфеј занеми. Замишљено искључи телефони и врати пратиоцу. Затим плане.) ОРФЕЈ: Моја душа!? Она је већ бесмртна! Дао сам и вама нову прилику, да са мном и господом Аполоном будете бесмртни. Да се напокон ово пијано полуострво уреди и усредсреди! А ти ми још преносиш шта перверзњак поручује! (Орфеј застане кад примети заспалог Аполона. Бог, са палцем у устима и мумијом уместо играчке, смеши се у сну, што је вероватно изазвало и рефлексно пишкење.) ОРФЕЈ: Пресвуците га! (Они пажљиво односе заспалог бога. Орфеј узима мегафон.) ОРФЕЈ: Помаже Бог, јунаци! СВИ: Бог ти помогао! ОРФЕЈ: Војници, витези. Ово је тежак дан. А није још ни почео. Намажите своја лица. Донесите дум-дум метке. Поделите рума и џоинта. Сутра имамо још три села за смиривање. А ако вам ускоро не падне Трибалија, ја ћу лично доћи да рашчистим! И радујте се царству које откристе у вама. Цивилизацију коју на вучјем срцу чувасте, а на сребрну секиру повратисте. Паљба! (Ракетни лансери пуштају ракете. Орфици ћуте. Орфеј погледа у тешко небо осуто траговима ракета.) Крај десетог дејства ДЕЈСТВО ЈЕДАНАЕСТО(Орфеј и Сибила као вране чуче на једном брежуљку. Чују се зрикавци. Мирна и сетна атмосфера.) ОРФЕЈ: Сибила, пророкуј ми и утеши ме. Хоће ли ми душа стварно умрети? СИБИЛА: Па ти си тај који учи народ о сеоби душа. ОРФЕЈ: Синоћ сам сањао како пролазим кроз једна врата, пета, десета... Дођем пред огледало, седнем, запалим цигарету, мада више не пушим. Чекам. Жену која није дошла. А онда сам се скупио и вратио у мајчину утробу. Али тамо више није било ни топло, ни меко. (Док се он исповеда, и Сибила и простор око њега губе се у мраку. Иза њега се лагано диже особа бљешћуће белине: Еуридика се вратила. Већ је начета распадањем, али је и даље врло лепа. Из кошуље јој вири дечја главица. Еуридика плаштом закриљује несвесног Орфеја. Он чак и под тканином наставља да прича, занет у мисли.) ОРФЕЈ: ...И више није било ни топло ни меко... Не, не... Ни топло ни меко... (Орфеј под тканином већ почиње да се гуши. По трзавим покретима руку и лица види се његова паника, али стисак је челичан. Из мрака врисне Сибила.) СИБИЛА: Врати се, Трачанине!!! (Сибила, уплашена, стоји са две свеће. Орфеј, скврчен у феталном положају и обливен хладним знојем избезумљено буљи у стварност око себе. Утвара је отишла. Он пригрли Сибилине ноге.) СИБИЛА: Најгоре је ако сањаш бившу децу. Зло неминовно. ОРФЕЈ: Сибила, ја... Ја не знам кога сам сањао! (Сибила му склопи очи и помилује му косу. Јер, говорио је истину. Негде у позадини почиње стална обука орфејске војске.) Крај једанаестог дејства ДЕЈСТВО ДВАНАЕСТО(Орфеј стоји на свом зборишту. Две нимфице га спремају за ритуал. Обучене су и ошишане као мушкарци. Њих троје су сами на ливади. Труба за постројавање, хук младе војске при фискултури.) НИМФА: Командиру, дозволи да ти се обратим. ОРФЕЈ: Изволи, ратнице. НИМФА: Спремне смо и спремни смо. ОРФЕЈ: Јесте ли постиле? НИМФЕ: Јесмо. ОРФЕЈ: Обредно купање? НИМФЕ: Да. ОРФЕЈ: Нисте се дирале? Нити вас је ко дирао? НИМФЕ: Не! ОРФЕЈ: Последње вести? НИМФА ПРВА: Од Лајбаха до Крита поредак је ухватио корена. Негде оружјем, негде су нам синовски пришли. НИМФА ДРУГА: Das ist wunderbar! НИМФА ПРВА: Данас нам долазе нови регрути из влашких планина. НИМФА ДРУГА: И чувајте се снајпериста... НИМФА ПРВА: Такође неки амбасадори и гласници. НИМФА ДРУГА: И — заиста вам кажем — чувајте се снајпериста. ОРФЕЈ: А господар Аполон? НИМФА ДРУГА: Ако се пробуди доћи ће са својом... НИМФА ПРВА: Са господаром Зевсом! ОРФЕЈ: Преживећемо и без њих. (Прекинут је у пола реченице јер са свих страна силазе Дионисове мајнаде и окружују збуњену тројку. Предводи их стара Сибила. Мајнаде запуцају из аутоматских пиштоља, рафално. Нимфе у вриску падају.) СИБИЛА: Нек је светлост са тобом, господару трачки и словенски. ОРФЕЈ: Зашто сте их убиле!? Ни шеснаесту не напунише! (Сибила држи у рукама разгледницу, чита је са смешком.) СИБИЛА: Наш господин Дионис се јавио из мртвих и замолио те да изволиш и пошаљеш му своју главу, госпаре Орфеју. ОРФЕЈ: Ни шеснаесту, а већ су виделе мртав свемир у предачким шупљим очима... СИБИЛА: Господин се стиди. Почните саме. (Три мајнаде набацују на Орфеја дугачку ужад и покушавају да га угуше. Сибила мирно посматра окршај. Повремено са нежношћу погледа разгледницу.) СИБИЛА: У Јадери су већ почели да шибају жене да би надокнадили то што се мушки не жртвују! Хоћеш ли се последњи смејати, Орфеју? (Орфеј покушава да се отргне и вуче мајнаде преко брдашца. Нестаје са видика. Ове три се упињу да га задрже. Остатак полети за њим. ) СИБИЛА: (Виче за њима.) Главу откините целу. Бар је толико заслужио (Врло брзо, уз узвике и циктаје, једна мајнада се враћа са откинутом и насмејаном Орфејевом главом, високо подигнутом да осветли простор.) МАЈНАДА: Је ли добро, мајко? СИБИЛА: Мораће се опрати. (Одједном, глава почиње нежно да мрмори, али глас као да долази одасвуд.) ОРФЕЈ-ОФ: Опрати... Мене? Чишћењем душа... плута... да би је неко... покупио. Смиловао се... као да се и није.... Заслужило... Битисало... Само ред да нам дође. Поредак. Лакше ће се живети... А ја сам тај који се трудио... И онда... (Смех увесељене главе.) ОРФЕЈ-ОФ: Може једно пророчанство? (Упаничена мајнада је још толико присебна да главу спусти на олтар. Све падну на колена и помоле се. Када Сибила устане и почне да бежи, све остале следе њен пример.) ОРФЕЈ-ОФ: Пророчанство... Да? „Завештање некад одложено, једног дана биће испуњено, вечита права остаће иза, ми смо били та боља врста“. Ко је то рекао? Нико. И боље што се убио. Време је за пророчанство. Или не? Ја сам јастреб: (Беспрекорни топот бубњева. Беспрекорни марш. Беспрекорна корачница. На чистину пристижу лепи, млади људи и жене у белим униформама: орфички регрути. Скоро да не примећују главу док успорено плове простором. Слажу своје ранце и оружје. Растерећени су и насмејани. Нова генерација једног бољег поретка. На позорницу, крај олтара са главом, добауља мамурни Аполон. Носи свог љубимца, очеву мумију на коју је натакарена маска Бетмена. Седне и заљубљено посматра младиће и девојке који скоро да не примећују његово присуство.) АПОЛОН: (Глави.) Баш су лепи. ОРФЕЈ: ...И шта ако пророкујем, рецимо, истину, а нико то не може да схвати... Као кад се ви и провалија фиксирате узајамно... Или је то био базен у питању? (Глава настави да мрмља. Аполон устаје са својом играчком и усхићено покушава да привуче пажњу регрута, да би одржао говор. Понеко се и осврне на њега.) АПОЛОН: Мили моји, само се ви даље уређујте за ваше радне задатке. Нећемо вам ми сметати. Ево: ово је ваш заповедник — Орфеј. А тек како тај свира... А ја, ја сам ваш Бог! Да, онај са чијим ћете именом умирати, овај, на уснама и у ушима... И тако... То сам хтео. Само се ви радујте, борите се и множите... Да, множите! Хвала... (Аполон седне до Орфеја, срећно уздахне.) АПОЛОН: Е баш ми се свиђају... (Пауза.) Победићемо... Колико видим. А и врло ми се свиђају. (Млади надљуди га не примећују. Кретње, жамор и осмеси су им као кроз воду. Одједном, цела група се окреће према истоку, пуна напетог ишчекивања. Али, атмосфера је и даље позитивна. Нагло, зора новога дана експлодира својим црвеним и жутим. Снажно, како никад присутни за живота нису запамтили. Орфеј зевне.) АПОЛОН: Орфејчићу, зашто нам нешто не отпеваш? (Орфеј ћути. Авиони надлећу. Сирене туле. Дамар свемира их већ заглушује. Почиње нови Велики Прасак. Умножен. Вештачки.) Крај обредног случаја (1992. и 2002.)
• Главна страна • Словенски
Орфеј - позоришна драма • Словенски
Орфеј - радио-драма• |