|
|
|
 |
Zoran StefanovićSLOVENSKI ORFEJobredni slučajLIKOVI I POJAVE
Radnja se odvija u zatvorenoj balkanskoj vaseljeni. Doba je XIII stoleće pre našeg Spasitelja, što je možda i dezinformacija. DEJSTVO PRVO(Kada noć raskrili svoje skute, kroz rumenilo se mogu nazreti tri prilike: Suđaje. Kloto koja prede nevidljivu nit sudbina, Lahesa što je sivom rukom odmerava, i najmlađa i najstrašnija, Atropa, koja nit srpom svojim temeljno preseca. Na njima su mračne kukuljice, a lica im su mlečno porculanska, večne maske koje liče na nerođenu decu. Na nogama su im koturne, a Atropa ima i torbicu na boku. Tela im se njišu, nalaze se u transu bliskom Rusaljkama. Brujanje iz njihovih grla je višeglasno. Ruke su im zaposlene nečijom životnom niti. Napor je veliki.) ATROPA: Kada se Orfej, kralj trački i lajavac slovenski, živ vratio sa argonautskog lopovluka, Verige Sveta, Balkan, počele su se njihati. LAHESA: Sve je zamuklo. KLOTO: Opasno je bilo pustiti ga da se smuca Trakijom! Makedonijom! Tesalijom! ATROPA: Njega, što bi trulim svojim darom s bozima da opšti... LAHESA: Pravedan bes u nama sejući. KLOTO: Inateći se s nama! ATROPA: Njegove su namere... LAHESA: ...pljuvanje u naša ždrela... KLOTO: ...al uzalud mu! (Pauza. Sve tri se zagledaju u nešto u mraku.) ATROPA: Sudbinu... LAHESA: ...okušaj... KLOTO: ...bez zazora... ATROPA: ...Orfeju! (Snagom mišice i uz sestru Lahesu, Kloto iz mraka niti-nevidimkom dovlači teturavu priliku u belom.) ATROPA: Orfeju... (Prilika u belom ima neprirodno dugu kosu, skrito lice. Obeznanjeno stenje, povlačena napred-nazad sa tri nabačene niti kojima se Mojre poigravaju s njom.) KLOTO: Pevaj... LAHESA: ...Orfeju! ATROPA: Zvucima nam dočaraj kameno nebo Balkana! LAHESA: Medne sise još nerođene Jelene! KLOTO: Dan kada ćeš baš ti sahraniti iskričavi Olimp, bozima dom! ATROPA: Dočaraj nam i sebe, o Orfeju, koji se očima smeješ! KLOTO: A usta ti služe da grizeš dok ljubiš! (Sve stane. Mojre se nagnu nad izmučenu žrtvu. Atropa je odlučno podigne sa zemlje. Prilika joj visi preko ruke kao mrtva.) ATROPA: (Šapne.) Zevs-Munjobija te voli. I pozdravlja. Pita: sećaš li se... LAHESA: ...kada si se rodio? (Atropa je oštrim gestom ućutka, te nastavi blagi zbor mučeniku.) ATROPA: ...kada si se rodio, a mi te dočekale iz utrobe majke tvoje, lepe glupače — Kaliope! Još tad smo te, goluždravog i urlajućeg, opomenule: ne pravi pizdarije, Orfeju! (Sestre joj kao eho ponove.) Nismo čekale tri dana da te vidimo novorođenog! LAHESA: Nismo smele... (Atropa je udari po ustima.) ATROPA: Mi sve smemo! Ali on je već tad bio alav, morale smo ga opomenuti... I nije poslušao. (Atropa ga lagano pomiluje po kosi.) ATROPA: Posejdon uvek može da uznemiri burom utrobu mora, ali čak ni on ne sprečava more da se vrati u početni mir! Šta misliš zašto, Orfeju? Ne sme! (Udahne.) Hteo si na Balkanu, na Verigama-Što-Svet-Drže, da menjaš poredak! Poredak koji svemirom diše! Treba li da ti vadimo oči zbog drskosti!?! (Njene sestre radosno zaklimaju glavama. Atropa pročisti grlo.) ATROPA: Noćas vraćamo teg koji vagi pripada i zato nek se smrtni umire. Jednom će se samo mitografi sećati prljavih poslova koje za Oca-Gromovnika radimo. (Lahesa i Atropa u transu vade srpove. Uzbuđenje im raste. Međutim, Atropa počinje mirno da skida belu odoru sa žrtve. Umesto muškarca, ispod tkanine se nalazi mlada ženska osoba. Lahesa i Kloto zgranuto gledaju nago, onesvešćeno telo. Zbunjene su.) ATROPA: I svi su oko njega govorili: „Ne, ne bi trebalo da praviš pizdarije, Orfeju... Neka tajna koju bozi znaju, ne bude i tvoje vlasništvo! Muzika ti je dovoljna.“ A Orfej... (Pauza. Atropa skida masku. Ispod nje je Orfejevo nasmešeno lice.) ORFEJ: Orfej sam ja. (Lahesa i Kloto vrisnu. Guše se. Teturavo padaju na tlo. Orfej iz torbice vadi glavu identičnu njegovoj. Poljubi je oba oka i postavi na humku da pazi na suđaje. Skida svoju kukuljicu, baca je preko onesvešćenog tela prave Atrope. Onda navlači svoju belu odoru, skinutu s nje. Protegne kičmu i pogleda u mračno nebo. Pipne svoje srce. Nasmeši se.) ORFEJ: Ja. Kraj dejstva prvog DEJSTVO DRUGO(Mrak. Iz kakofonije se pomalja zvuk okretanja radijske skale i traženja stanica. Čuju se vesti izgovorene histerično brzo na nerazumljivim jezicima. Vojničke koračnice. Oštre naredbe lajavim i nepoznatim rečima. Muzička najava vesti.) SPIKERKA-OF: ...a za kraj ovih vesti dana, podsećamo na komentar boga Dionisa, njegove svetosti Zagreja-Sabaziosa. Citiramo: „Kada se Orfej, gospodar trački i prosvetitelj slovenski, živ vratio sa argonautskog junaštva, Verige Sveta, Balkan, počele su se njihati od radosti. Sve je zamuklo u sreći, videvši ga kako opet korača Trakijom! Makedonijom! Tesalijom! On, što bi blagim svojim darom s bozima da opšti... Nadu u opšti napredak u nama sejući.“ Kraj citata. Sledi prognoza erupcija na Suncu. (Naglo svetlo. Dionisov gaj na Dojranskom jezeru. Pod vrelinom pelagonijskog sunca grupa nimfi i satira, veselih i istetoviranih, sprema prostor za večerašnje orgije. Mamurni Dionis, tetovirane kože kako stari bojaše i svoje bogove, zavaljen u svoje prestolje, strpljivo pušta da mu dve nimfice uređuju kosu. Stari slepi satir mrzovoljno prebira po liri. Pred mladim bogom stoje zbunjeni Orfej i Euridika, jedini u grupi čija je koža bela, a odeća jednostavna. Dionis mazi mlađu nimficu. Osmotri Orfeja, i još pažljivije, Euridiku.) DIONIS: Reci. ORFEJ: Dođosmo počast da iskažemo, Bahuse. Da vidiš da ti naše dužno poštovanje nije izostalo. DIONIS: (Nimfici.) Podseti me. NIMFA: To je Obrej, poznat kod Ahajaca kao Orfej. Princ trački. DIONIS: Muzičar što je Argonaute razgaljivao? ORFEJ: Koliko mi je u moći heroje da razgalim. DIONIS: Jebo im ja mater. A šta ti je to pored tebe? ORFEJ: Moja supruga: Euridika. DIONIS: Da li je mutava? EURIDIKA: Nisam, gospodaru Dionise. DIONIS: Sad vidim da nisi. Skinite im, deco, tu drumsku prašinu; kao gospoda nek izlože molbe. (Nimfice sunđerima peru lica, ruke, noge mladim gostima. Dugo i pažljivo.) DIONIS: Sad mi poveri po šta si došao. ORFEJ: Po tvoju milost, da ti služim kao verno pseto. Da ti budem sveštenik. DIONIS: Vi, Argonauti, ste uvek bili Apolonu uz skut, dostojanstveni i uglađeni. Čemu meni dolaziš? ORFEJ: Želja mi je da se vratim i kraju koji me rodi. Da i njemu služim. DIONIS: Nisu te Furije terale da se smucaš po Egiptu i sabiraš otpad njihovih učenja. I sad mi to donosiš ovamo da mi ova čeda pokvariš. (Privije nimficu uz sebe.) A i glupi narod što me licemerno voli. EURIDIKA: Samo najbolje Obrej donosi, gospodaru Dionise, narod da prosveti, tebi slavu da obasjava. DIONIS: Ipak šteta što nisi mutava. Napojte ih, mučno je s treznima razgovarati. (Nimfice im prinose pehare, ovo dvoje piju. Ostareli satir pipne Orfejeve ruke. Prihvati mladićevu liru.) SATIR: Da li još sviraš? ORFEJ: Da. SATIR: I još krotiš životinje svirkom? ORFEJ: Kad me je volja. DIONIS: (Smeje se.) Eto naše drtine, mladiću. I on zna koju ćurliknuti, pa možete i zajedno. Stari? (Satir okrene glavu ka Dionisu. Dionis klimne. Satir odloži liru, vadi iz torbe trščanu frulicu.) SATIR: Pa, kroti, mladiću. (Starina tiho zasvira na fruli. Sve zamukne kada melanholija oblije prostor. Orfej mirno podiže liru, uključuje se trzajem u starčevu melodiju. Njegova lira menja melodiju u hladnu i veličanstvenu svečanost. Kada Orfej završi niko se ne usuđuje da progovori. Niko, izuzev starca.) SATIR: Mlad si, dobar. ORFEJ: Koje je to sviralo, časna starino? SATIR: Siringom ga zovem. (Zaprepašćen Orfej opipava starčevo slepo lice.) ORFEJ: Postojao je jedan što je frulu zvao tim imenom. Imenom iz sećanja, hudih, presivih. (Starac se nasmeši.) ORFEJ: Je li to tvoj propao lik, Pane, bože šumski i pastirski?!? (Starac skloni mladićevu ruku sa lica.) ORFEJ: Ali ti si mrtav!!! (Starac mirno klimne.) ORFEJ: Mrtav! (Starac razmakne prstima svoje očne kapke: zenica praznih kao ćelija bez prozora. Orfej ustukne.) SATIR (PAN): Imaš li možda protivdokaz, plahovito momče? (Dionis jakim pljeskom razbija neprijatnu tišinu. Nimfice odvode senilnog Pana do zajedničkog ležaja da ga vinom i grudnim mlekom kao dete umire i omame.) DIONIS: Čast sviračima!!! (Poverljivo, Orfeju.) Otkako se nimfa Siringa u trsku pretvorila, a on je za sviralu sebi odsekao — od tad ga podsećati na sebe ne valja. Na razliku koja ga od nas deli. ORFEJ: Znači, jeste mrtav? (Dionis veselo klimne. Posadi pesnika i ženu mu uz sebe na prestolje, kao dečicu.) DIONIS: A mi, eto, nismo! Ko za inat Ocu-Munjobiji. A ti ne samo što mi svirkom utrobu milinom oblivaš, nego valjda i izvešće mi donosiš. Jamačno prolaziste i kroz Olimp — gnezdo od Zevsa svito za rodbinu mi časnu. EURIDIKA: Jesmo. Ali bi se, gospodaru, moglo reći i da ti je rodbina... (Orfej je naglo prekida.) ORFEJ: Tačno je da osvećeni Olimp posetismo. Kratko, no milostivo. DIONIS: Ah, pominjem li se po kakvom dobru tamo? Sreću li mi zažele Otac-Zevs? Maćeha mila — kravooka Hera? Ili posestrime moje: Atina, Afrodita, Artemida, a ti, pak, zaboravi da mi preneseš medne im reči? ORFEJ: Svi te cene i vole. Ali, avaj, nakratko ti ličnost razgovorom častismo, stid me da te šturo i gejački sad izvestim, dobri... (Orfej čvrsto drži Euridiku da se ne bi izlanula. Dionis se ljupko nasmeši. Rukom mahne vinotočnim nimfama da im naliju.) DIONIS: Poželjno je onda i izmisliti, samo da mene, boga-junošu, ne cveljaš. No, nebitnim vas više neću pritiskati, labudići moji. Kao da ne znam kojim me već ljubavima rodbina časti, kao što je već i red. A ponajviše gordi i dragi brat, Apolon-Fojb, ukusa istančanoga. (Nazdravljaju.) DIONIS: Ali opet bih se rado njihovih reči podsetio! Nek se lovište oblikuje! (Nimfe i satiri naglo živnu. Zbor se namah organizuje sa dve svoje pole. Ostali Orfeju, Euridici i Dionisu navlače plaštove i koturne. Dele se maske. Gajde i bubnjevi zaglušuju prostor.) ZBOR: Ni u fotonu uporediv nije (Dionis se diže na noge, stravično visok na koturnama. Svi ustuknu kad uoče na njegovom telu Zevsovo strašno lice. Orfej sa maskom Apolona, Euridika sa maskom Here, i Bahusova bratija sa bezobličnim obrazinama, stoje šibani vetrom.) ZBOR: Nevolja počinje iz svog zmijskog jajca ZEVS: Treba li da iščekujem reči ti HERA: Zar uvek sumnjaš u sreću roda? ZEVS: „Gospodom“ me oslovi, kučko! APOLON: Moja odanost zavet ti je, oče... ZEVS: Odano podgovaraš decu?! (Zevs u besu pregleda i gužva dnevne novine balkanskih prestonica.) ZEVS: Zbori, ali da budem ubeđen! APOLON: Šta, a da ti to već ne znaš? (Zevs ga uhvati za gušu. Ljubazno.) ZEVS: Sinove su reči navek nove. (Apolon se otrgne.) ZBOR: Možda, Dive, vriješ u prazno? (Zevs ne obraća pažnju. Čeka.) HERA: Svaku će svakome Div odmeriti. ZEVS: Nek se kušuje kad se moji dugovi prelamaju! (Sve, pa čak i vetar, zamukne. Apolon gordo diže glavu.) APOLON: A kad Fojb-Apolon svoje prelama, ZEVS: Priznaj. APOLON: Šta? Da spremam čelik i spletku ZEVS: Pa, spremaš li? APOLON: Čelik i spletku? Spremam. HERA: (Pretvorno.) Zar? ZEVS: Šta ti junoša Bahus skrivi (Apolon ćuti.) POLA ZBORA: Možda je poštovanje mladac DRUGA POLA: Ili si, zlatokosi bože, APOLON: Jebala ga pažnja!!! Ne može Fojb biti ljubomoran na pijane glodare!!! HERA: (Uplašeno.) Govori u stihu! ZBOR: Čime ćeš se opravdati APOLON: To je zarad tvoga, našeg dobra! Oče! ZEVS: Jače bi tuklo očevo srce APOLON: Brze mi pripreme behu, ZEVS: Ali ni ti miran ne seđaše... ZBOR: Vojske diže, špijunima rovari, ZEVS: Orfej, kopile!? ZBOR: Poslao ga je, čednog, Dionisu, ZEVS: Ali zašto sve to? APOLON: (Histerično.) Zato što svi slepci bejaste ZBOR: I Hera bi rado rekla svoje reči žuči ZEVS: Optužuješ me da sam odviše APOLON: Ti valjda znaš šta radiš, Munjobijo. ZEVS: Skorojević!? APOLON: Dionis više Delfa neće videti, ZBOR: Apolonu-Fojbu do reda je navek. ZEVS: Strah te je, sine. ZBOR: A onda će i svemir lakše disati APOLON: Nisam gordoljuban! Nisam! (Dionis skida Zevsovu masku i sa tužnom ozbiljnošću se zagleda u uzdrhtalog „Apolona“.) POLA ZBORA: A dotle Zlatokosi prilježno sprema DRUGA POLA: Fenički nosač aviona! APOLON: (Histerično.) Nisam gordoljuban! Nisam! (Zbor skida maske s lica. Sa sleđenim interesovanjem posmatraju „Apolonovu“ histeriju i „Herin“ strah.) APOLON: Nisam!!! (Dionis da znak da se sa Orfeja skine Apolonova maska. Ispod nje je Orfejevo zažagreno lice obliveno suzama i slinama. Skidaju masku i sleđenoj Euridici.) ORFEJ: (Šapće.) Ne ja... (Dionis pucne prstima. Svi mišići na Orfeju i Euridici se opuste i oni klonu kao krpene lutke. Nimfe im pritrče da ih umiju vinom, ne bi li se povratili u stvarnost.) DIONIS: Je li te zabavila ova naša igrica? ORFEJ: Kakva igrica, gospodaru? (Euridika drhtavo klekne pred tron.) EURIDIKA: Osmeh ti krasi lice, Bahuse! Znači li to da Obreja primaš za slugu ti sveštenog? (Dionis upitno pogleda u svoju bratiju. Niko se ne usudi da ga pogleda u oči.) DIONIS: Da. (Orfej pada na kolena.) ORFEJ: Srce mi klikće što ti, vinski bože, pokaza zadovoljstvo mojom ništavnom ponudom. (Bahus i njegova bratija ne odgovaraju, već žustro na se nabacuju ogrtače zvezdama osute. Tako se utopiše u blistavu noć koja guši usamljene i zbunjene Orfeja i Euridiku.) Kraj dejstva drugog DEJSTVO TREĆE(Orfejev šator kraj jezera je velika, mlečno bela kocka od platna. Zaspala tela Orfeja i Euridike na ležajima naziru se kroz platno, kao na odru. Ona se lagano, neodlučno diže. Navlači tuniku. Pođe da izađe napolje, ali je njegova ruka odlučno sprečava. Privlači je k sebi. Nastaje vitlanje po šatoru. Euridika, raščupana i zajapurena, izlazi. Ulazi do kolena u jezero, zagledana u planine nasuprot. Orfej dolazi na pesak, mirno ugođavajući liru. Sedne na žalo, posmatra suprugu. Improvizuje neku melodiju.) ORFEJ: Dođi. (Ona ne reaguje. On je malo poprska vodom.) ORFEJ: Rekoh: dođi! (Euridika se okrene k njemu. On skrene pogled.) EURIDIKA: Zašto da dođem? (On baci liru. Uđe za njom u vodu.) EURIDIKA: Trudna sam. (On zastane.) ORFEJ: Pa? EURIDIKA: Žensko je. ORFEJ: Neka je Majka-Hera blagoslovi. (Zadiže joj tuniku. Ona ga udari nadlanicom. On se zanese kroz vodu.) EURIDIKA: Blagoslov neka ti je u lobanji, što nas u ovo neizvesno dovede. (On izađe iz vode, uzme liru. Improvizuje.) EURIDIKA: Reci mi šta je sve ovo? ORFEJ: Naplaćivanje računa... Zora konačnog suđenja. EURIDIKA: Lažeš me... I umišljaš o sebi, frajeru. (Pauza. Shvatila je.) Ceo tvoj život je jedna napukla maska. A čak nije ni tvoja. ORFEJ: Svet je maska. Ja sam... (Smišlja. Nasmeši se.) Samo sam prorez za oči. EURIDIKA: Ko gleda kroz proreze? Čiji si ti u stvari? Apolonov? Dionisov? Svoj? ORFEJ: Moja uloga je da suđenje ubrzam. EURIDIKA: Lud si! Vlast nećeš oteti, ako ti je to namera... ORFEJ: Misliš da ima potrebe da otimam? Ionako je došlo vreme da gamad moćna plati za opačine. A onda ću ja te opačine ispravljati! EURIDIKA: Ne laj! Bićeš čut! (On se okreće i sviruckajući se utapa u mrak.) EURIDIKA: Misliš da si najpametniji? Da ćeš jedini preživeti? Da u njihovoj igri ti možeš bogove zajebati? Koju nagradu očekuješ? Besmrtnost?! Moć?! Kvazare i supernove?!? (Ona prestaje da urla jer je Orfej već otišao. Počinje da se kupa ne bi li se smirila. Iz vode kraj nje izranjaju dve nimfice. Čeličnim stiskom je grle. Ona vrisne, otima se, bez učinka.) EURIDIKA: Šta hoćete? NIMFA PRVA: Zar nisi usamljena, sestro-nimfo? Je li ti setna slovenska dušica? NIMFA DRUGA: A možda te je vojno tvoj za srce ujeo? Ili bi ga rado zamenila boljim? NIMFA PRVA: Možda bi se nama za pomoć obratila? (Euridika ih grubo odgurne u vodu. Krene na obalu zadihana. Nimfice se smeju.) EURIDIKA: Hvala. Sama ću se izboriti. (Kad kroči na pesak sudara se sa kao zid čvrstim Dionisom. Mladi bog je nečim vrlo uveseljen. Čvrsto je zagrli, zajedno se sruče na pesak. Njena glava mirno počiva na njegovom krilu. Bahus joj očinski pomiluje kosu.) DIONIS: U Hiperboreji, neprirodnom Apolonovom raju, kao dete sam spavao pod nikad zalazećim suncem... Tamo je Fojb slao ostarele nimfe da se međ Hiperborejcima burne mladosti sećaju. Gledajući njihove svele grudi plašio sam se svoje smrti. Mada se veruje da bogovi ne umiru, primetio bih da je i to samo predrasuda. I sanjao sam kako ću na sparni dan moje pogibije doći na noge ostarelom Apolonu, priviti mu glavu na bratske grudi i zamoliti ga za oproštaj, jer me nikad nije voleo. San je končao tako da Fojb ne može otvoriti oči da me vidi. Naime, obojica smo već bili mrtvi, Hadom osvećeni. EURIDIKA: Zašto se smeješ? DIONIS: To su tikovi. Plačem u stvari. Čuj, ako možeš njega da spaseš, učini to. Ako ne, ionako će biti zanimljivo... EURIDIKA: Ne razumem. DIONIS: Gde ti je muž? EURIDIKA: Međ drvećem. Zavodi mečke svirkom. DIONIS: Dobro se oseća u naivnoj koži? EURIDIKA: Pitaj njega, gospodaru. To su muške stvari. (Dionis joj stavlja ruke u košulju.) DIONIS: Evo i ženskih. EURIDIKA: Nije mi do toga, gospodaru. DIONIS: Tužan sam ti nešto. EURIDIKA: Drugi je lek za to. (Dionis joj ulazi među noge. Ona ga uhvati noktima za grkljan. Nimfe pritrče da joj zarobe šake.) DIONIS: Želiš li da razmotrimo mesto tvog vojna u svemu ovome ili ćeš se ipak smiriti? (Ona se sledi.) EURIDIKA: Opet ne razumem. DIONIS: Ni ja. (Ona ga zagrli i poljubi. Ali zgađena, ipak ga odgurne, poskoči i zaleti se u vodu. Utone pre nego što je nimfe spreče.) DIONIS: Za njom, kobile! Spašavajte je. NIMFA PRVA: Ali, gospodaru... DIONIS: Marš za njom. Ne dajte kuji da se ubije! (Nimfe zarone po nju. Tek iz trećeg maha to im i uspeva. Umrtvljeno Euridikino telo izvlače na pesak. Nimfe joj bezuspešno daju veštačko disanje.) DIONIS: Je li živa? NIMFA PRVA: Nije. NIMFA DRUGA: Ti joj daj svoj dah, gospodaru. Brzo. DIONIS: Postavite, da se okrepimo. (On se prihvata oživljavanja dok nimfe postavljaju hleb, sir i vino na tkanicu. Kada Euridika počne da daje prve znake života, on je ubledelu i nemoćnu poseda kraj sebe. Udari joj pljusku. Da joj još vazduha. Dolazi Orfej.) DIONIS: Sedi. Da večeramo kao porodica. ORFEJ: Šta se to desilo?! (Ona mu odgovora neartikulisanim zvucima.) DIONIS: Jezero je pokušalo da je otme, ali je na kraju ipak ispljunu. (Orfej se uhvati za glavu. Prigrli svoju ženu.) DIONIS: Sebe ne krivi. Ona to ne bi volela. Ponosna je bila na tebe. ORFEJ: Ne govori kao da je mrtva, gospodaru! (Dionis stavlja parčad sira u usta dvoje ljubavnika.) DIONIS: Ne cmizdri. Baš smo te malopre hvalili kako si čvrst i odlučan kad nepravde i opačine ispravljaš. (Njoj.) Jedi to! (Njih troje u tišini žvaću sir, svako u svojim mislima, svako u svojoj muci. Bahus povremeno durbinom osmotri daleke obale. Zvuk aviona.) DIONIS: Deco, vidite li nevidljivog? Kraj dejstva trećeg DEJSTVO ČETVRTO(Mrak. Zvuk okretanja radijske skale i traženja stanica.) SPIKERKA-OF: ... kao i zbog stalnih upita naših slušalaca da bog Dionis, Njegova Svetost Zagrej-Sabazios, Donosilac Života i Mrzitelj Smrti, noćas svima nama ponovo da priliku da patimo zbog njegove obredne smrti, napijamo se njegove tople krvi i strepimo da li će nam On i Život ponovo vaskrsnuti. Velika novost je da će Orfej, gospodar trački i prosvetitelj slovenski, imati noćas ulogu glavnog sveštenika, koljača svetog jarca. Devojčice ispod dvanaest godina nisu poželjne, a mesta se rezervišu na brojeve hrama ili elektronskom poštom.... (Ostareli Dionis, sa svetlošću što mu izbija iz lica, stoji na humci, nasmešeno iščekujući nekoga. Potmuli zvuk bubnjeva i pištanje gajdi probija kroz mrak. Preko Bahusovog zadovoljnog lica preleti kratki bljesak ljubopitljivosti. Iz mraka, jedna za drugom, izbijaju buktinje zlim rukama nošene: došli su Zloslutnici. Obučeni su u bele pokrove sa crnim maskama. Nose zmije. Teškim korakom stiže i onaj što ih vodi, u pepelobojnoj odeći. Dionis i Zloslutnik-Vođa se zgledaju. Na Vođin znak rukom ostali ustuknu. Samo lepršanje jata roda razbija tišinu u kojoj se moćnici procenjuju.) VOĐA: Možda je prerano? DIONIS: Ako ti je već ovo suđeno onda nemoj da si sažaljiv. (Vođa se okreće prema svojoj bratiji koja već nervozno i potmulo reži.) VOĐA: Hoće li nam se oprostiti ovo? (Umesto odgovora, iz njihovih grla on dobije urlik nezemaljske snage i dužine: orkan što bića pomera. Vođa snebivljivo slegne ramenima, savije telo kao zver. Režanje mu eksplodira u urlik dok se okreće ka Bahusu. Međutim, Dionis je već iz ljudskog prešao u jarčji oblik, strpljivo čekajući sudbinu.) VOĐA: Crkni, bože-Bahuse!!! (Zloslutnici kidišu na jarca kidajući mu udove. Njihovo cviljenje i režanje, poput Pasa Smrti, obliva prostor. Poneko imitira jarčje dranje. Ruke su im krvave do lakata dok piju iz žrtvene zdele gaseći večnu žeđ. Iz gomile koja okružuje bivšeg jarca teturavo se diže Vođa. Ustukne.) VOĐA: Ubismo ga! Sad smo... Dionisove ubice!!! (Muk. Bratija je sleđena. Vođa skida masku, ispod nje je Orfejevo nasmešeno lice. Nimfe i satiri skidaju maske Zloslutnika, rastreseni vešću. Brišu suzna lica i već počinje naricanje i busanje u grudi. Krivci posipaju sebe blatom i mekinjama. Kao znak iskupljenja neki razbijaju posuđe, a Nimfe nagrđuju lica noktima. Obuzete su kolektivnom histerijom, obrednim zanosom. Vrte se oko sebe dok ne postanu kovitlac boja. Peva se, maše dugim noževima, valja po zemlji i plićaku. Orfej vrišti u besu.) ORFEJ: Daj mi Padalicu! Nek nam viđenja govori!!! (Najviša nimfa, androginog izgleda, u transu se trza, nadima, bunca, vrišti, cepa odeću. Ne mogu da joj priđu zbog njenog bacakanja. Orfej sa dva mlada satira, i Euridika sa dve mlade nimfe se okupljaju oko Padalice. Prilazi joj prvo Orfej sa krivim nožem u desnoj ruci, i Euridika sa biljem i cvećem. Za njima stupe i pratioci. Svo šestoro se hvataju u otvoreno kolo i poskakujući, nejednako i unapred, pevaju.) KOLO-ZBOR: Tako, tako, hop, hej! (Tri puta Zbor obigrava oko Padalice, počevši od njene glave, od desnog ramena prema levom. Onda Orfej prekrsti nožem njene grudi. Dve nimfe je uhvate za ruke, satiri za noge, i prenesu je nekoliko metara. Ponove obred. Opet je prenesu i opet ponove obred. Svirka se već zahuktala: melodična i suluda. Odjednom, svi zamuknu. Iščekuju. Orfej priđe Padalici i jako udari svojom levom nogom njena stopala. Pljuvačka počne da joj izlazi na usne. Orfej sažvaće pelin, otpije malo vina i onda tom smešom poprska Padalicu po licu. Ona počinje da dolazi sebi.) ORFEJ: Probudi se, sestro, potrebna si nam! (Euridika i nimfe krenu da podignu Padalicu, ali uplašeno ustuknu, jer trans još nije završen.) ORFEJ: Prorekni već, sestro, ne ustala dabogda!!! (Padalica nezemaljskim tonom izriče svoju opomenu.) PADALICA: Siva strana... Siva strana moći nas je pohodila... Usne... su mi suve... Krv nam siše studen što dolazi... Bože, mladi bože, ne izdaj nas! Ne izdaj... Ako više iz srca ne čujem ti glas, sve živo rađanja će, zbog nas grešnih, biti lišeno! Od sad! Od sad! Od sad! (Padalica otvara oči oznojena i uplašena. Euridika i nimfe je podižu, a Orfej i satiri ukrste noževe iznad njene glave. Žene slivaju vodu na noževe, da kaplje na glavu Padalice. Uplakani satiri naprave desnim rukama luk ispod kojih teturava Padalica tri puta prolazi. Ona jeca, htela bi da se otme iz ruku nimfi koje je umivaju. Obred se završio, ostavivši sve posmatrače užasnute zbog spoznaje stepena krivice. Opšte kajanje i oplakivanje okolo ne utiču na Orfeja. On čeka. Puzava gomila u strahu mu se zbija oko nogu. Orfej za trenutak pogleda Euridiku koja izdvojena iz gomila čuči u mraku. Obgrlila je kolena i tiho plače.) ORFEJ: Zovite Boga! (Pokajnici ga pogledaju kao da govori nemuštim jezikom.) ORFEJ: (Vrisne.) Zovite Boga!!! (Poneko počne nesigurno da doziva.) BRATIJA: Semelin sine, Jakhe... Davaoče bogatstva... (Pridružuju im se i ostali. Hor postaje sve skladniji, neumorno ponavljajući.) BRATIJA: Semelin sine, Jakhe, davaoče bogatstva!!! ORFEJ: Jače! Jače! Jače! (Oni ga poslušaju. Radnja se produžava i već se kod nekih počinje primećivati umor. Ali želja da poprave grešku je jača. Čak se i Euridika ponesena pridružuje. Lagano, iz jarčevih ostataka iza njihovih leđa diže se krupna blještava figura. Podmlađeni Dionis se vratio, držeći štap obavijen bršljanom. Svet bljesne novim svetlom, i sam podmlađen. Orfej diže ruke u radosti.) ORFEJ: (Peva.) Evo ga! (Svi se okrenu ka uskrslom bogu. Nagla promena od očaja do veselja. Ljube noge povratniku, zalivajući ih suzama-radosnicama.) ZBOR: Zlu utekoh, bolje nađoh! (Na sve strane se naliva vino, koje se još prilježnije pije nego malopređašnja krv. Vitlaju ponesena, naga kola. Pijana muzika je dobar uvod u orgiju koja započinje. Parovi i trojke raslojavaju gomilu. Nimfice bi pretežno k Orfeju, ali kad primete da on upitno gleda u Bahusa, neke od njih se neodlučno vraćaju bogu i ležu kraj njega.) DIONIS: (Orfeju.) Dobro si ih vodio. Kao ja. ORFEJ: Hvala, gospodaru. DIONIS: Ako Vođa ne ume ili neće da natera gomilu da da puna osećanja — ja ne mogu oživeti. Da li si znao za to? ORFEJ: Prvi put čujem. DIONIS: Sledeći put ćeš znati. ORFEJ: Nije trebalo da mi to spominješ, Bahuse. Opasno je davati u ruke čoveku odgovornost da boga zauvek ubije. DIONIS: Sa čistom namerom si mi došao, a tako mi valjda i služiš. ORFEJ: Za razliku od namere, nemarnost ili rasejanost su daleko delotvornije. Ne bih da okajavam ako se tebi šta desi zbog moje slabosti. (Dionis odgurne od sebe nimfice. Izdigne se da bi bolje osmotrio pesnika.) DIONIS: Ako sam razumeo, ti bi rado načinio sebe čvršćim no ljudi što su? ORFEJ: Ljudi su bagra. Stoka grdna. Ne cene ni muziku, ni ljubav, ni razum. DIONIS: Tačno je, ne cene, ali barem naslućivanjem uživaju. Zar to nije čudo samo po sebi, mili moj? ORFEJ: (Uzbuđeno. Na ivici besa.) Šta je stvorenje od blata da bi činilo čudesna dela?! Ono je u grehu, od majčine utrobe do u starost, u grehu nevernosti! A ja, ja lično, spoznah da kod čoveka nema pravednosti! I da život sinova ljudskih nije na čvrstim temeljima! A duh, koji im je Bog stvorio, treba da učini život savršenim, ne bi li svi oni prepoznali Njegova dela u sili Njegove slave i puninu Njegovog milosrđa nad svima sinovima, nad svim svojim kćerima!!! (Tišina.) DIONIS: Znam još jednoga što slično tvrdi. (Pauza.) Ali taj nije čovek. EURIDIKA: Da, to nas i jeste tvoj brat Apolon naučio. (Dionis je posadi kraj sebe.) DIONIS: Lepo je od tebe, Obreju, što bi čitav svet boljim napravio, a vidim i da si vruć da to i ostvariš. Evo, oslobodiću te službe, te možeš otići Apolonu koji već ima spremnu zamisao preporoda. Talentovan si, možda ćeš mu pomoći da nam što pre vrati zlatno doba u ove sive krajine. Ali dopusti ovom vedrom seljačini da dovrši orgiju, pre nego što mi odeš. (Dionis navlači Euridiku na sebe, ne štedeći poljupce. Euridika se otrgne, stane uz muža.) EURIDIKA: Trudna sam, gospodaru, ako biste dozvolili. (Dionis upitno pogleda Orfeja. Ovaj klimne.) ORFEJ: Nemam obraza da te sada napustim, gospodaru. DIONIS: Preživeću. ORFEJ: Ne to, nego mi je čast da uz tvoj skut ljude držim u redu i bogobojažljivosti. Mada sam i ja grešan, kao što se zna. DIONIS: Ogrešenje-Pravičnost-Očišćenje! Za svaku pohvalu je što se na vreme učiš. Slobodni ste. (Orfej neodlučno odvodi ženu, osvrćući se. Mladi bog se već aktivno uključio u orgiju.) Kraj dejstva četvrtog DEJSTVO PETO(Zvuk okretanja radijske skale i traženja stanica. ) SPIKERKA-OF: Protokolarne vesti. U prijateljskoj i radnoj poseti bog Dionis, Njegova svetost Zagrej-Sabazios, posetio je roditeljski Olimp gde je sa bratom, Njegovom Trosvetlošću, Plavim danom, Apolonom-Fojbom, jutros imao srdačne i otvorene razgovore koji su po ko zna koji put... (Balkanski Olimp, tamo gde se čista svetlost seče sa drečavim bojama odeće i kože bogova. Olimpski bogovi sede na svojim tronovima koji spiralno obvijaju brežuljak, na čijem vrhu jeste Zevs. Ptice cvrkuću, čuju se šlageri. Bogovi su nepomični i ćutljivi ispod svojih strašnih maski. Povremeno se šljepnu po koži zbog komaraca. Lagano prilazi Dionis, bez maske, još prašnjav od puta. Učtivo sačeka da mu se neko obrati. Ništa. Nakašlje se.) DIONIS: A ja vam doneo ponude. (Baci kandirano voće preko ramena. Zapali cigaretu, sedne „po turski“.) DIONIS: Vruć dan, nije vam do razgovora? (Muk.) DIONIS: Došao sam da vas upozorim — nešto se čudno dešava... (Muk.) Ima naznaka da gubimo snagu... Da ćemo uskoro biti zgaženi, mislim, mi — bogovi... (Iza maski dopre bezobrazni kikot boginja.) APOLON: „Mi — bogovi“? (Dionis se okrene. Iza njega stoji Apolon, bez maske, u poluvojnom kožnom kompletu. Nosi crne naočare. Nervozno bije korbačem po čizmi.) APOLON: Reče „mi“? Sebe ubrajaš među „nas“, brate? DIONIS: Zdravo i tebi, brate Apolone. APOLON: Dakle „mi“! Pa šta će se to „nama“ strašno desiti, te si mi tako zbog „nas“ uzbuđen, braco? DIONIS: I ja jesam iz olimpskog kruga. Zabrinut sam zbog zavera koje nam dani spremaju. APOLON: O, dete paranoično, opet si pio i drogirao se. Nema zavera. DIONIS: Đubre lažljivo... (Iza Apolona iskrsne gomila njegovih pratilaca. Vrlo su mladi, nose automatsko oružje. Obučeni su slično gazdi.) APOLON: Mislim da ću te ipak saslušati, braco... (Uzme cigaru od Dionisa, sedne naspram njega.) DIONIS: Napravio si glupost. Trebalo je da se obračunaš sa mnom drugačije. APOLON: Čist sam kao suza baba-devojke. Samo hoću svoje po zakonu. Odrekni se Delfa. DIONIS: Zašto? Ipak je proročište tvoje devet meseci godišnje, a moje samo tri. APOLON: I to ti je previše. (Svaki čas se šljepkaju zbog komaraca.) DIONIS: Gotovo je, brate. Vraćam se po svoje. Bio sam na Balkanu pre nego što su ljudi došli, a biću i kad bogovi poplesnive. Zašto bih molio da mi se prizna postojanje? APOLON: Nećeš dobiti Delfe. Imaš proročište u fokidskoj Amfikleji, ne budi alav. DIONIS: Sada je jedino. Naterao si ljude i bogove da zaborave da su Delfi bili moji. APOLON: Droge ti sad vade mladalačke psihoze. Sećaš se nepostojećeg. Svuda vidiš zle namere. (Krene da ustane.) DIONIS: Zašto si mi poslao Orfeja? (Fojb zastane.) APOLON: Sam ti je došao. DIONIS: Nije. Ti si ga poslao. A pošto si i budala, nisi shvatio da će nas to sve srušiti. APOLON: Čuj, mali je talentovan i omiljen, i kod naroda i na televiziji. Možda ti vreme prolazi, možda ćeš umreti. A ovog puta nećeš oživeti, niti će biti onog vola Perseja da ti kult ustanovi. Snaga smenjuje slabost. I ne krivi maloga, ako ti on može naškoditi onda stvarno nisi ni za kurac. (Na Apolonov pokret rukom mrak se raskriljuje i u procepu se ukazuje nešto slično pozornici naslikanoj na vazi. Na pozornici, kao u akvarijumu, nalaze se Orfej i Euridika, okruženi osunčanim pejzažem. Veseli su, obliveni povetarcem i nezemaljskom muzikom. Pokreti su im usporeni kao da se probijaju kroz vodu. Dionis je opčinjen rajskim prizorom.) APOLON: Zašto ne voliš Orfeja? Zašto ti se diže na Euridiku? To su samo luda deca koja se raduju životu! Misle da su spoznali svaki damar svemira! Disanje trave! Svaki osenčeni trzaj pri snošaju! I ti mi kažeš da će oni da te sruše! Ludilo ti krv pije, brate! (Dionis je raznežen idiličnim prikazom bezazlenosti. Ali, već u sledećem trenu se rastrežnjuje.) DIONIS: Laž! Opsenama braniš gadosti koje si mi namenio! Bolje bi bilo da si imao petlju da se sam suočiš! Kad bi me Orfej srušio znaš li šta bi se desilo? APOLON: Mirnije bih zaspao. DIONIS: Da, zauvek. Nešto se čudno dešava. Pre neki dan zamalo je bilo da ne oživim u ritualu. Pokušao si da nam uvedeš red, rad i disciplinu na Balkan. A eto, snaga je počela da nam se osipa. Taj isti Orfej koji misli da može da vlada silama sna i buđenja donosi novi strah. Ozbiljno je shvatio da je sveštenik sam bog. APOLON: On to radi iz najboljih namera. DIONIS: Znam. Tim gore. Tražim da prekineš sve akcije. Demontiraj agenture i penzioniši Orfeja... APOLON: Stani da zabeležim. DIONIS: Jebi se. I raspusti invazione trupe. Zauzvrat dobićeš Delfe zauvek. A ako me ne poslušaš, dignuću svaku balkansku silu, moje pijane Slovene, samo da zaustavim vremena koja će doći! APOLON: Kakva sad vremena? DIONIS: Vremena u kojima će nama, bogovima, meso otpadati sa tela, a Kosmos nam piti poslednje gutljaje svesti. Vremena kada će ljudi glumiti bogove, a nas nigde biti neće. I svuda će biti mir i red, biće rad koji nas oslobađa, ali života ja tu ne vidim. I više neće biti stvar u tome da se svet protumači i proživi nego da se promeni, a bogovi će biti lutke te promene. Zbog svoje sujete donosiš nam nepoznate sile na Balkan, Apolone. Tražim da prekineš tu ludu igru. Odmah. APOLON: ... a baba da ima trolu ne bi išla peške. (Apolon drsko okrene leđa besnom Dionisu.) DIONIS: Svaka čast. (Mladi bog drhtavo vadi pištolj, repetira i uperi u bratova leđa. Apolonova pratnja naglo uperi puške u Dionisa. Dionis škljocne. U prazno. Obojica se nasmeju.) APOLON: Ovlažila ti municija. Neka nam otac, Zevs-Munjobija presudi! Želim da njegova bude poslednja! (Oružje se spušta. Svi se sa iščekivanjem okrenu ka Zevsovom tronu. Zevsov glas rikne odasvud, kao da sam Olimp govori umesto nepomičnog gospodara.) ZEVS: Mi, Zevs, Svetu Gospodar, Razmotrismo Spor Dragih Nam Potomaka, Apolona I Dionisa. Zaključak: Oslabila Je Poslušnost Celokupne Prirode. Pozdravljamo Nastojanja Sina Apolona Da Se Red Povrati Pri Čemu Je Naš Blagoslov Darovan. Poredak Se Ne Može Uspostaviti Kako Treba Dok Se Verige-Što-Svet-Drže, Balkan, Ne Pričvrste. A Naročito Ne Ako Se Od Lokalnih Sorti Ne Naprave Bića. Strah Našeg Sina Dionisa Je Neopravdan, A Bilo Bi Dobro Da Ne Bude I Štetan. Pitanje Delfa I Orfeja Leže Na Ovlašćenom, To Jest — Na Apolonu-Fojbu. (Muk. Dionis učvršćuje svoje čizme, spreman da krene. Apolon ga potapše po ramenu.) APOLON: Sad je sve jasno i možemo da se vratimo svojim radnim zadacima. DIONIS: Da. ... Imam i jedno iznenađenje za tebe. (Dionis iz nedara vadi jaje. Apolon uzdrhti od prepoznavanja.) APOLON: O... Odakle ti to? DIONIS: Vidim da si ga prepoznao. Iz ovog jajeta će se roditi tebi drago dete po imenu Platon. Da li da ga razbijem? APOLON: Ne! (Dionis ispusti jaje. Apolon prokevće od muke, poleti da ga spreči. Kasno. Apolon pokušava da vrati žumance u ljusku. Bahus odlazi. Apolon ustaje pažljivo držeći ljusku da ne prospe sadržaj.) APOLON: Sakupiću te ja, milo moje. ... Ej, ćale, šta da radim sa ovim? Ej, Zevse...? (Pogleda u svoj „swatch“ sat.) APOLON: Bitno je da je počelo. (Pogleda prizor u kome se Orfej i Euridika i dalje raduju.) APOLON: Mir, bube!!! (Njih dvoje klonu kao da im je snaga isisana. Bajkoviti prizor se lagano gasi. Apolon daje ljusku pratiocu, ovaj je pažljivo prihvata. Fojb se umorno penje do Zevsa. Klekne. Poljubi mu stopala.) APOLON: Hvala ti, Svemogući, za svu ovu milost! (Onda se bezobrazno nasmeje, ustane i udari Zevsa po ušima koje mu vire ispod maske.) APOLON: Ma, to ja samo onako. Znam ja da si ti već i mrtav i beo. Ali, bio si na visini zadatka. (Skida ocu masku. Ispod maske je Zevsova lešina sa koje je sasušena koža već počela da se guli, kao da je neka unutrašnja vatra isušila meso iznutra.) ZEVS-OF: Mi — Mi Zevs, Svetu Gospodar — Mi — Zevs — Razmotrismo Spor — Mi Zevs Svetu Gospodar — Dragih Dragih — Potomaka, Oslabila Dragih — Mi — Mi Zevs, APOLON: ...a očekujem da ćeš na visini biti i dalje. Zabava nam je počela. (Pratioci mu otpozdrave urlikom koji bogu i dolikuje.) Kraj petog dejstva DEJSTVO ŠESTO(Iz mraka dojranske noći izvire plavičasto svetlo. Pojavljuje se isti onaj prizor sa Orfejem i Euridikom koji je na Olimpu pokazan Dionisu. Ni sad nije ništa stvarniji. Dvoje mladih se kreću kroz gusti vazduh u svom plavičastom raju, kao beslovesne ribice. Hladna noć ne utiče na svet iznutra. Ponavljane radnje deluju kao okamenjene u vremenu. To traje sve dok Euridiku spor, ali jak vetar ne počne da isisava u spoljni svet. Ona bi da se odupre, nazire joj se grč na licu i mišićima. Orfej ne primećuje da se nešto jezivo dešava. I dalje je zabavljen plovljenjem u akvarijumu i ispuštanjem pevušećih ribljih glasova. Vetar očajnu Euridiku izvlači napolje, gde njeni pokreti i disanje naglo moraju da se prilagode. Kad malo uhvati daha pokušava da opomene Orfeja na sebe, vriskom i lupanjem o nevidljive zidove koje dele dva sveta. Bez uspeha. Ona se osvrće, u životinjskom strahu od nepoznate teritorije. Pokuša da se na silu vrati u njihov plavi svet. Sudaranje sa nevidljivim zidom je bolno dok Orfej i dalje samodovoljno obigrava uske granice njihovog akvarijuma. Ona odustaje, obraća pažnju na mračnu stvarnost. Malo je ohrabrena pevušećim vetrom i njegovom smirujućom melodijom. Omamljena korakne u mrak. Odjednom, iz mraka pred njom izvire prilika, nagih prsiju i mrtvačkog bledila. Dionis se pojavio u svom zagrobnom obličju, zastrašujuće usredsređen i kao malo setan. Ona divljački vrisne. Orfej u akvarijumu se osvrće da vidi odakle dolazi zvuk. Bezazleno pokušava da opet dozove zvuk tako što ga pevušeći oponaša. Dionis pruža ruke ka Euridici. Ona ustukne.) SPIKERKA-OF: Cela Trakija danas grca u suzama... EURIDIKA: Gospodaru Dionise? Otkud ti? SPIKERKA-OF: ...zbog teške sudbine koja je pogodila omiljenu plemićku porodicu... EURIDIKA: Orfej nije ovde, ali će doći uskoro ... SPIKERKA-OF: ...Neverica još vlada poljima i lugovima... EURIDIKA: Čemu takav pogled, gospodaru? Čemu ta zmijska maska? Zašto vam uši nestaju, gospodaru, a zubi blješte? SPIKERKA-OF: ... Donacije za pogrebno ulje možete uputiti na račun... EURIDIKA: Kakve ja veze imam sa svima vama? Zar sam ja nečemu kriva? (Dionis otvara usta, ali glas dopire odasvud.) DIONIS: Ne slažem se sa pitanjem. (Ona odskoči na drugi kraj arene. Posmatraju se za tren, oboje zadihani. Ona baci pogled na Orfeja, ali pomoć od njega neće dobiti. Dionis mirno vadi iz plašta masku Aristeja-Zmije.) DIONIS: Što pre završimo, pre ćemo se smiriti. EURIDIKA: Crkni! DIONIS: Ne danas. (On stavlja masku i grune ka njoj. Vitlaju se po prostoru kao ris i hrčak. Iz zemlje izvire miran i setan Dionisov glas.) DIONIS-OF: Ne iščekavši tebe, Slavjanko (Euridika pokušava da se domogne jezera. Međutim, Aristej-Zmija je brži. Hvata je za nogu i privlači je k sebi. Zabija zmijske zube u njen trbuh i drži ugriz sve dok njeno trzavo telo potpuno ne obuzme otrov. Euridika tresne na zemlju. Aristej obriše usta a onda metodično obljubi mrtvu devojku. Diže se zadihan, skida masku ispod koje je oznojeno Dionisovo lice, svo u tikovima. Zgranut gleda u telo, pa u svoju ulepljenu odeću, pa u Orfeja, i dalje nesvesnog u svom zlatnom kavezu. Mrmor mrtvih duša obliva prostor. Dionis zajeca. Sudara se sa nevidljivim bićima koja su ga okružila. Uspeva da se probije kroz mrak i da nestane. Brujanje nevidljivih je sve jače. Počinje da potresa i Orfejev mali svet. On zgranuto pokušava da održi ravnotežu. U snažnom potresu i prasku čarolija nestaje. Svetlost rajskog sveta se gasi i on izbacuje Orfeja, kao iz materice, u hladnu noć. Tračanin hvata dah, još ošamućen od potresa. Kad shvati da je lepljiva tvar na njegovim rukama krv — otrezni se u trenu. Bauljajući po travi prati krv sve do njenog izvorišta — isisanog Euridikinog tela. Ono sad više liči na kožnu lutku. On ga lagano podiže. Lice mu se izobličuje u dugom i jezivom, bezglasnom kriku. Onda stavlja ostatke u uredan položaj, mehanički radeći ono što je već red. Hiljade šibica se pali šišteći, hiljade nogu pristiže, hiljade bubnjeva tuku ritam pogrebne pesme. Hiljade grla zapeva. Orfej jeca. Iz mraka izbijaju odasvud nimfe i satiri noseći upaljene sveće i stvari nužne za predpogrebni obred. Preuzimaju uređivanje preminule od sluđenog Orfeja. Postavljaju sveće oko nje. Nimfe češljaju Euridiku, peru joj glavu i udove. Presvlače je u novo odelo. Staro se spaljuje. Stavljaju joj novčiće na oči. Šminkaju je, rumene. Voda se pažljivo prosipa u jezero. Na kraju obreda stari satir dolazi do tela sa dugačkim šilom i nožem. Orfej ga uhvati za ruku.) ORFEJ: Šta to radiš? SATIR: Da je načnem. Da se ne vampiri. (Orfej ga surovo odgurne na zemlju. Sa ludačkim sjajem u očima ruši sveće, skida ženi novčiće sa očiju. Bosiljkom opisuje krug oko nje. Namah taj prostor bljesne sam sobom. Kad ih Tračanin pogleda svi ustuknu.) ORFEJ: Sikter! (Pauza.) Ona nije mrtva! Misli li ko drugačije? (Niko se ne usuđuje da odgovori. ) ORFEJ: Ovo telo meni pripada... A dušu ću... da joj vratim. Vratiću se ja. (Pauza.) Sa njom. (Postoji još tren, a onda se okrene na peti i nestane u mraku, ludački brzo. Odmah zatim Nimfa-Padalica pritrči Euridici, ali ne može da prođe krug što ga je Orfej ocrtao. Ipak uspe da prstom zahvati malo prosute krvi pokojnice. Usredsređeno iščitava značenja tečnosti dok ostali strpljivo čekaju ishod. Nimfa diže glavu. Oči su joj zasuzile.) NIMFA: Kada Balkan zavri u krvi i rastopljenom čeliku, mi ćemo se osvrtati ne bi li primetili drage nam duše što su za nama zaostale. Ali bojim se da će tad već biti kasno. (Poneko u grupi vrisne. Počinju sirene za vazdušni napad.) Kraj šestog dejstva DEJSTVO SEDMO(Suvih usta, otežalih nogu i očiju punih peska, Orfej već eonima gazi kroz pustinju. Mirijade mrtvih duša mu se obraćaju mrmorenjem ne bi li ga nekako odvratile. On samo jače pritisne vatu na uši i počinje da svira ne bi li ih ućutkao. I tako dugi sat za satom do iznemoglosti. Na kraju dolazi do Vratnica Svetova, ukopanih u zemlju. Pogleda u nebo iznad sebe. Sa uzdahom uđe.) Kraj sedmog dejstva DEJSTVO OSMO(Kada mu vojni reflektor zabljesne oči, Orfej se nalazi u dubokoj rupi iz koje samo nazire Hadov tron iznad sebe. Had i njegovi pomoćnici su u crnim kukuljicama. Mrtve duše mučene od svojih demona cvile i izvijaju se u polutami. Kraj Hadovih nogu reži čovekoliko pašče, Kerber, iživciran Orfejevom pojavom. Iskreni aplauz demona pozdravi Orfeja kada se svetlo upali.) HAD: Pa, dečko, nije da zakeram, ali stvarno si uporan... ORFEJ: Gospodaru... Gospodaru Hade! HAD: Dobro došao u Tartar. ORFEJ: Ja sam Obrej, Sloven iz Trakije. HAD: Slovene ne držimo u ovom paklu. A i koji ćeš mi ovde pre smrtnoga časa? ORFEJ: Tvoj sin, Dionis, mi je u obliku zmije ubio ženu. HAD: Zar to nije Zevsov sin? ORFEJ: Neki kažu da si ga ti napravio sa Persefonom. HAD: Moguće. Dečka znam, navraća i ovde. ORFEJ: Pa, hoćeš li mi vratiti ženu? HAD: Nemoj da me zbunjuješ. Ne postoji ključ od izlaza. Dakle, i ti ostaješ. ORFEJ: Ona se zove Euridika, gospodaru. HAD: Euridika? Upali broj tri! GLAS-OF: Palim trojku! (Reflektor broj tri, iz gomile stvorenja koja se previjaju u mraku, osvetli Euridiku. Obučena je u crnu kožu, našminkana i na muziku iz peep show-a izvodi svoj beskrajni striptiz. Sve zamukne gledajući devojku nesvesnu svog prokletstva.) ORFEJ: Euridika!!! HAD: Ne čuje te, mladiću. ORFEJ: Zašto se stalno skida i oblači.... HAD: E, da... To je njen pakao. Neki su i gore prošli. (Ona povremeno uzima i doji ružičasto stvorenje koje joj visi u torbi na leđima.) HAD: Mislim da ti je ono nerođena kćerka. Reci „zdravo“ tati, dušo. ORFEJ: Vodim ih sa sobom. HAD: Ne možemo ni tebe pustiti. Na koncu, šta bi sa malom i velikom vampirušom? (Orfej pokušava da ga se domogne. Kerber capne zubima brzo, zamalo mu otkine ruku. Orfej padne natrag u rupu, zadihan. Svi se smeju, čak i žrtve. Muzika, na koju se Euridika beskrajno svlači, ubrzava se, terajući i nju da dostigne suludi tempo. Orfej diže zakrvavljeni pogled. Posmatra ih. Had da rukom znak za tišinu. Sve zamukne.) ORFEJ: Gospodaru Hade! HAD: Šta je sad? Da nećeš i ti da me gađaš strelama kao ona seljačina Herakle? Ako imaš sluha možda te uzmem da me uspavljuješ. ORFEJ: Dubok bi to bio san. (Orfej naglo i divljački udari žicu na liri. Zvuk svojom jakom vibracijom potrese tela svih prisutnih. Had se presamiti na svom prestolu.) HAD: Sta-ni! ORFEJ: Kasno sad. (Orfej nemilice udara po liri, skoro razarajući vibracijama tela prisutnih. Opšti urlik se meša sa neljudskom kakofonijom lire. Samo Euridika nastavlja sa zadatom joj delatnošću. Had počinje da povraća od bolova, Kerber se valja kraj gospodara. Ali Orfej ne obraća pažnju na njih. Jedino mu je Euridika u očima.) ORFEJ: Priča se da ćeš pustiti moju ženu da pođe sa mnom. Priča se da ćeš joj dozvoliti da i to dete ponese. Priča se da ćeš nam i srećan put poželeti. Takođe, pričaće se i da si poslednja budala ako odbiješ skromne želje... (Had jedva uspe da potvrdno klimne glavom. Orfej prestaje da svira. Had podiže ruku i demoni gase reflektor broj tri. Euridika se opusti kao lutka na koncu. Pre nego što ona padne Orfej je svirajući ispravi. Blagom muzikom održava njeno telo uspravnim.) ORFEJ: I hvala na domaćinskom gostoprimstvu, časti ovolikoj. (Lagano muzikom povlači svoju ženu da krene za njim. Ona ga posluša, mehanički, kao zombi. Had se javi slabim glasom.) HAD: Na malo, sine, na malo. I ne osvrni se na ovom svetom tlu. (Orfej mu odmahne rukom. Nastavlja da se izvlači iz rupe. Ispraćaju ih cviljenje mrtvih duša i Kerberovo zavijanje. Orfej i Euridika nestaju u mraku. Kada zamru i poslednji blagi zvuci lire odjednom se u Tartaru pale sva obična svetla. Kulise i scena se rasklapaju. I žrtve i demoni se vraćaju u stvarnost. Skidaju se kukuljice. Ispod Hadove maske se nalazi oznojeni, ali zadovoljni Dionis. Bivši Kerber, a istinski satir mu prinosi bokal, da se bog umije.) SATIR: Šta misliš? DIONIS: Žilav je. SATIR: Posle ovoga biće krpa od čoveka. DIONIS: Nadajmo se. Kraj osmog dejstva DEJSTVO DEVETO(Orfej, svirajući, uporno gazi natrag. Prema svetu živih. Euridika, stišćući čedo uz grudi, mehanički hoda za njim terana zvukom njegove lire. Posle dugog vremena on oseti da se iza njegovih leđa nešto čudno dešava: ona je, sva zbunjena, stala. Žene — od malih devojčica, do oronulih starica — okružile su je, sa tužnim upitom u očima. Euridika im se smeši u prepoznavanju. Orfej stane, ne sme da se okrene.) ORFEJ: Euridika? (Tajac. On zasvira malo brže. U jednom momentu, zvuk se više ne čuje mada on i dalje svira.) ORFEJ: Euridika, jesi li tu? (Ona mu ne odgovara. Kao da iz njenih usta na tren izbije blagi jecaj, ali sa druge, pa treće, te četvrte strane... Orfej je već sluđen.) ORFEJ: Euridika? (U momentu, on se naglo okreće. Ali, još pre nego što uspe da nazre svoju suprugu u mraku, nebo nad njim eksplodira u bolno jakim svetlostima. Šumovi kosmičkih prostora jedva uspevaju da uguše nečiji razveseljeni smeh i prigušeni jecaj neke žene. Orfej pada na kolena, mlavljen unutrašnjim grčevima. Svija se u fetusni položaj, puzi po prašini. Iz neba dopire zvuk menjanja stanica na radiju, sve dok se ne pronađe prava. Odjekne bezlični glas spikerke sa besprekornom dikcijom.) SPIKERKA-OF: Glas Lemurije, ponoćne vesti. Kako prenose sve svetske agencije, Orfej, trački kralj i slovenski prosvetitelj, nije uspeo da vrati svoju suprugu Euridiku iz Tartara, sveta mrtvih. Uzrok neuspeha je naivno okretanje kada su to pravila igre strogo zabranjivala. Smatra se da je gospođa stradala kao žrtva u političkom sukobu svog supruga sa bogom Dionisom. Gospodin bog Dionis, Njegova svetost Zagrej-Sabazios, to je odlučno demantovao, napominjući kako žali što je gospodin Orfej zbog nervnog sloma napustio javnu delatnost. Citiramo: „Bio je dostojan sledbenik, vitez, šteta što je sad krpa od čoveka“. (Dok traju vesti Orfej se lagano osvešćuje. Trlja lice peskom ne bi li došao sebi. Sa interesovanjem sluša vesti. Kada se završe on samosažaljivo obriše suze. Pljune. Pomiluje svoju liru. Uzme je. Sa neljudskim krikom započinje svoju muziku koja potresa svet. Kao da se ustrojstvo svemira ruši u konfuziji zvukova i boja. Urlici životinja se mešaju sa šuštanjem hrastova koji se pokreću iz svog ležišta. Njihove senke zakriljuju Orfeja. Dok traje pohod hrastova, Orfej navlači belu svešteničku tuniku i uzima božanski skiptar. Preobrazio se potpuno u nadljudsko biće.) ORFEJ: (Urla) Neka bude svetlost! (Ništa. Hrastovi i dalje tutnje.) ORFEJ: (Pomirljivo.) Možda sam pomešao... (Mrmljanje. Pokajanje.) ORFEJ: Pripadam opakom čovečanstvu, masi pokvarenoga mesa! Opakog mesa! Moji gresi, moji prestupi, moji propusti sa svom pokvarenošću mojeg srca pripadaju masi crva i onih koji hodaju u tami... (Glasnije.) ORFEJ: ...Jer nijedan čovek ne određuje put i nijedan čovek ne upravlja svojim korakom. Samo je kod Boga pravednost. Iz Njegove ruke dolazi savršeni život i Njegovim znanjem sve je nastalo. Svačim što postoji On upravlja po svojoj zamisli, i bez Njega se ništa ne dešava... (Ćuti. Nasmeje se. Zaurla.) ORFEJ: Zar nisam rekao: Neka bude svetlost! (Pauza.) ORFEJ: Zar nisam rekao: Neka bude zvuk! (Mrtva tišina. Mrmljanje.) ORFEJ: ...Ali za mene, kada pokleknem, Božiji blagodatni darovi jesu moja pomoć za sva vremena. (Pauza. Tiho.) ORFEJ: I kada posrćem zbog zavisti mesa, moja pravednost postoji u večnost... (Pauza. Tiho.) ORFEJ: ...zbog Božije pravednosti. (On se okreće i lagano odlazi ka svom mračnom odredištu. Glas spikerke nas neumorno obaveštava.) SPIKERKA-OF: Spektakularni povratak gospodina Orfeja na javnu scenu rezultirao je organizovanjem njegovih poklonika u atraktivnu fensi sektu sa dinamičnim autlukom. Na današnjoj konferenciji za medije, gospodin Dionis ih je proglasio protivustavnim, paravojnim formacijama. Izjavu gospodina Apolona-Fojba o ovome, kao i o trenutnoj situaciji na Olimpu i Balkanu nismo uspeli da dobijemo. Situacija je još krajnje zanimljiva a vi ostanite kraj vaših malih ekrana jer posle kviza „Sova od snova“ delimo ritualne hlepčiće... (Negde sa balkanskih pustara dopiru znaci jutarnjeg postrojavanja.) Kraj devetog dejstva DEJSTVO DESETO(Na svoje zborište dolaze Orfejevi poklonici. To su bivši Dionisovi satiri i par nimfi. Obučeni u bele uniforme, prerano otvrdlih lica. U redovima pod konac čekaju dolazak svog vođe. Na pozornicu pred njih stupa Orfej praćen hukom gomile i urlicima gajdi i rogova. Potpuno je osedeo u međuvremenu. Obučen je u belo, sa plaštom. Čvrst pozdrav rukom gomili, koja se namah umiri.) ORFEJ: Misija je pri kraju! Balkan se već raduje novom poretku! Red i mir će zavladati našim dušama i one se već spremaju za blagoslov budućih i ponovljenih života. Do sada su svetu gospodari bili: Fanes, Niks, Kron, Uran, Zevs! A šesti nije kako su se neki nadali perverzni Dionis, već Apolon — Trosveti i Troslojni! On nam daje večno trajanje. Hvala mu! Ali da bi se svak duhovno i telesno očistio donosim vam dar koji će vam duše približiti božanskoj jednini. Ovim črtama i rezama ispeći ćete reči! A ono što je imenovano to se da i nadzirati i voditi! (Iz svetlucavih ruku on izbacuje prašinu iz koje po predmetima i ljudima počinju da se pojavljuje slova drevne azbuke i da poigravaju kroz prostor. Orfici izgovaraju ritmično „Az, Buki, Vjedi, Glagolj, Dobro, Jest...“) ORFEJ: Az, buki, vjedi, glagolj, dobro, jest! Okamenimo vreme kroz reči. Uspokojimo blage duše. Očistimo se od suviška strasti i bluda. Večni bitak je već darovan, ali ste ga vi još nesvesni. Gde je lek ako ne tamo gde je Apolon veliki i gde je Orfej njegov prorok, braćo Sloveni? Gde je lek ako ne u svemiru gde smo od raspadnutih zvezda svi sastavljeni, vučje sestre? SIBILA: A možeš li i ovoga izlečiti! (Svi se okrenu ka starici, Sibili, koja vodi pod ruku šepavog i propalog Dionisa.) SIBILA: Slep je. Zauvek. (Orfej doskoči na zemlju pred njih. Mahne Dionisu pred očima.) SIBILA: Ima li milosti za njega? ORFEJ: Za one koji sprečavaju večni napredak — nema! Kako se zoveš, stara, kad si tako naivna? SIBILA: Sibila, proročica. ORFEJ: Sibila je mrtva! Trebalo bi već 900 godina. A možda si i ti tek birokratskom greškom živa? SIBILA: Smrt me je zaboravila. Lutam, skupljajući prve mačiće... (Orfej oštro skloni njenu ruku kojom ona pridržava Bahusa. Ovaj padne na tlo. Poneko se i nasmeje Dionisu koji se grči po prašini. Poneko i zanemi od tragike prizora.) ORFEJ: Nije njemu ništa. To je stara kurva uvek spremna na opačine. SIBILA: Ne danas. On više nije ni za šta. (Dionis uspe da se postavi u klečeći položaj. Zatim se naglo uspravi u punoj visini. Preobražen, mangupski se nasmeši.) DIONIS: Bilo dana za mejdana. I upravo se vratiše. (Pre nego što Dionis nasrne na Orfeja, četvorica Tračaninovih sledbenika ga okruže, lica premazanih belom bojom. Obeznanjuju Dionisa tako što mu pokazuju njegov lik u ogledalu. Mada omamljen, Dionis ne da da mu priđu. Stavlja na sebe maske jarca i bika, te time dobija i snagu svojih totema, ali napadači mu dugačkim štapovima izbijaju maske iz ruku. Gomila mu se ruga, oponaša bika, kao na bahanalijama.) ORFEJ: O, lolo stara, lažljiva... Sećaš li se, vinski bože, kad je Hera poslala Titane belih lica da te ubiju kad si žgepče bio? Tada si se isto ovako preobražavao, pa i oživeo posle komadanja. Ovog puta teško da će ti se posrećiti. DIONIS: Varaš se, dobri moj. Moje vreme nije i moj život. (Dionis se očajničkom snagom baca unazad, izvan dometa ogledala. Diže se, opet moćan i opasan. Ljudi se razmaknu, jer je jasno šta sledi. U brzom, žestokom okršaju golim rukama ni Orfej ni Dionis ne uspevaju da steknu prednost. Ali se Dionis oklizne i Orfej uzima pištolj od pratilaca. Priđe Dionisu i puca mu u potiljak. Mladi bog prestaje sa trzanjem.) SIBILA: Gospodaru, ti... Ti si ga ubio? ORFEJ: A ja šta ću, ali sa kime ću? Jesam. Dalje možete i sami. Diži ga! (Podižu Dionisa. Prikucavaju mu udove na hrastov zid. Prekrivaju ga plahtama. Dolaze hirurzi. Posle kasapljenja, metodičnog i tako različitog od bahantskog čerečenja, još vrelo srce predaju Orfeju. On jedva uspeva da svlada želju da proba srce. Začuje se tapšanje. Na Orfejevoj pozornici sedi Apolon obučen u Zevsovo odelo, a očeva mumija mu leži u krilu, kao dete. Apolonovi gestovi su izrazito ženskasti. Primećuje se rastrojenost.) APOLON: Bravo! Bis! Oštro oko. (Orfej mu ljubi nogu.) ORFEJ: Dobro došao, gospodaru Apolone, trosvetla jabuko naša, pesmo arijevska i predačka. APOLON: Predivno sam vas našao, dragi. Poljubi ocu Zevsu ruku. Zadovoljan je što je pseto dočekalo dan svoje egzekucije. (Orfej mora da poljubi sasušenu ruku. Pruža Apolonu srce.) ORFEJ: Tebi smo ga posvetili, gospodaru. (Apolon zgrabi srce. Lizne.) APOLON: Bravo, kćeri. ORFEJ: Nisam ti ja ćerka, gospodaru. APOLON: Tako mi je kćer Atina jednom donela ovo isto srce. Samo što je klipan kasnije oživeo. ORFEJ: Bahusovo srce ti je tad donela tvoja sestra, a Zevsova kćer Atina, gospodaru! APOLON: Ti opet slabo razumeš! Ali Dionis razume. (Dionisu.) Jesi živ, klipane? (Dionis ne otvara oči. Smeši se.) DIONIS: Još malo. APOLON: Ajde, pa kad prođe i to malo da te zakopamo baš u Delfima, pod gorom Parnasom. Tvoj grob kraj pećine Kornikion pokazivaćemo nemačkim turistima, da se slikaju i jodluju! (Smeh.) Nešto sam ti frivolan i pun života danas, sine... ORFEJ: Nosite Bahusa na pasja groblja. NIMFA: Razumem. ORFEJ: Umoran sam ti i setan, gospodaru Apolone. APOLON: Lalaj i ne dumaj previše. Uzmi antidepresive. A Delfe ću potpuno da napustim! Nedostojni su me! (Pauza) Ej! Ej, ti, Orfej! Dečko! Moj otac želi nešto da mu kažeš! (Orfej sa poštovanjem govori mumiji.) ORFEJ: Počelo je Zevs. Zevs je i sredina. U Zevsu se sve okončava! APOLON: Odlično! Ali zašto govoriš u to? Govori ovde! (Apolon ponosno pokazuje na sebe. Orfej strpljivo ponavlja. Jedan od Orfika prilazi Orfeju i uručuje mu mobilni telefon.) ORFIK: Gospodaru, Dionis ti poručuje da je umro. Kaže da ćeš i ti uskoro. A i tvoja duša s tobom. I sve naše sa nama, a sve tvoje s tobom. (Orfej zanemi. Zamišljeno isključi telefoni i vrati pratiocu. Zatim plane.) ORFEJ: Moja duša!? Ona je već besmrtna! Dao sam i vama novu priliku, da sa mnom i gospodom Apolonom budete besmrtni. Da se napokon ovo pijano poluostrvo uredi i usredsredi! A ti mi još prenosiš šta perverznjak poručuje! (Orfej zastane kad primeti zaspalog Apolona. Bog, sa palcem u ustima i mumijom umesto igračke, smeši se u snu, što je verovatno izazvalo i refleksno piškenje.) ORFEJ: Presvucite ga! (Oni pažljivo odnose zaspalog boga. Orfej uzima megafon.) ORFEJ: Pomaže Bog, junaci! SVI: Bog ti pomogao! ORFEJ: Vojnici, vitezi. Ovo je težak dan. A nije još ni počeo. Namažite svoja lica. Donesite dum-dum metke. Podelite ruma i džointa. Sutra imamo još tri sela za smirivanje. A ako vam uskoro ne padne Tribalija, ja ću lično doći da raščistim! I radujte se carstvu koje otkriste u vama. Civilizaciju koju na vučjem srcu čuvaste, a na srebrnu sekiru povratiste. Paljba! (Raketni lanseri puštaju rakete. Orfici ćute. Orfej pogleda u teško nebo osuto tragovima raketa.) Kraj desetog dejstva DEJSTVO JEDANAESTO(Orfej i Sibila kao vrane čuče na jednom brežuljku. Čuju se zrikavci. Mirna i setna atmosfera.) ORFEJ: Sibila, prorokuj mi i uteši me. Hoće li mi duša stvarno umreti? SIBILA: Pa ti si taj koji uči narod o seobi duša. ORFEJ: Sinoć sam sanjao kako prolazim kroz jedna vrata, peta, deseta... Dođem pred ogledalo, sednem, zapalim cigaretu, mada više ne pušim. Čekam. Ženu koja nije došla. A onda sam se skupio i vratio u majčinu utrobu. Ali tamo više nije bilo ni toplo, ni meko. (Dok se on ispoveda, i Sibila i prostor oko njega gube se u mraku. Iza njega se lagano diže osoba blješćuće beline: Euridika se vratila. Već je načeta raspadanjem, ali je i dalje vrlo lepa. Iz košulje joj viri dečja glavica. Euridika plaštom zakriljuje nesvesnog Orfeja. On čak i pod tkaninom nastavlja da priča, zanet u misli.) ORFEJ: ...I više nije bilo ni toplo ni meko... Ne, ne... Ni toplo ni meko... (Orfej pod tkaninom već počinje da se guši. Po trzavim pokretima ruku i lica vidi se njegova panika, ali stisak je čeličan. Iz mraka vrisne Sibila.) SIBILA: Vrati se, Tračanine!!! (Sibila, uplašena, stoji sa dve sveće. Orfej, skvrčen u fetalnom položaju i obliven hladnim znojem izbezumljeno bulji u stvarnost oko sebe. Utvara je otišla. On prigrli Sibiline noge.) SIBILA: Najgore je ako sanjaš bivšu decu. Zlo neminovno. ORFEJ: Sibila, ja... Ja ne znam koga sam sanjao! (Sibila mu sklopi oči i pomiluje mu kosu. Jer, govorio je istinu. Negde u pozadini počinje stalna obuka orfejske vojske.) Kraj jedanaestog dejstva DEJSTVO DVANAESTO(Orfej stoji na svom zborištu. Dve nimfice ga spremaju za ritual. Obučene su i ošišane kao muškarci. Njih troje su sami na livadi. Truba za postrojavanje, huk mlade vojske pri fiskulturi.) NIMFA: Komandiru, dozvoli da ti se obratim. ORFEJ: Izvoli, ratnice. NIMFA: Spremne smo i spremni smo. ORFEJ: Jeste li postile? NIMFE: Jesmo. ORFEJ: Obredno kupanje? NIMFE: Da. ORFEJ: Niste se dirale? Niti vas je ko dirao? NIMFE: Ne! ORFEJ: Poslednje vesti? NIMFA PRVA: Od Lajbaha do Krita poredak je uhvatio korena. Negde oružjem, negde su nam sinovski prišli. NIMFA DRUGA: Das ist wunderbar! NIMFA PRVA: Danas nam dolaze novi regruti iz vlaških planina. NIMFA DRUGA: I čuvajte se snajperista... NIMFA PRVA: Takođe neki ambasadori i glasnici. NIMFA DRUGA: I — zaista vam kažem — čuvajte se snajperista. ORFEJ: A gospodar Apolon? NIMFA DRUGA: Ako se probudi doći će sa svojom... NIMFA PRVA: Sa gospodarom Zevsom! ORFEJ: Preživećemo i bez njih. (Prekinut je u pola rečenice jer sa svih strana silaze Dionisove majnade i okružuju zbunjenu trojku. Predvodi ih stara Sibila. Majnade zapucaju iz automatskih pištolja, rafalno. Nimfe u vrisku padaju.) SIBILA: Nek je svetlost sa tobom, gospodaru trački i slovenski. ORFEJ: Zašto ste ih ubile!? Ni šesnaestu ne napuniše! (Sibila drži u rukama razglednicu, čita je sa smeškom.) SIBILA: Naš gospodin Dionis se javio iz mrtvih i zamolio te da izvoliš i pošalješ mu svoju glavu, gospare Orfeju. ORFEJ: Ni šesnaestu, a već su videle mrtav svemir u predačkim šupljim očima... SIBILA: Gospodin se stidi. Počnite same. (Tri majnade nabacuju na Orfeja dugačku užad i pokušavaju da ga uguše. Sibila mirno posmatra okršaj. Povremeno sa nežnošću pogleda razglednicu.) SIBILA: U Jaderi su već počeli da šibaju žene da bi nadoknadili to što se muški ne žrtvuju! Hoćeš li se poslednji smejati, Orfeju? (Orfej pokušava da se otrgne i vuče majnade preko brdašca. Nestaje sa vidika. Ove tri se upinju da ga zadrže. Ostatak poleti za njim. ) SIBILA: (Viče za njima.) Glavu otkinite celu. Bar je toliko zaslužio (Vrlo brzo, uz uzvike i ciktaje, jedna majnada se vraća sa otkinutom i nasmejanom Orfejevom glavom, visoko podignutom da osvetli prostor.) MAJNADA: Je li dobro, majko? SIBILA: Moraće se oprati. (Odjednom, glava počinje nežno da mrmori, ali glas kao da dolazi odasvud.) ORFEJ-OF: Oprati... Mene? Čišćenjem duša... pluta... da bi je neko... pokupio. Smilovao se... kao da se i nije.... Zaslužilo... Bitisalo... Samo red da nam dođe. Poredak. Lakše će se živeti... A ja sam taj koji se trudio... I onda... (Smeh uveseljene glave.) ORFEJ-OF: Može jedno proročanstvo? (Upaničena majnada je još toliko prisebna da glavu spusti na oltar. Sve padnu na kolena i pomole se. Kada Sibila ustane i počne da beži, sve ostale slede njen primer.) ORFEJ-OF: Proročanstvo... Da? „Zaveštanje nekad odloženo, jednog dana biće ispunjeno, večita prava ostaće iza, mi smo bili ta bolja vrsta“. Ko je to rekao? Niko. I bolje što se ubio. Vreme je za proročanstvo. Ili ne? Ja sam jastreb: (Besprekorni topot bubnjeva. Besprekorni marš. Besprekorna koračnica. Na čistinu pristižu lepi, mladi ljudi i žene u belim uniformama: orfički regruti. Skoro da ne primećuju glavu dok usporeno plove prostorom. Slažu svoje rance i oružje. Rasterećeni su i nasmejani. Nova generacija jednog boljeg poretka. Na pozornicu, kraj oltara sa glavom, dobaulja mamurni Apolon. Nosi svog ljubimca, očevu mumiju na koju je natakarena maska Betmena. Sedne i zaljubljeno posmatra mladiće i devojke koji skoro da ne primećuju njegovo prisustvo.) APOLON: (Glavi.) Baš su lepi. ORFEJ: ...I šta ako prorokujem, recimo, istinu, a niko to ne može da shvati... Kao kad se vi i provalija fiksirate uzajamno... Ili je to bio bazen u pitanju? (Glava nastavi da mrmlja. Apolon ustaje sa svojom igračkom i ushićeno pokušava da privuče pažnju regruta, da bi održao govor. Poneko se i osvrne na njega.) APOLON: Mili moji, samo se vi dalje uređujte za vaše radne zadatke. Nećemo vam mi smetati. Evo: ovo je vaš zapovednik — Orfej. A tek kako taj svira... A ja, ja sam vaš Bog! Da, onaj sa čijim ćete imenom umirati, ovaj, na usnama i u ušima... I tako... To sam hteo. Samo se vi radujte, borite se i množite... Da, množite! Hvala... (Apolon sedne do Orfeja, srećno uzdahne.) APOLON: E baš mi se sviđaju... (Pauza.) Pobedićemo... Koliko vidim. A i vrlo mi se sviđaju. (Mladi nadljudi ga ne primećuju. Kretnje, žamor i osmesi su im kao kroz vodu. Odjednom, cela grupa se okreće prema istoku, puna napetog iščekivanja. Ali, atmosfera je i dalje pozitivna. Naglo, zora novoga dana eksplodira svojim crvenim i žutim. Snažno, kako nikad prisutni za života nisu zapamtili. Orfej zevne.) APOLON: Orfejčiću, zašto nam nešto ne otpevaš? (Orfej ćuti. Avioni nadleću. Sirene tule. Damar svemira ih već zaglušuje. Počinje novi Veliki Prasak. Umnožen. Veštački.) Kraj obrednog slučaja (1992. i 2002.)
• Glavna strana • Slovenski
Orfej - pozorišna drama • Slovenski
Orfej - radio-drama• |