Zoran Stefanović

SLOVENSKI ORFEJ

obredni slučaj

(radio drama)

 

Radnja se odvija u zatvorenoj balkanskoj vaseljeni. Doba je XIII stoleće pre našeg Spasitelja, što je verovatna dezinformacija.

Likovi i pojave

  • ORFEJ
  • DIONIS
  • APOLON
  • EURIDIKA
  • HAD
  • HERA
  • PAN
  • SIBILA;
  • MAJNADA-PADALICA;
  • NIMFE i SATIRI, koji jesu i „BOGOVI“, „BOGINjE“, „SUĐAJE“, „MRTVE DUŠE“ i REGRUTI.

Početak.

(Tišina. Varničenje. Sipljivo uzdisanje starica. Voda vri, vatre pucketaju na otvorenom prostoru. Neprijatni električni zvuci i pražnjenja se naslućuju iz daljine. Opet sipljivo uzdisanje i premetanje nečeg iz ruke u ruku. Toptanje ruku o histerično telo.)

LAHESA: Zbori, sestro.

(Tišina.)

LAHESA: Zbori, sestrice suđajo.

(Šum udarca i mali jauk. Nakašljavanje i nesigurno nabrajanje i zapevanje.)

ATROPA: Kada se Orfej, kralj trački i lajavac slovenski, živ vratio sa argonautskog lopovluka, Verige Sveta, Balkan, počele su se njihati.

LAHESA: Sve je zamuklo.

KLOTO: Opasno je bilo pustiti ga da se smuca Trakijom! Makedonijom! Tesalijom!

ATROPA: Njega, što bi trulim svojim darom s bozima da opšti...

LAHESA: Pravedan bes u nama sejući.

KLOTO: Inateći se s nama!

ATROPA: Njegove su namere...

LAHESA: ...pljuvanje u naša ždrela...

KLOTO: ...al uzalud mu!

(Pauza.)

ATROPA: Sudbinu...

LAHESA: ...okušaj...

KLOTO: ...bez zazora...

ATROPA: ...Orfeju!

(Stenjanje u naporu da se nešto zajedničkim trudom izvuče i isprede.)

ATROPA: Orfeju...

KLOTO: Pevaj...

(Beba, tik kraj njih, zaurla od nelagodnosti i straha. Starice se nervozno smeju)

ATROPA: Zvucima nam dočaraj kameno nebo Balkana!

LAHESA: Medne sise još nerođene Jelene!

KLOTO: Dan kada ćeš baš ti sahraniti iskričavi Olimp, bozima dom!

ATROPA: Dočaraj nam i sebe, o Orfeju, koji se očima smeješ!

KLOTO: A usta ti služe da grizeš dok ljubiš!

(Sve stane. Tkanina šušti. Starice ubrzano dišu...)

ATROPA: (Smeh.) Zevs-munjobija te voli. I pozdravlja. Pita: sećaš li se...

LAHESA: ...zašto si se rodio?

ATROPA: ...iz utrobe majke tvoje, lepe glupače — Kaliope! Još tad smo te, goluždravog i urlajućeg, opomenule: ne pravi pizdarije, Orfeju! (Sestre joj kao eho ponove.)

(Atropa pročisti grlo.)

ATROPA: Noćas bismo mogle da vratimo teg koji vagi pripada. Zato nek se smrtni umire. Jednom će se samo mitografi sećati prljavih poslova koje za Oca-Gromovnika radimo.

ATROPA: I svi su oko njega govorili: „Ne, ne bi trebalo da praviš pizdarije, Orfeju... Neka tajna koju bozi znaju ne bude i tvoje vlasništvo! Muzika ti je dovoljna.“ A Orfej...

(Jak urlik tek rođene bebe. Pauza.)

LAHESA: Pusti ga, sestro. To se još nije ni desilo.

(Ćutanje.)

LAHESA: Neka žgepče živi.

(Voda vri, varničenja se pojačavaju svud po prostoru.)

Pretapanje

(Iz kakofonije se pomalja zvuk okretanja radijske skale i traženja stanica. Čuju se vesti izgovorene histerično brzo na nerazumljivim jezicima. Vojničke koračnice. Oštre vojničke naredbe lajavim i nepoznatim rečima. Muzička najava vesti.)

SPIKERKA: ...a za kraj ovih vesti dana, podsećamo na komentar boga Dionisa, njegove svetosti Zagreja-Sabaziosa. Citiramo: „Kada se Orfej, gospodar trački i prosvetitelj slovenski, živ vratio sa argonautskog junaštva, Verige Sveta, Balkan, počele su se njihati od radosti. Sve je zamuklo u sreći, videvši ga kako opet korača Trakijom! Makedonijom! Tesalijom! Njega, što bi blagim svojim darom s bozima da opšti... Nadu u opšti napredak u nama sejući.“ Kraj citata. Sledi prognoza erupcija na Suncu.

Pretapanje

(Talasi. Cvrčci i ptice. Idila. Devojke pevaju i kikoću se lascivno. Šum helikoptera. Vriska i bežanje. Helikopter se zaustavlja. Dve osobe trupkaju. Staju. Tišina.)

DIONIS: Reci, sine.

ORFEJ: Dođosmo počast da iskažemo, Bahuse. Da vidiš da ti naše dužno poštovanje nije izostalo.

DIONIS: (Nimfici.) Podseti me.

NIMFA: To je Obrej, poznat kod Ahajaca kao Orfej. Princ trački.

DIONIS: Muzičar što je Argonaute razgaljivao?

ORFEJ: Koliko mi je u moći da razgalim heroje.

DIONIS: Jebo im ja mater. A šta ti je to pored tebe?

ORFEJ: Moja supruga: Euridika.

DIONIS: Da li je mutava?

EURIDIKA: Nisam, gospodaru Dionise.

DIONIS: Sad vidim da nisi. Skinite im, deco, tu drumsku prašinu — kao gospoda nek izlože molbe.

(Šljapkanje vode i umivanje.)

DIONIS: Sad mi poveri po šta si došao.

ORFEJ: Po tvoju milost, da ti služim kao verno pseto. Da ti budem sveštenik.

DIONIS: Vi, Argonauti, ste uvek bili Apolonu uz skut, dostojanstveni i uglađeni. Čemu meni dolaziš?

ORFEJ: Želja mi je da se vratim kraju koji me rodi. Da mu služim.

DIONIS: Nisu te Furije terale da se smucaš po Egiptu i sabiraš otpad njihovih učenja. I sad mi to donosiš ovamo da mi ova čeda pokvariš.

(Nimfice se smeju.)

DIONIS: A i glupi narod što me licemerno voli.

EURIDIKA: Samo najbolje Obrej donosi, gospodaru Dionise! Narod da prosveti, a tebi slavu da obasja.

DIONIS: Ipak šteta što nisi mutava. Napojte ih, mučno je s treznima razgovarati.

(Zveckanje pehara, ovo dvoje piju.)

DIONIS: Da li još sviraš?

ORFEJ: Da.

DIONIS: I još krotiš životinje svirkom?

ORFEJ: Kad me je volja.

DIONIS: Evo imamo ovde jednu drtinu. I on zna koju ćurliknuti, pa možete i zajedno. Stari...?

(Starina tiho zasvira na fruli. Sve zamukne kada melanholija oblije prostor. Orfej se oprezno pa odlučnije uključuje u starčevu melodiju. Njegova lira menja melodiju u hladnu i veličanstvenu svečanost. Kada Orfej završi niko se ne usuđuje da progovori. Niko, izuzev starca.)

SATIR: Mlad si, ali dobar.

ORFEJ: Koje je to sviralo, časna starino?

SATIR: Siringom ga zovem.

ORFEJ: Postojao je jedan što je frulu zvao tim imenom. Imenom iz sećanja, hudih, presivih. Je li to tvoj propao lik, Pane, bože šumski i pastirski?!?

(Ćutnja.)

ORFEJ: Ali ti si mrtav!!!

(Ćutnja. Dionis jakim pljeskom razbija neprijatnu tišinu.)

DIONIS: Čast sviračima! (Poverljivo, Orfeju.) Otkako se nimfa Siringa, njegova ljubav, pretvorila u trsku, a on je za sviralu odsekao, od tad ga podsećati na sebe ne valja. Na razliku koja ga od nas deli.

ORFEJ: Znači, jeste mrtav?

(Dionis se samo nasmeje. Menja ton, kao da objašnjava maloj deci.)

DIONIS: A mi, eto, nismo! Ko za inat Ocu-Munjobiji. A ti ne samo što mi svirkom utrobu milinom oblivaš, nego valjda i izvešće mi donosiš. Jamačno prolaziste i kroz Olimp — gnezdo od Zevsa svito za rodbinu mi časnu.

EURIDIKA: Jesmo. Ali ne bi se, gospodaru, moglo reći da ti je rodbina...

(Orfej je naglo prekida.)

ORFEJ: Tačno je da osvećeni Olimp posetismo. Kratko, ali milostivo.

DIONIS: No, pominjem li se po kakvom dobru tamo? Sreću li mi zažele otac-Zevs, maćeha mila — kravooka Hera? Ili posestrime moje: Atina, Afrodita, Artemida, a ti, pak, zaboravi da mi preneseš medne im reči?

ORFEJ: Svi te cene i vole. Ali, avaj, nakratko ti ličnost razgovorom častismo, te i zaboravih šta da te izvestim...

DIONIS: Poželjno je onda i izmisliti, samo da mene, boga-junošu, ne cveljaš. No, nebitnim vas više neću pritiskati, labudići moji. Ko da i ne znam kojim me već ljubavima rodbina časti, ko što je već i red. A ponajviše gordi i dragi brat, Apolon-Fojb, ukusa istančanoga. Popijte ovo.

(Nazdravljaju. Ispijaju. Smeh)

PRETAPANjE

(Bubnjevi i teški koraci. Bogovi se okupljaju na Olimpu. Atmosfera je teška i mučna. Puna prikrivene agresije.)

ZBOR: Ni u fotonu uporediv nije
dan kad Kron šćaše ludu decu ždrati
sa ovim mrkim danom,
časom nespokojnim
kad oblaci krenuše da guše
Olimp Balkanski,
divu i bozima dom!

ZBOR: Nevolja počinje iz svog zmijskog jajca
što Zevsu-munjobiji nepoznato nije.
I zato rikni, bože-oče!
Riči,
nek jarost spepeli
zenice žučnih bundžija,
i hrabrost da s’ usude lanuti!

ZEVS: Treba li da iščekujem reči ti
besa i gorčine, sine moj?
Ili ćeš milostivo dati do znanja
ocu senilnom pravedni svoj bes?

HERA: Zar uvek sumnjaš u sreću roda?

ZEVS: „Gospodom“ me oslovi, kučko!
No, Apolone, ili zbori,
ili će Hefajst zbor čelikom
iz ždrela čupati...

APOLON: Moja odanost zavet ti je, oče.

ZEVS: Odano mi podgovaraš decu?
Odano buniš Trakiju?
Odano mutiš Makedoniju?
Odano oružaš Tribaliju?
Egeja bruji crvljivim jezicima,
zmijsko dete!

(Prelistavanje i histerično cepanje dnevnih novina.)

ZEVS: Zbori, ali da budem ubeđen!

APOLON: Šta, a da ti to već ne znaš?

ZEVS: Sinove su reči navek nove.

ZBOR: Možda, dive, vriješ u prazno?
Zliješ krv sa sinom uzalud?

(Zevs ne obraća pažnju. Čeka.)

HERA: Svaku će svakome div odmeriti.
Samo je on nepogrešiv,
više no smrt što je.

ZEVS: Nek se kušuje kad se moji dugovi prelamaju!

(Sve, pa čak i vetar, zamukne. Apolon drčno reaguje.)

APOLON: A kad Fojb-Apolon svoje prelama,
kazna ga ne obiđe, je li, dive?

ZEVS: Priznaj.

APOLON: Šta? Da spremam čelik i spletku
protiv milog ti sina, Bahusa?
Dionisa, seljaka upitog,
što ga ženskadija voli?

ZEVS: Pa, spremaš li?

APOLON: Čelik i spletku? Spremam.

HERA: (Pretvorno.) Zar?

ZEVS: Šta ti junoša Bahus skrivi
te mu opačine nebratski spremaš?

(Apolon ćuti.)

POLA ZBORA: Možda je poštovanje mladac
drsko zaboravio spram brata,
moćnijega i starijega?

DRUGA POLA: Ili si, zlatokosi bože,
ojađen pažnjom kojom junošu
nezahvalni Balkan časti?

APOLON: Jebla ga pažnja!!! Ne može Fojb biti ljubomoran na pijane glodare!!!

HERA: (Uplašeno.) Govori u stihu!

ZBOR: Čime ćeš se opravdati
ako ne ljubomorom, mišji bože?
Sujeta te tera da oružaš
vojske neviđene protiv Dionisa,
ne bi li mu se ruse glave dočepao...

APOLON: To je zarad tvoga i našeg dobra, oče!

ZEVS: Jače bi tuklo očevo srce
kad tvoja skrb ne bi bila
iza leđa stvarana...

APOLON: Brze mi pripreme behu,
jer ti je sin-nesin Dionis
ljubav varvarsku već sebi osvojio!
Na pobunu sprema nakot slovenski:
Tračane, Tribale, Makedonce
i Pelazge Presvete, samo da bi ti
trona pomerio!
A nakot helenski: Danajce, Jonjane, Dorce,
pridobit će već lako i uzbunit,
svrhom da se nama, Olimpljanima,
krvi napije!

ZEVS: Ali ni ti miran ne seđaše...

ZBOR: Vojske diže, špijunima rovari,
Fojb-Redoljubni, ne bi li trusnom Balkanu
ogadio premilelog Bahusa.
A Orfej, pesnik, glavni mu je bodež.

ZEVS: Orfej?

ZBOR: Poslao ga je, čednog, Dionisu,
da mu sveštenikom vernim bude,
a da i ne zna da mu je u um bezazleni
usađena namera da baš on Bahusa sruši
kao osvetu za Apolonov ponos.

ZEVS: Ali čemu sve to?
Pobune, crnje i grđe, kršio sam i pre,
a kamoli ne bih mladu pijanicu — Dionisa.
Ali, šta tebe tera da plamtiš, dragi moj?

APOLON: (Histerično.) Zato što svi bejaste slepci
kad se psetance rodilo,
te ga sa tvog bedra
svi k srcima svojim staviše!
I onda je kopile osetilo prostor
da svoju alavost na tuđ račun siti!

ZBOR: I Hera bi rado rekla svoje reči žuči
na nedonošče suparnice Semele,
ali teško da će se prevariti, te lanuti!

ZEVS: Optužuješ li me da sam odviše
ljubavi dao svojoj krvi i mesu?

APOLON: Ti valjda znaš šta radiš, Munjobijo.
No, veruj da moćnom biću poput mene
radovanje nije podvijati rep.
Svake zime Delfe napuštati
da bi se skorojević tri meseca
na tuđem, mojem, širio!

ZEVS: Skorojević?

APOLON: Dionis više Delfa neće videti,
za to vam ja žučan stojim.
Pohvalićeš mene, pravog sina ti,
kad ti uručim rusu glavu onu
koja na te krenu sa pjanom seljadijom.

ZBOR: Apolonu-Fojbu do reda je navek.
Lepota u stabilnosti počiva.
Revolucije zatirati krvlju u korenu
ne bi li poredak pri misiji osto!

ZEVS: Strah te je, sine.
Suđeno je da mlado i vitalno
uzme svoje mesto silom,
kako i ja dođoh, protiv oca mi.
Možda bi da ti se junoša s puta ukloni,
ili da ti ja predam tron, sa smeškom,
ne bi l’ se utroba sujetna smirila...

ZBOR: A onda će i svemir lakše disati
ako Apolon Gordoljubni mudro zavlada.

APOLON: Nisam gordoljuban! nisam!

POLA ZBORA: A dotle Zlatokosi prilježno sprema
oruđa da se Olimpski Mir održi.

DRUGA POLA: Fenički nosač aviona!
Dvadeset hiljada dugih cevi!
Projektili egipatskih boleščina!
Desantne jedinice sa Krita!

APOLON: (Histerično.) Nisam gordoljuban! Nisam!

(Komešanje mnoštva bogova i došaptavanje. Apolon urlikne u besu neshvatanja i odbacivanja.)

Pretapanje

(Cvrčci i ptice. Šum jezera. Mazno buđenje gomile tela iz erotičnog sna.)

DIONIS: Je li te zabavila ova naša igrica?

ORFEJ: Kakva igrica, gospodaru?

EURIDIKA: Osmeh ti krasi lice, Bahuse. Znači li to da Obreja primaš za slugu ti sveštenog?

(Pauza.)

DIONIS: Da.

(Euridikin uzdah olakšanja.)

ORFEJ: Srce mi klikće što ti, vinski bože, pokaza zadovoljstvo mojom ništavnom ponudom.

(Bahus i njegova bratija ne odgovaraju. Varničenje. Pauza.)

EURIDIKA: Gde su svi otišli?

(Orfej ćuti, mirno ugođavajući liru. Improvizuje neku melodiju.)

EURIDIKA: Zašto sad i ti ćutiš?

ORFEJ: (Blazirano) Hajde da se kupamo. Dođi.

(Ona ćuti. On je malo poprska vodom.)

ORFEJ: Rekoh: dođi!

EURIDIKA: Zašto da dođem?

(Pipanje i hvatanje. Teško dahtanje. Pauza.)

EURIDIKA: Trudna sam.

ORFEJ: Pa?

EURIDIKA: Žensko je.

ORFEJ: Neka je majka-Hera blagoslovi.

EURIDIKA: Blagoslovljena neka ti je glupost koja nas je u neizvesnost uvalila.

(On ćuti, opet uzme liru. Improvizuje.)

EURIDIKA: Reci mi šta je sve ovo?

ORFEJ: Naplaćivanje računa. Zora konačnog suđenja.

EURIDIKA: Lažeš. I umišljaš, frajeru. (Pauza.) Ceo tvoj život je jedna napukla maska. I to tuđa.

ORFEJ: Svet je maska. Ja sam samo prorez za oči.

EURIDIKA: Ko gleda kroz prorez? Čiji si ti, u stvari? Apolonov? Dionisov? Svoj?

ORFEJ: Moja uloga je da suđenje ubrzam.

EURIDIKA: Lud si. Vlast nećeš oteti, ako ti je to namera...

ORFEJ: Misliš da ima potrebe da otimam? Ionako je došlo vreme da gamad moćna plati za opačine. A onda ću ja te opačine ispravljati!

EURIDIKA: Ne laj! Bićeš čut!

(On se smeje i sviruckajući se lagano udaljava. Ona viče za njim.)

EURIDIKA: Misliš da ćeš jedini preživeti? Da u njihovoj igri ti možeš bogove zajebati? Koju nagradu očekuješ? Besmrtnost?! Vlast?! Kvazare i supernove?!?

(Ona prestaje da urla jer je Orfej već otišao. Ona počne da se pljuska da bi se smirila. Psuje kroz zube. Odjednom jak pljusak, ona vrisne.)

EURIDIKA: Šta hoćete vas dve?

NIMFA PRVA: Zar nisi usamljena, sestro-nimfo? Je li ti setna slovenska dušica?

NIMFA DRUGA: A možda te je vojno tvoj za srce ujeo? Ili bi ga rado boljim zamenila?

NIMFA PRVA: Možda bi se nama za pomoć obratila?

EURIDIKA: Hvala. Sama ću se izboriti.

DIONIS: Jesi li sigurna?

(Euridika vrisne.)

EURIDIKA: Kako... Kako si to uradio? Odakle si mogao...

(Šum hvatanja. Euridika opet vrisne. Teško disanje dvoje pripijenih ljudi.)

DIONIS: U Hiperboreji, neprirodnom Apolonovom raju, kao dete sam spavao pod nikad zalazećim suncem... Tamo je Fojb slao ostarele nimfe da se međ Hiperborejcima burne mladosti sećaju. Gledajući njihove svele grudi plašio sam se svoje smrti. Mada se veruje da bogovi ne umiru, primetio bih da je i to samo predrasuda. I sanjao sam kako ću na sparni dan moje pogibije doći na noge ostarelom Apolonu, priviti mu glavu na bratske grudi i zamoliti ga za oproštaj, jer me nikad nije voleo. San je končao tako da Fojb ne može otvoriti oči da me vidi. Naime, obojica smo već bili mrtvi, Hadom osvećeni.

EURIDIKA: Zašto se smeješ?

DIONIS: To su tikovi. Plačem, u stvari. Čuj, ako možeš njega da spaseš, učini to. Ako ne, ionako će biti zanimljivo...

EURIDIKA: Ne razumem.

DIONIS: Gde ti je muž?

EURIDIKA: Međ drvećem. Zavodi mečke svirkom.

DIONIS: Dobro se oseća u naivnoj koži?

EURIDIKA: Pitaj njega, gospodaru. To su muške stvari.

(Šum tkanine.)

DIONIS: Evo i ženskih.

EURIDIKA: Nije mi do toga, gospodaru.

DIONIS: Tužan sam nešto.

EURIDIKA: Drugi je lek za to.

(Gušanje dvoje tela. Teško disanje.)

EURIDIKA: Pusti me, gospodaru...

DIONIS: Želiš li da razmotrimo mesto tvog vojna u svemu ovome ili ćeš se ipak smiriti?

EURIDIKA: Ne razumem.

DIONIS: Ni ja.

EURIDIKA: Ma pusti me.

(Otimanje. Strka. Pljusak u vodu.)

DIONIS: Za njom, kobile! Spašavajte je.

NIMFA PRVA: Ali, gospodaru...

DIONIS: Marš za njom. Ne dajte kuji da se ubije!

(Prvo, pa drugo telo uskaču u vodu. Grgoljenje, tišina. Izronjavanje. Vuča tela po pesku.)

DIONIS: Je li živa?

NIMFA PRVA: Nije.

NIMFA DRUGA: Ti joj daj svoj dah, gospodaru. Brzo.

(Veštačko disanje. Euridika se zagrcne i prodiše.)

DIONIS: Postavite sofru, da se okrepimo.

(Svi žvaću. Euridika drhturi i cvokoće. Čuje se lira — dolazi Orfej.)

ORFEJ: Euridika?

DIONIS: Sedi da večeramo kao porodica.

ORFEJ: Šta joj se desilo? Zašto je mokra?

(Ona mu odgovora neartikulisanim zvucima.)

DIONIS: Jezero je pokušalo da je otme, ali ju je na kraju ipak ispljunulo.

(Orfej zajauče. Šapće i tepa ženi reči umirenja.)

DIONIS: Sebe ne krivi. Ona to ne bi volela. Ponosna je bila na tebe.

ORFEJ: Ne govori kao da je mrtva, gospodaru!

DIONIS: Ne cmizdri. Baš smo te malopre hvalili kako si čvrst i odlučan kad nepravde i opačine ispravljaš. (Njoj.) Jedi to, dušo!

(Njih troje u tišini žvaću sir, svako u svojim mislima, svako u svojoj muci. Zvuk aviona.)

DIONIS: Deco, je l’ vidite nevidljivog?

(Cvrčci i avioni.)

Pretapanje

(Zvuk okretanja radijske skale i traženja stanica.)

SPIKERKA: ... Već zbog stalnih upita naših slušalaca da bog Dionis, Njegova Svetost Zagrej-Sabazios, Donosilac Života i Mrzitelj Smrti noćas svima nama ponovo daje priliku da patimo zbog njegove obredne smrti, napijamo se njegove tople krvi i strepimo da li će nam On i Život ponovo vaskrsnuti. Velika novost je da će Orfej, gospodar trački i prosvetitelj slovenski, imati noćas ulogu glavnog sveštenika, koljača svetog jarca. Devojčice ispod dvanaest godina nisu poželjne, a mesta se rezervišu na brojeve hrama ili elektronskom poštom....

Pretapanje

(Potmuli zvuk bubnjeva i pištanje gajdi probija kroz prostor. Teški koraci dovode zloslutnu gomilu na poljanu. Odjednom tišina. Samo lepršanje gomile krila.)

ORFEJ: Možda je prerano?

DIONIS: Ako ti je već ovo suđeno onda nemoj biti sažaljiv.

(Orfej ćuti. Bratija iza njega već nervozno i potmulo reži.)

ORFEJ: Hoće li nam se oprostiti ovo?

(Umesto odgovora, iz njihovih grla on dobije urlik nezemaljske snage i dužine: orkan što ljude pomera. I Orfej teško diše. Režanje mu eksplodira u urlik. Međutim, od strane Dionisa se čuje samo blago jarčje meketanje.)

ORFEJ: Crkni, bože-Bahuse!!!

(Zloglasnici kidišu na jarca kidajući mu udove. Njihovo cviljenje i režanje, poput Pasa Smrti, obliva prostor. Poneko imitira jarčje vrečanje. Krv i komadi mesa se gnjeckavo i šljapkavo razvlače kroz ruke. Neko vreme jedu i piju, dok se neko ne zagrcne od užasa i počne da povraća — Orfej.)

ORFEJ: Ubili smo ga! Mi smo Dionisove ubice!!!

(Muk. Vapaji i uzdasi čuđenja, kako im vest probija do svesti. Već počinje naricanje i busanje u grudi. Peva se histerično i nerazumljivo, bunca. Orfej vrišti u besu.)

ORFEJ: Daj Padalicu! Neka nam govori viđenja!!!

KOLO-ZBOR: Tako, tako, hop, hej!
Ustani, hop,
opet tako.
Tako, bela, hop,
i iz usta još,
hajde, bela, hej!

(Svirka se već zahuktala: melodična i suluda. Odjednom, svi iščekujući zamuknu.)

ORFEJ: Probudi se, sestro, potrebna si nam.

(Padalica bunca. Neko je pljuska šakom po licu. Orfej žvaće i pije, te tom smešom pljuje padalicu po licu.)

ORFEJ: Prorekni već, sestro, ne ustala dabogda.

(Padalica nezemaljskim tonom izriče svoju opomenu.)

PADALICA: Siva strana... Siva strana moći nas je pohodila... Usne su nam suve... Krv nam siše studen što dolazi... Bože, mladi bože, ne izdaj nas danas! ... Ako više iz srca ne čujem ti glas, sve živo će zbog nas grešnih rađanja biti lišeno! Od sad! Od sad! Od sad!!!

(Ona jeca. Obred se završio, ostavivši sve posmatrače užasnute zbog spoznaje stepena krivice. Opšte kajanje i oplakivanje.)

EURIDIKA: Ti... Ti si ga zaklao....

(Ona tiho plače.)

ORFEJ: Zovite boga!

(Svi su i dalje u svom užasu.)

ORFEJ: (Vrisne.) Zovite boga!!!

(Poneko počne nesigurno da doziva.)

BRATIJA: Semelin sine, Jakhe, davaoče bogatstva...

(Pridružuju im se i ostali. Hor postaje sve skladniji, neumorno ponavljajući.)

BRATIJA: Semelin sine, Jakhe, davaoče bogatstva!!!

ORFEJ: Jače! Jače! Jače!

(Oni ga poslušaju.

Radnja se produžava i već se kod nekih počinje primećivati umor. Ali želja da poprave grešku je jača. Čak se i Euridika ponesena pridružuje. Tečnost vri i proključava. Grane šume i vetrovi se uzdižu:

Orfej ritualno zapeva u radosti.)

ORFEJ: (Peva) Evo ga!

(Vriska radosti. Suze-radosnice.)

ZBOR: Zlu utekoh, bolje nađoh!
Zlu utekoh, bolje nađoh!
Zlu utekoh, bolje nađoh!

DIONIS: Dobro vam došao, deco.

(Na sve strane smeh i bodrenje. Pijana muzika je dobar uvod u orgiju koja započinje.)

DIONIS: Dobro si ih vodio. Kao ja.

ORFEJ: Hvala, gospodaru Dionise.

DIONIS: Ako onaj ko ih vodi ne ume ili neće da natera gomilu da da puna osećanja — ja ne mogu oživeti. Da li si znao za to?

ORFEJ: Prvi put čujem.

DIONIS: Sledeći put ćeš znati.

ORFEJ: Nije trebalo da mi to spominješ, Bahuse. Opasno je davati u ruke čoveku odgovornost da boga zauvek ubije.

DIONIS: Sa čistom namerom si mi došao, a tako mi valjda i služiš...

ORFEJ: Za razliku od volje, nemarnost ili rasejanost su često daleko efikasnije. Ne bih da okajavam ako se tebi šta desi zbog moje slabosti.

DIONIS: Ako sam razumeo, ti bi rado načinio sebe čvršćim no ljudi što su?

ORFEJ: Ljudi su bagra. Ne cene muziku, ne cene ljubav, ne cene razum.

DIONIS: Tačno, ne cene, ali barem naslućivanjem uživaju u njima. Zar to nije čudo samo po sebi, mili moj?

ORFEJ: (Uzbuđeno. Na ivici besa.) Šta je stvorenje od blata da bi činilo čudesna dela? Ono je u grehu, od majčine utrobe do u starost, u grehu nevernosti. A ja, ja lično, spoznah da kod čoveka nema pravednosti! I da život sinova ljudskih nije na čvrstim temeljima. A duh, koji im je Bog stvorio, treba da učini život savršenim, ne bi li svi oni prepoznali Njegova dela u sili Njegove slave i puninu Njegovog milosrđa nad svima sinovima, nad svim svojim kćerima!

(Tišina.)

DIONIS: Znam još jednoga što slično tvrdi. (Pauza.) Ali on nije čovek.

EURIDIKA: Da, to nas i jeste tvoj brat Apolon naučio.

DIONIS: Vidim da si vruć, Obreju, da svet popraviš. Oslobodiću te službe, te možeš otići Apolonu koji već ima spremnu zamisao preporoda. Možda ćeš mu pomoći da nam što pre vrati zlatno doba u ove sive krajine. Ali dopusti ovom vedrom seljačini da dovrši orgiju, pre nego što mi odeš.

(Šuštanje haljine. Euridika vrisne.)

EURIDIKA: Trudna sam, gospodaru Dionise, ako biste dozvolili.

(Neprijatno ćutanje.)

ORFEJ: Nemam obraza da te sada napustim, gospodaru.

DIONIS: Preživeću.

ORFEJ: Ne to, nego mi je čast da uz tvoj skut ljude držim u redu i bogobojažljivosti. Mada sam i ja grešan, kao što se zna.

DIONIS: Ogrešenje-Pravičnost-Očišćenje! Za svaku pohvalu je što se na vreme učiš. Slobodni ste.

(Orgija se zahuktava.)

Pretapanje

(Zvuk okretanja radijske skale i traženja stanica.)

SPIKERKA: Protokolarne vesti. U prijateljskoj i radnoj poseti bog Dionis, Njegova svetost Zagrej-Sabazios, posetio je roditeljski Olimp gde je sa bratom, Njegovom Trosvetlošću, Purpurnim danom, Apolonom-Fojbom, jutros imao srdačne i otvorene razgovore koji su po ko zna koji put...

Pretapanje

(Ptice cvrkuću, čuju se italijanski šlageri. Zujanje muva. Koraci, teški i umorni. Pridošlica staje. Učtivo sačeka da mu se neko obrati. Ništa. Nakašlje se.)

DIONIS: A ja vam doneo ponude.

(Zapali cigaretu. Duvani opušteno.)

DIONIS: Vruć dan, nije vam do razgovora, Olimpljani?

(Muk.)

DIONIS: Došao sam da vas upozorim — nešto se čudno dešava... (Muk.) Ima naznaka da gubimo snagu... Da ćemo uskoro biti zgaženi, mislim, mi — bogovi...

(Bezobrazni kikot boginja.)

APOLON: „Mi — bogovi“?

(Nervozno se nasmeje. Histeričan je.)

APOLON: Reče „mi“? Sebe ubrajaš među „nas“, brate?

DIONIS: Zdravo i tebi, brate Apolone.

APOLON: Dakle „mi“! Pa šta će se to „nama“ strašno desiti, te si mi tako zbog „nas“ uzbuđen, braco?

DIONIS: Ne potcenjuj, i ja sam iz olimpskog kruga. Zabrinut sam zbog zavera koje nam dani spremaju...

APOLON: O, dete paranoično, opet si pio i drogirao se. Nema zavera.

DIONIS: Đubre lažljivo!!!

(Obostrano repetiranje oružja. Mukla tišina, obojica čekaju ko će prvi popustiti. Apolon prvi reaguje — nasmeje se.)

APOLON: Mislim da ću te ipak saslušati, braco... Imaš cigaru?

(Ovaj mu pali. Duvane.)

DIONIS: Napravio si glupost. Trebalo je da se obračunaš sa mnom drugačije.

APOLON: Čist sam kao suza baba-devojke. Samo hoću svoje po zakonu. Odrekni se Delfa.

DIONIS: Zašto bih? Ipak je proročište tvoje devet meseci godišnje, a moje samo tri.

APOLON: I to je previše.

(Svaki čas se šljepkaju zbog muva.)

DIONIS: Vraćam se po svoje, brate. Bio sam na Balkanu pre nego što su ljudi došli, a biću i kad bogovi poplesnive. Zašto bih molio da mi se prizna postojanje?

APOLON: Ne budi alav.

DIONIS: Naterao si ljude i bogove da zaborave da su Delfi bili moji!

APOLON: Droge ti vade mladalačke psihoze. Svuda vidiš loše namere.

DIONIS: Zašto si mi poslao Orfeja?

APOLON: Sam ti je došao.

DIONIS: Ne. Ti si ga poslao da me obori. A kakva si budala nisi ni shvatio da će nas to sve srušiti.

APOLON: Čuj, mali je talentovan i omiljen, i kod naroda i na televiziji. Možda ti vreme prolazi, možda ćeš umreti. A ovog puta nećeš oživeti, niti će biti onog vola Perseja da ti kult ustanovi. I ne krivi maloga. Ako taj može da ti naškoditi onda stvarno nisi ni za ....

(Ćute. Apolon je pomirljiv)

APOLON: Zašto ne voliš Orfeja? Zašto ti se diže na Euridiku? To su samo luda deca koja se raduju životu! Misle da su spoznali svaki damar svemira! Disanje trave! Svaki osenčeni trzaj pri snošaju! I ti mi kažeš da će oni da te sruše! Ludilo ti krv pije, brate!

(Obojica su razneženi emotivnom muzikom. Dionis se osvešćuje.)

DIONIS: Laž! Opsenama braniš gadosti koje si spremio! Bolje bi bilo da si imao petlju da se sam suočiš! Kad bi me Orfej srušio znaš li šta bi se desilo?

APOLON: Mirnije bih zaspao.

DIONIS: Da, zauvek. Nešto se čudno dešava. Pre neki dan zamalo je bilo da ne oživim u ritualu. Pokušao si da nam uvedeš red, rad i disciplinu na Balkan. A eto, snaga je počela da nam se osipa. Taj isti Orfej koji misli da može da vlada silama sna i buđenja donosi novi strah. Ozbiljno je shvatio da je sveštenik sam bog.

APOLON: On to radi iz najboljih namera.

DIONIS: Znam. Tim gore. Tražim da prekineš sve akcije. Demontiraj agenture i penzioniši Orfeja...

APOLON: Stani da zabeležim.

DIONIS: Jebi se. I raspusti invazione trupe! Za uzvrat dobićeš Delfe zauvek. A ako me ne poslušaš, dignuću svaku balkansku silu, moje pijane Slovene, samo da zaustavim vremena koja će doći!

APOLON: Kakva vremena?

DIONIS: Vremena u kojima će nama, bogovima, meso otpadati sa tela, a kosmos nam piti poslednje gutljaje svesti. Vremena kada će ljudi glumiti bogove, a nas nigde biti neće. I svuda će biti mir i red, biće rad koji nas oslobađa, ali života ja tu ne vidim. I više neće biti stvar u tome da se svet protumači i proživi nego da se promeni, a bogovi će biti lutke te promene. Zbog svoje sujete donosiš nam nepoznate sile na Balkan, Apolone. Tražim da prekineš tu ludu igru. Odmah.

APOLON: ... a baba da ima trolu ne bi išla peške.

DIONIS: Svaka čast.

(Dionis repetira pištolj i škljocne. U prazno. Obojica se nasmeju.)

APOLON: Ovlažila ti municija. Neka nam otac, Zevs-Munjobija presudi! Želim da njegova bude poslednja!

(Svi sa iščekivanjem ćute.

Odjednom Zevsov glas rikne odasvud, kao da sam Olimp govori umesto nepomičnog gospodara.)

ZEVS: Mi, Zevs, Svetu Gospodar, Razmotrismo Spor Dragih Nam Potomaka, Apolona I Dionisa. Zaključak: Oslabila Je Poslušnost Celokupne Prirode. Pozdravljamo Nastojanja Sina Apolona Da Se Red Povrati Pri Čemu Je Naš Blagoslov Darovan. Poredak Se Ne Može Uspostaviti Kako Treba Dok Se Verige-Što-Svet-Drže, Balkan, Ne Pričvrste. A Naročito Ne Ako Se Od Lokalnih Sorti Ne Naprave Bića. Strah Našeg Sina Dionisa Je Neopravdan, A Bilo Bi Dobro Da Ne Bude I Štetan. Pitanje Delfa I Orfeja Leže Na Ovlašćenom, To Jest — Na Apolonu-Fojbu.
Rekosmo.

(Muk.)

APOLON: Sad je sve jasno i možemo da se vratimo svojim radnim zadacima.

DIONIS: Da. ... Imam i jedno iznenađenje za tebe.

(Šuštanje.)

APOLON: O... Odakle ti to?

DIONIS: Vidim da si ga prepoznao. Iz ovog jajeta će se roditi tebi drago dete po imenu Platon. Da li da ga razbijem?

APOLON: Ne!

(Dionis ispusti jaje. Apolon prokevće od muke. Kasno. Bahus se udaljava.

Apolon pokušava da vrati žumance u ljusku.)

APOLON: Vratiću te u ljusku, milo moje. Sakupiću te ja... Ej, ćale, šta da radim sa ovim? Ej, Zevse...?

(Muk. Apolon se nasmeje.)

APOLON: Ma, to ja samo onako. Znam ja da si ti već i mrtav i beo. Ali, bio si na visini zadatka.

(Uključuje i isključuje kasetofon. Čuje se nasnimljen Zevsov monolog.)

ZEVS: Mi — Mi Zevs, Svetu Gospodar — Mi — Zevs — Razmotrismo Spor — Mi Zevs Svetu Gospodar — Dragih Dragih — Potomaka, Oslabila Dragih — Mi — Mi Zevs,

APOLON: ...a očekujem da ćeš takav biti i nadalje. Zabava je počela.

ZEVS: Mi — Mi Zevs...

Pretapanje

SPIKERKA: Cela Trakija danas grca u suzama...

EURIDIKA: Gospodaru Dionise? Otkud ti?

SPIKERKA: ...zbog teške sudbine koja je pogodila omiljenu plemićku porodicu...

EURIDIKA: Orfej nije ovde, ali će doći uskoro ...

SPIKERKA: ...Neverica još vlada poljima i lugovima...

EURIDIKA: Čemu takav pogled, gospodaru? Čemu ta zmijska maska? Zašto vam uši nestaju, gospodaru, a zubi blješte...

SPIKERKA: ... Donacije za pogrebno ulje možete uputiti na račun...

EURIDIKA: Kakve ja veze imam sa svima vama? Zar sam ja nečemu kriva?

DIONIS: Ne slažem se sa pitanjem.

(Siktaj zmije. Ženski vrisak koji para srce i ledi kičmu. Muk.

Odnekud izvire miran i setan Dionisov glas.)

DIONIS: Ne iščekavši tebe, Slavjanko
pod šibajućim tamnim oblacima
dželatima šuma što nas mame
ja se lako mirim sa ono parčića leda
što stišćem u ruci.
Mirotočivom smirenošću
ja bih da odmahnem rukom
ali ne da se.
Dakle sedeću na humci
dočekujući okom tvoje bele ate
iznikle iz skitskih vilajeta
ljeta nebrojenih
ljubavničkih.
I kada ratnički stanemo oči u
oči
neka budu vremena kad se džigera skuplja
od straha zbog večnosti
koju bi nam Tajni Knez rado dao.
A mi bismo samo povesma mraka
da nam telesa spoje
ali da duše ne pridave
poput prvih mačića.

ORFEJ: Euridikaaaaa!!!!!!!

(Hiljade šibica se pali šišteći, hiljade nogu pristiže, hiljade bubnjeva tuku ritam pogrebne pesme. Hiljade grla zapeva. Orfej jeca.)

ORFEJ: Šta... Šta to radiš sa tim nožem?

SATIR: Da je načnem. Da se ne vampiri.

ORFEJ: Sikter! (Pauza.) Euridika nije mrtva! Misli li neko drugačije?

(Niko se ne usuđuje da odgovori.)

ORFEJ: Ovo telo meni pripada... A dušu ću... da joj vratim. Vratiću se ja. (Pauza.) Sa njom.

(Sa ludačkim jecajem Orfej se udaljava.)

NIMFA: Kada Balkan zavri u krvi i rastopljenom čeliku, mi ćemo se osvrtati ne bi li primetili drage nam duše što su za nama zaostale. Ali bojim se da će tad već biti kasno.

(Poneko u grupi vrisne. Počinju sirene za vazdušni napad.)

Pretapanje

(Vetar i pesak i koraci. Mirijade mrtvih duša se Orfeju obraćaju mrmorenjem i dozivanjem, ne bi li ga nekako odvratile. On počinje nevešto da kao svira ne bi li ih ućutkao.)

Pretapanje

(Mrtve duše mučene od svojih demona više ne cvile, već pevaju pesmu posmrtne čvrstine. Kerber reži, iritiran nečim. Aplauz demona odjekuje Tartarom.)

HAD: Pa, dečko, nije da zakeram, ali stvarno si uporan...

ORFEJ: Gospodaru... Gospodaru Hade!

HAD: Dobro došao u Tartar, sine.

ORFEJ: Ja sam Obrej, Sloven iz Trakije.

HAD: Slovene ne držimo u ovom paklu. A i koji ćeš mi ovde pre smrtnoga časa?

ORFEJ: Tvoj sin, Dionis, mi je u obliku zmije ubio ženu.

HAD: Zar to nije Zevsov sin?

ORFEJ: Stari mi kažu da si ga ti pravio, sa gospožom Persefonom.

HAD: Moguće. Dečka znam, navraća i ovde.

ORFEJ: Hoćeš li mi vratiti ženu?

HAD: Nemoj da me zbunjuješ. Ne postoji ključ od izlaza. Dakle, i ti ostaješ.

ORFEJ: Ona se zove Euridika, gospodaru.

HAD: Euridika? Upali mi reflektor broj tri! Tamo gde je striptizeta...

(Počinje senzualna muzika...)

ORFEJ: Euridika!!!

HAD: Ne čuje te, mladiću.

ORFEJ: Zašto se stalno skida i oblači....

HAD: E, da... To je njen pakao. Neki su i gore prošli. Mislim da je ono što doji tvoja nerođena kćerka. Reci „zdravo“ tati, dušo.

ORFEJ: Vodim ih sa sobom.

HAD: Ne možemo ni tebe pustiti. Na koncu, šta bi ti sa malom i velikom vampirušom?

(Muzika, na koju se Euridika beskrajno svlači, ubrzava se.)

ORFEJ: Gospodaru Hade!

(Sve zamukne.)

HAD: Šta je sad? Da nećeš i ti da me gađaš strelama kao ona seljačina Herakle? Ako imaš sluha možda te uzmem da me uspavljuješ.

ORFEJ: Dubok bi ti bio san.

(Orfej naglo i divljački udari žicu na liri.

Svi zavrište od vibracije koja ih lomi.)

HAD: Sta-ni....

ORFEJ: Kasno.

(Orfej nemilice udara po liri skoro razarajući tela prisutnih. Opšti urlik se meša sa neljudskom kakofonijom lire. Kerber cvili.)

ORFEJ: Priča se da ćeš pustiti moju ženu da pođe sa mnom. Priča se da ćeš joj dozvoliti da ponese i dete. Priča se da ćeš nam i srećan put poželeti. Takođe, priča se i da si poslednja budala ako mi danas ne ispuniš ove skromne želje...

HAD: Slo-slobodna je.

ORFEJ: I hvala ti na domaćinskom gostoprimstvu.

HAD: Na malo, sine, na malo... I nemoj se okretati dok se ne vratite gore.

(Orfej ne komentariše. Lagano svira i odlazi. Pauza. Neko okreće broj mobilnog, zvoni sa druge strane veze.)

HAD: Sine? Krenuli su....

DIONIS: Šta ti misliš, ćaća?

HAD: Posle ovoga biće krpa od čoveka.

DIONIS: Nadajmo se, ćaća. nadajmo se...

Pretapanje

(Orfej, svirajući, uporno gazi nekud. Euridika, tiho jecajući mehanički trupka za njim terana zvukom njegove lire. Odjednom, njen jecaj se više čuje, pa i on prestaje sa hodanjem.)

ORFEJ: Euridika?

(Tajac. On zasvira malo brže.)

ORFEJ: Euridika, jesi li tu?

(Ona mu ne odgovara. Kao da iz njenih usta na tren izbije blagi jecaj, ali sa druge, pa treće, te četvrte strane... Orfej je već sluđen.)

ORFEJ: Euridika... Euridika!!! Ne vidim te!

HAD: ... i nemoj se okretati dok se ne vratite gore.

(Sve eksplodira u bolno jakim praskovima. Šumovi kosmičkih prostora jedva uspevaju da uguše nečiji razveseljeni demonski smeh i prigušeni jecaj neke žene.)

Pretapanje

(Zvuk menjanja stanica na radiju, sve dok se ne pronađe prava. Odjekne bezlični glas spikerke sa besprekornom dikcijom.)

SPIKERKA: Glas Lemurije, ponoćne vesti. Kako prenose sve svetske agencije, Orfej, trački kralj i slovenski prosvetitelj, nije uspeo da vrati svoju suprugu Euridiku iz Tartara, sveta mrtvih. Uzrok neuspeha je naivno okretanje kada su to pravila igre strogo zabranjivala. Smatra se da je gospođa stradala kao žrtva u političkom sukobu svog supruga sa bogom Dionisom. Gospodin bog Dionis, Njegova svetost Zagrej-Sabazios, to je odlučno demantovao, napominjući kako žali što je gospodin Orfej zbog nervnog sloma napustio javnu delatnost. Citiramo: „Bio je dostojan protivnik, šteta što je sad krpa od čoveka“.

(Orfej ponavlja kao da uči da priča.)

ORFEJ: Bio je ...a to svi ... žalimo ... Lepo je što je ... Javni... Odlučno... Odlučno.

(Sa neljudskim krikom započinje svoju muziku koja potresa svet. Kao da se ustrojstvo svemira ruši u konfuziji zvukova. Urlici životinja se mešaju sa šuštanjem hrastova koji se pokreću iz svog ležišta.)

ORFEJ: (Urla) Neka bude svetlost!

(Hrastovi i dalje tutnje.)

ORFEJ: (Pomirljivo.) Možda sam pomešao...

(Mrmljanje. Pokajanje.)

ORFEJ: Pripadam opakom čovečanstvu, masi pokvarenoga mesa. Opakog mesa. Moji gresi, moji prestupi, moji propusti sa svom pokvarenošću mojeg srca pripadaju masi crva i onih koji hodaju u tami...

(Glasnije.)

ORFEJ: ...Jer nijedan čovek ne određuje put i nijedan čovek ne upravlja svojim korakom. Samo je kod Boga pravednost. Iz Njegove ruke dolazi savršeni život i Njegovim znanjem sve je nastalo. Svačim što postoji On upravlja po svojoj zamisli, i bez Njega se ništa ne dešava...

(Ćuti. Nasmeje se. Zaurla.)

ORFEJ: Zar nisam rekao: Neka bude svetlost!

(Muk.)

ORFEJ: Zar nisam rekao: Neka bude zvuka!

(Mrtva tišina. Mrmljanje.)

ORFEJ: ...Ali za mene, kada pokleknem, Božiji blagodatni darovi jesu moja pomoć za sva vremena.

(Pauza. Tiho.)

ORFEJ: I kada posrćem zbog zavisti mesa, moja pravednost postoji u večnost...

(Pauza. Tiho.)

ORFEJ: ...zbog Božije pravednosti.

(Koraci odlaska. Glas spikerke nas neumorno obaveštava.)

SPIKERKA: Spektakularni povratak Gospodina Orfeja na javnu scenu rezultirao je organizovanjem njegovih poklonika u atraktivnu fensi sektu sa dinamičnim autlukom. Na današnjoj konferenciji za štampu, gospodin Dionis ih je proglasio paravojnim formacijama. Izjavu gospodina Apolona-Fojba o ovome, kao i o trenutnoj situaciji na Olimpu i Balkanu nismo uspeli da dobijemo. Situacija je još krajnje zanimljiva a vi ostanite kraj vaših malih ekrana jer posle kviza „Sova od snova“ delimo ritualne hlepčiće...

Pretapanje

(Jutarnje trube. Trčanje, fiskultura, brze lajave naredbe na čudnim jezicima.

Odjednom tišina.

Huk gomile i fanfare. Orfej besedi muški i generalski.)

ORFEJ: Misija je pri kraju. Balkan se već raduje novom poretku. Red i mir će zavladati našim dušama i one se već spremaju za blagoslov budućih i ponovljenih života. Do sada su svetu gospodari bili: Fanes, Niks, Kron, Uran, Zevs! A šesti nije kako su se neki nadali perverzni Dionis, već Apolon — Trosveti i Troslojni! On nam daje večno trajanje. Hvala mu! Ali da bi se svak duhovno i telesno očistio donosim vam dar koji će vam duše približiti božanskoj jednini. Ovim črtama i rezama ispeći ćete reči! A ono što je imenovano to se da i nadzirati i voditi!

(Orfici izgovaraju ritmično „Az, Buki, Vjedi, Glagolj, Dobro, Jest...")

ORFEJ: Az, buki, vjedi, glagolj, dobro, jest! Okamenimo vreme kroz reči. Uspokojimo blage duše. Očistimo se od suviška strasti i bluda. Večni bitak je već darovan, ali ste ga vi još nesvesni. Gde je lek ako ne tamo gde je Apolon veliki i gde je Orfej njegov prorok, braćo Sloveni? ... Gde je lek ako ne u svemiru gde smo od raspadnutih zvezda svi sastavljeni, vučje sestre?

SIBILA: A možeš li i ovoga izlečiti?

(Urlik iznenađenja iz svih grla.)

ORFEJ: Dionis!!! Odakle ti to đubre, stara? I šta mu se desilo? Zašto tako tetura?

SIBILA: Slep je. Zauvek. Ima li milosti za njega?

ORFEJ: Za one koji sprečavaju napredak — nema! Kako se zoveš, stara, kad si tako naivna?

SIBILA: Sibila, proročica.

ORFEJ: Sibila je mrtva. Trebalo bi bar 900 godina. A možda si i ti samo birokratskom greškom živa?

SIBILA: Smrt me je zaboravila. Lutam, skupljajući prve mačiće... Poput ovog nesrećnika Dionisa.

ORFEJ: Nije njemu ništa. To je stara kurva uvek spremna na opačine.

SIBILA: Ne danas. On više nije ni za šta...

(Dionis se nasmeje.)

DIONIS: Bilo dana za mejdana. I upravo su stigli.

(I Orfej se nasmeje. Situacija je napeta.)

ORFEJ: O, lolo stara, lažljiva... Sećaš li se, vinski bože, kad si žgepče bio i kad je Hera poslala Titane belih lica da te ubiju? Tada si se isto ovako preobražavao, pa i oživeo posle komadanja. Ovog puta teško da će ti se posrećiti.

DIONIS: Varaš se. Moje vreme nije i moj život.

(Rafal.)

SIBILA: Gospodaru Orfeju, ti... Ti si ga ubio?

ORFEJ: A ja šta ću, ali sa kime ću? Jesam... Dalje možete i sami. Diži ga!

APOLON: Bravo! Bis! Oštro oko.

ORFEJ: Dobro došao, gospodaru Apolone, trosvetla jabuko naša, pesmo arijevska i predačka.

APOLON: Predivno sam vas našao, dragi. Poljubi ocu Zevsu ruku. Zadovoljan je što je pseto dočekalo dan svoje egzekucije.

ORFEJ: Tebi smo ga posvetili, gospodaru.

APOLON: Bravo, kćeri.

ORFEJ: Nisam ti ja kćerka, gospodaru.

APOLON: Tako mi je i moja kćer Atina jednom donela ovo isto srce. Samo što je klipan kasnije oživeo.

ORFEJ: Bahusovo srce ti je tad donela tvoja sestra, a Zevsova kćer — Atina, gospodaru!

APOLON: Ti ništa ne razumeš! Ali Dionis razume. (Dionisu.) Jesi živ, klipane?

DIONIS: (Ceri se u ropcu.) Još malo.

APOLON: Ajde, pa kad prođe i to malo da te zakopamo baš u Delfima, pod gorom Parnasom. Tvoj grob kraj pećine Kornikion pokazivaćemo nemačkim turistima, da se slikaju i jodluju! (Smeh.) Nešto sam vickast i pun života danas, sine...

ORFEJ: Nosite Bahusa na pasja groblja.

NIMFA: Razumem.

ORFEJ: Umoran sam ti i setan, gospodaru Apolone...

APOLON: Lalaj i ne dumaj previše. I uzmi antidepresive. A Delfe ću potpuno da napustim! Nedostojni su me! (Pauza) Ej! Ej, ti, Orfej! Dečko! Moj otac želi nešto da mu kažeš!

ORFEJ: (Umorno) Početak je Zevs, Zevs je i sredina, u Zevsu se sve završava!

APOLON: Odlično! Ali zašto govoriš u mumiju? Govori ovde! Ovde mi je uvo.

(Orfej strpljivo ponavlja. Zvoni mobilni.)

ORFEJ: Da?

NIMFA: Gospodaru, Dionis ti poručuje da je umro. Kaže da ćeš i ti uskoro. A i tvoja duša s tobom. I sve naše sa nama, a sve tvoje s tobom.

ORFEJ: Moja duša? Da umre? Ona je besmrtna. Dao sam svima novu šansu, da sa mnom i gospodinom Apolonom budete besmrtni. Da se napokon ovo pijano poluostrvo uredi i usredsredi! A ti mi još prenosiš šta perverznjak poručuje!

(Gasi vezu. Uzima megafon.)

ORFEJ: Pomaže Bog, junaci!

SVI: Bog ti pomogao!

ORFEJ: Vojnici, junaci. Ovo je bio težak dan. A nije još ni počeo. Namažite svoja lica. Donesite dum-dum metke. Podelite ruma i džointa. Sutra imamo još tri sela za smirivanje. A ako vam uskoro ne padne Tribalija, ja ću vam lično doći da raščistim! I radujte se carstvu koje otkriste u vama. Civilizaciju koju na vučjem srcu čuvaste a na srebrnu sekiru povratiste. Paljba!

(Raketni lanseri puštaju rakete.)

Pretapanje

(Čuju se zrikavci. Mirna i setna atmosfera.)

ORFEJ: Sibila, prorokuj mi i uteši me. Hoće li mi duša stvarno umreti?

SIBILA: Pa ti si taj koji uči narod o seobi duša.

ORFEJ: Sinoć sam sanjao kako prolazim kroz jedna vrata, peta, deseta... Dođem pred ogledalo, sednem, zapalim cigaretu, mada više ne pušim. Čekam. Ženu koja nije došla. A onda sam se skupio i vratio u majčinu utrobu. Ali tamo više nije bilo ni toplo, ni meko.

(Iz mraka se čuje dečji jecaj i Euridikino pevušenje u pokušaju da umiri bebu.)

ORFEJ: ...i više nije bilo ni toplo ni meko... Ne, ne... Ni toplo ni meko...

(Orfej grca i guši se.)

SIBILA: Vrati se, Tračanine!!!

(Orfej se vraća u svest.)

ORFEJ: ... Šta... Šta mi se desilo...?

SIBILA: Najgore je ako sanjaš decu. Zlo neminovno.

ORFEJ: Sibila, ja... Ja ne znam koga sam sanjao!

(Zvuk zrikavaca se izvija, kao na traci koja se deformiše.)

Pretapanje

(Truba za postrojavanje. Huk mlade vojske pri fiskulturi.)

NIMFA: Komandiru, dozvoli da se obratim.

ORFEJ: Izvoli, ratnice.

NIMFA: Spremne smo i spremni smo.

ORFEJ: Jeste li postile?

NIMFE: Jesmo.

ORFEJ: Obredno kupanje?

NIMFE: Da.

ORFEJ: Niste se dirale? Niti vas je ko dirao?

NIMFE: Ne!

ORFEJ: Poslednje vesti?

NIMFA PRVA: Od Lajbaha do Krita poredak je uhvatio korena. Negde oružjem, negde su nam sinovski prišli.

NIMFA DRUGA: Das ist wunderbar!

NIMFA PRVA: Danas nam dolaze novi regruti iz vlaških planina.

NIMFA DRUGA: I čuvajte se snajperista...

NIMFA PRVA: Takođe neki ambasadori i glasnici.

NIMFA DRUGA: I — zaista vam kažem — čuvajte se snajperista...

ORFEJ: A gospodar Apolon?

NIMFA DRUGA: Ako se probudi doći će sa svojom igrač...

NIMFA PRVA: Sa gospodarom Zevsom!

ORFEJ: Preživećemo i bez njih. Ko su ove žene što dolaze sa Sibilom?

NIMFA PRVA: Ne znam, gospodaru.

(Rafali. Nimfe vrisnu i padnu.)

SIBILA: Nek je svetlost sa tobom, gospodaru trački i slovenski.

ORFEJ: (U očinskom šoku.) Zašto ste ih ubile? Ni šesnaestu ne napuniše...?

SIBILA: Naš gospodin Dionis se javio iz mrtvih i zamolio te da izvoliš i pošalješ mu svoju glavu, gospare Orfeju.

ORFEJ: Ni šesnaestu, a već su videle mrtav svemir u predačkim šupljim očima...

SIBILA: Gospodin se stidi. Bacaj konopce.

(Konopci zvižde kroz vazduh. Orfej se guši, sapet.)

SIBILA: U Jaderi su već počeli da šibaju žene da bi nadoknadili to što se muški ne žrtvuju! Hoćeš li se poslednji smejati, Orfeju?

(Čupanje i kidanje.)

SIBILA: Otkinite celu glavu. Bar je toliko zaslužio.

MAJNADA: Je li dobro, majko?

SIBILA: Moraće se oprati.

(Odjednom, glava počinje nežno da mrmori, ali glas kao da dolazi odasvud.)

ORFEJ: Oprati... Mene? Čišćenjem duša... Pluta... Da bi je neko... Pokupio. Smilovao se... Kao da se i nije.... Zaslužilo... Bitisalo... Samo red da nam dođe. Poredak. Lakše će se živeti... A ja sam taj koji se trudio... I onda...

(Smeh uveseljene glave.)

ORFEJ: Može jedno proročanstvo?

(Demonski smeh glave. Upaničena majnada počinje da se moli. Sibila vrisne, a za njom i sve ostale. Toptanje bežećih nogu.)

ORFEJ: Proročanstvo... Da? „Zaveštanje nekad odloženo, jednog dana biće ispunjeno, večita prava ostaće iza, mi smo bili ta bolja vrsta“. Ko je to rekao? Niko. I bolje što se ubio. Vreme je za proročanstvo. Ili ne?
Ja sam jastreb:
Apolon-Dionis-Orfej
Ja jesam ja
Mislih da jesam
No sam samo glava
Glava koja plače u pustinji.
(Smeh.)
Bogu dragi kič...

(Besprekorni topot bubnjeva. Besprekorni marš. Besprekorna koračnica.)

APOLON: Baš je lepa ova naša vojska.

ORFEJ: ...i šta ako prorokujem, recimo, istinu, a niko to ne može da shvati... Kao kad se vi i provalija fiksirate uzajamno... Ili je to bio bazen u pitanju?

(Glava nastavi da mrmlja. Apolon ushićeno pokušava da privuče pažnju regruta, da bi održao govor.)

APOLON: Mili moji, samo se vi dalje uređujte za vaše radne zadatke. Nećemo vam mi smetati. Evo: ovo je vaš zapovednik — Orfej. A tek kako taj svira... A ja, ja sam vaš bog! Da, onaj sa čijim ćete imenom umirati, ovaj, na usnama i u ušima... I tako... To sam hteo. Samo se vi radujte, borite se i množite... Da, množite... Hvala...

(Apolon srećno uzdahne.)

APOLON: E baš mi se sviđaju... (Pauza.) Pobedićemo... Koliko vidim. A i vrlo mi se sviđaju...

(Smeh i šumovi su usporeni kao da se čuju kroz vodu.)

APOLON: Orfejčiću, zašto nam nešto ne otpevaš?

(Orfej ćuti. Avioni nadleću. Sirene tule. Damar svemira ih već zaglušuje. Počinje novi Veliki Prasak. Umnožen. Veštački.)

Kraj obrednog slučaja

(1992 i 2002)


Glavna stranaSlovenski Orfej - pozorišna dramaSlovenski Orfej - radio-drama
HronologijaRecenzijeBibliografija, teatrografija...Dokumenti
O Orfeju u mitu i umetnostiLinkoviProjekat RastkoSrpsko pozorište i drama