Дубравка Кнежевић

Делови поговора књиге "Словенски Орфеј и друге драме" Зорана Стефановића, Београд, 1995.

[...] Оно што Стефановића издваја као самосвојног аутора, што је залога његове аутентичности, а што је сасвим очигледно у овим драмама, јесте његова опорост, горчина, убојитост, директна провокација. Заслугу за то не носе његове године, већ чини се наслеђе силовитости барбарогенија, талог једне истинске уметничке побуне карактеристичне за ово овде парче Балкана. Та комбинација једног средњеевропског промишљања света и једног силовитог, Мицић би рекао 'дивљачког', духа и замаха, сад мрачног, сад безобразног, специфичност је писца Стефановића. [...]

Дискурзивна драматуршка техника видљива је већ на нивоу сижеа – Стефановић само полази од традиционалних митова, преобраћајући их у анти-мит или боље речено мета-мит, а не од каузално-логичке приче коју треба испричати. Такво сижејно опредељење, нужно условљава и одговарајућу структуру његових целовечерњих драма, фрагментарно организовану драмску целину. За све овде уврштене Стефановићеве драме важи неколико начела, више или мање карактеристичних за сваку драму појединачно.

Могло би се рећи да управо "Словенски Орфеј" дефинише будући стил овог писца, начин и врсту дискурса, и овде ћемо га условно назвати начелом поетско-философског ангажмана. Чињеница је да су готово сви драмски аутори из наших крајева, било посредно, било непосредно, користили драмску форму да би се њоме разрачунавали са реалношћу. Па тако и у поетско-философској драми, с часним изузецима, имамо ситуацију да драма представља тек алегорију на једну задату политичку тему. Код Стефановића реалност, па и она друштвено-политичка, постоји као пре-драмска чињеница. Писац на њој врши интервенције тако што јој проналази одговарајуће митске и архетипске пандане како би омогућио себи простор да проговори са становишта чисте философије, како би сумњивој трагици безбожничког XX века приправио проходност ка античкој трагедији. У "Орфеју" је та веза чак директно видљива.

Следеће Стефановићево стваралачко начело је принцип оксиморона као стилске фигуре. [...]

Начело игре. Чини се да је ово начело моторни принцип Стефановићеве драматургије, и да као такво заслужује мало засебно поглавље у овом поговору. У претходне две драме поигравање игром видљиво је још на страни званој dramatis personae где нам одмах бива објашњено како се Орфеј (рекли бисмо уметник) заправо игра Аполона (рекли бисмо свог учитеља, бога смрти и ратника), тј. како писац каже 'вође-злослутника'. [...] Сви Стефановићеви ликови стално се појављују као оно што нису и што би хтели да буду, или што би могли бити, и обрнуто, а што писцу управо отвара могућност за разноврсне комбинаторичке могућности дискурса. [...]

Време које долази биће дуготрајна кушња за драме Зорана Стефановића које ће једног дана, надајмо се, заслужити далеко већу, прецизнију и методолошки организованију стручну анализу. У овом овде времену и на овом овде тлу, где су драме попут "Словенског Орфеја" и "Викенда са Маријом Броз" ретке или их уопште нема, где је број њихових љубитеља и поштовалаца срамно мали, где је свако таласање, и не само на позоришној сцени, унапред осуђено на нетолеранцију, па се и млади писци приклањају линији мањег отпора, много је значајније упозорити на њих као на драгоцен социолошки феномен. Тако је и само њихово објављивање велики просветитељски корак за нас који још увек табанамо по мраку.

[Дубравка Кнежевић - писац, позоришни критичар и својевремено предавач на Факултету драмских уметности у Београду. Последњих година живи негде у САД.]

• Главна страна • Словенски Орфеј - позоришна драма • Словенски Орфеј - радио-драма•
• Хронологија • Рецензије • Библиографија, театрографија... • Документи •
• О Орфеју у миту и уметности • Линкови • Пројекат Растко • Српско позориште и драма•