Микола Рјабчук

Од „Малорусије“ до „Индоевропе“: украјински аутостереотипови

Превела са украјинског Ала Татаренко

Из књиге „Від Малоросії до України: парадокси запізнілого націєтворення“, Київ, Критика 2000, с. 194-219.

Овај оглед заснива се на признавању чињенице да су разни друштвени стереотипови – производи сложене узајамне повезаности колективне свести и подсвести, то јест „идеологије“ (у најширем схватању) и „колективног подсвесног“ (у интерпретацији Јунга). Етнички стереотипови имају, дакле, два главна аспекта: идеолошки, са већим или мањим елементом интелектуалне рефлексије и пропагандне манипулације, и митолошки, то јест наивни, инстинктивни, спонтани, нерефлексивни.

Склоност ка стварању митолошких, подсвесних стереотипова својствена је, по нашем мишљењу, без изузетка свим људима, свим заједницама, будући да у основу таквог подсвесног стварања митова (или заправо стварања стереотипова) лежи ксенофобски инстинкт – несвесно карактеристичан за сва људска бића без изузетка. Раније сам већ напомињао да ксенофобија (у дословном преводу – страх од туђег, неповерљивост, и, према томе, одбојност према туђем и непознатом) – представља само делимичну манифестацију знатно једноставнијег и фундаменталнијег инстинкта – инстинкта самоодржања. Као и сваки инстинкт, ксенофобија је амбивалентна: сама по себи она не може бити оцењена ни позитивно, нити негативно. С једне стране, постојање таквог инстинкта пружа живим организмима и њиховим заједницама могућност да се бране, да чувају свој идентитет, да одржавају разноврсност облика живота (међу њима и културно-цивилизацијских). А с друге стране, као и сваки „слепи“ инстинкт, ксенофобија може да се свесно користи у разним идеолошким манипулацијама, понекад чак као главна компонента читавих ксенофобских „пројеката“ – у нацизму, на пример (мржња према другим етносима), бољшевизму (мржња према „класном непријатељу"), верском фундаментализму (мржња према неверницима, безверницима, јеретицима) и т.сл.

Одавде проистиче друга основна теза која се састоји у томе што ми на подсвесном нивоу никад нећемо моћи да се до краја ослободимо ни ксенофобских инстинката, нити етничких стереотипова – јер би то било у супротности са људском (биолошком) природом. Међутим, уз помоћ свести (образовања, културе, интелектуалне рефлексије) можемо да их контролишемо и неутрализујемо или бар максимално ограничавамо њихов утицај на наше мишљење и понашање.

Излишно је објашњавати да је само овај пут социјално конструктиван, и да се једино на тај начин може спречити супротна тенденција – учвршћивање подсвесне ксенофобије и животних стереотипова на нивоу свести, идеологије, политике. Демистификација свести, раскринкавање етничких стереотипова и тежња да се на тај начин ограничи ксенофобски утицај подсвести – ово је управо та генерална стратегија интелектуалних напора, у оквиру које сам покушао да проучим делимични аспект знатно ширег проблема – аспект који је везан за аутостереотипове Украјинаца.

Сваки народ има одређене стереотипске представе не само о „другима“ (пре свега о суседима), већ и о самом себи. Овај аутостереотип (self-image) никад не бива тачан макар због тога што „реална“ слика народа – то је такође нека апстракција, прилично неодређена, променљива и отпорна на истраживања помоћу прецизних метода. Али, он никад не бива ни апсолутно погрешан, барем због тога што врши повратни утицај на понашање, на „реалну“ слику народа, који се свесно или подсвесно прилагођава свом замишљеном self-image.^[1]

По правилу, аутостереотип сваког народа садржи у умереним дозама позитивне и негативне особине, разуме се, уз превладавање позитивних. Европљани могу да сматрају Американце бахатим и уображеним, истовремено третирајући исте особине код себе као понос и достојанство; Украјинци сматрају Русе нерадницима и лажовима, док себе сматрају само спорим, трапавим и промућурним; Енглези сматрају Ирце старим пијаницама, док себе виде само као љубитеље добре капљице и томе сл. Код здраве нације позитивне особине никад се не апсолутизују и не доводе до безусловне самозаљубљености, али ни негативне никад не иду до „смртних грехова“, ограничивши се само ситним и у принципу опростивим „малим греховима". Укратко, аутостереотип има, по правилу, полуозбиљни-полухуморни карактер и, као производ митског мишљења, спада у овострани свет, у „космос“, док стереотип „других“ традиционално спада у хтонски свет, у „хаос“. У оквиру „космоса“, „ојкумене“, „цивилизованог света“ аутостереотип се закономерно хармонизује, „цивилизује“: негативне особине ублажавају се, уопште хармонично се спајају са позитивним. И обрнуто, у оквиру „хаоса“, „оностраног“, „света варвара“ стереотип „туђина“ екстремизује се: негативне се особине заоштравају, карикирају, а позитивне, ако се и признају, ипак добијају негативну, претећу обојеност за „овострану“ цивилизацију. (Рецимо, Европљани могу да признају Русима одређену виталну енергију, обузетост идејом, „загонетност душе“, али доживљавају ове у принципу позитивне или амбивалентне особине пре свега као опасне за своју цивилизацију – у контексту руског експанзионизма; на сличан начин доживљавају се и позитивне вредности муслиманског света: чак се и позитивне црте јапанске цивилизације доживљавају у Европи и Америци са извесним неповерењем: ипак доминира „хтонски“ стереотип „азијске окрутности“ и „оностране“ експанзије).

У отвореним друштвима у које спадају земље Запада, сви ови реликти архаичног митског мишљења не представљају, разуме се, велику опасност већ због саме отворености тих друштава: слободни проток информација, доминација либерално-демократских вредности, правна свест, и нарочито приоритет људских права, одговарајућа просвета, наука, култура минимализују негативни утицај стереотипа на идеологију и политику, маргинализују их у друштвеној свести, ограничавају њихово функционисање чак на нивоу свакодневног живота регламентирајућим појмом political correctness (политичке исправности).

Нажалост, ситуација је сасвим другачија у затвореним друштвима у која су доскоро спадале све земље комунистичког блока, међу њима и Украјина. Као што је већ спомињано, комунистичка идеологија у својој је суштини изузетно ксенофобска и стереотипска. Њена главна покретна снага јесте „света класна борба“, формално усмерена против „експлоататорске класе“, али у пракси проширена на све оне „који нису са нама“ – „кулаке“ и „средњаке“, „штеточине“ и „црквењаке", „буржоаске националисте“ и „труле либерале", „империјалисте“ и „ционисте“, напослетку на „формалисте“, „апстракционисте“, „џезере“ итд., и тсл. Ксенофобска мржња према „другим“ била је у комунизму главни извор социјалне енергије и средство консолидације друштва, а стварање разних стереотипа – основна функција владајуће идеологије (просвете, мас-медија, квазинаучних истраживања, „тихе“ пропаганде и тд.).

Још више компликује ситуацију околност да је СССР био империја, у којој су се међуетнички односи, деформисани колонијализмом, подвргавали додатној деформацији од стране тоталитаризма: ксенофобска мржња и нетрпељивост проширивала се не само на „класне непријатеље“ (спољне и унутрашње), већ и на „националисте“, у које се бројио свако ко је покушавао на овај или онај начин да очува свој идентитет, супротстављајући се совјетско-руско-комунистичкој унификацији. Енергија „класне“ мржње и различитих етничких фобија, имплицитно разливена у совјетском друштву, произвела је наиме ту експлозивну смесу, која је након пада тоталитаризма проузроковала крваве сукобе у различитим регионима СССР-а и друге драматичне догађаје.

Интернализација туђе „колективне сенке"

Украјина, као и свака колонија, била је подвргнута свестраном утицају метрополе, чија је последица (и циљ) било наметање „аборигенима“ негативног self-imagea, негативне представе о себи. Фактички је долазило до својеврсне инверзије стереотипа: колонизовани етнос под притиском колонизатора приморан је да прими – и да га прихвати као свој властити – туђи систем стереотипа, који је при томе не само туђи, већ и отворено непријатељски и понижавајући. Представа колонизатора о колонизованим као о „варварима“, „недољудима“, носиоцима „хаоса“ намеће се колонизованим и постепено постаје њиховом властитом представом о себи, постаје изузетно негативан и разоран аутостереотип. На тај се начин разара „космос“ колонизованих, и они стварно постају носиоци наметнутог им „хаоса“, из којег имају само један излаз – асимилацију и интеграцију у „космос“ колонизатора, у туђу и у својој суштини непријатељску, ненаклоњену им цивилизацију, или пак морају и даље да играју наметнуту им „хтонску“, „деструктивну“, „недољудску“ улогу.

У јунговским терминима ови негативни стереотипови могу да буду протумачени као својеврсна материјализација „колективне сенке"^[2] – тамног дела свести, свега негативног и деструктивног, које несвесно постоји у колективној (као и у индивидуалној) психи.

Дакле, тврди истраживач, колонизовани народ приморан је не само да буде носилац осенченог дела доминирајуће културе, већ и да делује у њеним границама. Више од тога, будући да колонизовани народ, услед своје политичке, економске и опште зависности од колонизатора, нема могућности да пројектује на њега своје сопствене негативне особине, он је приморан да их пројектује на себе. Примајући систем вредности колонизатора, колонизовано друштво улази у све оштрији конфликт са самим собом. Абориген почиње да мрзи себе и тако чини још дубљим властито понижење и подјармљивање. Поробљена група на крају постаје омаловажаваном мањином на својој властитој земљи.^[4]

Украјинско искуство сјајно се уклапа у оцртану горе теоријску парадигму.

У данашњој постколонијалној Украјини имамо фактички два дијаметрално супротна аутостереотипа: хипертрофирано негативни и – насупрот њему – хипертрофирано позитивни. Први стереотип, као што смо већ споменули, непосредан је резултат интернализације „колективне сенке“, наметнуте колонизаторима. Он је доста подробно описан у литератури као „комплекс малоруства"^[7]: признавање знатном делом становништва своје секундарности и потчињености (генетске, историјско-културне, политичке, економске, интелектуалне) у односу на „старијег брата“, у односу на „велики руски народ“.

Овај стереотип формирали су руски колонизатори током више векова и са извесним корективима наследили и развили бољшевички идеолози. У складу са овим стереотипом, украјински народ третира се као нуз-продукт историјског развоја, као нека врста „историјске недоумице“, резултат „спољне интриге“ (пољско-немачко-аустријско-мађарско-јеврејске), док Руси – ако нису једини, онда су барем главни наследници Кијевске Руси, „велики народ“ (богоносац у царска времена, „упориште светског револуционарног покрета“ у совјетска времена), то јест народ са посебном историјском мисијом – да уједини око себе све Словене („словенофилство“), Европљане и Азијате („евроазијство“), читав свет (бољшевичка „светска револуција“).^[8] Разуме се да се у контексту такве идеологеме Украјинци аутоматски убрајају у „неисторијске“, „бесперспективне“ народе и уопште третирају се као нека грана јединственог руског (од речи „Русија“) дрва, откинута од њега окрутним историјским силама, али ипак у сва времена испуњена иманентном чежњом за срастањем са тим дрветом, и за коначним стапањем са њим у процесу „зближавања и стапања нација“ који су најавили комунисти.^[9]

У оквиру ове идеологеме Украјинцима је предавана историја (своја и руска, а још тачније – руска, са прикупљеним на одговарајући начин и исто тако интерпретираним додацима, своје), разјашњавала садашњост (колонијална зависност као срећно „братство“) и скицирала будућност (тачније – одсуство будућности, нестајање или пак „стапање“ као највише добро за чудновату „недонацију“).^[10]

На свакодневном, нерефлективном нивоу исти је стереотип функционисао у облику простодушних формула, које је проглашавао мистификовани малограђанин: „а каква је разлика – Рус или Украјинац, па то је скоро једно те исто“ или „а мени је свеједно како говорити – руски или украјински“. Али, већина се при томе ипак трудила да говори руски, јер је ово, показало се, „некако згодније“ а и, истини за вољу, „пристојније“.

Механизам интелектуалног потчињавања („умственного подчинения“) према терминологији академика Вернадског,^[11] или „менталног колонијализма“, према савременијој формулацији Едварда Саида^[12], имао је доста префињен и за већину грађана латентан карактер.^[13] Украјински језик у СССР-у (за разлику од простодушније царске Русије) формално није био забрањен, али је савршени систем просветних, пропагандних, административних мера успешно маргинализовао функционисање овог језика, максимално ограничавао могућности испољавања националног идентитета, минимализовао процес формирања националне самосвести.

Последица такве веште и усмерене политике настао је запрепашћујући феномен „националне бесвестице“ (термин Оксане Забужко)^[14] прилично многобројног, 50-милионског европског етноса, који улази у XXI век с националном свешћу феудалног доба. У сваком случају, још и данас знатни број украјинског становништва идентификује себе као „овдашње“. („Нисмо ни Руси нити Украјинци, ми смо Одешани, Донбашани, Кијевљани“ – такав се одговор доста често може чути у различитим регионима Украјине).^[15] Исто тако он доживљава и свој језик: „Ми овде, ето, причамо нашки, а ви тамо у граду морате причати градски“, – поучавала је моју супругу њена рођака са села, запазивши како ми и наша деца причамо ипак „нашки“, то јест украјински.

Према свим обележјима, ово је психологија чисто средњовековног етноса, који као да није прошао период стварања нације, „доба национализма“ (као што је насловио своју књигу о XIX веку Ханс Коен^[16]), етноса који као да је остао негде у добу владавине хетмана – управо на прагу коначне руске колонизације Украјине, – када су сви били „руски“ и сви „православни"^[17].

Према мојим приближним проценама, само трећина становништва Украјине има јасну националну самосвест и истовремено идентификује себе са украјинском политичком нацијом^[18]. Две трећине чине они који нису ни Руси, ни Украјинци – то су „наши“, „овдашњи“, то су људи, који још увек налазе се на пренационалном (и преисторијском – ако је реч о новијој историји) нивоу развоја. Потенцијално они могу да постану и Руси, и Украјинци, чак грађани Кијевске Руси, а могу и да образују неку своју донбаску, херсонску или криворошку нацију (налик на „кримску“ која се, изгледа, ствара пред нашим очима.^[19]

Свакако, са једне стране постоји украјинска држава, која ће, очигледно, помагати процес стварања нације, међутим, са друге постоје старе колонијалне структуре и стари колонијални кадрови, који су увек радили све могуће како би спречили тај процес, и, изгледа, још дуго ће то радити – барем зато што нису навикли (а и не знају) да раде нешто друго. Инерција старих бирократских структура и старог украјинофобског мишљења довољно је јака да се успешно супротставља напорима слабе постколонијалне и посткомунистичке државе са неразвијеним грађанским друштвом и недограђеном нацијом.

Савладавање крајње негативног стереотипа, који је колонијална влада наметнула милионима денационализованих Украјинаца, не изгледа, у сваком случају, толико лако и брзо, као што се многим чинило првих дана независности. Тако социолошка испитивања спроведена у Луганској области показују да само 24% тамошњих Украјинаца верује да ће у региону икад имати превагу украјински језик и култура, док 8% Украјинаца су сигурни да ће Донбас постати чисто руски регион, а још 55% сматрају да ће се одржати садашње стање – стање свеопштег и прилично агресивног превладавања руског језика и културе, које је по мом мишљењу углавном блиско стању језичког апартхејда, а не „двојезичности“, како нажалост тврде понеки научници – сасвим у духу совјетског „интернационализма“ и негирања „такозване (!) русификације Донбаса“.^[20]

У исто време исти ови научници (Е. Виленска с В. Поклад) на посредан начин признају посебну улогу језика као средства самоидентификације Украјинаца – насупрот онима који говоре руски, који говоре мешавину руског и украјинског (суржик) (или напросто безјезичним) „овдашњим“, када, на пример, пишу: „разлике у мишљењима проузрокује углавном језик, који су респонденти назвали матерњим“ (с. 53), „фактор националне припадности није толико значајан као фактор матерњег језика“ (с. 54), „у мноштву фактора који одређују избор, доминира матерњи језик“ (с. 55), „друге социјалне карактеристике практично не утичу на формирање избора“ (с. 56), „национална припадност знатно мање одређује личне оријентације, него матерњи језик“ (с. 58). Аутори се, међутим, не усуђују да на крају из исправних запажања изведу исправан закључак: да у случају Украјине, украјинске идентичности, „матерњи језик“ по правилу, и јесте она „национална припадност“, а „национална припадност“ – то је, по правилу, онај „матерњи језик“. Ни Донбас, нити Украјина нису „бинационална заједница“, како то тврде аутори, то је у најмању руку тронационална заједница, чији су главни елементи: 1) Украјинци као чланови украјинске политичке нације, која је већ прошла или пролази „доба национализма“ не морају обавезно да буду етнички Украјинци, чак не морају да буду украјинојезични, али они се односе са поштовањем према украјинском језику и култури и признају свој украјински идентитет; 2) Руси као чланови руске политичке нације не морају да буду обавезно етнички Руси, чак не морају да буду рускојезични, уосталом, они се не односе баш увек са ниподаштавањем према украјинском језику и култури, али, шта је најбитније, идентификују се са Русијом, са руском нацијом (или њеним империјским супститутом – „совјетским народом“); 3) „Малоруси“ („хохли“) – као етнички супстрат који није постао модерна нација – ни руска, ни украјинска, нити доњецко-комунарска, а налази се у стању „овдашњих“ (Одешани, Кијевљани, Донбашани), то јест представља средњовековну етничку масу, која није прошла кроз „доба национализма“, зауставивши се на феудалној, премодерној и пренационалној етапи развоја^[21].

Ова маса не поистовећује се ни са Русијом, нити са Украјином – пошто уопште не размишља у таквим категоријама, живећи у великој мери још увек у митолошком, а не у историјском времену и простору. Самоидентификација није могућа без одређене интелектуалне рефлексије, за коју ова маса није способна због своје историјске недовољне развијености. На нивоу ксенофобичних инстинката наши „овдашњи“ могу да зазиру од правих Руса („кацапа“) као и правих Украјинаца („бандера“, „националиста“, „великих патриота“). Од ових последњих они зазиру, по правилу, чак највише – баш зато што се они, такође „овдашњи“, понашају попут „тамошњих“ – „књишки“ говоре, читају књиге, заузимају се за Украјину, укратко – „праве се важни“. На фону општеприхваћене (и подржаване у совјетска времена на све могуће начине) националне индиферентности, интелектуалне безосећајности и емотивног непријатељства према било којем испољавању националног (не мешати са званично негованим совјетским), свако одступање од „норме“ и одбрана својих језичко-културних и других права било је схватано као патологија – нека „национална узнемиреност“ („национальная озабоченность"- према терминологији данашњих украјинофобичних публициста).

Ни у XIX, нити у XX веку у Украјини није дошло до карактеристичног за већину европских етноса преображаја „сељака у нацију", напротив – били су створени најповољнији услови да милиони „овдашњих“ чврсто прихвате колонизаторову мржњу и презир према свему украјинском – пре свега према језику као основној манифестацији и симболу украјинског идентитета. Отуд су наиме, сталне јадиковке Украјинаца да чак и данас у тобоже независној украјинској држави, у њеној престоници, где живи скоро 80% „овдашњих", скоро се не чује „државни језик", а покушаји његове јавне употребе изазивају осорни одговор: „Мы этого коровьего языка не понимаем“ (Ми тај крављи језик не разумемо) – или једноставније: „Да говори ты на человеческом языке!...“ (Ма реци то људски!)

У ствари, Украјинци сада сами генеришу ту мржњу којом су их напунили колонизатори и сами се брину за одговарајуће потхрањивање стереотипа, које им је оставила у аманет колонијална влада. Једно од највећих достигнућа колонијалне администрације у Украјини јесте пресађивање на источноукрајинско становништво своје властите зоолошке мржње према западним Украјинцима као најпостојанијих у свом украјинском идентитету и отпорним на усађивани негативни аутостереотип. Источни Украјинци данас немају, изгледа, већег непријатеља од „западњака", Галичана, „бандероваца", који тобоже желе да завладају целом Украјином и господаре.

У ствари, ово је класичан пример пројектовања колонизаторима властите „колективне сенке“ на колонизовани етнос, кад се као резултат јавља не само стварање негативног аутостереотипа код колонизованих, него они и усвајају колонизаторско негативно-стереотипни поглед на онај део етноса који се опире колонизацији.

Екстернализација сопственог комплекса ниже вредности

У овом контексту – у контексту антиколонијалне борбе – постаје сасвим разумљива појава још једног, дијаметрално супротног стереотипа, који смо већ спомињали – хипертрофирано-позитивног. Овај се стереотип заснива на чисто романтичној идеализованој слици нације као својеврсног оваплоћења „светског духа", „више идеје", која је тобоже имплицитно присутна у историји и само тражи путеве за своје испољавање, „инкарнацију", разуме се, уз помоћ одговарајућих „медијатора", посредника – из редова интелигенције, политичке и интелектуалне елите, посебно осетљивих на поруке „светског духа“.

Ова фихтевско-хердеровско-хегелијанска концепција у различитим својим модификацијама доминирала је у Европи и Америци у ствари до средине XX века, и тек се последњих деценија повукла пред трезнијим и реалистичнијим гледиштима.^[22] У Украјини, услед њене опште заосталости, трајне захерметизованости и кочења свих друштвених и интелектуалних процеса – у ствари, још увек доминира романтична концепција нације: делимично – у науци, у великој мери – у новинарству, и беспоговорно – у песништву, прози, књижевној публицистици.

Романтична концепција украјинске нације вуче своје корене још из прве половине XIX века – из стваралаштва Тараса Шевченка и, посебно, Костомарова („Књиге постања украјинског народа“). И поред извесних каснијих модификација – у правцу већег реализма (Франко, Хвиљовиј, Виниченко) или у правцу још већег идеализма и волунтаризма (Донцов, Михновски) – главне идеје концепције остале су непромењене.

Као прво, то је својеврстан месијанизам, провиденцијална вера у „велику будућност“ украјинског народа само на основу тога да се он већ довољно напатио, испио је до краја своју чашу и сада заслужује својеврсну награду од „Бога“ или од „Историје“.^[23]

Као друго, то је свестрана идеализација властите историје и незаустављиво њено настављање у најдавнија времена – све до Скита, Анта, Трипољаца, Кимеријаца, „Индоевропљана“ – сви су они при томе, почев малтене од Неандерталаца, размишљали само о стварању украјинске државе^[24].

Као треће, то је идеализација националних особина украјинског народа – за разлику од суседа: „ми смо вредни, а они су лењи“; „никад нисмо никог нападали, а они су нас цело време освајали“; „ми смо творци древне земљорадничке културе, представници европске цивилизације, а они су Азијати, номади, варвари“; „ми смо одбранили Европу од источних хорди, а она нам се не одужује“; „ми смо створили прву у Европи републику (козачку), а нас нико због тога не цени“ и тако даље.^[25]

Сви ови стереотипови позвани су да неутрализују својом хипертрофираном носиоцу позитивних вредности одговарајуће негативне стереотипе, које намеће колонизатор. Они, међутим, управо својом хиперболичношћу, квазинаучношћу, пропагандним карактером често проузрокују уствари супротни ефекат – барем у очима непристрасних, а камоли у очима негативно пристрасних реципијената.^[26]

Нема ништа лоше у томе што, рецимо, писац гради читав историјски роман на хипотези да је цар Хуна Атила био у ствари украјински кнез Гатило. Али кад он без најмањег осећања за хумор и без трунке сумње у исправност свог мишљења лаички образлаже ову „теорију“ у прилично опсежном надринаучном поговору, онда он, највероватније, прави украјинској култури услугу која је у супротности са оном коју се надао направити. Исто се може рећи и за једног другог писца, који је одлучио да своје одушевљење хришћанством, паганством и езотеријским учењима Истока сажме у претенциозну доктрину „Украјинске Духовне Републике“ и њом усрећи своје сународнике – као неким средством за решавање свих њихових проблема.

Свака од наведених појава има право да постоји, и у развијеној пуновредној култури можемо да нађемо велики број сличних хипотеза, мистификација, авантуристичких пројеката. Али у томе се управо и састоји развијеност, да она лако и безболно апсорбује разноврсне идеје, остварујући сместа њихову стратификацију: маргинализује једне, адаптира друге, развија и уздиже треће – и све то постаје део огромног дијалогичног простора, огромног културног вишегласја.

Друго је колонијална култура, неструктурисана и нестратификована, где свака идеја води своју соло партију и где не долази до било којег дијалога или било којег вишегласја. Ситне флуктуације могу да стекну овде огромни значај, маргиналне појаве – да постану средишне, битно – да се изгуби у небитном. И све се ово не дешава у целој култури (јер култура као целина у колонијалној земљи ни не постоји), већ у њеним малим сегментима – својеврсним етнокултурним гетима са посебним системом вредности, хијерархијом, каноном, својим „језиком“ (својим монолитом) и својом, по правилу, мистификованом представом о властитој важности и утицају на (непостојећи!) културни интегритет.

За разлику од пуновредне, целовите културе, која функционише као хомеостатичан организам – са развијеним системом унутрашњих (и спољашњих) међусобних веза, са разрађеним механизмом одабирања, класификације, преноса, анализе информације, колонијална култура уопште није дијалогичан систем, она је пре скуп монологичних елемената, који су међусобно повезани прилично лабаво или пак нису ни у каквој вези. Зато на нивоу целине колонијална култура испољава приличну инертност и склоност ка стагнацији, а на нивоу сегмената – раздешеност и тенденцију ка претеривању. Етнокултурна „гета", по правилу, неадекватно реагују на информацију: хиперболизују неважно и потцењују или уопште не примећују битно. (Сличне се појаве опажају и у понеким сегментима целовитих култура, али у њима успостављени систем узајамних веза са другим сегментима и са другим културама ствара неопходан механизам корекције, минимализује екстремна одступања и стабилизује целовитост.

Из премодерног у постмодерно?

У украјинској култури два главна аутостереотипа – хипертрофирано негативни и хипертрофирано позитивни – јесу закономеран производ колонијалне и антиколонијалне свести. Разуме се, никакво измирење, никакав дијалог између ова два приступа нису могући. На нивоу идеологије имамо непомирљиве антагонисте, чији се утицај усмерава не толико једно на друго (то је скоро немогуће) колико на носиоце преидеолошке и, у нашем случају, пренационалне свести – на све те „овдашње", којим је, према њиховим изјавама, „свеједно којим језиком говорити“ и са којим народом идентификовати се.

Треба, међутим, имати на уму, да ово „свеједно“ није сасвим искрено: већина „овдашњих", и поред формално декларисане амбивалентности, сасвим једнозначно нагиње „општеразумљивом језику", а не оном „нашком“. Ово „свеједно“ фактички није разлог њихове колонијалне „малоруске“ самоидентификације, него је њена последица, својеврсно оправдање капитулације пред несвесним притиском моћних асимилацијских механизама. Формула „свеједно“ у ствари само камуфлира прилично непривлачну са етичког гледишта чињеницу ренегатства – одрицање од угњетаваног народа у корист владајућег, бекство од пониженог језика и културе ка језику и култури који доминирају.

Такође је јасно да ренегатска свест упорно негира колонијални карактер околне реалности – зато што би се у таквој реалности она осећала сувише некомфорно. Место ње ствара се митолошка реалност: формула „свеједно“ управо представља фундаменталну константу ове реалности, као, уосталом, и друга камуфлажна формула: „Украјинци и Руси – па то је једно те исто", „то је скоро један народ“.

У таквој ситуацији антиколонијална идеологија не би имала скоро никакве шансе да се такмичи са колонијалном идеологијом, с обзиром да она никад ни изблиза није имала на располагању та средства и те механизме утицаја на малограђане, које је имала на државном нивоу њена супарница (да и не говоримо о томе да је у Украјини антиколонијална идеологија могла да постоји у сва времена само илегално, жестоко прогањана од стране колонијалних званичника), – да није налазила себи неочекиваног савезника у подсвести истог малограђанина – у његовој утробној, дубинској везаности за „родну (претежно сеоску) кућу", „мајчински (или дедовски) језик", „народну песму“ и друге знакове-симболе заједничког за Украјинце семиотичког кода.

Ова подсвесна приврженост не само што је давала антиколонијалној идеологији одређене шансе и одређену социјалну базу, већ и на изненађујући начин спречавала коначни преображај „бесперспективних“ Украјинаца у „перспективне“ Русе, „кржљавих Хохола“ – у „интернационалне руске људе“. Психологија Малоруса драматично се цепала између подсвесне тежње ка „своме“ и несвесног, али свакодневно усвајаног колонизаторовог презира према истом „своме", мржње према сваком „свесном украјинству", страха од свакодневних увреда и репресија – на нивоу павловских паса, код којих уз помоћ шећера и струје формирају потребне условне рефлексе.

Управо „малоруство“ јавило се као последица овог цепања, драматичног рачвања колективне психе, када милиони „овдашњих“ не усуђују се више да се поистовећују са Украјином и украјинством, али се такође не усуђују да се тог украјинства потпуно одрекну, безусловно се поистоветивши са Русијом и руским/совјетским народом. Из ове трагичне етничке шизофреније и потиче ово компромисно-куриозно „Нисмо ни Руси, нити Украјинци, ми смо Одешани, Кијевљани, Донбашани“; отуд и оне анестезијске формуле „свеједно"и „скоро један народ“.

Пре неколико година украјински културолог Олександр Гриценко направио је доста занимљив покушај преношења класичне фројдовске поделе психичке личности („ид", „его“ и „суперего) на колективну свест етноса. При томе под „его“ он је разумео „најранији, почетно-мајчинску, несвесну компоненту, чији се спонтани пориви одређују не свесним патриотизмом, а „утробном“ тежњом ка „своме, родноме“.

Укидање свих скицираних горе супротности могуће је, очигледно, само у оквиру постколонијале културе, постколонијалног друштва, које, према мишљењу низа истраживача, ствара се сада у Украјини. Једино постколонијални приступ, сматрају они, као приступ заиста дијалогичан, пружа могућност да се у њега укључе обадва антагонистичка, непомирљива и подједнако монологична приступа – колонијални и антиколонијални.^[28] „Укључити се“ – не значи створити неку еклектичку смесу русофобије и украјинофобије, „индоевропства“ и „малоруства“. Ради се о нечем другом – о признавању себе наследницима обадва наслеђа: колонијалног и антиколонијалног, и о изграђивању новог идентитета који се заснива не на безусловном одобравању једног, а на критичком поновном осмишљавању сваког од њих.

И колонијално, и антиколонијално наслеђе морају да остану у историји – за оценама које им следују. Не „актуализовати“ једно од њих и „не настављати његове традиције данас, а само научити од њих неопходне лекције и извести неопходне закључке – то би било, чини се, све, шта захтева постколонијални приступ.^[29] То је доста мало и истовремено пуно: јер се ради о демистификацији историје и трезвеном, реалистичком погледу на данашњицу, о развенчавању једних митова и стварању имунитета према другим, супротним.

Што се тиче нашег конкретнијег проблема – етничких стереотипова, ту је потребно, чини се, да се благовремено одрекнемо искушења избијања клина клином – замењивања хипертрофирано-негативног аутостереотипа хипертрофирано-позитивним. Постколонијални приступ предвиђа демистификацију стереотипа и њихову постепено елиминисање, тачније – маргинализацију у друштвеној свести. На идеолошком, рефлективном нивоу овај процес значи пре свега утврђивање природе стереотипа и стављање на располагање максимално широке и објективне информације из разних струка, међу њима тако „стереотипогених“ као што су историја етноса, њихова култура и живот, особености националног карактера, природа нација и етноса. На доидеологичном, нерефлективном нивоу ваља се побринути за општу атмосферу политичке коректности, што је могуће само у отвореном, плуралистичком, толерантном (нетолерантном једино према испољавању ксенофобије и нетолеранције) друштву. Посебну функцију у овом процесу може да обавља култура, која је, са једне стране, кадра продубљивати стереотипе и заоштравати ксенофобију, а с друге – демистификовати стереотипе, поигравајући се њима на разне начине, исмејавајући и очуђавајући.^[30]

Савладавање оба стереотипа представља за Украјинце прилично компликован посао, с обзиром да Украјина још није постала ни заиста плуралистичко, отворено друштво, нити заиста постколонијална држава: у њој се и сада бизарно спајају више црта неоколонијализма, самоколонијализма и унутрашњег колонијализма. Бивша метропола и даље потхрањује негативни стереотип преко заједничког (у великој мери) информативног и културног простора, а такође преко бивше колонијалне администрације која је остала у ствари непромењена, без обзира на формалну промену натписа и застава, а најглавније – негативни аутостереотип има колосалну историјску и психолошку инерцију и доста успешно репродукује тај исти малоруски малограђанин. Све ово, са своје стране, провоцира још већу хипертрофију позитивног аутостереотипа, чији творци имају најзад могућност да слободно пропагирају своје погледе. Друштво формално постаје тобоже више плуралистичко, али плурализам, који није појачан за западне демократије карактеристичном толеранцијом и правном свешћу, прави друштво још у већој мери конфронтацијским и ксенофобичним.

Постколонијални приступ у таквој ситуацији изгледа као доста проблематичан, јер његове присталице закономерно налазе се у стању конфронтације и са творцима колонијалних, и са творцима антиколонијалних стереотипова. Међутим, начелну црту и, рекло би се, методу постколонијалног приступа чини његова доследна неконфронтационост, његова тежња да се подигне и да уздигне друге изнад битке. То је изузетно тешко урадити, када се двобој није завршио, али ово је, можда, једина шанса да се он заврши мање-више срећно.

Напомене

Микола Рјабчук

Микола Рјабчук је рођен у Луцку 1953 године. Завршио је Лавовски политехнички институт (1977) и Институт за књижевност им. Горког у Москви (1988). Радио је као уредник и заменик главног уредника часописа за светску књижевност „Всесвит“, коментатор културне рубрике новина „Дан“ и одговорни уредник часописа „Критика“. Предавао је и истраживао 1994-1996 и 1999 у САД, 2002 на Средњоевропском универзитету у Будимпешти. Приповетке Рјабчука из седамдесетих година у своје су време читане из машинописа, а објављене су тек 2002. године у књизи „Било где, само не овде“ (Деінде, тільки не тут). Књига књижевних критика „Потреба за речима“ (Потреба слова) појавила се 1985, а књига поезије „Зима у Лавову“ (Зима у Львові) 1989. године. Кијевски издавач „Критика“ објавио му је две књиге из политичке антропологије и политикологије „Од Малорусије до Украјине: парадокси закаснелог стварања нације“ (Від Малоросії до України: парадокси запізнілого націєтворення, објављена је и на пољском) и „Дилеме украјинског Фауста“ (Дилеми українського Фауста). Микола Рјабчук живи и ради у Кијеву. Његови текстови објављивани су на украјинском, енглеском, пољском, руском, немачком, француском, холандском, белоруском, латвијском, мађарском, бугарском и српском језику, у папирним издањима и на Интернету.

На српском су објављени Рјабчукови текстови „Неважна књижевност у важној земљи“ (у листу Данас, 27/28 јануар 2001, у додатку Weltliteratur), Иза ограде Метерниховог врта (у зборнику „Књижевни воз Европа 2000“, Геопоетика, 2002), Нехотице западњаци: парадокси украјинског нативизма и Од „Малорусије“ до „Индоевропе“: украјински аутостереотипови (сви у електронском издању у Пројекту Растко - Кијев-Лавов / Е-библиотеци украјинско-српских културних веза, www.rastko.rs/rastko-ukr).