[Projekat Rastko - Poljska]

Projekat Rastko : Poljska : Umetnost

Bruno �ulc

Preveo s poljskog Aleksandar �aranac

Jesen [1936]

Republika snova [1938]

Domovina [1938]

Znate to vreme, kad leto, nedavno jo� tako bujno i puno sebe, slika univerzalnog leta, koja je u svojoj �irokoj sferi obuhvatala sve � ljude, doga�aje i stvari � jednoga dana dobije jedva vidljivu naprslinu. Zraci sunca jo� uvek padaju gusto i bogato, u pejza�u jo� uvek postoji plemeniti, klasi�ni gest, koji je ovom godi�njem dobu u nasledstvo ostavio Pusenov genije, ali se � za�udo � sa jutarnje �etnje vra�amo �udno umorni i jalovi: zar bismo se ne�ega stideli? Ose�amo se pomalo nelagodno i izbegavamo me�usobne poglede � za�to? I znamo, da �e u sumrak ovaj ili onaj oti�i u udaljeni kut leta da pokuca u zid, da poku�a da �uje ton leta, da proveri da li je jo� uvek pun, nenaru�en. Postoji u tom poku�aju prevrtljiva slast izdaje, demaskiranje, ne�ni drhtaj skandala. Ali zvani�no, jo� uvek smo puni po�tovanja, puni lojalnosti: tako solidna firma, tako dobrostoje�a firma... I pored toga, kada se narednog dana pronese vest o bankrotstvu � to je ve� ju�era�nja vest koja vi�e nema eksplozivnu mo� skandala. I dok se licitacija odvija, apartmani se prazne, gube svoju magijsku mo� i pune se nekim svetlim treznim ehom � ne budi to u nama tugu niti ikakva ose�anja: �itava likvidacija leta ima u sebi neku lako�u, blagost i providnost okasnelog karnevala, koji se protegnuo i u dane posta.

A ipak, pesimizam je mo�da poranio. Jo� se vode pregovori, jo� nisu iscrpljene rezerve leta, jo� mo�e do�i do pune obnove... Ali razum, hladna krv, nisu ne�to �to bi se moglo pripisati ljudima na letovanju. �ak i hotelijeri, hotelijeri do u�iju uvu�eni u akcije leta � potpisali su kapitulaciju. Ne! Tako malo vernosti, po�tovanja prema vernom savezniku ne svedo�i dobro o ovim trgovcima! To su halapljivci, mali i pla�ljivi ljudi, �ija misao ne tr�i daleko u budu�nost. Svako od njih ste�e na grudi kesu sa novcem. Zbacili su cini�nu masku uslu�nosti, skinuli su smokinge. Svako od njih pretvara se u zelena�a...

I mi pakujemo kofere. Imam petnaest godina i jo� uvek nisam optere�en obavezama �ivotne prakse. Po�to do polaska ima jo� sat vremena, istr�avam jo� jednom da se oprostim od letovali�ta, preispitam zaradu ovog leta, pogledam �ta mo�e da se po�ne sa sobom a �ta se mora zauvek ostaviti u ovom mestu osu�enom na propast. Ali u malom amfiteatru u parku, sada praznom i svetlom u popodnevnom suncu, stoje�i kraj spomenika Mickjevi�u, du�a mi se prosvetlila istinom o zavr�etku leta. U euforiji tog objavljenja, stajem na stepenice spomenika, iscrtavam pogledom i ra�irenim ramenima luk pun poleta, kao da se obra�am celom letovali�tu, i govorim: � Pozdravljam te, Leto. Bilo si vrlo bogato i lepo. Ni jedno drugo leto ne mo�e da se poredi sa Tobom. Priznajem to danas, mada sam ne jednom bio vrlo nesre�an i tu�an zbog Tebe. Ostavljam Ti za uspomenu sve moje do�ivljaje rasejane po parku, po ulicama, po ba�tama. Ne mogu sa sobom da ponesem mojih petnaest godina, one �e zauvek ostati ovde. Osim toga na tremu vile, u kojoj sam stanovao, ostavio sam u prorezu izme�u dve daske crte� koji sam uradio Tebi za uspomenu. Ti sada silazi� me�u sene. Zajedno sa Tobom, spusti�e se u carstvo senki celo ovo mesto puno vila i ba�ti. Nemate potomaka. Ti i ovo mesto umirete, poslednji u svom rodu.

Ali nisi bez krivice, o Leto. Re�i �u ti u �emu se sastoji tvoja krivica. Nisi �elelo, o Leto, da se zavr�i� na granicama stvarnosti. Nikakva stvarnost nije Te zadovoljavala. Napu�talo si svaku realizaciju. Ne nalaze�i sebe u stvarnosti, stvaralo si gomile metafora i pesni�kih figura. Kretalo si se u asocijacijama, u aluzijama, u nestvarnosti skrivenoj me�u predmetima. Svaka stvar pokazivala je na neku drugu, ova na slede�u i tako bez kraja. Na kraju, tvoja igra je postala dosadna. Nismo vi�e �eleli da lutamo po tim talasima frazeologije. Tako je, frazeologije � oprosti na ovoj re�i. Postalo je to jasno, kada je ovde i onde, u mnogim du�ama po�ela da se budi �e�nja za postojanjem. U tom trenutku si ve� bilo pobe�eno. Pokazale su se granice Tvoje univerzalnosti, Tvoj veliki stil, Tvoj lepi barok, koji je za Tvojih dobrih vremena bio adekvatan stvarnosti, sada je postao tek manir. Tvoje slasti i Tvoje nejasne misli imale su na sebi znak mladala�ke egzaltacije. Tvoje no�i su bile ogromne i beskona�ne, kao megalomanska nadahnu�a zaljubljenih, ili su predstavljale zborno mesto privi�enja, kao halucinacije narkomana. Tvoji mirisi su bili preterani i neprikladni ljudskom divljenju. Pod magijom Tvog dodira svaka stvar je bivala dematerijalizovana, rasla je ka daljim, sve vi�im formama. Jeli smo Tvoje jabuke sanjaju�i o vo�u rajskih krajeva, a pri Tvojim breskvama mislilo se o eteri�nim vo�kama, koje se konzumiraju samim udisanjem. Na svojoj paleti imalo si samo najvi�e registre boja, nisi poznavalo sitost i puninu tamnih, zemljanih, masnih slika. Jesen predstavlja �e�nju ljudske du�e za materijalno��u, za postojanjem, za granicama. Kada, iz neispitanih razloga, metafore, projekti, ljudske �elje, po�nu da te�e ka realizaciji, dolazi vreme jeseni. Utvare, koje su do sada, raspr�ene na najdaljim sferama �ovekovog kosmosa, bojile njegove visoke svodove svojim iluzijama � pribli�avaju se sada �oveku, tra�e toplinu njegovog daha, malo ali udobno skloni�te njegovog doma, sobe u kojoj stoji njegov krevet. �ovekov dom, kao �talica u Vitlejemu, postaje jezgro, oko koga se okupljaju svi demoni, svi duhovi gornjih i donjih sfera. Pro�lo je vreme klasi�nih pokreta, latinske frazeologije, teatralnih podnevnih oblina. Jesen u sebi tra�i puninu, prosta�ku snagu Direra i Brojgela. Ta forma puca od vi�ka materije, kristali�e u �vorove i veze, hvata materiju u svoje �ape i �eljusti, ste�e je, pritiska, mu�i i ispu�ta je iz svojih ruku punu tragova te borbe, napola obra�ene klade u �ijoj unutra�njosti jo� tinja neki nemogu�i �ivot, vidljiv u grimasama koje im je izvajala na drvenim licima.

Takve i jo� mnoge druge stvari govorio sam praznom polukrugu parka, koji kao da se povla�io preda mnom. Izbacivao sam iz sebe samo neke od re�i tog monologa, pomalo zato �to nisam mogao da na�em odgovaraju�e izraze, a pomalo i zato �to je moj govor gestovima zamenjivao zna�enja koja su nedostajala. Pokazivao sam orahe, klasi�no jesenje vo�e, srodno sa name�tajem u sobi, hranljivo, ukusno i dugotrajno. Prise�ao sam se kestenova, tih ugla�anih modela vo�aka, kugla stvorenih za de�iju zabavu, i jesenjih jabuka zarumenjenih dobrim, ku�nim, prozai�nim crvenilom na prozorima stanova.

Sumrak je ve� po�eo pepelom da puni vazduh kada sam se vratio u letnjikovac. U dvori�tu su ve� stajala dva velika vozila namenjena za na� put. Nervozni konji klatili su glavama zavu�eni u vre�e sa hranom. Sva su vrata bila �iroko otvorena, sve�e koje su gorele na stolu u na�oj sobi treperile su na promaji. Ovaj mrak koji se brzo spu�tao, ovi ljudi koji u�urbano iznose kofere po�to su izgubili lica u sumraku, nered u otvorenoj, obe��a��enoj sobi, sve je to stvaralo utisak nekakve u�urbane, tu�ne, zakasnele panike, nekakve tragi�ne i upla�ene katastrofe. Najzad smo zauzeli mesta u dubokim sedi�tima kola i krenuli. Obavijao nas je taman, dubok, gust livadski vazduh. Ko�ija�i su dugim bi�evima u njemu lovili so�ne udarce i pa�ljivo poravnavali ritam konja. Njihova mo�na, veli�anstvena bedra njihala su se u tami me�u rastresitim uzvicima voza�a. Tako su se kretala kroz usamljen, no�ni pejza� bez zvezda ili bilo kakvog drugog svetla, ta dva konglomerata od konja, bu�nih kutija i zadihanih ko�nih mehova. Povremeno je izgledalo kao da se raspadaju, razle�u kao krabe koje se razdvajaju u trku. Tada bi ko�ija�i ja�e zatezali uzde i sakupljali na gomilu olabavele topote, name�tali ih u stroge, pravilne kadrove. Duge senke koje su bacale zapaljene lampe padale su u dubinu no�i, izdu�ivale se, otkidale i velikim skokovima be�ale u divljinu. Tiho su tr�ale na dugim nogama, da bi se negde daleko, u podno�ju �ume, nepristojnim gestovima podsmevale ko�ija�ima. Voza�i, ipak, nisu dozvoljavali da budu izba�eni iz ravnote�e i samo su u tom pravcu �iroko udarali bi�evima. Grad je ve� spavao kad smo za�li me�u ku�e. Tu i tamo, gorele su svetiljke u praznim ulicama, kao da su stvorene u tom cilju da osvetle nekakvu onisku ku�u, balkon, ili da nam prika�u broj napisan na zatvorenoj kapiji. Iznena�ene u ovo kasno doba, slepo zatvorene prodavnice, kapije sa izlizanim pragovima, �aluzine kidane no�nim vetrom ukazivale su na beznade�nu napu�tenost, duboko siroma�tvo stvari ostavljenih samih sebi, stvari koje su ljudi zaboravili. Sestrina kola su skrenula u bo�nu ulicu, dok smo mi krenuli prema trgu. Konji su promenili ritam hoda kada smo u�li u duboku senku dvori�ta. Bos pekar na pragu otvorenog hodnika probo nas je tamnim o�ima, prozor apoteke, jo� stra�are�i, predao se i povukao svoje svetlo boje maline. Kaldrma se zgusnula pod konjskim nogama, iz topota su se izdvojili pojedina�ni i udvojeni udarci kopita, sve re�i i jasniji, i na�a ku�a sa popucalom fasadom se polako izdvojila iz tame i zaustavila pred vozilom. Slu�kinja nam je otvorila kapiju, dr�e�i u ruci petrolejku sa reflektorom. Na stepenicama su izrasle na�e ogromne senke, koje su se lomile �ak na udaljenom zidu stepeni�ta. Stan je sada bio osvetljen samo jednom sve�om, �iji se plamen njihao na vetru koji je ulazio kroz otvoren prozor. Tamne tapete obuhvatila je plesan �kripe zuba i muke mnogih bolesnih pokolenja. Stari name�taj, probu�en iz sna, oslobo�en duge usamljenosti, kao da je sa nekim gorkim znanjem, sa strpljivom mudro��u gledao na povratnike. Ne�ete pobe�i od nas � kao da su govorile stvari � na kraju morate da se vratite u krug na�e magije, jer ve� smo me�u sobom podelili sve va�e pokrete, ustajanja i sedanja i sve va�e budu�e no�i i dane. Mi �ekamo, mi znamo... Ogromni, duboki kreveti �ekali su na na�a tela puni �iste, hladne posteljine. Spojevi no�i ve� su �kripali pod teretom ogromne mase sna, guste lave koja je bila spremna da se izlije, istekne iz ostave, iza vrata, iz starih ormara, iz pe�i u kojoj je uzdisao vetar.

(1936)

[Lu�a, 4/2000]

Republika snova

[1938]

Ovde, na var�avskoj kaldrmi, u ove vrele, te�ke, mutne dane, prenosim se mi�lju do dalekog grada na�ih snova, uznosim se pogledom nad ovaj predeo nizak, prostran, valovit kao Bo�iji ogrta� ba�en poput �arene krpe kraj nebeskog praga. Jer �itav ovaj kraj podle�e pod nebo, dr�i ga na svojim ramenima; tako �areno, vi�estruko, puno galerija, aleja, ba�ti i prozora u ve�nost. Godinu za godinom ovaj predeo urasta u nebo, ulazi u zore, ceo se pretvara u an�ela u ogledalima velike atmosfere.

Tamo gde mapa predela ve� dobija odlike juga, postaje zlatna od sunca, potamnela i spaljena letnjim vru�inama, zrela kao kru�ka � tamo, kao ma�ak na suncu, le�i ona � ta izabrana zemlja, ta toliko posebna provincija, to mesto jedino na svetu. Uzaludno je prose�nim ljudima govoriti o tome! Uzaludno je tuma�iti da se tim dugim, talasastim jezikom zemlje, kojim ovaj predeo dah�e u vrelini leta, tim zemljouzom kroz sparinu okrenutom ka jugu, tom izraslinom samotno istegnutom me�u blage ma�arske vinograde � da se time odvaja to mesto od ostatka planete i po�inje da �ivi na sopstvenu ruku, nezavisno, kre�u�i se neispitanim putevima, poku�avaju�i da bude svet za sebe. Taj predeo i jedan grad u njemu zatvorili su se u samodovoljan mikrokosmos, na sopstveni rizik zastali su na samoj obali ve�nosti.

Vrtovi predgra�a stoje kao na ivici sveta i kroz tarabe posmatraju beskona�nost anonimne ravnice. Ve� sa druge strane ograde mapa predela postaje bezimena i kosmi�ka, kao Kanaan. Nad tim uskim i izgubljenim par�etom tla otvorilo se jo� jednom nebo, dublje i prostranije nego na bilo kom drugom mestu, nebo ogromno, poput neke kupole, vi�espratno, upijaju�e, puno nedovr�enih fresaka i improvizacija, lete�ih zavesa i iznenadnih posve�enja.

Kako to da izrazim? Dok su se drugi gradovi razrastali u ekonomiju, rasli u statisti�kim ciframa, u broj�anosti � na� grad je stupio u esencijalnost. Tu se ni�ta ne de�ava uzaludno, ni�ta se ne doga�a bez dubokog smisla i bez predumi�ljaja. Tu doga�aji nisu kratkotrajni fantomi na povr�ini, tu oni pu�taju korenje u dubinu smisla i dose�u su�tinu. Tu se u svakom trenu donosi neka odluka koja slu�i kao primer i traje za sva vremena. Tu se sve de�ava samo jednom i neopozivo. Zbog toga postoji tako velika ozbiljnost, duboki akcent, tuga koja le�i na svemu onome �to se ovde doga�a.

Sada, na primer, dvori�ta tonu u koprive i korov, �upe i obori, krivi i onesve��eni, upadaju do pojasa u ogromne puzavice koje pru�aju svoje li��e prema strejama �indrom pokrivenih krovova. Grad je u znaku bilja, divlje, halapljive, fanati�ne vegetacije, koja eksplodira jevtinim, slabim zelenilom, otrovnom, parazitnom i pohlepnom. To bilje gori pod dodirom sunca, li��e dah�e plamte�im hlorofilom � armije kopriva, nabujale i pro�drljive, ru�e kulturu cvetnih gradova, vr�e osvaja�ke pohode na ba�te, preko no�i juri�aju na zadnje, nebranjene zidove ku�a i staja, u rovovima pokraj puteva postavljaju zasede. �udno, kakva luda�ka, neproduktivna i uzaludna vitalnost �ivi u toj pro�drljivoj mrvi zelene supstancije, u tom derivatu sunca i vode. U po�aru ovih dana, ona iz trunke hlorofila izvodi, gradi tu nabujalu i nepotrebnu tkaninu, zeleni �ivi pesak, rasplo�en u milione lisnatih ravni, zelenih i polu�utih, �to prosijavaju vodenom, vegetativnom krvlju biljaka onesve��enih i vlaknastih, �to miri�u o�tro, livadski, divlje.

U tim danima, zadnji prozor magacina prodavnice, koji je gledao u dvori�te, bio je zaslepljen zelenom koprenom, punio se zelenim odsjajima, lisnatim refleksijama, �umom li��a, talasaju�ih pahulja zelenila, monstruozne nabujalosti te dvori�ne, avetinjske horde. Silaze�i u duboku senku, magacin se presijavao u svim nijansama zelene boje, zeleni talasi plovili su po njemu celom dubinom trema, kao u staroj �umi.

Grad je tonuo u tu nabujalu masu kao u stogodi�nji san, onesve��en po�arom, o�amu�en bleskom, spavao je stotinu puta obavijen pau�inom, zarastao u zelenilo, ugu�en i prazan. U sobama zelenim od lisnate zavese koja je pokrivala prozore, podvodnim i mutnim kao dno stare fla�e, gasila su se plemena mu�ica zauvek zarobljena i zatvorena u bolnoj agoniji izra�enoj kroz monotone i razvu�ene lamente, gnevno i �alosno zujanje. Prozor je polako sakupljao u sebe svu tu raspr�enu faunu na poslednji, predsmrtni boravak: ogromni dugonogi komarci, koji su dugo razbijali malter na zidovima tihim vibriranjem svojih avetinjskih letova pre nego �to su kona�no, nepokretni i mrtvi, zauvek sleteli na staklo, �itava porodi�na stabla muva i drugih insekata izrasli su u tom prozoru, razgranati sporim lutanjem po prozorskom krilu, razmno�ena pokolenja tih misterioznih krilatih stvorenja, plavi�astih, kao da su i sama napravljena od stakla i metala.

Iznad izloga, na vrelom vazduhu tiho drhte velike, svetle, slepe tende i prugasto i talasasto gore u blesku. Mrtva sezona se izle�ava na praznim placevima, na vetrom pometenim ulicama. Daleki horizonti nabujali vrtovima stoje u blesku neba, o�amu�eni i nesvesni, kao da su tek doleteli sa nebeskih pustinja � svetli, plameni, kose ra��upane od leta � i ve� u slede�em trenutku, iskori��eni, �ekaju na novi tovar bleska, u kome se obnavljaju.

�ta raditi u te dane, kuda pobe�i od vru�ine, od te�kog sna koji kao mora pada na grudi u zapaljenom podnevnom �asu? De�avalo se da majka u takve dane iznajmi kola, i da svi, sabijeni u njihovoj crnoj kutiji, po�emo van grada, na "Brdo". Kola su nas odvozila u brdoviti, talasasti pejza�. Usamljeno vozilo dugo se klatilo kroz zaparu me�u grbavim njivama, kupaju�i se u zlatnoj i vreloj pra�ini puta.

Konjska le�a oblo su se naprezala, ko�a, svakih par trenutka istresana mekim udarcima bi�a, presijavala se prikazuju�i rad mi�i�a skrivenih pod njom. To�kovi su se polako okretali, jecaju�i na osovinama. Staro vozilo je prolazilo pored ravnih pa�njaka zasejanih krti�njacima, me�u kojima su se �epurili krovovi � razgranati i rogati � ogromne, bezobli�ne �upe pune uglova, izraslina i nefunkcionalnih dodataka. Le�ale su monumentalne, kao nekakve kraljevske grobnice, i u njihovom su se spokojnom pogledu odbijali daleki, rasplinuti horizonti.

Zadr�avali smo se, kona�no, na "Brdu", pored zidane, �iroke kr�me, koja je samotno stajala pored potoka, reflektuju�i na nebu svoj razlo�eni krov, stvaraju�i na taj na�in granicu izme�u dve ravni, dva prostora. Konji su se sa mukom uspinjali do nje i sami se zami�ljeno zaustavljali pod tremom, pod tom linijom koja je razdvajala dva sveta. Iza kr�me, otvarao se pogled ia �iroki pejza�, ispresecan putevima, kao stari goblen pun razli�itih ali vrlo izbledelih boja, obavijen modrim, ogromnim i praznim vazduhom. Vetar se dizao sa te daleke, talasaste ravnice, o�ivljavao konjske grive i plovio pod visokim i �istim nebom.

Tu smo se zadr�avali da preno�imo, ili je otac davao znak da uplovimo u taj predeo rasprostrt kao geografska karta, �iroko razgranat putevima. Pred nama, po dalekim i krivudavim stazama pomerala su se vozila koja su nas prestigla, jedva vidljiva sa ove daljine. Nastavljali smo da se kre�emo svetlim putem koji je vijugao kroz aleju tre�anja, sve do, u to vreme jo� uvek male, banje, sakrivene u uzanoj, zelenoj dolini punoj izvora, teku�e vode i �ume�eg li��a.

U tim dalekim danima, po prvi put sam, zajedno sa prijateljima, podlegao toj nemogu�oj i apsurdnoj misli da odem jo� dalje, dalje od banje, na zemlju ni�iju i bo�ju, u spornu i neutralnu pograni�nu oblast, gde su se gubile konture dr�ava, gle je ru�a vetrova bludno jurila sopstveni rep pod visokim, vi�espratnim nebom. Tamo smo �eleli da se ukopamo u rovove, da se odvojimo od odraslih, da u potpunosti napustimo sferu njihovog uticaja, da proglasimo republiku mladih. Tamo smo nameravali da donesemo zakone nove i nezavisne, da uzdignemo novu hijerarhiju mera i vrednosti. Trebalo je to da bude �ivot pod znakom poezije i pustolovine, neprekidnih odu�evljenja i �uda. �inilo nam se da treba samo razgrnuti barijere i granice ustaljenih obi�aja, stara legla u kojima se lenjo izle�avao tok ljudske istorije, pa da se u na� �ivot izlije sve�ina, veliki talas nepredvidljivog, potop romanti�nih do�ivljaja i fabula. �eleli smo da posvetimo svoj �ivot tom potoku romanti�ne sve�ine, nadahnutom izvoru avantura i doga�aja, i prepustimo se tim nadiru�im talasima, bezvoljni i samo njima predani. Duh prirode je, u su�tini, bio veliki pripoveda�. Iz njegove su�tine isticale su poput nepresu�ivog potoka fabule i povesti, romanse i epopeje. �itava velika atmosfera bila je puna romanesknih tokova. Trebalo je samo postaviti zamke pod nebom punim fantoma, zabiti �tap koji igra na vetru, i ve� su se u klopci nervozno okretali uhva�eni komadi pri�a.

Re�ili smo da postanemo samodovoljni, da stvorimo nova pravila �ivota, ustanovimo novu eru, jo� jedanput konstitui�emo svet, istina, u malom, samo za nas, ali prema na�im ukusima i ljubavima.

Trebalo je to da bude bedemom opasan grad, blockhaus, utvr�en zamak koji gospodari nad okolinom � pola tvr�ava, pola teatar, pola vizionarska laboratorija. �itava priroda je trebalo da bude spregnuta u njegovu orbitu. Kao kod �ekspira, taj teatar bi zalazio u prirodu, ni�im ograni�en, urastao bi u realnost, primao u sebe impulse i nadahnu�a svega �to �ivi, talasao sa velikim plimama i osekama prirodnih tokova. Trebalo je tu da bude �vori�te svih procesa koji se odvijaju u velikom telu prirode, ishodi�te svih niti i svih fabula koje su lutale kroz njenu ogromnu i maglom obavijenu du�u. �eleli smo, kao Don Kihot, da na� �ivot bude korito kroz koje �e proticati sve istorije i romanse, da otvorimo njegove granice za sve intrige, zaplete i peripetije koje izviru iz velike atmosfere nabujale fantasti�nosti.

Sanjali smo o tome da okolina bude ugro�ena nekom neodre�enom opasno��u, obavijena tajanstvenim u�asom. Pred tom opasno��u i pred tim strahom nalazili smo u na�oj tvr�avi sigurno uto�i�te i azil. Dakle, okolinom su tr�ala vu�ja stada, razbojni�ke bande harale su �umama. Pravili smo planove mesta koja treba osigurati, zidove koje treba utvrditi, spremali smo se da izdr�imo opsadu, puni rasko�ne groznice i prijatnog straha. Na�e kapije su prihvatale sve one koji su pobegli ispred razbojni�kih no�eva. Kod nas su nalazili skloni�te i sigurnost. U galopu su kroz na�e kapije prolazila vozila progonjena od divljih zveri. Gostili smo uva�ene i tajanstvene strance. Gubili smo se me�u naznakama, poku�avaju�i da proniknemo u njihov identitet. Predve�e, sakupljali su se svi u velikoj sali, gde su se, pri svetlu treperavih sve�a, slu�ale stalno nove pri�e i ispovesti. U odre�enom trenutku, intriga koja je pro�imala te pripovesti izlazila je iz okvira naracije i zalazila me�u nas � �iva i �eljna �rtvi, uvla�e�i nas u svoj opasni vir. Neo�ekivana prepoznavanja, nagla prosvetljenja, neverovatni susreti postajali su deo na�eg privatnog �ivota. Gubili smo tlo pod nogama, ugro�eni neprilikama koje smo sami izazvali. U daljini se �ulo zavijanje vukova, lomili smo glavu nad romanti�nim zapletima, napola i sami uvu�eni u njihov vihor, dok je pod prozorima �u�tala neistra�ena no�, puna neformulisanih aspiracija, pro�drljivih i neobuhvatnih ispovesti, bezdana, neiscrpna, sama u sebi hiljadostruko zapetljana.

Ne bez razloga se danas vra�aju ti daleki snovi. Nijedan san, ma koliko bio apsurdan i nemogu�, ne nestaje zauvek, ne biva uzaludan. Snovi�enje obuhvata nekakvu glad stvarnosti, nekakvu te�nju koja obavezuje realnost, neprimetno raste kao kamata, postaje postulat, dug koji tra�i pokri�e. Davno smo se odrekli na�ih snova o tvr�avi, a eto, posle toliko godina, na�ao se neko ko ih je prihvatio, shvatio ih ozbiljno, neko naivan i veran u du�i, neko ko ih je primio doslovno, kao �vrstu valutu, uzeo ih u ruke, smatrao ih ne�im jednostavnim, ne preterano problemati�nim. Video sam ga, razgovarao sam sa njim. O�i su mu bile neverovatno plave, nisu bile stvorene da gledaju, ve� da se bezdano i sanjala�ki stope sa nebom. Pri�ao je da kada je do�ao u taj kraj o kome govorim, u taj anonimni predeo, devi�anski i ni�iji � zamirisalo mu je odjednom poezijom i avanturom, ugledao je u vazduhu gotove konture i fantome mita kako natkriljuju predeo. Prona�ao je u atmosferi preformulisane obrise te koncepcije, planove, prora�une i tabele. Za�uo je poziv, unutra�nji glas, kao Noje, kada je dobio nare�enja i instrukcije.

Posetio ga je duh te koncepcije zalutao u atmosferi. Proklamovao je republiku snova, suverenu teritoriju poezije. Na toliko i toliko hektara zemlje, na ravni pejza�a ba�enoj me�u �ume, proglasio je apsolutnu vlast fantazije. Nazna�io je granice, postavio duboke temelje pod tvr�avu, pretvorio okopinu u jedan ogromni vrt prepun ru�a. Gostinske sobe, kelije usamljene kontemplacije, trpezarije, holovi, biblioteke... usamljeni paviljoni u parku, aleje i belvedere...

Ko, progonjen vukovima ili razbojnicima, do�e pred kapije te tvr�ave � spasen je. Do�ive�e trijumfalan do�ek. Skinu�e mu sa le�a pra�njavu ode�u. Sve�ano opremljen, blag i sre�an, u�i �e u jelisejske mirise, u ru�inu slast vazduha. Osta�e daleko za njim gradovi i problemi, dani i njihova vreva. U�ao je u novu, sve�anu, blistavu pravednost, zbacio je sa sebe vlastito telo, kao staru ko�u, skinuo je masku grimase priraslu na lice, preporodio se i oslobodio.

Plavooki nije arhitekta, njegova uloga je bli�a reditelju. Reditelj pejza�a i kosmi�ki scenarista. Njegovo ume�e se zasniva na tome da prihvata namere prirode, da ume da �ita njene tajne planove. Jer priroda je puna potencijalne arhitekture, projektovanja i gradnje. �ta su drugo radili neimari velikih stole�a? Slu�ali su �iroki patos prostranih polja, dinami�nu perspektivu daljine, nemu pantomimu simetri�nih aleja. Davno pre nastanka Versaja oblaci na prostranim nebesima slagali su se za letnjih ve�eri u projekte �irokih eskorijala, vazdu�ne i megalomanske rezidencije, isprobavali su ideje, mogu�nosti, ogromne i univerzalne aran�mane. Taj veliki teatar neobuhva�ene atmosfere neiscrpan je u idejama, u planovima, u vazdu�astim modelima � halucinira ogromnu i nadahnutu arhitekturu, obla�nu i transcendentalnu urbanistiku.

Dela ljudskih ruku imaju tu karakteristiku da se, jednom zavr�ena, zatvaraju u sebe, odvajaju se od prirode, stabilizuju se prema vlastitim zakonima. Delo Plavookog nije istupilo iz velikih kosmi�kih �vorova, traje u njima, do pola humanizovano, kao kentaur, spregnuto u velike tokove prirode, jo� uvek nezavr�eno, jo� rastu�e. Plavooki poziva sve da nastave rad na njemu, da grade, da pomognu u stvaranju � jer svi smo mi po prirodi sanjalice, bra�a ro�ena pod znakom mistrije, svi smo mi po prirodi graditelji...

(1936)

[Letopis Matice srpske, mart 2001]

Domovina

[1938]

Posle mnogo peripetija i promenljivih puteva sudbine, koje ovde ne �elim da opisujem, na�ao sam se kona�no u inostranstvu, u zemlji tako �eljenoj u snovima moje mladosti. Do ispunjenja snova do�lo je prekasno i u situaciji sasvim razli�itoj od one koju sam zami�ljao. Stizao sam tamo ne kao pobednik, ve� kao brodolomnik na moru �ivota. Ta zemlja, u ma�ti ozna�ena kao scena za moje trijumfe, sada je bila teren za jadne, neslavne, male poraze, u kojima sam, jednu za drugom gubio svoje uzvi�ene i ponosne ambicije. Borio sam se jo� samo za goli �ivot i premoren, spasavaju�i, koliko mogu, bednu olupinu od potonu�a, gonjen promenljivim vetrovima sudbine �as tamo, �as ovamo, nai�ao sam kona�no na to osrednje veliko provincijsko mesto, u kome je, u mojim mladala�kim snovima, trebalo da se nalazi vila, uto�i�te starog i slavnog majstora od svetske galame. Ne prime�uju�i �ak ni ironiju sudbine, sakrivenu u toj igri slu�ajnosti, nameravao sam da se tu zadr�im neko vreme, da se negde sklup�am, mo�da i da prezimim, da do�ekam slede�u oluju doga�aja. Bilo mi je svejedno kud �e me sudbina dalje odvesti. Lepota zemlje za mene je bespovratno nestala, namu�en i siroma�an �eleo sam jo� samo mir.

Desilo se, ipak, druga�ije. Do�ao sam, o�igledno, do nekakve okretnice moga puta, do specifi�nog zaokreta sudbine, moje postojanje je neo�ekivano po�elo da se stabilizuje. Osetio sam se kao da sam u�ao u nekakva povoljna strujanja. Svuda, gde sam se obra�ao, zaticao sam situaciju koja kao da je pripremana za mene, ljudi su trenutno prekidali svoje poslove, kao da su samo na mene �ekali, prime�ivao sam taj bezrezervni blesak pa�nje u njihovim o�ima, tu trenutnu odluku, spremnost da mi slu�e, kao po diktatu nekakve vi�e instance. Bila je to normalna zabluda, izazvana dobrim spletom okolnosti, tim spretnim povezivanjem niti moje sudbine iskusnim prstima slu�aja, koji me je, kao u mese�arskom transu, vodio od doga�aja do doga�aja. Skoro da nisam imao vremena za �u�enje, zajedno sa tim povoljnim tokom moje sudbine do�ao je nekakav smireni fatalizam, nekakva blaga lenjost, poverenje koje mi je naredilo da se bez otpora predam gravitaciji doga�anja. Osetio kao nadoknadu dugo nezadovoljenoj potrebi, duboko zasi�enje ve�ite gladi odba�enog i nepoznatog umetnika, kao da je neko kona�no shvatio moje sposobnosti. Od kafanskog muzi�ara, koji je tra�io bilo kakav posao, brzo sam napredovao do prvog violiniste lokalne opere; otvorili su se za mene ekskluzivni krugovi zaljubljenika u umetnost, kao na osnovu davno zaslu�enog prava u�ao sam u najbolje dru�tvo, ja, koji sam dotle obitavao u polu-podzemnom svetu deklasiranih egzistencija, slepih putnika, u potpalublju dru�tvene barke. Brzo su se legalizovale, same po sebi ulazile su u moj �ivot ambicije, koje su, kao gu�eni i buntovni�ki snovi, u dubini moje du�e vodile podzemni i mu�eni�ki �ivot. Bore uzurpacije i uzaludne ljubomore otekle su sa mog �ela.

Sve to opisujem u skra�enom obliku, nekako iz aspekta op�te linije moje sudbine, bez ula�enja u detalje te �udne karijere, jer sve to u stvari pripada praistoriji doga�aja o kojima �elim da pri�am. Ne, u mojoj sre�i nije bilo ni traga od raspusnosti, kao �to bi neko pretpostavio. Obuhvatao me je samo ose�aj dubokog mira i sigurnosti, znak, posle koga sam sa dubokim olak�anjem shvatio � postav�i u toku �ivota osetljiv na sve drhtaje njegovog lica, iskusni poznavalac fizionomije sudbine � da ovaj put ona ne krije preda mnom nikakve podle namere. Kvalitet moje sre�e nalazio se na nivou trajnih i pouzdanih stvari.

�itava moja pro�lost lutalice i besku�nika, podzemna beda mojeg biv�eg postojanja odvojila se od mene i letela je unazad, kao slika nekog predela, isko�ena u zracima zalaze�eg sunca, koja se jo� jednom izdigla iznad horizonta, dok me voz, zalaze�i za poslednju krivinu, nosi strmo u no�, i punim grudi budu�no��u koja mi navejava u lice, ta gusta, opojna, pomalo dimom za�injena budu�nost. Ovo je mesto da ka�em nekoliko re�i o najva�nijoj �injenici, koja je zatvorila i krunisala tu epohu sre�e i uspeha, o Elizi, koju sam sreo na mom putu u to vreme, i sa kojom sam se, posle kratkog i opojnog vereni�kog perioda, ven�ao.

Ra�un moje sre�e je zatvoren i pun. Moj polo�aj u operi je nenaru�iv. Dirigent filharmonije, gospodin Pelagrini, ceni me, i tra�i moje mi�ljenje u vezi sa svim va�nijim pitanjima. To je star�i� koji stoji na pragu penzije, i izme�u njega, direktora opere i �elnika lokalnog muzi�kog dru�tva tiho je dogovoreno da nakon njegovog odlaska dirigentska palica bez ikakvih ceremonija pre�e u moje ruke. Nju mi je i do sada pozajmljivao vi�e puta, bilo da dirigujem koncertima filharmonije, koji su se odr�avali svakog meseca, bilo da u operi zamenim bolesnog majstora, ili kada dobri star�i� nije imao snage da podnese teret, tu�e mu duhu, nove i moderne partiture.

Opera je jedna od najbolje opremljenih u zemlji. Moj honorar je sasvim dovoljan za �ivot u atmosferi dobrobiti, oboga�enoj pozlatom povremenih nedostataka novca. Nekoliko soba, u kojima �ivimo, Eliza je uredila prema svom ukusu, jer sam ja li�en bilo kakvih �elja i inicijative u tom smeru. Zato Eliza ima vrlo odlu�na, mada vrlo promenljiva pravila ure�enja stana, koja realizuje sa energijom dostojnom vi�ih ciljeva. Stalno je u sukobu sa dostavlja�ima, hrabro se bori za nekakvu robu ili ni�u cenu i posti�e na tom polju uspehe na koje je izuzetno ponosna. Na njen trud gledam sa popustljivom ne�no��u, ali, istovremeno, i sa odre�enim strahom, kao na dete koje se lakomisleno igra na ivici provalije. Kako je naivno kada se misli da borbom za hiljadu sitnica na�ega �ivota gradimo svoju sudbinu!

Ja, koji sam sre�no uplovio u tu mirnu luku � hteo bih jo� samo da uspavam njenu pa�nju, da joj ne ulazim u vidno polje, da neprimetno prigrlim svoju sre�u i postanem nevidljiv.

Grad u kome mi je sudbina dozvolila la na�em tako mirno i udobno pristani�te, �uven je po svojoj staroj, po�tovanja dostojnoj katedrali, sme�tenoj na visokoj platformi, ne�to udaljenoj od poslednjih ku�a. Tu se grad naglo zavr�ava, strmo opada u jarugu po�umljenu le�nicima, i otvara se pogled na daleke predele. To je poslednji, ve� neprimetan trag kre�nja�kog masiva �to stra�ari nad prostranom i svetlom ravnicom provincije, �iroko otvorene za topao dah zapada. Postavljen na takvom mestu, grad se zatvorio u slatkoj i tihoj klimi, koja je, u okviru ve�eg, op�teg, stvarala nekakvo li�no, minijaturno meteorolo�ko podru�je. �itave godine tu bivaju jedva primetna, ne�na vazdu�na strujanja, koja na po�etku jeseni prelaze u jedan neprekidni i kao med gusti tok, u neku vrstu svetle, atmosferske Golfske struje, u neprekidan i monoton vetar, sladak do zaborava i blagog nestanka.

Katedrala, izgla�ana protokom vremena u bogatom mraku svojih vitra�a, umno�enih bez kraja, doterivana kroz mnoga pokolenja draguljima lepljenim na dragulje, privla�i sada brojne turiste iz �itavog sveta. U svako doba godine mo�ete da ih vidite kako sa bedekerima u rukama prolaze na�im ulicama. Oni su ti koji �ive u na�im hotelima, pretra�uju na�e prodavnice i antikvarnice love�i suvenire i pune na�e lokale za zabavu. Donose sa sobom iz dalekog sveta miris mora, polet velikih projekata, �iroki raspon interesa. De�ava se da odu�evljeni klimom, katedralom, tempom �ivota, do�u ovde na du�i vremenski period, aklimatizuju se i ostanu zauvek. Drugi, odlaze�i, odvode sa sobom �ene, lepe �erke na�ih trgovaca, zanatlija, hotelijera. Zahvaljuju�i tim vezama, strani kapital biva �esto investiran u na�a preduze�a i oja�ava na�u privredu.

Uostalom, privredni �ivot grada ve� dugi niz godina te�e bez stresova i kriza. Jako razvijena industrija �e�ernih prera�evina hrani svojom slatkom arterijom tri �etvrtine stanovni�tva. Osim toga, u gradu postoji i fabrika porcelana sa lepom, dugom tradicijom. Radi ona prvenstveno za izvoz, a osim toga, svaki Englez, vra�aju�i se u svoju domovinu, smatra za pitanje �asti da naru�i jedan od tih servisa sa toliko i toliko komada porcelana boje slonove kosti ukra�en slikama grada i katedrale koje su ru�no uradile u�enice na�e �kole za primenjenu umetnost.

Uostalom, ovo je grad kao i mnogi drugi u tom kraju, bogat i pravilno vo�en � istovremeno �tedljiv i predan poslovima, kao i zaljubljen u komfor i dobrobit, ali i ambiciozan, i snobovski. Dame gaje jednu skoro metropolsku preteranost u toaletama, gospoda imitiraju na�in �ivota u prestonici, pomo�u nekoliko kabarea i klubova naporno odr�avaju�i privid no�nog �ivota. Kartaro�ke igre cvetaju. Robuju im �ak i dame i skoro da nema ve�eri da i mi ne zavr�imo dan u nekom od elegantnih domova na�ih prijatelja, uz partiju karata, koja se ne jednom protezala do duboko u no�. Inicijativa u tim pitanjima ponovo pripada Elizi, koja svoju strast pravda preda mnom svojom brigom za na� dru�tveni presti�, koji zahteva �est izlazak me�u ljude, da se ne bi ispalo iz toka, dok je u su�tini ona podlegala �aroliji tog besmislenog i pomalo napornog gubljenja vremena.

Posmatrao sam je �esto, kako zaokupljena igrom, zarumenjenih obraza i blistavih o�iju, �itavom du�om u�estvuje u promenljivim tokovima hazarda. Ispod aba�ura, lampa razliva blagu svetlost na sto, oko koga grupa ljudi duboko skoncentrisanih na karte koje dr�e u ruci, odigrava imaginarni lov, tr�e�i za zavodljivim tragom fortune. Skoro da vidim tu avetinjsku siluetu, dozvanu strastima seanse kako zastaje za le�ima ovoga ili onoga. Ti�ina je, re�i koje padaju u pola glasa samo su putokazi na promenljivim i krivudavim stazama sre�e. �to se mene ti�e, �ekam onaj trenutak kada �e tihi i pro�drljivi trans da obuhvati sve umove, kada se, izgubiv�i pamet, svi uko�e katalepti�ki nagnuti, kao nad stolom za prizivanje duhova, da se neprime�eno povu�em iz tog ukletog kruga i utonem u usamljenost svojih misli. Povremeno, iza�av�i iz igre, mogu bez skretanja i�ije pa�nje da napustim sto i tiho pre�em u drugu sobu. Tamo je mra�no, samo uli�ni fenjer iz daljine �alje svoju svetlost. Sa glavom naslonjenom na staklo stojim jednu �itavu ve�nost i razmi�ljam...

Nad jesenjim li��em parka no� se nejasno osvetljava crvenim bleskom. U granama drve�a, upla�ene vrane se bude uz nesvesno kre�tanje, zbunjene simptomima tog la�nog svitanja, pole�u u bu�nim jatima i njihova tela pune kome�anjem i talasanjem crvenkastu tamu, punu gorke arome �aja i opadaju�eg li��a. Polako opada i smiruje se taj na �itavo nebo ra�iren haos krila i kljunova, spu�ta se i seda na prore�ene kro�nje nemiran, improvizovan pokrov, pun straha, utihlih razgovora i bolnih pitanja, i smiruje se polako, kona�no nalaze�i svoje mesto i spajaju�i se sa ti�inom li��a koje vene. I ponovo ovladava duboka i kasna no�. Prolaze sati. Vru�im �elom, pritisnutim uz prozor, ose�am i znam: ni�ta lo�e vi�e ne mo�e da mi se desi, prona�ao sam pristani�te, mir. Nai�i �e sada dugi red godina te�kih od sre�e i sitih, beskrajan tok dobrih i blagih vremena. U nekoliko poslednjih plitkih i slatkih uzdaha moje grudi se do vrha pune sre�om. Prestajem da di�em. Znam: ba� kao sve �ivo � primi�e me jednom smrt u svoj zagrljaj, dobrodu�an i sit. Le�a�u do dna zasi�en u zelenilu, na lepom, negovanom lokalnom groblju. Moja �ena � kako �e joj lepo stajati veo udovice � donosi�e mi cve�e u svetla i tiha ovda�nja popodneva. Iz dna te puno�e ustaje ne�to kao te�ka i duboka muzika, �alosni, sve�ani, gluvi taktovi veli�anstvene uvertire. �ujem mo�ne udarce ritma koji rastu iz dubina. Sa podignutim obrvama, zagledan u neku daleku ta�ku, ose�am kako mi se kosa polako uspravlja na glavi. Slu�am, nepokretno...

Glasni razgovori me bude iz zanosa. Smeju�i se raspituju se o meni. �ujem Elizin glas. Vra�am se iz svog azila u osvetljenu sobu, pritvaraju�i o�i napojene tamom. Dru�tvo se ve� razilazi. Doma�ini stoje pored vrata, razgovaraju sa onima koji napu�taju ku�u, razmenjuju opro�tajne u�tivosti. Moja �ena prilago�ava svoje elasti�ne, slobodne korake mojima. Dobro se sla�emo u hodu i idu�i ulicom, sa ne�to spu�tenom glavom, ona nogom rastura �u�tavu gomilu uvelog li��a. Ispunjena je igrom, sre�om koja ju je pratila, ispijenim vinom i malim, �enskim projektima. Na osnovu pre�utne konvencije tra�i za ta neodgovorna ma�tanja apsolutnu toleranciju sa moje strane, i zamera mi na svakoj trezvenoj i kriti�noj primedbi. Zelena linija zore se ve� nazire nad tamnim horizontom kada ulazimo u na� stan. Obuhvata nas dobri miris tople i negovane unutra�njosti. Ne palimo svetlo. Daleki uli�ni fenjer crta na suprotnom zidu dezen zavesa. Sede�i na krevetu u odelu, �ute�i uzimam Elizinu ruku i dr�im je za trenutak u svojoj.

(1938)

[Letopis Matice srpske, mart 2001]