Projekat Rastko : Poljska : Umetnost

Bruno �ulc

Sanatorijum pod klepsidrom

Izvor: Bruno �ulc, Prodavnice cimetove boje - prevod s poljskog i predgovor dr Stojan Subotin. [Beograd : Nolit, 1961, 264 str.]

• Knjiga
• Genijalna epoha
• Prole�e
• Julska no�
• Moj otac stupa u vatrogasce
• Druga jesen
• Mrtva sezona
• Sanatorijum pod klepsidrom
• Dodo
• E�o
• Penzioner
• Usamljenost
• Poslednje o�evo bekstvo

Knjiga

I

Nazivam je prosto knjigom, bez ikakvih odredaba i epiteta, i u toj apstinenciji i ograni�enju sadr�an je bespomo�ni uzdah, tiha kapitulacija pred neobuhvatljivo��u transcendenta, jer nijedna re�, nijedna aluzija nije u stanju da zasvetli, zamiri�e, pote�e tim drhtajem straha, predose�ajem te stvari bez imena, �iji prvi okus na vrhu jezika sam prelazi zapreminu na�eg odu�evljenja. �ta bi pomogao patos prideva i naduvenost epiteta pred tom stvari bez mere, pred tim sjajem bez ra�una. Uostalom �italac, pravi �italac, sa kojim ra�una ova povest, razume�e i tako, kad mu pogledam u o�i i na samom dnu blesnem tim sjajem. U tom kratkom, ali mo�nom pogledu, u letimi�nom stisku ruke uhvati�e, preuzeti, prepoznati � i zatvoriti o�i nad tom dubokom recepcijom. Jer, zar se ne dr�imo svi tajno za ruke ispod stola koji nas deli?

Knjiga... Negde u osvit detinjstva, u prvoj zori �ivota blistao je horizont od njenog blagog svetla. Le�ala je puna hvale na o�evom pisa�em stolu, a otac, tiho udubljen u nju, mokrim prstom je strpljivo trljao hrbat tih sli�ica, dok slepi papir ne bi po�eo da se zamagljuje, muti, lebdi slatkim predose�ajem i iznenada lju�ti pramenjem hartije i otkriva paunooki i trepavi�av kraji�ak, a pogled malaksavaju�i silazi u devi�anski osvit bo�jih boja, u �udesnu mokrinu naj�istijeg plavetnila.

O, to trljanje beonja�e, ta invazija sjaja, o slatko prole�e, o, o�e.

Ponekad bi otac ustajao od knjige i odlazio. Tada bih ostajao nasamo sa njom, vetar je i�ao preko stranica i slike su se dizale.

I dok je vetar, tako tih, prevrtao listove, izduvavaju�i boje i figure, kroz stupce njenog teksta je proticala drhtavica, napu�taju�i izme�u slova jata lastavica i �eva. Tako je odletala rasipaju�i se, stranica za stranicom, i blago se upijala u predeo koji je punila svojim �arenilom. Ponekad bi spavala a vetar bi je tiho razduvavao kao stolistu ru�u i otvarao joj listi�e, laticu za laticom, kapak za kapkom, sve slepe, bar�unaste i uspavane, koji su na dnu, u biti, krili plavu zenicu, paunov koren, bu�no gnezdo kolibrija.

To je bilo vrlo davno. Majke u to vreme jo� nije bilo. Provodio sam dane nasamo s ocem u na�oj, tada kao svet velikoj sobi.

Kristali u obliku prizme, �to su visili sa lampe, ispunili su sobu razbacanim bojama, dugom poprskanom po svim uglovima i kad se lampa okretala na svojim lancima, cela soba je putovala u fragmentima duge, kao da su se sfere sedam planeta kretale vrte�i se jedne preko drugih. Voleo sam da stojim me�u o�evim nogama obuhvataju�i ih s obe strane kao stubove. Ponekad je pisao pismo. Sedeo bih na stolu i odu�evljeno pratio savijutke potpisa uvijene i uvr�ene kao trileri koloraturnog peva�a. U tapetama su pupili osmesi, iskopavale se o�i, prevrtale vragolije. Da bi me zabavio, otac je pu�tao u dugino prostranstvo sapunske mehurove sa duga�ke slam�ice. Oni su se rasprskavali ostavljaju�i u vazduhu svoje boje.

Onda je do�la majka i ta rana, svetla idila se zavr�ila. Zaveden maj�inim ma�enjem, zaboravio sam na oca, moj �ivot je potekao novim, drugim kolosekom, bez praznika i �uda, i mo�da bih zauvek zaboravio na knjigu da nije bilo one no�i i onog sna.

II

Probudio sam se jednog tamnog zimskog jutra � pod gomilama mraka goreo je, duboko dole, mra�an osvit � i jo� sa mravinjakom maglovitih prilika i znakova pod kapcima, po�eo sam nejasno i zapleteno, usred patnji i razne tuge, buncati o staroj, izgubljenoj knjizi.

Niko me nije shvatio i ja sam, razdra�en tom glupo��u, jo� upornije nastavio da dosa�ujem roditeljima i da ih moljakam u nestrpljenju i groznici.

Bos i samo u ko�ulji, prevrnuo sam drhte�i od uzbu�enja o�evu biblioteku i razo�aran, ljut, opisivao sam bespomo�no i pred zaprepa��enim auditorijumom tu stvar koja se nije mogla opisati, sa kojom nikakve re�i, nikakva slika, nacrtana mojim izdu�enim i drhtavim prstom, nije mogla da se izjedna�i. Iscrpljivao sam se bez kraja u obja�njenjima punim zamr�enosti i protivure�nosti i plakao od nemo�nog o�ajanja.

Stajali su nada mnom bespomo�ni i zbunjeni, stide�i se svoje nemo�i. U dubini du�e nisu bili bez krivice. Moja ljutitost, nestrpljiv i pun gneva ton zahtevanja davao mi je izgled kao da imam pravo, prednost dobro motivisane pretenzije. Pribegavali su raznim knjigama i trpali mi ih u ruke. Odbacivao sam ih s besom.

Jednu od njih, debeli te�ki folijant otac mi je stalno iznova poturao sa pla�ljivim ohrabrenjem. Otvorio sam je. Bila je to Biblija. Na njenim listovima sam ugledao veliku seobu �ivotinja, koja je tekla drumovima, razgranata pohodima po dalekoj zemlji, ugledao sam nebo sve u jatima i lepetu krila, ogromnu prevrnutu piramidu, �iji je daleki vrh doticao kov�eg.

Podigao sam o�i na oca, pune prekora: �Ti zna� o�e � ti dobro zna�, ne krij se, ne izvla�i se! Ta knjiga te je izdala. Za�to mi daje� taj pokvareni apokrif, hiljaditu kopiju, neve�ti falsifikat? Gde si deo knjigu?�

Otac je skrenuo pogled.

III

Pro�le su nedelje i moje uzbu�enje je spalo i uti�alo se, ali je slika knjige i dalje gorela u mojoj du�i svetlim plamenom, veliki i �u�tavi kodeks, uznemirena Biblija, preko �ijih listova je duvao vetar plja�kaju�i je kao ogromnu ru�u koja se rasipa.

Otac, vide�i da sam mirniji, pribli�io mi se jednom oprezno i rekao tonom blagog predloga: �U stvari, postoje samo knjige. Knjiga je mit, u koji verujemo u mladosti, ali s godinama prestajemo da je tretiramo ozbiljno.� Ve� tada sam imao druk�ije ube�enje, znao sam da je knjiga postulat, da je zadatak. Ose�ao sam na ple�ima teret velike misije. Nisam odgovorio ni�ta, pun prezira i besnog, mra�nog ponosa.

Jer, u to vreme sam ve� bio vlasnik tog dronjka od knjige, tih �alosnih ostataka, koje mi je �udna slu�ajnost sudbine pro�vercovala u ruke. Bri�no sam krio svoje blago od tu�ih o�iju, tuguju�i nad dubokim padom te knjige, za �ije unaka�ene ostatke ne bih bio kadar da pridobijem ni�ije razumevanje. Desilo se to ovako.

Jednog dana te zime zatekao sam Adelu u spremanju, sa �etkom u rukama, naslonjenu na pult, na kome je le�ala neka stara knjiga. Nagnuo sam se preko njenog ramena, ne toliko iz radoznalosti, koliko da se ponovo opijem mirisom njenog tela, �ija se mlada dra� bila nedavno objavila mojim probu�enim �ulima.

� Gledaj � govorila je podnose�i bez protesta moje pripijanje � da li je mogu�e da nekom izraste kosa do zemlje? Htela bih da imam takvu.

Pogledao sam crte�. Na velikom listu in folio nalazio se lik �ene, sna�nih i zdepastih oblika, lica punog energije i iskustava. Sa glave te dame padalo je ogromno runo kose, slivalo se te�ko niz ple�a i vuklo krajevima debelih pletenica po zemlji. Bio je to neki neverovatni eksces prirode, naboran i bogat ogrta�, ispleten od �ipaka kose, i te�ko je bilo zamisliti da taj teret ne pri�injava osetan bol i ne li�ava slobode kretanja glavu koju optere�uje. Ali vlasnica te divote izgledala je kao da je s ponosom nosi, a tekst od�tampan pokraj slike masnim slovima, kazivao je istoriju toga �uda i po�injao re�ima: Ja, Ana �ilag, ro�ena u Karlovicama, u Moravskoj, imala sam slabu kosu...

Bila je to duga istorija, po konstrukciji nalik na pri�u o Jovu. Ana �ilag je bo�jom voljom patila od nedostatka kose. Ceo gradi� sa�aljevao ju je zbog te mane, koja joj je pra�tana s obzirom na njen primeran �ivot, iako to i nije moralo sasvim biti bez njene krivice. I eto, kao rezultat vatrenih molitava, prokletstvo je bilo skinuto sa njene glave, Ani �ilag je ukazana milost, bog ju je pou�io, dobila je znake i nau�ena je, napravila je lek, �udotvoran lek koji je njenoj glavi vratio plodnost. Kosa je po�ela da joj raste i ne samo to, njen mu�, bra�a, ro�aci su se tako�e iz dana u dan pokrivali mo�nim, crnim krznom kose. Na slede�oj strani je bila pokazana Ana �ilag �est nedelja po objavljenju recepta, u dru�tvu svoje bra�e, zetova i bratanaca, ljudi bradatih do pojasa i brkatih, i sa divljenjem se gledalo na tu pravu eksploziju nefalsifikovane, medve�e mu�kosti. Ana �ilag je usre�ila ceo gradi�, na koji je si�ao pravi blagoslov u obliku talasaste kose i ogromnih griva, i �iji su mu�karci �istili zemlju bradama �irokim kao metle. Ana �ilag je postala apostol dlakavosti. Usre�iv�i rodni grad, za�elela je da usre�i i ceo svet i molila je, hrabrila, preklinjala ga, da radi svog spasenja primi taj bo�ji dar, taj �udotvorni lek, �iju je tajnu znala samo ona.

Tu istoriju sam pro�itao preko Adelinog ramena i iznenada me je �trecnula misao, od �ijeg udara me je svog obuzela vatra. Ta to je bila Knjiga, njene poslednje stranice, njen neslu�beni dodatak, zadnje krilo puno otpadaka i starudije! Fragmenti duge zaigrali su u uskovitlanim tapetama, istrgao sam iz Adelinih ruku staru knjigu i glasom koji mi je otkazao poslu�nost izbacio sam: �Odakle si uzela tu knjigu?�

� Budalo � rekla je sle�u�i ramenima � pa ona tu le�i stalno i svaki dan kidamo iz nje listove za meso iz mesarnice i za o�ev doru�ak...

IV

Otr�ao sam u svoju sobu. Uzbu�en do dna srca, goru�ih obraza, po�eo sam drhtavim rukama prelistavati knjigu. Na�alost, bilo je svega desetak listova. Nijedna strana pravog teksta, samo oglasi. Odmah iza proro�anstva dugokose Sibile dolazio je list posve�en �udotvornom leku za sve bolesti i tegobe. Elza-fluid s labudom � zvao se balsam i pravio je �uda. Strana je bila puna overenih svedo�anstava, uzbudljivih izve�taja lika nad kojim se �udo dogodilo.

Iz Erdelja, iz Slavonije, iz Bukovine dolazili su zdravi puni odu�evljenja, da posvedo�e, da vatrenim i uzbudljivim re�ima ispri�aju svoju istoriju. I�li su uvijeni u zavoje i pogrbljeni, ma�u�i ve� nepotrebnom �takom, zbacivali su flastere sa o�iju i poveze sa �krofula.

Kroz ta putovanja bogalja video se dalek i tu�an gradi� sa nebom belim kao hartija okoreo od proze i svakida�njosti. Bili su to gradovi zaboravljeni u dubini vremena, gde su ljudi privezani za svoje male sudbine, od kojih se nisu odvajali ni za trenutak. Obu�ar je bio skroz obu�ar, mirisao je na ko�u, imao je sitno i ispijeno lice, kratkovide blede o�i iznad bezbojnih, nju�kaju�ih brkova i skroz-naskroz se ose�ao kao obu�ar. I ako ih nisu boleli �irevi, ako im kosti nisu bile izlomljene, ako ih otok nije obarao u jazbinu, bili su sre�ni bezbojnom sivom sre�om, pu�ili su jevtin duvan, �uti �esarsko-kraljevski duvan, ili tupo ma�tali pred prodavnicom sre�aka.

Ma�ke su im pretr�avale put, �as sa leve �as sa desne strane, sanjali su crnog psa i svrbela ih je ruka. Ponekad su pisali pisma iz knjige pisama, bri�ljivo lepili marke i dvoume�i se i puni nepoverenja poveravali ih po�tanskom sandu�etu, u koje su udarali pesnicom, kao da su ga budili. A kroz njihove snove su posle toga preletali beli golubovi sa pismima u kljunovima i nestajali u oblacima.

Slede�e stranice su se uzdizale iznad sfera svakida�njih stvari u regione �iste poezije.

Tamo su bili harmonijumi, citre i harfe, nekada instrumenti an�eoskih horova, danas zahvaljuju�i napretku industrije dostupni po popularnoj ceni prostom �oveku, bogoboja�ljivom narodu radi okrepljenja srca i dopustive razonode.

Bilo je tamo verglova, pravih �uda tehnike, punih flauta skrivenih unutra, otvora i pi�taljki, orguljica koje su slatko podrhtavale kao gnezda slavuja koji su jecali, neocenjivo bogatstvo za invalide, izvor unosnih prihoda za bogalje i uop�te neophodnih u svakoj muzikalnoj ku�i. Video sam te verglove, lepo obojene, kako putuju na ple�ima neugodnih sivih star�i�a, �ija su lica, izjedena �ivotom, bila kao pokrivena pau�inom i sasvim nejasna, lica sa suznim nepokretnim o�ima, koje su lagano curile, lica li�ena �ivota, tako bezbojna i nevina kao kora drve�a ispucala od svakojakog vremena, koja su mirisala samo na ki�u i nebo kao i ona.

Odavno su zaboravili kako se zovu i ko su bili i, tako izgubljeni u sebi, vukli su noge zgr�enih kolena sitnim, ravnomernim, koracima u ogromnim te�kim cipelama po liniji sasvim pravoj i jednoli�noj, izme�u krivih i vijugavih puteva prolaznika.

U bela prepodneva bez sunca, prepodneva uko�ena od hladno�e, udubena u svakida�nje probleme dana, neprimetno su se izvla�ili iz gomile, spu�tali vergl na nogare po uglovima ulica, pod �utom trakom neba, precrtanom telegrafskom �icom, me�u ljudima koji su tupo �urili s podignutim okovratnicima, i po�injali svoju melodiju, ne od po�etka, nego od mesta gde su je ju�e prekinuli, i svirali: �Dajsi, Dajsi, odgovor mi daj...�, dok su se iz dimnjaka dizale bele perjanice pare. I �udna stvar � ta melodija, jedva zapo�eta, uskakala je odmah u slobodnu prazninu, u svoje mesto u tom satu i tom predelu, kao da je oduvek pripadala tom zami�ljenom danu izgubljenom u samom sebi, a po njenom taktu su jurile misli i sive brige �urnih prolaznika.

I kad se posle izvesnog vremena zavr�avala, otegnutim piskom vergla kome je bila izva�ena utroba, koji je po�injao sa sasvim drugog kraja � misli i brige su zastajale za trenutak, kao u igri, da bi promenile korak, a zatim bi se bez razmi�ljanja zavrtele u suprotnom pravcu po taktu nove melodije koja je izlazila iz frula vergla: �Malgo�ato, blago du�e moje...�

I u tupoj ravnodu�nosti toga prepodneva niko �ak nije ni primetio da se smisao sveta iz osnova promenio, da vi�e nije tekao po taktu �Dajsi, Dajsi...�, ve� naprotiv � �Mal-go-�ato...�

Ponovo prevr�em list... �ta je to? Pada li prole�na ki�a? Ne, to se cvrkut ptica prosipa kao sivo olovo na ki�obrane, jer evo tu se nude pravi kanarinci iz Harca. Kavezi puni �tiglica i �voraka, ko�evi puni peva�a i krilatih brbljivaca. Vretenasti i laki, kao da su vatom ispunjeni, skaku�u�i i podrhtavaju�i, okretni kao na glatkim �kripavim zasovnicama, rascvrkutani kao kukavice na satovima � oni su bili uteha u samo�i, ne�enjama su zamenjivali toplinu porodi�nog ognji�ta, izmamljivali iz najtvr�ih srca dobrotu materinskog ose�anja, toliko su imali pile�eg i uzbudljivog, i jo� kad ste prevrtali stranice nad njima, slali su vam svoje slo�eno, primamljivo cvrkutanje.

Ali su dalje ta �alosna skripta padala sve ni�e. Sada su si�la na bespu�a nekog sumnjivog �arlatanskog gun�anja. U dugom kaputu, s osmehom �ija se polovina gubila u crnoj bradi, neko se stavljao na uslugu publici. Gospodin Bosko iz Milana, majstor crne ma�ije svoga ceha, govorio je ne�to dugo i nejasno, pokazuju�i ne�to na vrhovima prstiju, �to stvar nije �inilo razumljivijom. Iako je po sopstvenom ube�enju dolazio do za�u�uju�ih zaklju�aka, koje je, kako izgleda, za trenutak odmeravao me�u osetljivim prstima, pre no �to im je lepr�av smisao odleteo sa prstiju u vazduh, iako je isticao suptilne pregibe dijalektike opominju�i podizanjem obrva, pripremaju�i nas za stvari neobi�ne, nisam ga shvatio, i �to je jo� gore � nisam ni �eleo da ga shvatim i ostavljao sam ga sa njegovom gestikulacijom, s prigu�enim tonom i celom skalom tamnih osmeha, da bih brzo prelistao poslednje stranice knjige koja se raspadala na komadi�e.

Na tim poslednjim stranicama, koje su o�evidno pale u besvesno buncanje, u o�iti besmisao, neki d�entlmen je nudio sopstvenu nepogre�ivu metodu kako da se postane energi�an i odlu�an u svojim odlukama i mnogo govorio o na�elima i karakteru. Ali dovoljno je bilo samo prevrnuti stranicu, da bi se postalo sasvim dezorijentisan u stvarima odlu�nosti i na�ela.

Tamo je sitnim korakom, sputana �lepom haljine, izlazila neka gospo�a Magda Vang i izjavljivala sa visine stegnutog dekoltea da se ruga mu�koj odlu�nosti i na�elima i da je njena specijalnost da lomi i najja�e karaktere. (Tu je pokretom noge name�tala �lep na zemlji.) Za tu svrhu postoje metode, nastavljala je kroz stisnute zube, nepogre�ive metode, o kojima ne�e da pri�a, upu�uju�i na svoje memoare sa naslovom �Iz purpurnih dana� (Izdanje Antropozofskog instituta u Budimpe�ti), u kojima je izlo�ila rezultate svojih kolonijalnih iskustava u oblasti dresure ljudi (taj izraz podvu�en i sa ironi�nim sjajem o�iju). I �udna stvar, ta dama koja je govorila tako lenjo i neceremonijalno, izgledala je sigurna da �e joj odobravati oni o kojima je govorila s takvim cinizmom, i u neobi�noj vrtoglavici i treperenju ose�alo se da su se pravci moralnih definicija �udno premestili i da smo u drugoj klimi, u kojoj kompas dejstvuje obratno.

To je bila poslednja re� knjige, koja je u du�i ostavila ukus neke �udne zaprepa��enosti, me�avinu gladi i uzbu�enja.

V

Nagnut nad tom knjigom, lica koje je plamsalo kao duga, goreo sam tiho od ekstaze do ekstaze. Utonuo u �itanje, zaboravio sam na ru�ak. Predose�anje me nije prevarilo. Bio je to Autentikum, sveti original, iako tako duboko poni�en i degradiran. I kada sam u kasni sumrak, bla�eno nasmejan, stavljao knjigu u najdublju fioku, prekrivaju�i je, da je ne primete, drugim knjigama � �inilo mi se da to sun�evo rumenilo stavljam da spava u komodi, rumenilo koje se stalno ponovo samo od sebe palilo i i�lo kroz sve plamenove i purpure, i jo� jednom vra�alo i nije htelo da se zavr�i.

Kako sam postao ravnodu�an prema svim ostalim knjigama!

Jer, obi�ne knjige su kao meteori. Svaka od njih ima jedan trenutak, takav momenat, kad s krikom uzle�e kao feniks, gore�i svim stranicama. Radi tog jednog trenutka, radi tog jednog momenta volimo ih kasnije, iako su tada jo� samo pepeo. I sa gorkom rezignacijom ponekad kasno putujemo kroz te ohla�ene stranice, propu�taju�i s drvenom lupom, kao brojanice, njihove mrtve formule.

Egzegeti knjige tvrde da sve knjige te�e ka Autentikumu. One �ive samo pozajmljenim �ivotom, koji se u trenutku uzleta vra�a svom starom izvoru. Ipak ne �elimo da dosa�ujemo �itaocu izlaganjem Doktrine. Hteli bismo da skrenemo pa�nju na jednu stvar: Autentikum �ivi i raste. �ta odatle proizlazi? Eto, kad slede�i put otvorimo na�u staru knjigu, ko zna gde �e tada ve� biti Ana �ilag i njene pristalice. Mo�da �emo je, dugokosu hodo�asnicu, ugledati kako svojim ogrta�em �isti drumove Moravske, putuju�i kroz daleku zemlju, kroz bele gradi�e utonule u svakida�njost i prozu i deli uzorke Elza-fluid balsama ljudima bla�enim duhom, mu�eni znojem i svrabom. Ah, �ta �e tada u�initi �estite gradske bradonje, sputane ogromnom kosurinom, �ta �e uraditi ta verna op�tina osu�ena na negovanje i administraciju svojih preteranih plodova? Ko zna ne�e li svi kupiti sebi prave verglove u �varcvaldu i ne�e li krenuti u svet za svojom apostolkom, da je tra�e po zemlji, sviraju�i na svim mestima �Dajsi, Dajsi�?

O, odisejo bradonja, �to lutaju od grada do grada tra�e�i svoju duhovnu majku! Kada �e se na�i rapsod dostojan te epopeje? Jer, kome su ostavili grad predat njihovoj brizi, kome su poverili vladavinu nad du�ama u gradu Ane �ilag? Zar nisu mogli predvideti da �e li�en svoje duhovne elite, svojih veli�anstvenih patrijarha � grad obuzeti sumnja i otpadni�tvo i da �e otvoriti svoje kapije � kome? � ah, cini�noj prevrtljivoj Magdi Vang (Izdanje Antropozofskog instituta u Budimpe�ti), koja �e u njemu otvoriti �kolu dresure i lomljenja karaktera?

Ali vratimo se na�im hodo�asnicima.

Ko ne zna tu staru gardu lutaju�ih Kimbra, veoma garavih ljudi na izgled jakih tela, na�injenih od tkiva bez snage i sokova? Sva njihova snaga, sva mo� u�la je u kosu. Antropolozi odavno lupaju glavu nad tom neobi�nom rasom, uvek obu�enom u crna odela, sa debelim srebrnim lancima na trbusima, s prstima u mo�nom, bronzanom prstenju.

Volim ih, te �as Kaspere �as Baltazare, njihovu duboku ozbiljnost, njihovu pogrebnu dekorativnost, te veli�anstvene mu�ke primerke s lepim o�ima, masnim sjajem ispr�ene kafe, volim taj plemeniti nedostatak �ivotne energije u bujnim i spu�vastim telima, morbidecu umiru�ih rodova, njihovo te�ko disanje u sna�nim prsima i �ak onaj miris valerijane koji �ire njihove brade.

Kao bo�ji an�eli staju ponekad neo�ekivano na vratima na�ih kuhinja, ogromni i zadihani i brzo umorni � bri�u znoj sa mokrog �ela, prevr�u�i plave beonja�e: u tom trenutku zaboravljaju svoje poslani�tvo i za�u�eno, tra�e�i izgovor, pretekst za svoj dolazak � pru�aju ruku za milostinju.

Vra�amo se Autentikumu. Ta nikad ga nismo ni napu�tali! I tu ukazujemo na �udnu osobinu knjige, ve� sada jasnu �itaocu, da se ona razvije za vreme �itanja, da su joj granice otvorene sa svih strana za sve fluktuacije i protoke.

Sad na primer, vi�e nikome ne nudi tamo �tiglice iz Harca, jer iz verglova tih brineta, iz preloma i prevoja melodije izle�u u nepravilnim razmacima te perjaste metlice i trg je zasut njima kao �arenim slovima. Ah, kakvo razmno�avanje, treperavo i puno cvrkuta... Oko svih grebena, motaka i zastavica stvaraju se pravi �areni zatvori, lepet krila i borbe za mesto. Dovoljno je proturiti kroz prozor dr�ku �tapa i da je oblepljenu nemirnom i te�kom gomilom ponovo uvu�ete u sobu.

U na�em pri�anju sada se brzim koracima pribli�avamo onoj veli�anstvenoj i katastrofi�noj eposi, koja u na�oj biografiji nosi ime genijalna.

Uzalud bismo poricali da ve� sada ose�amo to stezanje srca, taj slatki nemir, svetu tremu koja prethodi poslednjim stvarima. Uskoro �e nam u posudi ponestati boja, a u du�i sjaja, da stavimo najvi�e akcente, nacrtamo najsjajnije i ve� transcendentalne konture u toj slici.

Kakva je to genijalna epoha i kada je to bilo?

Tu za trenutak moramo postati sasvim ezoteri�ni, kao gospodin Bosko iz Milana, i sniziti svoj glas do prodornog �apata. Moramo poentirati na�a izlaganja zna�ajnim osmesima i, kao mrvicu soli, trljati vrhovima prstiju finu materiju imponderabilija. Nije na�a krivica ako ponekad budemo imali izgled onih prodavaca nevidljivih tkanina, koji neprirodnim gestovima pokazuju svoju zavodni�ku robu.

Dakle, da li je genijalna epoha bila ili nije? Te�ko je odgovoriti. I da, i ne. Jer, ima stvari koje se sasvim do kraja ne mogu dogoditi. Prevelike su da bi stale u doga�aj, i preveli�anstvene. One samo poku�avaju da se dogode, isprobavaju tle stvarnosti, da li ih mo�emo izdr�ati. I odmah se povla�e boje�i se da ne izgube svoj integritet u nesigurnosti realizacije. A ako su okrnjili svoj kapital, izgubili ovo ili ono u tim probama inkarnacije, odmah, ljubomorni oduzimaju, opozivaju svoje vlasni�tvo, reintegriraju se i posle toga u na�oj biografiji ostaju te bele mrlje, mirisni pe�ati, ti izgubljeni srebrni tragovi bosih an�eoskih nogu, rasejani ogromnim koracima po na�im danima i no�ima, dok ta puno�a hvale nadolazi i upotpunjuje se neprestano i kulminira nad nama, prelaze�i u trijumfu odu�evljenje za odu�evljenjem.

Pa ipak u izvesnom smislu nalazi se ona cela i izvorna u svakoj od svojih slabih i fragmentarnih inkarnacija. Tu dolazi do pojave reprezentacije i privremene zamene �ivota. Neki doga�aj mo�e u pogledu svoga porekla i svojih sopstvenih sredstava biti mali i ubog, pa ipak pribli�en oku mo�e u svojoj unutra�njosti otvarati beskrajnu i zra�nu perspektivu zahvaljuju�i tome �to vi�i �ivot poku�ava da se u njemu izrazi i �to sna�no blista u njemu.

Dakle, tako �emo skupljati te aluzije, ta zemaljska pribli�avanja i etape po putevima na�eg �ivota, kao komadi�e razbijenog ogledala. Komadi� po komadi� skuplja�emo to �to je jedno i nedeljivo � veliku epohu, genijalnu epohu na�eg �ivota.

Mo�da smo je u zahuktalosti umanjivanja, pod terorom neobuhvatnosti transcendentnoga � isuvi�e ograni�ili, stavili pod znak pitanja i poljuljali. Jer i pored svih ograda: ona je postojala.

Ona je postojala i ni�ta nam ne�e oduzeti tu sigurnost, taj sveli ukus koji jo� uvek ose�am na jeziku, tu hladnu vatru na nepcu, taj uzdah �irok kao nebo i sve� kao gutljaj �istog ultramarina.

Da li smo bar donekle pripremili �itaoca za stvari koje �e nastupiti, da li mo�emo preuzeti rizik putovanja u genijalnu epohu?

Na�a trema je pre�la i na �itaoca. Ose�amo njegovu nervozu. I pored tobo�nje �ivahnosti i nama je te�ko na srcu i puni smo straha.

Dakle u bo�je ime � sedamo i kre�emo.

Genijalna epoha

I

Obi�no su �injenice pore�ane u vremenu, nanizane na njegov tok kao na konac. One tamo imaju svoje prete�e i svoje konsekvence, koje se tiskaju, uzajamno �epaju neprestano i bez prekida. To ima svoj zna�aj i za pri�anje, kome su du�a nepokretnost i postupnost.

Me�utim, �ta da se uradi sa doga�ajima koji nemaju svog sopstvenog mesta u vremenu, sa doga�ajima, koji su do�li prekasno, kad ve� sve vreme bilo razdato, razdeljeno, razgrabljeno, i sada su ostali nekako u neizvesnosti, van stroja, lebde�i u vazduhu, besku�nici i lutalice?

Zar je mogu�e da je vreme pretesno za sve doga�aje? Mo�e li se dogoditi da sva mesta u vremenu budu ve� rasprodata? Zabrinuti, tr�imo du� celog tog voza doga�aja, spremaju�i se za putovanje.

Tako vam boga, zar ne postoji neka vrsta a�iota�e kartama za vreme?... Gospodine kondukteru!

Samo mirno! Bez suvi�ne panike, uredi�emo to tiho u okvirima svoje kompetencije.

Da li je �italac ne�to �uo o paralelnim prugama vremena u vremenu sa dvostrukim kolosekom? Da, postoje takvi sporedni krakovi vremena, istina malo nelegalni i problemati�ni, ali kad se �vercuju ovakvi prekobrojni doga�aji koji se ne daju uvrstiti � ne mo�e se biti veliki probira�. Probajmo, dakle, da u nekoj ta�ki istorije odvojimo takav bo�ni krak, slepi kolosek, da na njega bacimo te nelegalne istorije. Samo bez straha. To �e se desiti neprimetno, �italac ne�e pre�iveti nikakav potres. Ko zna � mo�da kad o tome govorimo prljava manipulacija je ve� iza nas i mi se vozimo slepim kolosekom.

II

Moja majka je dotr�ala prestra�ena i zagrlila je moj krik rukama, hote�i da ga prekrije kao po�ar i ugu�i u naborima svoje ljubavi. Zatvorila mi je usta ustima i vikala zajedno sa mnom.

Ali ja sam je odgurnuo i pokazuju�i vatreni stub, zlatnu gredu, koja je stajala koso u vazduhu, kao zanoktica, i nije dala da se zbaci � puna sjaja i praha koji je kru�io u njoj � vikao sam: � �Istrgni se, izvuci!�

Pe� se zacrvenila velikom �arenom nakaradom, naslikanom na njenom �elu, krv je navalila u nju i izgledalo je da �e se u gr�u tih �ila, stegna i cele te do pucanja napete anatomije osloboditi svetlim, petlovskim krikom.

Stajao sam ra�irenih ruku u nadahnu�u i izdu�enim, ispru�enim prstima pokazivao, pokazivao u gnevu, svirepo uzbu�en, i uspravan kao putokaz i drhte�i u ekstazi.

Moja ruka me je vodila, tu�a i bleda, vukla me je za sobom, uko�ena, vo�tana ruka, kao velike zavetne ruke, kao an�eoske ruke podignute na zakletvu.

Bilo je to pred kraj zime. Dani su stajali u kaljugama i u �eravici i imali podneblje puno vatre i bibera. Sjajni no�evi su sekli medenu mezgru dana na srebrne brazde, na prizme pune boja u preseku i pikantnih za�ina. Ali broj�anik podneva je gomila na malom prostranstvu sav sjaj tih dana i pokazivao sve sate vatrene i pune ognja.

U taj sat, ne mogu�i da primi �eravicu, dan se ljuskao tabacima srebrnog lima, �u�tavim staniolom, i sloj po sloj otkrivao svoju su�tinu od livenog sjaja. I kao da to jo� nije bilo dosta, dimnjaci su se pu�ili, dizali su se oblaci sjajne pare i svaki trenutak je eksplodirao velikim uzletom an�ela, burom krila, koje je nebo nezasito gutalo, uvek otvoreno za nove eksplozije. Njegove svetle grede su eksplodirale belim perjanicama, daleke tvr�avice razvijale su se u tihe lepeze nagomilanih eksplozija � pod sjajnom kanonadom nevidljive artilerije.

Prozor sobe, prepun neba, nadolazio je tim uzletom bez kraja i prelivao se sa zavesama, koje su cele u vatri, dime�i se u ognju, padale zlatnim senkama i drhtanjem vazdu�nih slojeva. Na divanu je le�ao kosi, vatreni kvadrat, koji se talasao sjajem, i nije mogao da se odvoji od poda. Taj vatreni stub uzbu�ivao me je do dna srca. Stajao sam op�injen, na ra�irenim nogama i o�ekivao ga promenjenim glasom, stranim, tvrdim psovkama.

Na pragu, u tremu stajali su zbunjeni, prepla�eni, kr�e�i ruke: ro�aci, susedi, ude�ene tetke. Prilazili su na prstima i odlazili, zavirivali kroz vrata, puni radoznalosti. A ja sam vikao.

� Vidite � vikao sam majci i bratu � uvek sam vam govorio da je sve zagra�eno, zazidano dosadom, neoslobo�eno! A sad gledajte, kakav izliv, kakav procvat svega, kakvo u�ivanje!...

I plakao sam od sre�e i nemo�i.

� Probudite se � vikao sam � po�urite u pomo�! Mogu li sam samcit iza�i na kraj sa tom poplavom, mogu li obuhvatiti taj potop? Kako da sam odgovorim na milion oslepljuju�ih pitanja kojima me Bog zasipa?

A kad su �utali, vikao sam u gnevu: ��urite se, zahvatajte puna vedra tog obilja, gomilajte zalihe!�

Ali niko nije mogao da me zameni, stajali su bespomo�ni i osvrtali se iza sebe, krili se za le�a suseda.

Tada sam shvatio �ta treba da �inim i pun odu�evljenja po�eo sam iz ormana izvla�iti stare biblije, o�eve trgova�ke knjige ispisane i ve� u raspadanju i bacati ih na patos pod taj vatreni stub, koji je stajao u vazduhu i goreo. Nisu mogli da me snabdeju sa dovoljno hartije. Brat i majka su stalno dotr�avali sa novim naramcima starih novina i dnevnika i gomilama ih bacali na zemlju. A ja sam sedeo izme�u tih hartija, zaslepljen sjajem, o�iju punih eksplozije, raketa i boja, i crtao. Crtao sam �urno, u panici, popreko, iskosa, preko �tampanih i zapisanih stranica. Moje �arene bojice su letele u nadahnu�u preko stubaca ne�itkih tekstova, jurile u genijalnim �krabotinama, u vratolomnim cik-cak potezima, sa�imaju�i se naglo u anagrame vizija, u rebuse sjajnih otkri�a, i ponovo se razvezuju�i u prazne i slepe munje, u potrazi za tragom nadahnu�a.

O, ti svetli crte�i, koji su rasli kao pod tu�om rukom, o te prozra�ne boje i senke! Kako �esto ih jo� i danas nalazim u snovima, posle toliko godina, na dnu starih fioka, sjajne i sve�e kao jutro � jo� vla�ne od prve rose dana: figure, predele, lica!

O, ta plavetnila koja su ledila dah od straha, o to zelenilo zelenije od �u�enja, i ti preludiji i cvrkuti boja jedva naslu�eni, za koje sam tek poku�avao da na�em ime!

Za�to sam ih profu�kao onda u bezbri�nosti obilja sa onom neshvatljivom lakomisleno��u? Dozvoljavao sam susedima da prevr�u i plja�kaju te gomile crte�a. Uzimali su �itave sve�njeve. U kakve sve ku�e nisu stigli, na kakvim �ubri�tima se nisu valjali tada! Adela je njima tapacirala kuhinju, tako da je postala svetla i �arena, kao da je u no�i pao sneg iza prozora.

Bilo je to crtanje puno okrutnosti, busija i napada. Kad sam tako sedeo napet kao luk, nepokretan i vrebaju�i, a u suncu oko mene je ble�tavo gorela hartija � dovoljno je bilo da crte�, prikovan mojom olovkom, u�ini najmanji pokret za bekstvo. Tada bi se moja ruka, sva podrhtavaju�i u novim refleksima i impulsima, besno bacala na njega kao ma�ka i, sad ve� tu�a, podivljala, grabljiva, munjevitim ujedima davila �udovi�te koje je htelo da joj umakne ispod olovke. I tek onda bi se odvajala od hartije, kad bi ve� mrtav i nepokretan le� �irio, kao u herbarijumu, svoju �arenu i fantasti�nu anatomiju u svesci.

Bio je to ubistveni lov, borba na �ivot i smrt. Ko je mogao u njoj razlikovati napada�a od napadnutog u tom klupku koje je frktalo od besa, u toj gu�vi punoj piske i prenera�enosti! De�avalo se da se moja ruka po dva i tri puta bacala na skok, da negde na �etvrtom ili petom tabaku dosegne �rtvu. �esto je vikala od bola i straha u kle�tama i �tipaljkama tih �udovi�ta koja su se uvijala pod mojim skalpelom.

Iz sata u sat sve mnogobrojnije su stizale vizije, tiskale se, pravile zatvore, dok jednog dana svi putevi i staze nisu zavrveli i otekli pohodima i cela zemlja se razgranala putovanjima, razjurila se otegnutim defiladama � beskrajnim hodo�a��ima �ivotinja i zveri.

Kao za Nojevih dana tekle su �arene procesije, te reke dlaka i griva, ta talasava le�a i repovi, te glave koje su se bez kraja potvrdno klimale po taktu stupanja.

Moja soba je bila granica i �eram. Tu su se zadr�avali, tiskali, bleje�i mole�ivo. Muvala su se, tapkala prepla�eno i divlje u mestu � grbava i rogata bi�a, za�ivena u sve kostime i oklope zoologije, i prestra�ena samih sebe, upla�ena sopstvenom maskaradom, gledala su prepla�enim i za�u�enim o�ima kroz privi�enja svojih rutavih ko�a i �alosno mukala pod svojim maskama, kao da su im usta bila zapu�ena.

Jesu li �ekali da im dam imena, da re�im njihove zagonetke koje nisu shvatali? Jesu li me pitali za svoje ime, da u�u u njega i ispune ga svojim bi�em? Dolazile su �udne ma�kare, stvorenja-pitanja, stvorenja-predlozi, i ja sam morao da vi�em i teram ih rukama.

Povla�ili su se unazad, saginju�i glave i gledaju�i popreko, i gubili se u sebi, vra�ali menjaju�i se u bezimeni haos, u skladi�te starih formi. Koliko je vodoravnih i uspravnih le�a tada pro�lo ispod moje ruke, koliko glava se provuklo ispod nje sa bar�unastim ma�enjem!

Tada sam shvatio za�to �ivotinje imaju rogove. Bilo je to � ono nerazumljivo �to nije moglo da stane u njihov �ivot, divlji i drski kapris, nerazumno i slepo uporstvo. Neka idee fixe, izrasla preko granica njihovog bi�a, vi�e od glave, i izronila naglo u svetlo, uko�ena u materiji, opipljiva i tvrda. Tamo je uzimala oblik divalj, neura�unljiv i neverovatan, uvr�ena u fantasti�nu arabesku, nevidljivu za njihove o�i, u u�asnu, u neznanu cifru, pod �ijom su grozotom �ivele. Shvatio sam za�to su te �ivotinje bile sklone neshvatljivoj i divljoj panici prepla�enog ludila: uvu�ene u svoje ludilo, nisu mogle da se ispletu iz haosa tih rogova, izme�u kojih su � saginju�i glave tu�no i divlje, kao da tra�e prolaz me�u njihovim granama. Te rogate �ivotinje su bile daleke od oslobo�enja i tu�no i ravnodu�no su nosile pe�at svoje pogre�ke na glavi.

Ali jo� dalje od svetla bile su ma�ke. Njihovo savr�enstvo je pla�ilo. Zatvorene u preciznost i urednost svojih tela, nisu znale ni gre�ke ni odstupanja. Za trenutak su silazile u dubinu, na dno svoga bi�a, i tada ostajale nepokretne u svom mekom krznu, postojale grozno i sve�ano ozbiljne, a o�i su im se zaokrugljivale kao mesec, gutaju�i pogled u svoje vatrene levke. Ali ve� posle jednog trenutka, izba�ene na obalu, na povr�inu, zevale su svojim ni�tavilom, razo�arane i bez iluzija.

U njihovom �ivotu punom gracije zatvorene u samu sebe nije bilo mesta ni za kakvu alternativu. I dosa�uju�i se u tom zatvoru savr�enstva bez izlaza, obuzete splinom � gun�ale su naboranom usnom, pune bespredmetne okrutnosti na kratkom, prugama ra�irenom licu. Dole su potajno promicale kune, tvorovi i lisice, lopovi me�u �ivotinjama, stvorenja nemirne savesti. Dokopali su se prevarom, intrigom, trikom svog mesta u �ivotu, uprkos planu stvaranja, i proganjane mr�njom, ugro�ene, uvek na stra�i, uvek u strahu za to mesto � vatreno su volele svoj ukradeni �ivot koji su sakrivale po jazbinama, spremne da budu raskomadane brane�i ga.

Najzad su sve pro�le i ti�ina je zagospodarila u mojoj sobi. Ponovo sam po�eo crtati, utonuo u moje stare knjige koje su odisale sjajem. Prozor je bio otvoren i na prozorskoj op�ivnici drhtale su u prole�njem vetru grlice i kumrije. Iskrivljuju�i glavu pokazivale su okruglo i stakleno oko iz profila, kao popla�eno i puno leta. Dani su potkraj postali meki, opalni i svetli, a onda opet biserni i puni maglovite blagosti.

Nai�li su uskr�nji praznici i roditelji su na jednu nedelju otputovali mojoj udatoj sestri. Ostavili su me samog u stanu na milost i nemilost mojim inspiracijama. Adela mi je svaki dan donosila ru�ak i doru�ak. Nisam prime�ivao njeno prisustvo kad bi zastala na pragu sve�ano odevena, miri�u�i prole�em iz svojih tilova i svila.

Kroz otvoren prozor dopirao je lak povetarac, ispunjavaju�i sobu refleksom dalekih predela. Trenutak su u vazduhu lebdele te vetrom donete boje svetlih daljina i odmah bledele, razilazile se u plavu senku, ne�nost i uzbu�enje. Poplava slika se malo bila umirila, izliv vizija ubla�io i uti�ao.

Sedeo sam na zemlji. Oko mene na podu su le�ale bojice i dugmad farbi, bo�je boje, plavetnila koja su disala sve�inom, zelenila zalutala �ak na ivicu �u�enja. I kad bih uzimao u ruku crvenu bojicu � u sjajni cvet su kretale sre�ne fanfare crvenila i svi balkoni su plovili talasima crvenih zastava, a ku�e su du� ulice pravile trijumfalni �palir. Defilei gradskih stra�ara u uniformama malinaste boje paradirali su po svetlim, sre�nim putevima a gospoda su im se klanjala polucilindrima boje tre�nje. Tre�njeva blagost, tre�njev cvrkut �tiglica ispunjavao je vazduh pun despi�a i blagog sjaja.

A kad bih pru�ao ruku po plavu boju � ulicama je preko svih prozora i�ao odsjaj kobaltnog prole�a, okna su se otvarala zve�e�i, jedno za drugim, puna plavetnila i nebeske vatre, zavese su se dizale kao na uzbunu i radosna i laka promaja i�la je tim �palirom izme�u ustalasanih muslina i oleandera na praznim balkonima, kao da se na drugom kraju te duge i svetle aleje javljao neko vrlo dalek i pribli�avao se � ozaren, a ispred njega je i�la vest, predose�anje, najavljivano letom lastavica, sjajnim vatrama, razbacivanim od milje do milje.

III

Na sam uskrs, krajem marta ili po�etkom aprila, izlazio je �loma, sin Tobijin, iz zatvora u koji je zatvaran na zimu posle avantura i ludosti leta i jeseni. Jedno popodne tog prole�a video sam ga kroz prozor kad je izlazio od frizera, koji je istovremeno bio berberin, frizer i hirurg grada, sa u�tivo��u, ste�enom u strogom zatvorskom re�imu, otvarao je staklena sjajna vrata berbernice i silazio niz tri drvena stepenika, osve�en i podmla�en, sasvim o�i�ane glave, u prekratkom sakou i visoko podignutim, kockastim pantalonama, vitak i mladala�kog izgleda i pored svojih �etrdeset godina.

Trg svete Trojice bio je u to vreme pust i �ist. Posle prole�nih poplava i blata, spranog kasnije pljuskovima, plo�nik je ostao umiven, osu�en mnogim danima tihog, diskretnog, lepog vremena, tim danima ve� velikim i mo�da suvi�e prostranim za to rano doba, malo preko mere izdu�enim, osobito ve�erima, kad se sumrak produ�avao bez kraja, jo� prazan u svojoj dubini, uzaludan i jalov u svom ogromnom o�ekivanju. Kad je �loma zatvorio za sobom staklena vrata berbernice, u njih je odmah u�lo nebo, kao u sve male prozore te ku�e na sprat, otvorene prema �istoj dubini senovitog nebeskog svoda.

Si�av�i sa stepenica, na�ao se sasvim sam na ivici velike, puste �koljke trga, preko koje je teklo plavetnilo neba bez sunca.

Taj veliki, �isti trg le�ao je tog popodneva kao mehur, kao nova godina koja jo� nije bila po�ela. �loma je stajao na njegovoj ivici sasvim siv i uga�en, zatrpan plavetnilom, i nije smeo svojom odlukom da lomi savr�enu kuglu neupotrebljenog dana.

Samo jednom godi�nje, na dan izlaska iz zatvora, ose�ao se �loma tako �ist, neoptere�en i nov. Dan ga je tada primao u sebe umivenog od greha, obnovljenog, pomirenog sa svetom, sa uzdahom je otvarao pred njim �iste krugove svojih horizonata, uven�ane tihom lepotom.

Nije se �urio. Stajao je na ivici dana i nije smeo da prekora�i, da svojim sitnim, mladim, malo hromim hodom prebri�e tu blago svedenu �koljku popodneva.

Prozirni dan je le�ao nad gradom. �utanje tog tre�eg sata po podne izvla�io je iz ku�a �istu belinu krede i �irilo je bezglasno, kao taliju karata, oko trga. Podeliv�i jednu turu, ve� je po�injalo novu, crpu�i rezerve beline iz velike, barokne fasade sv. Trojice, koja je kao ogromna bo�ja ko�ulja �to pada s neba, naborana u pilastre, rizalite i ni�e, raznete patosom voluta i arhivoluta, �urno ure�ivala na sebi tu veliku uznemirenu haljinu.

�loma podi�e lice, nju�kaju�i u vazduhu. Blagi lahor je donosio miris oleandera, miris prazni�kih stanova i cimeta. Tada je sna�no kihnuo, svojim slavnim si�u�nim hukom od koga su se golubovi na policijskoj stra�ari prepla�eno podigli i odleteli. �loma se nasme�i samom sebi: bog je potresom njegove nozdrve objavio dolazak prole�a. Bio je to znak sigurniji nego dolazak roda i od tada su dani imali da budu prekidani tim detonacijama, koje su, izgubljene u �umu grada �as bli�e, �as dalje svojim duhovitim komentarom potvr�ivale njegove doga�aje.

� �lomo! � viknuo sam stoje�i u prozoru na�eg niskog sprata.

�loma me je opazio, osmehnuo se svojim milim osmehom i salutirao mi.

� Sad smo sami na celom svetu, ja i ti � rekao sam tiho, dok je naduveni mehur neba odjekivao kao ba�va.

� Ja i ti � ponovio je tu�no se osmehnuv�i � kako je prazan svet danas.

Mogli bismo ga podeliti i dati mu novo ime � tako je otvoren, bespomo�an i ni�iji. U takav dan Mojsije prilazi ivici horizonta i gleda odande na zemlju. I kad je vidi tako belu, tihu, sa njenim plavetnilom i zami�ljeno��u, mo�e se desiti da mu se u o�ima izgubi granica, plavi�aste trake oblaka mu se podastru pod noge i on, ne znaju�i ni sam �ta radi, si�e na zemlju. A zemlja zami�ljena ne�e �ak ni primetiti onoga �to je si�ao na njene puteve, a ljudi �e se probuditi posle popodnevnog dreme�a i ne�e se ni�eg se�ati. Cela istorija �e biti kao izbrisana i bi�e kao u pradavna vremena, pre no �to je po�ela istorija.

� Je li Adela kod ku�e? � upitao je s osmehom.

� Nema nikoga, u�i na trenutak k meni, pokaza�u ti svoje crte�e.

� Ako nema nikog, ne�u odbiti sebi to zadovoljstvo. Otvori mi.

I osvr�u�i se u kapiji na sve strane, hodom lopova u�e unutra.

IV

� To su vanredni crte�i � govorio je udaljuju�i ih od sebe gestom znalca. Njegovo lice se ozarilo odsjajima boja i svetlosti. Ponekad bi savijao �aku oko oka i posmatrao kroz taj improvizirani durbin, ste�u�i crte u grimasu punu ozbiljnosti i znala�tva.

� Mo�e se re�i � kazao je � da je svet pro�ao kroz tvoje ruke, da bi se obnovio, da bi se olinjao u njemu i olju�tio kao �udotvorni gu�ter. O, zar misli� da bih krao i pravio hiljade ludosti, da se svet nije tako istro�io i propao, da stvari u njemu nisu izgubile svoju pozlatu � daleki odsjaj bo�jih ruku? �ta se mo�e po�eti u takvom svetu? Kako da �ovek ne posumnja, kako da ne padne duhom, kad je sve �vrsto zatvoreno, zazidano nad svojim smislom, i svuda samo udara� u ciglu, kao u zid tamnice? Ah, Juzefe, trebalo je da se ranije rodi�.

Stajali smo u toj polutamnoj, dubokoj sobi koja se u perspektivi izdu�ivala prema otvorenom prozoru na trg. Odande su �ak do nas dopirali talasi vazduha u blagim udarima, �ire�i se ti�inom. Svaki udar je donosio njen novi tovar za�injen bojama daljine, kao da je prethodni ve� bio upotrebljen i iscrpen. Ta tamna soba je �ivela samo refleksima dalekih ku�a iza prozora, odbijala je njihove boje u svojoj dubini, kao camera obscura. Kroz prozor, kao kroz cev dogleda, videli su se golubovi na policijskoj stra�ari, nadmeni, kako �etaju du� op�ivnice atike. Ponekad su se svi zajedno dizali i kru�ili nad trgom. Tada bi se soba za trenutak osvetlila od njihovih otvorenih krilnih pera, �irila se odsjajem njihovog dalekog lepeta krila, a zatim gasnula, kad bi sletaju�i zatvarali krila.

� Tebi, �lomo � rekao sam � mogu otkriti tajnu tih crte�a. Ve� od samog po�etka mu�ila me je sumnja, jesam li ja zaista njihov autor. Ponekad mi se �ine kao nehoti�ni plagijat, ne�to �to mi je do�apnuto, podmetnuto... Kao da se ne�to strano poslu�ilo mojim nadahnu�em za neznane mi ciljeve. Jer moram ti priznati � dodao sam tiho, gledaju�i ga u o�i � prona�ao sam Autentikum...

� Autentikum? � zapitao je lica obasjanog naglim bleskom.

� Da, uostalom pogledaj i sam � rekao sam spu�taju�i se na kolena nad fiokom komode.

Izvadio sam najpre svilenu Adelinu haljinu, kutiju sa trakama, njene nove cipelice sa viskom potpeticama. Miris pudera ili parfema razi�ao se po vazduhu. Podigao sam jo� nekoliko knjiga: na dnu je le�ala dugo nevi�ena, draga knjiga, i sjajila se.

� �lomo � rekao sam uzbu�en � pogledaj, evo le�i... � Ali on je stajao zami�ljen sa Adelinom cipelicom u ruci i posmatrao je sa dubokom ozbiljno��u.

� To bog nije rekao � govorio je � a ipak me to tako duboko ube�uje, pritiska uza zid, oduzima mi poslednji argument. Te linije su neodoljive, potresno ta�ne, kona�ne i udaraju u samu sr� stvari. �ime �e� se zakloniti, �ta �e� im suprotstaviti, kad si ve� sam potkupljen, nadglasan i izdat od najvernijih saveznika. Bilo je �est bo�jih i svetlih dana stvaranja. Ali sedmoga dana bog nije izdr�ao. Sedmog dana je osetio stranu materiju pod rukama i, prepla�en, skinuo je ruke sa svetla, iako je njegovo stvarala�ko odu�evljenje bilo sra�unato na jo� mnoge dane i no�i. O, Juzefe, �uvaj se sedmog dana...

I podi�u�i u�asnut Adelinu cipelicu, govorio je kao op�injen sjajnom, ironi�nom re�ito��u lakovane ljuske: �Shvata� li stra�an cinizam tog simbola na �enskoj nozi, provokaciju njenog razbludnog kora�anja na tim neobi�nim potpeticama? Kako bih te mogao ostaviti u vlasti tog simbola! Sa�uvaj bo�e, da to treba da u�inim...

Govore�i to, spretnim pokretima je gurao Adeline cipele, haljinu i korale u nedra.

� �ta to radi�, �lomo? � rekao sam zaprepa��en.

Ali se on brzo udaljavao prema vratima lako hramlju�i u svojim prekratkim kockastim pantalonama. U vratima je jo� jednom okrenuo sivo, sasvim nejasno lice i podigao ruku u gestu umirivanja. Bio je ve� iza vrata.

Prole�e

I

Ovo je istorija jednog prole�a koje je bilo istinitije, vi�e zaslepljuju�e i ble�tavije od drugih prole�a, koje je prosto ozbiljno shvatilo svoj doslovni tekst, taj nadahnuti manifest, pisan najsvetlijim, prazni�nim crvenilom, crvenilom po�tanskog laka i kalendara, crvenilom olovke u boji i crvenilom entuzijazma, krasuljkom sre�nijih telegrama odande...

Svako prole�e tako po�inje, od tih ogromnih i zasenjuju�ih horoskopa, koji prelaze meru jednog doba godine, u svakom � da najzad to ka�emo � ima sve to: beskrajni pohodi i manifestacije, revolucije i barikade, preko svakog u jednom trenutku prelazi taj vreli vihor zaborava, ta bezgrani�nost tuge i pijanstva koja uzalud tra�i adekvat u stvarnosti.

Ali posle toga te predrasude i te kulminacije, te nagomilanosti i ekstaze ulaze u cvetanje, cele ulaze u bujanje hladnog li��a, u prole�ne vrtove no�ima uznemirene i �um ih guta. Tako prole�a izdaju sama sebe � jedno za drugim utonula u zadihano �u�tanje rascvetalih parkova, u njihova nadola�enja i plime � zaboravljaju na svoje zakletve, gube list po list svoga testamenta.

Jedino ovo prole�e je imalo hrabrosti da izdr�i, da ostane verno, da izvr�i sve. Posle tolikih neuspelih proba, uzleta, inkantancija htelo je najzad da se doista konstitui�e da izbije u svet kao generalno i poslednje prole�e.

Taj vihor doga�aja, taj uragan zgoda: sre�an dr�avni udar, ti pateti�ni, uzvi�eni i trijumfalni dani! Hteo bih � da korak te istorije uhvati njihov takt koji odu�evljava i nadahnjuje, da preuzme juna�ki ton te epopeje, izravna se u mar�u sa ritmom te prole�ne Marseljeze!

Tako je neobuhvatan horoskop prole�a! Ko mu mo�e uzeti za zlo �to se ono u�i da ga �ita na sto na�ina, kombinuje naslepo, silabizuje u svim pravcima, sre�no kad mu po�e za rukom da ne�to de�ifruje usred zbunjuju�eg poga�anja ptica. �ita ono taj tekst i unapred i unatrag, gube�i smisao i hvataju�i ga ponovo, u svim verzijama, u hiljadama alternativa, treperenja glasa i cvrkuta. Jer ceo tekst prole�a je zapisan dvosmislenostima, nedore�enostima, elipsama, ista�kan mesto slova u praznom plavetnilu, a u slobodne razmake me�u slovima ptice ume�u svoje �udljive pretpostavke i svoje odgonetke. Zato �e se ova istorija po uzoru na taj tekst vu�i na mnogim razgranatim kolosecima i cela �e biti i�arana prole�nim crticama, uzdasima i ta�kicama.

II

Tih pretposlednjih no�i, podivljalih i prostranih, pokrivenih ogromnim nebesima jo� sirovim i bez mirisa, koja su preko rup�aga i vazdu�nih polja vodila u zvezdana bespu�a � otac me je uzimao sa sobom na ve�eru u malu ba�tensku restauraciju, zatvorenu izme�u zadnjih zidova poslednjih ku�a na trgu.

I�li smo u mokroj svetlosti fenjera, koji su zve�ali pod udarcima vetra, napre�ac preko velikog zasvo�enog prostora trga, sami, pritisnuti mno�tvom vazdu�nih lavirinata, izgubljeni i dezorijentisani u pustim prostranstvima atmosfere. Otac je dizao prema nebu lice obliveno slabom svetlo��u i s gorkom zabrinuto��u posmatrao taj zvezdani �ljunak rasejan po pli�acima �iroko razgranatih i razlivenih virova. Njihove nepravilne i nebrojene grupe jo� se nisu sre�ivale ni u kakve konstelacije, nikakve figure nisu zavladale tim prostranim i jalovim vodoplavnim dolinama. Tuga zvezdanih pustinja pritiskivala je grad, fenjeri su odozdo probijali no� sve�njevima zraka, vezuju�i ih ravnodu�no od �vora do �vora. Pod takvim fenjerima prolaznici su se zadr�avali po dva, po tri u krugu svetla, koje je oko njih stvaralo prolaznu iluziju sobe u svetlu stone lampe � u ravnodu�noj i nemiloj no�i, koja se gore raspadala u nepravilna prostranstva, u divlje vazdu�ne predele, iskrzane udarcima vetra, �alosne i bezdomne. Razgovori se nisu mogli odr�ati, sa o�ima u dubokoj senci �e�ira sme�kali su se zami�ljeno slu�aju�i daleki �um zvezda, koji je kao na kvascu rastao u prostranstvu te no�i.

U ba�tenskoj restoraciji staze su bile posute �ljunkom. Dva fenjera na stubovima zami�ljeno su �i�tala. Gospoda u crnim gerocima sedela su po dvojica � po trojica, pogrbljeni nad belo zastrtim stolovima, besmisleno zagledani u sjajne tanjire. Sede�i tako izra�unavali su u sebi pokrete i poteze na velikoj crnoj �ahovskoj tabli neba, videli su u mislima me�u zvezdama skokove konja i izgubljene figure, i konstelacije koje su odmah dolazile na njihova mesta.

Muzikanti na estradi su umakali brkove u �a�e gorkog piva i tupo �utali zagledani u svoju unutra�njost. Njihovi instrumenti, violine i violon�ela plemenitih kontura, le�ali su odlo�eni na stranu pod bezglasno �u�tavim pljuskom zvezda. Ponekad su ih uzimali u ruke i ude�avali za probu, pla�no ih �timovali na ton svojih grudi, koji su probali iska�ljavaju�i se. Zatim su ih opet ostavljali, kao da su bili jo� nezreli i po meri nisu odgovarali toj no�i koja je dalje ravnodu�no tekla. Tada su u ti�ini i oseci misli, dok su vilju�ke i no�evi tiho zveckali na belo zastrtim stolovima, violine iznenada same ustajale, prerano odrasle i punoletne, malo�as jo� tako pla�ljive i nesigurne, sada su postale govorljive, vitke i use�ena pojasa, i davale izve�taj o svom punomo�stvu, pokretale za trenutak odlo�enu ljudsku stvar i vodile dalje taj izgubljeni proces pred ravnodu�nim tribunalom zvezda, me�u kojima su se vodenim znacima ocrtavale krivine i profili instrumenata, fragmentarni klju�evi, nedovr�ene lire i labudi, imitativni, besmisleni zvezdani komentar na margini muzike.

Gospodin fotograf koji je ve� od nekog vremena bacao od susednog stola zna�ajne poglede ka nama, pre�ao je najzad za na� sto, prenose�i svoju �a�u piva sa svoga stola na na�. Osmehivao se zna�ajno, borio se sa sopstvenim mislima, pucketao prstima, gube�i stalno iznova neuhvatljivu poentu situacije. Od po�etka smo ose�ali njenu paradoksalnost. To improvizovano restorantsko logori�te, pod znakom dalekih zvezda, bankrotiralo je bez spasa, bedno propadalo, ne mogu�i da zadovolji pretenzije no�i koje su rasle bez mere. �ta smo mogli suprotstaviti tim pustinjama bez dna? No� je precrtavala to ljudsko preduze�e, koje su uzalud poku�avale da brane violine, zauzimala je prazninu, dovla�ila svoja sazve��a na osvojene pozicije.

Videli smo logori�te stolova koji su se osloba�ali, logori�te pobacanih servijeta i stolnjaka, preko kojih je no� prelazila u trijumfu, sjajna i bezbrojna. Digli smo se i mi, dok je na�a misao, oti�av�i ispred tela, ve� odavno jurila za bu�nim kloparanjem njenih kola, za dalekom, �iroko razasutom lupom tih velikih i svetlih drumova.

Tako smo i�li pod raketama njenih zvezda, anticipiraju�i u mislima zatvorenim o�ima njene opsene koje su postajale sve vi�e i vi�e. Ah, taj cinizam trijumfalne no�i. Zaposev�i celo nebo, sada je igrala domine u njegovim prostranstvima, lenjo i bez ra�una, ravnodu�no skupljaju�i milionske dobitke. Zatim puna dosade, crtala je na boji�tu prevrnutih tablica prozra�ne �krabotine, nasmejana lica, uvek jedan isti osmeh hiljadama puta ponovljen, koji je za trenutak � ve� ve�an � prelazio u zvezde, rasipao se u zvezdanu ravnodu�nost. Usput smo u�li u poslasti�arnicu na kola�e. Tek �to smo u�li kroz zvu�na, staklena vrata u tu belu, glaziranu unutra�njost, punu sjajnog �e�era � no� je odmah stala svim zvezdama, iznenada oprezna i pa�ljiva, radoznala, da joj ne umaknemo. Strpljivo je �ekala na nas celo vreme, stra�are�i pred vratima, svetle�i s visine kroz okna nepokretnim zvezdama, dok smo mi duboko razmi�ljaju�i birali kola�e. Tada sam prvi put ugledao Bjanku. Stajala je okrenuta profilom kraj tezge, sa guvernantom, u beloj haljini, vitka i kaligrafska, kao da je bila iza�la iz Zodijaka. Nije se okretala, stoje�i u uzornom kontrapostu mladih devojaka jela je kola� s kremom. Nisam je video jasno, sav jo� isprecrtan zvezdanim cik-cak linijama. Tako su se prvi put ukrstili na�i horoskopi, jo� veoma zamr�eni. Susreli su se i ravnodu�no zamrsili. Jo� nismo shvatili na�u sudbinu u tom ranom zvezdanom aspektu i iza�li smo ravnodu�no, lupaju�i staklenim vratima.

Posle toga smo se vra�ali okolnim putem kroz daleko predgra�e. Ku�e su postajale sve ni�e i re�e, najzad su se pred nama razmakle i poslednje i mi smo stupili u druk�iju klimu. Naglo smo u�li u blago prole�e, u toplu no� koja se srebrila po blatu mladim, tek izi�lim, ljubi�astim mesecom. Ta pretprole�na no� je napredovala u �urnom tempu, grozni�avo istr�avala pred svoje kasne faze. Vazduh, tek nedavno za�injen jo� obi�nom oporo��u tog vremena, naglo je postao sladak i otu�an, pun mirisa ki�nice, vla�ne gline i prvih visibaba koje su lunati�no procvetavale u belom magi�nom svetlu. I pravo je �udo �to se pod tim �tedrim mesecom no� nije zarojila �abljom pihtijom na srebrnim blatima, nije se izlegla ikrom, nije se raspri�ala hiljadama nju�kica koje spletkare na tim gomilama �ljunka kraj reke, kroz koje je sve pore proticala sjajna mre�a slatke vode. I trebalo je dore�i, odgonetnuti to kreketanje u toj no�i bu�noj i izvorskoj, punoj potko�nih drhtaja, da bi � za trenutak zaustavljena � krenula dalje a mesec kulminirao, sve belji i belji, kao da je prelivao svoju belinu iz �a�e u �a�u, sve vi�i i sve blistaviji, sve magi�niji i transcedentalniji.

Tako smo i�li pod sve ve�om gravitacijom meseca. Otac i gospodin fotograf su me uzeli izme�u sebe, jer sam padao s nogu od velike pospanosti. Na�i koraci su �kripali u mokrom pesku. Odavno sam ve� spavao idu�i i pod kapcima sam ve� imao celu fosforescenciju neba, punu sjajnih znakova, signala i zvezdanih fenomena, kad najzad stadosmo na otvorenom polju. Otac me je polo�io na kaput razastrt na zemlji. Zatvorenih o�iju sam video kako se sunce, mesec i jedanaest zvezda uredilo za paradu na nebu, defiluju�i preda mnom. �Bravo, Juzefe!� povikao je otac i sa odobravanjem zatap�ao rukama. Bio je to o�iti plagijat izvr�en na drugom Juzefu i primenjen na sasvim druge prilike. Niko mi to nije prebacivao. Moj otac Jakub je klimao glavom i cmoktao jezikom, a gospodin fotograf je postavio svoj trono�ac na pesak, razvukao meh aparata kao harmoniku i ceo utonuo u nabore crnog sukna: fotografisao je tu neobi�nu pojavu, taj blistavi horoskop na nebu, dok sam ja s glavom koja se kupala u svetlosti le�ao zasenjen na kaputu i nemo�no pridr�avao taj san za ekspoziciju.

III

Dani su postali dugi, svetli i prostrani, skoro isuvi�e prostrani za svoju sadr�inu jo� ubogu i nikakvu. Bili su to dani predvi�eni za rastenje, dani puni �ekanja, pobledeli od dosade i nestrpljivosti. Jasan dah, sjajni vetar i�ao je kroz prazninu tih dana, jo� nepomu�en isparenjima nagih vrtova, punih sunca, �istio je ulice i ove su stajale duge i svetle, sve�ano po�i��ene, kao da su �ekale na ne�iji jo� daleki i neznani dolazak. Sunce se lagano kretalo ka ekvinociju, usporavalo svoj beg, stizalo u uzornu poziciju, u kojoj je trebalo da stane u idealnoj ravnote�i, ispu�taju�i potoke ognja, porciju za porcijom, na pustu i halapljivu zemlju.

Svetla i beskrajna promaja je duvala kroz celu �irinu horizonta, pravila �palire i aleje pod �istim linijama perspektive, postajala glatka u velikom i praznom duvanju i najzad zastajala zadihana, ogromna i blistava, kao da je htela da u svom sveobuhvatnom ogledalu zatvori idealni lik grada, fatamorganu produ�enu u dubinu njegove sjajne izdubenosti. Tada je svet za trenutak postajao nepomi�an, zastajao bez daha, zasenjen, sa �eljom da ceo u�e u tu varljivu sliku, u tu provizornu ve�nost koja mu je otvarana. Ali sre�na ponuda je prolazila, vetar je razbijao svoje ogledalo i vreme nas je opet stavljalo pod svoju vlast.

Nai�ao je uskr�nji raspust, dug i nepregledan. Slobodni od �kole, skitali smo se po gradu bez cilja i potrebe, nismo umeli da iskoristimo slobodu. Bila je to sasvim prazna sloboda, neodre�ena i bez primene. Sami jo� bez definicije o�ekivali smo je od vremena, koje nije umelo da je na�e, gube�i je usred hiljada lukavstava.

Pred kafanom su ve� bili postavljeni stolovi na plo�niku. Gospo�e su sedele za njima u svetlim �arenim haljinama i gutale vetar malim gutljajima kao sladoled. Suknje su �u�tale, vetar ih je ujedao odozdo, kao malo razbesnelo psetance, gospo�e su dobijale crvene pe�ate na obrazima, lica su im gorela od suvog vetra a usne se su�ile. Jo� je trajao antrakt i velika dosada antrakta, svet se lagano i s tremom pribli�avao nekoj granici, prerano stizao do neke mete i �ekao.

Tih dana smo imali kurja�ke apetite. Isu�eni vetrom tr�ali smo ku�i, da u tupoj zami�ljenosti jedemo ogromno koma�e hleba sa maslacom, kupovali smo na ulici velike, sve�e �evreke koji su pucketali od sve�ine, sedeli smo svi jedan do drugog u prostranom tremu zgrade na trgu � puste i zasvo�ene � bez ijedne misli u glavi. Kroz niske arkade video se beli i �isti prostor trga. Burad od vina su stajala u nizu pod zidom i mirisala. Sedeli smo na dugoj tezgi, na kojoj su se pazarnih dana prodavale �arene selja�ke marame i bespomo�ni i od dosade dobovali smo nogama po daskama.

Iznenada Rudolf, kome su usta bila prepuna �evreka, izvadi iz nedara album za marke i otvori ga preda mnom.

IV

Tada sam shvatio za�to je to prole�e do toga vremena bilo tako pusto, izdubljeno i zadihano. Ne znaju�i za to, smirivalo se u sebi, u�utkivalo, povla�ilo u dubinu � pravilo je mesto, celo se otvaralo u �isto prostranstvo, pusto plavetnilo bez mi�ljenja i definicije � za�u�ena naga forma spremna da primi neznani sadr�aj. Odatle ta plava, kao iz sna probu�ena neutralnost, ta velika i kao ravnodu�na spremnost na sve. To prole�e se celo dr�alo u pripravnosti � bezljudno i prostrano, celo se stavljalo na raspolo�enje bez daha i bez svesti � jednom re�ju �ekalo je na otkrovenje. Ko je mogao predvideti da �e iza�i sasvim gotovo, u punoj opremi i zasenjuju�e iz Rudolfovog albuma za marke.

Bile su to �udne skra�enice i formule, recepti za civilizacije, zgodni talismani u kojima se sa dva prsta mogla utvrditi esencija klima i provincija. Bili su to �ekovi za imperiju i republike, za arhipelage i kontinente. �ta su vi�e mogli imati cesari i uzurpatori, osvaja�i i diktatori? Iznenada sam upoznao slast vlasti nad zemljama, trn one nezasitosti, koja se mo�e umiriti samo vladanjem. S Aleksandrom Makedonskim za�eleo sam ceo svet. I ni pedlja zemlje manje od celog sveta.

V

Taman, strastan, pun okorele ljubavi primao sam defile tih stvorenja, dr�ave koje su mar�irale, sjajne pohode, koje sam video u intervalima, kroz purpurna pomra�enja, ogluveo od udara krvi, koja je bila u srce po taktu tog univerzalnog mar�a svih naroda. Rudolf je propu�tao pred mojim o�ima te bataljone i pukove, rukovodio defileom, pun usrdnosti i zauzetosti. On, vlasnik tog albuma, degradirao se dobrovoljno do uloge kao nekog a�utanta, sve�ano je podnosio raport kao zakletvu, uzbu�en, zaslepljen i dezorijentisan u svojoj ulozi nejasnoj i punoj dvosmislenosti. Najzad u odu�evljenju, u nastupu neke strasne velikodu�nosti, prika�io mi je kao orden na grudi � ru�i�astu Tasmaniju koja je plamtela kao maj, i Hajdarabad koji je vrveo od ciganskog mucanja zamr�enih alfabeta.

VI

Tada se dogodilo to otkrovenje, ta iznenadna pokazana vizija razbuktale lepote sveta, tada je stigla ta sre�na vest, tajna poslanica, ta specijalna misija neobuhvatnih mogu�nosti �ivota. �irom su se otvorili svetli horizonti, svirepi i koji zadr�avaju dah, svet je drhtao i treperio u svojim zglobovima, opasno se nakretao, prete�i da �e isko�iti iz svih mera i pravila.

�ta je sama po sebi, dragi �itao�e, po�tanska marka? �ta je taj profil Franca Jozefa I sa �elom oven�anom lovorovim vencem? Nije li on simbol svakida�njosti, determinacija svih mogu�nosti, jemstvo neprelaznih granica, u koje je ve� jednom zauvek zatvoren svet?

Svet je tada bio sa svih strana obuhva�en Francom Jozefom I i iz njega nije bilo izlaska. Izrastao je na svim horizontima, iza svih uglova se pomaljao taj svuda prisutni i neizbe�ni profil, zaklju�avao je svet, kao tamnicu. I evo, kad smo ve� bili izgubili nadu, pomirili se u sebi sa jednosmisleno��u sveta, sa tom tesnom nepromenljivo��u, �ija je mo�na garancija bila Franc Jozef I � iznenada, kao neva�na stvar, otvorio si preda mnom taj album sa markama, o Bo�e, dozvolio si mi da bacim letimi�an pogled na tu knjigu koja se ljuskala sjajem, na album s markama koji je zbacivao svoju ode�u, stranu po stranu, sve svetliji i sve stra�niji... Ko �e mi zameriti �to sam tada stajao zasenjen, malaksao od uzbu�enja, a iz o�iju punih sjaja su mi tekle suze. Kakav zasenjuju�i relativizam, kakav kopernikovski �in, kakva nestalnost kategorija i pojmova! Dakle, toliko si dao na�ina postojanja, o Bo�e, dakle takav je tvoj neizbrojni svet! To je vi�e nego �to sam mogao pomisliti u najsmelijim snovima. Dakle, istina je ta rana anticipacija du�e, koja je uprkos o�evidnosti tvrdoglavo smatrala da je svet neizbrojan!

VII

Svet je tada bio ograni�en Francom Jozefom I. Na svakoj po�tanskoj marki, na svakoj moneti i na svakom pe�atu njegov lik je konstatovao nepromenljivost sveta, nepokolebljivi dogmat njegove jednosmislenosti. Takav je svet i nema drugih svetova osim ovoga � govorio je pe�at sa cesarsko-kraljevskim starcem. Sve ostalo je uobra�enje, divlja pretenzija i uzurpacija. Na sve je legao Franc Jozef I i zaustavio svet u njegovom rastu.

Iz dubine na�eg bi�a naginjemo ka pravomislenosti, dragi �itao�e. Lojalnost na�e u�tive prirode nije neosetljiva za �ar autoriteta. Franc Jozef je bio najvi�i autoritet. Ako je taj autoritativni starac bacao sve svoje dostojanstvo na tas te istine � �ta se tu moglo, trebalo je pomiriti se s napu�tanjem ma�tanja du�e, njenih usrdnih anticipacija � smestiti se nekako, kako se mo�e u tom jedino mogu�em svetu, bez iluzija i bez romantike � i zaboraviti.

Ali kad se ve� tamnica zatvara neopozivo, kad je poslednji otvor zazidan, kad se sve zaklelo da pre�uti, o Bo�e, kad je Franc Jozef I pregradio, zalepio poslednju pukotinu, da ne bi bio ugledan, tada si ustao u �umnom pla�tu mora i kontinenata i otkrio si njegovu la�. Ti, Bo�e, uzeo si tada na sebe odijum jeresi i eksplodirao si na svet tom ogromnom, �arenom i veli�anstvenom hulom. O veli�anstveni Herezijar�e! Udario si tada u mene tom vatrenom knjigom, eksplodirao si albumom za marke iz Rudolfova d�epa. Tada jo� nisam poznavao trouglasti oblik albuma za marke. U svojoj zaslepljenosti zamenjivao sam ga sa papirnim pi�toljem iz koga smo pucali u �koli pod klupom, za pakost profesorima. O, kako si ti pukao iz njega, o Bo�e! To je bila tvoja strasna tirada, to je bila tvoja plamena i sjajna filipika protiv Franca Jozefa I i njegove dr�ave proze, to je bila prava knjiga sjaja.

Otvorio sam i preda mnom su blesnula �arenila svetova, vetrom neobuhva�enih prostranstava, panoramom uzvitlanih horizonata. Ti si i�ao kroz nju, list za listom, vuku�i za sobom taj �lep satkan od svih sfera i klimata. Kanada, Honduras, Nikaragva, Abrakadabra, Hiporabundija... Razumeo sam te, o Bo�e. To su sve bila lukavstva Tvoga bogatstva, to su bile prve re�i koje su Ti pale na pamet. Segnuo si rukom u d�ep i pokazao mi, kao �aku dugmadi, mogu�nosti koje su vrvele u Tebi. Tebi nije bilo stalo do tamnosti, govorio si �ta ti je pljuva�ka na jeziku donela. Mogao si isto tako re�i i: Panfibras i Haleljiva, i vazduh bi me�u palmama zabrujao od mo�nih udara papagajskih krila, a nebo, kao ogromna, stostruka, safirna ru�a, razduvana do dna, pokazala bi zasenjuju�u sr� � oko Tvoje paunooko, pokriveno trepavicama i stra�no, zatreptalo bi sjajnim korenom Tvoje mudrosti, zablistalo bi nadbojom, zamirisalo bi nadmirisom. Ti si hteo da me zaseni�, o Bo�e, da se pohvali�, da malo pokoketuje� sa mnom, jer i Ti ima� trenutke sujetnosti, kada se odu�evljava� samim sobom. O kako volim taj trenutak!

Kako si postao poni�en, France Jozefe I, i Tvoje evan�elje proze! Uzalud su Te tra�ile moje o�i. Najzad sam Te na�ao. I Ti si bio u toj gomili, ali kako mali, zba�en sa prestola i siv. Mar�irao si sa ostalima po drumskoj pra�ini iza Ju�ne Amerike i pred Australijom i pevao si sa ostalima: Hosana!

VIII

Postao sam adept novog evan�elja. Sprijateljio sam se sa Rudolfom. Divio sam mu se, predose�aju�i nejasno da je on samo oru�e, da je knjiga nekom drugom namenjena. I doista on je pre li�io na njenog �uvara. Katalogizirao je, lepio, odlepljivao, zaklju�avao u orman. U su�tini stvari bio je tu�an kao onaj koji je znao da �e njega biti sve manje, dok �e mene biti sve vi�e. Bio je kao onaj koji je do�ao da ispravlja puteve Gospodnje.

IX

Imao sam mnogo razloga da smatram da je ta knjiga bila namenjena meni. Mnogi znaci pokazivali su da se ona meni obra�ala kao specijalna misija, li�no poslanstvo i poruka. To sam poznao po tome �to se niko nije ose�ao njenim vlasnikom. �ak ni Rudolf koji joj je pre slu�io. U su�tini mu je bila tu�a. On je bio kao nemaran i lenj sluga u kmetstvu obaveze. Ponekad mu je zavist zalivala srce gor�inom. U sebi se bunio protiv svoje uloge klju�ara blaga koje mu nije pripadalo. Sa zavi��u je posmatrao refleks dalekih svetova, koji je tihom gamom boja putovao po mom licu. Tek odbijen od mog lica dopirao je do njega daleki odsjaj tih stranica, u kojima njegova du�a nije imala udela.

X

Jednom sam video ma�ioni�ara. Stajao je na bini, mr�av, vidljiv sa svih strana, i dr�ao svoj cilinder, pokazuju�i svima njegovo prazno i belo dno. Obezbediv�i na taj na�in van svake sumnje svoju ve�tinu od podozrenja da se slu�i varala�kim mahinacijama, napravio je u vazduhu svoj komplikovani magi�ni znak i odmah po�eo sa preteranom precizno��u i o�evidno��u da izvla�i iz cilindra �tapi�em papirne �arene trake, metrima, fatovima, najzad kilometrima. Soba se punila tom �arenom �u�tavom masom, postajala je svetla od tog stokratnog umno�avanja, od penu�ave i lake hartije, od sjajnog gomilanja a on nije prestajao sa izvla�enjem te beskrajne niti i pored prepla�enih glasova, punih odu�evljenog protesta ekstati�nih uzvika, gr�evitog pla�a, dok najzad nije postalo jasno kao na dlanu da ga to ni�ta ne ko�ta, da to obilje crpe ne iz sopstvenih zaliha, da su mu se prosto otvorili nadzemaljski izvori, izvan ljudskih mera i ra�una.

Tada je neko, predestiniran za recepciju dubljeg smisla te demonstracije, odlazio ku�i zami�ljen i unutra�nje zasenjen, do dna du�e pro�et istinom koja je u�la u njega: Bog je neizbrojiv...

XI

Tu je mesto za izlaganje kratke paralele izme�u Aleksandra Velikog i moje sobe. Aleksandar Veliki je bio osetljiv na mirise zemalja. Njegove nozdrve su predose�ale ne�uvene mogu�nosti. On je bio jedan od onih, nad �ijim je licem Bog pre�ao svojom rukom u snu, tako da znaju ono �to ne znaju, postaju puni pretpostavki i podozrenja, a kroz spu�tene kapke prolaze im refleksi dalekih svetova. Ipak bo�je aluzije je shvatio doslovno. Kao �ovek od �ina, �to zna�i plitkog duha, protuma�io je sebi svoju misiju kao poslani�tvo osvaja�a sveta. Njegove grudi je ispunjavala ona ista nezasitost, kao i moje, ti isti uzdasi su ih nadimali ulaze�i u njegovu du�u, horizont za horizontom, predeo za predelom. Nije imao nikoga ko bi ispravio njegove gre�ke. �ak ni Aristotel ga nije razumeo. Tako je umro razo�aran, iako je osvojio ceo svet, posumnjav�i u Boga, koji se stalno sklanjao od njega, i njegova �uda. Njegov portret je krasio monete i marke svih zemalja. Za kaznu je postao Franc Jozef svoga vremena.

XII

Hteo bih da �itaocu dam bar pribli�nu predstavu o tome, �ta je tada bila ta knjiga, u �ijim listovima su se preliminirale i ure�ivale poslednje stvari tog prole�a. Neizrecivi, uznemiruju�i vetar je i�ao sjajnim �palirom tih maraka, iski�enom ulicom grbova i zastava, usrdno razvijaju�i grbove i ambleme, koji su se talasali u zadihanoj ti�ini, u senci oblaka koji su prete�i izrasli na horizontu. Zatim su se iznenada javljali prvi heroldi na pustoj ulici, u sve�anoj ode�i, s crvenim trakama na ramenima, sjajni od znoja, bespomo�ni, puni misije i zauzetosti. �utke su davali znakove, uzbu�eni do dna srca i puni sve�ane ozbiljnosti, i ulica je ve� po�injala tamneti od demonstracije �to se pribli�avala, u svim sporednim ulicama se smra�ivalo u topotu hiljada nogu koje su se pribli�avale. Bila je to ogromna manifestacija dr�ava, univerzalni Prvi maj monstr-defile svetova. Svet je manifestovao hiljadama kao na zakletvu dignutih ruku zastava i barjaka, manifestovao je hiljadama glasova, da nije za Franca Jozefa I, nego za nekoga mnogo, mnogo ve�eg. Iznad sviju se talasala svetlo crvena boja, skoro ru�i�asta, neizreciva, osloba�aju�a boja entuzijazma. Iz San Dominga, iz San Salvadora, iz Floride stizale su zadihane i vrele delegacije, cele u odelima malinove boje i pozdravljale polucilindrima tre�njeve boje, ispod kojih su izletali bu�ni �vorci, po dva, po tri. Sjajni vetar je izo�travao u sre�nim preletima blesak truba, meko i nemo�no otresao ivice instrumenata, koji su na svim obalama ronili tihe metlice elektriciteta. I pored gu�ve, i pored defilea hiljada, sve je teklo u redu, ogromna revija se razvijala po planu i u ti�ini. Ima trenutaka kad zastave sa balkona koje se strasno i vredno talasaju, lepr�aju�i u prore�enom vazduhu u povra�anju amarantove boje, u strasnoj tihoj lupi, u uzaludnim poletima odu�evljenja � staju nepokretno, kao u prozivku, i cela ulica postaje crvena, svela i puna neme uzbune, dok se u potamneloj daljini pa�ljivo odbrojavaju potmuli pozdravi kanonade, �etrdeset i devet eksplozija, u sve tamnijem vazduhu.

Zatim se horizont naglo prevla�i oblacima kao pred prole�e u buru, samo svetlo ble�te instrumenti orkestra i u ti�ini se �uje rika neba koje tamni, �um dalekih prostranstava, dok iz obli�njih vrtova dopire miris divlje tre�nje u skoncentrisanim tovarima i rastovaruje se bespomo�no u neizrecivom rasprostiranju.

XIII

Jednoga dana pred kraj aprila bilo je sivo i toplo pre podne, ljudi su i�li gledaju�i pred sebe u zemlju, uvek u onaj kvadratni metar vla�ne zemlje pred sobom, i nisu ose�ali da sa strane prolaze pored drve�a parka, crno razgranatog, koje je na raznim mestima pucalo u slatke, gnojne rane.

Upleteno u crnu granatu mre�u drve�a sivo, zagu�ljivo nebo le�alo je ljudima na vratu � iskrivljeno podignuto, bezobli�no te�ko i ogromno kao perina. Ljudi su bauljali ispod njega na rukama i nogama, kao gundelji u toploj vlazi nju�kaju�i osetljivim ro�i�ima slatku glinu. Svet je le�ao gluv, razvijao se i rastao negde u visini, negde od pozadi i u dubini � slatko nemo�an � i tekao. Na trenutke je usporavao i podse�ao na ne�to maglovito, granao se drve�em, pokrivao o�ima guste, sjajne mre�e pti�jeg cvrkutanja, naba�ene na taj sivi dan, i i�ao u dubinu, u podzemno vijuganje korenja, u slepo pulsiranje crva i gusenica, u gluvu zamra�enost crnice i gline.

A ispod te bezobli�ne ogromnosti �u�ali su ljudi zaglu�eni i bez misli u glavi, �u�ali s glavama u rukama, visili pogrbljeni na klupama parkova, s komadom novina na kolenima, sa kojih je tekst otekao u veliku, sivu besmislenost dana, visili su nezgrapno jo� u ju�era�njoj pozi i nesvesno se slinili.

Mo�da su ih zaglu�ivale te guste �egrtaljke cvrkutanja, te neumorne �aure maka koje su prosipale sivo olovo, koga je bio prepun vazduh. I�li su sanjivo pod olovnim gradom i razgovarali znacima u tom obilnom pljusku ili rezignirano �utali.

Ali kad se oko jedanaest sati pre podne negde na nekoj ta�ki prostranstva kroz veliko naduveno telo oblaka prokljuvilo sunce bledom klicom � tada su naglo u granatim ko�evima drve�a gusto zasvetleli svi pupoljci i sivi veo cvrkutanja se lagano odelio bledozla�anom mre�om od lica dana, koji je otvorio o�i. To je bilo prole�e.

Tada je iznenada, u jednom trenutku, malo ranije pusta aleja parka bila zasejana ljudima koji su se �urili na razne strane, kao da je bila �vorno mesto svih gradskih ulica, i procvetala �enskim haljinama. Neke od tih brzih i skladnih devojaka �ure na posao, u radnje i kancelarije, druge na sastanke, ali nekoliko trenutaka, za vreme kojih prolaze kroz azurni ko� aleje koji di�e vlagom cve�arnice i poprskan je pti�jom pesmom � pripadaju toj aleji i tom satu, � i ne znaju�i to � statistkinje su te scene u pozori�tu prole�a, kao da su se rodile na �etali�tu zajedno sa tim finim senkama gran�ica i listi�a, koji su pred o�ima pupeli na tamnozlatnoj pozadini vla�nog �ljunka, i pretr�e nekoliko zlatnih, vrelih i skupocenih pulseva, a onda iznenada poblede i osen�e se, upiju se u pesak, kao oni prozra�ni filigrani, kad sunce u�e u zami�ljenost oblaka.

Ali za jedan trenutak su ispunile aleje svojom sve�om �urbom i iz �u�tanja njihova rublja izgleda kao da te�e taj bezimeni miris aleja. Ah, te lepr�ave i od �tirka sve�e ko�uljice izvedene u �etnju pod prozra�nom senkom prole�nog hodnika, ko�uljice s mokrim mrljama pod pazuhom, koji se su�e u ljubi�icinim �uhovima daljine. Ah, te mlade, ritmi�ke noge, ugrejane kretanjem, u novim �u�tavim svilenim �arapama ispod kojih se kriju crveni listovi i bubuljice � zdrave, prole�ne ekceme vrele krvi. Ah, ceo taj park je bestidno bubulji�av i sve drve�e se osipa pupoljcima bubuljica, koje se rasprskavaju cvrkutom.

Zatim aleja opet postaje pusta i po zasvo�enom �etali�tu tiho �kripu�u �i�anim paocima de�ja kolica na vitkim oprugama. U malom lakiranom �uni�u, utonulo u gredicu visokih, u�tirkanih svilenih pervaza spava kao u buketu cve�a ne�to jo� ne�nije od njih. Devojka, koja je lagano gurala kolica, s vremena na vreme se naginje nad njih, podi�e na zadnje to�kove, cvile�i osovinama obru�a, tu ljulju�kavu korpicu, rascvetalu belom sve�inom, i mazno razduvava taj buket tila sve do slatkog, uspavanog jezgra, kroz �iji san, kao bajka putuje ta reka oblaka i svetlosti, dok kolica prolaze trake senki.

Zatim u podne jo� uvek se prepli�e taj vrt napupeo svetlom i senkama, a kroz fina okca te mre�e bez kraja se prosipa cvrkut ptica � sa grane na gran�icu, biserno se roni kroz �i�ani kavez dana, ali �ene, prolaze�i ivicom staze, ve� su umorne i imaju kosu raspu�tenu od migrene i lica izmu�ena prole�em, a onda aleja sasvim pusti, a kroz ti�inu popodneva lagano prolazi miris restorana iz parkovskog paviljona.

XIV

Svaki dan u isti sat prolazi alejama parka Bjanka sa svojom guvernantom. �ta da ka�em o Bjanki, kako da je opi�em? Znam samo da je upravo u �udesnoj slozi sa samom sobom, da bez ostatka ispunjava svoj program. Srca stegnuta od duboke radosti vidim svaki put iznova kako � korak po korak � ulazi u svoje bi�e, laka kao balerina, kako nesvesno svakim pokretom poga�a u samu sr�.

Ide sasvim obi�no, bez preterane gracije, ali s prostotom koja hvata za srce, i srce se ste�e od sre�e, �to je mogu�e tako prosto biti Bjankom bez ikakvih ve�tina i bez ikakvih napora.

Jednom je lagano podigla svoje o�i na mene i mudrost toga pogleda me je skroz pro�ela, probila kao strela naskroz. Od tada znam da ni�ta nije tajno, da zna sve moje misli od po�etka. Od toga trenutka stavio sam joj se na raspolo�enje bez granica i nedeljivo. Prihvatila je jedva vidljivim pokretom kapaka. To se desilo bez re�i, u prolazu, jednim pogledom.

Kad ho�u da je zamislim, mogu da dozovem u se�anje samo jednu pojedinost koja ni�ta ne zna�i: njenu ispucalu ko�u na kolenima, kao kod de�aka, �to je duboko uzbudljivo i odvodi misao u mu�ne klance suprotnosti, me�u antinomije koje usre�avaju. Sve drugo, vi�e i ni�e, transcedentno je i nezamislivo.

XV

Danas sam se opet bio udubio u Rudolfov album za marke. Kakva divna studija! Taj tekst je pun fusnota, aluzija, napomena i pun dvosmislenog treperenja. Ali sve linije se sti�u u Bjanki. Kakve usre�uju�e supozicije! Od �vora do �vora juri moje podozrenje, kao du� fitilja, zapaljeno svetlom nadom � sve vi�e zaslepljeno. Ah, kako mi je te�ko, kako mi se srce ste�e od tajni koje predose�am.

XVI

U gradskom parku sada svako ve�e svira muzika i kroz aleje te�e prole�na promenada. Kru�e i vra�aju se, obilaze i sre�u u simetri�nim arabeskama koje se stalno ponavljaju. Mladi ljudi nose nove prole�ne �e�ire i nemarno dr�e rukavice u ruci. Kroz stabla drve�a i �ivicu svetle se u susednoj aleji devoja�ke haljine. Idu te devoj�ice u parkovima, nji�u�i se u bedrima, naduvene penom �ipaka i karnera, nose na sebi, kao labudovi, tu ru�i�astu i belu naduvenost � zvona puna rascvetalog muslina i ponekad se spu�taju njima na klupe � kao umorne od njihove puste parade � spu�taju se celom tom velikom ru�om gaze i batista, koji puca prelivaju�i se pahuljama. I tada se otkrivaju noge preba�ene jedna preko druge i prekr�tene � spletene u belu figuru punu neodoljive re�itosti, a mladi �eta�i, prolaze�i pokraj njih, �ute i blede pora�eni ta�no��u argumenata, do kraja ube�eni i pobe�eni.

Dolazi trenutak pred sam sumrak i boje sveta postaju lep�e. Sve boje postaju uzvi�ene, sve�ane, strasne i tu�ne. Park se brzo puni ru�i�astim lakom, sjajnom politurom, od koje stvari odjednom postaju �arene i iluminisane. Ali ve� u tim bojama postoji neko suvi�e duboko plavetnilo, neka isuvi�e jarka i ve� podozriva lepota. Jo� trenutak i �estar parka, tek posut mladim zelenilom, jo� granat i nag, ceo se skroz osvetljava rumenim satom sumraka, postavljenim balsamom hlada, zasi�en neiskazanom tugom stvari zauvek i samrtno lepih.

Tada iznenada ceo park staje kao ogroman, �utljiv orkestar, sve�an i pa�ljiv, koji �eka pod podignutom dirigentskom palicom, dok muzika u njemu ne sazri i nado�e i iznenada na tu ogromnu, potencijalnu i vrednu simfoniju pada brz i �aren pozori�ni sumrak, kao pod uticajem tonova koji naglo rastu na svim instrumentima � negde visoko, mlado zelenilo probija glas vuge skrivene u gusti�u � i naglo unaokolo postaje sve�ano, samotno i kasno kao u ve�ernjoj �umi.

Jedva osetljiv da�ak prelazi iznad kro�anja drve�a, sa kojih se u drhtajima osipa suvi miris divlje tre�nje � neiskaziv i gorak. Presipa se visoko pod sumra�nim nebom i pada bezgrani�nim uzdahom smrti taj gorki miris, u koji prve zvezde rone svoje suze, kao cveti�i jorgovana otkinuti te blede i ljubi�aste no�i. (Ah, znam: njen otac je brodski lekar, njena majka je dr�ala samce. Na nju to iz no�i u no� �eka taj mali tamni re�ni parobrod, s to�kovima sa strane i ne pali fenjere.)

Tada u te parove koji kru�e, u te mladi�e i te devojke, koji se stalno susre�u u regularnim povracima, ulazi neka �udna snaga i nadahnu�e. Svaki od njih postaje lep i neodoljiv kao Don �uan, izlazi iz sebe ponosan i pobedonosan i u pogledu sti�e onu ubistvenu mo� od koje drhte srca devojaka. A devojkama o�i postaju duboke, u njima se otvaraju neki duboki vrtovi razgranati alejama, lavirinti parkova, tamni i �umni. Njihove zenice se �ire sve�anim sjajem, otvaraju se bez otpora i pu�taju te osvaja�e u �palire svojih tamnih vrtova, koji se mnogokratno i simetri�no razilaze stazama kao strofe kancone, da bi se sreli i na�li, kao u tu�nom sliku, na rumenim trgovima, oko okruglih leja, ili kraj izvora koji gore vrlo kasnim ognjem sun�eva odsjaja i da se ponovo razi�u i razdele me�u crne mase parka, ve�ernje gusti�e, sve �e��e i �umnije, u kojima se gube i nestaju kao izme�u komplikovanih kulisa, bar�unastih zavesa i tihih ostava. I ko zna kada kroz hlad tih sve mra�nijih vrtova zalaze u sasvim zaboravljena, strana skrovita mesta, u neki drugi, tamniji �um drve�a, �to plovi kao �alosna crnina u kojoj mrak fermentuje i izro�ava se, a ti�ina se fantasti�no kvari u toku godine �utanja, kao u starim zaboravljenim buradima od vina.

Tako lutaju�i, pipaju�i u crnom somotu tih parkova, sre�u se najzad na usamljenoj poljani, pod poslednjim purpurom zalaze�eg sunca, na ribnjaku, koji vekovima zarasta u �abokre�inu i na truloj ogradi, negde na ivici vremena, u zadnjim vratima sveta, nalaze se ponovo u nekom davno minulom �ivotu, u dalekoj preegzistenciji, i uklju�eni u tu�e vreme, u ode�u dalekih vekova, jecaju bez kraja nad muslinom neke tu�aljke i uzdi�u�i se ka nedose�nim zakletvama i penju�i se po stepenicama zaborava, sti�u do nekih vrhova i granica, iz kojih su jo� samo smrt i uko�enost neimenovanog u�ivanja.

XVII

�ta je to prole�ni sumrak?

Jesmo li stigli do su�tine stvari, zar taj put ne vodi dalje? Nalazimo se na kraju na�ih re�i, koje ve� ovde postaju maglovite, buncave i neura�unljive. A ipak tek iza njihove granice po�inje ono �to je u tom prole�u neobuhva�eno i neiskazano. Misterija sumraka! Tek iza na�ih re�i, gde mo� na�e magije ve� ne dose�e, �umi ta tamna, neobuhvatna stihija. Re� se tu razla�e na elemente i raspada, vra�a u svoju etimologiju, ponovo ulazi u dubinu, u svoj tamni koren. Kako to u dubinu? Shvatamo to doslovno. Eto, smra�uje se, na�e re�i se gube u nejasnim asocijacijama: Aheront, Podzemlje... Ose�ate li kako se od tih re�i smra�uje, kako se osipa krti�njakom, kako je zamirisalo dubinom, podrumom, grobom? �ta je to prole�ni sumrak? Jo� jednom postavljamo to pitanje, taj strasni refren na�ih istra�ivanja, na koga nema odgovora.

Kad korenje drve�a ho�e da govori, kad se pod busenjem nakupi veoma mnogo pro�losti, davnih povesti, drevnih istorija, kad se pod korenjem nakupi previ�e zadihanog �apata, neartikulisane mezgre i tog tamnog bez daha, �to je pred svakom re�ju � tada kora drve�a crni i rapavo se raspada na debele ljuske, u duboke brazde, sr� se otvara tamnim porama, kao medve�e krzno. Zagnjurite lice u to meko krzno sumraka i za trenutak postaje sasvim mra�no, gluvo bez daha kao pod poklopcem. Tada treba pripiti o�i kao pijavice uz najcrnji mrak, lako ih prisiliti, protisnuti kroz neprobojno, skroz progurati kroz gluvo zemlji�te � i, eto, iznenada se nalazimo na meti, s druge strane stvari, u dubini smo, u Podzemlju. I vidimo...

Tu uop�te nije mra�no kako se moglo pretpostavljati. Naprotiv � cela unutra�njost pulsira svetlom. To je, naravno, unutra�nja svetlost korenja, la�na fosforescencija, slabe �ilice osvetljenja, kojim je mramorovan mrak, putuju�e sjajno treperenje supstancije. Isto tako i kad spavamo, odse�eni od sveta, daleko zalutali u duboku introversiju, u povratan put u sebe � vidimo tako�e, vidimo jasno pod spu�tenim kapcima, jer se tada misli u nama pale unutra�njim lu�ivom i nejasno tinjaju du� dugih fitilja, zapaljuju�i se od �vora do �vora. Tako se u nama vr�i regresija na celoj liniji, povla�enje u dubinu, povratni put do korenova. Tako se u dubini razgranavamo anamnezom, stresaju�i se od podzemnih drhtaja koji prolaze kroz nas, ma�tamo potko�no na celoj nejasnoj povr�ini. Jer samo gore, u svetlosti � treba to jednom re�i � mi smo drhtav artikulisan snop melodije, sjajni vrh raspevan kao �eva � u dubini se ponovo rasipamo u crno gun�anje, u �agor i bezbroj beskrajnih istorija.

Tek sada vidimo na �emu raste to prole�e, za�to je tako neizrecivo tu�no i te�ko od znanja. Ah, ne bismo verovali, da nismo sopstvenim o�ima videli. To su lavirinti unutra�njosti, magacini i ambari stvari, to su jo� topli grobovi, trule� i gnoj. Prastare istorije. Sedam slojeva, kao u drevnoj Troji, hodnici, odaje, riznice. Koliko zlatnih maski, maska do maske, spljo�teni osmesi, izjedena lica, mumije, prazne �aure... Tu su ti kolumbarijumi, te fioke za mrtvace, u kojima le�e sasu�eni, crni kao korenje i �ekaju na svoje vreme. Tu su te velike drogerije, gde stoje na prodaju u suznim sudovima, loncima i kalenicama. Godinama stoje u svojim policama, u dugim sve�anim redovima, iako ih niko ne kupuje. Mo�da su ve� o�iveli u pregradama svojih gnezda, ve� sasvim prezdraveli, �isti kao kandilo i mirisni � cvrkutavi gotovi lekovi, nestrpljivo probu�ene lekarije, balzami i jutarnje masti koje na vrhu jezika odmeravaju svoj jutarnji ukus. Ti zazidani golubarnici puni su kljuni�a koji su se tek prokljuvili i prvih poku�aja svetlog cvrkutanja. Kako tu pre svakog vremena i naglo odjutri u tim pustim i dugim �palirima, gde se umrli bude redom, dobro odmorni � za sasvim novi osvit!...

Ali tu jo� nije kraj, silazimo jo� dublje. Samo bez straha. Molim vas dajte mi ruku, jo� jedan korak i nalazimo se kraj korenja i odmah postaje granato, mra�no i korenasto kao u dubokoj �umi. Miri�e na busenje i trule�, korenje putuje u mraku, sapli�e se, ustaje, sokovi ulaze u njih u nadahnu�u, kao te�nost u pumpe koje rade. Nalazimo se s druge strane, nalazimo se kod nali�ja stvari, u mraku pro�ivenom fosforescencijom koja se mrsi. Kakvo kru�enje, kretanje i gu�va! Kakav mravinjak i mezgra, ljudi i pokolenja, hiljadama puta umno�ene biblije i ilijade! Kakvo seljenje i gu�va, haos i krkljanac istorije! Dalje ve� nema puta. Nalazimo se na samom dnu, kod mra�nih temelja, nalazimo se kod Majki. Tu su ti beskrajni inferni, ti beznade�ni osijanski prostori, ti jadni nibelunzi. Tu su ta velika legali�ta istorije, te fabulisti�ne fabrike, maglovite pu�ionice fabula i bajki. Sada najzad shvatate taj veliki i tu�ni mehanizam prole�a. Ah, ono raste na istorijama! Koliko doga�aja, koliko povesti, koliko sudbina! Sve �to smo ikada �itali, sve �uvene istorije i sve te, koje nam lebde od detinjstva � nikada ne �uvene � tu je a ne negde drugde njihov dom i otad�bina. Odakle bi pisci uzimali svoje koncepcije, odakle bi crpli hrabrost za psovanje, da ne ose�aju iza sebe te zalihe, taj kapital, te stostruke obra�une od kojih vibrira Podzemlje. Kakav haos �apata, kakav mumlav �agor zemlje! O tvoje uvo udara neiscrpno ube�ivanje. Ide� zatvorenih o�iju kroz tu toplinu �apata, osmeha i predloga, uznemiravan bez kraja, hiljadama puta bockan pitanjima kao milionima slatkih rilica komaraca. Hteli biste da uzmete ne�to od njih, bilo �ta, makar mrvicu te bestelesne �aputave istorije, i primi� to u svoj mladi �ivot, u svoju krv, i spase�, i �ivi� dalje sa tim. Jer �ta je prole�e, ako ne vaskrsenje istorije! Jedina je ona �iva me�u tim bestelesnim, stvarna, hladna i sasvim bez znanja. O kako te utvare privla�i njena mlada, zelena krv, njeno biljno neznanje, svi ti fantomi, te larve, te tere-fere. A ona ih uzima u svoj san, beza�titna i naivna, i spava s njima, i budi se besvesna u zoru, i ni�ega se ne se�a. Zato je tako te�ka celom tom sumom zaboravljenog i tako tu�na, jer mora sama da �ivi za toliko �ivota, da bude lepa za toliko odba�enih i ostavljenih... A za to ima samo beskrajan miris divlje tre�nje, �to te�e jednim, ve�nim, beskrajnim tokom u kome je sve... Jer �ta zna�i zaboraviti? Na starim istorijama je preko no�i izraslo novo zelenilo, meka zelena skrama, svetlo, gusto pupoljenje prosulo se svim porama ravnomernom �ekinjom kao kose de�aka sutradan posle �i�anja. Kako ozelenjava prole�e zaboravom, kako to staro drve�e povra�a slatko i naivno neznanje, kako se budi gran�icama i neoptere�eno pam�enjem, sa korenjem zagnjurenim u stare istorije! To zelenilo �e ih jo� jednom �itati kao nove i sricati od po�etka i od tog zelenila �e se podmladiti istorije i po�eti jo� jednom, kao da se nikad nisu dogodile.

Toliko je nero�enih istorija. O ti �alosni horovi me�u korenjem, ta �askanja koja se uzajamno nad�askavaju, ti neiscrpni monolozi u iznenadnim eksplozijama improvizacija! Ho�ete li imati dovoljno strpljivosti da ih saslu�ate? Pre najstarije saslu�ane istorije bile su druge, koje niste slu�ali, bili su bezimeni prethodnici, romani bez imena, epopeje ogromne, blede i monotone, bezobli�ne biljke, trupovi bez forme, giganti bez lica, koji prekrivaju horizont, tamni tekstovi za ve�ernje drame oblaka, a jo� dalje knjige-legende, knjige nikada nenapisane, knjige ve�iti pretendenti, lutaju�e i izgubljene knjige in partibus infidelium...

Izme�u svih istorija, koje se guraju neispletene me�u korenjem prole�a, ima jedna koja je ve� odavno pre�la u sopstvenost no�i, zauvek se stalo�ila na dnu firmamenata � ve�na pratnja i tle zvezdanih prostranstava. Kroz svaku prole�nu no�, ma �ta se u njoj de�avalo, prolazi ta istorija velikim koracima preko ogromnog kreketa �aba i beskrajni hod mlinova. Ide taj mu� pod zvezdanim mlivom koje se sipa iz �rvanja no�i, ide velikim koracima preko neba, privijaju�i detence u naborima ogrta�a, stalno na putu, u neprestanom lutanju kroz beskrajna prostranstva no�i. O, ogromna tugo samo�e, o neizmerno sirotanstvo u prostranstvima no�i, o sjaju dalekih zvezda! U toj istoriji vreme ve� ni�ta vi�e ne menja. U svakom trenutku ona ba� prelazi preko zvezdanih horizonata, upravo nas obilazi velikim koracima i tako �e ve� biti uvek, stalno nanovo, jer jednom ispala iz koloseka vremena, ve� je postala neispitana, bezdana, neiscrpena nikakvim ponavljanjem. Ide taj mu� i pritiska dete u rukama � namerno ponavljamo taj refren, taj �alostan moto no�i, da bismo izrazili tu intermituju�u stalnost prela�enja, ponekad zaklanjanu haosom zvezda, ponekad sasvim nevidljivu, zbog dugih nemih intervala, kroz koje provejava ve�nost. Daleki svetovi prilaze sasvim blizu � grozno sjajni, �alju kroz ve�nost burne signale u nemim, neiskazanim raportima � a on ide i bez kraja umiruje devoj�icu, monotono i bez nade, nemo�an prema tom �apatu, tim stra�no slatkim nagovaranjima no�i, toj jedinoj re�i u koju se sla�u usta ti�ine, kad je niko ne slu�a...

To je istorija o otetoj i zamenjenoj princezi.

XVIII

A kad se kasno u no� tiho vra�aju u prostranu vilu me�u vrtovima, u belu, nisku sobu, u kojoj stoji dugi, crni sjajni klavir i �uti svim strunama, a kroz veliki stakleni zid, kao kroz okna oran�erije naginje se cela prole�na no� � bleda i sanjiva od zvezda � iz svih bo�ica i posuda gorko miri�e divlja tre�nja nad hladnom posteljinom belog kreveta � tada kroz veliku i besanu no� jure nemiri i oslu�kivanja i srce pri�a kroz san, i leti, spoti�e se i jeca kroz prostranu i rosnu, mu�icama zarojenu no�, gorku od divlje tre�nje i sjajnu... Ah, to ta gorka divlja tre�nja �iri tako bezdanu no�, i srce izmu�eno letovima, zadihano od sre�ne jurnjave, htelo bi da zaspi za trenutak na nekoj vazdu�noj granici, na nekoj najtanjoj ivici, ali se iz te blede beskrajne no�i stalno izle�e i �iri nova no�, sve ble�a i sve bestelesnija, iscrtana svetlim cik-cak linijama, spiralama zvezda i bledih letova, hiljadama puta izbodena rilicama nevidljivih komaraca, be�umnih i slatkih od devoja�ke krvi, i neumorno srce opet ve� pri�a kroz san, neura�unljivo, zamr�eno u zvezdane i komplikovane afere, u zadihane �urbe, u mese�eve panike, uznesene i stokratne, zapleteno u blede fascinacije, u sko�anjene, mese�arske snove i letargi�ne drhtaje.

Ah, sve te otmice i jurnjave te no�i, izdaje i �apati, crnci i kormilari, ograde balkona i no�ni prozorski kapci, muslinske haljine i velovi koji lepr�aju za zadihanim bekstvom!... Najzad kroz iznenadno zamra�enje, gluvu i tamnu pauzu, sti�e taj trenutak � sve marionete le�e u svojim kutijama, sve zavese su navu�ene i sva disanja davno presu�ena idu spokojno tamo i ovamo preko cele �irine te scene dok na umirenom �irokom nebu osvit bezglasno gradi svoje daleke ru�i�aste i bele gradove, svoje jasne, naduvene pagode i minareta.

XIX

Tek za pa�ljivog �itaoca Knjige priroda tog prole�a postaje jasna i �itljiva. Sve te jutarnje pripreme dana, cela njegova rana toaleta, sve te dvoumice, sumnje i skrupuli izbora � otkrivaju svoju su�tinu onome ko je posve�en u marke. Marke uvode u tu zamr�enu igru jutarnje diplomatije, u te otegnute pregovore, atmosferska laviranja, koja prethode krajnjoj redakciji dana. Iz ri�ih magli tog devetog sata � to se jasno vidi � hteo bi da se prospe �areni i pegavi Meksiko sa zmijom koja se previja u kljunu kondora, vatren i rapav od dre�ave ospe, ali u pukotini plavetnila, u velikom zelenilu drve�a papagaj stalno ponavlja: �Gvatemala�, tvrdoglavo, u jednakim razmacima, sa jednom istom intonacijom i od te zelene re�i sve lagano postaje tre�njeve boje, sve�e i olistalo. I tako lagano usred te�ko�a i konflikata vr�i se glasanje, ustaljuje se tok ceremonije, lista parade, diplomatski protokol dana.

U maju su dani bili ru�i�asti kao Egipat. Na trgu se blesak presipao preko svih granica. Na nebu su gomile letnjih oblaka kle�ale sklup�ane pod pukotinama svetlosti, vulkanske, o�tro ocrtane, i � Barbados, Labrador, Trinidad � sve se prekrivalo crvenilom, kao da je gledano kroz rubinske nao�are, i preko ta dva-tri pulsa, zamra�enja, preko te crvene pomra�enosti krvi, koja udara u glavu, plovila je preko celog neba velika korveta gijane, eskplodiraju�i svim jedrima. Plovila je naduvena, prskaju�i platnom, te�ko vu�ena usred zategnute u�adi i vike onih �to su vukli, kroz uzbune galebova i crveni sjaj mora. Tada je izrastala preko celog neba i postajala �iroka i ogromna, zamr�ena takela�a u�adi, lestvica i motaka i, grme�i visoko razapetim platnom, razvijao se mnogostruki, mnogospratni spektakl vazdu�nih jedara, kri�eva i pra�a, u �ijim su se otvorima na trenutak pokazivali mali spretni crnci jure�i po tom platnenom lavirintu, gube�i se izme�u znakova i figura fantasti�nog neba povratnika.

Zatim se dekor menja, na nebu, u masivima oblaka kulminirala su �ak tri ru�i�asta pomra�enja, dimila se sjajna lava, operva�uju�i svetlom linijom stra�ne konture oblaka, i � Kuba, Haiti, Jamajka � koren sveta je i�ao u dubinu, sazrevao sve dre�aviji, dopirao do sr�i i naglo se izlivao �istom esencijom tih dana: �umna okeani�nost povratnika, arhipela�kog plavetnila, sre�nih razliva i virova, ekvatorijalnih i slanih monsuna.

Sa albumom za marke u rukama �itao sam to prole�e. Zar nije on bio veliki komentar vremena, gramatika njihovih dana i no�i? To prole�e se dekliniralo kroz sve Kolumbije, Kostarike i Venecuele, jer �ta su u su�tini Meksiko i Ekvador, i Siera Leone, do neki vanredni lek, neko zao�travanje ukusa sveta, neka grani�na i prefinjena krajnost, slepa uli�ica mirisa, u koju se svet zale�e u svojim tra�enjima, probaju�i i ve�baju�i na svim dirkama.

Glavna stvar je ne zaboraviti � kao Aleksandar Veliki � da nikakav Meksiko nije krajnji, da je on prelazna ta�ka koju svet prekora�uje, da se iza svakog Meksika stvara novi Meksiko, jo� dre�aviji � nadboje i nadmirisi...

XX

Bjanka je cela siva. Njena mrka ko�a ima u sebi kao neku rastvorenu primesu uga�enog pepela. Mislim da dodir njene ruke mora da prelazi sve �to se mo�e zamisliti.

Cela pokolenja dresure �ive u njenoj disciplinovanoj krvi. Dirljivo je to rezignirano predavanje naredbama takta, koje svedo�i o savladanom prkosu, o slomljenim pobunama, o tihim jecajima i nasiljima u�injenim nad njenim ponosom. Svakim svojim pokretom pridr�ava se ona, puna dobre volje i tu�ne privla�nosti, propisanih formi. Ne �ini ni�ta �to nije neophodno, svaki njen gest je �krto odmeren, jedva ispunjava formu, ulazi u nju bez odu�evljenja, kao samo po nekom pasivnom ose�anju odgovornosti. Iz dubine tih savla�ivanja crpe Bjanka svoje prerano iskustvo, svoje znanje svih stvari. Bjanka zna sve. I ne osmehuje se tom znanju, njeno je znanje ozbiljno i puno tuge, a usta zatvorena nad njim u linije savr�ene lepote � obrve izvu�ene sa surovom ta�no��u. Ne, iz svoga znanja ona ne crpe nikakav povod za snishodljivu razuzdanost, meko�u i preteranu slobodu. Sasvim suprotno. Kao da se sa tom istinom, u koju su zagledane njene tu�ne o�i, moglo iza�i nakraj samo napetom pa�njom, samo najstro�ijim �uvanjem forme. I u tom nepogre�ivom taktu, u toj lojalnosti prema formi, postoji celo more tuge i s mukom savladane patnje.

Pa ipak iako slomljena formom, ona je iza�la kao pobednica nad njom. Ali kakvom �rtvom je otkupila taj trijumf.

Kad ide � vitka i uspravna � ko zna �iji ponos nosi s jednostavno��u u prirodnom ritmu svoga hoda, da li sopstveni ponos ili trijumf nazora kojima se podvrgava.

Ali zato, kad pogleda prostim, tu�nim podizanjem o�iju � naglo zna sve. Mladost je nije sa�uvala od odgonetke najtajnijih stvari. Njeno tiho raspolo�enje je umirenje posle dugih dana pla�a i jecanja. Zato njene o�i imaju kolutove i vla�ni vreli �ar u sebi i tu svesnost pogleda koja se nerado razbacuje i ne proma�uje.

XXI

Bjanka, divna Bjanka je za mene zagonetka. Prou�avam je uporno, s besom � i o�ajanjem � pomo�u albuma za marke. Kako to? Zar se u albumu za marke govori i o psihologiji! Album za marke je univerzalna knjiga, kompendijum sveg znanja o ljudskom. Naravno u aluzijama, napomenama, nedore�enostima. Potrebna je izvesna dosetljivost, izvesna hrabrost srca, izvestan polet, da se na�e nit, taj vatreni trag, ta munja �to seva preko stranice knjiga.

Jedne stvari se treba �uvati pri tome: uskog sitni�arstva, pedanterije, tupe doslovnosti. Sve stvari su povezane, sve niti odlaze u jedno klupko. Jeste li primetili da izme�u redova izvesnih knjiga u jatima prole�u lastavice, celi verseti drhtavih, �iljatih lastavica? Treba �itati iz leta tih ptica...

Ali vra�am se Bjanki. Kako su dirljivo lepi njeni pokreti. Svaki od njih napravljen razumno, odlu�en jo� pre mnogo vekova, u�injen s rezignacijom, kao da je unapred znala sve tokove, neumitni red svoje sudbine. De�ava se da ho�u ne�to da je zapitam pogledom, da je u mislima zamolim za ne�to � sede�i nasuprot nje u aleji parka � i poku�avam da formuli�em svoju pretenziju. I pre no �to mi je to po�lo za rukom, ona je ve� odgovorila. Odgovorila je tu�no, jednim dubokim, sa�etim pogledom.

Za�to dr�i glavu pognutu? U �ta su s pa�njom zagledane njene zami�ljene o�i? Zar je tako beskrajno tu�no dno njene sudbine? Pa ipak, i pored svega, ne nosi li ona tu rezignaciju s dostojanstvom, s ponosom, kao da ba� tako treba da bude, kao da je to znanje, li�avaju�i se radosti, dariva za to nekom neprikosnoveno��u, nekom vi�om slobodom na�enom na dnu dobrovoljne poslu�nosti? To njenoj popustljivosti daje �ar trijumfa i to je pobe�uje.

Sedi nasuprot mene na klupi pored guvernante, obe �itaju. Njena bela haljina � nikad je nisam video u drugoj boji � le�i kao otvoren cvet na klupi. Vitke noge mrke puti sa neiskazivom ljupko��u preba�ene su jedna preko druge. Doticaj njenog tela mora da je �ak bolan od napregnute svetosti kontakta.

Zatim ustaju obe, zatvoriv�i knjige. Jednim kratkim pogledom Bjanka prima i predaje moj vatreni pozdrav i kao neoptere�ena udaljuje se krivudavim prepletajima svojih nogu, koje melodi�no padaju u ritam velikih, elasti�nih koraka guvernante.

XXII

Ispitao sam ceo prostor majorata unaokolo. Nekoliko puta sam obi�ao taj veliki teren opkoljen visokom ogradom. Beli zidovi vile sa njenim terasama, prostranim verandama, stalno su mi se ukazivali u uvek novim aspektima. Iza vile se pru�a park, koji kasnije prelazi u ravnicu bez drve�a. Tamo se di�u �udne gra�evine napola fabrike napola majurske zgrade. Prislonio sam o�i na pukotinu u ogradi, ono �to sam video, mora da je bila obmana. U toj od �ege razre�enoj prole�noj auri �esto se privi�aju daleke stvari, odra�ene kao ogledalom kroz �itave milje drhtavog vazduha. Pa ipak glava mi puca od najprotivre�nijih misli. Moram potra�iti savet u albumu za marke.

XXIII

Je li to mogu�e? Bjankina vila je eksteritorijalni teren? Njena ku�a je pod za�titom me�unarodnih ugovora? Do kakvih zaprepa��uju�ih otkri�a me dovodi prou�avanje albuma za marke! Znam li samo ja tu �udnu istinu? Pa ipak ne mogu se potceniti svi dokazi i argumenti, koje album gomila oko te ta�ke.

Danas sam izbliza ispitao celu vilu. Ve� nedelju dana sam kru�io oko velike umetni�ki iskovane kapije s grbom. Iskoristio sam trenutak kad je dvoje velikih, praznih ko�ija izjahalo na vrata vile. Kapijska krila su stajala �iroko otvorena. Niko ih nije zatvarao. U�ao sam nemarnim korakom, izvadio sam blok iz d�epa, prave�i se da, naslonjen na kapijski stub, crtam neki arhitektonski detalj. Stajao sam na po�ljun�enoj stazi, kojom je toliko puta prelazila laka Bjankina no�ica. Srce mi je nemo zastajalo od sre�nog straha pri pomisli da �e na neka od balkonskih vrata iza�i njena vitka prilika u lakoj beloj haljini. Ali svi prozori i vrata bili su zastrti zelenim zavesama. Ni najmanji �u�anj nije odavao prikriven �ivot u toj ku�i. Nebo se obla�ilo na horizontu, u daljini je sevalo. U toplom razre�enom vazduhu nije bilo ni najlak�eg da�ka. U ti�ini tog sivog dana samo su zidovi vile, beli kao kreda, govorili bezglasnom ali re�itom elokvencijom bogato ra��lanjene arhitekture. Njena laka lepore�ivost rasplinjavala se u pleonazmima, u hiljadama varijanata jednog istog motiva. Du� svetlobelog friza pru�ale su se u ritmi�kim kadencama i zadr�avale se na uglovima neodlu�ne. Sa visine srednje terase spu�tale su se mermerne stepenice � pateti�no i ceremonijalno � usred balustrada i arhitektonskih vaza koje su se brzo �irile i spustiv�i se �iroko na zemlju, izgledale kao da skupljaju i povla�e svoju ode�u uznemirenu u dubokom reveransu.

Imam neobi�no osetljivo �ulo za stil. Taj stil me je dra�io i uznemiravao ne�im neobja�njivim. Sem njegovog, te�ko savladanog, revnosnog klasicizma, iza te naizgled hladne elegancije, krili su se neuhvatljivi drhtaji. Taj stil je bio preterano vatren, suvi�e o�tro poentiran, pun neo�ekivanih mlade�a. Neka kapljica nepoznatog otrova pu�tena u �ile tog stila �inila je njegovu krv tamnom, eksplozivnom i opasnom.

Unutra�nje dezorijentisan, drhte�i od protivre�nih impulsa, obilazio sam na prstima lice vile, pla�e�i uspavane gu�tere na stepenicama.

Oko isu�enog, okruglog bazena zemlja je bila ispucana od sunca i jo� gola. Samo ovde-onde je iz pukotine u zemlji str�alo malo marljivog, fanati�kog zelenila. I��upao sam busen tog zelja i sakrio sam ga u blok. Ceo sam drhtao od unutra�njeg uzbu�enja. Nad tim bazenom je stajao siv, neobi�no prozra�an i ble�tav vazduh, talasaju�i se od vru�ine. Barometar na obli�njem stubu pokazivao je katastrofalan pad. Unaokolo je vladala ti�ina. Nijedna gran�ica se nije pokrenula od vetri�a. Vila je spavala sa spu�tenim kapcima, sijaju�i se kao kreda belom bojom u bezgrani�nom mrtvilu sive aure. Iznenada, kao da je taj zastoj dostigao kriti�nu ta�ku, vazduh se stalo�io �arenim fermentom, raspao se na �arene pahuljice, na treperavo �u�kanje.

Bili su to ogromni, tromi leptirovi zauzeti ljubavnom igrom u parovima. Bedno, drhtavo �u�tanje se trenutak zadr�alo u mrtvoj auri. Naizmeni�no su se prestizavali za jedan pedalj i ponovo sjedinjavali u letu, me�aju�i u potamnelom vazduhu celu taliju �arenih blesaka. Je li to bio samo brzi raspad bujne aure, fatamorgana vazduha punog ha�i�a i naduvenosti? Udario sam kapom i te�ki, somotski leptir je pao na zemlju, lupaju�i krilima. Digao sam ga i sakrio. Jedan dokaz vi�e.

XXIV

Odgonetnuo sam tajnu tog stila. Tako su dugo linije te arhitekture u svojoj upornoj govorljivosti ponavljale jednu istu nerazumljivu frazu, da sam shvatio tu izdajni�ku �ifru, taj mig, tu golicavu mistifikaciju. Bila je to zaista isuvi�e prozirna maskarada. U tim neprirodnim i nemirnim linijama preterane elegancije bilo je neke preterano ljute paprike, neki suvi�ak vrele pikantnosti; bilo je ne�eg okretnog, vatrenog, ne�eg �to je napadno gestikuliralo � ne�eg, jednom re�ju �arenog, kolonijalnog, �to je treptalo o�ima... Da, taj stil je na svom dnu imao ne�to ne�uveno uvredljivo � bio je razvratan, tropikalan i ne�uveno cini�an.

XXV

Ne treba da obja�njavam koliko me je to otkri�e uzbudilo. Daleke linije se pribli�avaju i sjedinjavaju, neo�ekivano se obaraju raporti i paralele. Pun gneva, saop�tio sam Rudolfu svoje otkri�e. Njega je to malo uzbudilo. �ak se neprijateljski obrecnuo na mene, prebacuju�i mi preterivanje i izmi�ljanje. Sve �e��e mi prebacuje da sam hvalisavac, da namerno mistifikujem. Ako sam prema njemu, kao vlasniku albuma, jo� i imao neke simpatije, njegove zajedljive eksplozije, pune neuzdr�ane gor�ine, sve vi�e me udaljavaju od njega. Ipak mu ne pokazujem da sam uvre�en, na�alost zavisim od njega. �ta bih u�inio bez albuma za marke? On to zna i iskori��ava tu prednost.

XXVI

Isuvi�e mnogo se de�ava u tom prole�u. Isuvi�e mnogo aspiracija, bezgrani�nih pretenzija, nado�lih i neobuhva�enih ambicija raspinje tu tamnu zemlju. Njena ekspanzija ne zna granica. Administracija te ogromne, razgranate i rasprostrte priredbe prelazi moje snage. U �elji da deo tereta prebacim na Rudolfa, imenovao sam ga svojim saregentom. Naravno anonimno. Zajedno sa njegovim albumom za marke �inimo jedan nezvani�an trijumvirat, na kome le�i teret odgovornosti za tu celu nejasnu i neobuhvatnu aferu.

XXVII

Nisam imao hrabrosti da obi�em vilu i iza�em na drugu stranu. Sigurno bih bio prime�en. Za�to i pored toga imam ose�aj kao da sam tamo ve� jednom bio � vrlo davno? Zar ustvari ve� unapred ne znamo sve predele koje �emo susresti u na�em �ivotu? Mo�e li se uop�te desiti ne�to sasvim novo �to ne bismo u na�im najdubljim rezervama ve� odavno predosetili? Znam da �u jednom jednog kasnog sata stati tamo na trgu vrtova, dr�e�i se za ruke sa Bjankom. U�i �emo u te zaboravljene zakutke, gde su izme�u starih zidova zatvoreni ti parkovi, ti ve�ta�ki Poovi rajevi puni kukute, maka i pobo�nih puzalica koje gore pod mrkim nebom vrlo starih fresaka. Probudi�emo beli mramor statue �to spava s praznim o�ima u tom svetu izvan margine, iza granice uvelog popodneva. Popla�i�emo njenog jedinog ljubavnika, crvenog vampira uspavanog na njenom krilu sa slo�enim krilima. Odlete�e bez glasa, mek, te�an i talasuju�i se nemo�nim bestelesnim svetlocrvenim ostatkom bez skeleta i supstance, zakru�i�e, za�u�tati, razli�e se bez traga u mrkom vazduhu. Kroz mala vrata�ca stupi�emo na sasvim pustu poljanu. Rastinje �e tamo biti spaljeno kao duvan, kao prerija u pozno indijansko leto. To �e mo�da biti u dr�avi Nju Orlean ili Luizijani � jer zemlje su samo izgovor. Se��emo na kameni zid kvadratnog ribnjaka. Bjanka �e zamo�iti prste u toplu vodu punu �utog li��a i ne�e podi�i o�i. S druge strane �e sedeti crna vitka prilika sva pod velom. �apatom �u zapitati ko je to, a Bjanka �e zatresti glavom i tiho re�i: �Ne boj se, ona ne slu�a, to je moja umrla majka koja tu stanuje�. Zatim �e mi re�i najsla�e, najti�e i najtu�nije re�i. Vi�e ne�e biti nikakve radosti. Sumrak �e lagano padati...

XXVIII

Doga�aji se presti�u u luda�kom tempu. Doputovao je Bjankin otac. Stajao sam danas na uglu ulice Vodoskoka i Balegara, kad su nai�le sjajne, otvorene ko�ije s ko�em �irokim i plitkim kao �koljka. U toj beloj, svilenoj �koljki ugledao sam polule�e�u Bjanku u haljini od tila. Njen blagi profil je bio osen�en obodom �e�ira koji je spu�ten nadole pridr�avala traka pod bradom. Skoro cela je tonula u trake bele svile, sede�i kraj gospodina u crnom kaputu i belom prsluku od pikea, na kome se zlatno prelivao te�ki lanac sa mno�tvom ukrasa. Pod crnim, duboko nabijenim polucilindrom sivelo se zatvoreno mra�no lice sa bakenbardima. Zadrhtao sam do dna srca kad sam to video. Nije moglo biti nikakve sumnje. Bio je to gospodin de V...

Kad su elegantne ko�ije prolazile pokraj mene, tutnje�i diskretno elasti�nim ko�em � Bjanka re�e ne�to ocu, koji se okrenu i upravi na mene pogled svojih velikih crnih nao�ara. Imao je lice sivog lava bez grive.

U uzbu�enju skoro izbezumljen od najprotivure�nijih ose�anja povikao sam: �Ra�unaj na mene!... � i � do poslednje kapi krvi...� i ispalio u vazduh iz pi�tolja izvu�enog iz nedara.

XXIX

Mnogo �ta govori u prilog toga da je Franc Jozef I bio u osnovi mo�an i tu�an demijurg. Njegove uske o�i, tupe kao dugmad, koje su sedele u trouglastim deltama bora nisu bile ljudske o�i. Njegovo lice pokriveno kao mleko belim, napred za�e�ljanim bakenbardima, kao kod japanskih demona, bilo je lice stare, mra�ne lisice. Iz daljine sa visine terase �enbruna to lice zahvaljuju�i izvesnom rasporedu bora izgledalo je kao da se osmehuje. Iz blizine taj osmeh se demaskirao kao grimasa gor�ine i zemaljske prakti�nosti neobasjana sjajem nikakve ideje. U trenutku kad se pojavio na svetskoj pozornici sa zelenom generalskom perjanicom, u tirkiznom pla�tu do zemlje, lako pogrbljen i salutiraju�i, svet je u svom razvoju bio do�ao do izvesne sre�ne granice. Sve forme, iscrpav�i svoj sadr�aj u beskrajnim metamorfozama, ve� su slobodno visile na stvarima, poluolju�tene, gotove da se stalo�e. Svet se naglo u�auravao, izlegao se u mladim, cvrkutavim i ne�uvenim bojama, sre�no se razvezivao u svim �vorovima i pregibima. Malo je nedostajalo, i mapa sveta, ta plahta puna zakrpa i boja, talasaju�i se, puna nadahnu�a odletela bi u vazduh. Franc Jozef I je to osetio kao li�nu opasnost. Njegovom stihijom svet je bio obuhva�en pravilnikom proze, pragmatizmom dosade. Duh kancelarije i policijskih kvartova bio je njegov duh. I �udna stvar. Taj suvoparni i otupeli starac, koji nije imao ni�eg privla�nog u svojoj osobi, uspeo je da privu�e veliki deo kreatura na svoju stranu. Svi lojalni i dalekovidi o�evi porodica osetili su se ugro�eni zajedno sa njim i sa olak�anjem su odahnuli kad je taj moderni demon svojom te�inom legao na stvar i zadr�ao polet sveta. Franc Jozef I je iscrtao svet na rubrike, regulisao njegov hod uz pomo� patenata, stavio ga u proceduralne okove i osigurao od iskakanja iz koloseka u nepredvi�eno, avanturisti�ko i sasvim neura�unljivo.

Franc Jozef I nije bio neprijatelj pristojne i bogoboja�ljive radosti. On je izmislio u izvesnoj vrsti dalekovide dobrote c. k. lutriju za narod, egipatske sanovnike, ilustrovane kalendare i c. k. duvanske trafike. Izjedna�io je nebesku poslugu, obukao je u simboli�ne nebeske uniforme i pustio u svet, podeljen na dikasterije i rangove, personal nebeskih odreda u osobama po�tara, konduktera i finansa. Najgori od tih nebeskih kurira jo� je imao na licu od Stvoritelja pozajmljeni odsjaj pradrevne mudrosti i �ovijalni osmeh milosti uokviren bakenbardima �ak i onda kad su mu noge usled neobi�nih zemaljskih putovanja smrdele na znoj.

Ali da li je ko �ta �uo o otkrivenoj zaveri u samom podno�ju prestola, o velikoj dvorskoj revoluciji ugu�enoj u za�etku na samom po�etku pune hvale vladavine Svevladnog? Prestoli venu nehranjeni krvlju, njihova �ivotnost raste onom masom krivde, opovrgnutog �ivota, onog ve�ito drugog, koje je ona istisnula i negirala. Otkrivamo te tajne i zabranjene stvari, dodirujemo dr�avne tajne, hiljadama puta zatvorene i zape�a�ene sa hiljadu pe�ata �utanja. Demijurg je imao mla�eg brata, sasvim drugog duha i drugih ideja. A i ko ga nema u ovoj ili onoj formi, koga on ne prati kao senka, kao antiteza, kao partner ve�nog dijaloga? Prema jednoj verziji to je bio samo kuzen, prema drugoj on se uop�te nije bio ni rodio. Izmi�ljen je samo na osnovu straha, Demijurgovih buncanja, �uvenih u snu. Mo�da ga je kojekako izmislio, umesto njega podmetnuo bilo koga, samo da bi simboli�no odigrao tu dramu, jo� jednom ponovio, ko zna po koji put, ceremonijalno i obredno taj predustavni i fatalni akt, koji nije mogao iscrpsti ponavljaju�i ga hiljadama puta. Taj uslovno ro�en, u neku ruku profesionalno uvre�en shodno svojoj ulozi, nesre�ni antagonista nosio je ime nadvojvode Maksimilijana. Ve� samo to ime, izgovoreno �apatom, obnavlja krv u na�im �ilama, �ini je svetlijom i crvenijom, ona po�inje biti svetlom bojom odu�evljenja, po�tanskog voska i crvene olovke, kojima su obele�eni sre�ni telegrami odande. On je imao rumene obraze i sjajne, plave o�i, sva srca su stremila k njemu, lastavice su mu ciju�u�i od radosti presecale put, stalno ga ponovo stavljale pod drhtavi znak navoda � sre�an citat, pisan sve�anim kurzivom i rascvrkutan. I sam Demijurg ga je potajno voleo, iako je premi�ljao kako da ga upropasti. Najpre ga je naimenovao za komandora levantinske eskadre u nadi da �e bedno potonuti u nekoj avanturi na ju�nim morima. Me�utim, kasnije je ipak potpisao tajnu konvenciju sa Napoleonom III, koji ga je na prevaru uvukao u meksikansku avanturu. Sve je bilo ude�eno. Taj mladi� pun fantazije i poleta, privu�en nadom da �e ustanoviti sre�niji svet na Pacifiku, odrekao se svih prava agnata na krunu i nasledstvo Habsburgovaca. Na francuskom linijskom brodu �Le Cid� otputovao je pravo u klopku koja mu je pripremljena. Spisi te tajne zavere nikada nisu ugledali svetlo dana.

Tako je razvejana i poslednja nada nezadovoljnika. Posle njegove tragi�ne smrti Franc Jozef I je pod izgovorom dvorske �alosti zabranio crvenu boju. Crno-�uta �alost postala je zvani�na boja. Boja krasuljka � talasava zastava odu�evljenja �u�tala je otada samo tajno u grudima njegovih pristalica. Ipak ga Demijurg nije sasvim mogao iskoreniti iz prirode. Jer ga sadr�i u sebi potencijalno sun�ano svetlo. Dovoljno je zatvoriti o�i na prole�nom suncu, da bi ga vrelog gutali pod kapcima, talas za talasom. Fotografski papir spaljuje se ba� tim crvenilom u prole�nom sjaju koji se preliva preko svih granica. Bikovi, koje vode sa plahtom na rogovima sun�anim ulicama grada, vide je u dre�avim pahuljicama i saginju glave, spremni za napad na imaginarne toreadore koji u panici odlaze sa vatrenih arena.

Ponekad proti�e �itav dan sav dre�av u eksplozijama sunca, u nagomilavanju oblaka operva�enih svetlo i hromatski, sa svim ivicama pun crvenila koje se prosipa. Ljudi hodaju opijeni svetlo��u, zatvorenih o�iju, eksplodiraju�i iznutra od raketa �abica i buri�a baruta. Zatim predve�e ta uraganska vatra svetlosti malaksava, horizont se zaokrugljuje, prolep�ava i puni plavetnilom kao staklena kugla u vrtu sa minijaturnom i svetlom panoramom sveta, sa sre�no ure�enim planovima, nad kojima se kao kruna snega ni�u oblaci na vidokrugu, razastrti u drugom redu kao ruloi zlatnih medalji ili zvuk zvona koja se dopunjuju u ru�i�astim molitvama.

Ljudi se skupljaju na trgu, �ute�i pod tom ogromnom, svetlom kupolom, grupi�u se i protiv svoje volje i upotpunjuju u veliko, nepokretno finale, u napregnutu scenu �ekanja, oblaci narastaju ru�i�asto i sve ru�i�astije, na dnu svih o�iju je duboki mir i refleks svetle daljine i iznenada � dok tako �ekaju � svet sti�e do svoga zenita, sazreva u dva-tri poslednja pulsa do najve�eg savr�enstva. Vrtovi se ve� kona�no ure�uju na kristalnoj �a�i horizonta, majsko zelenilo se penu�i i kipi kao ble�tavo vino, da bi se kroz jedan trenutak prelilo preko ivica, brda se formiraju po ugledu na oblake: pre�av�i najvi�i vrh, lepota sveta se odvaja i uzle�e � ogromnim mirisom ulazi u ve�nost.

I dok ljudi jo� stoje nepomi�ni, oboriv�i glave jo� pune svetlih i ogromnih vizija, o�arani tim velikim, sjajnim uzletom sveta, iz gomile neo�ekivano istr�ava onaj, na koga se nesvesno �ekalo, zadihani glasono�a, sav rumen, u lepom trikou maslinaste boje, sav izve�an zvoncima, medaljama i ordenima, tr�i preko �istog prostora trga koji opkoljava tiha gomila, jo� pun leta i vesti � vanredni dodatak �ista dobit koju je odbacio taj dan, koji ga je sre�no u�tedeo od sveg sjaja. �est-sedam puta on optr�ava trg u lepim mitolo�kim krugovima, u lepo svijenim i napravljenim krugovima. Tr�i lagano pred o�ima sviju, spu�tenih kapaka, s rukama na bedrima. Malo te�ak stomak mu visi potresan ritmi�kim tr�anjem. Lice purpurno od napora ble�ti od znoja pod crnim bosanskim brkom, a medalje, ordeni i zvon�i�i skaku�u ravnomerno na bronzanom dekolteu, kao svadbena zaprega. Vidi se iz daljine, kako se skre�u�i na uglu paraboli�no zategnutom linijom, pribli�ava sa jani�arskom kapelom svojih zvon�i�a, lep kao Bog, neverovatno ru�i�ast, nepokretnog trupa, brane�i se bo�nim sjajem o�iju kao udarcima korba�a od gomile pasa, koja laje na njega.

Tada Franc Jozef I, razoru�an op�tom harmonijom, proklamuje nemu amnestiju, dozvoljava crvenilu da se udalji, dozvoljava mu za to jedino majsko ve�e u razvodnjenom i slatkom, obliku karamele i, pomiren sa svetom i svojom antitezom, staje u otvorenom prozoru �enbruna i u tom trenutku ga vide na celom svetu na svim horizontima, pod kojima na �istim trgovima oivi�enim �utljivom gomilom, tr�e ru�i�asti glasnici, vide ga kao ogromnu c. k. apoteozu na pozadini oblaka, naslonjenog sa rukama u rukavicama na ogradu prozora i tirkiznoplavom kaputu sa trakom komtura malte�kog reda � o�i su�ene kao u osmehu u deltama bora, dugmad plava bez dobrote i bez milosti. Stoji tako sa zagla�enim unatrag, sne�nim bakenbardima, maskiran kao dobrota � razo�arani lisac koji izdaleka imitira osmeh svojim licem bez raspolo�enja i bez genijalnosti.

XXX

Posle dugog dvoumljenja ispri�ao sam Rudolfu doga�aje poslednjeg dana. Nisam mogao du�e da �uvam tajnu koja me je raspinjala. Lice mu je potamnelo, viknuo je, prebacio mi da la�em, najzad je eksplodirao otvorenom zavi��u. Sve je izmi�ljotina, naj�istija izmi�ljotina, vikao je tr�e�i s podignutim rukama. Eksteritorijalnost! Maksimilijan! Meksiko! Ha! Planta�e pamuka! Dosta mu je toga, svr�eno je, nema vi�e nameru da mi pozajmljuje svoj album za marke za takve neprijatnosti. Kraj saveza. Otkaz ugovora. Uhvatio se za kosu od ogor�enja. Bio je izveden iz svih granica, re�en na sve.

Po�eo sam da mu obja�njavam umiruju�i ga � veoma prepla�en. Priznao sam da je stvar na prvi pogled zaista neverovatna, nezamisliva. Ni ja sam � priznavao sam � ne mogu da se na�udim. Nije ni �udo �to, nepripremljen, nije ni mogao da je odmah prihvati. Apelovao sam na njegovo srce i �ast. Mo�e li se pomiriti sa svojom save��u, da mi ba� sada, kad stvar ulazi u odlu�uju�i stadijum, uskrati svoju pomo� i uni�ti je povla�e�i se od u�e��a? Na kraju sam se prihvatio da na osnovu albuma doka�em da je sve, od re�i do re�i, istina.

Malo odobrovoljen, ra�irio je album. Nikad nisam govorio sa takvom re�ito��u i vatreno��u, nadvisio sam samog sebe. Podupiru�i svoje argumente markama, ne samo da sam odbacio sve zamerke, raspr�io sve sumnje, ve� sam izlaze�i izvan toga do�ao do prosto senzacionalnih zaklju�aka, da sam i sam stao pred perspektivama koje su se otvarale. Rudolf je �utao pobe�en, vi�e nije bilo govora o raskidanju saveza.

XXXI

Mo�e li se to ozna�iti kao slu�ajnost, �to je ba� tih dana stigao veliki teatar iluzija � veli�anstveni panoptikum i podigao svoj tabor na trgu sv. Trojice? Odavno sam to predvi�ao i pun trijumfa saop�tio sam to Rudolfu.

Bilo je vetrovito i popla�eno ve�e. Spremala se ki�a. Na �utim i sladunjavim horizontima dan se ve� sre�ivao za odlazak, �ure�i se navla�io je nepromo�ive i sive pokrovce nad tabor svojih kola, koja su u nizu i�la ka kasnim i hladnim drugim svetovima. Pod do polovine ve� spu�tenom tamnijom zavesom jo� na trenutak su se pokazali daleki i poslednji zraci rumenila, koji su padali u velikoj i plitkoj, beskrajnoj ravnici, punoj prostranih pojezerja i ogledanja. �ut i prepla�en, ve� odlu�en odsjaj i�ao je od tih svetlih puteva ukoso preko polovine neba, zavesa je padala brzo, krovovi su blistali bledomokrim odsjajem, smra�ivalo se i za trenutak oluci su po�eli da pevaju.

Panoptikum je ve� bio jasno osvetljen. U tom popla�enom i �urnom sumraku, u plavom svetlu dana koji se gubio, tamne siluete ljudi, pokrivene ki�obranima, gurale su se u osvetljen trem �atora, gde su s po�tovanjem pla�ali pred dekoltiranom, �arenom damom, koja je ble�tala draguljima i zlatnom plombom u zubima � �ive grudi u�nirane i namazane, a onda, spu�taju�i se dole, na neshvatljiv na�in nestajali u senci somotskih zavesa.

U�li smo kroz razmaknutu zavesu u jasno osvetljenu prostoriju. Ve� je bila ispunjena ljudima. Grupe u kaputima mokrim od ki�e, s podignutim okovratnicima, kretale su se �utke s mesta na mesto, zastajkivale u nemim polukrugovima. Me�u njima sam bez muke prepoznao one koji su jo� samo naizgled pripadali tom istom svetu, a ustvari su vodili poseban reprezentativni i balzamovan �ivot na pijedestalu, �ivot izlo�en i sve�ano prazan. Stajali su u groznom �utanju, obu�eni u sve�ane kapute, mantile i sakoe od dobrog materijala sa�ivene za njih po meri, vrlo bledi, s pe�atima svojih poslednjih bolesti od kojih su umrli i blistali o�ima. U njihovim glavama ve� odavno nije bilo nikakve misli, samo navika da se pokazuju sa svih strana, mana predstavljanja svoje prazne egzistencije, koja ih je pridr�avala sa poslednjim naporom. Odavno je ve� trebalo da le�e u krevetima, popiv�i ka�iku leka, zavijeni u svoje hladne �ar�ave, zatvorenih o�iju. Bila je zloupotreba dr�ati ih jo� tako kasno u no� na njihovim uskim posteljama i stolicama, na kojima su uko�eno sedeli, u tesnoj lakovanoj obu�i, miljama daleki od svoje davne egzistencije, blistavih o�iju i sasvim li�eni pameti.

Svakome od njih je visio iz ustiju, ve� mrtav, kao jezik udavljenog, njihov poslednji krik otkada su napustili ludnicu, gde su boravili neko vreme, kao u �istili�tu, smatrani za manijake, pre no �to su stupili na te poslednje pragove. Da, to ustvari nisu bili sasvim autenti�ni Drajfusi, Edisoni i Lukeni, to su do izvesnog stepena bili simulanti. Mo�da su zaista bili ludaci, uhva�eni in flagranti u trenutku kad je u njih u�la ta idee fixe, u trenutku kad je njihovo ludilo za momenat bilo istina i � ve�to preparirano � postalo sr� njihove nove egzistencije, �isto kao elemenat, ba�en u celini na tu jednu kartu i ve� nepromenljiv. Otada su imali samo tu misao u glavi, kao uskli�nik, i stajali su na njoj, na jednoj nozi, kao u letu, zadr�ani u polovini pokreta.

Tra�io sam ga o�ima u toj gomili, pun nemira, idu�i od grupe do grupe. Najzad sam ga na�ao, ali ne u sjajnoj uniformi admirala levantinske eskadre, u kojoj je bio isplovio na admiralskom brodu �Le Cid� iz Tulona one godine kad je trebalo da zauzme meksikanski presto, niti u zelenom fraku konji�kog generala, koji je tako rado nosio svojih poslednjih dana. Bio je u obi�nom kaputu, dugih naboranih pe�eva i u svetlim pantalonama, visoki okovratnik sa plastronom podupirao mu je bradu. S po�tovanjem i uzbu�enjem stao sam sa Rudolfom u grupu ljudi koja ga je opkoljavala u polukrugu. I tada sam se sav uko�io. Tri koraka ispred nas u prvom redu gledalaca stajala je Bjanka u beloj haljini sa svojom guvernantom. Stajala je i gledala. Njeno lice je bilo pobledelo i oslabelo poslednjih dana, a njene o�i sa kolutovima i pune senki gledale su tu�no kao smrt.

Stajala je nepokretno, prekr�tenih ruku sakrivenih u naborima haljine, gledaju�i ispod svojih ozbiljnih obrva o�ima punim duboke tuge. Srce mi se bolno steglo na taj prizor. I protiv volje sam po�ao pogledom, samrtno tu�nim pogledom i evo �ta sam video: njegovo lice se pokrenulo, kao probu�eno, kraji�ci usta su se podigli u osmehu, o�i su blesnule i po�ele da se kre�u u svojim orbitama, grudi, blistave od ordenja, podigle su se od uzdaha. To nije bilo �udo, bio je to obi�an mehani�ki trik. Odgovaraju�e navijen, nadvojvoda je dr�ao serkl po zakonima mehanizma, prefinjeno i ceremonijalno, kako je bio navikao za �ivota. Vodio je o�ima redom po prisutnim, zadr�avaju�i ih na trenutak pa�ljivo na svakom.

Tako su se u jednom trenutku susreli njihovi pogledi. Zadrhtao je, zakolebao se, progutao pljuva�ku, kao da je hteo ne�to da ka�e, ali je ve� posle jednog trenutka, poslu�an mehanizmu, i�ao dalje pogledom, vodio ga po ostalim licima sa tim istim ohrabruju�im i blistavim pogledom. Da li je primio na znanje Bjankinu prisutnost, da li je ona doprla do njegova srca? Ko je to mogao znati? �ak nije bio u pravom zna�enju te re�i on sam, bio je tek daleki dvojnik sebe, vrlo reduciran i u stanju duboke iznurenosti. Ali dr�e�i se �injenica, trebalo je primiti, da je u neku ruku bio svoj najbli�i agnat, bio je mo�da on sam u onolikom stepenu, koliko je to jo� uop�te bilo mogu�e pri takvom stanju stvari, toliko godina posle svoje smrti. Sigurno je bilo te�ko u tom vo�tanom vaskrsenju u�i ta�no u samog sebe. I protiv njegove volje moralo se tom prilikom prokrasti u njega ne�to novo i stra�no, moralo se sme�ati ne�to od tog ludila tog genijalnog manijaka, koji ga je izmislio u svojoj megalomaniji, a �to je Bjanku moralo ispunjavati grozotom i strahom. Jer ve� onaj, ko je veoma bolestan, izmi�e se i udaljuje od samog sebe, a koliko tek neko tako neumesno vaskrsao. Kako se sad dr�ao prema svojoj najbli�oj krvi? Pun neprirodne veselosti i hrabrosti igrao je svoju luda�ko-cesarsku komediju, nasmejan i sjajan. Da li se mogao toliko maskirati, da li se toliko bojao stra�ara, koji su ga sa svih strana posmatrali izlo�enog za gledanje u bolnici vo�tanih figura, gde su svi �iveli u strahu od � bolni�ke discipline? Da li s mukom o�i��en od ne�ijeg ludila, �ist, izle�en i najzad pre�iveo, nije mogao drhtati, da ga mogu ponovo baciti u kovitlac i haos?

Kad je moj pogled ponovo prona�ao Bjanku, video sam kako je sakrila lice u maramicu. Guvernanta ju je bila zagrlila blistaju�i prazno emajliranim o�ima. Nisam mogao du�e da gledam Bjankin bol, ose�ao sam da me hvata gr� pla�a i povukao sam Rudolfa za rukav. Uputili smo se ka izlazu.

Za na�im le�ima taj na�minkani predak, taj ded u cvetu godina, slao je i dalje unaokolo svoje zrake, vladarske pozdrave, u preteranoj usrdnosti �ak je podigao ruku, skoro je slao poljupce za nama u toj nepokretnoj ti�ini, usred �i�tanja acetilenskih lampi i tihog �u�tanja ki�e na platnu �atora, dizao se na prste ostacima snage, te�ko bolestan i, kao i svi oni, �eznuo za samrtni�kim prahom.

U tremu su na�minkane grudi kasirice po�ele ne�to da nam govore, blistaju�i brilijantima i zlatnom plombom na crnom tlu magi�nih draperija. Iza�li smo u no� rosnu i toplu od ki�e. Krovovi su blistali dok se sa njih slivala voda, oluci su monotono plakali. Tr�ali smo kroz pljusak, osvetljen upaljenim fenjerima koji su zveketali na ki�i.

XXXII

O, ponoru ljudske prevrtljivosti, o, prava paklena intrigo! U �ijoj glavi se rodila ta otrovna i satanska misao, koja je svojom smelo��u ostavila za sobom najprefinjenije pomisli fantazije? �to dublje ulazim u njenu bezdanu pokvarenost, utoliko me ve�e divljenje obuhvata prema bezgrani�noj perfidiji, prema blesku genijalnog zla u sr�i te zlo�ina�ke ideje.

Dakle, predose�anje me nije varalo. Tu kraj nas, usred prividne zakonitosti, usred op�teg mira i pune mo�i traktata vr�en je zlo�in, od koga se ko�a je�ila na glavi. Mra�na drama se odigrala u toj savr�enoj ti�ini, tako maskirana i zakonspirisana da niko nije mogao da se doseti i otkrije je u nevinoj spolja�nosti tog prole�a. Ko je mogao i podozrevati da se izme�u tog mekog manekena zapu�enih usta koji je prevrtao o�ima i fine, tako bri�ljivo vaspitane, tako u�tive Bjanke, odigravala porodi�na tragedija? Ko je, najzad, bila Bjanka? Treba li najzad da otkrijemo kraji�ak tajne? �ta onda ako nije bila poreklom od zakonite meksikanske carice, pa ni od one nelegalne supruge, morganatske Izabele d'Orgaz koja je sa scene putuju�eg pozori�ta osvojila nadvojvodino srce svojom lepotom.

�ta onda �to je njena majka bila ta mlada Kreolka, koju je, tepaju�i joj, zvao Kon�ita i koja je pod tim imenom u�la u istoriju � nekako preko kuhinjskih stepenica? Podaci o njoj, koje sam uspeo da sakupim na osnovu albuma za marke, mogu se sa�eti u nekoliko re�i.

Posle cesarova pada Kon�ita je otputovala sa svojom malom �er�icom u Pariz, gdje je �ivela od udovi�ke rente, nesalomljivo �uvaju�i vernost svom cesarskom ljubavniku. Istorija tu gubi dalji trag te uzbudljive osobe ustupaju�i re� naga�anjima i intuiciji. O udaji njene �er�ice i o njenoj daljoj sudbini ne znamo ni�ta. Ali 1900 g. neka gospo�a de V., osoba neobi�ne i egzoti�ne lepote, s malom �erkom i mu�em sa la�nim paso�em odlazi iz Francuske u Austriju. U Salcburgu, na bavarskoj granici, u trenutku prelaska u be�ki voz celu porodicu zadr�ava austrijska �andarmerija i hapsi je. �udno je �to posle ispitivanja njegovih la�nih dokumenata gospodina de V. pu�taju na slobodu, a on ne preduzima nikakve mere da oslobodi �enu i �erku. Tog istog dana se vra�a u Francusku i njegov trag se gubi. Tu se gube sve niti u potpunom mraku. S kakvim zaprepa��enjem sam im ponovo otkrio trag koji je u vatrenoj liniji izbio u albumu za marke. Identifikovanje pomenutog gospodina de V. sa izvesnom veoma sumnjivom osobom, koja se javlja pod sasvim drugim imenima i u drugoj zemlji, osta�e zauvek moja zasluga i moje otkri�e. Ali pst!... O tome jo� ni re�i. Dovoljno je da je Bjankina genealogija bila otkrivena van svake sumnje.

XXXIII

Toliko zvani�na istorija. Ali oficijalna istorija je nepotpuna. U njoj postoje namerne praznine, duge pauze i pre�utkivanja, u koja se brzo sme�ta prole�e. Pokriva ona brzo te praznine svojim marginalijama, li��em koje se sipa bez broja, raste presti�u�i se uzajamno, obmanjuje koje�tarijama ptica, nesuglasicama tih krilatih stvorenja punim suprotnosti i la�i, naivnih pitanja bez odgovora, tvrdoglavih pretencioznih ponavljanja. Treba mnogo strpljivosti da bi se iza toga haosa prona�ao pravi tekst. Tome vodi pa�ljiva analiza prole�a, gramati�ko ra��lanjivanje njenih re�enica i perioda. Ko, �ta? Koga, �ega? Treba eliminisati nepouzdana preganjanja ptica, njihove priloge i predloge, njihove pla�ljive povratne zamenice da bi se lagano izdvojilo zdravo zrno smisla. Album za marke tu slu�i kao veoma pouzdan putokaz. Glupo, neizbirljivo prole�e! Zarasta sve bez izbora, sapli�e smisao sa besmislom, ve�ito se ludira � pravi se naivno, beskrajno lakomisleno. Zar je i ono u savezu sa Francom Jozefom I, je li povezano sa njim vezama zajedni�ke zavere? Treba pamtiti da svaku mrvicu smisla koja se ispili u tom prole�u, odmah zasipaju bujice stostrukih izmi�ljotina, brbljaju�i kojekakve besmislice. Ptice tu bri�u tragove, remete redove pogre�nom interpunkcijom. Tako to bujno prole�e odasvud istiskuje istinu, i svaki slobodni pedalj, svaku pukotinu odmah pokriva svojim lisnatim rascvetom. Gde da se skloni prokleto, gde da na�e azil, ako ne tamo, gde ga niko ne tra�i � u tim va�arskim kalendarima i sanovnicima, u tim prosja�kim i bo�ja�kim pesmicama, koje u prostoj liniji poti�u iz albuma za marke?

XXXIV

Posle mnogih sun�anih nedelja do�la je serija tmurnih i vrelih dana. Nebo je potamnelo kao na starim freskama, u zagu�ljivoj ti�ini sklup�ale su se gomile oblaka, kao tragi�na boji�ta na slikama napuljske �kole. Na pozadini tih olovnih i mrkih gomila dre�avo su svetlele ku�e vatrenom, krednom belinom, koju su jo� vi�e isticale o�tre senke pervaza i pilastara. Ljudi su i�li oborenih glava, puni mraka iznutra, koji se sakupljao u njima, kao pred buru, usred tihih elektri�nih pra�njenja.

Bjanka se vi�e ne pokazuje u parku. O�evidno je �uvaju, ne dozvoljavaju joj da iza�e. Osetili su opasnost.

Danas sam u gradu video grupu gospode u crnim frakovima i cilindrima kako ravnomernim korakom diplomata idu preko trga. Bele grudi su im ble�tale u olovnom vazduhu. �utke su posmatrali ku�e, kao da su ih ocenjivali, i�li su slo�nim, laganim ritmi�nim korakom. Imali su kao ugalj crne brkove na glatko izbrijanim licima i sjajne o�i, koje se glatko vrte u orbitama, kao zejtinom podmazane i pune re�itosti. Ponekad su skidali cilindre i otirali znoj sa �ela. Svi su visoki, vitki, srednjih godina i imaju mrka lica gangstera.

XXXV

Dani su postali tamni, tmurni i sivi. Daleka potencijalna nepogoda le�i dan i no� na dalekim horizontima ne prazne�i se pljuskom. U velikoj ti�ini ponekad kroz metalni vazduh prolazi dah ozona, miris ki�e, vla�an i sve� povetarac.

Ali posle toga samo vrtovi opet �ire ogromnim uzdasima vazduh i na hiljade puta rastu li��em, utrkuju�i se, danju i no�u, na akord. Sve zastave vise te�ko, potamnele, i nemo�no sipaju poslednje talase boja u zgusnutu auru. Ponekad u otvoru ulice neko obra�a prema nebu svetlu, iz mraka ise�enu polovinu lica, oka prepla�ena i sjajna � oslu�kuje �um prostranstava, elektri�nog �utanja plove�ih oblaka, a dubinu vazduha probijaju kao strele, drhtave i �iljate, crno-bele lastavice.

Ekvador i Kolumbija mobili�u. U prete�em �utanju tiskaju se na molu redovi pe�adije, bele pantalone, belo ukr�teno remenje na grudima. �ileanski jednorog se propeo. Vidi se uve�e na nebu, pateti�na zverka, uko�ena od bure, s kopitima u vazduhu.

XXXVI

Dani silaze sve dublje u dubinu i zami�ljenost. Nebo se zatvorilo, pregradilo nadolaze�i sve tamnijom �eli�nom burom, i �uti nisko natmureno. Zemlja spaljena i �arena prestala je da di�e. Samo vrtovi rastu bez daha, prosipaju�i li��e besvesni i pijani, i svaku slobodnu pukotinu pokrivaju hladnom lisnatom supstancom. (Bubuljice pupoljaka bile su lepljive kao ospa koja svrbi, bolne i gnojne � sada zarastaju hladnim zelenilom, zaceljuju se mnogokratno list preko lista, nadokna�uju�i stostrukim zdravljem, stvaraju rezervu, preko mere i bez ra�una. Ve� su prekrili i zaglu�ili pod tamnim zelenilom izgubljeno dozivanje kukavice, �uje se jo� samo njen daleki i prigu�eni glas utonuo u duboke vrtove, izgubljen pod poplavom sre�nog rascveta.)

Za�to ku�e tako svetle u tom potamnelom predelu? Ukoliko vi�e se tmuri �um parkova, utoliko o�trija postaje kre�na belina ku�a i bez sunca svetli vatrenim refleksom spaljene zemlje, sve blistavije, kao da kroz jedan trenutak treba da se prekrije crnim pegama neke dre�ave i �arene bolesti.

Psi tr�e pijani, s nosevima u vazduhu. Ne�to nju�e nesvesni i uzbu�eni, jurcaju�i po mekom zelenilu.

Ne�to ho�e da provri iz zgusnutog �uma tih natmurenih dana � ne�to senzacionalno, ne�to preko svake mere ogromno.

Probam i merim, kakav doga�aj bi mogao biti ravan toj negativnoj sumi o�ekivanja, koja se skuplja u ogroman napon elektriciteta, �ta bi moglo da se uporedi sa tim katastrofalnim padom barometra.

Negde ve� raste i postaje sve mo�nije ono �emu se u celoj prirodi priprema ova izdubljenost, ta forma, to zijanje bez daha, koje parkovi ne mogu da ispune opojnim mirisom jorgovana.

XXXVII

Crnci, crnci, gomile crnaca u gradu! Vi�eni su i ovde i onde, istovremeno na nekoliko ta�aka grada. Jure kroz ulice u velikim bu�nim, pocepanim ruljama, upadaju u prodavnice prehrambene robe, plja�kaju ih. �ale, gurkanja, smeh, beonja�e koje se �iroko okre�u, grleni zvuci i beli blistavi zubi. Dok je milicija mobilisana oni su nestali kao kamfor.

Predose�ao sam to, nije moglo biti druk�ije. Bila je to prirodna posledica meteorolo�kog napona. Tek sada sam svestan da sam od po�etka ose�ao: to prole�e je postavljeno crncima.

Otkud u ovom kraju crnci, odakle su do�le te horde negera u �traftastim pamu�nim pid�amama? Je li veliki Barnum podigao u blizini svoj logor, idu�i s bezbojnim taborima ljudi, �ivotinja i demona, jesu li se gde u blizini zadr�ali njegovi vozovi nabijeni beskrajnim �agorom an�ela, �ivotinja i akrobata? Nikada. Barnum je bio daleko. Moje podozrenje se kre�e u sasvim drugom pravcu. Ni�ta ne�u re�i. Zbog tebe �utim, Bjanka, i nikakva mu�enja ne�e izvu�i iz mene priznanje.

XXXVIII

Tog dana sam se obla�io dugo i bri�ljivo. Na kraju, ve� gotov, stoje�i pred ogledalom, na�inio sam na svom licu izraz spokojne i nemilosrdne odlu�nosti. Pa�ljivo sam pogledao pi�tolj pre no �to sam ga stavio u zadnji d�ep pantalona. Jo� jednom sam bacio pogled u ogledalo, dotakao rukom kaput pod kojim su na grudima bili sakriveni dokumenti. Bio sam spreman da mu se suprotstavim.

Ose�ao sam se sasvim miran i odlu�an. Jer u pitanju je bila Bjanka, a �ta ja ne bih bio u stanju da uradim za nju. Odlu�io sam da Rudolfu ni�ta ne poveravam. �to sam ga bolje upoznavao, utoliko se u meni ja�e u�vr��ivalo ube�enje da je to ptica niskog leta, nesposobna da se uzdigne iznad obi�nosti. Bilo mi je ve� dosta tog lica koje je zamiralo od konsternacije i bledelo od zavisti, kojom je do�ekivalo svako moje novo otkri�e.

Zami�ljen brzo sam pre�ao kratki put. Kad se velika gvozdena kapija zalupila za mnom, drhte�i od prigu�ene vibracije, naglo sam u�ao u drugu klimu, u drugo pirkanje vetra, u stranu i hladnu okolinu velike godine. Crne grane drve�a granale su se u posebno i otkinuto vreme, njihovi vrhovi jo� bez li��a ra�vali su se crnim �ibljikama u belo nebo neke druge i strane sfere koje je visoko plovilo, zatvoreno sa svih strana alejama � odse�eno i zaboravljeno kao zaliv koji ne oti�e. Glasovi ptica, izgubljeni i uti�ani u dalekim prostranstvima tog prostranog neba, druk�ije su prekrajali ti�inu, uzimali je u rad zami�ljeno, te�ku, sivu, unatra�ke odra�avanu u tihom ribnjaku i svet je leteo u to ogledanje bez glave, gravitirao kao slep, pun �estine, u tu veliku, univerzalnu, sivu zami�ljenost, u te prevrnute �rafcigere drve�a koji su be�ali bez kraja, u to veliko, zanjihano bledilo bez kraja i cilja.

Podignute glave, hladan i sasvim spokojan, zatra�io sam da me prijave. Uvedo�e me u polutamni hol. Tamo je vladao sumrak koji je podrhtavao od tihe rasko�i. Kroz visok otvoren prozor kao kroz otvor flaute ulazio je u blagim talasima vazduh iz vrta, lekovito i uzdr�ljivo, kao u sobu u kojoj le�i neko neizle�ivo bolestan. Od tih tihih influenca koje su blago udisali filtrovi zavesa lako podignutih aurom vrta, i koje su blago prodirale kroz njih, o�ivljavali su predmeti, budili se sa uzdahom, ble�tavi predose�aj je u pla�ljivim pasa�ima prelazio preko niza venecijanskih �a�a u dubokoj vitrini, li��e tapeta je �u�talo prepla�eno i srebrnasto.

Zatim su se tapete gasile, zalazile u senku i njihova napregnuta zami�ljenost, godinama stisnuta u tom gusti�u punom tamne spekulacije, osloba�ala se strasno ma�taju�i slepim treperenjem aromata kao stari herbarijumi, preko �ijih sasu�enih prerija prele�u jata kolibrija i stada bizona, po�ari stepa i potere kojima skalpovi lepr�aju o sedlu.

�udna stvar, kako te stare unutra�njosti ne mogu da na�u mir posle svoje burne, mra�ne pro�losti, kako u njihovoj ti�ini ponovo poku�avaju da se isceniraju ve� presu�eni i pro�li doga�aji, stvaraju iste onakve situacije u beskrajnim varijantama, koje na sve strane prevr�e na nali�je jalova dijalektika tapeta. Tako se raspada ta ti�ina pokvarena do dna i demoralisana u hiljadostrukim razmi�ljanjima, u samotnim deliberacijama, sumanuto jure�i preko tapeta u munjama bez sjaja. Za�to sakrivati? Zar se nisu morale iz no�i u no� ovde umirivati preterane uzbune, ti nagomilani paroksizmi groznice, rasterivati injekcijama tajnih droga, koje su ih prenosile u �iroke, umiruju�e i blage predele, pune � usred tapeta koje su se razmicale � dalekih voda i odraza?

Za�uo sam neko �u�tanje. Sa stepenica, sa lakejom ispred sebe, on je silazio sna�an i de�mekast, �tedljiv u pokretima, zaslepljen refleksom nao�ara od rogovine. Prvi put sam stao lice u lice s njim. Bio je tajanstven, ali ne bez satisfakcije zapazio sam ve� posle mojih prvih re�i kako se u njegove crte urezuju dve duboke brazde zabrinutosti i gor�ine. Dok je iza slepog sjaja svojih nao�ara uzimao na svoje lice masku veli�anstvene nepristupa�nosti � video sam kako izme�u nabora te maske kradom prolazi bledi strah. Postepeno je postajao zainteresovaniji, po pa�ljivom licu se videlo da tek sada po�inje da me ceni. Pozvao me je u svoj kabinet koji se nalazio pored ove odaje. Prilikom na�eg ulaska neka �enska prilika u beloj haljini je odsko�ila od vrata, prepla�ena, kao da je prislu�kivala, i udaljila se u dubinu stana. Je li to bila Bjankina guvernanta? �inilo mi se, prelaze�i prag te sobe, da ulazim u d�unglu. Mutnozeleni polumrak te sobe bio je vodnjikavo iscrtan senkama drvenih roletni spu�tenih na prozorima. Po zidovima su bile izve�ane botani�ke tablice, u velikim kavezima su letele male �arene pti�ice. O�evidno u nameri da dobije u vremenu, opisivao mi je primerke starog oru�ja, d�ilita, bumeranga i tomahavaka, izve�anih po zidovima. Moj izo�treni njuh je ose�ao miris kurare. Za vreme dok je on baratao nekom vrstom varvarske halebarde, preporu�io sam mu da bude �to oprezniji i da savlada svoje pokrete a svoju opomenu sam podupro naglo izva�enim pi�toljem. Neprijatno se osmehnuo, malo zbunjen, i ostavio oru�je na svoje mesto. Seli smo za te�ki pisa�i sto od abonosa. Odbio sam cigaru koju mi je ponudio, zaklanjaju�i se za apstinenciju. Tolika opreznost mi je me�utim odnela njegovo priznanje. Sa cigarom u opu�tenim ustima posmatrao me je s nekom groznom naklono��u koja nije budila poverenje. Zatim, listaju�i tobo� rasejano i nemarno �ekovnu knji�icu, iznenada mi je predlo�io kompromis, pominju�i cifru sa mnogo nula dok su mu zenice pobegle u kut o�iju. Moj ironi�ni pogled naterao ga je da brzo ostavi tu temu. Sa uzdahom je ra�irio trgova�ke knjige. Po�eo je da mi obja�njava stanje svojih poslova. Bjankino ime nije nijednom pomenuto me�u nama, iako je ona bila prisutna u svakoj na�oj re�i. Gledao sam ga netremice, a sa mojih ustiju nije silazio ironi�an osmeh. Najzad se nemo�no zavalio u stolicu. �Vi ste nepomirljivi�, rekao je kao za sebe, ��ta vi zapravo ho�ete?� Po�eo sam ponovo da govorim. Govorio sam prigu�enim glasom, zadr�avaju�i �estinu. Na mojim obrazima su se pojavili crveni pe�ati. Nekoliko puta sam drhte�i izgovorio Maksimilijanovo ime, izgovorio sam ga nagla�eno, posmatraju�i svaki put kako lice njegovog protivnika postaje sve ble�e. Najzad sam zavr�io te�ko di�u�i. Sedeo je zdrobljen. Vi�e nije vladao svojim licem, koje iznenada postalo staro i umorno. �Va�e odluke�, zavr�io sam, �pokaza�e mi da li ste sposobni da shvatite novo stanje stvari i da li ste spremni da ga priznate svojim postupcima. Zahtevam �injenice i jo� jednom �injenice...�

Drhtavom rukom hteo je da dohvati zvonce. Zadr�ao sam ga pokretom ruke i s prstom na obara�u pi�tolja povukao sam se natrag iz sobe. Na izlasku sluga mi je dao �e�ir. Na�ao sam se na terasi oblivenoj suncem, sa o�ima jo� punim uskovitlanog mraka i vibracija. Silazio sam niz stepenice, ne okre�u�i se, pun trijumfa i siguran da se sada ve� ni kroz jedan od spu�tenih kapaka palate ne�e promoliti za mnom iz zasede ubila�ko grlo dvocevke.

XXXIX

Va�ni poslovi, dr�avni poslovi od najve�e va�nosti primoravaju me �esto da dr�im poverljive konferencije sa Bjankom. Bri�ljivo se pripremam za njih sede�i do kasne no�i za pisa�im stolom nad tim dinasti�kim stvarima najtugaljivije prirode. Vreme proti�e, no� tiho zastaje u otvorenom prozoru iznad stone lampe, sve kasnije i sve�anije, na�inje sve kasnije i tamnije slojeve, prekora�uje sve dublje stepene posve�ivanja i razoru�ava se u prozoru, nemo�na u neiskazivim uzdasima. Dugim laganim gutljajima tamna soba guta zaba�ene delove parka u svoju dubinu, u hladnim transfuzijama izmenjuje svoj sadr�aj sa velikom no�i, koja nailazi narasla mrakom, sa setvom perjastog semenja, tamnih �estica pra�ine i nemih pli�anih mu�ica koje oble�u zidove u tihoj panici. Gusti�i tapeta se je�e od straha u mraku, srebrnasto narogu�eni, seju�i kroz li��e koje pada te sumanute i letargi�ne drhtaje, te hladne ekstaze i uzlete, taj transcendentalni strah i nadola�enje k svesti, kojih je puna majska no� izvan svojih margina, kasno posle pono�i. Njena prozirna i staklena fauna, laki plankton komaraca, pokrivao me, nagnutog nad hartijama, obrastaju�i prostranstvo sve vi�e i vi�e tim penu�avim, finim belim vezom, kojim se veze no� kasno posle pono�i. Na hartiju padaju cvr�ci i komarci napravljeni od skoro prozra�nih tkiva no�nih spekulacija, staklene �in�uve, tanki monogrami, arabeske koje je no� izmislila, sve ve�e i sve fantasti�nije, velike kao slepi mi�evi, kao vampiri, na�injeni od same kaligrafije i vazduha. Zavesa vrvi od te putuju�e �ipke, od tihe invazije te imaginarne, bele faune.

U takvu no� van margine, ne znaju�i granica, prostor gubi svoj smisao. Okru�en tim svetlim kovitlacima komaraca, sa sve�njem najzad gotovih hartija, �inim nekoliko koraka u neodre�enom pravcu, u slepi �orsokak no�i, koji mora da se zavr�ava vratima, upravo belim Bjankinim vratima. Pritiskam bravu i ulazim u nju, kao iz sobe u sobu. I pored toga moj �e�ir karbonara �u�ti kao nekim vetrom dalekog puta kad prelazim prag, moja kravata fantasti�no �u�ka na promaji, pritiskujem na grudi torbu punu najtajnijih dokumenata. Kao da sam iz predsoblja no�i u�ao u pravu no�! Kako se duboko di�e tim no�nim ozonom! Tu je mati�njak, tu je sr� no�i nado�le jasminom. Tek tu po�inje ona svoju pravu istoriju. Velika lampa sa ru�i�astim aba�urom gori nad uzglavljem kreveta. U njenom rumenom polumraku spava Bjanka me�u ogromnim jastucima, no�ena nado�lom posteljom kao plimom no�i, ispod �iroko otvorenog i znojavog prozora. Bjanka �ita oslonjena na bledu ruku. Na moj duboki poklon odgovara kratkim pogledom iznad knjige. Vi�ena izbliza njena lepota kao da se uste�e, uvla�i se u sebe kao uvrnuta lampa. Sa bogohulnom rado��u vidim da njen nosi� uop�te nije tako plemenito skrojen, a ten joj ni izdaleka nije savr�en. Posmatram to sa izvesnim olak�anjem, iako znam da je to povla�enje njenog sjaja samo kao iz sa�aljenja i samo zato da ne bi zadr�avalo dah i oduzimalo mo� govora. Ta lepota se posle brzo regeneri�e pomo�u medijuma udaljavanja i postaje bolna, da se ne mo�e podneti i preko svake mere.

Ohrabren njenim pokretom sedam kraj kreveta i po�injem moj izve�taj, slu�e�i se pripremljenim dokumentima. Kroz otvoren prozor iza Bjankine glave te�e besvesni �um parka. Cela �uma, stisnuta iza prozora, te�e nizovima drve�a, prodire kroz zidove, �iri se svuda prisutna i sveobuhvatna. Bjanka slu�a malo rasejano. Zapravo ljuti me �to za to vreme ne prestaje da �ita. Dozvoljava da svaki problem osvetlim sa svih strana, da poka�em sve pro i contra, zatim di�u�i o�i sa knjige i trep�u�i pomalo besvesno re�ava ga brzo, ve�to i sa zadivljuju�om ta�no��u. Pa�ljiv i oprezan prema svakoj njenoj re�i, vredno hvatam ton njenog glasa, da bih prodro u sakrivenu intervenciju. Zatim joj smerno podnosim dekrete na potpis i Bjanka potpisuje, spu�tenih trepavica, koje bacaju dugu senku i sa lakom ironijom posmatra ispod njih kako stavljam svoj premapotpis.

Mo�da kasno vreme, davno pre�ena pono�, ne pogoduje koncentraciji nad dr�avnim problemima. No�, iza�av�i iz poslednjih granica, naginje ka izvesnoj raskala�nosti. Za vreme dok mi tako razgovaramo, iluzija sobe se rasplinjava sve vi�e, mi smo upravo u �umi, �bunovi paprati prekrivaju sve uglove, tik iza kreveta prolazi zid �ikare, pokretan i pun spletova. Iz tog lisnatog zida u svetlu lampe izlaze krupnooke veverice, detli�i i no�ne zver�ice i nepomi�no gledaju u svetlost sjajnim, buljavim o�ima. Po�ev�i od izvesnog vremena ulazimo u nelegalno vreme, u no� bez kontrole, podlo�nu svim nesta�lucima i no�nim osobenja�tvima. To �to se jo� de�ava nekako je van ra�una, ne uzima se u obzir, puno je sitnica, neura�unljivih ispada i no�nih nesta�luka. Samo tome mogu da pripi�em �udne promene koje se de�avaju u Bjankinom raspolo�enju. Ona, uvek tako uzdr�ana i ozbiljna, pravo oli�enje poslu�nosti i lepe discipline, postaje sada puna hirova, prkosa i neura�unljivosti. Papiri le�e ra�ireni na velikoj ravnini njenog jorgana. Bjanka ih nemarno uzima u ruku, kao preko volje baca pogled na njih i ravnodu�no pu�ta kroz razmaknute prste. Nabubrelih ustiju, podbo�iv�i glavu bledom rukom, odla�e svoju odluku i pu�ta me da �ekam. Ili se okre�e le�ima prema meni, zapu�ava u�i rukama, gluva za moje molbe i ube�ivanja. Iznenada bez re�i, jednim pokretom no�ice ispod jorgana zbacuje sve papire na zemlju i sa visine svojih jastuka zagonetno ra�irenim o�ima gleda kako ih nisko pognut vredno skupljam sa zemlje, otpiruju�i sa njih iglice. Ti kaprisi, uostalom puni �ari, ne olak�avaju mi ionako ve� te�ku i odgovornu ulogu regenta.

Za vreme na�ih razgovora �ubor �ume, narastao od hladnog jasmina, putuje kroz sobu celim miljama predela. Sve novi i novi delovi �ume prolaze i putuju, nizovi drve�a i �bunja, ceo �umski dekor plovi kroz sobu, �ire�i se. Tada postaje jasno da smo u stvari od po�etka u nekom vozu, u no�nom �umskom vozu koji se lagano kre�e ivicom jaruge po po�umljenoj okolini grada. Otuda ta opojna i duboka promaja, koja skroz proti�e kroz te kupee uvek novim nitima i izdu�uje se u beskrajnu perspektivu predose�anja. �ak se i kondukter s fenjerom javlja odnekud, izlazi izme�u drve�a i bu�i nam karte svojim kle�tama. Tako ulazimo u sve dublju no�, otvaramo joj sasvim nove anfilade, pune treskanja vrata i promaja. Bjankine o�i postaju duboke, njeni obrazi plamte, �arobni osmeh raste�e njena usta�ca. Da li ho�e da mi ne�to poveri? Ne�to najtajnije? Bjanka govori o izdaji i njeno malo lice plamti od ekstaze, o�i joj se su�avaju od navale u�ivanja kad mi, uvijaju�i se kao gu�ter pod jorganom, podme�e izdaju najsvetije misije. Uporno sondira moje pobledelo lice slatkim o�ima koje postaju razroke. �U�ini to�, �apu�e uporno, �u�ini to. Posta�e� jedan od njih, od tih tamnih crnaca...� A kada ja preklinju�im gestom stavljam prst na usta, pun o�ajanja � njeno sitno lice naglo postaje zlo i otrovno. �Sme�an si sa tom svojom nesalomljivom verno��u i celom svojom misijom. Bogzna �ta uobra�ava� o svojoj nezamenljivosti. A kad bih izabrala Rudolfa! Volim ga hiljadu puta vi�e nego tebe, dosadnog pedanta. Ah, on bi bio poslu�an do zlo�instva, do uni�tenja svoga bi�a, do samog uni�tenja...� Zatim iznenada trijumfalna lica pita: �Se�a� li se Lonke, �erke pralje Antosje, sa kojom si se igrao kao mali?� Pogledao sam je za�u�en. �To sam bila ja�, rekla je kiko�u�i se, �samo �to sam ja tada jo� bila de�ak. Jesam li ti se tada svi�ala?�

Ah, u samoj sr�i prole�a se ne�to kvari i kida. Bjanka, Bjanka, da li me i ti razo�arava�?

XL

Bojim se da prerano otkrijem poslednje adute. Igram u suvi�e veliki ulog da bih mogao da rizikujem. Rudolfu sam odavno prestao da podnosim izve�taj o toku doga�aja. Njegovo dr�anje se uostalom promenilo od nekog vremena. Ljubomora, koja je bila dominantna osobina njegovog karaktera, ustupila je mesto izvesnoj velikodu�nosti. Neka usrdna naklonost pome�ana sa zabrinuto��u pokazuje se u njegovim gestovima i neve�tim re�ima, kad god se slu�ajno susretnemo. Ranije ispod njegovog gun�avog izraza �utljivca, ispod njegove i��ekuju�e uzdr�ljivosti, ipak se krila radoznalost koja ga je pro�dirala, gladna svake nove pojedinosti, svake nove verzije o mojoj stvari. Sad je �udno miran, ne �eli vi�e ni�ta da dozna od mene. To mi sada zapravo veoma odgovara, jer iz no�i u no� imam te neobi�no va�ne sednice u Panoptikumu, koje za izvesno vreme moraju ostati u najve�oj tajnosti. Stra�ari klonuli od votke, koje im ne �alim, spavaju u svojim sobicama snom pravednika, dok ja uz svetlo nekoliko dimljivih sve�a konferi�em u tom skupu. Jer me�u njima ima i krunisanih glava i pregovori sa njima ne spadaju u lake stvari. Iz ranijih vremena sa�uvali su taj bespredmetni heroizam, sada prazan i bez teksta, taj plamen, to sagorevanje u vatri neke koncepcije, to stavljanje celog �ivota na jednu kartu. Njihove ideje, za koje su �iveli, diskreditovale su se jedna za drugom u prozi svakida�njeg dana, njihovi fitilji su sagoreli, oni stoje prazni i puni nei�ivljene dinamike i blistaju�i nesvesno o�ima �ekaju na poslednju re� svoje uloge. Kako je lako u tom trenutku falsifikovati tu re�, podmetnuti im prvu ideju koja vam padne na pamet � kad su tako nekriti�ni i bespomo�ni! To mi u velikoj meri olak�ava zadatak. S druge strane ipak je neobi�no te�ko dopreti do njihovog uma, zapaliti u njemu svetlo neke misli, takva je promaja u njihovom duhu, tako prazan vetar duva kroz njih. Ve� samo njihovo bu�enje iza sna stalo me je mnogo truda. Svi su le�ali na krevetima, samrtno bledi i bez daha. Naginjao sam se nad njih izgovaraju�i �apatom re�i najva�nije za njih, re�i koje bi trebalo da ih pro�mu kao elektri�na struja. Otvarali su jedno oko. Bojali su se stra�ara, pravili se mrtvi i gluvi. Tek kad su se uverili da smo sami, pridizali su se na svojim le�i�tima, uvijeni u zavoje, sastavljeni od komadi�a, pritiskuju�i drvene proteze, ve�ta�ka, la�na plu�a i utrobe. U po�etku su bili vrlo nepoverljivi i hteli su da recituju nau�ene uloge. Nisu mogli da shvate da se od njih mo�e tra�iti i ne�to drugo. Tako su tupo sedeli stenju�i s vremena na vreme, ti sjajni mu�evi, cvet �ove�anstva, Drajfus i Garibaldi, Bizmark i Viktor Emanuel I, Gambeta i Macini i mnogi drugi. Najte�e je shvatao sam nadvojvoda Maksimilijan. Dok sam ja vatreno kraj njegova uha stalno ponavljao Bjankino ime, on je besvesno treptao o�ima, beskrajno �u�enje se ocrtavalo na njegovom licu i nikakav blesak razumevanja nije pro�imao njegove crte. Jedino kad sam lagano i razgovetno izgovorio ime Franca Jozefa I, preko njegova lica je preletela divlja grimasa, �isti refleks, koji ve� nije imao odgovaraju�eg parnjaka u njegovoj du�i. Taj kompleks je bio ve� odavno istisnut iz njegove svesti, a i kako bi mogao �iveti sa njim, sa tom napeto��u mr�nje koja razdire, on � s trudom sastavljen i zaceljen posle onog krvavog streljanja u Vera Kruzu. Morao sam ga ponovo u�iti njegovom �ivotu od po�etka. Anamneza je bila neobi�no slaba, nadovezivao sam se na podsvesne bleskove ose�anja. Kalemio sam na njega elemente ljubavi i mr�nje. Ali slede�e no�i se ispostavljalo da je zaboravio. Njegove kolege, koje su bolje shvatale od njega, pomagale su mu, do�aptavale reakcije, kojima je trebalo da odgovara i vaspitanje je tako napredovalo laganim koracima. Bio je veoma zapu�ten, prosto unutra�nje opusto�en od stra�ara, no i pored toga doterao sam dotle, da je na zvuk imena Franca Jozefa izvla�io sablju iz korica. Umalo �to nije probio �ak Viktora Emanuela I, koji mu se nije dovoljno brzo uklonio s puta.

Desilo se da se ostatak tog sjajnog kolegijuma mnogo br�e zagrejao i pro�eo idejom nego nesre�ni nadvojvoda koji je s mukom dr�ao korak s njima. Iz sve snage sam morao da ih zadr�avam. Ne mogu re�i da li su oni shvatili svu �irinu ideje za koju su imali da ratuju. Meritorna strana nije bila njihova stvar. Predodre�eni da sagore u vatri neke dogme, bili su puni odu�evljenja �to su zahvaljuju�i meni stekli parolu za koju su mogli umreti u borbi, u vihoru zanosa. Umirivao sam ih hipnozom, s mukom sam ih navikao da �uvaju tajnu. Bio sam ponosan na njih. Koji vo�a je ikada imao pod svojim zapovedni�tvom tako sjajan �tab, generalitet sastavljen od tako vatrenih duhova, gardu � istina samo invalida, ali kako genijalnih!

Najzad je do�la ta no�, bujna i puna vihora, potresena u svojim dubinama sve do dna onim �to se u njoj pripremalo, ogromno i bezgrani�no. Munje su s vremena na vreme razdirale mrak, svet se otvarao rasporen do najdubljih creva, pokazivao svoju sjajnu unutra�njost, prepla�eno i bez daha i s treskom je ponovo zatvarao. I plovio dalje, sa �umom parkova, s pohodom �uma, s kolom horizonata koji su kru�ili. Pod za�titom mraka napustili smo tunel. I�ao sam na �elu te nadahnute kohorte, koja se kretala spoti�u�i se veoma, mlataraju�i, lupaju�i �takama i drvetom. Tako smo po mraku do�li do kapije koja je vodila u vilu. Zatekli smo je otvorenu. Uznemiren, predose�aju�i neku podvalu, naredio sam da se zapale buktinje. Vazduh se zacrvenio od smolnog lu�a, popla�ene ptice su se digle visoko u crvenom sjaju, u tom bengalskom svetlu jasno smo videli vilu, njenu terasu i balkone koji su izgledali kao obasjani po�arom. Na krovu se lepr�ala bela zastava. Pro�et r�avim predose�ajem, stupio sam u dvori�te na �elu mojih hrabrih. Na terasi se pojavio majordom. Silazio je, klanjaju�i se, sa monumentalnih stepenica i pribli�avao se dvoume�i se, bled i nesigurnih pokreta, sve jasniji u svetlu lu�a. Upravio sam se na njegove grudi o�tricu moje sablje. Moji verni su stajali nepokretno, visoko di�u�i buktinje koje su se dimile. U ti�ini se �uo �um plamenova koji su tekli vodoravno.

� Gde je gospodin de V.? � upitao sam.

Neodre�enim gestom je ra�irio ruke.

� Otputovao je, gospodine � rekao je.

� Odmah �emo se uveriti da li je to istina. A gde je Infantkinja?

� Njeno Viso�anstvo je tako�e otputovalo, svi su otputovali...

Nisam imao razloga da sumnjam u to. Neko me je morao izdati. Nije bilo vremena za gubljenje.

� Na konje! � povikao sam. � Moramo im prese�i put.

Provalili smo vrata od �tale, u mraku nas zapahnu toplota i miris �ivotinja. Za trenutak smo svi sedeli na konjima koji su se propinjali pod nama i rzali. No�eni njihovim galopom, uz topot kopita po plo�niku izjurili smo dugom kavalkadom u no�nu ulicu. ��umom prema reci�, dobacio sam iza sebe i skrenuo u �umsku aleju. Oko nas se razbesne�e dubine �ikare. U mraku se otvori�e kao nagomilani predeli katastrofa i potopa. Leteli smo kroz vodopade �umova, kroz uzbunjene �umske mase, vatra buktinja se otkidala u velikim pahuljama iza na�eg otegnutog galopa. Kroz moju glavu je leteo uragan misli. Da li je Bjanka bila oteta, ili je i u njoj nisko nasledstvo oca pobedilo maj�inu krv i poslanstvo koje sam uzalud poku�avao da joj nakalemim? Aleja je postajala sve te�nja, pretvorila se u klanac, na �ijem se izlazu �irila velika �umska poljana. Tamo smo ih najzad sustigli. Ugledali su nas jo� izdaleka i zaustavili kola. Gospodin de V. je si�ao i prekrstio ruke na grudima. I�ao je prema nama lagano, mra�an, svetlucaju�i nao�arima, sav purpuran u svetlu buktinja. Dvanaest sjajnih o�trica upravi se prema njegovim grudima. Pribli�avali smo se u velikom polukrugu, �utke, konji su i�li hodom, zaslonio sam o�i rukama, da bih bolje video. Sjaj buktinje pade na ko�ije i ja ugledah zavaljenu na sedi�tu samrtno bledu Bjanku, a kraj nje � Rudolfa. Dr�ao je njenu ruku i pritiskivao je na grudi. Lagano sam sjahao i nesigurnim korakom krenuo sam prema ko�ijama. Rudolf se lagano podi�e kao da je hteo da mi iza�e u susret.

Stav�i kraj ko�ija, okrenuo sam se prema kavalkadi koja je lagano nastupala u �irokom fronut, sa �padama spremnim na ubod i rekao: �Gospodo, nepotrebno sam vas mu�io. Ova gospoda su slobodna i slobodno �e oti�i, nedirnuta ni od koga. Ni dlaka s glave im ne�e pasti. Ispunili ste svoju du�nost. Stavite sablje u kanije. Ne znam do koje ste mere shvatili ideju, u �iju slu�bu sam vas upregao, do kog stepena je ona u�la u vas i postala krv va�e krvi. Ta ideja, kako vidite, bankrotira na celoj liniji. �to se vas ti�e, mislim da �ete to bankrotstvo pre�iveti bez ve�e �tete, kad ste pre�iveli i bankrotstvo sopstvene ideje. Vi ste ve� neuni�tivi. �to se mene ti�e... ali ja nisam va�an. Hteo bih samo�, tu sam se okrenuo prema onima u ko�ijama, �da ne mislite da me je to �to se dogodilo, zateklo sasvim nepripremljenog. Nije tako. Odavno sam predvi�ao sve to. Ako sam prividno tako dugo �iveo u svojoj zabludi, ako nisam dozvoljavao da do mene dopre bolje znanje, to je samo zato �to mi nije bilo slobodno da znam stvari koje su prelazile moj delokrug, nije mi bilo slobodno da idem ispred doga�aja. Hteo sam da istrajem na polo�aju, na koji me je postavila moja sudbina, hteo sam da do kraja izvr�im svoj program, da ostanem veran ulozi koju sam sam uzurpirao. Jer, priznajem to sada skru�eno, uprkos �aputanju moje ambicije bio sam samo uzurpator. U svojoj zaslepljenosti latio sam se tuma�enja spisa, hteo sam da budem tuma� bo�je volje, u la�nom nadahnu�u hvatao sam slepe tragove i konture koji su prolazili kroz album za marke. Na�alost, povezivao sam ih samo u slobodnu figuru. Nametnuo sam svoju re�iju ovom prole�u, stavio sam pod njegov neobuhvatni rascvet sopstveni program i hteo sam da ga prilagodim, usmerim prema sopstvenim planovima. Neko vreme me je ono nosilo na svom rascvetu, strpljivo i ravnodu�no, jedva me ose�aju�i. Njegovu neosetljivost protuma�io sam kao toleranciju, pa �ak, kao solidarnost, pristanak. Mislio sam da po njegovim crtama poga�am, bolje nego ono samo, njegove najdublje namere, da �itam iz njegove du�e, da anticipiram to �to ono, zavedeno svojom neobuhvatno��u, ne ume da izrazi. Ignorisao sam sve znakove njene divlje i neukrotive nezavisnosti, silom sam previ�ao neura�unljive perturbacije koje su je do dna uzbu�ivale. Oti�ao sam tako daleko u svojoj megalomaniji, da sam se osmelio da zagazim u dinasti�ke probleme najve�ih sila, mobilisao sam vas, gospodo, protiv Demijurga, zloupotrebio sam va�u neotpornost na ideje, va�u plemenitu nekriti�nost, da bih vam ulio la�nu i razornu doktrinu, da podignem va� vatreni idealizam na luda�ka dela. Ne�u da odlu�ujem, da li sam bio pozvan da izvr�im najve�a dela, za kojima je posegla moja ambicija. Bio sam mo�da pozvan samo da budem inicijator, bio sam na�et, a zatim napu�ten. Prekora�io sam svoje granice ali i to je bilo predvi�eno. U stvari ja sam sam od po�etka znao svoju sudbinu. Kao i sudbina evo ovog nesre�nog Maksimilijana, i moja sudbina je bila Aveljeva sudbina. Postojao je trenutak kad je moja �rtva bila mirisna i mila Bogu, a tvoj dim je i�ao nadole, Rudolfe. Ali Kain uvek pobe�uje. Ta igra je unapred ude�ena�.

Tog trenutka daleka detonacija potrese vazduh, ognjeni stub se podi�e iznad �uma. Svi okrenu�e glave. �Budite mirni�, rekao sam, �to gori Panoptikum, ostavio sam tamo, napu�taju�i muzej, burence baruta sa zapaljenim fitiljem. Vi�e nemate ku�e, plemenita gospodo, sada ste besku�nici. Nadam se da vas to ne uzbu�uje previ�e?�

Ali te sna�ne individualnosti, taj izbor �ove�anstva je �utao i nemo�no svetlucao o�ima, besvesno stoje�i u bojnom poretku osvetljen dalekim odsjajem po�ara. Pogledali su se uzajamno � sasvim bez misli, trep�u�i kapcima. �Ti, Sire�, obratio sam se nadvojvodi, �nisi imao pravo. Bila je to mo�da i sa tvoje strane megalomanija. Neopravdano sam u tvoje ime hteo da reformi�em svet. A uostalom mo�da to uop�te i nije bila tvoja namera. Crvena boja je ista takva boja kao i ostale, tek sve zajedno �ine puno svetlo. Oprosti mi �to sam zloupotrebio tvoje ime za ciljeve koji su ti bili tu�i. �iveo Franc Jozef I!�

Nadvojvoda zadrhta pri pomenu tog imena, posegnu za sabljom, ali za trenutak kao da do�e sebi, �ivlje crvenilo prekri njegove na�minkane obraze, uglovi usta mu se podigo�e kao pri osmehu, o�i po�e�e da se okre�u u orbitama, ravnomerno i dostojanstveno je dr�ao serkl, idu�i od jednog do drugog i sme�kaju�i se veselo. Odmicali su se ogor�eno od njega. Ta recidiva carskog postupanja u tako �udnim prilikama napravila je najgori utisak.

� Ostavi to, Sire � rekao sam � ne sumnjam da odli�no poznaje� ceremonijal svoga dvora, ali sada nije vreme za to.

� Hteo sam da vam pro�itam, dostojna gospodo i ti, Infantkinjo, akt o svojoj abdikaciji. Abdiciram na celoj liniji. Raspu�tam trijumvirat. Predajem namesni�tvo u Rudolfove ruke. I vi ste, plemenita gospodo � tu sam se okrenuo prema svom �tabu � slobodni. Imali ste najbolje �elje i toplo vam zahvaljujem u ime ideje, na�e ideje zba�ene sa prestola � suze mi navre�e na o�i � koja i pored svega ...

U tom trenutku se negde u blizini razle�e pucanj. Svi smo okrenuli glave na tu stranu. Gospodin de V. je stajao sa pi�toljem u ruci koji se jo� dimio, �udnovato uko�en i ukoso izdu�en. Ru�no se iskrivio. Iznenada se zaljuljao i skljokao na lice. �O�e, o�e!� povika Bjanka i baci se na njega. Nastade zabuna. Garibaldi, koji se kao stari prakti�ar razumevao u rane pogleda nesre�nika. Kugla mu je bila probila srce. Pijemontski kralj i Macini ga pa�ljivo uze�e pod ruke i polo�i�e na nosila. Bjanka je jecala dok ju je Rudolf pridr�avao. Crnci, koji su se tek sada okupili ispod drve�a, okru�i�e svoga gospodara. �Massa, massa, na� dobri massa�, jadikovali su u horu.

� Ta no� je zaista fatalna! � povikao sam. � U njenoj istoriji koja �e se pamtiti to ne�e biti poslednja tragedija. U�inio sam mu nepravdu. U stvari u njegovim grudima je kucalo plemenito srce. Povla�im svoj sud, kratkovidi i zaslepljeni sud o njemu. Mo�da je bio dobar otac, dobar gospodar svojim robovima. Moja koncepcija i ovde do�ivljava bankrotstvo. Ali posve�ujem je bez �alosti. Ti, Rudolfe, treba da ubla�i� Bjankin bol, da je voli� dvostrukom ljubavlju, da joj zameni� oca. Sigurno �elite da ga uzmete sa sobom na palubu, formirajmo povorku i kre�imo u pristani�te. Brod vas odavno doziva zvukom sirene.

Bjanka je ponovo pope u ko�ije, mi pojahasmo konje, crnci podigo�e nosila na ramena i svi krenusmo prema pristani�tu. Kavalkada konjanika je zavr�avala tu tu�nu povorku. Bura se bila umirila za vreme moga govora, svetlo buktinje je otvaralo u dnu �ume duboke pukotine, na stotine izdu�enih, crnih senki je prelazilo sa strane i iznad nas, zalaze�i u velikom polukrugu iza na�ih ple�a. Najzad smo iza�li iz �ume. U daljini se ve� video parobrod sa svojim to�kovima.

Ne ostaje jo� mnogo da se doda, na�a istorija se zavr�ava. Usred pla�a Bjanke i crnaca telo mrtvaca bi izneto na palubu. Poslednji put smo se pore�ali na obali. �Jo� jedna stvar, Rudolfe�, rekao sam hvataju�i ga za dugme od kaputa. �Odlazi� kao naslednik ogromnog imanja � ne�u ni�ta da ti naturam, pre bi trebalo da se pobrinem za starost tih bezdomnih junaka �ove�anstva, na�alost ja sam siroma�ak�. Rudolf se odmah lati �ekovne knji�ice. Kratko smo se posavetovali na strani i brzo se sporazumeli.

� Gospodo � uzviknuo sam obra�aju�i se svojoj gardi � evo ovaj moj velikodu�ni prijatelj odlu�io je da popravi moj �in koji vas je li�io hleba i krova nad glavom. Posle onoga �to se desilo, nijedan panoptikum vas ne�e primiti, utoliko pre �to je konkurencija velika. Mora�ete malo da se odreknete svojih ambicija. Zato �ete postati slobodni ljudi, a ja znam da �ete umeti to da cenite. Po�to vas na�alost nisu nau�ili nikakvim prakti�nim zanimanjima, vas, predodre�ene za �istu reprezentaciju, moj prijatelj vam poklanja sumu koja je dovoljna da kupite dvanaest verglova iz �varcvalda. Razi�i �ete se po svetu, sviraju�i narodu radu potkrepljenja srca. Izbor arija pripada vama. Za�to tra�iti mnogo re�i � niste ba� sasvim pravi Drajfusi, Edisoni i Napoleoni. Vi ste oni, da tako ka�em � samo zato �to nema boljih. Sada �ete pove�ati grupu mnogih va�ih prethodnika, onih anonimnih Garibaldija, Bizmarka i Mak-Maona, koji se u hiljadama nepriznati potucaju po svetu. U dnu svojih srdaca osta�ete zauvek oni. A sada, dragi prijatelji i �estita gospodo, kliknite zajedno sa mnom: �iveli sre�ni mladenci, Rudolf i Bjanka! ��iveli!� povika�e u horu. Crnci po�e�e intonirati crna�ki song. Kada se sve uti�a, ujedinio sam ih pokretom ruke, posle �ega sam, stav�i na sredinu, izvukao pi�tolj i povikao: �A sada zbogom gospodo, i iz onoga �to �ete za trenutak videti, izvucite opomenu da se niko ne di�e da odgoneta bo�je namere. Niko nikad nije ispitao zamisli prole�a! Ignorabimus, moja gospodo, ignorabimus.�

Prislonio sam pi�tolj na slepoo�nicu i opalio, kad me u tom trenutku neko udari po ruci. Kraj mene je stajao oficir feldjegera i dr�e�i u rukama hartiju pitao: �Jeste li vi Juzef N.?�

� Da � odgovorio sam za�u�en.

� Jeste li pre nekog vremena � rekao je oficir � sanjali standardni san biblijskog Josifa?

� Mo�e biti.

� Sla�e se � rekao je oficir gledaju�i u hartiju. � Znate li da je taj san bio prime�en na najvi�em mestu i surovo osu�en?

� Ne odgovaramo za svoje snove � rekao sam.

� Naravno, odgovarate. � U ime njegovog Cesarskog i Kraljevskog Veli�anstva uhap�eni ste!

Osmehnuo sam se.

� Kako je spora ma�ina pravde. Birokratija njegovog Cesarskog i Kraljevskog Veli�anstva je malo troma. Odavno je taj rani san zaostao za delima mnogo te�eg kalibra, za koja sam sebi hteo da odmerim kaznu, i evo zastareli san mi spasava �ivot. Stojim vam na raspolo�enju.

Ugledao sam kolonu feldjegera koji su se pribli�avali. Sam sam pru�io ruke da mi stave okove. Jo� jednom sam okrenuo o�i. Poslednji put sam ugledao Bjanku. Garda invalida �utke mi je salutirala.

Julska no�

Letnje no�i sam prvi put upoznao u godini moje mature, za vreme raspusta. U na�oj ku�i kroz koju su preko celog dana kroz otvorene prozore duvali lahori, �umovi, bleskovi vrelih letnjih dana, nastanio se novi gost, malo, ljutito, kmezavo stvorenjce, sin�i� moje sestre. On je u na�oj ku�i doveo do povratka primitivnih odnosa, vratio unatrag socijalni razvoj do nomadske i haremske atmosfere matrijarhata sa logori�tem posteljine, pelena, ve�ito pranog i su�enog rublja s nemarno��u �enske toalete koja te�i ka obilnim obna�ivanjima vegetativno nevinog karaktera, s kiselkastim mirisom odoj�eta i grudi nado�lih mlekom.

Sestra je posle te�kog poro�aja bila otputovala u banju, �ogor se pojavljivao samo u vreme kad se jelo, a roditelji su do kasno u no� boravili u radnji. U ku�i je bila ra�irila svoju vlast detinja dadilja, �ija se ekspanzivna �enstvenost jo� uve�avala i crpla sankcije iz svoje uloge majke-hraniteljke. U majestetu tog dostojanstva ona je svojim �irokim i va�nim postojanjem celoj ku�i udarila pe�at ginekokratije koja je istovremeno bila vlast site i bujne telesnosti raspore�ene u mudroj postepenosti izme�u nje same i dve slu�kinje, kojima je svaka delatnost dozvoljavala da ra�ire, kao paunov rep, celu skalu autarhi�ne �enstvenosti. Na tiho cvetanje i dozrevanje vrta punog �u�tanja li��a, srebrnog sjaja i senovitih zami�ljenosti � na�a ku�a je odgovarala mirisom �enstvenosti i materinstva koji se uzdizao iznad belog rublja i cvetaju�eg mesa, i kada bi se u stra�no svetli sat podneva prepla�ene podizale sve zavese na �irom otvorenim prozorima i sve pelene razapete na uzicama ustajale u sjajnom �paliru � kroz taj beli alarm svile i platna teklo je perjasto semenje, pra�ina, izgubljene pahuljice i vrt je sa tokom svojih svetlosti i senki, s putovanjem �umova i zami�ljenosti lagano prolazio kroz sobu, kao da su se u taj sat Pana podigle sve pregrade i zidovi i kroz ceo svet u oseki misli i ose�anja prolazio drhtaj sveobuhvatnog jedinstva.

Ve�eri tog leta provodio sam u bioskopu gradi�a. Napu�tao sam ga posle poslednje predstave.

Iz crnine bioskopske dvorane razderane panikom uznemirenih svetlosti i senki, ulazilo se u tihi svetli vestibil, kao iz beskraja burne no�i u tihu gostionicu.

Posle fantasti�ne jurnjave po stranputicama filma umorno srce se umirivalo posle ekscesa ekrana u toj svetloj �ekaonici, zatvorenoj zidovima od pritiska velike, pateti�ne no�i, u tom bezbednom pristani�tu, gde je vreme odavno prestalo, a sijalice uzajamno ispu�tale jalovo svetlo, talas za talasom, u ritmu jednom zauvek ustaljenom gluvom lupom motora, od koga je lako podrhtavala kabina blagajnice.

Taj vestibil, utonuo u dosadu kasnih sati kao �elezni�ke �ekaonice kasno posle odlaska vozova, na trenutke je li�io na poslednje tle �ivota, ono �to �e ostati kad pro�u svi doga�aji, kad se iscrpe �agor mno�ine. Na velikom �arenom oglasu Asta Nilzen se teturala ve� zauvek s crnim pe�atom smrti na �elu, jednom zauvek njena usta su bila otvorena u poslednjem kriku, a o�i nat�ove�anski napregnute i krajnje lepe.

Blagajnica je odavno oti�la ku�i. Sigurno se sada vrtela u svojoj sobici oko razme�tenog kreveta koji je �ekao na nju kao �amac, da je odnese me�u crne lagune sna, u haos sanjivih do�ivljaja i avantura. Ona �to je sedela u kabini, bila je samo njena maska, varljivi fantom koji je gledao umornim, svetlo obojenim o�ima u prazninu svetlosti, besmisleno trep�u�i trepavicama da bi stresao zlatan prah sanjivosti, koji se neprestano prosipao sa elektri�nih lampi. Ponekad se blago osmehivala na vatrogasnog narednika koji je i sam davno napu�ten od svoje realnosti stajao naslonjen na zid, zauvek nepokretan u svojoj sjajnoj kacigi, u jalovom blesku epoleta, srebrnih gajtana i medalja. Iz daljine su u ritmu motora zve�ala okna staklenih vrata koja su vodila u kasnu julsku no�, ali je refleks elektri�nog pauka zaslepljivao staklo, negirao no�, krpio kako je mogao iluziju bezbednog pristani�ta neugro�enog stihijom ogromne no�i. Na kraju je �ar �ekaonice ipak morao da nestane, staklena vrata su se otvarala, crvena zavesa na vratima se nadimala od daha no�i, koja je naglo postajala sve.

Ose�ate li tajanstveni, duboki smisao toga doga�aja, kad bole�ljivi i bledi maturant izlazi kroz staklena vrata iz bezbednog pristani�ta sam samcit u bezmernost julske no�i? Da li �e ikada pre�i te crne mo�vare, kaljuge i ponore beskrajne no�i, ho�e li se jednog jutra iskrcati u sigurnoj luci? Koliko desetina godina �e trajati ta crna odiseja?

Jo� niko nije napisao topografiju julske no�i. U geografiji unutra�njeg kosmosa ti listovi su zapisani.

Julska no�! Tajanstveni fluid mraka, �iva, osetljiva i pokretljiva materija mraka, koji je stalno ne�to pravio iz haosa i odmah ostavljao svaki oblik! Crna gra�a koja oko sanjivog putnika gomila pe�ine svodova, udubljenja i nizine! Kao dosadni brbljivac prati ona usamljenog putnika, zatvaraju�i ga u krug svojih privi�enja, neumorna u izmi�ljanju, buncanju, fantaziranju � haluciniraju�i pred njim zvezdane daljine, bele mle�ne puteve, lavirinte beskrajnih koloseuma i foruma. No�ni vazduh, taj crni Protej koji zabave radi pravi bar�unaste gusto�e, trake jasminovog mirisa, vodopade ozona, iznenadne gluvo�e bez vazduha koje kao crni mehuri rastu u beskraj, stra�ne grozdove mraka, narasle od tamnog soka. Probijam se kroz te tesne arkade, saginjem glavu pod te lukove i svodove nisko spu�tene i evo tavanica se naglo kida, sa zvezdanim uzdahom se za trenutak otvara beskrajna kupola, da bi me odmah opet dovela me�u tesne zidove, prolaze i arkade. U tim zati�jima bez daha, u tim zalivima mraka jo� stoje odlomci razgovora ostavljeni od no�nih putnika, fragmenti natpisa na plakatima, izgubljeni taktovi smeha, trake �apata, koje nije razvejao no�ni povetarac. Ponekad me no� zatvara kao u tamnoj sobi bez izlaza. Obuzima me sanjivost, nisam svestan da li mi noge jo� idu, ili ve� odavno spavam u toj hotelskoj sobici no�i. Ali evo �ujem bar�unasti strasni poljubac mirisnih usta izgubljen u prostoru, otvaraju se neki kapci, visokim korakom prekora�ujem prozorsku dasku i idem dalje pod parabolama zvezda koje padaju. Iz lavirinta no�i izlaze dva putnika. Brbljaju zajedno, izvla�e iz mraka neku dugu beznade�nu pletenicu razgovora. Ki�obran jednoga od njih monotono lupa o plo�nik (takvi ki�obrani se nose za slu�aj ki�e zvezda i meteora), vuku se kao pijane, velike glave u okruglim polucilindrima. Drugi put me za trenutak zadr�ava konspirativni pogled razrokog oka i velika ko��ata ruka istaknutih �vorova hramlje kroz no� na �taki, stisnuta oko dr�ka od jelenjeg roga (u takvim �tapovima bivaju sakrivene duge tanke �pade).

Najzad, na kraju grada no� ostavlja svoje nesta�luke, zbacuje zavesu, otkriva svoje ozbiljno i ve�no lice. Vi�e nas ne ogra�uje varljivim labirintom halucinacija i privi�enja, otvara pred nama svoju zvezdanu ve�nost. Firmament raste u beskraj, sazve��a gore u svojoj veli�anstvenosti na ve�nim polo�ajima, crtaju�i magi�ne figure na nebu kao da su htele da ne�to prorokuju, da objave ne�to poslednje svojim groznim �utanjem. Od dalekog treperenja tih svetova dopire kreketanje �aba, srebrni zvezdani �agor. Julska nebesa seju neobi�ni mak meteora, koji se tiho utapa u kosmos.

U neki sat no�i � konstelacije su sanjale na nebu svoj ve�iti san � opet sam se na�ao na svojoj ulici. Neka zvezda je stajala na njenom otvoru miri�u�i stranim mirisom. Promaja je prolazila kroz nju kao kroz tamni hodnik kad sam otvarao ku�nu kapiju. U trpezariji je jo� gorelo svetlo, dimile su se �etiri sve�e u bronzanom sve�njaku. �ogora jo� nije bilo. Od sestrinog odlaska kasnio je na ve�eru, dolazio je kasno u no�. Bude�i se iz sna, �esto sam ga vi�ao kako se svla�i sa tupim i zami�ljenim pogledom. Zatim je gasio sve�u, skidao se go i dugo bez sna le�ao na hladnom krevetu. Nemirni polusan nije se odmah spu�tao na njega, postepeno savla�uju�i njegovo veliko telo. Jo� je ne�to gun�ao, dahtao, te�ko uzdisao, natezao se s nekim teretom, koji mu je pritiskivao grudi. De�avalo se ponekad da iznenada brizne u tih, suv jecaj. Prepla�en pitao bih ga u mraku: ��ta ti je, Karole?� Ali je on za to vreme putovao dalje svojim te�kim putem sna, penju�i se vredno na neku strmu goru hrkanja.

Kroz otvoren prozor je u laganom pulsu disala no�. U njenoj velikoj, neformiranoj masi presipao se hladni mirisni fluid, u njenim tamnim komadima su slabili spojevi, proticali tanki poto�i�i mirisa. Mrtva materija mraka je tra�ila oslobo�enje u nadahnutim uzletima jasminovog mirisa, ali neobuhva�ene mase u dnu no�i i dalje su le�ale jo� neoslobo�ene i mrtve.

Pukotina na vratima susedne sobe svetlela je zlatnom strunom, zvu�nom i osetljivom kao san odoj�eta, koje je tamo teralo svoje �udi u kolevci. Odande je dopirao cvrkut tepanja, idila izme�u dadilje i deteta, bukolika prve ljubavi, ljubavnih patnji i durenja, koju su odasvud pritiskivali no�ni demoni, koji su zgu�njavali mrak iza prozora, primamljeni tom toplom iskricom �ivota koji je tamo tinjao.

S druge strane na�e nalazila se prazna i mra�na soba, a iza nje roditeljska spavaonica. Napre�u�i uho, �uo sam kako moj otac obe�en o grudi sna pu�ta da u ekstazi bude odnet na njegove vazdu�ne puteve, svim bi�em predan tom dalekom letu. Njegovo otegnuto i daleko hrkanje pri�alo je istoriju tog putovanja po nevidljivim stranputicama sna.

Tako su du�e lagano klizile u tamni apohelijum, u kraj �ivota bez sunca, �ije oblike niko �ivi nije video. Le�ali su kao mrtvi, bez sunca, �ije oblike niko �ivi nije video. Le�ali su kao mrtvi, krkljaju�i stra�no i pla�u�i, dok je crna pomr�ina le�ala kao gluvo olovo na njihovom duhu. A kad su najzad prolazili pored crnog nadira, sam najdublji Orkus du�a, kada su samrtnom znoju savladali njegove �udne rtove, mehovi plu�a su ponovo po�injali narastati drugom melodijom, rastu�i nadahnutim hrkanjem prema osvitu.

Gluvi gusti mrak je pritiskivao zemlju, njene telesine su le�ale ubijene kao crne nepomi�ne �ivotinje sa ispalim jezicima, ispu�taju�i slinu iz nemo�nih nju�ki. Ali neki drugi miris, neka druga boja mraka nagove�tavala je daleko pribli�avanje osvita. Od otrovanih fermenata novog dana naticao je mrak, kao na kvascu je raslo njegovo fantasti�no testo, bujalo u oblike ludila, presipalo se preko svih korita i na�ava, �urno kisnulo, u panici, da je zora ne bi zatekla u toj razvratnoj plodnosti i zauvek prikovala tu bolesnu bujnost, tu nakaznu decu �to se ra�aju bez oplo�enja, izraslu iz hlebnih �abrova no�i kao demoni koji se kupaju u pari de�jih kadica. To je trenutak kad na najtrezniju, na budnu glavu za trenutak pada sanjivo pomra�enje. Bolesni, jako tu�ni i nesre�ni imaju tada trenutke olak�anja. Ko zna koliko traje taj momenat, za koje vreme no� spu�ta zavesu na to �to se de�ava u njenoj dubini, ali taj kratki antrakt je dovoljan da se scena preuredi, da se ukloni ogromna aparatura, da se likvidira velika priredba no�i sa celom njenom tamnom, fantasti�nom pompom. Budi� se prepla�en, sa ose�ajem da si ne�to zakasnio a u stvari na horizontu vidi� svetlu prugu svetla i crnu masu zemlje koja se konsoliduje.

Moj otac stupa u vatrogasce

Prvih dana oktobra vra�ali smo se s majkom iz letovali�ta koje se nalazilo u susednom departmanu zemlje, u �umovitom slivu Slotvinke, pro�etom izvorskim �umom hiljadu potoka. Jo� uvek u�iju punih �u�tanja jova isprepletanog cvrkutom ptica, vozili smo se velikim starim karucama, sa ogromnim krovom, kao tamna, prostrana gostionica, stisnuti me�u zave�ljajima u dubokoj ni�i postavljenoj somotom u koju su list po list kroz prozor padale �arene slike pejza�a, kao da su lagano preme�tane iz ruke u ruku.

Predve�e smo stigli na vetrovima izbrisanu visoravan, na veliku, za�u�enu raskrsnicu zemlje. Nebo je stajalo nad tim raskr��em duboko, zadihano, vrte�i se u zenitu �arenom ru�om vetrova. Tu je bio najdalji �eram zemlje, poslednja okuka, iza koje se dole otvarao prostrani i kasni predeo jeseni. Tu je bila granica i tu je stajao stari, istruleli grani�ni stub sa izbrisanim natpisom i svirao na vetru.

Veliki to�kovi karuca su za�kripali i upali u pesak, brbljivi treperavi paoci su za�utali, samo je veliki krov potmulo tutnjao, tamno lupao u unakrsnim vetrovima raskr��a kao brod nasukan u pusto�i.

Majka je platila tro�arinu, �eram se podigao �kripe�i, a onda su karuce te�ko u�le u jesen.

U�li smo u uvelu dosadu ogromne ravnice, u izbledelo i belo pirkanje, koje je tu iznad �ute daljine otvaralo svoju blagu i otu�nu beskrajnost. Neka kasna i ogromna ve�nost se dizala iz izbledelih daljina i duvala.

Kao u nekom starom romanu prevrtali su se po�uteli listovi predela sve ble�i i sve nemo�niji, kao da su imali da se zavr�e nekom velikom razvejanom pusto�i. U tom razvejanom ni�tavilu, u toj �utoj nirvani mogli smo oti�i van vremena i stvarnosti i zauvek ostati u tom predelu, u tom toplom jalovom �arlijanju � nepokretni dili�ans na to�kovima, zaglibljen me�u oblacima na pergamentu neba, stara ilustracija, zaboravljeni drvorez u starinskom raspalom romanu � kad ko�ija� ostatkom snage trgnu uzde i izvede karuce iz slatke letargije tih vetrova i skrenu u �umu.

U�li smo u gustu i suvu meko�u, u duvansko venjenje. Oko nas je odmah postalo tiho i mrko kao u sandu�etu Trabukosa. U tom kedrovom polumraku obilazila su nas stabla drve�a suva i mirisna kao cigare. Putovali smo, �uma je postajala sve mra�nija, sve aromati�nije je mirisala na duvan, dok nas najzad nije zatvorila kao u suvu kutiju violon�ela koje je vetar gluvo �timovao. Ko�ija� nije imao �ibica i nije mogao da zapali fenjere. Konji su, frk�u�i, instinktom pronalazili put u mraku. Kloparanje paoka se usporilo i uti�alo, �ine to�kova su meko i�le po mirisnim iglicama. Majka je zaspala. Vreme je oticalo bez ra�unanja, prave�i �udne �vorove, abrevijature u svom toku. Mrak je bio neproziran, nad krovom je jo� hu�ao sivi �um �ume, kad se tle pod konjskim kopitama naglo stvrdnulo u uli�ni plo�nik, kola skrenu�e u mestu i stado�e. Stala su tako blizu zida, da su se skoro o�e�ala o njega. Nasuprot vrata�ca karuca majka je napipala zid ku�e. Ko�ija� je istovarivao zave�ljaje. U�li smo u veliki razgranat trem. Bilo je tu mra�no, toplo i tiho kao u staroj, pustoj pekari pred zoru kad se ugasi pe�, ili kao u kupatilu kasno u no� kad se napu�tene kade i �abrovi hlade u mraku, u ti�ini odmeravanoj ce�enjem kapljica. Cvr�ak je strpljivo parao iz mraka varljive �avove svetla, kao rupice, od kojih nije postajalo vidnije. Pipaju�i na�li smo stepenice.

Kad smo stigli na �kripavo odmori�te na savijutku majka re�e: �Probudi se, Juzefe, pada� s nogu, jo� samo nekoliko stepenica�. Ali ja bez svesti od sanjivosti, samo se ja�e pripih uz nju i �vrsto zaspah.

Nikada vi�e posle toga nisam mogao da saznam od majke koliko je stvarnog bilo u onome �to sam video te no�i kroz spu�tene kapke, izmoren te�kim snom, padaju�i stalno u gluvu besvest, a koliko je bilo plod moje ma�te.

Bila je neka velika rasprava izme�u mog oca, majke i Adele, protagonistkinje te scene, rasprava principijelnog zna�aja, koliko se danas prise�am. Krivicu za to �to uzalud poku�avam da odgonetnem njen smisao koji mi stalno izmi�e snose izvesne praznine moga pam�enja, slepe mrlje sna, koje poku�avam da ispunim pretpostavkama, supozicijom, hipotezom. Nemo�an i nesvestan stalno sam iznova odlazio u gluvo neznanje, dok mi je na spu�tene kapke silazio dah zvezdane no�i, razapete u otvorenom prozoru. No� je disala u �istom pulsu i iznenada zbacivala prozirnu zavesu zvezda, zagledala sa visine u moj san svojim starim i ve�itim licem. Zrak daleke zvezde, upleten u moje trepavice, razlivao se srebrnasto na slepoj beonja�i oka i kroz pukotine kapaka ja sam video sobu osvetljenu sve�om, zamr�enu u haos zlatnih crta i cik-cak linija.

Uostalom, mo�da se ta scena desila u neko drugo vreme. Mnoge �injenice ukazuju na to da sam bio njen svedok tek mnogo kasnije kad sam se jednog dana posle zatvaranja radnje vra�ao s majkom i kalfama ku�i.

Na pragu stana majka je pustila uzvik zaprepa��enja i odu�evljenja, kalfe behu zanemele zapanjene. Na sredini sobe je stajao sjajan mesingani vitez, pravi sveti �ur�e, koga je kaciga, zlatni �titovi, naramenica, cela zveckava oprema ugla�anih zlatnih limenih plo�ica �inila ogromnim. S divljenjem i rado��u sam prepoznao naje�ene brkove i bradu moga oca koji su �tr�ali ispod te�kog pretorijanskog �lema. Pancir se talasao na njegovim uzbu�enim grudima, mesingano prstenje je disalo pukotinama kao telo ogromnog insekta. Uve�an oklopom, u sjaju zlatnog lima bio je nalik na arhistratega nebeskih odreda.

� Na�alost, Adela � govorio je otac � nikada nisi imala shvatanja za pitanja vi�eg reda. Svuda i uvek si uni�tavala moja dela eksplozijama besmislene zlobe. Ali okovan oklopom, sada se rugam tvom golicanju, kojim si me nemo�nog dovodila do o�ajanja. Nemo�an bes dovodi danas tvoj jezik do brbljivosti dostojne sa�aljenja, �iji se prostakluk i neotesanost me�aju sa glupo��u. Veruj mi da me ona samo ispunjava tugom i sa�aljenjem. Li�ena plemenitog poleta fantazije, plamti� nesvesnom zavi��u prema svemu �to se uzdi�e iznad prose�nosti.

Adela odmeri oca pogledom punim bezgrani�nog prezira i obra�aju�i se majci re�e ogor�enim glasom, rone�i i nehotice ljutite suze: �Uzima sav na� sok! Iznosi iz ku�e sve boce sa sokom od maline koji smo skuvali ovog leta! Ho�e da ga da onim nitkovima vatrogascima da ga popiju. A sem toga me zasipa uvredama.� Adela kratko zaplaka. �Kapetan vatrogasaca, kapetan varalica!� vikala je mere�i oca pogledom punim mr�nje. �Puno ih je svuda. Ujutro, kada ho�u da si�em po pecivo, ne mogu da otvorim vrata. Naravno, dvojica njih su zaspali na pragu u tremu i zagradili ulaz. Na stepenicama, na svakoj stepenici le�i po jedan u mesinganoj kacigi i spava. Nude se da do�u u kuhinju, proturaju kroz pukotinu u vratima svoja lica kuni�a u mesinganim konzervama, stri�u sa dva prsta kao �a�i�i u �koli i mole�ivo cvile: �e�era, �e�era... Otimaju mi vedricu iz ruku i lete da donesu vode, igraju oko mene, umiljavaju se, skoro mrdaju rogovima. Pri tome svaki �as trep�u crvenim kapcima i odvratno se oblizuju. Dovoljno je da nekog od njih pogledam o�tro i lice mu odmah nati�e crvenim bestidnim mesom kao �uranu. I takvim on daje na� sok od malina!...�

� Tvoja prosta�ka priroda � re�e otac � zaga�uje sve �ega se dotakne. Dala si opis lika tih sinova ognja dostojan tvoje si�u�ne pameti. �to se mene ti�e, sva moja simpatija pripada tom nesre�nom rodu salamandri, tim bednim vatrenim bi�ima li�enim nasledstva. Cela krivica tog nekada slavnog roda sastoji se u tome �to je stupio u slu�bu ljudi, �to se prodao ljudima za ka�iku bedne ljudske hrane. Za to im je pla�eno prezirom. Glupost plebsa je neograni�ena. Te delikatne osobe dovedene su do najdubljeg pada, do krajnje demoralizacije. �ta ima �udnog u tom �to im ne prija hrana, ta otu�na i prosta�ka hrana koju im kuva �ena poslu�itelja gradske �kole u zajedni�kom kotlu za njih i gradske zatvorenike? Njihovo nepce, prefinjeno i genijalno nepce vatrenih duhova, �eljno je plemenitih i tamnih balsama, mirisnih i �arenih fluida. Zato �e te sve�ane no�i, kad budemo upara�eni sedeli u velikoj sali gradske Stavropigije za belo zastrtim stolovima, u toj sali visokih, osvetljenih prozora koji bacaju svoj sjaj u dubinu jesenje no�i, svako od nas s pijetizmom i sladokustvom svojstvenim sinovima ognja umakati beli hleb u pehar sa sokom od maline i lagano pijuckati taj plemeniti gusti liker. Na taj na�in se okrepljuje unutra�nje bi�e vatrogasca, regeneri�e se bogatstvo boja, koje taj narod izbacuje iz sebe u obliku vatrometa, raketa i bengalske vatre. Moja du�a je puna samilosti prema njihovoj bedi, prema njihovoj degradaciji za koju oni ne snose krivicu. Ako sam iz njihovih ruku primio kapetansku sablju, u�inio sam to jedino u nadi da �e mi po�i za rukom da podignem to palo pleme, da ga izvedem iz poni�enja i nad njim podignem zastavu nove ideje.

� Sav si druk�iji, Jakube � rekla je majka � veli�anstven si. Ne�e� valjda na celu no� iz ku�e. Ne zaboravljaj da od mog povratka nismo imali prilike da dobro porazgovaramo udvoje. �to se ti�e vatrogasaca � rekla je obra�aju�i se Adeli � u stvari mi se �ini da se ti rukovodi� nekom predrasudom. To su simpati�ni momci, iako su nitkovi. Uvek sa u�ivanjem gledam te vitke mladi�e u njihovim elegantnim mundirima, malo preterano stegnutim u pasu. Imaju mnogo prirodne elegancije i dirljiva je njihova vredno�a i odu�evljenje s kojim su gotovi da u svakom trenutku uslu�e dame. Kad god mi na ulici ispadne ki�obran iz ruke, ili se razve�e traka na cipeli, uvek dotr�i neki od njih, pun uzbu�enja i usrdne spremnosti. Nemam srca da razo�aram te vatrene �elje i uvek strpljivo �ekam da dotr�i i u�ini mi uslugu �to ga, izgleda, �ini veoma sre�nim. Kad se, po�to je zavr�io vite�ku du�nost, udalji, odmah ga opkoli grupa kolega koja s njim pretrese ceo doga�aj, pri �emu junak gestovima pokazuje kako je sve teklo. Na tvom mestu bih se rado koristila njihovom galanterijom.

� Smatram da su oni gotovani � re�e stariji kalfa Teodor. Ta ne dozvoljavamo im da gase po�are zbog njihove detinje neodgovornosti. Dovoljno je videti sa kakvom zavi��u uvek zastaju pred grupom de�aka koji se bave bacanjem dugmadi pod zid, da bi se mogla oceniti zrelost njihovog kuni�kog razuma. Kad sa ulice dopire divlja vriska igre, mogu se skoro sigurno, pogledav�i kroz prozor, u gomili de�aka videti ti zainteresovani i umorni klipani, skoro onesve��eni od velike jurnjave. Kad vide po�are, luduju od radosti, tap�u rukama i igraju kao divljaci. Ne, za ga�enje se ne mogu upotrebiti. Za to upotrebljavamo dimni�are i gradske milicionare. Ostaju samo zabave i narodni praznici, koji ne mogu pro�i bez njih. Na primer, pri takozvanom juri�u na Kapitol u tamno jutro, ujesen, preobla�e se u Kartaginjane i uz paklenu galamu opsedaju Bazilijansku Uzvi�icu. Svi tada pevaju �Hannibal, Hannibal ante portas�.

Pri tom pred kraj jeseni postaju lenji i sanjivi, padaju u san stoje�i, a kad padne prvi sneg, nema ih ni za lek. Jedan stari pe�ar mi je pri�ao da ih prilikom popravljanja od�aka nalazi prika�ene uz zidove od�aklije, nepokretne kao lutke, u njihovim skerletnim uniformama i sjajnim kacigama. Spavaju tako stoje�i, opijeni sokom od malina, puni lepljive slatko�e i vatre iznutra. Tada ih izvla�e za u�i i vode u kasarne, pijane od sna i bez svesti, kroz jutarnje jesenje ulice, �arene od prvih sumrazica, dok uli�na rulja baca za njima kamenje, a oni se sme�kaju svojim stidljivim osmehom punim krivice i ne�ne savesti i teturaju se kao pijani.

� Bilo kako bilo � rekla je Adela � ja im ne dam soka. Nisam zato upropa��avala svoj ten u kuhinji, kuvaju�i ga, da bi ga ti nitkovi popili.

Umesto odgovora moj otac prinese zvi�daljku ustima i prodorno zasvira. Kao da su prislu�kivali kraj klju�aonice upado�e �etiri vitka mladi�a i svrsta�e se pod zidom. Sobe zasvetle�e od sjaja njihovih �lemova, a oni, stav�i po vojni�ki, mrki i opaljeni ispod sjajnih �elenki, �ekahu na zapovest. Na o�ev znak dvojica uhvati�e sa obe strane veliku bocu upletenu u pru�e, punu purpurne te�nosti, i pre no �to je Adela uspela da ih spre�i, oni ve� lupaju�i str�a�e niz stepenice odnose�i dragocenu te�nost. Druga dvojica, salutirav�i po vojni�ki, udalji�e se za prvima.

Trenutak je izgledalo da �e Adela u�initi ne�to neura�unljivo, takvu su vatru bacale njene lepe o�i. Ali otac nije o�ekivao eksploziju njenog gneva. U jednom skoku obreo se na prozorskoj dasci i ra�irio ruke. Potr�ali smo za njim. Trg ble�tavo osvetljen svetiljkama vrveo je od �arenih gomila. Pod na�om ku�om osam vatrogasaca je �irilo u krug veliko platno za jedra. Otac se okrenu jo� jednom, blesnu celom rasko�i opreme, salutiraju�i nam �utke, a onda, ra�irenih ruku, sjajan kao meteor, sko�i u no� koja je gorela hiljadama svetiljki. Bio je to tako lep prizor, da smo svi od odu�evljenja zatap�ali. �ak je i Adela, zaboravljaju�i na svoju uvredu, zatap�ala tom skoku, izvr�enom sa takvom elegancijom. Za to vreme moj otac elasti�no sasko�i sa �ar�ava i zazve�av�i limenim pancirom stade na �elo odreda koji se formiraju�i dvojke razvi u mar�u u dugi red i lagano udalji kroz tamni �palir gomile, blistaju�i mesinganim konzervama kaciga.

Druga jesen

Izme�u mno�tva nau�nih radova koje je moj otac zapo�injao u retkim trenucima spokoja i unutra�njeg sti�avanja, izme�u udaraca nesre�a i katastrofa, kojima je obilovao taj avanturisti�ki i burni �ivot � njegovom srcu je najbli�a bila uporedna meteorologija, naro�ito specifi�na klima na�e provincije puna svojevrsnih jedinstvenih osobenosti. On, ba� moj otac, polo�io je temelje nau�ne analize klimatskih formacija. Njegova �Skica op�te sistematske jeseni� objasnila je jednom zauvek su�tinu tog godi�njeg doba, koje u na�oj provincijskoj klimi dobija tu otegnutu, razgranatu, gotovansko ra�irenu formu, koja se pod nazivom �kinesko leto� pru�a daleko u dubinu na�ih �arenih zima. �ta da se ka�e? On je prvi objasnio sporedni, sekundarni karakter te kasne formacije, koja nije bila ni�ta drugo do neka vrsta trovanja klime mijazmama prezrele barokne umetnosti koja se izro�avala, sabijena u na�e muzeje. Ta muzejska umetnost koja se raspada od dosade i zaboravljena, zatvorena bez izlaza u�e�erava kao staro slatko, presla�uje na�u klimu i uzrok je te lepe, malari�ne febre, tih �arenih delirijuma, kojim izdi�e ta otegnuta jesen. Jer lepota je bolest, u�io je moj otac, to je neka vrsta drhtaja tajanstvene infekcije, tamni nagove�taj raspadanja, koji se di�e iz dubine savr�enstva i koju savr�enstvo do�ekuje uzdahom najdublje sre�e.

Nekoliko konkretnih napomena o na�em provincijskom muzeju neka na ovom mestu poslu�i boljem razumevanju stvari... Njegov po�etak pada u XVIII vek i vezan je za kolekcionarsko odu�evljenje dostojno divljenja otaca bazilijanaca koji su darivali grad tom parazitskom izraslinom koja je optere�ivala gradski bud�et preteranim i neproduktivnim izdatkom. Niz godina blagajna Republike, otkupiv�i u bescenje te zbirke od osiroma�enog reda velikodu�no se upropa��ivala tim mecenstvom, dostojnim neke kraljevske rezidencije. Ali ve� slede�a generacija gradskih otaca, mnogo prakti�nija i koja nije zatvarala o�i pred privrednim neophodnostima, posle neuspe�nih pregovora sa kuratorijumom nadvojvodinih zbirki, kome je htela da proda ovaj muzej � zatvorila ga je, likvidirala upravu i poslednjem kustosu odredila do�ivotnu penziju. Za vreme tih pregovora stru�njaci su sa sigurno��u koja nije izazvala nikakve sumnje konstatovali da su lokalni patrioti jako precenjivali vrednost tih zbirki. �estiti oci su sa odu�evljenjem vrednim pohvale kupili ne jedan falsifikat. Taj muzej nije imao nijednu sliku prvorazrednog majstora, ali je zato imao cele kolekcije tre�e- i �etvrtorazrednih, cele provincijske �kole, poznate samo stru�njacima, zaboravljene, slepe ulice istorije umetnosti.

�udna stvar: �estiti monasi su imali ratni�ke sklonosti, ve�i deo slika je predstavljao bitke. Spaljeni zlatni mrak je tamneo na tim platnima izgorelim od starosti, na kojima su flote galera i karavela, stare zaboravljene armade trulile u zalivima bez izlaska, ljuljaju�i na napetim jedrima veli�anstvenost davno nestalih republika. Ispod dimom pokrivenih i potamnelih verniksa jedva su se nazirale konture konji�kih bitaka. Kroz pusto� spaljenih ratova, pod tamnim i tragi�nim nebom u groznoj ti�ini su prolazile sklup�ane kavalkade, obuhva�ene sa obe strane u gomile i cvetove artiljerijskog ognja.

Na slikama napuljske �kole stari bez kraja opaljeno i suvo popodne, kao da ga gledate kroz tamnu bocu potamnelo sunce izgleda kao da vene pred o�ima u tim izgubljenim predelima, kao na dan uo�i kosmi�ke katastrofe. Zato su tako slabi osmesi i gestovi zlatnih ribarki, koje su sa izve�ta�enom ljupko��u prodavale povorke riba putuju�im komedija�ima. Ceo taj svet je odavno osu�en i davno pro�ao. Otud ta beskrajna slatko�a poslednjeg gesta, koji usamljen jo� traje � dalek samom sebi i izgubljen, stalno iznova ponavljan i ve� nepromenljiv.

A jo� dalje u dubini te zemlje, nastanjene bezbri�nim narodom veseljaka, arlekina, pti�ara sa kavezima, u toj zemlji bez ozbiljnosti i bez stvarnosti male Turkinje puna�kim rukama prave medene lepinjice pore�ane na daskama, dva de�aka u napuljskim �e�irima nose korpu punu bu�nih golubova na �tapu koji se lako ugiba pod tim gugutavim krilatim teretom. A jo� dublje, na samoj ivici ve�eri, na poslednjem komadi�u zemlje, gde se na granici mutno�utog ni�tavila njiha uveli buket me�je �ape � jo� uvek se igra partija karata, poslednji ljudski ulog pred velikom no�i koja dolazi.

Celo to skladi�te stare lepote izlo�eno je u bolnoj destilaciji pod pritiskom celih godina dosade.

� Jeste li kadri da shvatite � pitao je moj otac � o�ajanje te osu�ene lepote, njene no�i i dane? Stalno se iznova di�e na varljive licitacije, inscenira tobo�nje rasprodaje, bu�ne i mnogoljudne akcije, zanosi se divljim hazardom, razbacuje gestom rasipnika, upro��ava svoje bogatstvo, da bi trezne�i se videla da je sve to uzalud, da ne vodi van zatvorenog kruga savr�enstva osu�enog na samog sebe i da ne mo�e olak�ati bolnu suvi�nost. Nije onda �udo �to je ta nestrpljivost, ta bespomo�nost lepote morala najzad u�i u na�e nebo, razgoreti se odsjajem na na�em horizontu, u te obla�ne aran�mane, ogromne i fantasti�ne, koje nazivam na�om drugom, na�om pseudojeseni. Ta druga jesen na�e provincije nije ni�ta drugo do bolesna fatamorgana, koju u uve�anoj projekciji zra�i na na�e nebo umiru�a, zatvorena lepota na�ih muzeja. Ta jesen je veliko putuju�e pozori�te koje obmanjuje poezijom, ogromnom �arenom lukovicom koja se lju�ti sloj po sloj sve uvek novom panoramom. Nikad da se dopre do ikakve su�tine. Iza svake kulise, kad uvene i uvije se �u�te�i, poka�e se nov i sjajan prospekt, trenutak �iv i istinit, pre no �to, gase�i se, ne poka�e osobine hartije. Sve perspektive su nacrtane, sve panorame od kartona, samo je miris pravi, miris kulisa koje venu, miris velike garderobe, pun �minke i tamjana. A u sumrak taj veliki nered i haos kulisa, ta zbrka ba�enih kostima, po kojima se gaca bez kraja, kao po �u�tavom, uvelom li��u. Tu vlada velika bezglavost i svako vu�e za u�ad zavesa, a nebo, veliko jesenje nebo, visi u dronjcima prospekta i puno je �kripe blokova. I ta �urna groznica, taj zadihani i kasni karneval, ta panika jutarnjih balskih sala i Vavilonska kula maski, koje ne mogu da pogode svoja prava odela.

Jesen, jesen, aleksandrijska epoha godine, koja u svojim ogromnim bibliotekama gomila jalovu mudrost 365 dana sun�eve putanje. O, ta stara�ka jutra, �uta kao pergament, slatka od mudrosti kao kasne ve�eri! Ta popodneva lukavo osmehnuta kao mudri palimpsesti, sa mnogo slojeva kao stare po�utele knjige! Ah, jesenji dan, taj stari �aljiv�ina � bibliotekar, koji se u izbledelom �lafroku penje po merdevinama i proba slatko svih vekova i kultura! Svaki predeo mu je kao uvod u stari roman. Kako se divno zabavlja pu�taju�i junake davnih povesti u �etnju pod to zadimljeno i medeno nebo, u tu mutnu i tu�nu, kasnu slatko�u svetla! Kakve nove avanture �e do�iveti Don Kihot u Soplicovu? Kako �e izgledati Robinzonov �ivot posle povratka u rodni Bolehov?

Zagu�ljivih, nepokretnih ve�eri, zlatnih od sun�eva sjaja, otac nam je �itao odlomke svoga manuskripta. Odu�evljeni let ideja dozvoljavao mu je da na trenutke zaboravi stra�nu Adelinu prisutnost.

Do�li su topli moldavski vetrovi, nai�la je ta ogromna �uta monotonija, taj sladak vetar s juga. Jesen nije htela da se zavr�i. Kao sapunski mehurovi dolazili su sve lep�i i eteri�niji dani i svaki je izgledao do poslednjih granica tako oplemenjen, da je svaki trenutak trajanja bio �udo produ�eno preko mere i skoro bolno.

U ti�ini tih dubokih i lepih dana neprimetno se menjala materija li��a, dok drve�e jednog dana nije ostalo u slamenom ognju sasvim materijalizovanog li��a, u lepoti lakoj kao cvet pleve, kao sloj �arenih konfeta � veli�anstveni paunovi i feniksi koji treba samo da se protresu i zalepr�aju, da bi izgubili to sjajno, lak�e od hartije, olinjalo i ve� nepotrebno perje.

Mrtva sezona

I

U pet sati ujutro � jutro ble�tavo od ranog sunca, na� dom se ve� odavno kupao u vrelom i tihom jutarnjem sjaju. Tog sve�anog sata, neposmatran ni od koga, on je ceo tiho ulazio � dok je kroz sobe u polumraku spu�tenih zavesa jo� solidarno i�lo slo�eno disanje spava�a u fasadu obasjanu suncem, u ti�inu rane �ege, kao da mu je cela povr�ina bila izlepljena od blago usnulih kapaka. Tako, koriste�i se ti�inom tih sve�anih sati, udisao je prvu vatru jutra slatko uspavanim licem koje je malaksavalo u sjaju, crtama koje su lako podrhtavale kroz san od ma�tanja tog napetog sata. Senka bagrema pred ku�om, koja se ble�tavo talasala na tim vrelim kapcima, ponavljala je na njihovoj povr�ini, kao na klaviru, iznova i iznova tu svoju svetlucavu frazu, koju je spirao povetarac � uzalud poku�avaju�i da prodre u taj zlatni san. Platnene zavese su gutale jutarnji po�ar, porciju za porcijom, i crnele od sunca, gube�i svest u beskrajnom sjaju.

U taj rani sat moj otac, koji vi�e nije mogao da spava, silazio je sa stepenica, natovaren knjigama, da bi otvorio radnju koja se nalazila u parteru zgrade. Na trenutak bi zastao u kapiji nepomi�an, izdr�avaju�i, za�miriv�i o�ima, mo�ni napad sun�anog ognja. Sun�ani zid ku�e ga je slatko uvla�io u svoju ravan blago nivelisanu, sasvim izgla�enu. Otac je na trenutak postajao pljosnat, urastao u fasadu, i ose�ao kako mu ra�irene ruke, drhtave i tople, pljosnato zarastaju izme�u zlatne �tukature fasade. (Koliko o�eva je ve� tako zauvek uraslo u fasadu ku�e u pet sati ujutro, u trenutku kad su silazili sa poslednje stepenice. Koliko o�eva je na taj na�in postalo zauvek vratarima sopstvene kapije, pljosnato izrezanih u udubljenju, sa rukom na bravi i lica razvezana u same paralelne i blage brazde, po kojima posle klize zaljubljeni prsti sinova, tra�e�i poslednje tragove o�eva, utonulih zauvek u univerzalni osmeh fasade). Ali se posle toga otkidao poslednjim ostatkom volje, povra�ao svoju tre�u dimenziju i ponovo o�ove�en, osloba�ao okovana vrata od reze i �eleznih �ipaka.

Kad bi otvarao to te�ko, �elezom okovano krilo du�anskih vrata, gun�avi mrak se povla�io na korak od ulaza, odmicao se za pedalj u unutra�njost radnje, preme�tao se i lenjo sme�tao u dubini. Dime�i se nevidljivo iz jo� hladnih plo�a trotoara jutarnja sve�ina je pla�ljivo zastajala na pragu slabom, drhtavom strujom vazduha. U dubini je le�ao mrak mnogih ranijih dana i no�i u nena�etim balama sukna, pore�an u slojevima, jure�i u �palirima u dubinu u prigu�enim pohodima i putovanjima, dok ne bi nemo�no prestao u samom jezgru radnje, u tamnom magacinu, gde se razilazio ve� nera��lanjen i zasi�en samim sobom, u gluhu nejasnu suknenu pramateriju.

Otac je i�ao du� tog visokog zida �eviota i rebrastog somota, prevla�e�i rukom hrbata suknenih bala kao preko �liceva �enskih haljina. Pod njegovim dodirom ti nizovi slepih trupova, uvek spremnih na paniku i da poremete red, umirivali su se, u�vr��ivali u svojim suknenim hijerarhijama i redu.

Za moga oca na�a radnja je bila mesto velikih briga i nevolja. To delo njegovih ruku nije od danas po�injalo � rastu�i � da ga napada sve upornije, da ga stra�no i nevidljivo prerasta. Ono je za njega bio prevelik zadatak, zadatak koji je prelazio njegove snage, uzvi�en i neobuhvatan zadatak. Veli�ina te pretenzije ga je pla�ila. Prestra�eno zagledan u njenu veli�inu, koju celim svojim �ivotom ba�enim na tu jednu kartu nije mogao da zadovolji � sa o�ajanjem je video lakomislenost pomo�nika, njihove nesta�ne i besmislene manipulacije, koje su vr�ene na margini te velike stvari. S gorkom ironijom je prou�avao tu galeriju lica nepomu�enih nikakvom brigom, �ela nenapadnutih nikakvom idejom, ispitivao je do dna te o�i �ije nevino poverenje nije mutila ni najmanja senka podozrivosti. �ta mu je mogla pomo�i majka sa celom njenom lojalno��u i verno��u? Refleks te ogromne stvari nije dopirao do njene proste i bezbedne du�e. Nije bila stvorena za herojska dela. Zar nije video kako se iza njegovih le�a brzim pogledom sporazumevala sa pomo�nicima, raduju�i se svakom trenutku bez nadzora, u kome je mogla u�estvovati u njihovim besmislenim lakrdijama.

Otac se sve vi�e odvajao od tog sveta lakomislene bezbri�nosti, be�ao u surova pravila svoga reda. Prepla�en razbludno��u koja se �irila unaokolo, zatvarao se u samotnu slu�bu visokog ideala. Njegova ruka nikada nije popu�tala zategnute dizgine, nikada sebi nije dozvoljavala popu�tanje strogosti, udobnu lako�u.

To je sebi mogao dozvoliti Balanda i komp., i ostali diletanti bran�e, kojima je bila strana glad za savr�eno��u, asketizam visokog majstorstva. Otac je s bolom gledao na pad bran�e. Ko je danas od trgovaca tekstilne robe jo� znao tradiciju davne umetnosti, ko je od njih jo� na primer znao da stub suknenih bala, slo�en prema trgova�koj ve�tini, mora kad se prevu�e prstom odozgo na dole da pusti zvuk kao gama klavirskih dirki? Kome su od dana�njih bile pristupa�ne poslednje finese stila u izmeni nota, memoranduma i pisama? Ko je jo� znao svu �ar trgova�ke diplomatije, diplomatije dobre stare �kole, ceo taj tok pregovora pun napetosti, od neumoljive uko�enosti, od zakop�ane rezervisanosti prilikom pojave opunomo�enog ministra inostrane firme preko laganog kravljenja pod uticajem neumornih napora i umiljavanja diplomate pa sve do zajedni�ke ve�ere, s vinom, poslu�enim za pisa�im stolom, na dokumentima, u uzvi�enom raspolo�enju, uz �tipanje stegna Adele koja ih slu�i i paprenog i slobodnog razgovora, kao me�u gospodom koja znaju �ta duguju trenutku i okolnosti � a zavr�enog na obostranu korist?

U ti�ini tih jutarnjih sati, za koje vreme je sazrevala �ega, moj otac se nadao da �e na�i sre�nu i nadahnutu frazu, koja mu je bila potrebna, da bi zavr�io pismo gospodi Kristijanu Zajplu i Sinovima, mehani�ke predionice i tkaonice. Bio je to o�tar odgovor dat neopravdanim pretenzijama te gospode, replika prekinuta upravo na odlu�nom mestu, gde je stil pisma trebalo da se podigne do mo�ne i duhovite kulminacione poente, u kom trenutku je nastupao taj elektri�ni spoj, ose�an lakim unutra�njim drhtajem, a posle koga se moglo spustiti obrtom napravljenim s razmahom, s elegancijom, i zavr�nim i definitivnim. Ose�ao je oblik te poente, koja mu se ve� danima izmicala, imao ju je skoro me�u prstima, stalno neulovljivu. Nedostajao mu je taj trenutak sre�nog raspolo�enja, moment sre�nog nadahnu�a da bi na juri� zauzeo prepreku na kojoj se svaki put razbijao. Stalno je iznova dohvatao �ist list, da bi iz sve�eg zaleta pre�ao te�ko�u koja se ruga njegovim naporima.

Za to vreme se radnja postepeno punila pomo�nicima. Ulazili su crveni od rane vru�ine, daleko obilaze�i o�ev pisa�i sto prema kome su pla�ljivo pogledali puni ne�iste savesti.

Puni mana i slabosti, ose�ali su na sebi teret njegovog �utljivog neodobravanja, kome ni�ta nisu mogli da suprotstave. Ni�ta nije moglo da ubedi tog �efa zatvorenog u svoje brige, nikakvom vredno�om nije bilo mogu�e odobrovoljiti ga, dok je kao �korpija vrebao za pisa�im stolom, iznad koga je otrovno svetleo staklima svojih nao�ara, �u�te�i kao mi� u hartiji. Njegovo uzbu�enje je raslo, neodre�en bes se dizao, kao �to je i sun�eva �ega postajala sve ve�a. Sjajni �etvorokut je goreo na podu. Metalne i sjajne poljske muve su munjevito presecale ulaz u radnju, za trenutak padale na vrata, kao izduvane od metalnog stakla � stakleni mehurovi iza�li iz vrele sun�eve lulice, iz staklene topionice tog vatrenog dana, stajale su ra�irenih krila, pune leta i hitrosti, i menjale svoja mesta u besnim cik-cak linijama. U svetlom kvadratu malaksavale su u sjaju daleke lipe gradskog parka, udaljeno crkveno zvonce se naziralo sasvim blizu u tom prozirnom i treperavom vazduhu kao u so�ivu durbina. Metalni krovovi su goreli. Nad svetom se nadimao ogromni, zlatni mehur �ege.

O�eva razdra�enost je rasla. Osvrtao se izgubljeno, bolno zgr�en, oslabljen dijarejom. U ustima je imao ukus gor�ine od pelena.

Vru�ina je rasla, izo�travala bes muva, pravila sjajne ta�ke na njihovim metalnim trbusima. �etvorougao svetla je do�ao do pisa�eg stola i hartije su gorele kao Apokalipsa. O�i osvetljene sa previ�e svetla nisu vi�e mogle da izdr�e njegovu belu monolitnost. Kroz svoja debela hromati�na stakla otac vidi sve predmete operva�ene purpurom, u ljubi�asto zelenim okvirima, i hvata ga o�ajanje zbog te eksplozije boja, zbog te anarhije farbi, koja u sjajnim orgijama luduje nad svetom. Njegove ruke drhte. Podneblje je gorko i suvo kao pred napad. U pukotinama bora pritajene o�i pa�ljivo prate razvoj doga�aja u dubini.

II

Kad bi se u podne otac, ve� na granici ludila, nemo�an od vru�ine, drhte�i od bespredmetnog ogor�enja, povla�io u gornje sobe i kad bi tamo tavanice pucketale �as ovde �as pod njegovim pritajenim �u�njom, u radnji je nastupao trenutak pauze i popu�tanja � dolazilo je vreme popodnevne sijeste.

Pomo�nici su se premetali na balama sukna, podizali na policama suknene �atore, ve�ali ljulja�ke od draperija. Razvijali su gluve bale, pu�tali na slobodu mek, stotinama puta zavijen, stogodi�nji mrak. Ustajao od dugih godina, filcani mrak pu�ten na slobodu ispunjavao je gornje predele mirisom drugog vremena, zapahom minulih dana slo�enih strpljivo u bezbrojnim slojevima za vreme davnih, hladnih jeseni. Slepi moljci su ispadali iz zamra�enog vazduha, paperje i komadi�i vune su kru�ili po celoj radnji sa tim semenjem mraka i miris apreture, dubok i jesenji, ispunjavao je to tamno logori�te sukna i somota. Bivakuju�i u tom logori�tu, pomo�nici su mislili o nesta�lucima i �alama. Pu�tali su kolege da ih dobro, do u�iju uviju u tamno, hladno sukno i tako su le�ali, slatko nepomi�ni ispod gomile bala � �ive prilike, suknene mumije, koje su sa tobo�njim strahom prevrtali o�ima nad svojom nepomi�no��u. Ili su pu�tali da ih ljuljaju na ogromnim ra�irenim �ar�avima sukna i bacaju �ak pod tavanicu. Potmulo pucketanje tih �ar�ava i vetar uznemiravanog vazduha bacali su ih u besvesno odu�evljenje. Izgledalo je da se radnja di�e u let, sukno se dizalo nadahnuto, pomo�nici su uzletali sa ra�irenim skutovima, kao proroci, u kratkotrajnim uspenjima. Majka je gledala kroz prste na te nesta�luke, popu�tanje tih sati sijeste opravdalo je u njenim o�ima najgore istupe.

Leti je radnja divlje i neuredno zarastala u korov. Sa strane dvori�ta, od magacina, prozor se ceo zeleneo od korova i kopriva, podvodno i treptavo od sjaja i li��a, od talasavih refleksa. Kao na dnu stare zelene boce zujale su u njemu muve u polumraku dugih, letnjih popodneva sa neizle�ivom melanholijom � bolesni i monstruozni primerci odnegovani na slatkom o�evom vinu, kosmati usamljenici koji su po ceo dan oplakivali svu svoju prokletu sudbinu, u dugim monotonim epopejama. Ta degenerisana rasa du�anskih muva, sklona divljim i neo�ekivanim mutacijama, obilovala je �udnim primercima, plodom rodoskrvnih ukr�tanja, izro�avala se u neku nadrasu te�kih d�inova, veterana sa dubokim i �alosnim tembrom, divljih i mra�nih druida vlastite patnje. Pred kraj leta izlegla su se najzad ta usamljena posmr�ad, poslednji u rodu, nalik na velike nebeske bube, ve� nemi i bez glasa, upropa��enih krila, dotrajavaju�i svoj tu�ni �ivot, obletaju�i bez kraja zelena okna u neumornim i sumanutim putovanjima.

Retko otvarana vrata zarastala su u pau�inu. Majka je spavala iza pisa�eg stola u ljulja�ci napravljenoj od sukna obe�enog izme�u polica. Pomo�nici, kojima su muve dosa�ivale, podrhtavali su, puni grimasa, bacaju�i se u nemirnom letnjem snu. U dvori�tu je za to vreme bujao korov. Pod divljom �egom sunca smetili�te se razmno�avalo generacijama ogromnih kopriva i slezova.

Iz dodira sunca i malo vode iz zemlje za�injala se na tom komadi�u zemlje zlobna supstanca zelja, svadljivi odvar, otrovni derivat hlorofila. Tamo se vario taj febrilni ferment na suncu i bujao u lake formacije li��a, mnogostruko izreckane i sme�urane, hiljadama puta ponovljene prema jednom uzoru, prema jedinoj ideji pritajenoj u njima. Dokopav�i se svoga trenutka, ta zarazna koncepcija, ta vatrena i divlja ideja se �irila kao vatra � u�e�ena suncem rasla je pod prozorom praznim, papirnatim brbljanjem zelenih pleonazama, zelena ubogost razmno�ena stokratno i neprobira�ki, su�ta lupetanja � jevtino papirno krpljenje, koje je tapaciralo du�an sve ve�im �u�tavim koma�em, koje je raslo dlakavo, tapeta na tapetu. Pomo�nici su se budili iz prolaznog dreme�a sa crvenim pe�atima na licu. �udno uzbu�eni, dizali su se sa le�aja puni grozni�ave preduzimljivosti, zami�ljaju�i herojske bufonade. Mu�eni dosadom, njihali su se na visokim policama i dobovali nogama, uzalud su na pustom prostranstvu trga, o�i��enim �egom, izgledali bilo kakav doga�aj.

Tada se de�avalo da neki seljak, bos i u sargiji zastane u vratima du�ana dvoume�i se i pla�ljivo zaviruju�i unutra. Za umorne pomo�nike bilo je to lepo iznena�enje. Munjevito su se spu�tali sa lestvica, kao pauci kad ugledaju muvu, i odmah opkoljen, vu�en i guran, zasipan hiljadama pitanja, seljak je sa stidljivim osmehom odvra�ao na pitanja bezobraznika. �e�kao se po glavi, sme�kao, nepoverljivo gledao na lavlejse koji su mu se umiljavali. Dakle, u pitanju je bio duvan? Ali kakav? Da li najbolji makedonski, �ilibarsko-zlatan? Ne? Ho�e li biti dobar i obi�an lula�? Krd�a? Samo bli�e, izvolite bli�e. Bez straha. Pomo�nici su ga uz komplimente lako gurkali u unutra�njost radnje prema bo�noj tezgi kraj zida. Pomo�nik Leon, za�av�i za kontoar, poku�avao je da izvu�e tobo�nju fioku. O, kako se jadnik mu�io, kako je grizao usne od uzaludnog napora. Ne! Trebalo je pesnicama udarati u gornji deo fioke zamahuju�i iz sve snage. Seljak, ohrabren od pomo�nika, �inio je to ozbiljno, pun pa�nje i usredsre�en. Najzad, kad to nije pomoglo, on se penjao na sto lupaju�i bosim nogama, pogrbljen i siv. Mi smo se zanosili od smeha.

Tada se dogodio taj �alosni incident, koji nas je sve ispunio tugom i stidom. Niko od nas nije bio bez krivice, iako nismo to �inili u zloj nameri. To je pre bila na�a lakomislenost, nedostatak ozbiljnosti i shvatanja visokih o�evih briga, to je pre bila na�a neopreznost, koja je pri neura�unljivoj, ugro�enoj, krajnostima sklonoj o�evoj prirodi dovela do tih doista fatalnih posledica.

Dok smo se mi stoje�i u polukrugu naveliko zabavljali, otac se tiho uvukao u radnju.

Prevideli smo trenutak njegovog ulaska. Opazili smo ga tek kad ga je naglo shvatanje povezanosti stvari probilo munjom i iskrivilo njegovo lice gr�em u�asa. Majka je dotr�ala prepla�ena: ��ta ti je, Jakube?� povikala je bez daha. Htela je u o�ajanju da ga potap�e po le�ima kao nekog ko se zadavio. Ali je ve� bilo prekasno. Otac se sav bio naje�io i narogu�io, njegovo lice se �urno rastvaralo na simetri�ne �lanke prenera�enja, nao�igled se nezadr�ivo menjalo u �auru � pod teretom neobuhvatnog kraha. Pre no �to smo uspeli da shvatimo �ta se desilo, naglo se zavrteo, zazujao i pred o�ima nam poleteo kao monstruozna, zujava, kosmata, �eli�na, plava muva, koja je u luda�kom letu udarala o sve zidove radnje. Duboko uzbu�eni, slu�ali smo beznade�nu jadikovku, gluvu tu�aljku re�ito modulisanu, koja i�la dole-gore kroz sve registre neispitanog bola, neute�ne patnje, pod tamnom tavanicom radnje.

Stajali smo zbunjeni, duboko zasti�eni tom �alosnom �injenicom, uzajamno izbegavaju�i svoje poglede. U dnu srca smo ose�ali neko olak�anje, �to je u kriti�nom trenutku ipak prona�ao taj izlaz iz te�ke sramote. Divili smo se beskompromisnom heroizmu, sa kojim se bez svesti bacio u taj �orsokak o�ajanja, iz koga, izgledalo je, vi�e nije bilo povratka. Uostalom, taj o�ev korak trebalo je primiti cum grano salis. Bio je to pre unutra�nji gest, nagla i o�ajni�ka demonstracija koja je ipak operisala minimalnom dozom stvarnosti. Ne treba zaboravljati, ve�i deo onoga �to ovde pri�amo mo�e se pripisati tim letnjim aberacijama, toj vreloj polustvarnosti, tim neodgovornim marginalijama koje su se bez ikakvih garancija de�avale na ivicama mrtve sezone.

Oslu�kivali smo �utke. Bila je to rafinirana o�eva osveta, njegova odmazda nad na�im savestima. Otada smo zauvek bili osu�eni da slu�amo to �alosno, duboko zujanje, koje se sve upornije, sve bolnije �alilo i naglo prestajalo. Trenutak smo sa olak�anjem u�ivali u toj ti�ini, u toj dobrotvornoj pauzi, za vreme koje se u nama budila nesmela nada. Ali se trenutak kasnije vra�alo neute�no, sve pla�nije i razdra�eno, i mi smo shvatili da za taj beskrajni bol, za tu zujavu kletvu osu�enu na besku�ni�ko udaranje o sve zidove � nije bilo ni cilja ni oslobo�enja. Taj, gluv za sva ube�ivanja, pla�ni monolog i te pauze, za vreme kojih je izgledalo da je zaboravio na sebe, da bi se posle njih probudio sa jo� glasnijim i gnevnijim pla�em, kao da je u o�ajanju poricao raniji trenutak smirenja � razdra�ivao nas je do dna srca. Patnja, koja nema granica, patnja tvrdoglavo zatvorena u krug svoje manije, patnja sa zaboravom, koja besno bi�uje samu sebe � na kraju postaje nesnosna za nemo�ne svedoke nesre�e. Taj neprestani, ljutiti apel na na�u samilost sadr�avao je u sebi isuvi�e jasan prekor, isuvi�e jasnu optu�bu na�eg sopstvenog bla�enog stanja, da ne bi budio protivljenje. U sebi smo mu svi odgovarali, puni besa mesto skru�enosti. Zar zaista za njega nije bilo drugog izlaza nego da se kao slep baci u to beznade�no i �alosno stanje, i zar, pav�i u njega, svojom ili na�om krivicom, nije mogao na�i u sebi vi�e �vrstine duha, vi�e dostojanstva, da ga podnese bez kuknjave? Majka je samo s naporom savla�ivala gnev. Pomo�nici, sede�i na lestvicama u tupom zaprepa��enju, krvavo su ma�tali, u mislima su jurili sa ko�nom lepinjom po policama a o�i su im postajale zakrvavljene. Platnena zavesa iznad portala ble�tavo se talasala na vru�ini, popodnevna �ega je miljama jurila po svetloj ravnici, pusto�e�i daleki svet pred sobom, a u polumraku radnje, pod tamnom tavanicom kru�io je moj otac zapleten bez izlaska u petlju svoga leta, pobesneo bacaju�i samog sebe u o�ajni�kim cik-cak putanjama svoje jurnjave.

III

Kako u stvari, i pored svih izgleda, mali zna�aj imaju takve epizode, proizilazi iz �injenice da je moj otac jo� iste ve�eri kao obi�no sedeo nad svojim hartijama � izgledalo je kao da je incident davno zaboravljen, duboka uvreda pobe�ena i izbrisana. Naravno da smo se uzdr�avali od bilo kakvih aluzija. Sa zadovoljstvom smo gledali kako, u naizgled punoj duhovnoj ravnote�i, u tobo�njoj kontemplaciji, vredno ispisuje stranicu za stranicom svojim kaligrafskim, ravnim rukopisom. Utoliko su se te�e zato dali izbrisati tragovi kompromituju�e li�nosti sirotog seljaka � poznato je kako se uporno ukorenjuju ostaci te vrste na izvesnim podlogama. Namerno smo ga previ�ali u toku tih praznih sedmica, razigranog u tom tamnom kutu na tezgi, iz dana u dan sve manjeg, iz dana u dan sve sivljeg. Skoro ve� neprimetan, jo� uvek je cupkao na tom istom mestu, na svom polo�aju, dobrodu�no nasmejan, pogrbljen nad tezgom, neumorno je kucao, oslu�kuju�i pa�ljivo, ne�to je tiho govorio samom sebi. Kucanje je bilo postalo njegov pravi poziv, u kome se nepovratno gubio. Nismo ga odvra�ali. Isuvi�e je ve� bio daleko oti�ao da bi ga jo� bilo mogu�e dosegnuti.

Letnji dani nemaju sumraka. Pre no �to smo uspeli da se okrenemo u radnji je ve� bio mrak, paljena je velika gasna lampa i du�anski posao je tekao dalje. Za vreme tih kratkih letnjih no�i nije se ispla�ivalo vra�ati se ku�i. Dok su no�ni sati tekli, otac je sedeo prividno koncentrisan i dodirom pera crtao po marginama pisama crne lete�e zvezdice, �avol�i�e mastila, kosmato paperje koje se sumanuto vrti u vidnom polju, atome mraka otrgnute od velike letnje no�i iza vrata. Ta no� iza vrata je pra�ila kao puhara, u senci aba�ura se sejao taj crni mikrokosmos mraka, zarazna ospa letnjih no�i. Nao�are su ga zaslepljivale, gasna lampa je visila za njima kao po�ar opkoljen haosom munja. Otac je �ekao, �ekao je nestrpljivo, i oslu�kivao zagledan u ble�tavu belinu hartije preko koje su prelazile te tamne galaksije crnih zvezda i praha. Iza o�evih le�a, nekako bez njegova u�e��a, vodila se velika igra o problem radnje, vodila se �udna stvar, na slici �to je visila iznad njegove glave, izme�u registrature i ogledala, u beloj svetlosti gasne lampe. Bila je to slika � talisman, slika neispitana, slika zagonetka, tuma�ena bez kraja, koja je putovala od generacije generaciji. �ta je predstavljala? Bila je to beskrajna diskusija koja se vodila ve� vekovima, nikada nezavr�en proces izme�u dva opre�na na�ela. Tamo su stajala jedan prema drugom dva trgovca, dve antiteze, dva sveta. �Ja sam prodavao na kredit�, vikao je mr�avi, pocepani i uko�eni, a glas mu se lomio u o�ajanju. �Ja sam prodavao za gotovo�, odgovarao je debeli u fotelji, prebacuju�i nogu preko noge i vrte�i pal�eve skr�tene na dlanu. Kako je otac mrzeo debelog. Poznavao ih je od malena. Jo� u �kolskoj klupi ispunjavao ga je odvratno��u taj debeli egoista koji je za vreme odmora �derao bezbrojne koli�ine zemi�aka s buterom. Ali se nije solidarisao ni sa mr�avim. Sa zaprepa��enjem je gledao kako mu se cela inicijativa izmi�e iz ruku, preuzeta od te dvojice diskutanata. Sa pritajenim disanjem, nepokretnog pogleda preko smaknutih nao�ara otac je o�ekivao rezultat, naje�en i duboko uzbu�en.

Radnja, radnja je bila neispitana. Ona je bila meta svih misli, no�nih istra�ivanja, prestra�enih o�evih zami�ljenosti. Neispitana i bez granica stajala je ona iza svega �to se de�avalo, mra�na i univerzalna. Danju su te suknene generacije le�ale pune patrijarhalne ozbiljnosti, slo�ene prema stare�instvu, pore�ane prema pokolenjima i poreklu. Ali se no�u otimalo buntovno, sukneno crnilo i juri�alo u pantomimi�nim tiradama, u luciferi�nim improvizacijama. Ujesen je radnja �umela, isplivavala iz sebe nado�la tamnim asortimanom zimske robe, kao da su �itavi hektari �ume krenuli s mesta velikim �umnim predelom. Leti, za vreme mrtve sezone, tamnela je i povla�ila se u svoje tamne rezervate, nepristupa�na i mumlava u svom suknenom mati�njaku. Pomo�nici su no�u udarali drvenim laktovima, kao mlatilicama, u gluvi zid bala, oslu�kuju�i kako u unutra�njosti bolno ri�e, zatvorena u medve�e sukneno jezgro.

Po tim gluvim stepenicama filca otac je silazio u dubinu genealogije, na dno vremena. Bio je poslednji u rodu, bio je Atlas, na �ijim ple�ima je po�ivao teret ogromnog testamenta. Danima i no�ima otac je razmi�ljao o tezi tog testamenta, upinjao se da u iznenadnom blesku razume njegov meritum. �esto je upitno gledao pomo�nike, pun i��ekivanja. Sam bez znakova u du�i, bez sjaja, bez direktiva, o�ekivao je da se tim mladim i naivnim, tek i��aurenim, iznenada otkrije smisao radnje, koji se pred njim sakrivao. Pritiskao ih je uza zid upornim namigivanjem, ali oni, tupi i mucavi, izbegavali su njegov pogled, be�ali o�ima, zbunjeno brbljaju�i o�ite besmislice. Ujutru, oslonjen na visoki �tap, otac je kao pastir putovao kroz taj slepi vuneni �opor, kroz te brojne zatvore, te talasave blejave trupove bez glave, na vodopoju. Jo� je �ekao, jo� odga�ao taj trenutak kad �e di�i ceo svoj narod i krenuti u bu�nu no� sa tim natovarenim uzavrelim, stokratnim Izraelom...

No� iza vrata je bila kao olovo � bez prostranstva, bez povetarca, bez puta. Posle nekoliko koraka svr�avala se slepo. Tapkalo se kao u polusnu, u mestu kraj te brze granice i dok su noge upadale, iscrpev�i �krto prostranstvo, misao je jurila dalje, bez kraja, ispitivana neprestano, bacana na muke, vo�ena preko svih stranputica te crne dijalektike. Diferencijalna analiza no�i izlazila je iz same sebe. Dok najzad, na kraju, noge nisu potpuno prestajale u tom zaba�enom �orsokaku bez oticanja. Stajalo se tamo u mraku, u najintimnijem zakutku no�i, kao pred pisoarom, u gluvoj ti�ini, �itave sate, sa ose�anjem slatke blama�e. Samo se misao, prepu�tena samoj sebi, lagano odvrtala, zamr�ena anatomija mozga se odvijala kao sa klup�eta i usred zajedljive dijalektike tekao je bez kraja apstraktni traktat letnje no�i, prevrtao se usred logi�kih vratolomija, podr�avan s obe strane od neumornih i strpljivih ispitivanja, sofisti�ka pitanja, na koja nije bilo odgovora. Tako se s mukom prefilozofirao kroz spekulativna prostranstva te no�i i ulazio, bestelesan, u krajnju pusto�.

Bila je ve� odavno pro�la pono� kad je moj otac naglo podigao glavu iznad hartije. Ustao je pun ozbiljnosti, ra�irenih o�iju, pretvoriv�i se sav u uho. �Ide�, rekao je ozarena lica, �otvorite�. Pre no �to je stariji pomo�nik Teodor stigao do staklenih vrata, pregra�enih no�u, kroz njih se ve� bio ugurao natovaren zave�ljajima, crnobradi, sjajan i nasmejan � davno o�ekivani gost. Gospodin Jakub duboko uzbu�en istr�ao mu je u susret, klanjaju�i se i pru�aju�i mu ruke. Zagrlili su se. Trenutak je izgledalo da je crna, niska, sjajna lokomotiva voza tiho do�la do samih vrata radnje. Nosa� u �elezni�koj kapi unese na le�ima ogroman kofer.

Nikada nismo saznali ko je zapravo bio taj znameniti gost. Stariji pomo�nik Teodor je �vrsto verovao da je to bio li�no Kristijan Zajpel i Sinovi, mehani�ke predionice i tkaonice. Malo je govorilo tome u prilog, majka nije skrivala svoje sumnje na ra�un te koncepcije. Kako god da je stvar stajala, nije bilo sumnje da je to morao biti mo�an demon, jedan od stubova Zemaljskog saveza kreditora. Crna mirisna brada uokvirila je njegovo debelo lice, sjajno i puno dostojanstva. Obgrljen o�evom rukom, klanjaju�i se, i�ao je prema pisa�em stolu.

Ne razumevaju�i stran jezik, s po�tovanjem smo slu�ali tu ceremonijalnu konverzaciju punu osmeha, �mirkanja o�iju, delikatnog i punog ne�nosti uzajamnog tap�anja po ple�ima. Posle izmene tih uvodnih u�tivosti gospoda su pre�la na pravu stvar. Knjige i hartije su ra�irene po pisa�em stolu i otvorena boca belog vina. Jake cigare u uglovima usta, s licem skupljenim u grimasu ljutitog zadovoljstva gospoda su izmenjivala kratke re�i, jednoslo�ne znake sporazumevanja, gr�evito pridr�avaju�i prstom odgovaraju�u poziciju u knjizi, s nesta�nim bleskom augura u pogledu. Lagano diskusija je postajala sve vatrenija, videlo se da se s mukom uzdr�avaju od gneva. Grizli su usne, cigare su im visile, gorke i uga�ene, sa lica iznenada razo�aranih i punih neprijateljstva. Drhtali su od unutra�njeg uzbu�enja. Moj otac je duvao kroz nos, s crvenim pe�atima ispod o�iju, kosa mu se nakostre�ila iznad oznojenog �ela. Situacija se zao�travala. Bio je trenutak kad su oba gospodina sko�ila sa svojih mesta i stala nepomi�no, di�u�i te�ko i sevaju�i staklima nao�ara. Prestra�ena majka je mole�ivo po�ela da tap�e oca po ple�ima, u nameri da spre�i katastrofu. Ugledav�i damu, oba gospodina do�o�e sebi, priseti�e se dru�tvenog kodeksa, pokloni�e se i sa osmehom sedo�e da nastave posao.

Oko dva sata posle pono�i otac najzad zalupi te�ke korice glavne knjige. Uznemireni poku�avali smo da po licima oba sabesednika pro�itamo na �ijoj strani je bila pobeda. O�evo raspolo�enje nam je izgledalo izve�ta�eno i usiljeno, dok se crnobradi �irio u fotelji prekr�tenih nogu i sav odisao prijazno��u i optimizmom. Sa razmetljivom dare�ljivo��u delio je napojnice pomo�nicima.

Slo�iv�i hartije i ra�une, gospoda su se dizala od stola. Njihovi izrazi lica bili su preterano obe�avaju�i. Namiguju�i na pomo�nike, davali su na znanje da su puni preduzimljivosti. Pokazivali su volju za dobru pijanku iza maj�inih le�a. To su bila prazna hvalisanja. Pomo�nici su znali �ta da misle o tome. Ta no� nije vodila nikuda. Zavr�avala se u jarku, na poznatom mestu, slepim zidom ni�tavila i stidljive blama�e. Sve staze koje su vodile u nju vra�ale su se natrag u radnju. Sve eskapade preuzete u unutra�njost njenih prostranstava imale su od po�etka slomljena krila. Pomo�nici su im odgovarali migovima iz u�tivosti.

Crnobradi i otac, uhvativ�i se pod ruke, iza�li su iz radnje puni veselja, pra�eni snishodljivim pogledima pomo�nika. Tik iza vrata giljotina no�i im je jednim zamahom odsekla glave, pljusnuli su u no� kao u crnu vodu.

Ko je ispitao bezdanu julsku no�, ko je izmerio koliko se hvatova leti u prazninu u kojoj se ni�ta ne de�ava? Preletev�i ceo taj crni beskraj, ponovo su stali pred du�anska vrata, kao da su tek malo�as iza�li, povra�aju�i izgubljene glave sa jo� ju�era�njom re�ju neistro�enom u ustima. Stoje�i tako, ko zna koliko dugo, monotono su �askali, tobo� vra�aju�i se sa dalekog pohoda, vezani drugarstvom tobo�njih do�ivljaja i no�nih avantura. Zabacivali su unazad �e�ire gestom podnapitih, teturali su se na nesigurnim nogama.

Obilaze�i osvetljeni portal radnje, kriju�i se u�li su u ku�nu kapiju i po�eli se tiho penjati uz �kripave stepenice na sprat. Tako su u�li na zadnji hodnik pred Adelin prozor i poku�avali da zavire k njoj. Nisu mogli da je vide, le�ala je u senci ra�irenih udova, gr�e�i se besvesno u zagrljaju sna, zaba�ene i vrele glave, fanati�ki verna snu. Dobovali su u crna okna, pevali prosta�ke kuplete. Ali ona, sa letargi�nim osmehom na otvorenim usnama putovala je uko�ena i katalepti�na svojim dalekim putevima, miljama udaljena i nedohvatna.

Tada su, ra�ireni na ogradi balkona, �iroko i glasno zevali, ve� rezignirani, i dobovali nogama u daske balustrade. U neki kasni i neznatni sat no�i nalazili su svoja tela, ko zna na koji na�in, na dva kreveti�a, no�ena na visoko uzdignutoj postelji. Plovili su paralelno, takmi�e�i se u spavanju, presti�u�i se naizmeni�no vrednim galopom hrkanja.

Na jednom dalekom kilometru sna � da li je tok sna sastavio njihova tela, ili su se njihovi snovi neprimetno sjedinili? � na nekoj ta�ki tog crnog neprostora osetili su da se le�e�i jedan drugom u zagrljaju bore te�kim nesvesnim rvanjem. Disali su jedan drugom u lice usred jalovih napora. Crnobradi je le�ao na ocu kao an�eo na Jakovu. Ali ga je otac iz sve snage stisnuo kolenima i plove�i besvesno u gluvu odsutnost, potajno je jo� krao kratki oporavljaju�i dreme� izme�u jedne i druge runde. Tako su borili, za �ta? za ime? za Boga? za ugovor? � rvali su se u samrtnom znoju, izvla�e�i iz sebe poslednju snagu, dok ih je matica sna odnosila u sve dalje i sve �udnije predele no�i.

IV

Sutradan je otac lako hramao na jednu nogu. Njegovo lice je sijalo. U sam osvit na�ao je gotovu i zasenjuju�u poentu pisma, za koju se uzalud borio ve� toliko dana i no�i. Crnobradog vi�e nismo videli. Otputovao je u zoru s koferom i torbama, ne pra�taju�i se ni sa kim. Bila je to poslednja no� mrtve sezone. Ra�unaju�i od te letnje no�i, za radnju su po�ele sedam dugih plodnih godina.

Sanatorijum pod klepsidrom

I

Put je dugo trajao. Tom sporednom, zaboravljenom prugom, kojom samo jednom nedeljno ide voz � putovalo je jedva nekoliko putnika. Nikada nisam video te vagone arhai�nog tipa, davno povu�ene iz upotrebe na drugim prugama, prostrane kao sobe, mra�ne i pune zakutaka. Te hodnike koji se lome pod raznim uglovima, ta pusta lavirintska i hladna kupea imala su u sebi ne�to �udno napu�teno, ne�to �to skoro zastra�uje. Prelazio sam iz vagona u vagon tra�e�i neki prijatan kutak. Svuda je duvalo, hladne promaje su kr�ile sebi put kroz te unutra�njosti, skroz bu�ile ceo voz. Ovde-onde su sa zave�ljajima sedeli ljudi na podu, boje�i se da zauzmu preterano visoke prazne otomane. Uostalom, ta ispup�ena sedi�ta prevu�ena mu�emom bila su hladna kao led i lepljiva od starosti. Na pustim stanicama nije ulazio nijedan putnik. Bez zvi�duka, bez dahtanja, voz je kretao na dalji put lagano i kao zami�ljen.

Neko vreme mi je dru�tvo pravio �ovek u pocepanoj �elezni�koj uniformi, �utljiv, utonuo u misli. Pritiskao je maramu na oteklo bolesno lice. Onda se i on nekud izgubio, neprimetno si�ao na nekoj stanici. Iza njega je ostalo utisnuto mesto u slami koja je prekrivala pod, i crn, otrcan kofer, koji je bio zaboravio.

Gacaju�i po slami i otpacima, nesigurnim korakom i�ao sam iz vagona u vagon. Vrata kupea �irom otvorena njihala su se na promaji. Nigde nijednog putnika. Najzad sam sreo konduktera u crnoj uniformi �elezni�arske slu�be na toj pruzi. Uvijao je vrat debelom maramom, pakovao svoje prnje, fenjer, slu�benu knji�icu. �Sti�emo, gospodine�, rekao je, pogledav�i me sasvim belim o�ima. Voz je lagano usporavao bez dahtanja, bez lupe, kao da ga je lagano napu�tao �ivot zajedno sa poslednjim dahom pare. Stali smo. Ti�ina i pusto�, nikakve stani�ne zgrade. Silaze�i, jo� mi je pokazao pravac u kom se nalazio Sanatorijum. S koferom u ruci po�ao sam uskim drumom, koji je ubrzo zalazio u tamni gusti� parka. Sa izvesnom radoznalo��u razgledao sam pejza�. Put kojim sam i�ao dizao se i izlazio na blagu uzvi�icu, sa koje se mogao obuhvatiti �irok vidokrug. Dan je bio sasvim siv, tmuran, bez akcenata. I mo�da pod uticajem te aure, te�ke i bezbojne, tamnela je cela ta ogromna linija horizonta, u kojoj se raspore�ivao prostrani po�umljeni predeo, kao kulise slo�en od pojaseva i slojeva �uma, sve udaljenijih i sivljih, koje su se u potocima, u blagim padovima spu�tale �as s leve, �as s desne strane. Ceo taj tamni predeo, pun dostojanstva, izgledao je kao da neprimetno sam te�e u sebi, da promi�e pored sebe kao obla�no i nagomilano nebo puno pritajenog kretanja. Teku�i pojasevi i drumovi �uma izgledali su kao da �ubore i rastu u tom �umu kao morska plima koja lagano nadolazi prema kopnu. Usred tamne dinamike �umovitog terena uzdignuti beli put se vio kao melodija hrptom �irokih akorda, podr�avana pritiskom mo�nih muzi�kih masa, koje su je na kraju gutale. Odsekao sam gran�icu s drveta kraj puta. Zelenilo li��a bilo je sasvim tamno, skoro crno. Bilo je to crnilo �udno zasi�eno, duboko i dobrotvorno kao san pun snage i okrepljenja. I sve sivine predela bile su izvedene iz te jedine boje. Takvu boju dobija predeo ponekad kod nas u tmurni letnji sumrak, zasi�en dugim ki�ama. Ista ona duboka i spokojna abnegacija, ista rezignirana i krajnja uko�enost, kojoj vi�e nije potrebna uteha boja.

U �umi je bilo mra�no kao u no�i. I�ao sam pipaju�i po sitnim iglicama. Kad se drve�e proredilo, pod nogama su mi zatutnjale grede mosta. Na njegovom drugom kraju, kroz crnilo drve�a, nazirali su se sivi zidovi sa mno�tvom prozora hotela koji se reklamirao kao Sanatorijum. Dvokrilna staklena vrata na ulazu bila su otvorena. U njih se ulazilo pravo s mosta oivi�enog sa obe strane klimavim ogradama od brezovih grana. U hodniku su vladali polumrak i sve�ana ti�ina. Po�eo sam na prstima i�i od vrata do vrata, �itaju�i u mraku brojeve na njima. Na zavijutku sam najzad nabasao na sobaricu. Istr�ala je iz sobe, zadihana kao da se otela iz ne�ijih bezobraznih ruku. Jedva je shvatila �ta sam joj govorio. Morao sam da ponovim. Nemo�no se vrtela.

Jesu li dobili moj telegram? Ra�irila je ruke, njen pogled je skrenuo u stranu. Samo je �ekala trenutak da mo�e sko�iti prema poluotvorenim vratima prema kojima je koso pogledala.

� Doputovao sam izdaleka, telegrafski sam poru�io sobu u ovoj ku�i � rekao sam sa izvesnim nestrpljenjem. � Kome treba da se obratim?

Nije znala. � Mo�da da u�ete u restoraciju � govorila je zbunjeno. � Sada svi spavaju. Kad gospodin Doktor ustane, prijavi�u vas.

� Spavaju? Pa jo� je dan, jo� je daleko od no�i...

� Kod nas stalno spavaju. Zar vi ne znate? � Podigla je radoznale o�i na mene. � Uostalom, ovde nikada nema no�i � dodala je koketno. Vi�e nije htela da be�i, rukama je �upala �ipku kecelje, vrte�i se.

Ostavio sam je. U�ao sam u polutamnu restoraciju. Tu su stajali sto�i�i, veliki bife je zauzimao �irinu celog zida. Posle du�eg vremena opet sam osetio izvestan apetit. Radovao me je prizor kola�a i torti koje su obilno pokrivale plo�e bifea.

Stavio sam kofer na jedan sto�i�. Svi su bili prazni. Zatap�ao sam rukama. Nikakva odgovora. Zavirio sam u susednu salu, ve�u i svetliju. Ta sala je �irokim prozorom ili lo�om bila otvorena prema ve� poznatom mi predelu, koji je, uramljen prozorskom arkadom, sa svojom tugom i rezignacijom stajao kao �alosni memento. Na stolnjacima su se videli ostaci nedavnog jela, ot�epljene boce, poluispra�njene �a�e. Pogdegde su jo� le�ale napojnice koje posluga nije bila pokupila. Vratio sam se bifeu, razgledaju�i kola�e i pa�tete. Imali su veoma ukusan izgled. Razmi�ljao sam da li je zgodno da se sam poslu�im. Osetio sam navalu neobi�ne lakomosti. Osobita jedna vrsta suvog kola�a s pekmezom od jabuka terala mi je vodu na usta. Ve� sam hteo da poduhvatim srebrnom lopaticom jedan od tih kola�a, kad sam iza sebe osetio ne�ije prisustvo. Sobarica je u�la u mekim papu�ama i prstima mi doticala ple�a: �Gospodin Doktor vas moli�, rekla je posmatraju�i svoje nokte.

I�la je ispred mene � i, sigurna u magnetizam koji je izazvalo njihanje bedara, uop�te se nije okretala. Zabavljala se napajanjem tog magnetizma, reguli�u�i razdaljinu na�ih tela, dok smo prolazili pored desetina vrata snabdevenih brojevima. Hodnik je postajao sve mra�niji. U ve� potpunom mraku za trenutak se naslonila na mene: �To su Doktorova vrata�, �apnula je, �izvolite u�i.�

Doktor Gotard me je primio stoje�i na sredini sobe. Bio je to mu�karac malog rasta, �irokih ple�a, crne brade.

� Jo� ju�e smo dobili va�u depe�u � rekao je. � Poslali smo sanatorijumske ko�ije na stanicu, ali vi ste doputovali drugim vozom. Na �alost, �elezni�ke veze nisu najbolje. Kako se ose�ate?

� Je li otac �iv? � upitao sam ga, utapaju�i svoj uznemireni pogled u njegovo nasmejano lice.

� Naravno da je �iv � rekao je, mirno izdr�avaju�i moj uporan pogled. � Naravno, u granicama uslovljenim situacijom � dodao je za�muriv�i. � Vi isto tako dobro znate kao i ja da je sa gledi�ta va�e ku�e, iz perspektive va�e otad�bine, va� otac � umro. To se ne mo�e sasvim nadoknaditi. Ta smrt baca izvesnu senku na njegovu ovda�nju egzistenciju.

� Ali otac sam ne zna, ne dose�a se? � zapitao sam �apatom. Zavrteo je glavom s dubokim ube�enjem. � Budite spokojni, � rekao je ti�im glasom � na�i pacijenti se ne dose�aju, ne mogu se dosetiti...

� Ceo trik se sastoji u tome � dodao je, spreman da prstima ve� pripremljenim za to poka�e njegov mehanizam � �to smo vreme vratili unatrag. Ovde ponekad zaka�njavamo za jedan interval, �ija se veli�ina ne mo�e odrediti. Stvar se svodi na prosti relativizam. Ovde prosto o�eva smrt jo� nije nastupila, ta smrt, koja ga je u va�oj otad�bini ve� sustigla.

� U tom slu�aju, � rekao sam � otac umire ili je blizu samrti.

� Ne razumete me � odgovorio je tonom snishodljive nestrpljivosti. � Ovde reaktiviramo minulo vreme sa svim njegovim mogu�nostima, pa, dakle, i sa mogu�no��u ozdravljenja.

Gledao me je nasmejan, dr�e�i se za bradu.

� Ali vi sigurno sada �elite da se vidite sa ocem. Prema va�oj �elji, rezervisali smo vam krevet u o�evoj sobi. Odve��u vas.

Kad smo u�li u tamni hodnik, Doktor Gotard je ve� govorio �apatom. Primetio sam da na nogama ima filcane papu�e kao i sobarica.

� Pu�tamo na�e pacijente da dugo spavaju, �tedimo im �ivotnu energiju. Uostalom, ovde i tako nemaju ni�ta bolje da rade.

Pred jednim vratima je zastao. Stavio je prst na usta.

� U�ite tiho. Otac spava. Lezite i vi. To je najbolje �to u ovom trenutku mo�ete da u�inite. Do vi�enja.

� Do vi�enja � pro�aputao sam, ose�aju�i kako mi se srce lupaju�i di�e pod grlo. Pritisnuo sam kvaku, vrata sama ustupi�e, otvori�e se kao usta koja se nemo�no �ire u snu. U�ao sam unutra. Soba je bila skoro prazna, siva i gola. Na obi�nom drvenom krevetu pod malim prozor�etom le�ao je moj otac u obilnoj posteljini i spavao. Njegovo duboko disanje osloba�alo je cele slojeve hrkanja iz dubine sna. Cela soba je izgledala kao da je ispunjena tim hrkanjem, od poda do tavanice, a uz to su jo� dolazile nove koli�ine. Pun uzbu�enja posmatrao sam slabo, omr�avelo o�evo lice, koje je u dalekom transu � napustiv�i svoju zemaljsku masku � negde na dalekoj obali ispovedalo svoju egzistenciju sve�anim odbrajanjem svojih minuta.

Drugog kreveta nije bilo. Od prozora je dopirala o�tra hladno�a. Pe� nije gorela.

Ne izgleda da se ovde mnogo brinu za pacijente, mislio sam u sebi. Tako bolestan �ovek predat na milost i nemilost promaje! I sigurno ovde niko ne sprema. Debeo sloj pra�ine pokrivao je pod, no�ni orman�i� sa lekovima i �a�om ohla�ene kafe. Na bifeu le�e gomile kola�a, a pacijentima se daje �ista crna kafa mesto ne�eg hranljivog! Ali u pore�enju sa dobro�instvom vremena vra�enog unatrag to je, naravno, sitnica.

Lagano sam se svukao i uvukao u o�ev krevet. Nije se probudio. Samo je njegovo hrkanje, o�evidno ve� previsoko podignuto, si�lo za oktavu ni�e, napu�taju�i uzvi�enost svoje deklamacije. Postalo je neko privatno hrkanje, za sopstvenu upotrebu. U�u�kao sam oko oca perinu, zaklanjaju�i ga, koliko je to bilo mogu�e, od promaje koja je duvala od prozora. Uskoro sam zaspao pokraj njega.

II

Kad sam se probudio, u sobi je vladao sumrak. Otac je ve� obu�en sedeo za stolom i pio �aj, zama�u�i u njega dvopek prevu�en �e�ernom glazurom. Na sebi je jo� imao novo crno odelo od engleskog sukna koje je bio sa�io poslednjeg leta. Kravata mu je bila malo nemarno zavezana.

Videv�i da ne spavam, rekao je sa prijatnim osmehom na svom licu, bledunjavom od bolesti: �Od srca sam se obradovao, Juzefe, �to si do�ao. Kakvo iznena�enje! Ovde se ose�am tako usamljen. Istina, u mojoj situaciji �ovek se ne mo�e �aliti, pre�iveo sam ve� i gore stvari, i kad bih hteo da izvu�em facit iz svih brojeva stavki... Ali, ostavimo to. Zamisli, odmah prvog dana ovde su mi dali divan filet de boeuf s pe�urkama. Bio je to paklen komad mesa, Juzefe. Upozoravam te najozbiljnije � ako bi hteli da te poslu�e sa filet de boeuf... Jo� ose�am vatru u stomaku. I dijareja za dijarejom... Uop�te nisam mogao da iza�em na kraj. Ali moram ti re�i novost�, nastavljao je dalje. �Ne smej se, iznajmio sam lokal za radnju. Da. I �estitam samom sebi na toj ideji. Dosa�ivao sam se, zna�, veoma. Nema� pojma kakva dosada ovde vlada. A ovako bar imam prijatno zanimanje. Ne zami�ljaj opet nikakav sjaj. Otkud bih mogao. Mnogo skromniji lokal od na�e nekada�nje radnje. Prosto ku�erak u pore�enju sa onom. Kod nas u gradu bih se stideo takve tezge, ali ovde, gde smo toliko morali da popustimo u na�im pretenzijama � zar nije tako, Juzefe?... � Bolno se nasmejao. � I ovako se nekako �ivi. � Bi mi neprijatno. Stideo sam se o�eve zbunjenosti; on primeti da je upotrebio nezgodan izraz.

� Vidim da si pospan � re�e posle kra�eg vremena. � Ispavaj se jo� malo, a kasnije �e� me posetiti u du�anu � zar ne? Ba� se �urim tamo, da vidim kako idu poslovi. Nema� pojma kako je te�ko bilo dobiti kredit, s kakvim nepoverenjem se odnose ovde prema starim trgovcima, trgovcima sa ozbiljnom pro�lo��u... Se�a� li se opti�arevog lokala na trgu? E, odmah kraj njega je na�a radnja. Firme jo� nema, ali i ovako �e� na�i. Te�ko je pogre�iti.

� Zar vi, o�e, izlazite bez kaputa? � zapitao sam zabrinuto.

� Zaboravili su da mi ga spakuju, � zamisli � nisam ga na�ao u koferu, ali mi uop�te ne nedostaje. Ta blaga klima, taj slatki vazduh!...

� Uzmite moj kaput, � navaljivao sam � molim vas da ga svakako uzmete. � Ali otac je ve� stavljao �e�ir na glavu. Mahnuo mi je rukom i izi�ao iz sobe.

Ne, vi�e nisam bio pospan. Ose�ao sam se odmoran i... gladan. Sa zadovoljstvom sam se se�ao bifea pretrpanog kola�ima. Obla�io sam se misle�i kako �u u�ivati u raznim vrstama tih slatki�a. Prvenstvo sam hteo da dam suvom testu sa jabukama, ne zaboravljaju�i ni na sjajan biskvit nadeven korom od pomorand�e, koji sam tamo video. Stao sam pred ogledalo da zave�em kravatu, ali je njegova povr�ina, kao sferno ogledalo, negde u dubini sakrivala moj lik, vrte�i se mutnim dnom. Uzalud sam regulisao razdaljinu, prilaze�i, povla�e�i se � iz te�nosrebrne magle nije hteo da iza�e nikakav lik. Moram zatra�iti da mi se da drugo ogledalo, pomislio sam i iza�ao iz sobe.

U hodniku je bilo sasvim mra�no. Utisak sve�ane ti�ine jo� je poja�avala mala gasna lampa, koje je gorela plavi�astim svetlom na zavijutku. U tom lavirintu vrata, udubljenja i zakutaka nisam mogao da se setim ulaza u restoraciju. Iza�i �u, u grad, pomislio sam, odlu�iv�i iznenada. Poje��u ne�to negde u gradu. Valjda �u tamo na�i neku dobru poslasti�arnicu.

Iza kapije me je zapahnuo taj te�ki, vla�ni i slatki vazduh te neobi�ne klime. Hroni�no sivilo vazduha spustilo se jo� nekoliko nijansi dublje. Bio je to kao neki dan vi�en kroz crn veo.

Nisam mogao da zasitim o�i bar�unastom, so�nom crninom najtamnijih partija, gamom uga�enih pli�anih sivo�a pepela koja je prelazila u pasa�ima prigu�enih tonova, dirki izlomljenih prigu�iva�em � preko tog nokturna pejza�a. Obilan i talasav vazduh obavio mi je lice mekom plahtom. U sebi je imao otu�nu slast ustajale ko�nice.

Opet onaj �um crnih gajeva koji se vra�a sam u sebe, potmuli akordi, koji uznemiruju prostranstva ve� izvan skale �uvenja! Bio sam u zadnjem dvori�tu Sanatorijuma. Osvrnuo sam se na visoke zidove tog krila glavne zgrade, savijenog kao potkovica. Svi prozori su bili zatvoreni crnim kapcima. Sanatorijum je duboko spavao. Pro�ao sam kapiju od gvozdenih �ipaka. Kraj nje je stajala pse�a ku�ica � neobi�nih razmera � napu�tena. Ponovo me je progutala i privila uz sebe crna �uma, kroz �iji sam mrak i�ao pipaju�i, kao zatvorenih o�iju, po tihim iglicama. Kad se malo razvidelo, izme�u drveta po�e�e se nazirati konture ku�a. Jo� nekoliko koraka i ja sam bio na prostranom trgu.

�udna, varljiva sli�nost sa trgom na�eg rodnog grada! Kako su u stvari nalik jedan na drugog svi trgovi na svetu! Skoro iste ku�e i radnje!

Plo�nici su bili skoro pusti. �alosno i tu�no polusvetlo neodre�enog vremena sipilo je s neba u neodre�enoj sivo�i. S lako�om sam �itao sve natpise i firme, pa ipak ne bih bio za�u�en ako bi mi rekli da je to duboka no�! Samo neke radnje su bile otvorene. Druge su imale poluspu�tene roletne, �urno su zatvarane. Sna�ni i bujni vazduh, opojni i bogati vazduh mestimi�no je gutao deo prizora, kao mokrim sun�erom spirao je po nekoliko ku�a, fenjer, komadi� firme. Na trenutke je bilo te�ko podi�i kapke, koji su se spu�tali usled �udne aljkavosti ili sanjivosti. Po�eo sam da tra�im opti�arevu radnju koju je otac bio spomenuo. Govorio je o tome kao o ne�em �to mi je bilo poznato, kao da se poziva na moje znanje lokalnih odnosa. Zar nije znao da sam tu prvi put? Nema sumnje da mu se mutilo u glavi. Ali �ta se moglo o�ekivati od oca samo napola stvarnog, koji je �iveo tako uslovnim �ivotom, relativnim, ograni�enim sa toliko ograda! Te�ko je sakriti da je trebalo mnogo dobre volje da bi mu se priznala izvesna vrsta egzistencije. Bio je to surogat �ivota, dostojan sa�aljenja, u zavisnosti od op�te snishodljivosti, od tog consensus omnium, iz koga je crpao svoje slaba�ke sokove. Jasno je bilo da je samo zahvaljuju�i solidarnom gledanju kroz prste, zajedni�kom zatvaranju o�iju pred o�itim neprijatnim nezgodama toga stanja stvari, mogla za trenutak da se odr�i u tkivu stvarnosti ta �alosna iluzija �ivota. Najlak�a opozicija mogla ju je uskolebati, najslabiji dah skepticizma oboriti. Da li je Sanatorijum Doktora Gotarda mogao da mu obezbedi tu ve�ta�ku atmosferu blagonaklone tolerancije, da ga sa�uva od hladnog vetra trezvenosti i kriticizma? Trebalo je �uditi se �to je u tako ugro�enom, nesigurnom stanju stvari otac jo� umeo da sa�uva tako sjajno dr�anje.

Obradovao sam se ugledav�i izlog poslasti�arnice ispunjene kola�ima i tortama. Moj apetit je o�iveo. Otvorio sam staklena vrata s tablicom �sladoled� i u�ao u mra�ni lokal. Tamo je mirisalo na kafu i vanilu. Iz unutra�njosti radnje iza�la je neka gospo�ica, lica zamazana sumrakom i primila porud�binu. Najzad posle tako dugog vremena mogao sam jednom da se potkrepim odli�nim krofnama, koje sam umakao u kafu. U mraku, okru�en arabeskama sumraka koje su se vrtele i igrale oko mene, gutao sam sve nove i nove kola�e, ose�aju�i kako mi se taj uzvitlani mrak uvla�i pod kapke, tiho ovladava mojom unutra�njo��u toplim pulsiranjem, milionskim rojem lakih doticaja. Najzad se jo� samo pravougaonik prozora svetleo sivom mrljom u potpunoj tami. Uzalud sam lupkao ka�i�icom o povr�inu stola. Niko se nije javljao da primi novac za ono �to sam pojeo. Ostavio sam srebrnu monetu na stolu i iza�ao na ulicu. U knji�ari pokraj poslasti�arnice jo� je gorelo svetlo. Pomo�nici su bili zauzeti sortiranjem knjiga. Zapitao sam gde je o�eva radnja. To je odmah drugi lokal od nas � objasnili su mi. Uslu�ni de�ko je �ak dotr�ao na vrata da mi poka�e. Portal je bio staklen, izlog jo� nije bio gotov, bio je samo zastrt sivom hartijom. Ve� na vratima sam s izvesnim �u�enjem primetio da je radnja bila puna kupaca. Moj otac je stajao za tezgom i, kvase�i stalno olovku, sabirao brojke duga�kog ra�una. Gospodin za koga je spreman taj ra�un, nagnut nad tezgom, vodio je prstom za svakom dodatom cifrom, ra�unaju�i poluglasno. Ostatak gostiju je �utke posmatrao. Otac me pogleda preko nao�ara i re�e, pridr�avaju�i prst na brojci na kojoj se bio zaustavio: �Ima tu neko pismo za tebe, stoji na pisa�em stolu me�u hartijama�, i ponovo se udubi u ra�unanje. Pomo�nici su za to vreme ostavljali na stranu kupljenu robu, umotavali je u hartiju, zavezivali kanapom. Police su samo delimi�no bile ispunjene suknom. Ve�i deo bio je jo� prazan.

� Za�to ne sednete, o�e? � zapitao sam tiho, u�av�i iza tezge. � Uop�te ne pazite na sebe tako bolesni. � Brane�i se, podigao je ruku, kao da je odbijao moja ube�ivanja i nije prestajao da ra�una. Imao je vrlo lo� izgled. Bilo je jasno kao na dlanu da samo ve�ta�ko uzbu�enje, grozni�ava delatnost podr�ava njegove snage, jo� udaljuje trenutak kona�nog sloma.

Potra�io sam na stolu. Bio je to pre paket nego list. Pre nekoliko dana pisao sam jednom knji�aru u vezi sa nekom pornografskom knjigom i evo sad su mi je bili poslali, ve� su bili prona�li moju adresu, ili, ta�nije re�eno, adresu oca, koji tek �to je bio sebi otvorio radnju, bez table i firme. Doista ne�uvena organizacija obave�tajne slu�be, besprekorno funkcionisanje ekspedicije dostojne divljenja! I ta neobi�na �urba!

� Mo�e� pro�itati pozadi, u kontoaru � re�e otac, upu�uju�i mi nezadovoljan pogled � i sam vidi� da ovde nema mesta.

Kontoar iza radnje bio je jo� prazan. Kroz staklena vrata ulazilo je malo svetlosti iz radnje. Na zidovima su visili kaputi pomo�nika. Otvorio sam pismo i po�eo da �itam u slaboj svetlosti koja je dopirala kroz vrata.

Javljeno mi je da tra�enu knjigu, na �alost, nemaju na lageru. Po�eli su da je tra�e, ali ne prejudiciraju�i rezultat firma dozvoljava sebi da mi u me�uvremenu, ne obavezuju�i me, po�alje jedan �lanak, za koji su pretpostavljali da �e me sigurno zainteresovati. Zatim je sledio komplikovan opis astronomskog refraktora za rasklapanje, velike svetlosne snage i raznih osobina. Zainteresovan, izvadio sam iz navlake taj instrument napravljen od crne cerade ili krutog platna slo�enog u pljosnatu harmoniku. Oduvek sam imao slabosti prema teleskopima. Po�eo sam da �irim slo�eni ogrta� instrumenta. Ukru�en tankim �tapi�ima, pod rukama mi se stvarao ogroman meh dogleda, koji je preko cele du�ine sobe istezao svoju praznu kutiju, lavirint crnih komora, dugi kompleks opti�nih kamera opskura uvu�enih dopola u sebe. Bilo je to ne�to nalik na dugi automobil od lakovanog platna, neki teatralni rekvizit, koji je u lakom materijalu hartije i krutog cviliha podra�avao masivnost stvarnosti. Pogledao sam u crni levak okulara i u dubini ugledao konture dvori�ne fasade Sanatorijuma, koje su se jedva nazirale. Zainteresovan, dublje sam se uvukao u zadnju komoru aparata. Sada sam u vidnom polju durbina pratio sobaricu, koja je sa poslu�avnikom u rukama i�la kroz polutamni hodnik Sanatorijuma. Okrenula se i nasme�ila. Da li me ona vidi? pomislio sam u sebi. Nesavladiva pospanost mi je zamagljivala o�i. Ja sam zapravo sedeo u zadnjoj komori dogleda kao u limuzini. Lak pokret poluge i, evo, aparat po�e �u�tati lupom papirnog leptira i ja osetih da se kre�e sa mnom i skre�e ka vratima.

Kao velika crna gusenica durbin iza�e u osvetljenu radnju � mnogo�lani trup, ogromna papirna buba�vaba sa imitacijom dva fenjera napred. Kupci se zbi�e, povla�e�i se ispred tog slepog papirnatog zmaja, pomo�nici otvori�e �iroko vrata na ulicu, i ja se lagano izvezoh tim papirnim automobilom, kroz �palir gostiju, koji su ozloje�enim pogledom ispra�ali taj zaista skandalozni odlazak.

III

Tako se �ivi u tom gradu i tako prolazi vreme. Ve�i deo dana se provodi u snu, i to ne samo u krevetu. Ne, u tom pogledu ljudi nisu suvi�e veliki probira�i. Na svakom mestu i u svako doba dana �ovek je spreman da ovde prijatno dremne. S glavom naslonjenom na sto�i� u restoranu, u fijakeru, pa �ak i na nogama usput, u treme neke ku�e, u koju se ulazi na trenutak, da bi se na trenutak predali nesavladivoj potrebi sna.

Bude�i se jo� mamurni i teturavi, nastavljamo prekinuti razgovor, produ�ujemo te�kim putem, guramo napred zamr�enu stvar, bez po�etka i kraja. Usled toga negde usput se gube celi intervali vremena, gubimo kontrolu nad kontinuitetom dana i na kraju prestajemo da navaljujemo na njega, bez �alosti se mirimo sa napu�tanjem skeleta neprekidne hronologije koju smo nekada po obi�aju i bri�ljivoj disciplini dana bili navikli da pa�ljivo kontroli�emo. Davno smo posvetili tu neprestanu gotovost da podnesemo ra�un o provedenom vremenu, tu skrupulantnost u obra�unavanju do poslednje pare tih upotrebljenih sati � ponos i ambiciju na�e ekonomike. U tim kardinalnim vrlinama, u kojima nekada nismo znali ni dvoumljenja ni pogre�ke � davno smo kapitulirali.

Nekoliko primera neka poslu�i kao ilustracija takvog stanja stvari. U neko vreme dana ili no�i � jedva vidljiva nijansa neba razlikuje to vreme � budim se kraj ograde mosta koji vodi u Sanatorijum. Sumrak je. Mora da sam izmu�en pospano��u dugo nesvesno lutao po gradu, pre no �to sam se, umoran, dovukao do ovog mosti�a. Ne mogu re�i da li mi je na tom putu celo vreme pravio dru�tvo Doktor Gotard, koji sad stoji preda mnom, zavr�avaju�i neko duga�ko obja�njavanje izvo�enjem krajnjih zaklju�aka. Ponet sopstvenom re�ito��u, �ak me hvata pod ruku i povla�i za sobom. Idem s njim i jo� pre no �to smo prekora�ili most, �ije daske tutnje pod nama, ja ve� ponovo spavam. Kroz spu�tene kapke nejasno vidim ubedljivu doktorovu gestikulaciju, osmeh u dnu njegove crne brade, i uzalud se trudim da shvatim taj kapitalni logi�ki zahvat, taj poslednji adut kojim on na vrhuncu svoje argumentacije, postav�i nepokretan, ra�irenih ruku, trijumfuje. Ne znam koliko dugo jo� idemo tako jedan pored drugog utonuli u razgovor pun nesporazuma, kad se u jednom trenutku sasvim osve��ujem. Doktora Gotarda vi�e nema, potpuni je mrak, ali to samo zato �to o�i dr�im zatvorene. Otvaram ih i nalazim se u krevetu, u svojoj sobi, ne znaju�i kako sam dospeo u nju.

Jo� drasti�niji primer:

U vreme ru�ka ulazim u restoraciju u gradu, u haoti�ni �agor i gu�vu onih �to jedu. I koga susre�em tu nasred sale pred stolom koji se uginje od jela? Oca. Sve o�i su upravljene na njega, a on, blistaju�i brilijantskom iglom, neobi�no �ivahan, ekstati�no raspolo�en, sa afektacijom se naginje na sve strane u otvorenom razgovoru s celom salom istovremeno. Sa izve�ta�enom bravurom, koju ne mogu da gledam bez najve�e uznemirenosti, stalno poru�uje nova jela, koja se u gomilama uzdi�u na stolu. Sa u�ivanjem ih gomila oko sebe, iako jo� nije svr�io ni sa prvim jelom. Mljackaju�i jezikom, �va�u�i i govore�i istovremeno, gestovima i mimikom izra�ava najve�e zadovoljstvo tim razgovorom, pogledom obo�avanja prati kelnera, gospodina Adasja, kome sa zaljubljenim osmehom stalno dobacuje nove porud�bine. I dok kelner, ma�u�i salvetom, tr�i da ih izvr�i, otac mole�ivim gestom, upu�enim svima, poziva sve za svedoke neodoljive �ari tog Ganimeda.

� Neodoljiv mladi� � uzvikuje slatko se osmehuju�i i zatvaraju�i o�i � an�eoski mladi�! Priznajte, gospodo, da je �aroban!

Povla�im se iz sale pun neprijatnih ose�anja, neprime�en od oca. Da je namerno radi reklame bio postavljen od hotelske uprave da zanima goste, ne bi se mogao dr�ati provokativnije. Sa glavom koja se muti od sanjivosti teturam se ulicama, idu�i ku�i. Naslanjam glavu na po�tansko sandu�e i pravim sebi kratku sijestu. Najzad napipavam u mraku ulaz Sanatorijuma i ulazim. U sobi je mrak. Okre�em kontakt, ali elektrika ne funkcioni�e. Od prozora duva hladno�a. Krevet �kripi u mraku. Otac di�e glavu sa postelje i govori: �Ah, Juzefe, Juzefe! Le�im ovde ve� dva dana, bez ikakve nege, zvonca su pokidana, niko ne zagleda k meni, a ro�eni sin me ostavlja, mene te�ko bolesnog �oveka, i vu�e se sa devoj�urama po gradu. Pogledaj kako mi srce udara.�

Kako da to izmirim? Da li otac sedi u restoraciji, obuzet nezdravom ambicijom pro�drljivosti, ili le�i u svojoj sobi, te�ko bolestan? Ima li dva oca? Ni blizu. Svemu je krivo brzo raspadanje vremena, nenadziravano neprestanom oprezno��u.

Svi znamo da se ta nedisciplinovana stihija dr�i jedino od nevolje u izvesnoj poslu�nosti zahvaljuju�i neprestanoj obradi, vrednoj bri�ljivosti, pa�ljivoj regulaciji i ispravljanju njegovih ispada. Li�eno te brige odmah naginje ka ispadima, ka divljoj aberaciji, pravljenju neura�unljivih nesta�luka, bezobli�nom ludovanju. Sve jasnije se ocrtava inkongruencija na�ih individualnih vremena. Vreme moga oca i moje sopstveno vreme nisu odgovarali jedno drugom.

Uzgred re�eno, zamerka zbog slobodnijeg pona�anja koju mi je napravio otac neosnovana je insinuacija. Ovde se jo� nisam bio pribli�io nijednoj devojci. Teturaju�i se kao pijan od jednog sna do drugog, u treznijim �asovima jedva obra�am pa�nju na ovda�nji lepi pol.

Uostalom, hroni�ni sumrak na ulicama ne dopu�ta �ak ni da se dobro razlikuju lica. Jedino �to mi je jo� po�lo za rukom da primetim kao mladom �oveku koga je na tom polju bilo kako bilo jo� pone�to interesovalo � to je bio neobi�an hod tih gospo�ica.

To je hod po neumoljivo pravoj liniji, koja ne vodi ra�una ni o kakvim preprekama, poslu�an samo nekom unutra�njem ritmu, nekom pravu koje one razvijaju kao iz klup�eta u nit pravolinijskog kaskanja punog akuratnosti i odmerene gracije.

Svaki hod nosi u sebi neko drugo, individualno pravilo, kao navijen feder.

Kad tako idu pravo pred sebe, zagledane u to pravilo, pune koncentracije i ozbiljnosti, izgleda da su obuzete samo jednom brigom, da ne ispuste ni�ta od njega, da ne poremete pravilo, da ne odstupe od njega ni za milimetar. I tada postaje jasno da to �to one sa takvom pa�ljivo��u i uzbu�enjem nose nad sobom nije ni�ta drugo no neka idee fixe sopstvenog savr�enstva, koja snagom njihovog ube�enja postaje skoro stvarnost. To je neka anticipacija preduzeta na sopstveni rizik, bez ikakvog jemstva, neprikosnovena dogma, podignuta iznad svake sumnje.

Kakve nedostatke i mane, pr�ave ili spljo�tene noseve, kakve pege i pri�teve ne krijum�are pod zastavom te fikcije! Nema takve ru�no�e i obi�nosti koju polet te vere ne bi dizao sa sobom u to fiktivno nebo savr�enstva.

Pod sankcijom te vere telo postaje izrazito lep�e, a noge, zaista skladne i elasti�ne, noge u besprekornoj obu�i, govore svojim hodom, vredno te�nim, blistavim monologom stupanja izla�u bogatstvo te ideje, koju zatvoreno lice ponosno pre�utkuje. Ruke dr�e u d�epovima svojih kratkih, pripijenih �aketi�a. U kafani i pozori�tu prekr�taju noge visoko otkrivene do kolena i �ute re�ito njima. Toliko uzgred samo o jednoj neobi�nosti grada. Ve� sam pomenuo ovda�nju crnu vegetaciju. Pa�nju zaslu�uje naro�ito jedna vrsta crne paprati, �iji ogromni buketi ukra�avaju bo�ice u svakom stanu ovde i u svakom javnom lokalu. To je skoro �alosni simbol, pogrebni grb tog grada.

IV

Odnosi sa Sanatorijumom svaki dan postaju sve nesnosniji. Te�ko je pore�i da smo prosto pali u klopku. Od trenutka moga dolaska, kada mi je kao do�ljaku ukazana tobo�nja briga, uprava Sanatorijuma ne trudi se �ak ni najmanje da bi nam stvorila makar iluziju neke brige. Prosto smo prepu�teni sami sebi. Niko se ne brine za na�e potrebe. Odavno sam ve� utvrdio da se �ice elektri�nih zvoncadi zavr�avaju odmah nad vratima i da nikuda ne vode. Posluga se ne vidi. Hodnici su i danju i no�u utonuli u mrak i ti�inu. �vrsto sam ube�en da smo jedini gosti u tom Sanatorijumu i da su svojstveni i diskretni izrazi lica sa kojima sobarica zatvara vrata soba, ulaze�i i izlaze�i, prosta mistifikacija.

Ponekad dobijem �elju da redom otvorim vrata tih soba i ostavim ih tako �irom otvorena, da bih demaskirao tu ne�asnu intrigu, u koju smo upleteni.

A ipak nisam sasvim siguran u svoja podozrenja. Ponekad kasno no�u vidim Doktora Gotarda u hodniku kako nekud �uri u belom hirur�kom mantilu, sa �pricom za klistiranje, vo�en sobaricom. Te�ko ga je tada zadr�ati u �urbi i pritisnuti uza zid odlu�nim pitanjem.

Da nije bilo restoracije i poslasti�arnice, moglo bi se umreti od gladi. Do danas nisam mogao da izmolim drugi krevet. O �istoj posteljini ni govora. Treba priznati da op�ta razlabavljenost kulturnih navika nije po�tedela ni nas.

Da legnem u krevet u odelu i sa cipelama, meni, kao civilizovanom �oveku, nikad nije ni na pamet padalo. A sada kasno dolazim pijan od pospanosti, u sobi je polumrak, zavese dignute od hladnog povetarca. Besvestan sru�ujem se na krevet i zavla�im u perine. Spavam tako cela nepravilna prostranstva vremena, dana ili nedelja, putuju�i kroz puste predele sna, stalno na putu, stalno na strmim drumovima respiracije, jednom silaze�i lako i elasti�no s blagih nagiba, drugi put penju�i se na okomiti zid hrkanja. Dosegnuv�i vrh, obuhvatam ogromne vidokruge te stenovite i gluve pustinje sna. U neko doba, na vidljivoj ta�ki, negde na naglom zavijutku hrkanja, budim se polusvestan i me�u nogama ose�am o�evo telo. Le�i tamo savijen u klupko, mali kao ma�ence. Ponovo padam u san otvorenih ustiju i cela ogromna panorama brdovitog predela promi�e pokraj mene talasavo i dostojanstveno.

U radnji otac razvija vrlo �ivu delatnost, vr�i transakcije, napre�e svu svoju re�itost da bi ubedio klijente. Njegovi obrazi su rumeni od uzbu�enja, o�i mu se sijaju. U Sanatorijumu le�i te�ko bolestan, kao poslednjih nedelja kod ku�e. Te�ko je sakriti da se proces brzim koracima pribli�uje kraju. Slabim glasom mi govori: �Treba �e��e da navra�a� u radnju, Juzefe. Pomo�nici nas potkradaju. I sam vidi� da ne mogu sve sam da uradim. Nedeljama ve� le�im tu bolestan, a radnja se upropa��ava, prepu�tena milosti sudbine. Je li bilo neke po�te od ku�e?�

Po�injem da �alim zbog celog tog poduhvata. Te�ko je nazvati sre�nom zami�lju to �to smo, zavedeni �umnom reklamom, poslali oca ovamo. Vreme vra�eno unatrag... u stvari to lepo zvu�i, ali �ta je to u su�tini? Da li se ovde dobija punova�no, stvarno vreme, vreme u neku ruku odvojeno iz sve�e bale sa mirisom novine i boje? Naprotiv. To je sasvim upotrebljeno, od ljudi izno�eno vreme, vreme izlizano i pocepano na mnogo mesta, providno kao sito.

Ni�ta �udno, to je nekako izbljuvano vreme � molim da me dobro razumete � vreme iz druge ruke. �alibo�e!...

Pri tome cela ta nepristojna manipulacija s vremenom. Ta nemoralna domun�avanja, prikradanje odnatrag njegovom mehanizmu; rizi�no baratanje prstima oko njegovih golicavih tajni! Ponekad �ovek dobija volju da lupi po stolu i iz svega grla povi�e: �Dosta toga, dalje od vremena, vreme je neprikosnoveno, vreme se ne sme provocirati! Zar vam nije dosta prostora? Prostor je za �oveka, u prostoru mo�ete jurcati koliko vam je volja, premetati se, prevrtati se, skakati sa zvezde na zvezdu. Ali, tako vam boga, ne dirajte vreme!�

S druge strane, mo�e li se tra�iti od mene da sam otka�em ugovor Doktoru Gotardu? Ma kako da je bedna ta o�eva egzistencija, ja ga ipak vidim, zajedno sam s njim, govorim s njim... Zapravo ja Doktoru Gotardu dugujem beskrajnu zahvalnost.

Nekoliko puta hteo sam otvoreno da razgovaram s njim. Ali Doktor Gotard je neumoljiv. Ba� sad je oti�ao u salu restoracije � saop�tava mi sobarica. Upu�ujem se tamo, kad me ona sti�e da bi mi rekla da se prevarila. Doktor Gotard je u sali za operacije. �urim na sprat, razmi�ljaju�i o tome kakve se operacije tu mogu vr�iti, ulazim u trem, i tu mi nare�uju da �ekam. Doktor Gotard �e iza�i za trenutak, upravo je zavr�io operaciju, pere ruke. Skoro ga vidim kako kora�a velikim koracima u ra�irenom mantilu, �ure�i se kroz niz bolni�kih sala. Trenutak kasnije �ta se ispostavlja? Doktora Gotarda ovde uop�te nije ni bilo, ve� godinama tu nije obavljena nijedna operacija. Doktor Gotard spava u svojoj sobi, a njegova crna brada str�i uvis. Soba se ispunjava hrkanjem kao gomilama oblaka koji rastu, gomilaju se, di�u na sebi Doktora Gotarda zajedno sa njegovim krevetom, sve vi�e i vi�e � veliko pateti�no vaznesenje na talasima hrkanja i nadignute postelje.

Tu se doga�aju jo� �udnije stvari, stvari koje prikrivam pred samim sobom, stvari prosto fantasti�ne po svojoj apsurdnosti. Koliko god puta da izlazim iz sobe, �ini mi se da se neko brzo udaljuje od vrata i skre�e u bo�ni hodnik, ili neko ide ispred mene ne osvr�u�i se. To nije negovateljka. Znam ko je to! �Mama!� vi�em glasom drhtavim od uzbu�enja, majka okre�e lice i trenutak me posmatra sa mole�ivim osmehom. Gde sam? �ta se tu doga�a? U kakvu mre�u sam se ja upleo?

V

Ne znam je li to uticaj kasnog godi�njeg doba, ali dani dobijaju sve ozbiljniju boju, smra�uju se i tamne. Izgleda tako kao da svet gledate kroz sasvim crne nao�ari.

Ceo predeo je kao dno ogromnog akvarijuma od bledog mastila. Drve�e, ljudi i ku�e slivaju se u crne siluete, koje se talasaju kao podvodne biljke na tlu te mastiljave dubine.

U blizini Sanatorijuma vrvi od crnih pasa. Razne veli�ine i oblika, pretr�avaju nisko u sumrak sve puteve i staze, zauzeti svojim pse�im problemima, tihi, puni napetosti i pa�nje.

Preletaju po dva, po tri, ispru�enih, opreznih vratova, u�iju na�uljenih, sa �alosnim tonom tihog cviljenja, koje se i protiv volje otima iz grkljana, signaliziraju�i najvi�e uzbu�enje. Zauzeti svojim problemima, uvek puni �urbe, uvek na putu, uvek obuzeti nerazumljivim ciljem, jedva obra�aju pa�nju na prolaznika. Ponekad samo u trku zatrepte o�ima na njega i tada iz tog crnog i mudrog prekog pogleda proviri bes, ko�en u svojim zaletima samo nedostatkom vremena. Ponekad �ak, pu�taju�i na volju svom besu, pritr�avaju va�oj nozi, pognute glave i sa zloslutnim re�anjem, ali samo zato da na pola puta ostave svoju nameru i polete dalje u velikim pse�im igrama.

Tom zlu od pasa nema leka, ali za�to, do �avola, uprava Sanatorijuma dr�i na lancu ogromnog vu�jaka, stra�nu zver, pravog vukodlaka, prosto demonske divljine?

�marci me podi�u kad god prolazim pokraj njegove �tenare, kraj koje stoji nepokretan na kratkom lancu, sa divlje narogu�enom ogrlicom dlaka oko glave, brkat, �ekinjast i bradat, sa ma�inerijom mo�ne �eljusti pune o�njaka. Uop�te ne laje, samo kad ugleda �oveka njegovo divlje lice postaje jo� stra�nije, crte mu se ko�e u izraz beskrajnog besnila i, lagano di�u�i stra�nu nju�ku, u tihom gr�u se zacenjuje sasvim niskim, stra�nim, sa dna mr�nje izvu�enim zavijanjem, u kome zvu�e �alost i o�aj nemo�i.

Moj otac prolazi ravnodu�no pokraj te bestije kad zajedno izlazimo iz Sanatorijuma. �to se mene ti�e, svaki put se duboko potresem tom stihijskom manifestacijom nemo�nog besa. Sada sam rastom za dve glave vi�i od oca, koji, mali i mr�av, tapka pored mene svojim sitnim stara�kim korakom.

Ve� pribli�uju�i se trgu vidimo neobi�nu �ivost. Gomile ljudi pretr�avaju ulice. Do nas dopiru neverovatne vesti o upadu neprijateljske armije u grad.

Usled op�te konsternacije ljudi saop�tavaju jedni drugima alarmantne i protivre�ne vesti. Te�ko je to shvatiti. Rat kome nisu prethodili diplomatski potezi? Rat usred tihog mira nenaru�enog nikakvim konfliktom? Rat s kim i oko �ega? Obave�tavaju nas da je invazija neprijateljske armije ohrabrila nezadovoljnike u gradu, koji su iza�li na ulice sa oru�jem u rukama, terori�u�i mirne gra�ane. I zaista, ugledali smo grupu tih zaverenika, u crnim civilnim odelima, sa belim kai�evima ukr�tenim na grudima, kako se kre�u napred sa oborenim karabinima. Gomila se povla�ila ispred njih, tiskala se na plo�niku, a oni su i�li �alju�i ispod cilindera ironi�ne tamne poglede, u kojim se ocrtavalo ose�anje nadmo�i, blesak pakosne radosti i neko zna�ajno namigivanje kao da su zadr�avali prasak smeha koji bi demaskirao celu tu mistifikaciju. Neke od tih gomila prepoznaje, ali veseli uzvik prigu�uje grozota oborenih cevi. Prolaze pokraj nas, ne dirnuv�i nikoga. Sve ulice se ponovo prelivaju prepla�enom mra�no-�utljivom gomilom. Potmuli �agor bukti nad gradom. Izgleda kao da se izdaleka �uje tutnjava artiljerije, kloparanje topovskih kara. �Moram sti�i do radnje�, govori otac bled, ali odlu�an. �Ne treba da me prati�, samo �e� mi smetati�, dodaje, �vrati se u Sanatorijum.� Glas kukavi�luka savetuje mi poslu�nost. Vidim kako se otac utiskuje u �vrsti zid gomile i gubim ga iz vida.

Sporednim uli�icama �urno se prokradam u gornji deo grada. Svestan sam da �e mi na tim strmim putevima po�i za rukom da u polukrugu obi�em centar grada zatvoren ljudskim gomilama.

Tamo u gornjem delu grada gomila je bila re�a, najzad je potpuno nestala. I�ao sam mirno pustim ulicama u gradski park. Fenjeri su tu goreli tamnim, plavi�astim plami�kom, kao �alosni zlatoglav. Oko svakog je igrao roj gundelja, te�kih kao kugle, no�enih ukoso, bo�nim letom treperavih krila. Neki koji su bili pali nespretno su bauljali po pesku, ispup�enih le�a, zgrbljeni tvrdim oklopima, pod koje su poku�avali da slo�e ra�irene fine tkanine krila. Po travnicima i stazama su �etali prolaznici, udubljeni u bezbri�ne razgovore. Poslednje drve�e se nadnosi nad dvori�tima ku�a koje le�e nisko u dolji i pritisnute uz zid parka. I�ao sam du� toga zida, koji je s moje strane jedva dopirao do prsiju, ali s unutra�nje strane pada prema nivoima dvori�ta u nagibima visokim po �itav sprat. Na jednom mestu iz dvori�ta do njega je dopirala rampa od nabijene zemlje, sve do visine zida. Sa lako�om sam presko�io barijeru i tim uskim nasipom provukao se izme�u sitnih zgrada na ulicu. Moji prora�uni, potpomognuti sjajnom prostorskom intuicijom, bili su ta�ni. Nalazio sam se skoro nasuprot zgrade Sanatorijuma, �ije se krilo nejasno belasalo u crnom okviru drve�a. Ulazim kao obi�no od pozadi kroz dvori�te, kroz kapiju na �eleznoj ogradi, i jo� izdaleka vidim psa na stra�i. Kao i uvek kad ga ugledam, kroz mene prolazi drhtaj averzije. Ho�u da ga obi�em �to pre da ne bih slu�ao taj iz dubine srca ispu�ten jauk mr�nje, kad, na moje zaprepa��enje, ne veruju�i sopstvenim o�ima, vidim kako se u skokovima udaljuje od �tenare, nevezan, i tr�i oko dvori�ta s potmulim lajanjem, kao iz bureta, u nameri da mi prese�e povla�enje.

Uko�en od straha, povla�im se u suprotni, najdalji kut dvori�ta i, instinktivno tra�e�i neki zaklon, sakrivam se u mali venjak koji se tamo nalazi, sa punim ube�enjem u uzaludnost mojih napora. Dlakava bestija se pribli�ava u skokovima i evo njena nju�ka je ve� na ulazu u venjak i zatvara me u klopku. Jedva �iv od straha, prime�ujem da je odvio celu du�inu lanca, koji je vukao za sobom kroz dvori�te, i da je sam venjak ve� izvan doma�aja njegovih zuba. Izmaltretiran, zdrobljen strahom, jedva ose�am neko olak�anje. Teturaju�i se na nogama, blizak gubljenju svesti, di�em o�i. Nikad ga nisam video iz takve blizine i tek sada mi padaju lju�ture s o�iju. Kako je velika snaga predrasuda! Kako je mo�na sugestija straha! Kakva zaslepljenost! Pa to je bio �ovek. �ovek na lancu, koga sam u upro��uju�em, metaforskom, op�tem konspektu na neki neshvatljiv na�in dr�ao za psa. Molim da me ne shvatite pogre�no. Bio je pas � nesumnjivo, ali u ljudskom obliku. Pse�i kvalitet je unutra�nji kvalitet i mo�e se manifestovati isto tako dobro i u ljudskom obliku kao i u �ivotinjskom. Ovaj koji je stajao preda mnom u otvoru venjaka, sa �eljustima nekako prevrnutim na nali�je, sa svim zubima iske�enim u stra�nom re�anju � bio je mu�karac srednjeg rasta, sa crnom bradom i brkovima. Lice �uto, ko��ato, o�i crne, zlobne i nesre�ne. Sude�i po crnom odelu i civilizovanoj formi brade, mogao je biti intelektualac, nau�nik. Mogao je to biti stariji neuspeli brat Doktora Gotarda. Ali taj prvi izgled je varao. Njegove velike ruke umazane lepkom, dve brutalne i cini�ne brazde oko nosa, koje su se gubile u bradi, ordinarne vodoravne bore na niskom �elu razvejavale su brzo taj prvi utisak. To je pre mogao biti knjigovezac, larmad�ija, govornik na zborovima i partijac � �ovek nagao i mra�nih eksplozivnih strasti. I upravo tamo, u tim �eljustima mr�nje, u toj gr�evitoj naje�enosti svih nerava, u tom luda�kom besu, besno laju�i na kraj �tapa ispru�en prema njemu � bio je stoprocentni pas.

Ako bih pre�ao preko zadnje ograde venjaka � mislio sam u sebi � potpuno bih iza�ao izvan doma�aja njegovog besa i sporednom stazom bih mogao sti�i do kapije Sanatorijuma. Ve� prebacujem noge preko ograde, kad naglo zastajem u polovini pokreta. Ose�am da bi bilo suvi�e okrutno prosto oti�i i ostaviti ga tako sa njegovim bespomo�nim besom izvedenim iz svih granica. Zami�ljam u sebi njegovo stra�no razo�aranje, neljudski bol, kad bi me video kako odlazim iz klopke, udaljavaju�i se jednom zasvagda. Ostajem. Prilazim mu i govorim prirodnim, mirnim glasom: �Umirite se, gospodine, ja �u vas pustiti s lanca.�

Nato se njegovo lice, izbrazdano vibracijama re�anja, uop�tava, izgla�uje i iz dubine se pojavljuje skoro sasvim ljudski lik. Prilazim mu bez straha i skidam kop�u sa njegova vrata. Idemo jedan pokraj drugog. Knjigovezac u crnom pristojnom odelu, ali bos. Poku�avam da zapo�nem razgovor s njim, ali iz njegovih usta izlazi samo nerazumljivo mucanje. Samo u o�ima, u tim crnim re�itim o�ima �itam divlje odu�evljenje odanosti, simpatije koja me pro�ima jezom. Povremeno se spoti�e o kamen, i tada se usled potresa njegovo lice odmah lomi, raspada, strah se pomalja do polovine, spreman za skok, a tik iza njega bes, koji samo �eka na trenutak da odmah to lice promeni u klupko siktavih zmija. Tada ga opominjem na red grubom prijateljskom opomenom. �ak ga tap�em po ple�ima. I s vremena na vreme na njegovom licu poku�ava da se formira osmeh, za�u�en, podozriv i nepoverljiv prema samom sebi. Ah, kako mi te�ko pada to stra�no prijateljstvo. Kako me pla�i ta �avolska simpatija. Kako da se oslobodim �oveka �to ide pokraj mene i svom stra��u svoje pse�e du�e upijena pogleda u moje lice. Ne smem �ak ni da odam svoju nestrpljivost. Izvla�im nov�anik i govorim razumnim tonom: �Sigurno vam je potreban novac, sa zadovoljstvom vam mogu pozajmiti�, ali na taj prizor njegovo lice postaje tako stra�no divlje da ja br�e-bolje sakrivam nov�anik. I jo� dugo vremena on ne mo�e da se smiri i savlada svoje crte, koje stalno iskrivljuje gr� zavijanja. Ne, to du�e ne mogu podneti. Sve pre nego to. Stvari su se ionako zamrsile, beznade�no uplele. Iznad grada vidim odsjaj po�ara. Otac negde u ognju revolucije u radnji koja gori. Doktor Gotard nedosti�an, a povrh svega neshvatljiva maj�ina pojava, inkognito, u nekoj tajnoj misiji. To su karike neke velike, nerazumljive intrige koja se ste�e oko moje li�nosti. Be�ati, be�ati odavde. Bilo kuda. Zbaciti sa sebe to stra�no prijateljstvo knjigovesca �to smrdi na psa koji me ne pu�ta s oka. Stojimo pred kapijom Sanatorijuma. �Izvolite u moju sobu�, govorim uz ljubazni gest. Civilizovani pokreti ga fasciniraju, uspavljuju njegovu divljinu. Pu�tam ga ispred sebe u sobu. Dao sam mu stolicu da sedne.

� Idem u restoraciju da donesem konjak � govorim.

Nato on prestra�eno ska�e u nameri da mi pravi dru�tvo. Umirujem njegovu paniku s blagom odlu�no��u.

� Vi �ete sedeti, vi �ete mirno �ekati � govorim mu dubokim treperavim glasom na �ijem dnu zvu�i skriveni strah. Seda sa nesigurnim osmehom.

Izlazim i lagano idem hodnikom, zatim stepenicama nadole, hodnikom od izlaza, prolazim kapiju, prelazim preko dvori�ta, zalupio sam vrata iza sebe i sada po�injem tr�ati bez daha, uzbu�ena srca, tamnom alejom koja vodi na �elezni�ku stanicu, dok slepoo�nice ho�e da mi puknu.

U glavi mi se gomilaju slike, jedna stra�nija od druge. Nestrpljivost �udovi�ta, njegov strah, o�ajanje kad sazna da je prevaren. �udovi�te furije, recidiv besa koji izbija nezadr�ivom snagom. Povratak moga oca u Sanatorijum, njegovo kucanje na vrata koje ni�ta ne naslu�uje i neo�ekivano licem u lice sa groznom bestijom.

Sre�a �to otac u stvari ve� ne �ivi, �to ga zapravo to ne poga�a � mislim sa olak�anjem i ve� vidim pred sobom dug niz �elezni�kih vagona koji stoje kraj izlaza.

Sedam u jedan od njih, i voz, kao da je samo na to �ekao, kre�e lagano bez zvi�duka.

U prozoru jo� jednom promi�e i lagano se okre�e ta ogromna linija horizonta, nalivena crnim bu�nim �umama usred kojih se bele zidovi Sanatorijuma. Zbogom, o�e, zbogom, grade, koga vi�e ne�u videti.

Od toga vremena putujem, stalno putujem, nekako sam se odoma�io na �eleznici i svi me trpe dok se skitam iz vagona u vagon. Vagoni ogromni kao sobe puni su �ubreta i slame, promaje ih bu�e skroz za vreme sivih bezbojnih dana.

Moje odelo se pocepalo, pretvorilo se u rite. Poklonili su mi izno�enu �elezni�ku uniformu. Lice mi je uvezano prljavom krpom zbog nateklog obraza. Sedim na slami i dremam, a kad sam gladan, stajem u hodnik pred kupe druge klase i pevam. I bacaju mi sitan novac u moju konduktersku kapu, u crnu kapu �elezni�ara sa oderanim �titom.

Dodo

Dolazio je k nama subotom po podne u tamnom kaputu i belom prsluku od pikea, u polucilindru koji je morao biti specijalno napravljen za veli�inu njegove lobanje, dolazio je da posedi �etvrt ili pola sata kraj �a�e vode sa sokom od malina, da malo porazmi�lja naslonjen na ko�tanu dr�ku �tapa, koji je dr�ao me�u kolenima, da se zamisli nad plavim dimom cigarete.

Obi�no su nam onda bili u poseti i drugi ro�aci i za vreme razgovora koji je slobodno tekao Dodo se nekako povla�io u senku, spu�tao se na jednu ulogu statiste u tom �ivahnom skupu. Ne uzimaju�i re�, prelazio je ispod divnih obrva izrazitim o�ima s jednog govornika na drugog, pri �emu se njegovo lice postepeno izdu�ivalo, nekako izlazilo iz zglobova, postajalo sasvim glupo, ni�im nezadr�avano u tom stihijskom slu�anju.

Govorio je samo kad bismo se obratili neposredno njemu i tada je odgovarao na pitanja, istina jednoslo�enicama, kao nerado, gledaju�i na drugu stranu, ukoliko ta pitanja nisu prelazila granice prostih i lako re�ivih stvari. Ponekad mu je polazilo za rukom da podr�i razgovor jo� nekoliko pitanja dalje, preko tog okvira, zahvaljuju�i zalihi jasnih grimasa i gestova kojima je raspolagao, a koji su mu usled svojih mnogih zna�enja �inili univerzalne usluge, ispunjavaju�i praznine artikulisanog govora i podr�avaju�i, svojom �ivom, mimi�nom ekspresijom sugestiju razumnog rezonansa. Ipak to je bila obmana koja je brzo prskala, a razgovor se prekidao �alosno, dok se sagovornikov pogled lagano i zami�ljeno okretao od Doda koji je, prepu�ten samom sebi, ponovo padao u svojstvenu mu ulogu statiste i pasivnog posmatra�a na tlu op�te konverzacije.

Jer kako se mogao nastavljati razgovor kad je na primer na pitanje, da li je pratio majku u selo, odgovarao pla�nim glasom: �Ne znam�. Bila je to tu�na i zasti�avaju�a istinoljubivost, jer Dodovo pam�enje zaista nije dopiralo izvan trenutka i najbli�e aktuelnosti.

Dodo je bio davno, jo� u detinjstvu, preboleo neku te�ku bolest mozga, za vreme koje je mnogo meseci le�ao bez svesti, bli�i smrti nego �ivotu, a kad je na kraju i pored toga ozdravio � pokazalo se da je nekako ve� bio povu�en iz opticaja, nije pripadao zajednici razumnih ljudi. Njegovo �kolovanje je proteklo privatno, nekako pro forma s velikim obzirima. Zahtevi, surovi i nepopustljivi prema drugima, prema Dodu su nekako smek�avali, uzdr�avali svoju surovost i bili nekako puni popustljivosti.

Oko njega je stvorena neka sfera �udnih privilegija, koja ga je odvajala za�titnim pojasom, sfera neutralna od pritiska �ivota i njegovih zahteva. Svi izvan te sfere bili su napadani od njegovih talasa, bu�no su i�li po njima, pu�tali se da budu no�eni, uzbu�eni, u �udnom zaboravu � u unutra�njosti te sfere je bio mir i pauza, cezura u toj op�toj gu�vi.

Tako je rastao, a izuzetnost njegove sudbine rasla je zajedno s njim, kao da se to samo po sebi podrazumevalo i bez protivljenja s bilo koje strane.

Dodo nikada nije dobijao novo odelo, nego uvek izno�eno, starijeg brata. Dok je �ivot njegovih vr�njaka bio ra��lanjen na faze, periode, artikulisane grani�nim doga�ajima, uzvi�enim i simboli�nim trenucima: imendani, ispiti, veridbe, napredovanja � njegov �ivot je proticao u nediferenciranoj monotoniji, nepomu�enoj ni�im prijatnim niti neprijatnim, a i budu�nost mu se ukazivala kao sasvim ravan i jednoli�an drum bez doga�aja i iznena�enja.

Varao bi se ko bi pomislio da se Dodo u sebi protivio tom stanju stvari. Primao ga je s prostotom kao formu �ivota koja mu je odgovarala, bez �u�enja, s mudrom saglasno��u, s ozbiljnim optimizmom i snalazio se, aran�irao pojedinosti u granicama te monotonije bez doga�aja.

Svaki dan je do podne izlazio u �etnju u grad i i�ao uvek jednom istom turom du� tri ulice, koje je premeravao do kraja, a zatim se tim istim putem vra�ao. Odeven u elegantno, iako izno�eno bratovljevo odelo, s rukama, kojima je dr�ao svoj �tap na le�ima � kretao se uljudno i bez �urbe. Li�io je na gospodina koji putuje iz zadovoljstva i razgleda grad. Taj nedostatak �urbe, nekakvog pravca ili cilja koji bi se manifestovao u njegovim pokretima ponekad je uzimao kompromituju�e forme, jer Dodo je ispoljavao naklonost ka zazjavanju: pred vratima radnji, pred radionicama, u kojima se kuckalo i majstorisalo, pa �ak i pred grupama ljudi koji su razgovarali.

Njegova fizionomija je rano po�ela sazrevati i, �udna stvar, dok su se �ivotni prelomi i potresi zadr�avali na pragu ovog �ivota, �tede�i njegovu pustu nedirnutost, njegovu izuzetnost izvan margine, njegove crte su se formirale na tim do�ivljajima, koji su prolazili pored njega, anticipirali neku neostvarenu biografiku, koja se jedva ocrtana u sferi mogu�nosti modelirala i vajala taj lik u iluzornu masku velikog tragi�ara, punu znanja i tuge svih vremena.

Njegove obrve su bile svedene u veli�anstvene lukove, zadr�avaju�i u senci velike i tu�ne o�i sa dubokim kolutovima. Oko nosa su se urezale dve brazde pune apstraktne patnje i iluzorne mudrosti, i pru�ale su se prema uglovima usta i jo� dalje. Mala i nate�ena usta bila su zatvorena, a koketni ve�ta�ki mlade� na dugoj burbonskoj bradi davao mu je izgled starijeg i iskusnijeg bonvivana.

Nije se moglo izbe�i da tu njegovu privilegisanu izuzetnost otkrije, grabljivo nanju�i lukavo pritajena ljudska pakost, uvek gladna plena.

Sve �e��e se doga�alo da je za vreme svojih �etnji dobijao drugove, i to je spadalo u uslove te privilegovane izuzetnosti, bili su to drugovi naro�ite vrste, ne u smislu drugarstva i zajedni�kih interesa nego u veoma problemati�nom smislu koji nije �inio veliku �ast. Bila su to naj�e��e mnogo mla�a godi�ta koja su se okupljala oko godi�ta punog dostojanstva i ozbiljnosti, a razgovori koje su vodili, imali su specijalan ton, veseo i �aljiv, za Doda � te�ko je pore�i � mio i osve�avaju�i.

Kad bi u�ao tako, vi�i za glavu od te vesele i vetrenjaste gomilice, izgledao je kao filozof-peripateti�ar opkoljen svojim u�enicima, a na njegovom licu ispod maske ozbiljnosti i tuge osloba�ao se frivolni osmeh, bore�i se sa tragi�nom dominantom te fizionomije.

Dodo je sada zaka�njavao sa svojih jutarnjih �etnji, vra�ao se iz njih sa zamr�enom kosom, u odelu u lakom neredu, ali �ivahan i sklon veseloj prepirci s Karolom, bednom ro�akom, koju je tetka Reticija bila uzela k sebi. Uostalom, kao da je ose�ao �ast zbog tih susreta, Dodo je u ku�i �uvao potpunu diskreciju o toj temi.

Jednom ili dva puta u tom monotonom �ivotu desili su se doga�aji koji su svojim formatom �tr�ali iznad pli�aka svakida�njih doga�aja.

Jednom, iza�av�i rano, nije se vratio na ru�ak. Nije se vratio ni na ve�eru ni na ru�ak slede�eg dana. Tetka Reticija je bila blizu o�ajanja. Ali tog dana uve�e do�ao je malo izgu�van, u zgnje�enom i nakrivljenom polucilindru, ali uostalom zdrav i pun smirenosti duha.

Te�ko je bilo rekonstruisati istoriju te eskapade, o kojoj je Dodo �utao kao zaliven. Verovatno je, zazjavaju�i u �etnji, za�ao u nepoznat kraj grada, mo�da su mu u tome pomogli mladi peripateti�ari, koji su Doda rado stavljali u nove i nepoznate �ivotne prilike.

Mo�da je to bio jedan od onih dana, kada je Dodo slao na odsustvo svoje jadno, pretovareno pam�enje � i zaboravljao svoju adresu, pa �ak i ime, datume, koje je uostalom u drugo vreme uvek znao.

Nikada nismo saznali bli�e pojedinosti tog doga�aja.

Kad je stariji brat Doda otputovao u inostranstvo, porodica se smanjila na tri, �etiri osobe. Sem ujaka Hjeronima i tetke Reticije bila je jo� Karola koja je vr�ila du�nost klju�arke u velikom ujakovom doma�instvu.

Ujak Hjeronim ve� godinama nije izlazio iz sobe. Od vremena kad je Provi�enje blago uzelo iz njegove ruke kormilo te umorne i u pli�aku nasukane �ivotne la�e � vodio je �ivot penzionera na uskom komadi�u, izme�u trema i mra�ne ostave, koji mu je bio dodeljen.

U dugom �lafroku koji je dopirao do zemlje sedeo je u unutra�njosti ostave i iz dana u dan zarastao u sve fantasti�niju kosurinu. Duga brada biberne boje (pri kraju dugih dlaka skoro bela) okru�avala mu je lice, dopirala do polovine obraza, ostavljaju�i slobodnim samo orlovski nos i dva oka, koja su kolutala beonja�ama u senci gustih obrva.

U tamnoj ostavi, u toj mra�noj tamnici, u kome je bio osu�en da kru�i tamo i ovamo kao grabljivi ma�ak pred staklenim vratima salona � stajala su dva ogromna hrastova kreveta, no�ni brlog ujaka i ujne, a ceo zadnji zid je pokrivao veliki goblen, koji se u nejasnim oblicima nazirao u tamnoj dubini. Kad bi se o�i navikle na mrak, izme�u bambusa i palmi se pomaljao ogromni lav, mo�an i mra�an kao prorok i majesteti�an kao patrijarh.

Sede�i le�ima okrenuti jedan prema drugom, lav i ujak Hjeronim znali su jedan za drugog i bili puni uzajamne mr�nje. Ne gledaju�i se, pretili su jedan drugom iske�enim, otkrivenim o�njakom i groze�i re�e�om re�ju. Ponekad se lav, razdra�en, pridizao na zadnje �ape, kostre�io grivu ispru�ena vrata i njegova stra�na rika se valjala oko tmurnog horizonta.

Onda bi opet ujak Hjeronim izrastao iznad njega proro�anskom tiradom, a njegovo lice se prete�i modeliralo od velikih re�i, kojima je nadolazilo, dok mu se brada talasala u nadahnu�u. Tada bi lav bolno su�avao o�i i lagano okretao glavu gr�e�i se pod snagom bo�jeg slova.

Taj lav i taj Hjeronim ispunjavali su tamnu sobicu ve�itom sva�om.

Ujak Hjeronim i Dodo �iveli su u tom tesnom stanu nekako ne obra�aju�i pa�nju jedan na drugog, u dve razne dimenzije, koje su se ukr�tale ne dodiruju�i se uop�te. Njihove o�i, kad bi se susrele, i�le su dalje, preko njih, kao kod �ivotinja dve razne vrste, koje uop�te ne prime�uju jedne druge, nesposobne da zadr�e stran lik, koji im je skroz prolazio kroz svest, nesposobnu da ga u sebi realizuje.

Nikada nisu razgovarali.

Kad bi sedali za sto, tetka Reticija, izme�u mu�a i sina, predstavljala bi granice dva sveta, zemljouz izme�u dva mora ludila.

Ujak Hjeronim je jeo nemirno, duga brada upadala mu je u tanjir. Kad bi vrata za�kripala u kuhinji, napola se dizao sa stolice i hvatao tanjir sa supom, spreman da sa svojom porcijom pobegne u sobicu, ako bi neko stran u�ao u stan. Tada bi ga tetka Reticija umirivala: �Ne boj se, niko ne ide, to je slu�avka�. Tada bi Dodo na prepla�enog bacao pogled svojih sjajnih o�iju pun gneva i ogor�enja gun�aju�i nezadovoljno sebi u bradu: �Te�ak ludak...�

Pre no �to je ujak Hjeronim dobio apsoluciju preterano zamr�enih komplikacija �ivota i dozvolu da se povu�e u svoje skloni�te u ostavi � on je bio �ovek sasvim drugog kroja. Oni koji su ga znali u mladosti, tvrdili su da taj neukrotivi temperament nije znao ni za kakve ko�nice, obzire niti skrupule. Sa zadovoljstvom je govorio neizle�ivim bolesnicima o smrti koja ih �eka. Posetama u kojima je trebalo da izjavi sau�e��e on bi se koristio da pred zaprepa��enom porodicom izlo�i o�troj kritici �ivot pokojnika, za kojim se jo� ni suze nisu osu�ile. Ljudima koji su skrivali neke neprijatne i tugaljive li�ne probleme � prebacivao je to glasno i podrugljivo. Ali jedne no�i se vratio sav izmenjen i van sebe od straha, poku�avaju�i da se sakrije pod krevet. Nekoliko dana kasnije se u porodici ra�irio glas da je ujak Hjeronim abdicirao sa svih svojih zamr�enih, sumnjivih i rizi�nih poslova, koji su mu izrasli preko glave, da je abdicirao na celoj liniji i definitivno i da je po�eo novi �ivot, �ivot ograni�en surovim i strogim, iako za nas nerazumljivim pravilima.

U nedelju po podne dolazili smo svi tetka-Reticiji na malu porodi�nu u�inu. Ujak Hjeronim nas nije poznavao. Sede�i u sobici bacao je kroz staklena vrata divlje i prepla�ene poglede na taj skup. Ponekad je, me�utim, iznenada izlazio iz svoje usamljene odajice u �lafroku dugom do zemlje, s bradom koja se talasala oko lica, i prave�i rukama pokret kao da nas razdvaja, rekao: �A sada preklinjem vas, razi�ite se tako kako ste tu, rasturite se kradom, potajno i neprimetno...� Zatim bi prete�i nam tajanstveno prstom, spu�tenim glasom dodavao: �Svuda ve� govore: Di-da.�

Tetka bi ga blago ugurala u sobicu, a on bi se na vratima jo� prete�i osvrtao i s podignutim prstom ponavljao: �Di-da.�

Dodo nije odmah shvatio sve, nego lagano, i prolazilo je nekoliko trenutaka �utanja i konsternacije, pre no �to bi situacija postala jasna u njegovoj glavi. Tada bi prelaze�i o�ima sa jednog na drugog, kao da tra�i potvrdu da se desilo ne�to veselo, prskao u smeh i smejao se bu�no i sa zadovoljstvom, sa�aljivo vrteo glavom i ponavljao smeju�i se: �Te�ak ludak...�

Nad ku�om tetka-Reticije se spu�tala no�, pomuzene krave su se u mraku �e�ale o daske, devojke su spavale u kuhinji, iz vrta su dolazili mehuri no�nog ozona i rasprskavali se u otvorenom prozoru. Tetka Reticija je spavala u dnu svog velikog kreveta. Na drugom je kao �uk sedeo u jastucima ujak Hjeronim. Njegove o�i su ble�tale u mraku, brada mu je padala na zgr�ena kolena.

Lagano je silazio s kreveta prikradaju�i se na prstima tetki. Stajao je tako nad njom pritajen kao ma�ka za skok, naje�enih obrva i brkova. Probu�ena, tetka se prestra�ila te glave sa iskri�avim o�ima koja je frktala.

� Idi, idi u krevet � govorila je teraju�i ga kao petla pokretom ruke.

Povla�io se frk�u�i i osvr�u�i se nervoznim pokretima glave.

U drugoj sobi je le�ao Dodo. Dodo nije umeo da spava. Centar sna u njegovom bolesnom mozgu nije funkcionisao pravilno. Vrteo se, bacao u postelji, prevrtao sa strane na stranu.

Madrac je �kripao. Dodo je te�ko uzdisao, dahtao, ustajao, nemo�an u jastucima.

Ne�ivljeni �ivot se mu�io, patio u o�ajanju, vrteo kao ma�ka u kavezu. U Dodovom telu, u tom telu idiota, neko je stario bez do�ivljaja, neko je sazrevao za smrt bez ijedne mrvice sadr�ine.

Iznenada je grozno zajecao u mraku.

Tetka Reticija potr�a k njemu iz kreveta: ��ta ti je Dodo, boli li te ne�to?�

Dodo zaprepa��en okrenu glavu. � Ko? � upita.

� Za�to jau�e�? � pita tetka.

� To nisam ja, to je on...

� Ko on?

� Zazidani...

� Ko?

Ali Dodo rezignirano odmahnu rukom: �Eh...� i okrenu se na drugu stranu. Tetka Reticija se na prstima vrati u krevet. Kad je prolazila ujak Hjeronim joj popreti prstom: �Svuda ve� govore: Di-da... �

E�o

I

Na istom spratu ku�e, kao i mi u dugom i uskom krilu od dvori�ta, stanuje i E�o sa svojom porodicom.

E�o ve� odavno nije mali de�ko, E�o je odrasli mu�karac dubokog i mu�kog glasa, kojim ponekad peva operske arije.

E�o naginje ka gojaznosti, me�utim ne toj sun�erastoj i meke forme, nego pre ka atletskoj i muskularnoj varijanti. U ple�ima je jak kao medved, ali �ta ima od toga kad su mu noge sasvim degenerisane i bez oblika, kad su neupotrebljive.

Zapravo, kad se gleda u E�ove noge, ne zna se u �emu se sastoji ta �udna sakatost. Izgleda to tako kao da imaju previ�e zglobova, izme�u kolena i zglavka, bar dva zgloba vi�e od normalnih nogu. Nije �udno �to se u tim prekobrojnim zglobovima noge tu�no savijaju i to ne samo u stranu, nego i napred i u svim pravcima.

E�o se tada kre�e pomo�u dve �take, �take savr�ene izrade, lepo politirane da izgledaju kao da su od mahagonija. Na tim �takama se svaki dan spu�ta dole da kupi novine i to mu je jedina �etnja i jedina razonoda. Neprijatno je gledati kako on ide preko stepenica. Njegove noge se nepravilno krive �as u stranu, �as natrag, savijaju se na neo�ekivanim mestima, a stopala kratka i visoka kao konjska kopita lutaju kao klade po daskama. Ali kad se na�e na ravnom, E�o se neo�ekivano menja. Ispravlja se, njegov trup se veli�anstveno nadima, a telo uzima zamah. Oslanjaju�i se na �take kao na naslone izbacuje daleko ispred sebe noge, koje s nejednakim topotom udaraju u zemlju, zatim premosti �take s mesta i novim zamahom se ponovo sna�no izbacuje napred. Takvim bacanjem tela osvaja prostor. �esto manevri�u�i �takama na dvori�tu mo�e usled suvi�ka snage, nagomilane dugim sedenjem sa zaista veli�anstvenom stra��u da demonstrira tu herojsku metodu kretanja, na divljenje slu�avki iz partera i sa prvog sprata. Njegov vrat se tada nadima, ispred brade se pojavljuju dve bore podbradka i na licu koje dr�i ukoso, s ustima stisnutim od napora, kradom se javlja bolna grimasa. E�o nema nikakvog zanata niti zanimanja, kao da ga je sudbina, optere�uju�i ga bremenom sakatosti, u zamenu za to tiho oslobodila od prokletstva Adamove dece. U senci svoje sakatosti E�o se u punoj meri koristi tim izuzetnim pravom na len�arenje i u ti�ini duha je zadovoljan svojom nekako privatnom individualno napravljenom transakcijom sa sudbinom.

�esto, me�utim, razmi�ljamo o tome �ime ispunjava svoje vreme taj mladi� od dvadeset i nekoliko godina. Mnogo vremena mu oduzima �itanje novina. E�o je temeljit �italac. Njegovoj pa�nji ne izmi�e nijedna bele�ka, nijedan oglas. A kad najzad stigne do poslednje strane dnevnika, ostali deo dana ga ne �eka dosada, o, ni najmanje. Tek tada po�inje pravi rad kome se E�o ve� unapred raduje. Po podne, kad drugi prile�u da malo prodremaju, E�o vadi svoje velike debele knjige, �iri ih po stolu kraj prozora, priprema lepak, �etkicu i makaze i po�inje svog drag i interesantan posao isecanja najinteresantnijih �lanaka koje on na osnovu izvesnog sistema unosi u svoje knjige. �take za svaki slu�aj stoje spremne, naslonjene na prozorsku dasku, ali E�u one nisu potrebne jer ima sve pod rukom i tako mu u vrednom radu proti�e nekoliko sati do u�ine.

Svaki tre�i dan E�o brije svoju ri�u bradu. Voli taj posao i sve njegove rekvizite: vrelu vodu, penu�avi sapun i glatku, blagu britvu. Sapunjaju�i se, o�tre�i britvu o ko�ni pojas, E�o peva ne u�eno i ne izve�ta�eno nego pre nepretenciozno i iz punih grudi, a Adela tvrdi da ima prijatan glas.

Ipak u E�ovoj ku�i ne izgleda da je pored ovoga i sve ostalo u redu. Izme�u njega i roditelja, na�alost, vlada neka vrlo ozbiljna nesloga, �ije su tle i podloga nepoznati. Ne�emo ponavljati naga�anja i spletke, ograni�avaju�i se samo na empirijski utvr�ene �injenice.

To se obi�no de�ava predve�e, u toplo godi�nje doba, kad je E�ov prozor otvoren, do nas dopiru odjeci tih nesporazuma. Zapravo �ujemo samo jednu polovinu dijaloga, naime E�ovu partiju, jer replika njegovih antagonista sakrivenih u daljim prostorijama stana ne dopire do nas. Te�ko je po tome pogoditi �ta to prebacuju E�u, ali po tonu njegove reakcije mo�e se zaklju�iti da je on dirnut u �ivac, doveden skoro do krajnosti. Njegove re�i su nagle i nerazumne, diktirane preteranim uzbu�enjem, ali ton, iako ljutit, ipak je pla�ljiv i jadan.

� Da � vi�e on pla�nim glasom � pa �ta onda?... Kad ju�e? � Nije istina! � Pa i ako je tako? � Onda tata la�e! � I tako se to vu�e desetinama minuta, protkano samo eksplozijama E�ove tuge i ogor�enja, koji se udara u glavu i �upa kosu u nemo�nom besu.

Ali ponekad � i to je prava poenta tih scena, koja ih za�injava specifi�nim drhtajem � dolazi ono �to smo zadr�avaju�i dah o�ekivali. U dubini stana izgleda kao da ne�to pada, neka vrata se otvaraju s treskom, neki delovi name�taja se prevr�u s hukom, zatim se razle�e prodorni E�ov pisak.

Slu�amo to potreseni i puni stida, ali beskrajnog zadovoljstva, koje se budi pri pomisli o divljem i fantasti�nom nasilju izvr�enom nad osobom atletskog mladi�a, iako sakatog u nogama.

II

U sumrak, kad je posu�e posle rane ve�ere ve� oprano, Adela seda u trem koji gleda u dvori�te, nedaleko od E�ova prozora. Dva duga, dva puta savijena trema okru�uju dvori�te, jedan na parteru, drugi u visini prvog sprata. U pukotinama tih drvenih balkona raste trava, a iz jedne pukotine uzdi�e se �ak mali bagrem i nji�e se visoko iznad dvori�ta.

Sem Adele sede, tu i tamo pred svojim vratima, susedi, obe�eni na stolicama i u foteljama, venu�i nejasno u mraku, sede puni dnevne �ege, kao zavezani i nemi d�akovi, o�ekuju�i da ih sumrak blago razve�e.

Dole se dvori�te brzo napaja mrakom, talas za talasom, ali gore vazduh ne�e da se li�i svetla i sija utoliko jasnije, ukoliko se dole sve vi�e ugljeni�e i �alosno tamni � sija jasno, drhtavo i treperavo, dime�i se od nejasnih letova slepih mi�eva.

A dole je ve� po�eo brzi i tihi rad sumraka, tamo sve vrvi od tih pro�drljivih mrava, koje rastavljaju, na komadi�e raznose supstance stvari, oglodavaju ih do belih kostiju, do skeleta i rebara koja nejasno fosforno svetle na tom tu�nom boji�tu. Te bele hartije, krpe na �ubri�tu, te nesvarene cevanice svetlosti ostaju najdu�e u crvljivom mraku i ne mogu da se dovr�e. S vremena na vreme izgleda da ih je sumrak ve� progutao, a onda su opet tu i svetle, gube�i se svaki �as iz o�iju punih treperenja i mrava, ali ve� prestajete da ih razlikujete me�u tim ostacima stvari i privi�enjima oka, koje upravo tada po�inje da bunca kao u snu, dok svako sedi u sopstvenom vazduhu kao u oblaku komaraca, obigravan zvezdanim rojevima koji pulsiraju mozgom, maglovitom anatomijom halucinacija.

Tada se sa dvori�nog dna po�inju dizati te �ilice povetaraca, jo� nesigurne u svoju egzistenciju i ostavljaju�i je ve� pre no �to stignu do na�eg lica ti potoci sve�ine kojim je odozdo kao svilenom postavom postavljena talasava letnja no�. I dok se na nebu pale prve zvezde treperave i stalno ga�ene, taj zagu�ljivi veo sumraka se vrlo lagano deli, satkan od okretanja i treperenja, i sa uzdahom se otvara letnja no� duboka i puna u svojoj dubini zvezdane pra�ine i dalekog kreketa �aba.

Adela ne pale�i svetlo le�e u izgu�vanu postelju isprevrtanu jo� od pro�le no�i i tek �to je zatvorila kapke po�inje ta jurnjava po svim spratovima i svim stanovima zgrade.

Samo za neposve�ene je letnja no� otpo�inak i zaborav. Tek �to se zavr�e dnevni poslovi i umoran mozak bi hteo da zaspi i zaboravi, po�inje to haoti�no muvanje, taj zamr�eni, ogromni haos letnje no�i. Svi stanovi ku�e, sve sobe i sobice su tada pune �agora, putovanja, ula�enja i izla�enja. U svim prozorima stoje stone lampe sa aba�urima, �ak i hodnici su jarko osvetljeni a vrata se otvaraju bez prestanka. Jedan velik, haoti�an, poluironi�an razgovor se plete i grana usred stalnih nesporazuma kroz sve komore te ko�nice. Na spratu ne znaju ta�no �ta ho�e oni iz partera, �alju glasnike sa �urnim instrukcijama. Kuriri lete kroz sve stanove, stepenicama nagore, stepenicama nadole, usput zaboravljaju instrukcije, stalno pozivani natrag radi novih poruka. I uvek ima ne�to da se dopuni, jo� uvek stvar ostaje nerazja�njena i cela ta jurnjava usred smeha i �ale ne dovodi do re�enja.

Samo sporedne sobice, neuvu�ene u taj veliki haos no�i, imaju svoje posebno vreme, odmeravano kucanjem satova, monolizma ti�ine, dubokim disanjem spava�a. Tamo spavaju dadilje �iroke i nado�le mlekom, spavaju strasno pripijene uz grudi, s obrazima koji plamte u ekstazi, zatvorenih kapaka, putuju mazno kao zver�ice �to nju�kaju po plavoj mapi �ilica na belim ravnicama tih grudi, ne�no puze, tra�e�i slepim licem topli izrez, ulazak u taj duboki san dok osetljivim ustima ne na�u dojku sna, poverljivu bradavicu punu slatkog zaborava.

A oni, koji su u svojim krevetima uhvatili san, vi�e ga ne pu�taju i bore se s njim kao sa an�elom koji se otima, dok ga ne savladaju i pritisnu uz postelju i na smenu hr�u sa njim kao da se sva�aju i jedno drugom ljutito prebacuju istoriju svoje mr�nje. A kada te jadikovke i sva�e prestanu umirene i cela se jurnjava rastura i gubi po uglovima, soba za sobom pada u ti�inu i nepostojanje � ulazi pomo�nik Leon pipaju�i po stepenicama, ulazi lagano s cipelama u ruci i klju�em u mraku tra�i klju�aonicu. Kao i svake no�i vra�a se iz javne ku�e, zakrvavljenih o�iju, potresan �tucanjem i s kon�i�em sline koja mu te�e iz otvorenih usta.

U sobi gospodina Jakuba gori lampa na stolu, a on sam, pogrbljen nad stolom, pi�e pismo Kristijanu Zajplu i Sinovima, mehani�ke predionice i tkaonice, list duga�ak, na mnogo strana. Na podu ve� le�i dugi niz ispisanih tabaka ali je do kraja jo� daleko. Svaki �as ska�e iza stola, juri oko sobe, s rukama u razbaru�enoj kosi, i dok on tako kru�i, de�ava se da u preletu ulazi na zid, leti oko tapeta kao veliki nejasni komarac, udaraju�i treperavo u arabeske zidnih crte�a i ponovo str�ava na pod, nastavljaju�i svoj nadahnuti trk unaokolo.

Adela spava duboko, njena usta su otvorena, lice izdu�eno i odsutno ali njeni spu�teni kapci su prozra�ni i na njihovom tankom pergamentu no� pi�e obavezu kojom �avolu prodaje svoju du�u, pola tekstom, pola slikama, punu crte�a, ispravki i brljotina.

E�o stoji u svojoj sobi obna�en do pojasa i gimnasticira sa tegovima. Njemu je potrebno mnogo snage, dvaput vi�e snage u rukama, koje zamenjuju nemo�ne noge i zato vredno ve�ba, tajno gimnasticira po cele no�i.

Adela oti�e dalje, za sebe, u neprisutnost i ne mo�e da vikne, pozove, da spre�i da E�o iza�e kroz prozor.

E�o izlazi u trem nenaoru�an �takama i Adela sa strahom gleda da li �e ga noge mo�i nositi. Ali E�o ne poku�ava da ide.

Kao veliki beli pas se pribli�ava u �etvorono�nim skokovima, u velikim neve�tim skokovima po tutnjavim daskama trema i ve� je kraj Adelinog prozora. Kao i svake no�i s bolnom grimasom pritiskuje uz okna svoje bledo, puno lice, sjajno od meseca i ne�to govori pla�no, uporno, pri�a pla�u�i, da mu preko no�i zatvaraju �take u orman i sada mora no�u da juri �etvorono�ke kao pas.

Adela je me�utim nemo�na, sasvim predata dubokom ritmu sna koji proti�e kroz nju. Nema snage �ak ni da navu�e jorgan na svoje otkrivene butine, i ne mo�e ni�ta �to preko njenog tela putuju stenice, nizovi i kolone stenica. Ti laki i tanki listi�i � trupovi jure preko nje tako delikatno da ne ose�a ni najlak�i dodir. To su pljosnate torbice za krv, ri�i d�a�i�i za krv, bez o�iju i bez fizionomije i sada mar�iraju u celim klanovima, velikom seobom naroda izdeljeni na pokolenja i rodove. Jure od nogu stotinama, neizbrojnom promenadom, sve ve�e, tako velike kao no�ni leptiri, kao pljosnati nov�anici, kao veliki crveni vampiri bez glave, laki i papirni na no�icama finijim od pau�ine.

Ali kad su poslednje zakasnele stenice pretr�ale i nestale jo� jedna, ogromna, a zatim poslednja � sasvim se pritaji i dok se sobe lagano napajaju sivilom osvita kroz guste hodnike i stanove te�e duboki san.

U svim krevetima le�e ljudi s podavijenim kolenima, lica naglo zaba�ena u stranu, duboko usredsre�ena, utonula u san i bezgrani�no mu odana.

Kako se ko dokopao sna, tako ga dr�i gr�evito sa strasnim i nesvesnim licem, dok njegovo disanje, istr�avaju�i daleko ispred njega, usamljeno luta po dalekim putovima.

I to je zapravo jedna velika istorija podeljena na partije, na poglavlja i na rapsode podeljene izme�u tih spava�a. Kad jedan prestaje i za�uti, drugi prihvata njegovu nit i tako ide to pri�anje tamo i ovamo �irokom, epskom cik-cak linijom dok u sobama te ku�e le�e ljudi nemo�ni kao mak u pregradama velike gluve �aure i rastu na tom disanju prema osvitu.

Penzioner

Penzioner sam u doslovnom i potpunom zna�enju tog izraza, vrlo sam daleko oti�ao u toj osobini, daleko napredovao, penzioner visokog kvaliteta.

Mo�da sam �ak u tom pogledu pre�ao izvesne krajnje dopustive granice. Ne�u da tajim �ta u tome ima tako neobi�no? Za�to odmah �iriti o�i i gledati s tim licemernim po�tovanjem, s tom sve�anom ozbiljno��u, u kojoj ima toliko pritajene radosti zbog nevolje bli�njega? Kako malo u stvari najprimitivnijeg takta imaju ljudi! Takve �injenice treba primati sa najobi�nijim izrazom, sa izvesnom rasejano��u i sa neva�no��u koja je inherentna prema toj stvari. Preko toga treba lako prelaziti na dnevni red, pevu�e�i ne�to pod nosom, tako kako ja lako i bezbri�no prelazim preko toga. Mo�da sam zato malo nesiguran na nogama i moram pa�ljivo i oprezno da stupam, noga pred nogu, i da veoma pazim na pravac. Tako je lako skrenuti pri takvom stanju stvari. �italac �e shvatiti da ne mogu biti preterano jasan. Moja forma egzistencije je u velikoj meri prepu�tena dosetljivosti i u tom pogledu zahteva mnogo dobre volje. �esto �u apelovati na nju, na njene vrlo suptilne nijanse, na koje se mo�e pozvati samo izvesnim diskretnim namigivanjem, specijalno ote�anim za mene usled uko�enosti maske odviknute od mimi�kih pokreta. Uostalom, ne name�em nikom, daleko sam od toga da se rastapam od zahvalnosti za azil koji mi je ljubazno dat u ne�ijoj dosetljivosti. Ostavljam tu koncesiju bez uzbu�enja, hladno i potpuno ravnodu�no. Ne volim kad mi ko zajedno sa dobro�instvom razumevanja donosi i ra�un zahvalnosti. Najbolje je kad prema meni postupaju sa izvesnom lako�om, sa izvesnom zdravom bezobzirno��u, �aljivo i drugarski. U tom pogledu moje �estite kolege prostog duha, mla�e kolege iz kancelarije, pogodile su pravi ton.

Zalazim tamo ponekad po navici, oko svakog prvog u mesecu i tiho stajem pored ograde dok me ne primete. Tada se odigrava slede�a scena. U jednom trenutku na�elnik kancelarije, gospodin Kavalkjevi�, odla�e pero, daje o�ima znak slu�benicima i naglo govori, gledaju�i preko mene u prazninu vazduha, s rukom na uhu: �Ako me sluh ne vara, vi ste, gospodine savetni�e, tu negde me�u nama u sobi!� Dok to govori, njegove o�i uprte visoko iznad mene u prazninu postaju razroke a lice �eretski nasmejano. ��uo sam neki glas u prostranstvima i odmah sam pomislio da to mora da je na� dragi gospodin savetnik!� vi�e on glasno, napre�u�i se, kao da govori nekom vrlo udaljenom. �Napravite neki znak, makar uzmutite vazduh na mestu gde lebdite�. ��alite se vi, gospodine Kavalkjevi�u�, govorim mu tiho, pravo u lice, �do�ao sam po svoju platu�. �Po platu?�, vi�e gospodin Kavalkjevi� gledaju�i ukoso u vazduh, �rekli ste: po platu? Vi se �alite, dragi gospodine savetni�e. Vi ste ve� odavno izbrisani iz spiska penzionera. Koliko dugo jo� ho�ete da primate penziju, dragi gospodine?�

Tako se �ale sa mnom na topao, �ivahan i ljudski na�in. Ta o�tra grubost, taj besceremonijalni uhvat za ruku pri�injava mi �udno olak�anje. Izlazim odande okrepljen i veseliji i �urim ku�i da bih odneo u dom malo te drage, unutra�nje toplote, koja ve� nestaje.

Ali zato drugi ljudi... Drsko, nikada neizre�eno pitanje koje stalno �itam u njihovim o�ima. Nemogu�e je osloboditi ga se. Pretpostavimo da je tako. Za�to odmah te izdu�ene grimase, ta sve�ana lica, to �utanje iz po�tovanja koje se nekako povla�i, ta prepla�ena obazrivost? Samo da ni re�ju ne dotaknu, da delikatno pre�ute moje stanje... kako prezirem tu igru! Od strane ljudi to nije ni�ta drugo do forma sibaritskog u�ivanja u sebi, nasla�ivanje tim �to su na sre�u, druk�iji, strasno odricanje od moga stanja, maskirano hipokrizijom. Re�ito izmenjuju poglede, �ute i dozvoljavaju da ta stvar u �utanju raste. Moje stanje! Mo�e biti da ono nije sasvim u redu. Mo�da u njemu postoji neka mala mana principijelne prirode! Bo�e moj! �ta onda? To jo� nije povod za tu brzu i pla�ljivu popustljivost. �esto dobijem �elju da prsnem u smeh kad ugledam to razumevanje koje se naglo uozbiljava, to �urno priznanje, s kojim nekako prave mesto mome stanju. Kao da je to sasvim nepobitni argument, poslednji, bez apelacije. Za�to ba� tako pridaju zna�aj toj ta�ki, za�to je to za njih va�nije od svega i za�to im ta konstatacija pru�a tako duboko zadovoljstvo, koje sakrivaju iza maske prepla�ene pobo�nosti?

Pretpostavimo da sam, da tako ka�em, putnik lake kategorije, zaista preterano lake kategorije, pretpostavimo da me u brigu bacaju izvesna pitanja, npr. koliko imam godina, kada slavim imendan itd. Je li to povod da neprestano kru�im oko tih pitanja, kao da je u njima su�tina stvari? Ne da se stidim svoga stanja. Ni najmanje. Ali ne mogu da podnesem predrasudu s kojom naduvavaju zna�aj neke �injenice, izvesne razlike u su�tini tanke kao dlaka. Zasmejava me cela ta la�na teatralnost, taj sve�ani patos, nagomilan na tom problemu, to odevanje trenutka u tragi�no odelo, puno mra�ne pompe. A u stvarnosti? Ni�eg vi�e li�enog patosa, ni�eg neprirodnijeg, ni�eg banalnijeg na svetu. Lako�a, nezavisnost, neodgovornost... I muzikalnost, neobi�na muzikalnost udova, da se tako izrazim. Ne mo�e se pro�i ni pokraj jednog vergla a da se ne zaigra. Ne iz veselja, nego zato �to nam je sve svejedno, a melodija ima svoju volju, svoj uporni ritam. Dakle, popu�ta se. �Malgo�atko, blago du�e moje...� �ovek je preterano lak, odvi�e neotporan da bi se protivio, a uostalom u ime �ega da se protivi kad je re� o tako nepretencioznom predlogu koji ohrabruje bez obaveze? I ja igram, ili ta�nije re�eno tup�em po taktu melodije sitnim koracima penzionera, podskakuju�i s vremena na vreme. Malo ko to prime�uje, zauzet samim sobom u jurnjavi obi�nog dana. Jedno bih samo hteo da spre�im, da �italac ne stvara sebi nikakvo mi�ljenje o mom stanju. Jasno opominjem pred njegovim precenjivanjem i to kako in plus tako i in minus. Samo nikakve romantike. To je stanje kao svako drugo, kao svako drugo nosi u sebi znak najprirodnije razumljivosti i obi�nosti. Svaka paradoksalnost nestaje kad se �ovek jednom na�e s druge strane stvari. Veliko otre�njenje � tako bih mogao nazvati svoje stanje, oslobo�enje od svih tereta, igra�ka, lako�a, praznina, neodgovornost, nivelisanje razlika, razlabavljavanje svih veza, uni�tavanje granica. Ni�ta me ne dr�i i ne vezuje, nedostatak otpora, bezgrani�na sloboda. �udna ravnodu�nost, s kojom lako prolazim kroz sve dimenzije �ivota � to zapravo treba da bude prijatno � zar ja znam? Ta dubina bez dna, ta svudaprisutnost, tobo� bezbri�na, ravnodu�na i laka � ne�u da se �alim. Postoji takav obrt: nigde ne zagrejati mesta. To je upravo to: odavno sam ve� prestao da zagrejavam mesto pod sobom.

Kad sa visokog prozora svoje sobe, iz pti�je perspektive gledam na grad, na krovove, vatrene zidove i dimnjake u surom svetlu jesenjeg osvita, na ceo taj predeo, gusto pokriven gra�evinama, tek razvijen iz no�i, kako bledo svi�e prema �utim horizontima, ise�enim na svetle krpe crnim talasavim makazam graktanja vrana � ose�am: to je �ivot. Svaki od njih stoji u nekom danu, za koji se budi, u neki sat, koji pripada njemu u nekom trenutku. Tamo negde u polutamnoj kuhinji kuva se kafa, kuvarica je oti�la, prljavi odsjaj plamena igra na podu. Vreme obmanuto ti�inom za trenutak se povla�i unatrag, za sebe, i za vreme tih trenutaka koji se ne ra�unaju no� ponovo raste na talasavom krznu ma�ke. Zosja sa prvog sprata dugo zeva i naginje se iste�u�i se pre no �to otvori prozor za spremanje; dobro ispavan, nahrkav�i se no�nog vazduha lenjo ide prema prozoru, prekora�uje ga ulaze�i lagano u mrko i dimljivo sivilo dana. Devojka lenjo zagnjuruje ruke u testo postelje, jo� toplo, uskislo od sna. Najzad sa unutra�njim drhtajem, s o�ima punim no�i istresa kroz prozor veliku, bogatu perinu i na grad leti paperje, pahuljice perja, lenjo semenje no�nih ma�tanja.

Tada ma�tam o tome da postanem raznosa� peciva, elektromonter ili inkasant socijalnog osiguranja, ili bar dimni�ar. Rano, tek �to svane, ulazi se u neku kapiju, malo od�krinutu, uz svetlo domarevog fenjera, dodiruju�i nemarno sa dva prsta �tit kape sa �alom na ustima, i upada u taj lavirint, da bismo ga negde u kasno ve�e, ostavili na drugom kraju grada. Celog dana prelaziti iz stana u stan, voditi jedan beskrajan, zamr�en razgovor, s kraja na kraj grada, podeljen na partije me�u stanare, zapitati ne�to u jednom stanu i dobiti odgovor. U slede�em, baciti na jednom mestu dosetku, i dugo na daljim skupljati plodove smeha. Usred lupe vrata prolaziti kroz tesne hodnike, kroz spavaonice pretrpane stvarima, prevrtati nok�ire, spoticati se o �kripava kolica u kojima pla�u deca, saginjati se po ostavljene zve�ke odoj�adi. Vi�e no �to je potrebno zadr�avati se u kuhinjama i predsobljima gde spremaju slu�avke. Devojke, uvijaju�i se iste�u mlade noge, naginju ispup�ene risove, igraju, svetlucaju jevtinom obu�om, lupkaju razga�enim papu�ama.

Takva su moja ma�tanja u vreme neodgovornih satova izvan margina. Ne odri�em ih se iako vidim njihovu besmislenost. Svako treba da zna granice svoga polo�aja i da zna �ta mu pristoji.

Za nas, penzionere, jesen je uop�te opasno doba. Ko zna s kakvim naporom se u na�em polo�aju dolazi do kakve-takve stabilizacije, kako je nama penzionerima te�ko da izbegnemo rasejanost, da se istrgnemo iz sopstvenih ruku, taj �e razumeti da jesen, njeni vetrovi, poreme�aji i atmosferske konfuzije ne �ine dobro na�oj egzistenciji koja je i tako ugro�ena.

Ipak ujesen postoje i drugi dani, puni mira i sete, koji su ljubazni prema nama. Bivaju ponekad takvi dani bez sunca, topli, magloviti i �ilibarski na dalekim ivicama. U prekidu izme�u ku�a iznenada se otvara pogled u dubinu, na komad neba koji se spu�ta nisko, sve ni�e, sve do poslednjeg razvejanog �utila najdaljih horizonata. U tim perspektivama koje se otvaraju u dubinu dana pogled putuje kao po arhivi kalendara, kao u preseku ugleda slojeve dana, beskrajne registrature vremena, koje u �palirima odlaze u �utu i svetlu ve�nost. Sve to se uzdi�e i ni�e u bledim i izgubljenim formacijama neba, dok su u prvom planu sada�nji dan i trenutak i retko ko di�e pogled prema dalekim regalima tog varljivog kalendara. Sagnuti prema zemlji svi nekud �ure, nestrpljivo se zaobilaze i ulica je sva iscrtana linijama tih �urenja, susreta i obilazaka. Ali u toj praznini ku�a, odakle pogled odle�e na celi donji deo grada, na celu tu arhitektonsku panoramu, osvetljenu odnatrag crtom svetla koja je nestajala prema nejasnim horizontima, postoje prekid i pauza u toj gu�vi. Tamo na ra�irenom u svetlom malom prostoru seku drvo za gradsku �kolu. Tamo u pravougaonicima i kvadratima stoje hvatovi zdravog jedrog drveta, koje lagano, cepanica za cepanicom, nestaje pod testerama i sekirama drvose�a. Ah, drvo, poverljiva, �estita, vredna materija stvarnosti, skroz jasna i stvarna, otelovljenje po�tenja i proze �ivota. Ma koliko duboko da tra�i� u njenom najdubljem jezgru � ne�e� na�i ni�ta �to ve� na povr�ini ne bi pokazalo prosto i bez ograda, uvek ravnomerno nasmejano i svetlo tom toplom i sigurnom svetlo��u svoje vlaknaste meko�e istkane sli�no ljudskom telu. U svakom sve�em prelomu razlupane cepanice pokazuje se lice novo i uvek jedno isto, nasmejano i zlatno. O, pre�udna karnacijo drveta, topla bez egzaltacije, skroz zdrava, mirisna i lepa.

Prava sakramentalna delatnost puna dostojanstva i simbola. Se�enje drva! Satima bih mogao tako stajati u toj svetloj praznini otvorenoj u dubinu kasnog popodneva i posmatrati te testere �to melodiozno sviraju, ravnomeran rad sekira. U toj svetloj pukotini dana, u toj praznini dana otvorenoj prema �utoj i uveloj ve�nosti seku hvatove bukovog drveta jo� od Nojevih vremena. Oni isti patrijarhalni i prastari pokreti, oni isti zamasi i sagibanja. Stoje do pazuha u tom zlatnom zanatu i lagano se usecaju u kubike i hvatove drva zasuti pilotinom, s malom iskrom odsjaja u o�ima, sve dublje se urezuju u toplu i zdravu meko�u, u livenu masu i posle svakog cepanja imaju zlatan sjaj u o�ima kao da tra�e ne�to u sr�i drveta, kao da bi cepanjem hteli da dopru do zlatne salamandre, piskavog vatrenog bi�a koje stalno be�i u dubinu sr�i. Ne, oni prosto dele vreme na sitne cepanice, ponekad gazduju, pune podrume dobrom i ravnomerno ise�enom budu�no��u za zimske mesece.

Samo da se izdr�i to kriti�no vreme, tih nekoliko nedelja, odmah �e po�eti jutarnje sumrazice i zima. Kako volim taj uvod u zimu, jo� bez snega, ali s mirisom mraza i dima u vazduhu. Se�am se takvih nedeljnih popodneva kasne jeseni. Pretpostavimo da su celu nedelju pre toga padale ki�e, duga jesenja lapavica dok se zemlja najzad nije zasitila vodom i sada po�inje da se su�i i tamni na povr�ini, ispu�taju�i krepak, zdrav hlad. Nebo od cele nedelje sa pokrovcem oblaka u ritama skupljeno je kao blato, na jednoj strani nebeskog svoda gde se tamni u gomilama, valovito i izgu�vano, a sa zapada lagano po�inju prodirati zdrave, sve�e boje jesenje ve�eri boje�i tmurni predeo. I dok se nebo lagano pro�i��ava sa zapada, izdvajaju�i prozra�nu jasno�u, slu�avke idu sve�ano odevene, idu u trojkama, �etvorkama, dr�e�i se za ruke, pustom, nedeljno �istom ulicom koja se su�i izme�u ku�ica predgra�a, �arenih u tom oporom �arenilu vazduha, koji se rumeni pred sumrak, idu opaljene i zaokrugljene u licu od zdrave hladno�e i elasti�no stupaju u novim, malo tesnim cipelama. Prijatne, uzbudljive uspomene izvu�ene iz zakutaka pam�enja.

U poslednje vreme sam skoro svaki dan i�ao u kancelariju. Ponekad se de�ava da se neko razboli i meni dozvoljavaju da radim na njegovom mestu. Ponekad neko prosto ima nekakav hitan posao u gradu i pu�ta me da ga zamenim na radu u kancelariji. Na�alost, to nije redovan rad. Prijatno je imati makar na nekoliko sati svoju stolicu sa ko�nim jastu�i�em, svoje lenjire, olovke i pera. Prijatno je kad vas saradnici drugarski gurnu ili se obrecnu na vas. Neko se obra�a �oveku, neko ka�e neku re�, podsmehne se, na�ali � i za trenutak se procvetava. �ovek se o�e�e o nekoga, zaka�i svoju samo�u i ni�tavilo za ne�to �ivo i toplo. Onaj drugi odlazi a ne ose�a moj teret, ne prime�uje da me nosi na sebi, da trenutak parazitski �ivim na njegovom telu...

Ali otkad je do�ao novi na�elnik kancelarije i to se svr�ilo.

Sada �esto, ako je lepo vreme, sedam na klupu, na malom skveru, nasuprot gradske �kole. Iz sporedne ulice dolazi lupa sekira koje cepaju drva. Devojke i mlade �ene se vra�aju s trga. Neke imaju ozbiljne i pravilno ocrtane obrve i idu gledaju�i prete�i ispod njih, vitke i natmurene � an�eli s korpama punim povr�a i mesa. Ponekad zastaju pred radnjama i ogledaju se u staklu izloga. Zatim odlaze, baciv�i s visine ponosan i zapovedni�ki pogled iza sebe, na kraj sopstvene cipele. U deset sati izlazi poslu�itelj na �kolski prag i njegovo prodorno zvonce svojom bukom ispunjava ulicu. Tada unutra�njost �kole izgleda kao da se naglo uskovitlava velikom gu�vom, koja umalo �to ne razvaljuje zgradu. Kao begunci, iz tog op�teg haosa kao iz pra�ke izle�u mali odrpanci iz kapije, galame�i sle�u sa kamenih stepenica, da bi na�av�i se u slobodi preduzeli neke neura�unljive skokove, da se bacaju u neke luda�ke predstave improvizirane slepo, izme�u dva treptaja o�iju. Ponekad u tim besvesnim jurnjavama sti�u i do moje klupe, u prolazu bacaju prema meni nerazumljive psovke. Njihova lica izgledaju kao da ispadaju iz �arki prilikom strasnih grimasa koje prave na moj ra�un. Kao �opor zainteresovanih majmuna koji parodisti�ki komentari�u svoje lude postupke � prole�e ta gomila pokraj mene, gestikuli�u�i s paklenom vriskom. Tada vidim njihove pr�aste i jedva ozna�ene nosi�e, koji ne mogu da zadr�e sline, njihova usta razderana krikom i pokrivena krastama, njihove male stegnute pesnice. De�ava se da ponekad zastaju kraj mene. �udna stvar, smatraju da sam im vr�njak. Moj uzrast je odavno u nestajanju. Moje lice, opu�teno i omr�avelo, dobilo je izgled de�jeg. Pomalo sam zbunjen jer mi neceremonijalno govore ti. Kada me je prvi put jedan od njih iznenada udario u grudi, sru�io sam se pod klupu. Ali se nisam uvredio. Izvukli su me odande prijatno zbunjenog i odu�evljenog tako sve�im i o�ivljavaju�im postupanjem. Ta osobina da se ne vre�am ni zbog kakve naglosti njihovog drskog savoir-vivre-a postepeno mi stvara ugled i popularnost. Lako se dosetiti, da od toga vremena vredno snabdevam svoje d�epove odgovaraju�om zbirkom dugmadi, kami�aka, kalema od konca, komadi�a gume. To neobi�no olak�ava razmenu misli i predstavlja prirodnu platformu u uspostavljanju prijateljstva. Pri tome, zauzeti realnijim stvarima, manje obra�aju pa�nju na samog mene. Pod za�titom arsenala izva�enog iz d�epa ne treba da se bojim da �e njihova radoznalost i �piclovstvo u odnosu prema meni postati uporni.

Na kraju sam odlu�io da provedem u delo izvesnu zamisao koja me je od nekog vremena opsedala.

Bio je dan bez vetra, blag i setan, jedan od onih dana kasne jeseni kada se godina, iscrpav�i sve boje i nijanse tog vremena, izgleda vra�a na prole�ne registre kalendara. Nebo bez sunca slo�ilo se u �arene trake, blage slojeve kobalta, bakarne r�e i bledog zelenila koji su se na samoj ivici zavr�avali prugom beline �ista kao voda � boja aprila neizreciva i davno zaboravljena. Obukao sam najbolje odelo i izi�ao u grad ne bez izvesne treme. I�ao sam brzo, bez smetnji, u prijatnoj atmosferi toga dana, nijednom ne si�av�i s prave linije. Bez daha sam utr�ao na male kamene stepenice. Alea iacta est � rekao sam sebi, zakucav�i na vrata kancelarije. Stao sam skromno pred pisa�i sto gospodina direktora, kako je prili�ilo mojoj novoj ulozi. Bio sam malo zbunjen.

Gospodin direktor je izvadio iz staklene kutije gundelja na �iodi i iskosa ga pribli�io oku, posmatraju�i ga prema svetlu. Prsti su mu bili isprljani mastilom, nokti pljosnati i kratko podse�eni. Pogledao me je iza nao�ara.

� Vi biste, gospodine savetni�e, hteli da se upi�ete u prvi razred? � rekao je. � Vrlo pohvalno i dostojno priznanja. Razumem, savetni�e, vi ho�ete da obnovite svoje vaspitanje iz osnova, od temelja. Uvek ponavljam: gramatika i tablica mno�enja su osnove obrazovanosti. Naravno vas, savetni�e, ne mo�emo tretirati kao u�enika koji podle�e obaveznom �kolovanju. Pre kao hospitanta, koji se posle dugog lutanja nekako opet vratio u �kolsku klupu. Upravio je svoj istro�en brod u ovu luku, da se tako izrazim. Da, da, gospodine savetni�e, malo njih nam pokazuje takvu zahvalnost, to priznanje za na�e zasluge, da se posle �itavog veka rada, posle mnogih napora vrati k nama i ostane tu zauvek kao dobrovoljni ponavlja�. Vi �ete, gospodine savetni�e, kod nas u�ivati izuzetna prava. Uvek sam govorio...

� Izvinite � prekinuo sam ga � ali hteo bih da napomenem, �to se ti�e izuzetnih prava, ja ih se potpuno odri�em... Ne �elim privilegija. Naprotiv... Ne bih hteo da se po i�emu razlikujem, stalo mi je, me�utim, do toga da se �to vi�e slijem, izgubim u sivoj masi razreda. Cela moja zamisao bi proma�ila svoj cilj kada bih imao ma kakve privilegije u pore�enju s drugima. �ak i u pogledu telesne kazne � tu podigoh prst � u potpunosti priznajem njen spasavaju�i i moralni uticaj � izri�ito zahtevam da se u tom pogledu sa mnom ne �ine nikakvi izuzeci.

� Vrlo pohvalno, vrlo pedago�ki � re�e odobravaju�i gospodin direktor. � Sem toga mislim � dodade � da va�e obrazovanje usled dugog neupotrebljavanja u stvari ve� pokazuje izvesne praznine. U tom pogledu se obi�no predajemo optimisti�kim varkama, koje se lako daju razvejati. Da li, na primer, pamtite koliko je pet puta sedam?

� Pet puta sedam � ponovio sam zbunjeno, ose�aju�i kako mi zbunjenost, koja u toplom i prijatnom talasu navire u srce, zamagljuje jasno�u misli. Zasenjen kao otkrovenjem sopstvenim neznanjem, po�eo sam napola odu�evljen da se stvarno vra�am u detinjsko neznanje, da mucam i ponavljam: pet puta sedam, pet puta sedam...

� Eto vidite � rekao je direktor � krajnje je vreme da se upi�ete u �kolu. � Zatim, uhvativ�i me za ruku, odvede me u razred, u kome se dr�i predavanje.

Opet kao pre pola veka na�ao sam se u toj gu�vi, u toj prepunoj sali crnoj od mravinjaka nemirnih glava. Stajao sam na sredini mali, dr�e�i se za pe�eve gospodina direktora, dok me je pedeset pari mladih o�iju posmatralo s ravnodu�nom okrutnom poslovno��u �ivotinjica koje vide jedinku iste rase. Sa mnogih strana su prema meni iskrivljena lica, pravljene grimase u brzom obi�nom neprijateljstvu, pla�eni jezici. Nisam reagovao na ta izazivanja, pamte�i dobro vaspitanje, koje sam nekada dobio. Osvr�u�i se po tim �ivim licima, punim glupih grimasa, setio sam se te iste situacije od pre pedeset godina. Tada sam tako stajao pokraj majke, dok je ona svr�avala moju stvar sa u�iteljicom. Sada je mesto majke gospodin direktor ne�to �aputao na uvo gospodinu profesoru, koji je klimao glavom i pa�ljivo me posmatrao.

� To je siro�e � rekao je najzad razredu � nema ni oca ni majke � nemojte mu mnogo dosa�ivati.

Suze mi navre�e na o�i prilikom tog govora, istinite suze uzbu�enja, a gospodin direktor me je, i sam uzbu�en, uveo u prvu klupu.

Otada je za mene po�eo nov �ivot. �kola me je odmah potpuno apsorbovala. Nikada za vreme mog ranijeg �ivota nisam bio tako zauzet hiljadama problema, intriga i poslova. �iveo sam u jednom velikom zanosu. Iznad moje glave se ukr�talo na hiljade najraznovrsnijih poslova. Slati su mi signali, telegrami, davani mi znakovi sporazumevanja, �i�tali su mi, namigivali i na sve na�ine su me pomo�u znakova podse�ali na hiljade obaveza koje sam bio uzeo na sebe. Jedva sam mogao da do�ekam kraj �asa, za vreme koga sam sa uro�enom pristojno��u stoi�ki izdr�avao sve napade, da ne bih propustio ni re� profesorovog predavanja. Tek �to se razlegao glas zvonca, na mene se sru�ila ta bu�na rulja, spopala me sa stihijskim zaletom, raznose�i me skoro na komadi�e. Stizali su odnatrag preko klupa tutnje�i nogama po klupama, preskakali mi preko glave, prevrtali se preko mene. Svaki od njih mi je vikao u uvo pretenzije. Postao sam centar svih poslova, najva�nije transakcije, najzamr�enije i najosetljivije sfere nisu mogle pro�i bez moga u�e��a. Ulicom sam i�ao uvek okru�en bu�nom ruljom koja je strasno gestikulirala. Psi su nas obilazili izdaleka podavijenih repova, ma�ke su skakale na krovove kad bismo se mi pribli�avali, a usamljeni mali�ani, koje bismo sreli usput, sa pasivnim fanatizmom su krili glave me�u ramena, spremni na najgore.

�kolska nauka nije bila izgubila ni�ta od svoga �ara novine za mene. Na primer, ve�tina sricanja. U�itelj je prosto apelovao na na�e neznanje, umeo je da ga izvla�i sa velikom ve�tinom i lukavo��u, najzad je u nama stizao do one tabula rasa, koja je osnov svakog u�enja. Uni�tiv�i na taj na�in sve predrasude i navike u nama, zapo�injao je nastavu iz temelja. S mukom i naporom smo bubali zvu�ne melodiozne slogove, �mr�u�i nosevima u pauzama i vuku�i po knjizi prstom od slova do slova. Moj bukvar je nosio onakve iste tragove ka�iprsta, izrazitije kod te�ih slova � kao i bukvari mojih kolega.

Jednom, ne se�am se ve� povodom �ega je to bilo, u�ao je gospodin direktor u razred i u ti�ini koja je iznenada zavladala, pokazao je prstom na trojicu od nas, me�u njima i na mene. Morali smo odmah po�i sa njim u kancelariju. Znali smo na �ta to miri�e, i moja dva sukrivca su ve� unapred po�ela da pla�u. Ravnodu�no sam posmatrao njihovo prerano kajanje, lica deformisana naglim pla�em, kao da je sa prvim suzama sa njih si�la ljudska maska i obna�ila bezobli�nu masu rasplakanog mesa. �to se mene ti�e � bio sam miran, s odlu�no��u priroda moralnih i pravednih predavao sam se toku stvari, spreman da stoi�ki podnesem posledice svojih postupaka. Ta �vrstina karaktera, koja je li�ila na okorelost, nije se svi�ala gospodinu direktoru kad smo nas tri krivca stala pred njega u kancelariju � gospodin u�itelj je prisustvovao toj sceni sa trskom u ruci. Ravnodu�no sam skinuo kai�, ali je gospodin direktor, pogledav�i, povikao: �Sramota, zar je mogu�e? u tim godinama?� i zgranuto je pogledao u�itelja. ��udan ispad prirode�, dodade sa grimasom ga�enja. Zatim poslav�i mali�ane, odr�a mi dugu i ozbiljnu propoved, punu tuge i neodobravanja. Ali ja ga nisam razumeo. Grizu�i besmisleno nokte, gledao sam tupo pred sebe a onda sam rekao: �Molim, gospodine plofesore, to je Vacek pljuvao na zemi�ku gospodina plofesola�. Zaista sam ve� bio dete.

Na gimnastiku i crtanje i�li smo u drugu �kolu, gde su bili specijalni ure�aji i sale za te predmete. Mar�irali smo u parovima, pri�aju�i neumorno, unose�i u svaku ulicu, u koju smo skretali, iznenadan �agor na�ih izme�anih soprana.

Ta �kola je bila velika drvena zgrada preude�ena od pozori�ne sale, stara i puna dograda. Unutra�njost sale za crtanje bila je nalik na ogromno kupatilo, tavanica je bila poduprta stubovima, ispod nje se unaokolo pru�ala drvena galerija, na koju smo odmah istr�avali, juri�aju�i na stepenice, koje su tutnjale kao bura pod na�im nogama. Mnogobrojna bo�na odeljenja su slu�ila za igru �murke. Nastavnik crtanja nikad nije dolazio i mi smo pravili nesta�luke koliko god smo hteli. S vremena na vreme je upadao direktor te �kole u salu, slao nekoliko najbu�nijih u �o�ak, izvla�io u�i nekolicini najdivljijih, ali �im bi se okrenuo prema vratima, za njegovim le�ima je ve� ponovo rasla galama.

Nismo �uli zvonce kad je oglasilo kraj nastave. Dolazilo je jesenje popodne, kratko i �areno. Po neke de�ake su dolazile majke i one �to su se opirali psovale su i tukle. Ali za druge li�ene tako bri�nog doma�eg nadzora tek tada je po�injala prava zabava. Tek u kasni sumrak, stari poslu�itelj, zatvaraju�i �kolu, oterao bi nas ku�i.

Ujutro je u to doba jo� bio gusti mrak, kad smo izlazili u �kolu, grad je jo� le�ao u gustom snu. I�li smo pipaju�i ispru�enih ruku, �u�te�i nogama kroz suvo li��e, koje je u gomilama pokrivalo ulice. Idu�i dr�ali smo se zidova ku�a da ne bismo zalutali. Neo�ekivano u nekom udubljenju napipavali smo lice druga koji je dolazio sa suprotne strane. Koliko je zbog toga bilo smeha, poga�anja i iznena�enja. Neki su imali lojane sve�e, palili su ih i grad je bio zasejan tim putuju�im ugarcima, koji su se kretali nisko iznad zemlje u drhtavoj cik-cak liniji, susre�u�i se i zastajkuju�i, da bi osvetlili neko drvo, krug zemlje, gomilu uvelog li��a, u kome su mali�ani tra�ili kestenje. U nekim ku�ama se na prvom spratu tako�e ve� pale prve lampe, mutno svetlo ispada uve�ano kroz kvadrate okana u gradsku no� i u velikim figurama pada na trg pred ku�om, na ve�nicu, na slepe fasade ku�a. A kad neko, uzev�i lampu u ruku, ide iz sobe u sobu � napolju se okre�u ti ogromni pravougaonici svetla, kao listovi ogromne knjige, i trg izgleda kao da ide ku�ama preme�taju�i senke i domove, kao da re�a pasijanse sa velikom talijom karata.

Najzad smo stizali u �kolu. Ugarci su se gasili, nas je obuhvatao mrak u kome smo napipavali na�a sedi�ta u klupama. Zatim je ulazio u�itelj, zabadao lojanu sve�u u boci i po�injalo je dosadno ispitivanje re�i i deklinacija. U nedostatku svetla u�enje se sprovodilo na osnovu pam�enja i verbalno. Dok bi neko jednoli�no recitovao, mi smo �mirkaju�i gledali kako iz sve�e izbijaju zlatne strele, izgu�vane cik-cak linije i sapli�u se, �u�te�i kao slama, u spu�tenim trepavicama. U�itelj je razlivao mastilo u mastionice, zevao, izvirivao u crnu no� kroz niski prozor. Pod klupama je vladala duboka senka. Gnjurali smo se tamo kiko�u�i se, i�li �etvorono�ke, nju�e�i se kao �ivotinje po mraku i �apatom smo obavljali obi�ne transakcije. Nikada ne�u zaboraviti te slatke predjutarnje �asove u �koli, dok je iza prozora lagano svitalo.

Najzad je do�lo vreme jesenjih vetrova. Toga dana ve� rano nebo je postalo �uto i kasno, modelisano na toj pozadini u mutnosive linije imaginarnih predela, velikih i maglovitih pustara, koje su se udaljavale kulisama uzvi�ica i nabora koji su se u perspektivi smanjivali, zbijaju�i se i smanjuju�i �ak daleko na istoku, gde su se naglo zavr�avali kao talasava ivica zavese koja odle�e i pokazivali dalji plan, dublje nebo, otvor prepla�enog bledila, bledo i prestra�eno svetlo najudaljenije daljine � bezbrojne, vodnjikavosvetle, kojim se kao poslednjim zaprepa��enjem zavr�avao i zatvarao taj horizont. Kao na Rembrantovim gravirama tih dana su se ispod te trake svetlosti videli daleki, mikroskopski jasni predeli, koji su se � uostalom nikad nevi�eni � sada dizali iza horizonta ispod te svetle pukotine neba, oblivene blistavobledom i pani�nom svetlo��u, kao izronili iz druge epohe i drugog vremena, kao �e�njivim ljudima na trenutak objavljena obe�ana zemlja. U tom minijaturnom i svetlom predelu sa neobi�nom o�trinom se vijugavom prugom tamo kretao voz, jedva primetan u toj daljini, pu�e�i se srebrnobelom tra�icom dima i razilazio se u svetlom ni�tavilu.

Ali se onda digao vetar. Kao da je izleteo iz tog svetlog otvora neba, zaokru�io i jurnuo po gradu. Bio je sav napravljen od meko�e i blagosti, ali se sa �udnom megalomanijom pravio da je grubijan i nasilnik. Mesio je, prevrtao i mu�io vazduh, da je ovaj umirao od u�ivanja. Iznenada se ko�io u vazduhu i propinjao, �irio se kao jedra, ogromna, napeta, u �ar�ave koji su pucali kao bi�evi, zavezivao se u tvrde �vorove, koji su drhtali od napona, sa stra�nim izrazom kao da je hteo da prive�e ceo vazduh za prazninu, ali je onda izvla�io izdajni�ki kraj i razvezivao tu la�nu petlju i ve� milju dalje i s fijukom bacao svoje laso, svoju sputavaju�u om�u, koja ni�ta nije hvatala.

A �ta sve nije radio sa dimom iz od�aka! Siroti dim vi�e ni sam nije znao kako da izbegne njegove psovke, kako da izmakne glavu ispod njegovih udara, levo ili desno. Tako se razmetao po gradu, kao da je jednom zauvek hteo da toga dana poka�e nezaboravni primer svoje beskrajne samovolje.

Od jutra sam predose�ao nesre�u. S mukom sam se probijao kroz vihor. Na uglovima ulica, na raskrsnici promaja drugovi su me dr�ali za pe�eve. Tako sam i�ao kroz grad i sve je i�lo dobro. Onda smo krenuli na gimnastiku u drugu �kolu. Usput smo sebi kupili �evreke. Duga zmija parova je ulazila unutra kroz kapiju gusto pri�aju�i. Jo� jedan trenutak i ja bih bio spasen, na sigurnom mestu, bezbedan sve do ve�eri. Po potrebi mogao bih �ak i preno�iti u gimnasti�koj sali. Verni drugovi bi mi pravili dru�tvo preko no�i. Nesre�a je htela da je Vicek tog dana bio dobio novu �igru i s razmahom je pustio pred �kolskim pragom. �igra je zvrjala, oko ulaska se zakr�ilo, izgurali su me izvan kapije i u tom trenutku me je diglo. �Drugovi dragi, spasavajte!� povikao sam ve� lebde�i u vazduhu. Jo� sam ugledao njihove ispru�ene ruke i njihova otvorena usta koja su vikala, u slede�em trenutku sam se prevrnuo u vazduhu i poleteo divnom linijom koja se dizala. Ve� sam leteo visoko iznad krovova. Lete�i tako bez daha, video sam u ma�ti kako moji drugovi ispru�aju ruke, stri�u�i strasno prstima, i vi�u u�itelju: �Molim, gospodine profesore, �im�a je odnelo!� Gospodin profesor je pogledao kroz nao�are. Mirno je pri�ao prozoru i, zaklanjaju�i rukom o�i, pa�ljivo osmatrao horizont. Ali me ve� vi�e nije mogao videti. Njegovo lice je u otu�nom odsjaju bledog neba postalo sasvim pergamentsko. �Treba ga izbrisati iz kataloga�, rekao je sa gorkom grimasom i po�ao prema stolu. A mene je vetar dizao sve vi�e i vi�e u �uta, neispitana, jesenja prostranstva.

Usamljenost

Otkad mogu da izlazim u grad, to mi je veliko olak�anje. Ali kako dugo nisam napu�tao sobu! To su bili gorki meseci i godine.

Ne mogu da objasnim �injenicu da je to moja davna soba iz detinjstva, poslednja odaja od trema, ve� u ono vreme retko pose�ivana, stalno zaboravljena, kao da nije pripadala stanu. Ne pamtim vi�e kako sam tamo za�ao. �ini mi se da je bila svetla no�, vodnjikavo bela no� bez meseca. Video sam svaku pojedinost u sivom svetlu. Krevet je bio razme�ten, kao da ga je tek malo�as neko ostavio, oslu�kivao sam u ti�ini ne�u li �uti disanje spava�a. Ko bi tu mogao disati? Otada stanujem ovde. Sedim tu godinama i dosa�ujem se. Da sam ranije mislio na stvaranje zaliha! Ah, vi, koji jo� mo�ete, kojima je dato sopstveno vreme za to, skupljajte zalihe, sla�ite zrno na zrno, dobro i hranljivo, slatko zrno, jer �e do�i velika zima, do�i �e mr�ave i gladne godine i zemlja u Egiptu ne�e roditi. Na�alost, nisam bio kao bri�ljivi hr�ak, bio sam kao lakomisleni poljski mi�, �iveo sam od danas do sutra bez brige za sutra�njicu, uveren u svoj talenat ve�taka u gladovanju. Mislio sam kao mi�: �ta mi mo�e glad? U krajnjem slu�aju mogu gristi i drvo ili nju�kicom seckati hartiju na sitne komadi�e. Najubogija �ivotinja, sivi crkveni mi� � na sivom kraju u knjizi postanja � u stanju sam da �ivim od ni�ega. I tako evo �ivim od ni�ega u ovoj mrtvoj sobi. Muve su davno pocrkale u njoj. Prislanjam uvo uz drvo, ne grebe li crv tamo u dubini. Grobna ti�ina. Samo ja, besmrtni mi�, usamljeno posmr�e, �u�tim u toj mrtvoj sobi, pretr�avam bez kraja preko stola, police, stolice. Idem nalik na tetku Teklu, u dugoj sivoj haljini do zemlje, spretan, brz, mali, vuku�i za sobom �u�tav rep. Sedim sada usred belog dana nepomi�an na stolu, kao ispunjen, moje o�i, kao dve brojanice, isko�ile su i blistaju. Samo kraj nju�kice mi pulsira jedva primetno, �va�u�i sitno, po navici.

To naravno treba shvatiti kao metaforu. Ja sam penzioner, a ne nikakav mi�. To spada u osobine moje egzistencije, ne �ivim parazitski na metaforama i dozvoljavam da me tako lako ponese prva metafora koja do�e. Zaletev�i se tako moram se s mukom dozivati natrag, vra�aju�i se lagano k svesti.

Kako izgledam? Ponekad se vidim u ogledalu. �udna, sme�na i bolna stvar! Stid me je da priznam. Nikad se ne vidim en face, lice u lice. Ali malo dublje, malo dalje stojim tamo u dnu ogledala malo po strani, malo okrenut profilom, stojim zami�ljen i gledam u stranu. Stojim tamo nepokretan, gledaju�i u stranu, malo unatrag iza sebe. Na�i pogledi su prestali da se susre�u. Kad se pokrenem i on se pokre�e, ali poluokrenut unatrag, kao da ne zna za mene, kao da je za�ao iza mnogo ogledala i vi�e ne mo�e da se vrati. Tuga mi ste�e srce kad ga vidim tako stranog i ravnodu�nog. Ta to si ti, hteo bih da viknem, bio si moj verni odraz, pratio si me toliko godina a sada me ne poznaje�! Bo�e! Tu� i gledaju�i nekud u stranu, stoji� tamo i izgleda, kao da oslu�kuje� negde iz dubine, �eka� na neku re�, ali odande, iz staklene dubine, poslu�an nekom drugom, �ekaju�i naredbe s druge strane.

Sedim tako za stolom i prelistavam stara po�utela univerzitetska skripta � jedinu svoju lektiru.

Gledam na izbledelu po�utelu zavesu, vidim kako se lako nadima od hladnog daha iz prozora. Na toj garni�i bih mogao raditi gimnastiku. Savr�eno vratilo. Kako se lako preme�e na njemu u jalovom, ve� toliko puta upotrebljenom vazduhu. Skoro nehotice se pravi elasti�no salto mortale � hladno, bez unutra�njeg u�e��a, nekako �isto spekulativno. Kad se tako ekvilibristi�ki stoji na tom vratilu, na vrhovima prstiju, dodiruju�i glavom tavanicu, ima se ose�aj da je na toj visini ne�to toplije, ima se jedva ose�ana iluzija prijatnog vazduha. Od detinjstva tako volim da gledam sobu iz pti�je perspektive.

Sedim i oslu�kujem ti�inu. Soba je prosto belo okre�ena. Ponekad se na beloj tavanici pojavi koko�ija noga pukotine, ponekad se komadi� maltera odlepljuje �u�te�i. Treba li da odam da je moja soba zazidana? Kako to? Zazidana? Na koji na�in bih mogao iza�i iz nje? To je ba� ono: za dobru volju nema prepreke, intenzivnoj �elji ni�ta se ne mo�e odupreti. Moram samo zamisliti vrata, dobra stara vrata, kao u kuhinji moga detinjstva, sa gvozdenom bravom i zasovnicom. Nema sobe tako zazidane da se ne bi otvarala takvim poverljivim vratima, samo ako ima dovoljno snage, da joj budu insinuirane.

Poslednje o�evo bekstvo

Bilo je to u kasnom i prokletom periodu potpunog raspada, u periodu kona�ne likvidacije na�ih poslova. Firma je ve� odavno bila skinuta iznad vrata na�e radnje. Majka je jo� pri poluspu�tenim kapcima potajno trgovala ostacima. Adela je bila otputovala u Ameriku. Govorilo se da je brod kojim je plovila potonuo i da su svi putnici izgubili �ivote. Nikad nismo proverili tu vest, glas o devojci se izgubio, vi�e nismo �uli za nju. Nastala je nova era, pusta, trezna i bez radosti � bela kao hartija. Nova slu�avka Genja, anemi�na, bleda i bez kostiju, meko se kretala po sobama. Kada bi je pogladili po le�ima, uvijala se i protezala kao zmija i prela kao ma�ka. Imala je mutnobeo ten i �ak ni ispod o�nih kapaka emajl-boje nije bila rumena. Usled rasejanosti ponekad je pravila zapr�ku od starih faktura i kopija, koja je bila otu�na i nije se mogla jesti.

U to vreme moj je otac ve� bio definitivno umro. Umirao je vi�e puta, ali uvek nepotpuno, uvek sa izvesnim ogradama, koje su primoravale da se izvr�i revizija te �injenice. Imalo je to svoju dobru stranu. Drobe�i tako svoju smrt na rate, otac nas je navikao na �injenicu svog odlaska. Postali smo ravnodu�ni prema njegovim povracima, sve vi�e reduciranim, svaki put sve �alosnijim. Fizionomija ve� odsutnog nekako se bila razi�la po sobi u kojoj je �iveo, razgranala se, stvaraju�i u izvesnim ta�kama �udne �vorove sli�nosti neverovatne izrazitosti. Tapete su na izvesnim mestima imitirale drhtanje njegovih gr�enja na licu, arabeske su se formirale u bolnu anatomiju njegovog smeha, rastavljenu na simetri�ne zglobove kao okamenjeni otisak trilobita. Neko vreme smo u velikom krugu obilazili njegov krzneni kaput postavljen tvorovima. Kaput je disao. Panika zver�ica me�usobno pozagrizanih i u�ivenih prolazila je kroz njega u nemo�nim drhtajima i nestajala u naborima ko�ice. Kad bi se prislonilo uvo, moglo se �uti melodiozno mrmljanje njihovog slo�nog sna. U toj dobro u�tavljenoj formi, sa tim lakim mirisom tvorova, ubistva i no�nih parenja, mogao je izdr�ati �itave godine. Ali ni tu nije izdr�ao dugo.

Jednog dana majka je do�la iz grada zbunjena izraza na licu. �Pogledaj, Juzefe�, rekla je, �kakav slu�aj. Uhvatila sam ga na stepeni�tu kako ska�e sa stepenice na stepenicu�. I podigla je maramicu sa ne�ega �to je dr�ala na tanjiru. Odmah sam ga poznao. Sli�nost je bila takva da se nije mogla pore�i, iako je sad bio rak ili �korpion. Potvrdili smo to jedno drugom o�ima, veoma zaprepa��eni izrazito��u te sli�nosti, koja se i pored takvih promena i metamorfoza jo� nametala sa prosto nesavladivom snagom. �Je li �iv?� zapitao sam. �Razume se, jedva mogu da ga zadr�im�, rekla je majka, �da li da ga pustim na pod?� Stavila je tanjir na zemlju i, nagnuti nad njim, sada smo ga pa�ljivije zagledali. Sav utonuo u svoje mnogobrojne krive noge, otac ih je lako mrdao. Malo podignute �tipaljke i brkovi izgledali su kao da prislu�kuju. Nakrenuo sam posudu i otac je oprezno sa izvesnim ustezanjem izi�ao na pod, ali, dotaknuv�i pljosnato tle pod sobom, naglo je pojurio svim svojim mnogobrojnim nogama, lupkaju�i tvrdim zglobovima zglavkara. Pregradio sam mu put. Zastao je, dodirnuv�i nemirnim brkovima prepreku, posle �ega je podigao �tipaljku i skrenuo u stranu. Pustili smo ga da tr�i u pravcu koji je sam izabrao. S te strane nijedan deo name�taja nije mu mogao pru�iti skloni�te. Tako je tr�e�i u talasavim drhtajima na svojim mnogobrojnim nogama do�ao do zida, i pre no �to smo se mi sna�li ustr�ao je uz njega lako, ne zadr�avaju�i se, celom armaturom nogu. Stresao sam se sa instinktivnim ga�enjem, prate�i mnogo�lano putovanje uz lupu po papirnim tapetama. Otac je, me�utim, do�ao do malog ugra�enog kuhinjskog orman�i�a, za trenutak se nagnuo preko njegove ivice, ispituju�i �tipaljkama unutra�njost orman�i�a, posle �ega je ceo u�ao u njega.

Kao da je iznova upoznavao stan iz te nove ra�je perspektive, prihvatao je predmete, mo�da njuhom, jer i pored toga �to sam ga dobro razgledao, nisam mogao da otkrijem kod njega nikakav organ vida. Izgledalo je kao da pomalo razmi�lja o predmetima na koje je nailazio na svom putu, zadr�avao se kraj njih, dodiruju�i ih brkovima, koje je lako mrdao, �ak ih je grlio �tipaljkama, kao da ih proba, upoznavao se sa njima i tek posle jednog trenutka odvajao se od njih i jurio dalje, vuku�i za sobom trup malo podignut iznad poda. Isto tako je postupio i sa komadi�ima hleba i mesa koje smo mu bacali na pod u nadi da �e ih pojesti. Samo ih je povr�no opipavao i jurio dalje, ne dose�aju�i se da su to predmeti za jelo.

Moglo se pomisliti, posmatraju�i te njegove strpljive rekonesanse na terenu sobe, da ne�to uporno i neumorno tra�i. S vremena na vreme bi otr�ao u ugao kuhinje, pod bure s vodom koja je curila, i do�av�i do barice, izgledalo je kao da pije. Ponekad je nestajao na cele dane. Izgleda da je savr�eno �iveo bez jela i nismo primetili da je usled toga gubio ne�to od svoje �ivahnosti. S pome�anim ose�anjima stida i ga�enja preko dana smo gajili skriveni strah da bi nas no�u mogao posetiti u krevetu. Ali to se nije dogodilo nijednom, iako je danju putovao po svim stvarima i naro�ito voleo da boravi u pukotini izme�u ormana i zida.

Izvesni znaci razuma, pa �ak i neke nesta�ne samovoljnosti, nisu se dali predvideti. Na primer, otac nikada nije propustio da se pojavi u trpezariji za vreme jela, iako je njegovo u�e��e za ru�kom bilo platonsko. Ako su vrata trpezarije za vreme ru�ka slu�ajno bila zatvorena, a otac se nalazio u susednoj sobi, toliko bi dugo grebao pod vratima, tr�e�i tamo-amo du� pukotine dok mu ih ne bismo otvorili. Kasnije se nau�io da u tu donju pukotinu uvla�i �tipaljke i noge i uz malo ja�e trzaje tela uspevao je da se postrance ispod vrata provu�e u sobu. To ga je, izgleda, veselilo. Tada bi se smirivao pod stolom, le�ao sasvim tiho, pulsiraju�i samo lako trupom. �ta je zna�ilo to ritmi�no pulsiranje blistavog trupa, nismo mogli da odgonetnemo. Bilo je to ne�to ironi�no, nepristojno i pakosno, �to je izgledalo kao da istovremeno izra�ava neko nisko i puteno zadovoljstvo. Na� pas Nimrod prilazio mu je lagano i bez uzbu�enja, oprezno ga je nju�kao, kijao i ravnodu�no odlazio, ne stvoriv�i sebi odre�eni sud.

Raspu�tenost u na�oj ku�i �irila je sve ve�e krugove. Genja je po ceo dan spavala, njeno vitko telo se mlitavo talasalo dubokim disanjem. U supi smo �esto nalazili kaleme od konca, koje je nepa�njom i �udno rasejana zajedno sa povr�em stavljala u nju. Radnja je in continuo bila otvorena i dan i no�. Rasprodaja pri poluspu�tenim kapcima iz dana u dan je tekla svojim tokom usred cenkanja i ube�ivanja. Povrh svega doputovao je jo� ujak Karol.

Bio je �udno zbunjen i �utljiv. Sa uzdahom je izjavio da je posle poslednjih tu�nih iskustava odlu�io da promeni na�in �ivota i da se lati izu�avanja jezika. Nije izlazio iz ku�e, zatvorio se u poslednju sobu, iz koje je Genja iznela sve divane i goblene, puna neodobravanja prema novom gostu, i udubio se u prou�avanje starih cenovnika. Nekoliko puta je pakosno poku�ao da nagazi ocu na trup. S vikom i strahom smo mu to zabranili. Samo se zlobno osmehnuo za sebe, neube�en, dok je otac, nesvestan opasnosti, pa�ljivo zastajao nad nekim mrljama na podu.

Moj otac, brz i �ivahan dok je stajao na nogama, delio je sa svim ljuskarima tu osobinu �to je prevrnuv�i se na le�a postajao sasvim nemo�an. To je bio ru�an i �alostan prizor, kad bi se, o�ajni�ki prebiraju�i svim no�icama, nemo�no okretao na le�ima oko sopstvene osovine. Nije se moglo bez neprijatnosti gledati na tu suvi�e jasnu i artikulisanu, skoro bestidnu mehaniku njegove anatomije, koja je le�ala nekako na vrhu i ni�im nezaklonjena sa strane nagog, mnogo�lanog trbuha. Ujak Karol je u takvim trenucima dobijao strasnu �elju da ga zgazi. Tr�ali smo mu u pomo� i pru�ali ocu neki predmet, za koji se gr�evito hvatao �tipaljkama i ve�to povra�ao normalnu poziciju, pu�taju�i se odmah u kru�no tr�anje u munjevitim cik-cak linijama, sa udvojenom brzinom, kao da je hteo da izbri�e uspomenu na pad koji ga je kompromitovao.

S neprijatno��u se moram savladati da bih istinito ispri�ao neshvatljivu �injenicu, pred �ijom stvarno��u se stresa celo moje bi�e. Do danas ne mogu da shvatim da smo u punoj meri bili svesni prouzrokova�i te �injenice. U toj svetlosti taj doga�aj dobija osobine neke �udne fantasti�nosti. Jer fatalnost ne zaobilazi na�u svest i volju, nego ih isklju�uje u svoj mehanizam tako da popu�tamo i primamo kao u letargi�nom snu takve stvari pred kojima se stresamo u normalnim uslovima.

Kad sam, potresen svr�enim �inom, o�ajno pitao majku: �Kako si mogla to da u�ini�! Da je to bar Genja u�inila, ali ti...�, majka je plakala, lomila ruke, nije mogla da odgovori. Je li mislila da �e ocu tako biti lak�e, da li je u tome videla jedini izlaz iz njegove beznade�ne situacije ili je prosto radila po neshvatljivoj lakomislenosti i ne misle�i?... Fatum pronalazi hiljade lukavstava kad je u pitanju sprovo�enje njegove neshvatljive volje. Neko sitno, trenutno pomra�enje na�eg uma, trenutak zaslepljenosti ili nepa�nje dovoljan je da se prokrijum�ari �in izme�u Scile i Haribde na�ih odluka. Zatim se bez kraja mogu ex post interpretirati i tuma�iti motivi, iznalaziti pobude � svr�eni �in ostaje neopoziv i jednom zauvek odlu�en.

Osvestili smo se i do�li sebi od na�e zaslepljenosti tek kad su oca uneli na �iniji. Le�ao je velik i nate�en usled kuvanja, bledosiv i pihtijast. Sedeli smo �ute�i kao otrovani. Samo je ujak Karol posegnuo vilju�kom u �iniju, ali ju je nesigurno spustio na pola puta, pogledaju�i nas sa �u�enjem. Majka je naredila da �inije odnese u salon. Tamo je le�ao na stolu pokriven pli�anim pokrovom, pored albuma sa fotografijama i mehani�kog vergla s cigaretama. Le�ao je obila�en od nas i nepokretan.

Ali zemaljski put moga oca nije imao da se zavr�i na tome, i taj nastavak, to produ�enje istorije ve� preko, �ini mi se, krajnje i dopu�tene granice � njegova je najbolnija ta�ka. Za�to, najzad, nije priznao da je izgubio, za�to, najzad, nije priznao da je pobe�en, kad je zaista imao sve razloge za to i sudbina nije mogla oti�i dalje potpuno ga uni�tavaju�i? Posle nekoliko nedelja nepomi�nog le�anja nekako se konsolidovao u sebi, izgledalo je kao da lagano dolazi svesti. Jednog jutra smo �iniju zatekli praznu. Samo je jedna noga le�ala na ivici tanjira, izgubljena u ohla�enom sosu od paradajza i pihtijama izga�enim njegovim bekstvom. Skuvan, gube�i noge uz put, odvukao se sa ostatkom snage dalje, na besku�ni�ki put, i vi�e ga nismo ugledali o�ima.

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | O Poljskoj | Prevodi | Bibliografija
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt