Projekat Rastko Poljska

Autori
Jezik
Folklor
Istorija
Umetnost
O Poljskoj
Prevodi
Bibliografija
  

Projekat Rastko : Poljska : Umetnost

Prodavnice cimetove boje

Izvor: Bruno �ulc, Prodavnice cimetove boje - prevod s poljskog i predgovor dr Stojan Subotin. [Beograd : Nolit, 1961, 264 str.]

Avgust

1

U julu je moj otac odlazio u banju i ostavljao me s majkom i starijim bratom na milost i nemilost letnjih dana belih od �ege i onesve��uju�ih. Prevrtali smo, o�amu�eni svetlom, tu veliku knjigu raspusta, �iji su svi listovi goreli sjajem i imali na dnu opojno slatko meso zlatnih kru�aka.

Adela se vra�ala u svetla jutra, kao Pomona iz vatre u�arenog dana, prosipaju�i iz kotarice �arenu lepotu sunca � sjajne tre�nje, pune vode ispod prozra�ne ko�ice, crne vi�nje, �iji je miris prelazio ono �to se ostvarivalo u ukusu; kajsije, u �ijem se zlatnom mesu nalazila sr� dugih popodneva; a pored te �iste poezije vo�a istovarivala je koma�e mesa sa klavijaturom tele�ih rebara nabreklih snagom i hranljivo��u, alge povr�a, kao ubijene sepije i meduze � sirovi materijal ru�ka sa jo� neformiranim i jalovim ukusom, vegetativne i zemaljske primese koje su mirisale divljinom i poljem.

Kroz tamni stan na prvom spratu zidane zgrade na trgu svaki dan je skroz prolazilo leto: ti�ina drhtavih vazdu�nih slojeva, kvadrati svetla koji su na podu snivali svoj strasni san; melodija vergla izvu�ena iz najdublje zlatne �ile dana; dva-tri takta refrena, koji je, sviran negde na klaviru, stalno iznova, malaksavao na suncu na belim plo�icama, izgubljen u vatri dubokog dana. Pospremiv�i, Adela je pravila hlad u sobama navla�e�i platnene zavese. Tada su se boje spu�tale za oktavu dublje, senka je ispunjavala sobu, kao utonulu u svetlost morske dubine, ogledaju�i se jo� mutnije u zelenim zrcalima, a sva �ega dana se odmarala na zavesama koje su se lako talasale od sanjarija podnevnih sati.

Subotom popodne izlazio sam s majkom u �etnju. Iz polumraka trema ulazilo se odmah u sun�ano kupanje dana. Prolaznici, hodaju�i u zlatu, imali su o�i su�ene od �ege, kao slepljene medom, a malo podignuta gornja usna otkrivala im je desni i zube. I svi koji su hodali tog zla�anog dana imali su tu grimasu �ege, kao da je sunce svim svojim pristalicama bilo stavilo istu masku � zlatnu masku sun�anog bratstva, i svi, koji su danas i�li ulicama, susreli su se, mimoilazili, stari i mladi, deca i �ene, pozdravljali su se u prolazu tom maskom, naslikanom debelom, zlatnom bojom na licu, kezili su se jedni na druge tom bahantskom grimasom � varvarskom maskom paganskog kulta.

Trg je bio prazan i �ut od �ege, o�i��en od pra�ine vrelim vetrovima, kao biblijska pustinja. Trnoviti bagrem, izrastao iz pusto�i �utog trga, klju�ao je nad njim svetlim li��em, buketima plemenito ra��lanjenih zelenih filigrana, kao drve�e na starim goblenima. Izgledalo je kao da to drve�e uzbu�uje vetar, teatralno pokre�u�i svoje kro�nje, da bi u pateti�nim pregibima pokazalo lepotu lisnatih lepeza sa srebrnastim trbuhom, kao krzna plemenitih lisica. Stari domovi, politirani vetrovima mnogih dana, zabavljali su se refleksima velike atmosfere, odjecima, uspomenama boja, razbacanim u unutra�njosti �arene vedrine. Izgledalo je kao da su cela pokolenja letnjih dana (kao strpljivi fasaderi, koji su sa starih fasada skidali plesan maltera) skidali la�nu glazuru, iz dana u dan sve jasnije otkrivaju�i pravi lik domova, fizionomiju sudbine i �ivota, koji ih je formirao iznutra. Sada su prozori, zaslepljeni bleskom praznog trga, spavali; balkoni su ispovedali nebu svoju prazninu; otvoreni tremovi su mirisali hladovinom i vinom.

Gomilica odrpanaca, koja se u uglu trga odr�ala pred vatrenom metlom �ege, opsedala je komadi� zida, ispituju�i ga stalno nanovo udarcima dugmadi i novca, kao da je iz horoskopa tih metalnih kru�i�a bilo mogu�e pro�itati pravu tajnu zida, i�aranog hijeroglifima crta i pukotina. Uostalom, trg je bio pust. O�ekivalo se da �e pred taj svedeni trem s vinarevim buradima u senku bagrema �to se nji�u sti�i Samari�aninovo magarence, vo�eno za povodac, a dvoje slugu �e pa�ljivo skinuti bolesnog �oveka sa u�arenog sedla, da bi ga po senovitim stepenicama oprezno unelo na sprat koji miri�e sabatom.

Tako smo ja i majka putovali preko dve sun�ane strane trga, vode�i na�e izlomljene senke po svim ku�ama kao po klavirskim dirkama. Kvadrati plo�nika su lagano promicali ispod na�ih mekih i pljosnatih koraka � jedni bledorumeni kao ljudska ko�a, drugi zlatni i modri, a svi pljosnati, topli, bar�unasti na suncu, kao neka sun�ana lica, toliko uga�ena stopama pa se nisu mogla prepoznati, da su postala prijatno ni�tavilo.

Najzad, na uglu Strijske ulice u�li smo u senku apoteke. Velika tegla sa sokom od malina u �irokom prozoru apoteke simbolisala je hlad balsama, kojim se mogao umiriti svaki bol. A posle nekoliko ku�a ulica ve� nije bila u stanju da i dalje zadr�i decorum grada, kao seljak koji, vra�aju�i se u rodno selo, usput skida svoju gradsku eleganciju, menjaju�i se lagano, �to se vi�e pribli�ava selu, u seoskog odrpanca.

Ku�ice predgra�a su zajedno sa prozorima tonule, uvu�ene u bujno i neuredno cvetanje malih vrti�a. Zaboravljeni od velikog dana, bujno i tiho su rasli svakojako zelje, cve�e i korov, raduju�i se odmoru koji su mogli prespavati izvan vremena, na granicama beskrajnog dana. Ogromni suncokret, uzdignut na mo�noj stabljici i oboleo od elefantijazisa, �ekao je u �utoj �alosti poslednje tu�ne dane �ivota, ugibaju�i se pod hipertrofijom �udovi�ne korpulencije. Ali naivna dobrodeva predgra�a i cicani, prosti cveti�i stajali su bespomo�ni u svojim u�tirkanim i belim ko�uljama, bez razumevanja za veliku tragediju suncokreta.

2

Zamr�eni gusti� trave, korova, travuljine i �i�aka bukti u vatri popodneva. �ume rojevi muva u popodnevnom dreme�u vrta. Zlatno strnji�te tre�ti na suncu, kao ri�i skakavci; u obilnoj ki�i vatre zri�u zrikavci; mahune semenki eksplodiraju tiho, kao popci.

A travnati ko�uh di�e se u ispup�enoj grbi-bre�uljku prema ogradi, kao da se vrt u snu okrenuo na drugu stranu i njegova gruba, selja�ka ple�a di�u ti�inom zemlje. Na tim ple�ima vrta, aljkava, �enska bujnost avgusta je narasla u gluve jaruge ogromnih �i�aka, ra�irila se komadima maljavih lisnatih plo�a, ogromnim jezicima mesnatog zelenila. Tamo su se te buljave prosta�ine �i�aka be�ile kao �enetine koje su �iroko posedale, upola pro�derane sopstvenim pomahnitalim suknjama. Tamo je vrt zabadava prodavao najjevtinije grudve divljeg jorgovana, grubu ka�u bokvice koja je smrdela na sapun, divlju rakiju metvice i svakojaki avgustovski bofl najgore vrste. Ali, s druge strane plota, iza tog mati�njaka leta, zaraslog u glupost poidio�enog korova, nalazilo se smetli�te zaraslo u divlje trnje. Niko nije znao da je ba� tamo avgust toga leta prire�ivao svoju veliku pagansku orgiju. Na tom smetli�tu, naslonjen na plot i obrastao divljim jorgovanom, stajao je krevet kretenaste devoj�ice Tluje. Tako smo je svi zvali. Na gomili sme�a i otpadaka, starih lonaca, papu�a, kr�a i starudija stajao je zeleno obojen krevet, poduprt dvema ciglama, umesto jedne noge koja je nedostajala.

Vazduh iznad toga kr�a, podivljao od �ege, presecan sjajnim konjskim muvama, pobesnelim od sunca, tre�tao je kao od nevidljivih �egrtaljki, razdra�uju�i do ludila.

Tluja sedi zgr�ena na �utoj postelji i krpama. Njena velika glava se je�i �upercima crne kose. Lice joj se gr�i kao harmonika. Svaki �as grimasa pla�a ste�e tu harmoniku u hiljadu popre�nih bora, a �u�enje je ponovo iste�e, izgla�uje bore, otkriva pukotine sitnih o�iju i vla�ne desni ispod mesnate usne nalik na rilicu. Prolaze sati puni �ege i dosade za vreme kojih Tluja poluglasno pri�a, drema, tiho gun�a i naka�ljuje se. Muve u gustim rojevima sedaju na nepomi�nu osobu. Ali iznenada ta gomila prljavih rita, krpa i dronjaka po�inje da se mi�e, kao o�ivela od grebanja pacova koji se u njoj legu. Muve se popla�eno bude i di�u u velikom bu�nom roju, punom besnog zujanja, bleskanja i trepetanja. I dok se dronjci suljaju na zemlju i raspr�tavaju po smetli�tu kao popla�eni pacovi, iz njih se iskobeljava, lagano odvija jezgro, izbija sr� smetli�ta: polunaga i tamna kretenka kre�e se lagano i staje, nalik na pagansko bo�anstvo, na kratkim de�jim nogama, a iz vrata nabreklog od navale besa, iz pocrvenelog i od ljutine sve tamnijeg lica, na kome kao crte�i procvetavaju arabeske napetih �ila, otima se zverski, promukao krik, pu�ten iz svih bronhija i pi�taljki ovih polu�ivotinjskih � polubo�anskih grudi. Trnje, spaljeno suncem, vi�e, �i�kovi se nadimaju i razme�u bestidnim mesom, korovima se slinavi sjajnim otrovom, a kretenka, promukla od vike, u divljem gr�u, s besnom �estinom, udara mesnatim grudima stablo divljeg jorgovana, koje tiho �kripi pod nasrtljivo��u te raspusne pohote, zaklinjan celim tim horom bednika, na izro�enu, pagansku plodnost.

Tlujina majka radi u najam doma�icama, riba podove. To je mala �ena, �uta kao �afran, �afranom �isti i podove, jelove stolove, klupe i sanduke koje pere po ku�ama sirotih ljudi. Jednom me je Adela odvela u ku�u te stare Mariske. Bilo je to rano jutro, u�li smo u malu svetloplavo ofarbanu sobu, sa nabijenim glinenim podom na kome je le�alo rano sunce, svetlo�uto u toj jutarnjoj ti�ini, odmeravanoj u�asnim zveketom selja�kog sata na zidu. U sanduku, na slami, le�ala je glupava Mariska, bela kao platno i tiha kao rukavica, iz koje je iza�la ruka. I kao da se koristi njenim snom, ti�ina je pri�ala, �uta, svetla, zla ti�ina, govorila je svoj monolog, sva�ala se, lupetala glasno i prosta�ki. Mariskino vreme � vreme utamni�eno u njenoj du�i, iza�lo je iz nje grozno stvarno i i�lo samo kroz sobu, bu�no, hu�no, pakleno, sve ve�e u svetlom �utanju jutra i glasnog mlina-sata, kao r�avo bra�no, sipkavo bra�no, glupo bra�no ludaka.

3

U jednoj od tih ku�ica, opto�enoj letvicama mrke boje, utonuloj u bujno zelenilo vrti�a, stanovala je tetka Agata. Ulaze�i k njoj, prolazili smo u vrtu pored �arenih staklenih kugli nataknutih na motke, ru�i�astih, zelenih i ljubi�astih, u kojima su bili ukleti svi svetli i sjajni svetovi, kao one idealne i sre�ne slike zatvorene u nedosti�no savr�enstvo sapunskih mehurova.

U polutamnom tremu sa starim kopijama uljanih slika oslepelim od starosti, koje je plesan izjela, otkrivali smo poznati nam miris. U tom poverljivom starom mirisu nalazio se u neobi�noj prostoj sintezi �ivot tih ljudi, destilat rase, vrsta krvi i tajna njihove sudbine, nevidljivo uklju�en u svakodnevno prola�enje njihovog sopstvenog, posebnog vremena. Stara, mudra vrata, �iji su tamni uzdasi pu�tali te ljude unutra i napolje, �utljivi svedoci ula�enja i izla�enja majke, k�eri i sinova � otvorila su se ne�ujno kao vrata ormana i mi smo u�li u njihov �ivot. Sedeli su kao u senci svoje sudbine i nisu se branili � prvim nespretnim gestovima odali su nam svoje tajne. Zar nismo bili krvlju i sudbinom u srodstvu sa njima?

Soba je bila tamna i bar�unasta od plavih tapeta sa zlatnim �arama, ali je odjek plamenog dana i ovde jo� drhtao mesingom na okvirima slika, na bravama i zlatnom li��u, iako je bio propu�ten kroz gusto zelenilo vrta. Kraj zida se digla tetka Agata, velika i bujna, okruglog i belog mesa, ista�kana crvenom r�om pega. Seli smo kraj njih, kao na ivicu njihove sudbine, malo posti�eni tom bespomo�no��u, sa kojom su nam se predali bez uslova, i pili smo vodu sa ru�inim sokom, u kome sam na�ao ne�to kao najdublju esenciju te vrele sudbine.

Tetka je jadikovala. To je bio osnovni ton njenih razgovora, glas tog belog i plodnog mesa, koji kao da je lebdeo izvan granica njene osobe, �to se jedva slobodno dr�ala u celini, u okvirima individualne forme, i �ak i u toj celini ve� umno�ene, spremne da se raspadne, razgrana, raspe u porodicu. Bila je to plodnost skoro iskonska, �enstvenost li�ena ko�nica i bolesno bujna.

Izgledalo je kao da sama aroma mu�kosti, miris duvanskog dima, moma�ka dosetka mo�e da da impuls toj raspaljenoj �enstvenosti za razvratni poro�aj bez oplo�enja. I zapravo sve njene �albe na mu�a, na poslugu, njene brige o deci bile su samo kapricioznost i durenje nezadovoljene plodnosti, nastavak one grube, ljutite i pla�ne koketerije, kojom je uzalud ku�ala svog mu�a. Ujak Marek, mali, pogrbljen, lica bez pola, sedeo je u svom sivom bankrotstvu, pomiren sa sudbinom, u senci beskrajnog prezira, u kome kao da se odmarao. U njegovim sivim o�ima tinjao je daleki sjaj vrta, razapet u prozoru. Ponekad je slabim pokretom poku�avao da se ogradi od ne�ega, da se odupre, ali je talas �enstvenosti koji je sam sebi bio dovoljan odbacivao taj gest bez zna�enja, trijumfalno prolazio pored njega i svojim �irokim potokom zalivao slabe drhtaje mu�kosti.

Bilo je ne�eg tragi�nog u toj aljkavoj i neumerenoj plodnosti, bila je neka beda kreature koja se bori na granici ni�tavila i smrti, bio je neki heroizam �enstvenosti koja trijumfuje plodno��u, �ak i nad sakato��u prirode, nad nedovoljno��u mu�karca. Ali potomstvo je davalo za pravo toj materinskoj panici, tome ludilu ra�anja, koje se iscrpljivalo u neuspelim plodovima, u efemernoj generaciji fantoma bez krvi i lica.

U�la je Lucija, srednja, sa preterano rascvetalo i dozrelom glavom na de�ijem, puna�kom telu belog i ne�nog mesa. Pru�ila mi je lutkastu ruku, koja kao da je tek napupela i odjednom je sva procvetala u licu, kao bo�ur, prelivaju�i se rumenom puno�om. Nesre�na zbog svojih crvenjenja, koja su bestidno govorila o tajnama menstruacije, zatvarala je o�i i crvenela jo� vi�e pri dodiru najravnodu�nijeg pitanja, jer je svako sadr�avalo tajnu aluziju na njeno preosetljivo devi�anstvo.

Najstariji ro�ak, Emil, svetloplavih brkova, lica koje je izgledalo kao da je �ivot sa njega sprao svaki izraz, �etao se ovamo i onamo po sobi, s rukama u d�epovima naboranih pantalona.

Njegova elegantna i skupocena ode�a nosila je pe�at egzoti�nih zemalja iz kojih se bio vratio. Njegovo lice, uvelo i mutno, izgledalo je kao da iz dana u dan zaboravlja na sebe, da postaje prazan, beo zid sa bledom mre�om �ila, u kojima su se kao crte na izbrisanoj mapi uplitale uspomene ovog burnog i upropa��enog �ivota, koje su se gasile. Bio je majstor karta�kih ve�tina, pu�io je duge, plemenite lule i �udno mirisao mirisom dalekih zemalja. Sa pogledom koji je lutao po davnim uspomenama pri�ao je �udne anegdote, koje su se na izvesnoj ta�ki naglo prekidale, raspadale i rasipale u ni�ta.

Pratio sam ga �e�njivim pogledom, �ele�i da obrati pa�nju na mene i da me izbavi od muka dosade. I u samoj stvari u�inilo mi se da je namignuo na mene, izlaze�i u drugu sobu. Po�urio sam za njim. Sedeo je nisko na maloj stoli�ici, s kolenima koja su bila skoro u visini glave, �elave kao bilijarska kugla. Izgledalo je kao da samo odelo le�i, naborano, zgu�vano, preba�eno preko fotelje. Njegovo lice je bilo kao dah lica � trag �to ga je nepoznati prolaznik ostavio u vazduhu. U bledim, plavo emajliranim rukama dr�ao je nov�anik u kome je ne�to posmatrao.

Iz magle lica se s naporom pojavila ispup�ena beonja�a belog oka, mame�i me �eretskim namigivanjem. Ose�ao sam prema njemu nesavladljivu simpatiju. Uzeo me je me�u kolena i me�aju�i spretnim rukama fotografije, pokazivao mi je slike golih �ena i de�aka u �udnim polo�ajima. Stajao sam naslonjen bokom na njega i posmatrao ta fina ljudska tela dalekim, odsutnim pogledom, dok fluid nejasnog uzbu�enja, od koga se naglo uzmutio vazduh, nije dopro do mene i pro�ao me drhtajem nemira, talasom naglog shvatanja. Ali za to vreme ta maglica osmeha, koja se nazirala ispod njegovog mekog i lepog brka, za�etak po�ude, koja je na njegovoj slepoo�nici nabrekla �ilom kucavicom, napetost koja je izvesno vreme dr�ala usredsre�ene njegove crte � ponovo je pala u ni�tavilo, a lice se udaljilo, zaboravilo na sebe, razi�lo se.

 

Isku�enje

1

Ve� tada na� grad je sve vi�e padao u hroni�no sivilo sumraka, obrastao u li�ajeve senki po ivicama, meku plesan i mahovinu boje gro��a.

Tek razvijen iz mrkih dimova i jutarnjih magli � dan se odmah menjao u nisko, �ilibarsko podne, za trenutak postajao proziran i zlatan kao tamno pivo, da posle toga si�e pod mnogokratno ra��lanjenje, fantasti�ne svodove �arenih i prostranih no�i.

Stanovali smo na trgu, u jednoj od onih tamnih ku�a pustih i slepih fasada, koje je tako te�ko me�usobno razlikovati.

To je bio povod stalnih gre�aka. Jer u�av�i jednom u pogre�an trem na pogre�ne stepenice, obi�no se upadalo u pravi lavirint tu�ih stanova, hodnika, neo�ekivanih izlaza na tu�a dvori�ta i zaboravljalo o prvom cilju ekspedicije, da bismo se posle mnogo dana, vra�aju�i se sa stranputica �udnih i spletenih do�ivljaja, jednog sivog osvita usred gri�e savesti setili roditeljske ku�e.

Pun velikih ormana, dubokih otomana, bledih lustera i jevtinih ve�ta�kih palmi, na� stan je postajao sve zanemareniji usled maj�ine lenjosti, koja je sve vreme provodila sede�i u du�anu, i aljkavosti vitkonoge Adele, koja je nenadziravana ni od koga provodila dane pred ogledalima na �irokom toaletu, ostavljaju�i svuda tragove u obliku i��e�ljane kose, �e�ljeva, ba�enih papu�a i steznika.

Stan nije imao odre�eni broj soba, jer se nije pamtilo koliko je od njih bilo iznajmljeno drugim stanarima. �esto je slu�ajno otvarana poneka od tih zaboravljenih soba i nala�ena prazna; stanar se bio davno iselio, a u mesecima nedirnutim fiokama pravljena su neo�ekivana otkri�a.

U donjim sobama su stanovali pomo�nici i �esto u no�i su nas budili njihovi jauci, koje su ispu�tali pod uticajem ko�marnih snova. Zimi je napolju jo� bila gluva no� kad je otac silazio u te hladne i tamne sobe, pla�e�i sve�om stada senki pred sobom, koje su sa obe strane be�ale po podu i zidovima; i�ao je da iz kao kamen tvrdog sna budi spava�e koji su te�ko hrkali.

U svetlosti ostavljene sve�e lenjo su se izvla�ili iz prljave postelje, isturali, sedaju�i na krevetima, bose i ru�ne noge i sa �arapom u rukama se jo� jedan trenutak predavali u�ivanju zevanja � zevanja produ�enog do �ulnog u�ivanja, do bolesnog gr�a nepca, kao pri jakom povra�anju. U uglovima su nepomi�no stajale velike buba�vabe, pove�ane sopstvenom senkom, kojom je svaku od njih optere�ivala sve�a i koja ih nije napu�tala ni onda kada bi koji od tih pljosnatih, bezglavih trupova iznenada po�injao juriti neverovatnim, paukovim begom.

U to vreme je moj otac po�eo poboljevati. De�avalo se ve� prvih nedelja te rane zime da je cele dane provodio u krevetu, okru�en bo�icama, pilulama i trgova�kim knjigama, koje su mu dono�ene iz du�ana. Gorki miris bolesti talo�io se na dnu sobe �ije su tapete gustele tamnijim spletom arabesaka.

Uve�e, kad bi majka dolazila iz du�ana, bivao je uzbu�en i sklon sva�i, prebacivao joj je neta�nost u vo�enju ra�una, dobijao crvene pe�ate na licu i padao u vatru do neura�unljivosti. Se�am se da sam ga jednom, probudiv�i se kasno no�u iz sna, ugledao kako u ko�ulji i bos tr�i ovamo i onamo po ko�nom otomanu, dokumentuju�i na taj na�in svoju ljutnju pred bespomo�nom majkom.

Drugih dana je bio miran i koncentrisan i potpuno utonuo u svoje knjige, duboko zalutao u lavirinte zamr�enih ra�una.

Vidim ga u svetlosti �a�ave lampe, kako �u�i me�u jastucima, ispod velikog izrezbarenog uzglavlja kreveta, sa ogromnom senkom glave na zidu, kako se nji�e u bezglasnom razmi�ljanju.

Ponekad bi izronio iz tih ra�una, kao da je hteo da udahne vazduh, otvarao je usta, neprijatno mljackao jezikom, koji je bio suv i gorak, i bespomo�no se osvrtao, kao da ne�to tra�i.

Tada se de�avalo da s kreveta tiho otr�i u ugao sobe, pod zid, na kome je visio poverljiv instrument. Bila je to neka vrsta klepsidre ili velike staklene boce, podeljene na unce i napunjene tamnom te�no��u. Moj otac se spajao sa tim instrumentom dugim gumenim crevom, nalik na uvijenu, bolesnu pup�anu vrpcu, i tako spojen sa �alosnim aparatom � postajao nepomi�an i koncentrisan, o�i su mu tamnele, a na bledunjavom licu se pojavljivao izraz patnje ili nekog prestupni�kog u�ivanja.

Zatim su opet dolazili dani tihog, napregnutog rada, isprepletanog samotnim monolozima. Dok bi tako sedeo u svetlu stone lampe, me�u jastucima velikog kreveta, a gornji deo sobe rastao u senci aba�ura, koji ga je sjedinjavao sa velikom stihijom gradske no�i iza prozora � ose�ao je, ne gledaju�i, da ga prostranstvo obrasta pulsiraju�om gustinom tapeta, punom �apata, �i�tanja i �u�ketanja. Slu�ao je, ne gledaju�i tu zaveru punu zna�ajnih namigivanja, razvijanih u cve�u u�nih �koljki koje su slu�ale i tamnih usta koja su se sme�kala.

Tada bi prividno jo� ja�e tonuo u rad, brojao i sabirao, boje�i se da otkrije gnev koji je rastao u njemu i bore�i se sa isku�enjem da sa iznenadnim krikom besno jurne u suprotnom pravcu i zgrabi punu pregr�t tih arabeski, tih buketa o�iju i u�iju, koje je no� pustila iz sebe i koje su rasle i mno�ile se, izmamljuju�i sve nove i nove �ibljike i krakove iz materinskog pupka mraka. Umirivao se tek kad bi sa osekom no�i tapete po�injale venuti, savijati se, gubiti li��e i cvetove, jesenje se prore�ivati, propu�taju�i daleko svitanje.

Tada bi, usred cvrkuta ptica sa tapeta, u �uti zimski osvit usnuo na nekoliko sati gustim, crnim snom.

Ve� danima, nedeljama, kad je izgledalo da je utonuo u komplikovane konto-kurente � njegova misao se potajno upu�tala u lavirinte sopstvenih unutra�njosti. Zadr�avao bi dah i oslu�kivao. I kad bi se njegov pogled vra�ao pobledeo i mutan iz tih dubina on bi ga umirivao osmehom. Jo� nije verovao i odbacivao je kao apsurd te zahteve, te predloge, koji su navaljivali na njega.

Danju su to bila kao neka razmi�ljanja i ube�ivanja, duga, jednoli�na rasu�ivanja vo�ena poluglasno i puna humoristi�kih interludija, �eretskih natezanja. Ali no�u su ti glasovi bili strasniji. Zahtev se vra�ao sve ranije i glasnije. �uli smo kako razgovara s bogom, kao da moli za ne�to i brani se od ne�ega, �to je uporno tra�eno i zahtevano.

Dok se jedne no�i taj glas nije digao prete�i i nesavladljivo, zahtevaju�i da ga posvedo�i svojim ustima i utrobom. �uli smo kako je duh u�ao u njega, kako se di�e iz kreveta, dug i sve ve�i proro�kim gnevom, dave�i se bu�nim re�ima, koje je izbacivao kao mitraljez. �uli smo tutnjavu borbe i o�ev jauk, jauk titana slomljenog bedra, koji se jo� podsmeva.

Nikada nisam video starozavetne proroke, ali ugledav�i ovog �oveka, oborenog bo�jim gnevom, �iroko raskre�enog nad ogromnim porculanskim nok�irom, zaslonjenog vihorom ruku, oblakom o�ajni�kih lomatanja, nad kojima se jo� vi�e dizao njegov glas, tu� i tvrd � shvatio sam bo�ji gnev svetih mu�eva.

Bio je to dijalog stra�an kao govor gromova. Lomatanja njegovih ruku su kidala nebo na koma�e, a u pukotinama se pojavljivalo Jehovino lice, puno gneva i bljuju�i psovke. Ne gledaju�i, video sam ga, stra�nog Demijurga, kako le�e�i na tami kao na Sinaju, nasloniv�i se mo�nim rukama na karni�e zavesa, prislanja ogromno lice uz gornja okna prozora, na kojima je pljosnato le�ao njegov �udovi�no mesnat nos.

Slu�ao sam mu glas u prekidima proro�anske tirade moga oca, slu�ao to sna�no re�anje napu�enih usana, od koga su drhtala okna, me�aju�i se sa eksplozijama zakletvi, jadikovki, pretnji moga oca.

S vremena na vreme glasovi su se uti�avali i tiho se gr�ili kao �askanje vetra u mo�nom kaminu, �as opet eksplodirali velikom bu�nom galamom, burom izme�anih jecaja i psovki. Iznenada se prozor otvorio tamnim zevom i plahta mraka pro�e kroz sobu.

U svetlu munje ugledao sam oca u rublju koje je lepr�alo oko njega, kako uz stra�ne psovke sna�nim pljuskom prosipa sadr�inu nok�ira kroz prozor u no� �to je �umela kao �koljka.

2

Moj otac je lagano nestajao, nao�igled svih.

Zgr�en pod velikim jastucima, sa divlje naje�enim �upercima sede kose, razgovarao je poluglasno sa samim sobom, sav utonuo u neke komplikovane unutra�nje afere. Moglo je izgledati da se njegova li�nost raspala na mno�tvo posva�anih i suprotnih ja, jer se glasno sva�ao sa samim sobom, uporno i strasno pregovarao, ube�ivao i molio, a onda je opet izgledalo kao da predsedava skupu mnogobrojnih interesenata, koje je sa najve�om usrdno��u i lepore�ivo��u poku�avao da pomiri. Ali svaki put ti bu�ni sastanci, puni vatrenih temperamenata, na kraju bi se rasturali usred psovki, grdnji i uvreda.

Zatim je do�ao period nekog smirenja, unutra�njeg spokojstva, blage du�evne vedrine.

Opet su veliki folijanti bili ra�ireni po krevetu, po stolu, po podu i neki benediktinski mir rada le�ao je u svetlu lampe nad belom posteljinom kreveta, nad pognutom sedom glavom moga oca.

Ali kad bi se majka kasno uve�e vra�ala iz radnje, otac bi �ivahnuo, pozivao bi je k sebi i s ponosom pokazivao sjajne, �arene slike kojima je bio bri�ljivo izlepio stranice glavne knjige.

Tada smo svi primetili da je otac po�eo iz dana u dan da se smanjuje kao orah, koji se su�i u ljusci.

To nestajanje ni u kom slu�aju nije pratilo i slabljenje snage. Naprotiv, stanje njegova zdravlja, raspolo�enje, pokretljivost pre je izgledalo kao da se popravljaju.

Sada se �esto glasno i cvrkutavo smejao, prosto se zanosio od smeha, ili je kucao u krevet i sam sebi odgovarao �molim� u raznim intonacijama, po �itave sate. S vremena na vreme je silazio sa kreveta, penjao se na orman i �u�e�i pod tavanicom sre�ivao ne�to me�u starudijom, punom r�e i pra�ine.

Ponekad bi sebi namestio dve stolice jednu prema drugoj i upiru�i se rukama na naslonja�e, ljuljao se nogama napred i natrag, tra�e�i sjajnim o�ima u na�im licima izraze divljenja i ohrabrenja. Sa Bogom se izgleda bio sasvim pomirio. Ponekad se no�u u prozoru spavaonice javljalo lice bradatog Demijurga, obliveno tamnim purpurom bengalske svetlosti, i trenutak dobro�udno posmatralo �oveka koji je duboko spavao i �ije je melodi�no hrkanje, tako je izgledalo, putovalo daleko po nepoznatim prostranstvima svetova sna.

Za dugih, polutamnih popodneva te kasne zime moj otac je s vremena na vreme upadao na cele sate u zakutke gusto pretrpane stvarima, uporno tra�e�i ne�to.

I �esto se doga�alo za vreme ru�ka, kad bismo svi seli za sto, da oca nije bilo. Tada bi majka dugo morala vikati: �Jakube!� i udarati ka�ikom o sto, pre no �to bi iza�ao iz nekog ormana, oblepljen krpama pau�ine i pra�ine, besvesna pogleda utonulog u komplikovane, a samo njemu znane probleme, koji su ga mu�ili.

Ponekad bi se popeo na karni�u i zauzimao nepokretan stav ta�no nasuprot velikog ispunjenog kraguja, koji je s druge strane prozora visio na zidu. U tom nepokretnom, �u�e�em polo�aju, zamagljena pogleda i lukavo nasmejana izraza lica ostajao bi �itave sate, da iznenada, kad bi neko u�ao, zalupa rukama kao krilima i zakukuri�e kao petao.

Prestali smo da obra�amo pa�nju na ta osobenja�tva, u koja je iz dana u dan sve vi�e upadao. Oslobo�en skoro sasvim telesnih potreba, ne uzimaju�i nedeljama hranu, svakim danom je sve dublje tonuo u zamr�ene i �udne afere, za koje mi nismo imali razumevanja. Gluv na na�a ube�ivanja i molbe, odgovarao bi odlomcima svog unutra�njeg monologa, �iji tok ni�ta spolja nije bilo u stanju da pomuti. Ve�ito zauzet ne�im, bolesno �ivahan, sa crvenim pe�atima na suvim obrazima, nije nas prime�ivao i previ�ao nas je.

Bili smo navikli na njegovu ne�kodljivu prisutnost, na njegovo tiho pri�anje sa samim sobom, na to detinje cvrkutanje, utonulo u samo sebe, �iji su trileri nekako prolazili preko margina na�eg vremena. Tad je ve� nestajao na mnogo dana, devao se nekuda po zaba�enim kutcima stana i nemogu�e ga je bilo na�i.

Postepeno su ti nestanci prestali da prave utisak na nas, navikli smo na njih i kada bi se posle mnogo dana opet pojavljivao, nekoliko coli manji i mr�aviji, to ne bi za du�e vreme zadr�alo na�u pa�nju. Prosto, prestali smo da ra�unamo s njim, toliko se bio udaljio od svega �to je ljudsko i stvarno. �vor po �vor se odvezivao od nas, ta�ku po ta�ku je gubio veze koje su ga vezivale sa ljudskom zajednicom.

Ono �to je jo� bilo ostalo od njega, ono malo telesnog omota�a i ona pregr�t besmislenih osobenja�tava � mogli su nestati jednog dana, isto onako neprime�eni kao siva gomilica sme�a, koja se skupljala u uglu, i koju je Adela svaki dan iznosila na �ubri�te.

 

Ptice

Stigli su �uti zimski dani puni dosade. Ri�u zemlju pokrivao je pocepan, olinjao, prekratak sne�ni pokriva�. Bio je nedovoljan za mnoge krovove i ovi su stajali crni ili zar�ali, strehe od �indre i biblijski kov�ezi, kriju�i u sebi �a�ava prostranstva tavana � crne, ugljenisane katedrale, naje�ene rebrima rogova, slemenja�a i greda � tamna plu�a zimskih vetrova. Svaki osvit je otkrivao nove dimnjake i bad�e, izrasle u no�i, izduvane od no�nog vetra, crne pi�taljke �avolskih orgulja. Dimni�ari nisu mogli da se odbrane od vrana, koje su nalik na �ivo crno li��e uve�e opsedale grane drve�a kraj crkve, ponovo se dizale, lupaju�i krilima, da najzad padnu na odmor, svaka na odre�eno mesto i na odre�enu granu, a u zoru su odletale u velikim jatima � oblaci �a�i, komadi garevine, talasavi i fantasti�ni, prljaju�i treperavim graktanjem mutno�ute pruge osvita. Dani su otvrdli od zime i dosade, kao pro�logodi�nje vekne hleba. Na�injani su tupim no�evima, bez apetita, s lenjom sanjivo��u.

Otac ve� nije vi�e izlazio iz ku�e. Lo�io je pe�i, prou�avao nikada ispitanu su�tinu vatre, probao slani, metalni ukus i dimljeni miris zimskih vatara, hladno milovanje salamandri, koje su lizale sjajnu �a� u grlu dimnjaka. Sa u�ivanjem je tih dana vr�io sve popravke u gornjim delovima sobe. U bilo koje doba dana mogao se videti kako zgr�en na vrhu lestvica � ne�to majstori�e oko tavanice, oko karni�a visokih prozora, oko kugli i lanaca vise�ih lampi. Po obi�aju molera slu�io se merdevinama kao ogromnim �tulama i ose�ao se dobro u toj pti�joj perspektivi, u blizini nafarbanog neba, arabeski i ptica sa tavanice. Od problema prakti�nog �ivota udaljavao se sve vi�e. Kad bi majka, puna brige i straha zbog njegovog stanja, poku�avala da ga uvu�e u razgovor o poslovima, o isplati najbli�eg �ultimo�, on bi je slu�ao rasejano, pun nemira i sa drhtajima na odsutnom licu. I de�avalo se da bi je naglo prekinuo preklinju�im gestom ruke, da bi otr�ao u ugao sobe, prislonio uvo na pukotinu na podu i sa podignutim ka�iprstima obe ruke, koji su izra�avali najve�u va�nost ispitivanja � oslu�kivao. Tada jo� nismo shvatali tu�nu pozadinu tih osobenja�tava, �alosnog kompleksa, �to je dozrevao u dubini.

Majka nije imala nikakvog uticaja na njega, ali je zato neobi�no po�tovanje i pa�nju ukazivao Adeli. Spremanje sobe je za njega bila velika i va�na ceremonija, i nikad nije propu�tao da bude svedok toga, prate�i s me�avinom straha i bla�enog drhtanja sve Adeline manipulacije. Svim njenim delatnostima je pripisivao dublje, simboli�no zna�enje. Kad bi devojka mladim i smelim pokretima vukla �etku na dugoj dr�ci po podu, to je bilo skoro iznad njegove mo�i. Iz njegovih o�iju su se tada lile suze, lice mu se zacenjivalo od tihog smeha, a telo mu je tresao slatki gr� orgazma. Njegova osetljivost na golicanje i�la je do ludila. Dovoljno je bilo da Adela pru�i prema njemu prst sa pokretom koji je ozna�avao golicanje i on bi ve� u divljem strahu be�ao kroz sve sobe, lupaju�i za sobom vratima, da najzad u poslednjoj potrbu�ke padne na krevet i previja se u gr�evima smeha pod uticajem same unutra�nje predstave kojoj nije mogao da se odupre. Zahvaljuju�i tome, Adela je imala skoro neograni�enu vlast nad ocem.

U to vreme smo prvi put primetili kod oca interesovanje za �ivotinje. U po�etku je to bila strast lovca i umetnika istovremeno, bila je mo�da tako�e i dublja, zoolo�ka simpatija bi�a prema srodnim, a tako razli�itim formama �ivota, eksperimentisanje u neisprobanim registrima �ivota. Tek u kasnijoj fazi ta stvar je uzela neobi�an, komplikovan, duboko gre�an i protivprirodan obrt, kojeg je bolje bilo ne izvla�iti na svetlost dana.

Po�elo je to od le�anja na pti�jim jajima.

Ula�u�i veliki trud i novac, nabavljao je otac iz Hamburga, Holandije, iz afri�kih zoolo�kih stanica oplo�ena pti�ja jaja, na kojima je nasa�ivao ogromne belgijske koko�ke. Bio je to veoma zanimljiv postupak i za mene � to izleganje pili�a, pravih �udovi�ta po obliku i boji. U tim �udovi�tima, fantasti�nih kljunova, koji su se odmah po ro�enju �iroko otvarali pro�drljivo �i�te�i �eljustima grla, u tim gu�terima ne�nog, nagog tela grbavaca, nije mogu�e bilo prepoznati � budu�e paunove, fazane, tetrebe i kondore. Sme�ten u kotarice, u vatu, taj zmajev nakot dizao je na tankim �ijama glave, zarasle u belinu, cvile�i bezglasno nemim grlima. Moj otac je i�ao du� polica u zelenoj kecelji, kao vrtar du� staklenih leja sa kaktusima i vabio iz ni�tavila te slepe mehure, u kojima je pulsirao �ivot, te bedne trbuhe, koji su spoljni svet primali samo u obliku jela, te izrasline �ivota, �to su pipaju�i puzile ka svetlu. Nekoliko nedelja kasnije, kad su se ti slepi pupoljci otvorili prema svetlu, sobe su se ispunile �arenim �agorom, treptavim cvrkutom svojih novih stanara. Spu�tali su se na karni�e zavesa, op�ivnice ormana, gnezdili se u gusti�u cinkanih grana i arabesaka mnogostrukih vise�ih lampi.

Kad je otac studirao velike ornitolo�ke priru�nike i prevrtao �arene tablice, izgledalo je kao da te pernate fantazme pole�u iz njih i pune sobu �arenom lupom krila, koma�em purpura, krpama safira, bakarne r�e i srebra. Za vreme hranjenja �inile su na podu �arenu talasavu leju, �ivi �ilim, koji se pri ne�ijem neopreznom ulazu rasturao na pokretne cvetove, koji su lupali krilima u vazduhu, da se na kraju porazme�taju u gornjim regionima sobe. U pam�enju mi je naro�ito ostao jedan kondor, ogromna ptica gola vrata, sme�urana lica prepuna izraslina. Bio je to lepr�avi asketa, budisti�ki lama, pun nepokolebljivog dostojanstva u celom dr�anju, koji se upravljao po gvozdenom ceremonijalu svog velikog roda. Kad je sedeo nasuprot ocu, nepomi�an u svojoj monumentalnoj poziciji prastarih egipatskih bo�anstava, sa okom prevu�enim beli�astom opnom, koju je sa strane navla�io na zenice, da bi se u potpunosti zatvorio u kontemplaciji svoje dostojanstvene samo�e � sa svojim kamenim profilom li�io je na starijeg brata moga oca. Ista materija tela, stegna i zbr�kane tvrde ko�e, isto sasu�eno i ko��ato lice, iste, duboke, o�ne duplje koje su postale nalik na rogove. �ak i ruke, sna�nih �lanaka duge, mr�ave o�eve �ake, s ispup�enim noktima, imale su svoj analogon u kondorovim kand�ama. Nisam mogao da se oslobodim utiska, vide�i ga tako uspavana, da imam pred sobom mumiju � sasu�enu i zato smanjenu mumiju moga oca. Mislim da ni maj�inoj pa�nji nije izmakla ta neobi�na sli�nost, iako nikad nismo pokretali tu temu. Karakteristi�no je da je kondor upotrebljavao isti no�ni sud koji je upotrebljavao i moj otac.

Ne zadr�avaju�i se samo na izleganju sve novih i novih primeraka, moj otac je prire�ivao pti�je svadbe na tavanu, slao je svata, privezivao u otvorima i rupama tavana privla�ne, �e�njive verenike i postigao ustvari to da je krov na�e ku�e, ogromni, �iljati krov od �indre, postao prava pti�ja gostionica. Nojev kov�eg, na koji su sletale sve vrste krilatih stvorenja iz dalekih krajeva. �ak dugo vremena posle likvidacije pti�jeg doma�instva u pti�ijem svetu se sa�uvala ta tradicija na�e ku�e i za vreme prole�nih seoba �esto su se na krov spu�tala �itava mno�tva �dralova, pelikana, paunova i svakojakih ptica.

Taj poduhvat je me�utim ubrzo � posle kratkog perioda sjaja � dobio tu�ni obrt. Uskoro se pokazalo da je neophodno premestiti oca u dve sobe u potkrovlju, koje su slu�ile kao skladi�te stare�i. Odande je ve� od ranog jutra dopiralo sme�ano kliktanje pti�jih glasova. Drvene kutije soba na tavanu, potpomagane rezonansom krovnog prostora, tre�tale su od �uma, lupe krila, pevanja, mamljenja i klokota. Tako smo oca za nekoliko nedelja izgubili iz vida. Samo bi retko silazio u stan i tada smo mogli primetiti da je izgledao kao da se smanjio, omr�aveo i skupio. Ponekad bi zaboraviv�i gde je, skakao sa stolice kraj stola i lupaju�i rukama kao krilima, otegnuto pevao, a o�i bi mu se prevla�ile belom maglinom. Zatim bi se, zasti�en, smejao zajedno sa nama i poku�avao da taj incident okrene na �alu.

Jednom za vreme generalnog spremanja neo�ekivano se u o�evom pti�ijem carstvu pojavila Adela. Pojaviv�i se na vratima, po�ela je da lomi ruke nad smradom, koji se dizao u vazduhu, i nad gomilama izmeta, koji je pokrivao pod, stolove i name�taj. Odlu�iv�i se brzo, otvorila je prozor, posle �ega je uz pomo� duge �etke celu pti�ju masu naterala u sumanuto kru�enje. Podigla se paklena magla perja, krila i piske, u kojoj je Adela, nalik na razbesnelu Menadu, zatvorena u krug doma�aja svoga �tapa, igrala igru uni�tenja. Zajedno sa pti�jom gomilom, lupaju�i rukama, poku�avao je prepla�eno da se digne u vazduh i moj otac. Krilata magla se lagano prore�ivala, dok na kraju na boji�tu nije ostala sama Adela, iscrpena, zaduvana i moj otac zbunjena i zasti�ena izraza lica, spreman da prihvati svaku kapitulaciju.

Trenutak kasnije moj otac je silazio sa stepenica svoga dominijuma � slomljen �ovek, kralj izgnanik, koji je izgubio presto i vladavinu.

 

Manekeni

To pti�je preduze�e moga oca bila je poslednja eksplozija �arenila, poslednji sjajni kontramar� fantazije, koji je taj nepopravljivi improvizator, taj ma�evalac ma�te poveo na �an�eve i opkope jalove i prazne zime. Tek danas shvatam samotno juna�tvo s kojim je on sam objavio rat beskrajnoj stihiji dosade koja je mu�ila grad. Li�en svake pomo�i, bez priznanja s na�e strane, taj �udni �ovek branio je stvar poezije. Bio je �udesan mlin u �ije mu�njake su padale mekinje praznih sati, da u njegovim �lebovima procvetaju svim bojama i mirisima isto�nog korenja. Ali, navikli na sjajno ma�ioni�arstvo tog metafizi�kog magi�ara, bili smo skloni da se upoznajemo sa vredno��u njegove suverene magije, koja nas je spasavala od letarga praznih dana i no�i. Adeli niko ni�ta nije prebacio za njen besmisleni i tupi vandalizam. Naprotiv, ose�ali smo neko nisko zadovoljstvo, sramnu satisfakciju �to je ukro�eno ovo preobilje u kome smo lakomo u�ivali, dok se nismo zasitili, da bismo se posle perfidno izvukli od odgovornosti za njega. A mo�da je u toj izdaji bilo i tajnog poklona upu�enog pobednici Adeli, kojoj smo pripisivali neku misiju i posledni�tvo sile vi�eg reda. Izdat od svih, otac se bez borbe povukao sa mesta svoje nekada�nje slave. Ne ukrstiv�i �pade, predao je u neprijateljske ruke domen svog nekada�njeg sjaja. Dobrovoljni izgnanik se povukao u praznu sobu na kraju trema i u�an�io u samo�u.

Zaboravili smo na njega.

Ponovo nas je sa svih strana opkolilo tu�no sivilo grada, procvetavaju�i u prozorima tamnim li�ajem osvita, parazitskom gljivom sumraka, koji su prerastali u meko krzno dugih zimskih no�i. Sobne tapete, lako olabavljene za vreme onih dana i otvorene za �arene letove one krilate gomile, ponovo su se zatvorile u same sebe, zgusnule upli�u�i se u monotoniju gorkih monologa.

Lampe su pocrnele i uvele kao stare bodlje i dra�. Sada su visile otupele i svadljive, tiho zveckaju�i kristali�ima stakla kad bi neko pipaju�i prolazio kroz sumrak sobe. Uzalud je Adela u sve krakove tih lampi postavila �arene sve�e, jadni surogat, bledu uspomenu sjajnih iluminacija, kojim su jo� nedavno cvetali njihovi vrtovi. Ah! Kuda se delo to cvrkutavo pupljenje, to �urno i fantasti�no zametanje plodova u buketima tih lampi, iz kojih su kao iz �arobnih torti uz prasak poletale krilate fantazme, razbijaju�i vazduh na talije magi�nih karata, rasipaju�i ih u �aren pljesak, prepun gustih krlju�ti lazura, paunovog, papagajskog zelenila, metalnih odsjaja, izvla�e�i u vazduhu linije i arabeske, treptave tragove letova i kru�enja, razvijaju�i �arene lepeze zamahnutih krila koji su se odr�avali jo� dugo posle preleta u bogatoj i sjajnoj atmosferi. Jo� i sada su se u dubini posivele aure krili odjeci i mogu�nosti �arenih blesaka, ali niko nije flautom bu�io, svrdlom uznemiravao pomu�ene slojeve vazduha.

Te nedelje su proticale u znaku �udne sanjivosti.

Kreveti po ceo dan nezastrti, pretrpani posteljinom izgu�vanom i uvaljanom od te�kih snova, stajali su kao duboke la�e spremne da otplove u mokre i slo�ene lavirinte neke crne Venecije bez zvezda. U gluvo jutro Adela nam je donosila kafu. Lenjo smo se odevali u hladnim sobama, pri svetlu sve�e koja se mnogokratno ogledala u crnim oknima prozora. Ta jutra su bila puna smu�enog kretanja, dugog tra�enja po raznim fiokama i ormanima. Po celom stanu se �ulo �ljapkanje Adelinih papu�ica. Kalfe su palile fenjere, uzimale iz maj�inih ruku klju�eve od radnje i izlazile u gust, uzvitlani mrak. Majka nije mogla da iza�e nakraj s toaletom. Sve�e su dogorevale u sve�njaku. Adela bi se zamajala negde u dalekim sobama ili na tavanu, gde je prostirala rublje. Nemogu�e je bilo dozvati je. Jo� mlada, mutna i prljava vatra u pe�i lizala je hladne, sjajne izrasline �a�i u grlu dimnjaka. Sve�a se gasila, soba je tonula u mrak. S glavama na stolnjaku, izme�u ostataka doru�ka padali smo poluodeveni u san. Le�e�i licima na krznenom trbuhu mraka, otplivali bismo na njegovom talasavom dahu u bezzvezdano ni�tavilo. Budilo nas je �umno Adelino spremanje. Majka nije mogla da iza�e nakraj sa toaletom. Pre no �to bi zavr�ila sa �e�ljanjem, pomo�nici su se vra�ali na ru�ak. Mrak na trgu je dobijao boju zla�anog dima. U jednom trenutku iz tog dimnog meda, iz tih mutnih �ilibara, mogle su se razviti boje najlep�eg popodneva. Ali sre�ni trenutak je prolazio, amalgam osvita je precvetavao, narasli ferment dana, skoro ve� zavr�en, ponovo je padao u nemo�no sivilo. Sedali smo za sto, pomo�nici su trljali ruke crvene od hladno�e i, iznenada, proza njihovih razgovora donosila je odjednom puni dan, sivi i prazni utorak, dan bez tradicije i bez lika. Ali kada se na stolu javljala �inija sa ribom u staklastim pihtijama, dve velike ribe koje su le�ale jedna pored druge, glavama prema repovima kao figura zodijaka, raspoznavali smo u njima grb toga dana, kalendarski amblem bezimenog utorka, i �urno smo ga delili izme�u sebe, puni olak�anja, �to je dan u njemu na�ao svoj lik.

Pomo�nici su ga jeli pobo�no, s dostojanstvom kalendarske ceremonije. Miris bibera se �irio po sobi. A kad bismo hlebom pokupili ostatak pihtija sa svojih tanjira, u mislima pretresaju�i heraldiku slede�ih dana u nedelji, a u �iniji bi ostale samo glave sa iskuvanim o�ima � svi bismo ose�ali da je dan savladan zajedni�kim snagama i da se sa ostatkom vi�e nije ra�unalo.

Ustvari sa tim ostatkom koji joj je bio predat na milost i nemilost, Adela se nije mnogo cifrala. Uz lupu lonaca i pljuskove hladne vode energi�no je likvidirala tih nekoliko sati do sumraka, koje bi majka prespavala na otomanu. Za to vreme je u trpezariji ve� pripreman dekor ve�eri. Polda i Paulina, �valje, �irile bi se u njoj sa rekvizitima svoga faha. Uneta na njihovim ramenima, ulazila bi u sobu �utljiva, nepokretna gospo�a od dlaka i krpa s drvenom kuglom mesto glave. Ali postavljena u ugao, izme�u vrata i pe�i, ta tiha dama postajala je gospodar situacije. Iz svoga ugla, stoje�i mirno, �utke je nadzirala rad devojaka. Puna kriticizma i nemilosti primala je njihovo obigravanje i umiljavanja, s kojim su se spu�tali pred njom na kolena, mere�i delove haljine, obele�ene belim fircom. Pa�ljivo i strpljivo su slu�ile �utljivi idol, koga ni�ta nije moglo zadovoljiti. Taj moloh je bio neumoljiv, kako samo mogu biti �enski molosi, i stalno ih je ponova slao na posao, a one, vretenaste i vitke, nalik na drvene kaleme sa kojih se odvija konac, i tako pokretljive kao oni, baratale su ve�tim rukama iznad te gomile svile i sukna, �u�kale ma�inom, pritiskuju�i pedal lakiranom, jevtinom ko�icom, a oko njih je rasla gomila otpadaka, raznobojnih ostataka i krpica, kao ispljuvane ljuske i pleva oko dva prefinjena i rasipna papagaja. Krive �eljusti makaza otvarale su se sa �kripom, kao kljunovi tih �arenih ptica.

Devojke su nemarno gazile po �arenim par�i�ima, gacaju�i besvesno kao po smetli�tu nekog mogu�eg karnevala, u staretinarnici neke neostvarene maskarade. Otresale su krpice sa sebe smeju�i se nervozno, o�ima su golicale ogledala. Njihove du�e, brzo �arobnja�tvo njihovih ruku nije bilo u dosadnim haljinama, koje su ostajale na stolu, nego u tim stotinama odse�enih komadi�a, u tom lakomislenom i pla�ljivom iverju, kojim su mogli zasuti ceo grad, kao �arenom fantasti�nom me�avom. Iznenada bi im postalo vru�ina pa su otvarale prozor, da bi u nestrpljivosti svoje samo�e, u gladi stranih lica, videle makar i bezimeno lice pritisnuto uz prozor. Hladile su za�arene obraze pred zimskom no�i koja je nadolazila iza zavesa � otkrivale su vrela dekoltea, pune uzajamne mr�nje i rivalstva, spremne da se bore za pjeroa kog bi im tamni dah no�i bacio na prozor. Ah! kako su malo one tra�ile od stvarnosti. Sve su imale u sebi, imale su i previ�e svega u sebi. Ah! bio bi im dovoljan pjero ispunjen piljevinom, jedno dve re�i, na koje su odavna �ekale, da bi mogle da u�u u svoju davno pripremljenu ulogu, onu koja se odavno gurala na usta, punu slatke i stra�ne gor�ine, koja ih je divlje uzbu�ivala, kao stranice romana gutane po no�i zajedno sa suzama ronjenim niz crvene pe�ate na licu.

Za vreme jednog od svojih ve�ernjih lutanja po stanu, preduzetih za vreme Adelina odsustva, moj otac je nabasao na tu tihu ve�ernju seansu. Trenutak je stajao u tamnim vratima susedne sobe, s lampom u rukama, op�aran scenom punom groznice i crvenih pe�ata na licu, tom idilom od pudera, �arene hartije i propina, kojoj je kao pozadina puna zna�enja bila postavljena zimska no� �to je disala izme�u dignutih prozorskih zavesa. Stavljaju�i nao�are, pribli�io se na nekoliko koraka i obi�ao oko devojaka, osvetljavaju�i ih lampom podignutom u ruci. Promaja iz otvorenih vrata podigla je zavese na prozoru, devojke su dozvoljavale da ih razgleda, njihaju�i se u bedrima, svetlucaju�i emaljem o�iju, lakom �kripavih papu�ica, kop�ama podvezica pod haljinom podignutom od vetra; krpice po�e�e be�ati po podu, prema otvorenim vratima tamne sobe, kao pacovi, a moj otac je pa�ljivo posmatrao ta stvorenja �to su be�ala, �apu�u�i poluglasno: �Genus avium � ako se ne varam scansores ili pistacci... u najve�oj meri dostojne pa�nje.�

Taj slu�ajan susret bio je po�etak cele serije seansi, za vreme kojih je moj otac brzo uspeo da op�ara obe devojke lepotom svoje pre�udne li�nosti. Pla�aju�i mu za punu galanteriju i duhovitu konverzaciju kojom im je ispunjavao praznine ve�eri � devojke su dozvoljavale strasnom istra�iva�u da studira strukturu njihovih vitkih � jednostavnih, malih tela. To se de�avalo u toku konverzacije, s dostojanstvom i elegancijom, koja je najrazli�itijim ta�kama tih ispitivanja oduzimala njihovu dvosmislenost. Smi�u�i �arapu sa Paulininog kolena i zaljubljenim o�ima prou�avaju�i sa�etu i plemenitu konstrukciju pregiba, moj otac bi govorio: �Kako je puna lepote i kako sre�na forma �ivota koju su gospo�ice izabrale. Kako je lepa i prosta teza koja vam je data da je izrazite svojim �ivotom. Ali zato s kakvim majstorstvom, s kakvom delikatno��u vi izvr�avate taj zadatak. Kad bih, odbacuju�i po�tovanje pred Stvoriteljem, hteo da se malo zabavim kritikom stvorenja, vikao bih � manje sadr�aja, vi�e forme! Ah, kako bi svetu bilo lak�e od tog gubitka sadr�aja. Vi�e skromnosti u namerama, vi�e uzdr�ljivosti u pretenzijama � gospodo Demijurzi � i svet bi bio savr�eniji!� vikao je moj otac ba� u trenutku kad je njegov dlan izvla�io beo Paulinin list iz �arape. Tog trenutka u otvorenim vratima trpezarije pojavila se Adela nose�i poslu�avnik sa u�inom. Bio je to prvi susret te dve neprijateljske sile posle velikog obra�una. Svi mi koji smo prisustvovali tom susretu, pre�iveli smo trenutak velikog straha. Bilo nam je neiskazivo neprijatno �to �emo biti svedoci novog poni�enja i tako ve� te�ko pogo�enog �oveka. Moj otac se digao sa kolena veoma zbunjen, njegovo lice je pokrivao talas sve tamnije navale stida. Ali se Adela neo�ekivano pokazala na visini situacije. Osmehnuta je pri�la ocu i kvrcnula ga u nos. Na taj znak Polda i Paulina su radosno zatap�ale, zalupale nogama i obesiv�i se s obe strane o o�eve ruke, obigrale unaokolo sto sa njim. Na taj na�in, zahvaljuju�i dobrom srcu devojaka u op�toj veselosti, razvejan je za�etnik neprijatnog konflikta.

To je bio po�etak veoma interesantnih i �udnih predavanja, koja je moj otac, nadahnut �arom tog malog i nevinog auditorija, dr�ao slede�ih nedelja ove rane zime.

Zaslu�uje pa�nju to kako su se u dodiru sa tim neobi�nim �ovekom sve stvari povla�ile nekako do korena svoje biti, obnavljale svoju pojavu �ak do metafizi�kog jezgra, vra�ale se nekako ka prvobitnoj ideji, da bi je u toj ta�ki izdale i pre�le u one sumnjive rizi�ne dvosmislene regione koje �emo ovde kratko nazvati regionima velike jeresi. Na� herezijarh je i�ao kroz stvari kao magnetizer, zara�uju�i ih i zavode�i svojim opasnim �arom. Treba li da i Paulinu nazovem njegovom �rtvom? Tih dana ona je postala njegova u�enica, adept njegovih teorija, model njegovih eksperimenata.

Ovde �u se postarati da sa potrebnom oprezno��u, i izbegavaju�i sablazni, izlo�im tu preterano jereti�ku doktrinu, koja je u to vreme na duge mesece op�arala moga oca i zagospodarila svim onim �to je preduzimao.

 

Traktat o manekenima
ili
Druga knjiga Postanja

Demijurg � govorio je moj otac � nema monopol stvaranja � stvaranje je privilegija svih duhova. Materiji je data beskrajna plodnost, neiscrpljiva �ivotna snaga isku�enja koja nas mami da ne�emu dajemo formu. U dubini materije formiraju se nejasni osmesi, stvaraju se napetosti, zgu�njavaju se probe oblika. Cela materija se talasa od beskrajnih mogu�nosti koje kroz nju prolaze lakim drhtajima. �ekaju�i na �ivotvoran dah duha, ona se preliva u sebi bez kraja, ku�a hiljadama slatkih okruglina i meko�a, koje u slepim ma�tanjima ra�a iz sebe.

Li�ena sopstvene inicijative, �ulno podatna, �enski plasti�na, popustljiva prema svim impulsima, ona predstavlja teren van zakona, otvara za svakojake vrste �arlatanstva i diletantizama domen svakojakih zloupotreba i sumnjivih demijur�kih manipulacija. Materija je najpasivnije i najneza�ti�enije bi�e u kosmosu. Svako je mo�e mesiti, formirati, svakom je poslu�na. Sve organizacije materije su i labave, lako se mogu unazaditi i rasturiti. Nema nikakvog zla u redukciji �ivota na druge ili nove forme. Ubistvo nije greh. Ono je �esto puta neophodno nasilje nad otpornim i okamenjenim formama �ivota, koje su prestale da budu zanimljive. U interesu zanimljivog i va�nog eksperimenta ono �ak mo�e pretpostavljati zaslugu. To je polazna ta�ka za novu apologiju sadizma.

Moj otac je bio neiscrpan u glorifikaciji tog tako �udnog elementa, kakav je materija. Nema mrtve materije � u�io je on � mrtvilo je samo privid iza koga se skrivaju nepoznate forme �ivota. Skala tih formi je beskrajna, a prelivi i nijanse neiscrpljive. Demijurg je posedovao va�ne i interesantne stvarala�ke recepte. Zahvaljuju�i njima, stvorio je mno�tvo vrsta koje se obnavljaju sopstvenom snagom. Ko zna da li �e ti recepti ikada biti rekonstruisani. Ali to je nepotrebno, jer ako bi se �ak te klasi�ne metode kreacije pokazale jednom zauvek kao nedostupne, ostaju izvesne ilegalne metode, ceo jedan beskraj jereti�kih i prestupni�kih metoda.

Ukoliko se otac od tih op�tih principa kosmogonije vi�e pribli�avao terenu svojih u�ih interesovanja, utoliko mu se glas spu�tao do prodornog �apata, izlaganje mu je postojalo sve te�e i zamr�enije, a zaklju�ci, do kojih je dolazio, gubili su se u sve sumnjivijim i rizi�nijim regionima. Njegova gestikulacija je dobijala ezoteri�nu sve�anost. Zatvarao bi jedno oko, stavljao dva prsta na �elo, lukavost njegovog pogleda postojala bi prosto neverovatna. Tom lukavo��u se uvla�io u svoje sagovornice, cinizmom tog pogleda silovao je najstidljivije, najintimnije rezerve u njima i dostizao ih je, dok su one izmicale, u najdubljem skloni�tu, pritiskivao ih uza zid i golicao, grebao ironi�nim prstom, dok ne bi izgolicao blesak razumevanja i smeha, smeha priznanja i sporazuma, kojim se na kraju moralo kapitulirati.

Devojke su sedele nepomi�no, lampa je dimila, sukno je ispod igle ma�ine davno bilo skliznulo, a ma�ina je caktala prazno, pro�ivaju�i crno bezzvezdano sukno, �to se odvijalo iz crne bale no�i iza prozora.

Suvi�e dugo smo �iveli pod terorom nedosti�nog savr�enstva Demijurga � govorio je moj otac � suvi�e dugo je savr�enstvo njegovog dela paralisalo na�e sopstveno stvarala�tvo. Ne �elimo da mu konkuri�emo. Nemamo ambicije da ga dostignemo. Ho�emo da budemo tvorci u sopstvenoj ni�oj sferi, �elimo za sebe stvarala�tvo, �elimo stvarala�ko bla�enstvo, �elimo � jednom re�ju � demijurgiju. � Ne znam u �ije je ime moj otac proklamovao te postulate, kakva zajednica, kakva korporacija, sekta ili zakon, svojom solidarno��u je davala patos njegovim re�ima. �to se nas ti�e mi smo bili daleko od svakih demijur�kih pretenzija.

Me�utim, moj otac je bio razvio program te druge demijurgije, sliku te druge generacije stvorenja, koja je imala da zauzme stav otvorene opozicije prema vladaju�oj eposi. Nije nam stalo � govorio je � do dela dugog daha, do bi�a na daleku metu. Na�e kreature ne�e biti junaci romana u mnogo tomova. Njihove uloge �e biti kratke, lapidarne, njihovi karakteri � bez daljih planova. �esto radi jednog gesta, radi jedne re�i lati�emo se truda da bismo im dali �ivot na jedan trenutak. Priznajemo otvoreno: te�i�te ne�emo bacati na trajnost i solidnost izrade, na�a dela �e biti kao provizorna, napravljena za jedan put. Ako to budu ljudi, da�emo im, na primer, samo jednu stranu lica, jednu ruku, jednu nogu, naime, onu koja �e im u njihovoj ulozi biti potrebna. Bilo bi sitni�arenje brinuti se za drugu nogu koja ne ulazi u igru. Odnatrag mogu prosto biti za�ivene platnom ili okre�ene. Na�a ambicija bi�e sadr�ana u slede�oj gordoj devizi: za svaki gest drugi glumac. Za svaku re�, svaki �in da�emo �ivot drugom �oveku. Takav je na� ukus, to �e biti svet po na�oj volji. Demijurg je u�ivao u prefinjenim, savr�enim i komplikovanim materijalima, mi dajemo prvenstvo lo�em kvalitetu. Prosto nosi nas, odu�evljava jevtino�a, ni�tavnost, bezvrednost materijala. Shvatate li, pitao je moj otac, duboki smisao te slabosti, te strasti prema �arenoj hartiji, prema papier mâché, prema farbi od laka, prema ku�inama i piljevini? To je � govorio je s bolnim osmehom � na�a ljubav prema materiji kao takvoj, prema njenoj meko�i i poroznosti, prema njenoj jedinoj, misti�noj konzistenciji. Demijurg, taj veliki majstor i umetnik, �ini je nevidljivom, nare�uje joj da se izgubi pod igrom �ivota. Mi, naprotiv, volimo njen �krgut, njenu otpornost, njenu lutkastu nezgrapnost. Volimo da pod svakim gestom, pod svakim pokretom vidimo njen te�ki napor, njenu nemo�, njenu slatku nezgrapnost.

Devojke su sedele nepokretne, staklenih o�iju. Njihova lica su bila izdu�ena i otupela od slu�anja, obrazi pokriveni crvenim pe�atima, te�ko je bilo toga trenutka oceniti da li spadaju u prvu ili drugu generaciju stvorenja. Jednom re�ju � zaklju�ivao je moj otac � ho�emo da drugi put stvorimo �oveka, po obrazu i podobiju manekena.

Tu, radi vernosti izve�ta�a, moramo opisati jedan sitan i bezna�ajan incident koji se desio na tom mestu predavanja i kome ne pridajemo nikakvu va�nost. Taj incident, sasvim nerazumljiv i besmislen u datom nizu doga�aja, mo�e se mo�da objasniti kao neka vrsta rudimentarnog automatizma, bez antecedencija i bez kontinuiteta, kao neka vrsta zlobnosti objekta prenete u psihi�ku oblast. Savetujemo �itaocu da ga isto tako lakomisleno ignori�e, kao �to �inimo i mi. Evo njegovog toka:

U trenutku kad je moj otac izgovarao re� �maneken�, Adela je pogledala na ru�ni sat, posle �ega se sa Poldom sporazumela o�ima. Sada se zajedno sa stolicom pomakla za jedan pedalj napred, podigla rub haljine, lagano ispru�ila stopalo u pripijenoj crnoj svili i ispru�ila ga kao zmijsku glavu.

Tako je sedela sve vreme te scene, sasvim ukru�eno, velikih o�iju koje su treptale, jo� dubljih od lazura atropina, sa Poldom i Paulinom sa obe strane. Sve tri su ra�irenih o�iju gledale moga oca. Moj otac se naka�lja, u�uta, sagnu se i naglo veoma pocrvene. U jednom trenutku crte njegova lica, malo�as tako razbaru�ene i pune vibracije, slo�i�e se u pokorne linije.

On � nadahnuti herezijarh, jedva pu�ten iz vihora zanosa � naglo se zgr�io u sebi, pao i sklup�ao se. A mo�da su ga zamenili drugim. Ovaj drugi je sedeo uko�eno, veoma crven, spu�tenih o�iju. Gospo�ica Polda je pri�la i sagnula se nad njim. Tap�u�i ga lako po ple�ima, govorila je tonom blagog hrabrenja: �Jakub �e biti pametan, Jakub �e poslu�ati, Jakub ne�e biti tvrdoglav. No, molim... Jakube, Jakube... �

Ispru�ena Adelina papu�ica je lako podrhtavala i sijala se kao zmijin jezi�ak. Moj otac se digao lagano i spu�tenih o�iju, po�ao korak napred, kao automat, i skljokao se na kolena. Lampa je �i�tala u ti�ini, u gusti�u tapeta su tamo-amo leteli zna�ajni pogledi, �apati otrovnih jezika, misli u cik-cak linijama...

 

Traktat o manekenima
Nastavak

Slede�e ve�eri otac je s obnovljenom �ivo��u nastavio svoju tamnu i zamr�enu temu. Mre�a njegovih bora razvijala se i zavijala sa rafinovanom lukavo��u. Ali ponekad je inspiracija �irila krugove njegovih bora, koje su rasle nekom ogromnom, uskovitlanom grozom, odlaze�i u �utljivim volutama u dubinu zimske no�i. Figure panoptikuma, moje gospo�ice � po�eo je � kalvarijske parodije manekena, ali �ak i u tom obliku �uvajte se, lako je tretirati. Materija ne zna za �alu. Ona je uvek puna tragi�nog dostojanstva. Ko se usu�uje da misli da se mo�e igrati sa materijom, da se ona mo�e formirati �ale radi, da �ala ne urasta u nju, ne uvla�i se odmah kao sudbina, kao predodre�enje? Da li predose�ate bol, potmulu patnju te marionete, koja ne zna za�to je to, za�to mora da traje u toj silom name�tenoj formi, koja je parodija? Shvatate li mo� izraza, forme, izgleda, tiranske samovolje, s kakvom se on baca na bespomo�nu kladu i savla�uje je, kao sopstvena, tiranska, svirepa du�a? Dajte nekoj glavi od ku�ina i platna izraz gneva i ostavite je sa tim gnevom, sa tim gr�em, sa tom napeto��u jednom zauvek, zatvorenu sa slepim besom, za koji nema oseke. Gomila se smeje toj parodiji. Pla�ite, moje gospo�ice, nad sopstvenom sudbinom, vide�i bedu zarobljene materije, koja ne zna �ta je i za�to postoji, kuda vodi taj gest, koji joj je jednom zauvek dat.

Gomila se smeje. Shvatate li stra�an sadizam, opojnu, demijur�ku okrutnost tog smeha? Jer plakati nam, moje gospo�ice, treba nad sopstvenom sudbinom kad vidimo tu bedu materije, silovane materije, nad kojom je izvr�eno stra�no bespravlje. Odatle po�inje, moje gospo�ice, stra�na snaga svih luda�kih golema, svih marioneta, tragi�no zami�ljenih nad svojom sme�nom grimasom.

Eno anarhiste Lukenija, ubice carice Elizabete, eno Drage, demonske i nesre�ne kraljice Srbije, eno genijalnog mladi�a, nade i ponosa roda, koga je upropastio nesre�ni porok onanije. O, ironijo tih naziva, tih obmana!

Da li u toj marioneti zaista ima ne�to od kraljice Drage, njen dvojnik, makar najdalja senka njenog bi�a? Ta sli�nost, ta obmana, taj naziv nas umiruje i ne dozvoljava nam da pitamo, ko je sam po sebi taj nesre�ni stvor. A ipak to mora biti neko, moje gospo�ice, neko anoniman, neko stra�an, neko nesre�an, neko, ko u svom gluvom �ivotu nikad ni�ta nije �uo o �ivotu kraljice Drage...

Jeste li �uli no�u stra�no zavijanje tih vo�tanih marioneta, zatvorenih u va�arske �atore, �alosni hor tih trupova od drveta i porculana, koji udaraju pesnicama u zidove svojih tamnica?

Na licu moga oca, uzbu�enog strahotom stvari, koje je izvukao iz tame, stvorio se vir bora, levak koji je rastao u dubinu, na �ijem dnu je gorelo stra�no proro�ko oko. Njegova brada se �udno naje�ila, �uperci i �etkice kose, koji su �ikljali iz bradavica, iz mlade�a, iz nozdrva, naje�ili su se na svojim korenovima. Tako je stajao uko�en, u�arenih o�iju, dr��u�i od unutra�njeg uzbu�enja, kao automat, koji je zapeo i zastao na mrtvoj ta�ki.

Adela je ustala sa stolice i zamolila nas da za�murimo na ono �to �e se za trenutak dogoditi. Zatim je pri�la ocu i sa rukama na bedrima, sa izgledom netaknute odlu�nosti, zatra�ila veoma jasno...

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Gospo�ice su sedele uko�eno, spu�tenih o�iju, u nekoj �udnoj zaprepa��enosti...

 

Traktat o manekenima
Zavr�etak

Jedne od slede�ih ve�eri moj otac je ovim re�ima nastavio dalje predavanje:

� Nisam o tim otelovljenim nesporazumima, nisam o tim va�nim parodijama, moje gospo�ice, plodovima prosta�ke i vulgarne neuzdr�ljivosti � hteo da govorim objavljuju�i svoje predavanje o manekenima. Ne�to drugo sam imao na umu.

Tu je moj otac pred na�im o�ima po�eo da gradi sliku te njegove u snu vi�ene generatio aequivoca, nekog pokolenja samo poluorganskih bi�a, neke pseudovegetacije i pseudofaune, rezultata fantasti�ne fermentacije materije.

Bila su to stvorenja naizgled sli�na �ivim bi�ima, ki�menjacima, ljuskarima, zglavkarima, ali taj izgled je varao. U stvari, to su bila amorfna bi�a, bez unutra�nje strukture, plodovi imitatorske tendencije materije, koja, obdarena pam�enjem, po navici ponavlja jednom primljene oblike. Skala morfologije, kojoj podle�e materija, uop�te uzev�i ograni�ena je i izvesna koli�ina forme stalno se ponavlja na raznim spratovima �ivota.

Ta bi�a � pokretljiva, osetljiva na podstreke, a ipak daleka od pravog �ivota � mogla su se dobiti stavljaju�i izvesne komplikovane koloide u rastvor kuhinjske soli. Ti koloidi su se po nekoliko dana formirali, organizovali u izvesne gustine supstance koja je podse�ala na ni�e forme faune.

Kod bi�a tako nastalih mogao se utvrditi proces disanja, promena materije, ali hemijska analiza nije u njima otkrivala �ak ni traga belan�evinastih jedinjenja niti ikakvih jedinjenja ugljenika.

Ipak, te primitivne forme nisu bile ni�ta u pore�enju sa bogatstvom oblika i veli�anstvenosti pseudofaune i flore, koja se ponekad javlja u izvesnim strogo odre�enim sredinama. Te sredine su stari stanovi, prezasi�eni emanacijama mnogih �ivota i doga�aja � istro�ene atmosfere, bogate specifi�nim dodacima ljudskih ma�tanja � ru�evine, bogate humusom uspomena, �e�nji, jalove dosade. Na takvom tlu je ova vegetacija klijala brzo i kratkotrajno, �ivela parazitski obilno i efemerno, izrastala kratkotrajnim generacijama, koje su se rascvetavale naglo i blistavo, da bi se odmah ugasile i uvele.

Tapete u takvim stanovima moraju biti ve� vrlo istro�ene i umorne od neprestanog putovanja po svim kadencama ritmova; ni�ta �udno �to onda silaze na stranputice dalekih, rizi�nih ma�tanja. R�a name�taja, njihova supstanca mora ve� biti razlabavljena, degenerisana i podlo�na gre�nim isku�enjima: tada na tom bolesnom, umornom i podivljalom tlu procvetava, kao lepa ospa, fantasti�na skrama, �arena, bujna plesan.

� Gospo�ice znaju � govorio je moj otac � da u starim stanovima ima soba na koje se zaboravlja. Nepose�ivane mesecima, venu napu�tene me�u starim zidinama i de�ava se da se uvla�e u sebe, zarastaju u ciglu i, jednom zasvagda izgubljene za na�e pam�enje, lagano gube i svoju egzistenciju. Vrata koja vode ka njima sa nekog odmori�ta sporednih stepenica mogu biti tako dugo neprime�ena od doma�ih, da urastaju, ulaze u zid, koji zatire njihov trag u fantasti�nom crte�u pukotina i linija.

� U�ao sam jednom � govorio je moj otac � rano ujutru pred kraj zime, posle mnogo meseci odsutnosti, na tako poluzaboravljeni put i bio sam zaprepa��en izgledom tih soba. Iz svih pukotina u podu, iz svih op�ivnica i ni�a rasle su tanke mladice i punile sivi vazduh treperavom �ipkom filigranskog li��a, mre�astu gusto�u neke tople ba�te, pune �apata, svetlucavog njihanja, nekog la�nog i blagog prole�a. Oko kreveta, ispod lampe sa mnogo krakova, du� ormana njihali su se bokori finog drve�a, na vrhovima se rasprskavali u sjajne kro�nje, u vodoskoke �ipkastog li��a, koje je pra�inastim hlorofilom dopiralo �ak do ofarbanog neba tavanice. U ubrzanom procesu cvetanja u tom li��u je klijalo ogromno, belo i ru�i�asto cve�e, pupilo pred o�ima, bujno raslo iz sredine ru�i�astom mekotom i prelivalo se preko ivica, gube�i latice i raspadaju�i se u brzom precvetavanju.

� Bio sam sre�an � govorio je moj otac � od tog neo�ekivanog cvetanja, koje je ispunilo vazduh trepetavim �u�tanjem, blagim �umom, koji se kao �arene konfete prosipao kroz tanke �iblji�ice gran�ica.

Video sam kako se iz drhtanja vazduha, iz fermentacije bogate aure izdvaja i materijalizuje to �urno cvetanje, prelivanje i raspadanje fantasti�nih oleandera, koji su ispunili sobu retkom, lenjom vejavicom velikih rumenih grozdova cve�a.

� Pre no �to je palo ve�e � zavr�io je otac � nije bilo vi�e ni traga od tog divnog cvetanja. Cela ta varljiva fatamorgana bila je samo mistifikacija, slu�aj �udne simulacije materije, koja na sebe uzima izgled �ivota.

Moj otac je bio �udno �ivahan tog dana, njegov pogled, lukav, ironi�an pogled, bio je prepun �ivosti i veselosti. Zatim, uozbiljiv�i se naglo, opet bi pretresao beskrajnu skalu formi i preliva, koje uzima mnogolika materija. Fascinirale su ga grani�ne forme, sumnjive i problemati�ne, kao ektoplazma somnabula, pseudomaterija, katalepti�na emanacija mozga, koja je u izvesnim trenucima iz spava�evih usta izrastala preko celog stola, ispunjavala celu sobu, kao lepr�ava, retka tkanina, astralno testo, na granici tela i duha.

� Ko zna � govorio je � koliko je onih �to pate, unaka�enih, fragmentarnih oblika �ivota, kao ve�ta�ki skucan, ekserima na brzu ruku slupan �ivot ormana i stolova, raspetog drve�a, tihih mu�enika okrutne ljudske dosetljivosti. Stra�ne transplantacije stranog i jedno drugom mrskog drveta, skovanog u jednu nesre�nu li�nost.

Koliko je stare, mudre patnje u pajcovanim slojevima, �ilama i �arama na�ih starih, poverljivih ormana. Ko �e u njima raspoznati stare, istrugane crte, osmehe, poglede ugla�ane da se ne mogu prepoznati.

O�evo lice, dok je to govorio, bilo se razvuklo u zami�ljenu mre�u bora, postalo nalik na �vorove i slojeve stare daske, sa koje su sastrugane sve uspomene. Trenutak smo mislili da �e otac pasti u stanje uko�enosti, koje ga je ponekad pose�ivalo, ali se on naglo trgnuo, do�ao k sebi i ovako dalje nastavio:

� Davna, misti�na plemena su balzamovala svoje mrtve. U zidove njihovih stanova su bila umetnuta, ugra�ena tela, lica, u salonu je stajao otac � ispunjen, u�tavljena pokojnica �ena je bila �ilim pod stolom. Znao sam jednog kapetana koji je u svojoj kajiti imao lampu-meluzinu, koju su mu malajski balzamisti napravili od njegove ubijene ljubavnice. Na glavi je imala ogromne jelenske rogove.

Ta glava, razapeta me�u granama rogova pod tavanicom, u ti�ini kajite lagano je dizala trepavice, na poluotvorenim ustima sjajila se skramica pljuva�ke, koja je pucala od tihog �apata. Meduze, kornja�e i ogromni rakovi, obe�eni na gredama tavanice kao kandelabri i pauci, bez kraja i konca su u toj ti�ini prebirali nogama, i�li i i�li na mestu...

Lice moga oca je odjednom dobilo bri�an izraz, jer su mu misli putevima ko zna kakvih asocijacija pre�le na nove primere:

� Treba li da pre�utim � govorio je prigu�enim glasom � da se moj brat usled duge i neizle�ive bolesti lagano promenio u klup�e gumenih creva, da ga je moja sirota ro�aka danju i no�u nosila u jastucima, pevu�e�i nesre�nom stvorenju beskrajne uspavanke zimskih no�i? Mo�e li biti i�ta �alosnije od �oveka promenjenog u gumeno crevo? Kakvo razo�aranje za roditelje, kakva dezorijentacija za njihova ose�anja, kakvo rasvetljavanje svih nada, vezanih za mladi�a koji je mnogo obe�avao! Pa ipak, verna ljubav jedne ro�ake pratila ga je u toj promeni.

� Ah ne mogu vi�e, ne mogu da slu�am to! � jauknu Polda savijaju�i se na stolici. � U�utkaj ga, Adela...

Devojke su ustale, Adela je pri�la ocu i ispru�enim prstom napravila pokret koji je ozna�avao golicanje. Otac se zbunio, za�utao i po�eo, pun straha, da se povla�i unazad pred Adelinim prstom koji se mrdao. Ova je stalno i�la za njim, prete�i mu otvoreno prstom, i korak po korak izbacivala ga iz sobe. Paulina je zevnula prote�u�i se. Ona i Polda, naslonjene jedna na drugu ramenima, sa osmehom se pogleda�e u o�i.

 

Nimrod

Ceo avgust te godine igrao sam se s malim, izvanrednim psetancetom, koje se jednog dana obrelo na podu na�e kuhinje, jadno i cvile�i, miri�u�i jo� na mleko i odoj�e, sa neformiranom okruglastom glavicom, s �apicama kao u krtice ra�irenim u stranu i s najfinijom, mekom dlakom.

Od prvog pogleda ta mrvica �ivota osvojila je celo odu�evljenje, ceo entuzijazam de�je du�e.

S kakvog neba je spao tako neo�ekivano taj miljenik bogova, dra�i srcu od najlep�ih igra�aka? I to te stare sasvim neinteresantne pralje imaju ponekad tako sjajne ideje i donose iz predgra�a � u sasvim rani transcendentalni jutarnji sat � takvo psetance u na�u kuhinju!

Ah! bio sam jo� � na �alost � odsutan, nero�en iz tamne utrobe sna, a ta sre�a se ve� bila ostvarila, ve� je �ekala na nas, le�e�i jadno na hladnom podu kuhinje, neocenjena od Adele i ostale �eljadi. Za�to me ranije nisu probudili! Tanjiri� mleka na podu svedo�io je o Adelinim materinskim nagonima, na �alost svedo�io je i o trenucima pro�losti, za mene zauvek izgubljene, o slasti biti nekom pomajka, u kojoj ja nisam u�estvovao.

Ali preda mnom je jo� le�ala cela budu�nost. Kakav beskraj iskustava, eksperimenata, otkri�a se otvarao sada! Zagonetka �ivota, njegova najbitnija tajna svedena na tu prostiju, bli�u i zabavnu formu otkrivala se tu pred nezasi�enom radoznalo��u. To je bilo neizrecivo interesantno, posedovati takvu mrvicu �ivota, takav deli� ve�ite tajne, u tako zabavnom i novom obliku, koji budi beskrajnu radoznalost i potajno po�tovanje svojom strano��u, neo�ekivanom transpozicijom one iste niti, koja je bila i u nama, u formu razli�itu od na�e, �ivotinjsku.

�ivotinje! Cilj nezasite radoznalosti, egzemplifikacije zagonetke �ivota, kao stvorene za to, da �oveku poka�e �oveka, razla�u�i njegovo bogatstvo i komplikacije na hiljadu kalejdoskopskih mogu�nosti, svaka dovedena do neke paradoksalne granice, do neke bujnosti pune karaktera. Neoptere�eno spletom egzoti�nih interesa, mute�i ljudske odnose, otvaralo se srce puno simpatije za strane emanacije ve�nog �ivota, puno ljubavne, uvek na saradnju spremne radoznalosti, koja je bila maskiran glas samopoznanja.

Psetance je bilo bar�unasto, toplo i sa malim srcem koje je �urno udaralo. Imao je dve meke latice u�iju, plavi�aste, mutne o�i, ru�i�astu nju�kicu, u koju se mogao staviti prst bez ikakve opasnosti, �apice ne�ne i nevine, sa dirljivom, rumenom bradavicom odostrag nad stopama prednjih nogu. Ulazio je sa njima u posudu s mlekom, pro�drljiv i nestrpljiv, li�u�i napoj ru�i�astim jezi�i�em, da bi zasitiv�i se, �alosno podigao malu nju�kicu s kapljom mleka na bradi i nespretno se povukao kao iz mle�ne kupke.

Njegov hod je bio nezgrapno teturanje postrance, ukoso u neodre�enom pravcu, po liniji malo pijanoj i nesigurnoj. Dominanta njegovog raspolo�enja je bila neka neodre�ena i principijelna �alost, usamljenost i bespomo�nost � nesposobnost da ne�im ispuni prazninu �ivota izme�u senzacija hranjenja. To se ispoljavalo haoti�no��u i nedosledno��u pokreta, iracionalnim nastupima nostalgije sa �alosnim cviljenjem i nemogu�no��u nala�enja sebi mesta. �ak i u dubinama sna, u kome je potrebu da se nasloni i pripije uz nekog morao zadovoljavati upotrebljavaju�i za to svoju sopstvenu osobu, savijenu u drhtavo klup�e � pratio ga je ose�aj usamljenosti besku�ni�tva. Ah, �ivot � mladi i slabi �ivot, ispu�ten iz poverljive tame, iz prijatne materinske utrobe, u velik i stran sjajni svet, kako se gr�i i povla�i, kako se uste�e da prihvati tu predstavu, koju mu nude � punu averzije i ravnodu�nosti!

Ali lagano mali Nimrod (bio je dobio to gordo i ratni�ko ime) po�inje da u�iva u �ivotu. Isklju�iva obuzetost slikom materinskog prajedinstva ustupa �aru mnogosti.

Svet po�inje da mu stavlja zamke: nepoznati i zanosni ukus raznih jela, kvadrat jutarnjeg sunca na podu, na kome je tako dobro le�i, pokreti sopstvenih udova, vlastite �apice, repi�, �to nesta�no poziva na igru sa samim sobom, ma�enja ljudske ruke, pod kojom lagano dozreva izvesna nesta�nost, veselost koja raspinje telo i ra�a potrebu sasvim novih, naglih i rizi�nih pokreta � sve to potkupljuje, ube�uje i hrabri da se primi, da se pomiri sa eksperimentom �ivota.

I jo� jedno, Nimrod po�inje shvatati da ono �to mu se ovde daje, i pored izgleda novine u osnovi je ne�to �to je ve� bilo � bilo mnogo puta � beskrajno mnogo puta. Njegovo telo poznaje situacije, utiske i predmete. U osnovi ga sve to ne �udi mnogo. Pred licem svake nove situacije on zaranja u svoje pam�enje, u duboko pam�enje tela, i pipaju�i tra�i, grozni�avo � i de�ava se da u sebi nalazi ve� gotovu odgovaraju�u reakciju: mudrost pokolenja skupljena u njegovoj plazmi, u njegovim nervima. Nalazi neke postupke, odluke, za koje ni sam nije znao da su ve� sazrele u njemu, da su �ekale na to da isko�e.

Dekor njegovog mladog �ivota, kuhinja sa mirisnim vedrima, sa krpama komplikovanog i uznemiruju�eg mirisa, sa �ljapkanjem Adelinih papu�a, sa njenim bu�nim kretanjem � vi�e ga ne pla�i. Navikao je da ih smatra svojim domenom, navikao se na nju i po�eo razvijati prema njoj nejasan ose�aj pripadnosti, otad�bine.

Izuzev kad bi se na njega iznenada sru�io kataklizam u obliku ribanja poda � ru�enje prirodnih zakona, pljuskovi toplog ce�a koji su prali sve delove name�taja, i stra�no struganje Adelinih �etaka.

Ali opasnost prolazi, �etka umirena i nepokretna le�i tiho u uglu, pod koji se su�i prijatno miri�e na mokro drvo. Nimrod, kome su ponovo vra�ena njegova normalna prava i sloboda na vlastitom terenu, ose�a �ivu �elju da zubima hvata staro �ebe na podu i da ga iz sve snage trza desno i levo. Pacifikacija stihija ispunjava ga neizrecivom rado��u.

Utom staje kao ukopan: pred njim, na neka tri pse�a koraka, puzi crna ma�kara, stra�ilo koje se brzo kre�e na �tapi�ima mnogobrojnih izme�anih nogu. Duboko uzbu�en Nimrod klizi pogledom za kosim kursom sjajnog insekta, napeto prate�i taj pljosnati, bezglavi i slepi trup, no�en neverovatnom pokretljivo��u pau�jih nogu.

Na taj prizor u njemu ne�to raste, ne�to dozreva, bubri, ne�to �to sam jo� ne shvata, kao neki gnev ili strah, ali je prijatan i sjedinjen s drhtajem snage, samouverenosti, agresivnosti.

I on iznenada pada na prednje �apice i ispu�ta iz sebe glas, i njemu samom jo� nepoznat, stran, nalik na obi�no cviljenje.

Izbacuje ga iz sebe jednom, i jo� jednom, i jo�, tankim tenorom, koji svaki �as menja intenzitet svog tona.

Ali on uzalud apostrofira insekta tim novim jezikom, ro�enim iz iznenadnog nadahnu�a. U kategorijama buba�vabinog uma nema mesta za tu tiradu i insekat i dalje ide svojom kosom turom ka uglu sobe, sa pokretima osve�tanim prastarim ritualom buba�vaba.

Me�utim, ose�aji mr�nje jo� nemaju trajnosti i snage u psetancetovoj du�i. Novoprobu�ena radost �ivota pretvara svaki ose�aj u veselost. Nimrod jo� laje, ali smisao tog lajanja se neprimetno promenio, ono je postalo svoja sopstvena parodija � �ele�i u osnovi da iska�e neizrecivu lepotu te sjajne priredbe �ivota, pune pikanterije, neo�ekivanih �maraka i poenta.

 

Pan

U uglu izme�u zadnjih strana �upa i sporednih zgrada nalazio se dvori�ni �orsokak, najdalji, poslednji krak, zatvoren izme�u ostave i zadnjeg zida koko�injca � gluvi zaliv, iz koga dalje nije bilo izlaza.

To je bio najdalji rt, Gibraltar toga dvori�ta, koji je o�ajni�ki udarao glavom u slepu ogradu vodoravnih dasaka, kojom se zatvarao i poslednji zid ovoga sveta.

Ispod njegovih direka pokrivenih mahovinom tekao je poto�i� crne, smrdljive vode, koja nikad nije presu�ivala � jedini put koji je preko granice ograde vodio u svet. Ali o�aj smrdljivog �orsokaka je tako dugo udarao glavom u tu prepreku dok nije olabavio jednu od vodoravnih dasaka. Mi, de�aci, izvr�ili smo ostalo i iz le�i�ta izbili, izvukli te�ku dasku, obraslu mahovinom. Tako smo napravili prolom, otvorili prozor prema suncu. Stav�i nogom na dasku, kao most preba�enu preko kaljuge, zato�enik dvori�ta se mogao u vodoravnoj poziciji provu�i kroz otvor, koji ga je pu�tao u nov, otvoren i prostran svet. Tamo je bio velik, zapu�teni, stari vrt. Visoke kru�ke, granate jabuke rasle su tu u retkim mo�nim grupama, posute srebrnim �u�kanjem, uzavrelom mre�om beli�astih presijavanja. Bujna, smr�ena, neko�ena trava mekim ko�uhom je pokrivala talasast teren. Bilo je tamo obi�nih, travnatih livadskih stabljika s perjastim kitama klasja; bilo je ne�nih filigrana divljeg per�una i �argarepe; sme�uranih i grubih listi�a niskog br�ljana i slepih kopriva koji su mirisali na metvicu; vlaknaste, sjajne bokvice, pokapane r�om, koja je �tr�ala bokorima krupne, crvene ka�e. Sve to, spleteno i meko, bilo je zadojeno blagim vazduhom, za�injeno plavim vetrom i prevu�eno nebom. Kad smo le�ali na travi, bili smo prekriveni celom plavom geografijom oblaka i plove�ih kontinenata, disali smo celom prostranom mapom nebesa. Od tog dru�enja s vazduhom li��e i mladike bili su se pokrili finim dla�icama, mekim slojem paperja, grubom �ekinjom kukica, kao za hvatanje i zadr�avanje strujanja kiseonika. Ta fina i beli�asta skrama zbli�avala je li��e i atmosferu, davala im srebrnast, sivi sjaj vazdu�nih talasa, senovitih zami�ljenosti izme�u dva bleska sunca. A jedna od tih biljaka, �uta i puna mle�nog soka u bledim stablji�icama, naduvana vazduhom, terala je iz svojih praznih mladica jo� samo vazduh, samo paperje u obliku perjastih mle�nih kugala koje je vetarac rasipao, a plava ti�ina ih tiho upijala.

Vrt je bio prostran i razgranat u nekoliko rukavaca i imao je razne sfere i klime. Na jednoj strani je bio otvoren, pun mleka nebesa i vazduha, tu je nebu prostirao najmek�e, najfinije, najpaperjastije zelenilo. Ali �to je vi�e padao u dubinu dugog rukavca i tonuo u senku izme�u stra�njeg zida napu�tene fabrike soda-voda, izrazito je postajao sve mrkiji, nagao i nemaran, rastao je divlje i aljkavo, rogu�io se koprivama, je�io �i�kom, �ugavio svakojakim korovom, da na samom kraju me�u zidovima, u �irokom pravougaonom kutu izgubi svaku meru i padne u ludilo. Tamo to ve� nije bio vrt, nego paroksizam ludila, eksplozija besa, cini�na bestidnost i razvrat. Tamo, razjaren, pu�taju�i na volju svojoj strasti, �irio je prazan, podivljao kupus �i�ka � ogromne ve�tice, koje su u beli dan skidale svoje �iroke suknje, zbacuju�i ih sa sebe, suknju za suknjom, dok im naduvene, �u�tave, pocepane rite nisu poludelim koma�em sahranjivale pod sobom to svadljivo pleme kopiladi. A pro�drljive suknje su se nadimale i �irile, rasle jedna na drugoj, gurale i pokrivale uzajamno, zajedno rastu�i u naduvenoj masi lisnatih plo�a, sve do niske strehe �upe.

Tamo sam ga video jedini put u �ivotu, jednog popodnevnog sata onesve��enog od �ege. Bio je to trenutak kad se vreme, pobesnelo i divlje, otima od dolapa doga�aja i kao skitnica begunac juri vi�u�i, napre�ac preko polja. Tada leto li�eno kontrole raste s divljom �estinom na svim ta�kama, dvostruko, trostruko, u neko drugo, podlo vreme, u neznanu dimenziju, u ludilo.

U to vreme me je spopalo ludilo lovljenja leptirova, strast gonjenja tih svetlucavih mrljica, tih lutaju�ih, belih pahuljica, �to su se tresle u raspaljenom vazduhu u nezgrapnoj cik-cak liniji. Tada se desilo da se jedna od tih sjajnih mrljica raspala u letu na dve, zatim na tri � i to drhtavo, zaslepljuju�e belo troto�je vodilo me je kao lutaju�a svetlost, kroz ludilo trnja �to je gorelo u suncu.

Tek na granici �i�aka zadr�ao sam se, ne smeju�i da zaronim u to gluvo zaba�eno mesto.

Tada sam ga iznenada ugledao.

Zagnjuren do pazuha u �i�ak, �u�ao je preda mnom.

Video sam njegova �iroka ple�a u prljavoj ko�ulji i aljkavi komadi� kaputa. Pritajen, kao da se sprema za skok, sedeo je tako � kao da mu je ple�a pritiskivao veliki teret. Njegovo telo je disalo od napregnutosti, a sa bakarnog lica koje je sijalo na suncu lio se znoj. Nepokretan, izgledao je kao da te�ko radi, kao da se bez pokreta bori s nekim ogromnim bremenom.

Stajao sam prikovan njegovim pogledom koji me je dr�ao kao kle�te.

Bilo je to lice skitnice ili pijanice. Gu�va prljavih vlasi vitlala se nad �elom visokim i ispup�enim kao kamen koji je voda izgla�ala. Ali �elo je bilo isprepletano dubokim brazdama, ko zna da li se bol ili jara sunca, ili nat�ove�anski napor tako uvrteo u to lice i toliko zategnuo crte da je izgledalo kao da �e pu�i. Crne o�i su se upile u mene sa napeto��u najve�eg o�aja ili bola. Te o�i su gledale, videle su me i uop�te me nisu videle. Bile su to kugle koje su se rasprskavale, napete najvi�im uzbu�enjem bola ili divljim bla�enstvom nadahnu�a.

I iznenada iz tih crta, nategnutih do kidanja, odvojila se neka stra�na, bolom slomljena grimasa i ta grimasa je rasla, preuzimala u sebe ono ludilo i nadahnu�e, nadimala se njim, odvajala sve vi�e, dok se nije otrgla nekim urlaju�im promuklim ka�ljem smeha.

Do dna potresen video sam kako se, grme�i smehom iz mo�nih grudi, lagano podigao iz �u�e�eg stava i pognut kao gorila, s rukama u ritama pantalona koje su visile, pobegao, gaze�i kroz �u�tave plo�ice �i�ka, u velikim skokovima � Pan bez flaute koji se prepla�en povla�i u svoje rodne �ikare.

Gospodin Karol

Subotom po podne moj ujak Karol, beli udovac, upu�ivao bi se pe�ke u letovali�te, sat puta udaljeno od grada, k �eni i deci, koji su tamo provodili odmor.

Od �enina odlaska njegov stan nije bio spreman, niti krevet ikada zastiran. Gospodin Karol je dolazio ku�i kasno u no�, izmu�en, opusto�en od no�nih pijanki, po kojima su ga vukli ti vreli i prazni dani. Izgu�vana, hladna, divlje razbacana postelja, bila je za njega tada kao neko prijatno pristani�te, ostrvo spasenja, na koje je padao sa ostatkom snage kao brodolomac, koga je uzburkano more danima i no�ima bacalo ovamo onamo.

Pipaju�i u mraku, padao je negde u bele oblake, povesma i gomile hladnog perja i spavao tako u nepoznatom pravcu, unatra�ke, s glavom nadole, zabijen temenom u meku sr� postelje, kao da je hteo da u snu povrati, proputuje kroz te mo�ne masivne perine koje su rasle kao no�. Borio se u snu sa tom posteljom, kao pliva� s vodom, gnje�io je i mesio telom, kao ogromne na�ve testa, u koju je tonuo i budio se u sivo jutro zadihan, obliven znojem, izba�en na obalu te gomile posteljine, koju nije mogao da savlada u te�kom no�nom rvanju. Tako napola izba�en iz ponora sna, visio je trenutak bez svesti na ivici no�i, hvataju�i prsima vazduh, a posteljina je rasla oko njega, nadimala se iskisavala � ponovo ga obavijala gomilom te�kog, beli�astog testa.

Tako je spavao do kasnog popodneva dok su se jastuci raspore�ivali u veliku, belu pljosnatu ravnicu, po kojoj je putovao njegov umireni san. Tim belim drumovima lagano se vra�ao k svesti, danu, javi � i najzad otvarao o�i, kao usnuli putnik, kad se voz zaustavlja na stanici.

U sobi je vladao ustajali polumrak sa talogom mnogih dana samo�e i ti�ine. Samo je prozor kipeo od jutarnjeg roja muva i zavese su jarko buktale. Gospodin Karol je zevanjem izbacivao iz sebe, iz dubine telesnih jama, ostatke ju�era�njeg dana. To zevanje ga je hvatalo tako gr�evito kao da je htelo da ga preobrati u ni�ta. Tako je izbacivao iz sebe taj pesak, taj teret � nesvarene ostatke ju�era�njeg dana.

Olak�av�i sebi na taj na�in, i slobodniji, unosio je u bele�nicu izdatke, ra�unao, obra�unavao i ma�tao. Zatim bi dugo le�ao nepokretan, sa staklenim o�ima, koje su imale boju vode i bile izbuljene i vla�ne. U vodnjikavom polumraku sobe, osvetljenom odsjajem vrelog dana iza zavesa, u njegovim o�ima su se kao u malim ogledalcima ogledali svi sjajni predmeti: bele mrlje sunca u pukotinama prozora, zlatni pravougaonik zavesa, i ponavljali, kao kaplja vode, cela soba sa ti�inom divana i praznih stolica.

Za to vreme je dan iza zavese sve vatrenije �umeo zujanjem muva pobesnelih od sunca. Prozor nije mogao da primi taj beli po�ar i zavese su malaksavale od jasnih talasanja.

Tada bi se izvla�io iz postelje i sedeo jo� neko vreme stenju�i nesvesno. Njegovo telo od trideset i nekoliko godina po�injalo je naginjati ka gojaznosti. U tom organizmu, u kome su rasle naslage masti, izmu�enom polnim preteranostima, ali jo� uvek punom bujnih sokova, izgledalo je kao da sada lagano u toj ti�ini dozreva njegova budu�a sudbina.

Dok je tako sedeo u besmislenoj vegetativnoj uko�enosti, sav pretvoren u kru�enje, u disanje, u duboko pulsiranje sokova, u dnu njegovog tela, znojavog i pokrivenog maljama na raznim mestima, rasla je neka nevidljiva, neformulisana budu�nost, kao stra�na izraslina, koja se fantasti�no �irila do nepoznate dimenzije. Nije se je pla�io, jer je ose�ao svoju istovetnost s tim nevidljivim i ogromnim �to je imalo da do�e, i rastao je zajedno sa njim bez protivljenja, u �udnoj slozi, uko�en spokojnim u�asom, prepoznavaju�i budu�eg sebe u tim ogromnim cvetovima, u tim fantasti�nim naslagama koje su dozrevale pred njegovim unutra�njim okom. Jedno njegovo oko bi tada malo okrenulo unutra, kao da je odlazilo u neku drugu dimenziju.

Zatim bi se iz tih besmislenih omama, iz tih prokletih daljina ponovo vra�ao k sebi i sada�njem trenutku, video je svoje noge na �ilimu, debele i ne�ne kao kod �ene i lagano bi vadio zlatna dugmeta iz man�eta ko�ulje za dan. Zatim je odlazio u kuhinju i tamo u hladovitom uglu nalazio vedro s vodom, kru�i� tihog, opreznog ogledala, koje je na njega tamo �ekalo � jedino �ivo i svesno bi�e u tom pustom stanu. Sipao bi u umivaonik vodu i ko�om probao njenu mlaku i ustajalu, sladunjavu mokrinu.

Dugo i bri�ljivo se obla�io, ne �ure�i se i prave�i odmore izme�u pojedinih manipulacija.

Taj stan pust i zapu�ten, nije ga poznavao, taj name�taj i zidovi pratili su ga nemom kritikom.

Ose�ao se, ulaze�i u njihovu ti�inu, kao uljez u tom podvodnom, potopljenom kraljevstvu, u kome je teklo drugo, posebno vreme.

Otvaraju�i sopstvene fioke, imao je ose�aj da je lopov i nehotice je i�ao na prstima, boje�i se da ne probudi bu�an i suvi�an odjek, koji je nestrpljivo �ekao najlak�i povod pa da eksplodira.

A kad bi najzad, idu�i od ormana do ormana, na�ao komad po komad sve �to mu je trebalo i zavr�avao obla�enje izme�u tog name�taja, koji ga je �utke trpeo, sa odsutnim licem, i najzad bio gotov, stoje�i pred odlazak sa �e�irom u ruci, ose�ao se zbunjen, �to i u poslednjem trenutku nije mogao na�i re� koja bi prekinula to neprijateljsko �utanje, i odlazio bi prema vratima posti�en, lagano, spu�tene glave � dok bi se za to vreme na suprotnu stranu udaljavao bez �urbe � u dubinu ogledala � neko zauvek okrenut le�ima � kroz pustu amfiladu soba, koje nisu postojale.

 

Cimetaste prodavnice

U periodu najkra�ih, sanjivih, zimskih dana, operva�en s obe strane, od jutra i od ve�eri, krznenim ivicama sumraka, dok se grad razgranavao sve dublje u lavirinte zimskih no�i s mukom dozivan od kratkog osvita k svesti na povratak � moj otac je ve� bio izgubljen, prodat, zaklet drugoj sferi.

Njegovo lice i glava ve� su bili bujno i divlje zarasli u sedu kosu, koja je nepravilno �tr�ala �upercima, �ekinjama, dugim �etkicama, koje su izbijale iz bradavica, iz obrva, iz nozdrva � �to je celoj njegovoj fizionomiji davalo izgled stare narogu�ene lisice.

Njegov njuh i sluh su se neizmerno zao�travali i po njegovoj �utljivoj igri i napetom licu videlo se da je preko �ula u stalnom kontaktu sa nevidljivim svetom tamnih zakutaka, mi�jih rupa, tro�nih praznih prostora ispod poda i od�a�kih kanala.

Svi �u�nji, no�na pucketanja, tajni �kripav �ivot poda imali su u njemu nepogre�ivog i opreznog posmatra�a, �pijuna i zaverenika. To ga je u tolikoj meri apsorbovalo da je potpuno uranjao u tu za nas nedostupnu sferu, o kojoj nije poku�avao da nas obave�tava.

�esto je morao da pucka prstima i da se tiho smeje za sebe kad bi ti ispadi nevidljive sfere postajali i suvi�e apsurdni; tada bi se o�ima sporazumevao sa na�om ma�kom, koja je, tako�e posve�ena u taj svet, podizala svoje cini�no, hladno, pegavo lice, �mirkaju�i od dosade i ravnodu�nosti kosim pukotinama o�iju.

De�avalo se za vreme ru�ka da je usred jela iznenada ostavljao no� i vilju�ku i sa servijetom zavezanom pod grlom dizao se ma�jim pokretom, na vrhovima prstiju se prikradao vratima susedne prazne sobe i sa najve�om oprezno��u zavirivao kroz klju�aonicu. Zatim bi se vra�ao stolu, posti�en, sa zabrinutim osmehom, uz gun�anje i nejasna mrmljanja, koja su se odnosila na unutra�nji monolog, u koji se bio udubio.

Da bismo ga malo razonodili i odvojili od bolesnih istra�ivanja, majka ga je odvla�ila u ve�ernje �etnje, u koje je i�ao �utke, bez otpora, ali i bez odu�evljenja, rasejan i odsutan duhom. Jednom smo �ak oti�li i u pozori�te.

Opet smo se obreli u toj velikoj, r�avo osvetljenoj i prljavoj sali, punoj sanjivog ljudskog �agora i haoti�nog nereda. Ali kada smo se probili kroz ljudsku gu�vu, pred nas je izronila ogromna bledoplava zavesa, kao nebo nekog drugog firmamenta. Velike, naslikane ru�i�aste maske, naduvenih obraza, gnjurile su se u ogromnom platnenom prostranstvu. To ve�ta�ko nebo �irilo se i teklo uzdu� i popreko, nadolaze�i ogromnim dahom patosa i velikih gestova, atmosferom tog ve�ta�kog i punog sjaja sveta, koji se tamo gradio, na hu�nim skelama scene. Drhtanje koje je teklo preko velikog lica toga neba, dah ogromnog platna, od koga su rasle i o�ivljavale maske, odavao je iluzornost toga firmamenta, izazivao to drhtanje stvarnosti, koje u metafizi�kim trenucima ose�amo kao treperenje tajne.

Maske su treptale crvenim obrvama, obojene usne su ne�to bezglasno �aputale i ja sam znao da �e do�i trenutak kada �e napetost tajne dosti�i zenit i tada �e nebo zavese zaista pu�i, podi�i se i pokazati stvari ne�uvene i zaslepljuju�e.

Ali mi nije bilo dato da do�ekam taj trenutak, jer je otac u me�uvremenu po�eo davati izvesne znake uznemirenosti, po�eo je da se hvata za d�epove i najzad je izjavio da je zaboravio nov�anik s novcem i va�nim dokumentima.

Posle kratkog savetovanja sa majkom, u kome je Adelino po�tenje bilo podvrgnuto �urnoj, op�toj oceni, predlo�eno mi je da krenem ku�i i potra�im nov�anik. Po maj�inom mi�ljenju do po�etka predstave je bilo jo� mnogo vremena i sa mojom hitro��u mogao sam se jo� na vreme vratiti.

Iza�ao sam u zimsku no�, �arenu od nebeske iluminacije. Bila je to jedna od onih svetlih no�i, u kojima je zvezdani svod tako prostran i razgranat, kao da se raspao i podelio na lavirint posebnih nebesa, dovoljnih da snabdeju ceo mesec zimskih no�i i svojim srebrnim i �arenim zvonima pokriju sve njihove no�ne pojave, do�ivljaje, avanture i karnevale.

Neoprostiva je lakomislenost po takvoj no�i slati mladog de�aka u va�noj i hitnoj misiji, jer se u njenom polusvetlu umno�avaju, prepli�u i jedna sa drugom izmenjuju ulice. Otvaraju se u dubini grada, da tako ka�em, dvostruke ulice, ulice dvojnici; ulice la�ne i varljive. Op�arana i zavedena ma�ta stvara varljive planove grada, tobo� odavno znane i poznate, u kojima te ulice imaju svoje mesto i ime, a no� u svojoj neiscrpnoj plodnosti nema ni�ta bolje da radi nego da pru�a sve novije i novije nestvarne konfiguracije. Ta ku�anja zimske no�i po�inju obi�no nevino od �elje da se skrati put, da se krene neobi�nim ili br�im prelazom. Javljaju se privla�ne kombinacije da se vijugavi put prese�e nekom nepoznatom popre�nom ulicom. Ali ovoga puta je bilo po�elo druk�ije.

Pre�av�i nekoliko koraka, primetio sam da sam bez kaputa. Hteo sam da se vratim, ali mi se posle jednog trenutka to u�inilo kao nepotreban gubitak vremena, jer no� uop�te nije bila hladna, naprotiv � pro�arana �ilama �udne toplote, dahom nekog la�nog prole�a. Sneg se bio zgr�io u bele jaganjce, u nevino i slatko runo, koje je mirisalo na ljubi�ice. Na takve iste jaganjce bilo se raspustilo i nebo, me�u kojima se mesec delio na dva i tri dela, pokazuju�i u tom umno�avanju sve faze i polo�aje.

Nebo je toga dana ogoljavalo svoju konstrukciju kao u mnogim anatomskim preparatima, pokazuju�i spirale i slojeve svetla, preseke bledozelenih stena no�i, plazmu prostranstva, tkivo no�nih ma�tanja.

U takvu no� nije mogu�e i�i ni Podvalem, niti ijednom drugom tamnom ulicom, koje su nali�je, u neku ruku postave �etiri linije trga, i ne setiti se da u to kasno vreme bivaju ponekad jo� otvorene neke od ovih neobi�nih i toliko privla�nih prodavnica, na koje se zaboravlja u obi�ne dane. Zovem ih cimetastim prodavnicama zbog rezbarija tamne boje kojima su postavljene.

Te prave plemenite trgovine, otvorene do pozne no�i, uvek su bile predmet mojih vrelih ma�tanja.

Njihove slabo osvetljene, tamne i sve�ane unutra�njosti mirisale su dubokim mirisom boja, lakova, aromom dalekih zemalja i retkih materijala. Mogao si tamo na�i bengalske vatre, �arobne kutije, marke davno propalih zemalja, kineske sli�ice za preslikavanje, indigo, kalofonijum iz Malabara, jaja egzoti�nih insekata, papagaja, tukana, �ive salamandre i a�daje, koren Mandragore, nirnber�ke mehanizme, homunkuluse u saksijama, mikroskope i doglede, a pre svega retke i neobi�ne knjige, stare folijante pune �udnih crte�a i zaprepa��uju�ih pri�a.

Pamtim te stare trgovce pune dostojanstva, koji su slu�ili klijenta spu�tenih o�iju, u diskretnom �utanju, i bili puni mudrosti i razumevanja za njihove najtajnije �elje. Ali, pre svega, tamo je bila jedna knji�ara u kojoj sam jednom razgledao retke i zabranjene knjige, publikacije tajnih klubova, koje su skidale veo sa mu�nih i opojnih tajni.

Tako retko mi se pru�ala prilika da obilazim te trgovine � a sem toga, sa malom, ali dovoljnom sumom novca u d�epu. Nije se mogla propustiti ta prilika i pored va�nosti misije poverene na�oj brizi.

Po mom ra�unu trebalo je krenuti bo�nom ulicom, pro�i dve ili tri popre�ne, da bi se stiglo u ulicu no�nih radnji. To me je udaljavalo od cilja, ali se zaka�njenje moglo nadoknaditi, vra�aju�i se putem preko Solnih �upa.

�elja da posetim cimetaste prodavnice dala mi je krila, skrenuo sam u poznatu mi ulicu i vi�e sam leteo nego i�ao, paze�i da ne pogre�im put. Tako sam ve� bio pre�ao tre�u ili �etvrtu popre�nu ulicu, a �eljena ulica se nikako nije pojavljivala. Povrh svega, �ak ni konfiguracija ulica nije odgovarala o�ekivanoj slici. Od radnji ni traga. I�ao sam ulicom u kojoj ku�e nigde nisu imale ulaznu kapiju nego samo dobro zatvorene prozore, slepe od mese�evog sjaja. S druge strane tih ku�a mora da se pru�a prava ulica, iz koje se mo�e u�i u te ku�e � mislio sam u sebi. Uznemireno sam ubrzavao korak, mire�i se u sebi s tim da ne�u mo�i posetiti radnje. Samo da �to pre odavde iza�em u poznate delove grada. Pribli�avao sam se kraju ulice, pun nespokojstva, gde �e me izvesti. Izi�ao sam na �irok, vrlo dug i prav drum sa retkim ku�ama. Odmah me je zapahnuo dah �irokog prostranstva, kraj druma ili u dubini vrtova stajale su �arolike vile, ukra�ene bogata�ke zgrade. U razmacima izme�u njih videli su se parkovi i zidovi vrtova. Slika je izdaleka podse�ala na Li�njansku ulicu u njenim donjim i retko pose�ivanim delovima. Mese�eva svetlost, rasturena u hiljade jaganjaca, u srebrnim ljuskama po nebu, bila je bleda i svetla kao po danu � samo su se parkovi i vrtovi crneli u tom srebrnom predelu.

Zagledav�i pa�ljivo u jednu zgradu, uverio sam se da imam pred sobom stra�nju i nikada vi�enu stranu gimnazijske zgrade. Upravo sam prilazio kapiji, koja je na moje �u�enje bila otvorena, trem je bio osvetljen. U�ao sam i na�ao se na crvenom �ilimu hodnika. Nadao sam se da �u se neprime�en prokrasti kroz zgradu i iza�i na prednju kapiju, u velikoj meri skra�uju�i sebi put.

Setio sam se da tako kasno mora da se u sobi Arendta odr�ava neko od neobaveznih predavanja koja on dr�i kasno u no�, a na koja smo se skupljali zimi, izgaraju�i od plemenitog odu�evljenja za ve�banje crtanja kojim nas je nadahnuo taj sjajni nastavnik.

Mala gomilica vrednih skoro je nestajala u velikoj tamnoj sali na �ijim su zidovima rasle i lomile se senke na�ih glava, koje su bacale dve male sve�e �to su gorele u grli�ima boca.

Istinu govore�i, nismo mnogo crtali za vreme tih �asova, a ni profesor nije postavljao suvi�e stroge zahteve. Neki su donosili od ku�e jastuke i legali po klupama da malo prodremaju. Samo su najvredniji crtali kraj same sve�e, u zlatnom krugu njenog sjaja.

Obi�no smo dugo �ekali na profesorov dolazak, dosa�uju�i se sanjivim razgovorima. Najzad su se otvarala vrata njegove sobe i on je ulazio � mali, s lepom bradom, pun ezoteri�nih osmeha, diskretnih pre�utkivanja i mirisa tajanstvenosti. Brzo je zatvarao za sobom vrata kabineta, kroz koja se u trenutku otvaranja iza njega tiskala gomila gipsanih senki, klasi�nih fragmenata, bolnih Niobida, Danaida i Tantalida, ceo tu�ni i jalovi Olimp, koji je ve� godinama venuo u tom gipsanom muzeju. Sumrak te sobe je bio mutan i po danu i sanjivo se prelivao od gipsanih ma�tanja, praznih pogleda, bledih ovala i zami�ljenosti koje su odlazile u ni�tavilo. �esto smo voleli da prislu�kujemo pod vratima � ti�inu, punu uzdaha i �apata toga kr�a �to se krunio u pau�ini, toga sumraka bogova �to se raspadao u dosadi i monotoniji.

Profesor se sve�ano �e�kao, pun dostojanstvenosti, du� praznih klupa, u kojima smo mi razbacani u malim grupama crtali ne�to u sivom odsjaju zimske no�i. Bilo je tiho i sanjivo. Ponegde su se moje kolege name�tale za spavanje. Sve�e su se lagano gasile u bocama. Profesor se zadubljivao u duboku vitrinu, punu starih folijanata, staromodnih ilustracija, gravira i knjiga. Sa tajanstvenim gestovima nam je pokazivao stare litografije ve�ernjih pejza�a, no�ne gusti�e, aleje zimskih parkova, koje su se crnele na belim putevima mese�ine.

U sanjivim razgovorima nam je neprimetno prolazilo vreme jure�i neravnomerno, kao da je pravilo nekakve �vorove u prola�enju sati, gutaju�i ponekad prazne intervale trajanja. Neprimetno, bez prelaska, nalazili smo na�u gomilu ve� na povratnom putu na stazi �palira beloj od snega, oivi�enoj crnim, suvim gusti�om �bunja. I�li smo du� te maljave ivice mraka, �e�u�i se o medve�a krzna �bunja, koje je pucketalo pod na�im nogama, kroz svetlu zimsku no� bez meseca, u mle�ni, la�ni dan, kasno posle pono�i. Razbacana belina toga svetla, koja se cedila iz snega, iz bledog vazduha, iz mle�nih prostranstava, bila je kao siva hartija gravire, na kojoj su se dubokim crnilom ukr�tale crtice i crte�i gustog �bunja. No� je sada kasno posle pono�i ponavljala te serije nokturna no�nih gravira profesora Arendta, nastavljala njegovu fantaziju.

U tom crnom �estaru parka, u maljavom runu �bunja, u masi lomljivih gran�ica ponegde su se nalazila udubljenja, gnezda najdubljeg mekog mraka, puna nereda, tajnih gestova, nepovezanog razgovora znacima. U tim gnezdima je bilo prijatno i toplo. Sedali smo tamo na mlak, mek sneg u na�im dlakavim kaputima, jedu�i le�nike kojih je bila puna ta leskova �esta te prole�ne zime. Kroz �bunje su se �utke provla�ile kune, lasice i ihnevmoni, krznaste zver�ice na niskim nogama koje stalno nju�kaju i �ije krzno smrdi. Sumnjali smo da je me�u njima bilo i primeraka �kolskog prirodnja�kog kabineta, koji su, iako bez utrobe i olinjali, ove bele no�i ose�ali u svojoj praznoj utrobi glas starog instinkta, glas parenja, i vra�ali se u mati�njak u kratki, varljivi �ivot.

Ali fosforescencija prole�nog snega je postajala sve mutnija i gasila se, dolazila je crna i gusta tama pred osvitom. Neki od nas bi zaspali u toplom snegu, drugi su u �bunju pipanjem poku�avali da na�u vrata svojih ku�a, pipaju�i su ulazili u tamne unutra�njosti, u san roditelja i bra�e, u dalji tok hrkanja, koje su sustizali na svojim zakasnelim putevima.

Te no�ne seanse su bile za mene pune tajanstvene �ari, ni sada nisam mogao da propustim priliku da za trenutak ne zavirim u salu za crtanje, donose�i odluku da ne�u dozvoliti da se tamo zadr�im du�e od jednog trenutka. Ali penju�i se sporednim kedrovim stepenicama, punim zvu�nog odjeka, shvatio sam da se nalazim u tu�em, nikada vi�enom delu zgrade.

Ni najlak�i �u�anj nije tu prekidao sve�anu ti�inu. Hodnici su u tom krilu bili prostraniji, zastrti pli�anim �ilimom i puni elegancije. Pro�av�i kroz jedno takvo krilo, na�ao sam se u jo� ve�em hodniku, ukra�enom rasko�i dvorca. Jedan njegov zid je �irokim staklenim arkadama vodio u unutra�njost stana. Odmah pred o�ima po�injala je duga anfilada soba, koje su se pru�ale u dubinu i bile name�tene sa zaslepljuju�om rasko�i. Kroz �palir svilenih tapeta, pozla�enih ogledala, skupocenog name�taja i kristalnih paukova pogled je leteo u meku sr� tih rasko�nih unutra�njosti, punih �arenog kovitlanja i treperavih arabesaka, isprepletanih girlanda i zapupelih cvetova. Duboka ti�ina tih praznih salona bila je puna tajnih pogleda, koje su ogledala predavala jedno drugom, i panike arabesaka, koje su visoko u frizovima jurile du� zidova i gubile se u gipsanim ukrasima belih tavanica.

Sa divljenjem i po�tovanjem stajao sam pred tom rasko�i, po�injao sam verovati da me je moja no�na eskapada neo�ekivano dovela u direktorovo krilo, pred njegov privatan stan. Stajao sam prikovan radoznalo��u, uznemirena srca, spreman da pobegnem na najmanji �u�anj. Kako bih mogao, uhva�en, opravdati to moje no�no �pijuniranje, moje drsko nju�kanje? U jednoj od dubokih somotskih fotelja mogla je, tiha i neprime�ena, sedeti direktorova �er�ica i iznenada podi�i pogled sa knjige na mene � crne, sibilske, spokojne o�i, �iji pogled niko od nas nije umeo da izdr�i. Ali povu�i se sa pola puta, ne izvr�iv�i preduzeti plan, smatrao bih za kukavi�luk. Uostalom, unaokolo u odajama punim rasko�i, osvetljenim prigu�enim svetlom neodre�enog vremena, vladala je duboka ti�ina. Kroz arkade hodnika video sam na drugom kraju velikog salona velika, staklena vrata koja su vodila na terasu. Unaokolo je bilo tako tiho da sam postao hrabriji. Nije mi izgledalo da bi bilo vezano sa suvi�e velikim rizikom si�i nekoliko stepenica �to su vodile do nivoa sale, u nekoliko skokova pretr�ati preko velikog skupocenog �ilima i na�i se na terasi sa koje sam se bez muke mogao spustiti u dobro mi poznatu ulicu.

U�inio sam tako. Stupiv�i na parket salona pod velike palme, koje su se iz vaza uzdizale �ak do arabesaka tavanice, primetio sam da se zapravo ve� nalazim na neutralnom terenu, jer salon uop�te nije imao prednjeg zida. Bila je to neka vrsta velike lo�e koja je sa nekoliko stepenica bila povezana sa gradskim trgom. To je bio kao neki rukavac trga i neke stvari su ve� stajale na plo�niku. Str�ao sam sa nekoliko kamenih stepenica i ponovo sam se na�ao na ulici.

Konstelacije su ve� bile okomito nad glavom, sve zvezde su pre�le na drugu stranu, ali mesec, utonuo u perine obla�aka koje je osvetljavao svojom nevidljivo��u, izgledao je kao da nad sobom jo� ima beskrajan put i, utonuo u svoje komplikovane nebeske poslove, nije mislio na zoru.

Na ulici se crnelo nekoliko fijakera istro�enih od vo�nje i kloparavih kao bogalji, dremljivi morski rakovi ili buba�vabe. Ko�ija� se na�e sa visokog sedi�ta. Imao je sitno, crveno i dobrodu�no lice. "Ho�emo li, gospodi�i�u?" zapitao je. Kola zadrhta�e svim zglobovima u pregibima svoga mnogo�lanog tela i krenu�e na lakim obru�ima.

Ali ko se takve no�i poverava �udima neura�unljivog fijakeriste? Kroz kloparanje paoka, lupu ko�a i krov nisam mogao da se sporazumem sa njim o cilju svoga puta. Na sve je nemarno i popustljivo odmahivao glavom i pevu�io za sebe voze�i okolnim putem u grad.

Pred jednom kr�mom stajala je grupa fijakerista prijateljski mu ma�u�i rukama. Odgovorio im je ne�to radosno, posle �ega mi je, ne zadr�avaju�i kola, bacio kajase na kolena, si�ao sa svog sedi�ta i priklju�io se gomili kolega. Konj, stari mudri fijakerski konj se letimi�no osvrnuo i odjurio dalje ravnomernim fijakerskim kasom. Zapravo, taj konj je budio poverenje � izgledao je pametniji od ko�ija�a. Ali ja nisam umeo da ko�ija�im � trebalo je predati se njegovoj volji. U�li smo u jednu ulicu predgra�a koja je sa obe strane imala vrtove. Ti vrtovi su lagano prelazili, �to smo dalje i�li, u parkove sa velikim drve�em a ovi u �ume.

Nikada ne�u zaboraviti tu sjajnu vo�nju po najsvetlijoj zimskoj no�i. �arena nebeska mapa se pretvarala u beskrajnu, ogromnu poluloptu, na kojoj su se dizala fantasti�na kopna, okeani i mora i�arana linijama zvezdanih virova i tokova, sjajnim linijama nebeske geografije. Vazduh je postao lak za disanje kao srebrna gaza. Mirisale su ljubi�ice. Ispod snega, vunenog kao beli astragan, pomaljali su se drhtavi ljuti�i, sa iskrom mese�evog svetla u finoj �a�ici. Cela �uma je izgledala kao da je osvetljena hiljadama svetala, zvezdama, koje je obilno ronio decembarski firmament. Vazduh je disao nekim tajnim prole�em, neiskazivom �isto�om snega i ljubi�ica. Izi�li smo na brdovit teren. Linije uzvi�ica, dlakave golim �ibljikama drve�a, dizale su se u nebo kao blagi uzdasi. Na tim sre�nim padinama ugledao sam �itave grupe putnika, koji su po mahovini i travi skupljali opale i od snega mokre zvezde. Put je postao strm, konj se klizao i s mukom vukao kola, koja su drhtala svim pregibima. Bio sam sre�an. Moje grudi su udisale to blago prole�e vazduha, sve�inu zvezda i snega. Pred konjskim prsima se skupljao bedem bele sne�ne pene, sve vi�i i vi�i. Konj se s mukom probijao kroz njegovu �istu i sve�u masu. Najzad je stao. Iza�ao sam iz fijakera. Disao je te�ko, spu�tene glave. Pritisnuo sam njegovu glavu na svoje grudi, u njegovim velikim crnim o�ima su sijale suze. Tada sam na njegovom trbuhu ugledao okruglu crnu ranu. "Za�to mi nisi rekao?" �apnuo sam sa suzama. � "Dragi moj, to zbog tebe", rekao je i postao vrlo mali, kao drveni konji�. Ostavio sam ga. Ose�ao sam se �udnovato lak i sre�an. Razmi�ljao sam, da li da �ekam na mali lokalni voz, koji je tuda silazio, ili da se pe�ke vratim u grad. Po�eo sam silaziti strmom serpentinom kroz �umu, u po�etku sam i�ao lakim, elasti�nim korakom, a zatim dobijaju�i u brzini pre�ao sam u ravnomerni sre�an trk, koji se odmah promenio u vo�nju na smu�kama. Mogao sam kako sam hteo regulisati brzinu, upravljati vo�njom uz pomo� lakih okretaja tela.

U blizini grada sam usporio taj trijumfalni trk, menjaju�i ga u pristojan �eta�ki korak. Mesec je jo� uvek stajao visoko. Preobra�avanja neba, metamorfoze njegovih mnogostrukih svodova u konfiguracije sve ve�e umetni�ke lepote nisu imali kraja. Kao srebrni astrolabijum nebo je te no�i otvaralo �arobni mehanizam unutra�njosti i u beskrajnim evolucijama pokazivalo zla�anu matematiku svojih to�kova i zubaca.

Na trgu sam sretao ljude koji su �etali. Svi op�arani prizorom te no�i, imali su lica zaba�ena i srebrna od ma�ije neba. Briga za nov�anik me je sasvim napustila. Otac, utonuo u svoje osobenja�tvo, sigurno je ve� bio zaboravio na gubitak, o majci nisam mislio.

Takve no�i, jedine u godini, dolaze sre�ne misli, nadahnu�a, proro�anski dodir prsta bo�ijeg. Pun ideja i inspiracija, hteo sam da po�em ku�i kad mi put prepre�i�e drugovi sa knjigama pod pazuhom. Suvi�e rano su po�li u �kolu, probu�eni svetlo��u te no�i koja nije htela da se svr�i.

U gomili smo po�li u �etnju strmom ulicom iz koje je dopirao miris ljubi�ica, nesigurni da li se to jo� ma�ija no�i srebri na snegu, ili je ve� po�injao osvit...

 

Krokodilska ulica

Moj otac je u donjoj fioci svog dubokog pisa�eg stola �uvao stari i lepi plan na�eg grada.

Bio je to �itav tom pergamentskih listova in folio koji su, prvobitno spojeni komadi�ima platna, �inili ogromnu zidnu mapu u obliku panorame iz pti�je perspektive.

Obe�ena na zidu, zauzimala je prostor skoro cele sobe i otvarala daleki vidik na celu dolinu Tismjenjice, koja se talasavo vijugala kao bledozlatna traka, na celo pojezerje �iroko razlivenih mo�vara i ribnjaka, na naborano podgorje, koje se pru�alo na jug, najpre retko, zatim sve mnogobrojnijim lancima, �ahovskom tablom okruglastih brda, sve manjih i sve ble�ih, �to su se vi�e udaljavali prema zlatastoj i dimljivoj magli horizonta. Iz te uvele daljine periferije izranjao je grad i rastao prema gledaocu, najpre u jo� nediferenciranim kompleksima, u zbijenim blokovima i masama domova, ispresecanim dubokim jarugama ulica, da bi se jo� bli�e izdvojio u pojedine zgrade, crtane sa o�trom izrazito��u prizora posmatranih kroz dogled. Na tim bli�im planovima graver je izvukao ceo zapleteni i raznoliki haos ulica i �orsokaka, o�tru izrazitost op�ivnica, arhitrava, arhivolta i pilistara, sjajnih u kasnom i tamnom zlatu tmurnog popodneva, koje sve prelome i ni�e potapa u duboku sepiju senke. Koma�e i prizme te senke usecali su se kao koma�e sa�a meda u klance ulica, potapali u svojoj toploj, so�noj masi ovde celu polovinu ulice, tamo otvor me�u ku�ama, dramatizovali su i orkestrirali mra�nom romantikom senki tu raznoliku arhitektonsku polifoniju.

Na tom planu, izra�enom u baroknom stilu prospekata, okolina Krokodilske ulice svetlela se belom prazninom, kojom se na geografskim kartama obi�no ozna�avaju krajevi oko polova, predeli neispitani i nesigurne egzistencije. Samo su linije nekoliko ulica bile tamo ucrtane crnim potezima i snabdevene imenima ispisanim prostim, neukra�enim rukopisima, za razliku od plemenite antikve ostalih natpisa. O�evidno da se kartograf protivio da prizna da taj rejon pripada gradu i to izrazito tim posebnim i prezrivim postupkom.

Da bi se shvatila ta rezerva, moramo ve� sada obratiti pa�nju na dvosmisleni i sumnjivi karakter toga rejona, koji se toliko razlikovao od osnovnog tona celoga grada.

Bio je to industrijsko-trgova�ki distrikt sa jasno istaknutim karakterom trezvene korisnosti. Duh vremena, mehanizam ekonomike, nisu po�tedeli ni na� grad i pustili su korenje na komadi�u njegove periferije, gde se bio razvio u parazitski rejon.

Dok je u starom gradu jo� vladala no�na, skrivena trgovina, puna sve�ane ceremonijalnosti, u tom novom delu grada odmah su se razvile savremene, trezvene forme komercijalizma. Pseudoamerikanizam, nakalemljen na staro, istro�eno tle grada, i��ikljao je ovde bujnom, ali praznom i bezbojnom vegetacijom jevtine, lo�e pretencioznosti. Tamo su se videle jevtine, lo�e zidane zgrade sa karikaturalnim pro�eljima, oblepljene �udovi�nim ukrasima od ispucalog gipsa. Stare, iskrivljene prigradske ku�ice brzo su dobile slupane portale koji su, tek kad bismo ih malo izbli�e pogledali, bivali demaskirani kao bedne imitacije velegradskih ure�aja. O�te�ena, mutna i prljava okna, koja su u talasavim refleksima lomila tamne odraze ulice, nerendisano drvo portala, siva atmosfera tih jalovih unutra�njosti, pokrivenih pau�inom i ku�inama pra�ine na visokim policama i du� oderanih zidova koji su se ru�ili, udarali su tu na du�anima pe�at divljeg Klondajka. Tako su se re�ale jedna za drugom radionice kroja�a, konfekcije, skladi�ta porculana, drogerije, berbernice. Njihova siva, velika okna izloga nosila su kose ili polukru�ne natpise od pozla�enih plasti�nih slova CONFISERIE, MANUCURE, KING OF ENGLAND.

Starosedeoci grada dr�ali su se podalje od toga kraja, naseljenog olo�em, prostim narodom, kreaturama bez karaktera, bez gustine, pravim moralnim ni�tarijama, tom jevtinom varijantom �oveka koja se ra�a u takvim efemernim sredinama. Ali u danima pada, u �asovima niskog isku�enja de�avalo se da ovaj ili onaj stanovnik grada poluslu�ajno zaluta u taj sumnjivi deo grada. Ni najbolji nisu ponekad bili slobodni od isku�enja dobrovoljne degradacije, nivelisanja granica i hijerarhije, kupanja u tom plitkom blatu zajednice, lake intimnosti, prljavog me�anja. Taj deo grada je bio eldorado takvih moralnih dezertera, takvih begunaca ispod zastave li�nog dostojanstva. Sve je tamo izgledalo podozrivo i dvosmisleno, sve je pozivalo tajnim znakom, cini�ki artikulisanim gestom, jasnim migom � na ne�iste nade, sve je osloba�alo od okova nisku prirodu.

Malo ko je, ako nije bio unapred upoznat, prime�ivao �udnu osobenost tog dela grada: nedostatak boja, kao da u tom jevtinom i u �urbi izraslom gradu nije bilo mogu�e dopustiti sebi luksuz boja. Sve je tamo bilo sivo na jednobojnim fotografijama, kao u ilustrovanim prospektima. Ta sli�nost je prelazila granice obi�ne metafore, jer ponekad, skitaju�i tim delom grada, zaista se imao utisak da se prelistava neki prospekt, dosadne rubrike komercijalnih oglasa, me�u koje su se ugnezdile parazitske, sumnjive anonse, tugaljive bele�ke, sumnjive ilustracije; i ta skitanja su bila isto tako jalova i bez rezultata kao i uzbu�ivanja fantazije, gonjene preko stranica i stubaca pornografske �tampe.

Ulazilo se nekom kroja�u da bi se poru�ilo odelo � odelo jevtine elegancije, tako karakteristi�ne za taj deo grada. Lokal je bio velik i pust, vrlo visok i bezbojan. Ogromne mnogospratne police di�u se jedna nad drugom u neodre�enu visinu te hale. Spratovi praznih polica odvode pogled uvis �ak do tavanice koja mo�e biti nebo � r�avo, bezbojno, oderano nebo tog dela grada. Me�utim, dalji magacini, �to se vide kroz otvorena vrata, sve do tavanice ispunjeni su kutijama i kartonima, koji se uzdi�u u ogromnoj kartoteci, a ova se raspada u visini, pod zamr�enim nebom tavana u kubaturu praznine, u jalovu gra�u ni�tavila. Kroz velike sive prozore, �esto i�partane kao tabaci kancelarijske hartije, ne ulazi svetlost, jer je unutra�njost radnje ve� ispunjena, kao vodom, indiferentnim sivim svetlom, koje ne baca senku i ne akceptuje ni�ta. Odmah se javlja neki mladi�, iznena�uju�e uslu�an, gibak i neotporan, da zadovolji na�e �elje i obaspe nas jevtinom i lakom govorljivo��u trgova�kog pomo�nika. Ali dok, pri�aju�i, razvija ogromne bale sukna, meri, gu�va i ukra�ava beskrajnu traku materijala �to proti�e kroz njegove ruke, prave�i od njegovih nabora nestvarne sakoe i pantalone, cela ta manipulacija izgleda kao ne�to nestvarno, privid, komedija, ironi�no naba�ena zavesa na pravi smisao stvari.

Trgova�ke pomo�nice, vitke i crne, svaka sa nekom manom lepote (karakteristi�nom za taj rejon �kartirane robe) ulaze i izlaze, staju u vratima radnje, ispituju�i o�ima da li ona poznata stvar (poverena iskusnim rukama pomo�nika) dozreva do odgovaraju�e ta�ke. Pomo�nik se umiljava i prenema�e i ponekad �ini utisak travestita. Dobijate �elju da ga uhvatite pod jedva ocrtanu bradu ili u�tinete za bledi napuderisan obraz, kad sa zna�ajnim polupogledom skre�e pa�nju na za�titni znak robe, znak sa providnom simbolikom.

Stvar izbora odela lagano silazi na dalji plan. Taj do efeminacije mek i pokvaren mladi�, pun razumevanja za najintimnije gestove klijenta, pokazuje sada pred njegovim o�ima neobi�ne za�titne znakove, celu biblioteku za�titnih znakova, kolekcionarski kabinet rafiniranog skuplja�a. Tada se ispostavljalo da je konfekcijska radnja bila samo fasada iza koje se krila antikvarnica, zbirka veoma dvosmislenih izdanja i privatnih knjiga. Uslu�ni pomo�nik otvara dalja skladi�ta, ispunjena do tavanice knjigama, crte�ima, fotografijama. Te vinjete, ti crte�i na stotine puta prelaze na�a najsmelija ma�tanja. Takvih kulminacija pokvarenosti, takvih dosetljivosti razvrata nikada nismo ni naslu�ivali.

Prodava�ice u radnji se sve �e��e vrzmaju izme�u knjiga, sive i papirnate, ali pune pigmenta na pokvarenim licima, tamnog pigmenta crnki sjajne i masne crnine, koja pritajena u o�ima, iznenada istr�ava iz njih u cik-cak liniji sjajnog buba�vabinog trka. Ali i u spaljenom rumenilu, u pikantnim piknjicama mlade�a, u stidljivim znacima tamnih malja provirivala je rasa spe�ene, crne krvi. Ta boja isuvi�e intenzivne snage, ta gusta i mirisna moka izgledala je kao da prlja knjige, koje su one uzimale u maslinaste ruke, izgledalo je kao da ih njihovi dodiri farbaju i ostavljaju u vazduhu tamnu ki�u pega, trag duvana, kao puhara sa uzbu�uju�im, �ivotinjskim mirisom. Za to vreme je op�ta raskala�nost sve vi�e odbacivala sve ko�nice spolja�nje forme. Pomo�nik je, iscrpav�i svoju nametljivu aktivnost, lagano prelazio na �ensku pasivnost. Sada le�i na jednom od mnogobrojnih otomana, poname�tanih izme�u rejona knjiga, u svilenoj pid�ami, koja otkriva �enski dekolte. Devojke pokazuju jedna pred drugom figure i pozicije crte�a sa naslovnih strana, druge ve� po�inje obuzimati san na provizornim krevetima. Pritisak na klijenta popu�ta. Pu�taju ga iz kruga nametljivog interesovanja, ostavljaju ga samom sebi. Pomo�nice, zauzete razgovorom, ne obra�aju vi�e pa�nju na njega. Okrenute le�ima ili postrance prema njemu, zastaju u arogantnom kontrapostu, stupaju s noge na nogu, igraju�i koketno sa obu�om, izvode odozgo nadole po vitkom telu zmijsku igru udova, napadaju�i njom iza svoje nemarne neodgovornosti uzbu�enog posmatra�a, koga su ignorisale. Tako su se povla�ile, prora�unato ulazile sve dublje, ostavljaju�i slobodan prostor za aktivnost gosta. Iskoristimo taj trenutak nepa�nje da izbegnemo nepredvi�ene posledice te nevine posete i da iza�emo na ulicu.

Niko nas ne zadr�ava. Kroz hodnike knjiga izme�u dugih polica �asopisa i �tampanih spisa izlazimo iz radnje i evo nalazimo se na onom mestu Krokodilske ulice gde se sa njene uzdignute ta�ke vidi skoro cela du�ina tog �irokog puta sve do dalekih, nezavr�enih zgrada �elezni�ke stanice. To je sivi dan, kao uvek u toj okolini, i ceo dekor na trenutke izgleda kao fotografija iz ilustrovanih novina, tako su sive, vulgarne ku�e, ljudi i fijakeri. Ta stvarnost je tanka kao hartija i svim pukotinama odaje svoju imitativnost. Na trenutak se ima utisak da se samo na malom komadi�u pred nama sve primerno sla�e u tu istaknutu sliku velegradskog bulevara, dok se po stranama raspu�ta i osloba�a ta improvizovana maskarada i, nesposobna da izdr�i u svojoj ulozi, raspada se sa nama u gips i ku�ine, u skladi�te stare�i nekog ogromnog pustog pozori�ta. Napetost poze, neprirodna ozbiljnost maski, ironi�an patos podrhtava na toj ko�ici. Ali daleko smo od �elje da demaskiramo prizor. Uprkos boljem znanju ose�amo se uvu�eni u jevtinu dra� rejona. Uostalom, slici grada ne nedostaje ni izvesnih osobina autoparodije. Nizovi malih, parternih prigradskih ku�ica smenjuju se sa mnogostranim zgradama koje su, sagra�ene kao od kartona, konglomerati firmi, slepih kancelarijskih prozora, staklastosivih izloga, reklama i brojeva. U podno�ju ku�a te�e reka naroda. Ulica je �iroka kao velegradski bulevar, ali je kolovoz, kao seoski trgovi, na�injen od nabijene gline, pun rup�aga, kaljuga i trave. Uli�ni saobra�aj ovog rejona slu�i za pore�enje u ovom gradu, stanovnici govore o njemu sa ponosom i zna�ajnim sjajem u oku. Ta siva gomila bez ikakve individualnosti je suvi�e obuzeta svojom ulogom i puna vredno�e u pokazivanju velegradskog izgleda. Me�utim, i pored zauzetosti i poslovnosti, ima se utisak smu�enog, monotonog, besciljnog lutanja, nekog sanjivog kola marioneta. Atmosfera �udne sitni�avosti pro�ima celu tu sceneriju. Gomila te�e monotono i, �udna stvar, kao da je nejasno vidite, prilike proti�u u zamr�enoj blagoj gu�vi, ne dosti�u�i do potpune jasnosti. Samo ponekad iz tog �agora mnogih glasova ulovite neki tamni, �ivi pogled, neki crni polucilinder duboko nabijen na glavu, neku polovinu lica rascepljenu osmehom, sa ustima koja su upravo ne�to rekla, neku nogu ispru�enu u koraku i tako uko�enu zauvek.

Osobenosti ovog dela grada su fijakeri bez ko�ija�a, koji sami jure po ulicama. Ne da tu nema fijakerista, nego sme�ani sa gomilom i zauzeti hiljadama poslova, ne vode brigu o svojim fijakerima. U tom rejonu maske i praznog gesta ne pridaje se suvi�e velika va�nost ta�nom cilju vo�nje i putnice se poveravaju fijakerima sa lakomisleno��u kojom se sve ovde odlikuje. �esto se mogu videti na opasnim okukama, jako nagnuti iz slomljenog ko�a, kako sa uzdama u rukama sa naporom izvode te�ki manevar obila�enja.

U tom delu grada postoje, tako�e, i tramvaji. Ambicija gradskih ve�nika slavi tu najve�i trijumf. Ali �alosno je videti ta kola, na�injena od papier mâché-a, sa zidovima iskrivljenim od dugogodi�nje upotrebe. �esto im potpuno nedostaje prednji zid tako da se u prolazu mogu videti putnici kako uko�eno sede i dr�e se sa velikim dostojanstvom. Te tramvaje guraju gradski nosa�i. Ali naj�udnija stvar je �elezni�ki saobra�aj na Krokodilskoj ulici.

Ponekad, u neodre�eno vreme dana, negde pred kraj nedelje, mo�e se primetiti gomila ljudi koja na okuci �eka na voz. �ovek nikad nije siguran da li �e do�i i gde �e stati, i �esto se doga�a da ljudi staju na dva razna mesta, ne mogu�i da usklade svoje poglede o stanici. Dugo �ekaju i stoje u crnoj �utljivoj gomili du� jedva vidljivih tra�nica koloseka, s licima u profilu, kao niz bledih maski od hartije, ise�enih u fantasti�nu liniju zagledanosti. Najzad voz iznenada sti�e, ve� je u�ao iz bo�ne uli�ice, odakle je o�ekivan, nizak kao zmija, minijaturan, sa malom dahtavom, sna�nom lokomotivom. U�ao je u taj crni �palir i ulica postaje tamna od tog niza vagona �to seju ugljenu pra�inu. Tamno stenjanje lokomotive i dah �udne ozbiljnosti, pune tuge, prigu�ivana �urba i nervoza za trenutak pretvaraju ulicu u halu �elezni�ke stanice u zimskom sumraku koji se brzo spu�ta.

Nesre�a na�eg grada je a�iota�a i preprodaja �elezni�kih karata.

U poslednjem trenutku, kad voz ve� stoji na stanici, u nervoznoj �urbi vode se pregovori sa potkupljivim �elezni�kim slu�benicima. Pre no �to se ti pregovori zavr�e, voz polazi pra�en razo�aranom gomilom koja se lagano kre�e. Ova ga ispra�a daleko da bi se najzad rasturila.

Ulica je za trenutak zagu�ena tom improvizovanom stanicom, punom sumraka i daha dalekih puteva � ponovo postaje svetla, �iri se i kroz svoje korito ponovo propu�ta bezbri�nu monotonu gomilu �eta�a, koja putuje usred �agora du� izloga prodavnica, du� tih prljavih, sivih kvadrata, punih jevtine robe, velikih vo�tanih manekena i frizerskih lutaka.

Izaziva�ki obu�ene, u dugim �ipkanim haljinama prolaze prostitutke. Uostalom, to su mo�da �ene frizera ili kafanskih kapelmajstora. Idu grabljivim, lakim korakom i u r�avim, pokvarenim licima imaju malu manu koja ih precrtava: gledaju iskosa crnim, kosim pogledom ili imaju pocepana usta, ili im nedostaje vr�ak nosa.

Stanovnici grada su ponosni na taj zadah pokvarenosti, kojim odi�e Krokodilska ulica. Nemamo potrebe da i�ta sebi uskra�ujemo � misle ponosno � mo�emo sebi da dozvolimo i pravi velegradski razvrat. Oni tvrde da je svaka �ena u ovom delu grada kokota. I zaista dovoljno je obratiti pa�nju na neku � i odmah se susre�e taj lepljivi pogled, koji nas ledi divnom sigurno��u. �ak i u�enice nose tu na neki karakteristi�an na�in svoje ma�nice, na osobeni na�in gaze vitkim nogama i imaju tu ne�istu manu u pogledu, u kojoj le�i preformirana budu�a pokvarenost.

Pa ipak � ipak treba li da otkrijemo poslednju tajnu tog dela grada, bri�ljivo prikrivenu tajnu Krokodilske ulice?

Nekoliko puta u toku na�eg izve�taja stavljali smo izvesne znakove, opomene, na fini na�in davali smo izraza na�im ogradama. Pa�ljivi �italac ne�e biti nepripremljen na ovaj poslednji obrt stvari. Govorili smo o podra�avaju�em, nestvarnom karakteru tog dela grada, ali te re�i imaju i suvi�e krajnje i odlu�no zna�enje, da bi ozna�ile polovi�an i neodre�en karakter njegove stvarnosti.

Na� jezik ne poseduje izraze, koji bi na neki na�in dozirali stepen realnosti, definisali njenu gipkost. Recimo bez ograda: fatalnost tog dela grada je �to se u njemu ni�ta ne izvr�ava, ni�ta ne dosti�e svoj definitivni oblik, svi zapo�eti pokreti zastaju u vazduhu, svi gestovi se iscrpljuju pre vremena i ne mogu da pre�u izvesnu mrtvu ta�ku. Mogli smo ve� primetiti veliku bujnost i rasipni�tvo � u namerama, u projektima, u anticipacijama, kojim se odlikuje taj deo grada. Ceo on nije ni�ta drugo do fermentacija �elja, prerano i��ikala i zato nemo�na i prazna. U atmosferi preterane lako�e ovde klija svaka i najsitnija �eljica, prolazna napetost se di�e i raste u praznu, naduvenu izraslinu, �iba siva i laka vegetacija mekog korova, bezbojnih, dlakavih bulki, sazdana od nemerljivog tkiva privi�enja i ha�i�a. Nad celim delom grada di�e se lenji i raskala�ni fluid greha i ku�e, radnje, ljudi ponekad izgledaju kao drhtavica na njegovom grozni�avom telu, naje�ena ko�a na njenim febrilnim ma�tanjima. Nigde kao ovde se ne ose�amo toliko ugro�eni mogu�nostima, potreseni blisko��u ispunjenja, pobledeli i nemo�ni od divne prepla�enosti ostvarenja. Ali na tome se i zavr�ava.

Prekora�iv�i izvesnu ta�ku napetosti plima se zadr�ava i povla�i, atmosfera se gasi i precvetava, mogu�nosti venu i raspadaju se u ni�ta, pobesnele sive bulke ekscitacije rasipaju se u pepeo.

Ve�ito �emo �aliti �to smo onda za trenutak iza�li iz konfekcijske radnje podozrivog vladanja. Vi�e nikada se ne�emo vratiti u nju. Luta�emo od firme do firme i gre�iti stotinama puta. Obi�i �emo desetine radnji, nai�i �emo na sasvim sli�ne, putova�emo kroz �palire knjiga, prevrtati �asopise i knjige, dugo i zamr�eno konferisati sa pomo�nicima sa preterano mnogo pigmenta i pokvarene lepote, koji ne�e biti u stanju da shvate na�e �elje.

Zaplita�emo se u nesporazume, dok se sva na�a grozni�avost i uzbu�enje ne izgube u nepotrebnom naporu, u naprazno izgubljenoj jurnjavi.

Na�e nade su bile nesporazum, dvosmisleni izgled lokala i posluge � maska, konfekcija je bila prava konfekcija, a trgova�ki pomo�nik nije imao nikakvih skrivenih namera. �enski svet Krokodilske ulice odlikuje se sasvim osrednjom pokvareno��u, prigu�enom debelim slojevima moralnih predrasuda i banalne osrednjosti. Tom gradu jevtinog ljudskog materijala tako�e nedostaje bujni instinkt, nedostaju neobi�ne i mra�ne strasti.

Krokodilska ulica je bila koncesija na�eg grada na ra�un savremenosti velegradske pokvarenosti. O�evidno, nismo bili kadri niza�ta drugo do za papirno podra�avanje, za fotomonta�u sastavljenu od ise�aka starih, pro�logodi�njih novina.

 

Buba�vabe

Bilo je to za vreme sivih dana koji su do�li posle sjajnog �arenila genijalne epohe moga oca. Bile su to duge nedelje depresije, te�ke nedelje bez nade i praznika, pod zatvorenim nebom i osiroma�enim pejza�om. Oca tad ve� nije bilo. Gornje sobe su bile pospremljene i iznajmljene jednoj telefonistkinji. Od celokupnog pti�jeg doma�instva ostao nam je jedan jedini primerak, ispunjeni kondor, koji je stajao na polici u salonu. U hladnom polumraku spu�tenih zavesa stajao je tamo, kao za �ivota, na jednoj nozi, u pozi budisti�kog mudraca, a njegovo gorko, sasu�eno, asketsko lice bilo je skamenjeno u izraz krajnje ravnodu�nosti i abnegacije. O�i su mu ispale, a kroz isplakane, suzne o�ne duplje prosipala se piljevina. Samo su ro�nate egipatske izrasline na sna�nom golom kljunu, i na goloj �iji, izrasline i �lezde bledoplave boje davale toj stara�koj glavi ne�to dostojanstveno, hijerati�no.

Njegovu perjanu rizu su ve� na mnogim mestima izgrizli moljci. Gubio je meko, sivo perje, koje je Adela jednom nedeljno �istila zajedno sa bezimenom pra�inom sobe. Na olinjalim mestima se videlo grubo platno za d�akove, iz koga su virile ku�ine. Potajno mi je bilo �ao �to je majka sa takvom lako�om pre�la na dnevni red posle gubitka oca. Nikada ga nije volela � mislio sam � a po�to otac nije ukorenjen u srcu ni jedne �ene, nije zato mogao urasti ni u kakvu realnost pa je ve�ito lebdeo na periferiji �ivota, u polurealnim regionima, na ivicama stvarnosti. Nije bio zaslu�io �ak ni po�tenu gra�ansku smrt � mislio sam � sve je kod njega moralo biti �udno i sumnjivo. Odlu�io sam da u pogodnom trenutku iznenadim majku otvorenim razgovorom. Toga dana (bio je to te�ki zimski dan i od jutra je ve� sipilo meko paperje sumraka) majka je imala migrenu i le�ala sama na sofi u salonu.

U toj retko pose�ivanoj, sve�anoj sobi od vremena o�evog nestanka vladao je uzorni poredak, koji je Adela odr�avala voskom i �etkom. Name�taj je bio pokriven navlakama; sve stvari su bile podre�ene gvozdenoj disciplini koju je Adela uvela u toj sobi. Samo se buket paunovog perja, koje je stajalo u vazi na komodi, nije mogao dr�ati u stezi. To je bio element svojevoljan, opasan, neuhvatljive revolucionarnosti, kao bu�ni razred gimnazijalki, pred o�ima pun pobo�nosti, a iza le�a razvratne samovolje. Te o�i su po ceo dan svrdlale i bu�ile rupe u zidovima, namigivale, gurale se, trep�u�i, s prstom na ustima, jedne preko drugih, pune kikota i vragolija. Ispunjavale su sobu cvrkutom i �apatom, rasipale se kao leptiri oko lampe, udarale �arenom gomilom u mutna, stara�ka ogledala odvikla od kretanja i veselosti, zavirivale kroz klju�aonice. �ak i u prisutnosti majke, koja je sa zavezanom glavom le�ala na sofi, nisu mogle da se uzdr�e, namigivale su, davale me�usobno znakove, govorile nemim, �arenim alfabetom, punim tajnih zna�enja. Ljutio me je taj drski sporazum, ta treperava zavera iza mojih le�a. S kolenima pritisnutim uz maj�inu sofu, ispituju�i sa dva prsta kao rasejan, fini materijal njene doma�e haljine, rekao sam kao uzgred: �Hteo sam ve� odavno da te zapitam: je li istina da je to on?� Iako �ak ni pogledom nisam pokazao na kondora, majka je odmah pogodila. Veoma se zbunila i spustila o�i. Namerno sam pustio da pro�e jedan trenutak, da bih malo u�ivao u njenoj zbunjenosti, posle �ega sam sasvim mirno, savla�uju�i gnev koji je rastao, upitao: �Kakav smisao onda imaju sve te spletke i la�i, koje seje� unaokolo o ocu?�

Ali njene crte, koje su se u prvom trenutku bile raspale u panici, po�ele su ponovo da se sre�uju. �Kakve la�i?� upitala je �mirkaju�i o�ima, koje su bile prazne, nalivene plavetnilom, bez beonja�a. �Znam ih od Adele�, rekao sam, �ali mi je poznato da poti�u od tebe; ho�u da znam istinu.�

Njena usta su lako podrhtavala, zenice, izbegavaju�i moj pogled, pobego�e u kut oka. �Nisam lagala�, rekla je, a usta joj nabubri�e i istovremeno postado�e mala. Osetio sam da koketira sa mnom kao �ena sa mu�karcem. �Ono sa buba�vabama je istina � i sam se se�a�...� Zbunio sam se. Doista, se�ao sam se te invazije buba�vaba, te poplave crnih rojeva, koja je ispunjavala no�nu tamu pau�jom jurnjavom. Sve pukotine su bile pune brkova koji su se mrdali, iz svake pukotine je naglo mogla izleteti buba�vaba, iz svake pukotine na podu mogla je da sevne ta crna munja po podu. Ah, ti o�evi krici od straha, skakanje sa stolice na stolicu sa kratkim kopljem u rukama. Ne uzimaju�i ni jelo ni pi�e, sa pe�atima groznice na licu, s gr�em ga�enja oko usta, moj otac je bio potpuno podivljao. Jasno je bilo da tu napetost nijedan organizam ne mo�e dugo izdr�ati. Stra�no ga�enje je izmenilo njegovo lice u uko�enu tragi�nu masku, u kojoj su samo zenice, sakrivene pod donjim kapkom, vrebale le�e�i, napete kao tetive, u ve�nom podozrenju. S divljom vikom naglo bi skakao sa sedi�ta, kao bez o�iju jurio u ugao sobe i ve� dizao koplje, na kome je nataknuta ogromna buba�vaba o�ajni�ki prebirala gu�vom svojih nogu. Tada bi Adela do�la u pomo� ocu bledom od u�asa i oduzimala mu koplje zajedno sa nabodenim trofejom, da bi ga utopila u �abrici. Ve� tada ne bih me�utim znao re�i da li su mi te prizore usadila Adelina pri�anja, ili sam sam bio njihov svedok. Moj otac tada ve� nije imao one otporne snage, koja zdrave ljude brani od op�injenosti ga�enja. Umesto da se odvoji od stra�ne atraktivne snage te pot�injenosti, moj otac, predat na milost i nemilost ludilu, sve vi�e se uplitao u nju. �alosne posledice nisu dozvolile da se dugo �eka na njih. Ubrzo su se pojavili prvi znaci podozrivosti, koji su nas ispunili strahom i tugom. O�evo dr�anje se promenilo. Njegovo ludilo, euforija njegovog uzbu�enja se ugasila. U pokretima i mimici po�eli su se otkrivati znaci ne�iste savesti. Po�eo je da nas izbegava. Po ceo dan se skrivao po uglovima, u ormanima, pod perinom. �esto sam ga vi�ao kako zami�ljeno posmatra sopstvene ruke, ispituje konzistenciju ko�e, noktiju, na kojima su po�ele da se pojavljuju crne pege, kao ljuske buba�vaba.

Danju se jo� opirao ostacima snage, borio se, ali je no�u op�injenost udarala na njega sna�nim juri�ima. Kasno no�u sam ga vi�ao u svetlosti sve�e koja je stajala na podu. Moj otac je le�ao na zemlji nag, i�aran crnim mrljama totema, iscrtan linijama rebara, fantasti�nim crte�om anatomije koja se skroz videla, le�ao je �etvorono�ke, obuzet op�injeno��u averzije, koja ga je uvla�ila u dubinu svojih komplikovanih puteva. Moj otac se kretao mnogo�lanim, komplikovanim kretnjama �udnog rituala, u kome sam sa u�asom prepoznao podra�avanje buba�vabjeg ceremonijala.

Od tog vremena smo se odrekli oca. Sli�nost sa buba�vabama je svaki dan bila sve ve�a � moj otac se pretvarao u buba�vabu.

Po�eli smo da se navikavamo na to. Vi�ali smo ga sve re�e, po cele nedelje je nestajao negde na svojim buba�vapskim putevima � prestali smo da ga razlikujemo, sasvim se izjedna�io sa tim crnim neobi�nim plemenom. Ko je mogao re�i da li jo� �ivi negde u nekoj pukotini poda, da li je no�u tr�ao kroz sobe, ume�an u buba�vapske poslove, ili je mo�da bio me�u onim mrtvim insektima, koje je Adela svako jutro nalazila izvrnute trbuhom nagore i naje�ene nogama i sa ga�enjem skupljala na �ubrovnik i izbacivala?

� Pa ipak � rekao sam zbunjen � siguran sam da je taj kondor on. � Majka me pogleda ispod trepavica: �Nemoj da se mu�i�, dragi � ve� sam ti govorila da otac putuje po zemlji kao akviziter � pa zna� da ponekad dolazi no�u ku�i, da bi pre svanu�a otputovao dalje.�

 

Bura

Te duge i prazne zime tama je u na�em gradu rodila ogromnim, stostrukim rodom. O�evidno i suvi�e dugo nije �i��eno na tavanima i u ostavama stare�i, gomilani su lonci na loncima i tegle na teglama, dozvoljavano je da bez kraja rastu prazne baterije boca.

Tamo, u tim spoljnim, mnogogrednim �umama tavanica i krovova mrak je po�eo da se izro�ava i divlje previre. Tamo su po�eli ti crni sajmovi lonaca, ta brbljiva i prazna zborisanja, ta mucava zveckanja boca, klokotanja balona i tegli, dok jedne no�i falange lonaca i boca nisu narasle pod prostranstvima pokrivenim �indrom i potekle na grad kao veliki zbijeni narod.

Tavani, izba�eni iz tavana, �irili su se jedan iz drugog i izbijali u crnim �palirima, a preko njihovih prostranih odjeka pretr�avale su kavalkade greda i balvana, lansade drvenih jaraca, koji su se spu�tali na jelova kolena da bi iza�av�i na slobodu napunili no�na prostranstva galopom slemena i larmom rogova i po�ava.

Tada su se izlile te crne reke, putovanja buradi i vr�eva, i tekle kroz no�. Njihove crne, svetlucave, hu�ne gomile opsedale su grad. Po no�ima je vrveo taj taman �agor posu�a i navaljivao kao armije razbrbljanih riba, nezadr�iva najezda larmad�ija muzlica i buncavih �abrica.

Tutnje�i danima, uzdizala su se vedra, ba�ve i vr�evi, njihale su se glinene kace grn�ara, stari �e�iri i cilindri dendija su se pentrali jedni na druge, izdi�u�i se u nebo stubovima koji su se raspadali.

I svi su nezgrapno lupali kocima drvenih jezika, neve�to mleli u drvenim usnama mucanje psovki i uvreda, hule�i blatom preko cele no�i, dok nisu dohulili i dopsovali svoje.

Primamljeni zvekom posu�a, koje je spletkarilo od ivice do ivice, najzad su i�li karavani, stigli mo�ni tabori vetra i stali iznad no�i. Ogromni logor, crni pokretni amfiteatar, po�eo je da silazi u mo�nim krugovima ka gradu. I mrak je eksplodirao ogromnom uzvitlanom burom koja je besnela tri dana i tri no�i...

* * *

� Danas ne�e� i�i u �kolu � rekla je ujutru majka � stra�an je vetar napolju. � U sobi je lebdeo fini veo dima koji je mirisao na smolu. Pe� je zavijala i fijukala, kao da je u njoj bio zatvoren ceo �opor pasa ili demona. Velika nakarada, naslikana na njenom velikom trbuhu, krivila se obojenom grimasom i pokazivala svoje fantasti�no naduvene obraze.

Potr�ao sam bos prema prozoru. Nebo je uzdu� i popreko bilo izduvano vetrovima. Srebrnasto belo i �iroko, bilo je iscrtano linijama sila, zategnutim toliko da je izgledalo da �e pu�i, stra�nim brazdama, kao ohla�ene �ile cinka i olova. Podeljeno na energeti�na polja i dr��u�i od napona, bilo je puno prikrivene dinamike. U njemu su se ocrtavali dijagrami bure, koja je, sama nevidljiva i neuhvatljiva, punila pejza� snagom.

Nije se videla. Poznavali su je po ku�ama, po krovovima, na koje je naletala kao furija. Jedan za drugim tavani su izgledali kao da rastu i eksplodiraju ludilom, kad bi u njih ulazila ta snaga.

Ogoljavala je trgove, ostavljala iza sebe na ulicama belu pusto�, �itave delove trga �istila do trun�ice. Tek ovde-onde savijao se pod njom i lepr�ao, dr�e�i se ugla neke ku�e, usamljeni �ovek. Izgledalo je kao da se ceo prostor trga ispup�ava i sjaji praznom �elom pod njenim mo�nim preletima.

Na nebu je vetar izduvavao hladne i mrtve boje, bakarne, �ute i ljubi�aste tragove, daleke svodove i arkade svoga lavirinta. Krovovi su stajali pod tim nebesima crni i krivi, puni nestrpljivosti i o�ekivanja. Oni u koje je bio u�ao vetar, dizali su se u nadahnu�u, prerastali susedne ku�e i prorokovali pod uskovitlanim nebom. Zatim su padali i gasili se, ne mogav�i du�e da zadr�e mo�ni dah, koji je leteo dalje i ispunjavao ceo prostor haosom i strahom. I ponovo su se druge ku�e dizale sa krikom, u gr�u vidovitosti i predskazivale.

Ogromne bukve oko crkve stajale su podignutih ruku, kao svedoci potresnih proro�anstava, i vikale, vikale.

Dalje, nad krovovima trga, video sam daleke vatrene zidove, nage najvi�e zidove predgra�a. Penjali su se jedan na drugi i rasli, uko�eni od straha i zaprepa��eni. Daleki, hladni, crveni odsjaj bojio ih je kasnim bojama.

Toga dana nismo ru�ali, jer se vatra u kuhinji vra�ala u klubetima dima u odaju. U sobama je bilo hladno i mirisalo je na vetar. Oko dva sata po podne u predgra�u je izbio po�ar i naglo se po�eo �iriti. Majka i Adela su po�ele da pakuju posteljinu, krzna i dragocenosti.

Nai�la je no�. Vetar je dobio u snazi i �estini, beskrajno je narastao i obuhvatao celo prostranstvo. Sada ve� vi�e nije pose�ivao ku�e i krovove, ali je iznad zgrada podigao vi�espratni, mnogokratni prostor, crni lavirint, koji je rastao u bezbrojnim spratovima. Iz tog lavirinta je pucao �itavim galerijama soba, gromom podizao krila i drumove, s hukom valjao duge anfilade, a zatim pu�tao da se sru�e ti imaginarni spratovi, svodovi i kazamati i dizao se jo� vi�e, uobli�avaju�i sam bezobli�ni kraj svojim nadahnu�em.

Soba je lako podrhtavala, slike na zidovima su zve�ale. Okna su se sjajila debelim odbleskom lampe. Zavese na prozoru su visile naduvane i pune daha te burne no�i. Setili smo se da oca nismo videli od jutra. Rano ujutro smo pretpostavljali da mora da je oti�ao u radnju, gde ga je iznenadila nepogoda, presecaju�i mu povratak.

� Ceo dan ni�ta nije jeo � jadikovala je majka. Stariji pomo�nik Teodor primio se da krene u no� i buru, da bi mu odneo hranu. Moj brat se pridru�io toj ekspediciji.

Uvijeni u velika medve�a krzna, stavili su u d�epove pegle i avane, balast koji je imao da spre�i da ih vetar odnese.

Oprezno smo otvorili vrata koja su vodila u no�. Tek �to su pomo�nik i moj brat sa podignutim kaputima zakora�ili jednom nogom u mrak, no� ih je progutala odmah na pragu ku�e. Vetar je u tren oka sprao trag njihovog izlaska. Kroz prozor se �ak nije video ni fenjer koji su bili uzeli sa sobom.

Progutav�i ih, vetar se na trenutak smirio. Adela i majka su poku�avale da ponovo raspale vatru u kuhinji. �ibice su se gasile, kroz vrata�ca su se vra�ali pepeo i �a�. Stajali smo pod vratima i oslu�kivali. U jadikovkama vetra su se mogli �uti svi glasovi, ube�ivanja, dozivi i �askanja. �inilo nam se da �ujemo dozivanje u pomo� oca zalutalog u buri, �as opet da brat i Teodor bezbri�no �askaju pred vratima. Utisak je bio toliko varljiv da je Adela otvorila vrata i zaista ugledala Teodora i mog brata, koji su s mukom izranjali iz vihora, u koji su bili utonuli do pazuha.

U�li su zadihani u trem zatvaraju�i s naporom vrata za sobom. Za trenutak su morali da se oslone o ragastov, tako da je vetar sna�no juri�ao od kapije. Najzad su spustili zasun i vetar je pojurio dalje.

Haoti�no su pri�ali o no�i, o buri. Njihova krzna, natopljena vetrom, sada su mirisala na vazduh. �mirkali su o�ima na svetlu; njihove o�i jo� pune no�i cedile su tamu posle svakog udara kapaka. Nisu mogli da do�u do radnje, izgubili su put i jedva su pogodili da se vrate. Nisu mogli da prepoznaju grad, sve ulice kao da su bile ispreme�tane.

Majka je sumnjala da la�u. U stvari, cela ta scena je odavala utisak kao da su tih �etvrt sata stajali u mraku pod prozorom, uop�te se ne udaljavaju�i. A mo�da zaista trg i grad nisu postojali, a vetar i no� okru�ivali su na�u ku�u samo tamnim kulisama, punim zavijanja, fijuka i jauka. Mo�da uop�te nisu postojala ta ogromna i tu�na prostranstva, koja nam je vetar sugerisao, mo�da uop�te nije bilo tih �alosnih lavirinata, tih drumova sa mno�tvom prozora i hodnika, u koje je svirao vetar kao u duga�ke crne flaute. Sve vi�e se u nama u�vr��ivalo ube�enje da je cela ta bura bila no�na donkihoterija, koja je na uskom prostoru kulisa podra�avala tragi�ne beskraje, kosmi�ko besku�ni�tvo i samo�u vetra.

Sada su se sve �e��e otvarala vrata trema i pu�tala gosta uvijenog u kabanicu i �alove. Zasopljeni sused ili poznanik se lagano ispetljavao iz marama, kaputa i zadihanim glasom izbacivao iz sebe pri�e, haoti�ne iskidane re�i, koje su fantasti�no pove�avale, la�no preterivale beskraj no�i. Svi smo sedeli u jasno osvetljenoj kuhinji. Iza kuhinjskog crnog ognji�ta, preko �iroke nadstre�nice dimnjaka nekoliko stepenica je vodilo do tavanskih vrata.

Na tim stepenicama je sedeo stariji pomo�nik Teodor i oslu�kivao kako tavan svira na vetru. �uo je kako se u prekidima vetra mehovi tavanskih rebara nabiru i krov malaksava i opu�ta se kao ogromna plu�a, koje je napustio dah, onda bi opet udisao vazduh, suprotstavljao se palisadama slemena, rastao kao gotski svod, �irio se �umom greda, punim stostrukog eha i hu�ao kao kutija ogromnih basova. Ali posle smo zaboravljali na vetar, Adela je tucala cimet u zvu�nom avanu. Tetka Perazja nam je do�la u posetu. Sitna, �ivahna i puna preduzimljivosti, s �ipkom crnog �ala na glavi, po�ela se vrteti po ku�i poma�u�i Adeli. Adela je o�erupala petla. Tetka Perazja je pod dimovukom potpalila gu�vu hartije i �iroki jezici vatre leteli su od nje u crnu �eljust. Adela je, dr�e�i ga za �iju, podigla petla iznad vatre da na njemu opali ostatak perja. Petao iznenada zalupa krilima u vatri, zapeva i izgore. Tada se tetka Perazja po�e sva�ati, psovati i grditi. Tresu�i se od besa, pretila je rukama Adeli i majci. Nisam shvatao �ta ho�e, a ona je padala u sve ve�i gnev i pretvorila se u buket gestikulacija i psovki. Izgledalo je da �e se u paroksizmu gneva razgestikulisati na delove, da �e se raspasti, podeliti, razbe�i na sto paukova, razgranati na podu, u crni, treperav buket poludele buba�vapske jurnjave. Mesto toga po�ela je naglo da se smanjuje, gr�i, i dalje razbaru�ena i raspadaju�i se u psovkama. Iznenada se uputila, pogrbljena i mala, u ugao kuhinje, gde su le�ala drva za ogrev i, psuju�i i ka�lju�i, po�ela je grozni�avo da prebire zvu�ne cepanice dok nije na�la dve tanke, �ute cepke. Zgrabila ih je rukama nemirnim od uzbu�enja, izmerila prema nogama, posle �ega se popela na njih, kao na �tule, i po�ela da hoda na tim �takama, lupaju�i po daskama, da tr�i tamo i amo du� kose linije poda, sve br�e i br�e, zatim je ustr�ala na jelovu klupu, hramlju�i na daskama koje su glasno odzvanjale, a odande na policu sa tanjirima, zvu�nu, drvenu policu koja je okru�avala zidove kuhinje, istr�ala po njoj, balansiraju�i na �takama, da najzad negde u uglu, smanjuju�i se sve vi�e, pocrni, sklup�a se kao uvela, spaljena hartija, sagori u komadi� pepela, skru�i u prah i ni�ta.

Svi smo stajali bespomo�ni pred tom luda�kom furijom besa, koja je sama sebe mu�ila i �derala. Sa �aljenjem smo posmatrali tu�ni tok toga paroksizma i sa izvesnim olak�anjem se vratili na�im poslovima kad je taj �alosni proces dostigao svoj prirodni kraj.

Adela je ponovo zazvonila avanom tucaju�i cimet, majka je nastavila prekinuti razgovor, a pomo�nik Teodor, oslu�kuju�i tavanska proro�anstva, pravio je sme�ne grimase, visoko podizao obrve i smejao se za sebe.

 

No� velike sezone

Svi znaju da u nizu obi�nih, normalnih godina osobenja�ko vreme ra�a iz svoje utrobe druge godine, neobi�ne godine, godine-odrode, kojima � kao �esti, mali prst na ruci � izrasta ponekad trinaesti, la�ni mesec.

Govorimo la�ni jer on retko kada dosti�e pun razvoj. Kao kasno za�eta deca, on zaostaje uzrastom, mesec grbonja, izdanak napola uveo i pre verovatan nego stvaran.

Za to je kriva stara�ka neuzdr�ljivost leta, njegova raspusna i kasna �ivotnost. De�ava se ponekad da avgust pro�e, a staro debelo stablo leta ra�a i dalje po navici, pu�ta iz svoje trule�i te dane-divljake, dane-korov, jalove i idiotske, daje kao dodatak, zabadava, dane-ko�anje prazne i ne za jelo � dane bele, za�u�ene i nepotrebne.

Oni izrastaju, ispravni i nejednaki, nevaspitani i srasli me�usobno, kao prsti nakazne ruke, pupolje�i i slo�eni u �ipak.

Drugi te dane upore�uju sa apokrifima, potajno umetnutim izme�u poglavlja velike knjige godine, sa palimpsestima, tajno unetim u njene stranice, ili sa onim belim ne�tampanim stranicama, na kojima o�i site na�itane i pune sadr�ine mogu da krvare slikama i gube boje na tim praznim stranicama, sve ble�e i ble�e, da bi se odmorile na njihovoj prazno�i, pre no �to budu uvu�ene u novi lavirint doga�aja i poglavlja.

Ah taj stari, po�uteli roman godine, ta velika knjiga, kalendara koji se raspada! Le�i tako ona zaboravljena negde u arhivama vremena, a njen sadr�aj dalje raste izme�u korica, di�e se neprestano od brbljivosti meseci, od brzoga samorodstva la�i, od izmi�ljanja i ma�tanja, koji se u njoj mno�e. Ah, i pi�u�i ove na�e pri�e, ni�u�i te doga�aje o svom ocu na iskori��enoj margini njenog teksta, zar se ne predajem tajnoj nadi da �e one jednoga dana neprimetno urasti me�u �ute listove te najveli�anstvenije knjige u raspadanju, da �e u�i u veliko �u�tanje njenih stranica, koje �e je progutati.

Ono o �emu �emo ovde govoriti, de�avalo se u tom trinaestom, prekobrojnom i u neku ruku la�nom mesecu te godine, na tih petnaestak listova velike hronike kalendara.

Jutra su tada bila �udnovato opora i sve�a. Po umirenom i hladnijem tempu vremena, po sasvim novom mirisu vazduha, po druk�ijoj konzistenciji svetla videlo se da se u�lo u drugu seriju dana, u novu okolinu Bo�je godine.

Glas je drhtao pod novim nebesima zvonko i sve�e kao u jo� novom i praznom stanu, punom mirisa, laka, boja, stvari po�etih i neisprobanih. S �udnim uzbu�enjem smo probali novi odjek, radoznalo smo ga na�injali, kao u hladno i trezno jutro kola� uz kafu uo�i puta.

Moj otac je ponovo sedeo u kancelariji iza prodavnice, u maloj, zasvo�enoj odaji, kao ko�nica podeljenoj u registrature sa mnogo komora koje su se bez kraja lju�tile slojevima papira, pisama i faktura. Iz �u�tanja hartije, iz njenog beskrajnog prevrtanja izrastala je mre�asta i prazna egzistencija te sobe, iz neprestanog preme�tanja sve�njeva obnavljala se u vazduhu iz bezbrojnih zaglavlja firmi apoteoza u vidu fabri�kog grada, vi�enog iz pti�je perspektive, naje�enog dimnjacima koji su se pu�ili, opkoljenog redovima medalja i okru�enog izvijenim i uvrnutim i pompati�nim et i Comp.

Tamo je sedeo moj otac, kao u pti�arniku, na visokoj stolici, a golubarnici registratura �u�tali su sve�njevima hartije i sva gnezda i duplje bili su puni cvrkuta cifara.

Unutra�njost velike prodavnice tamnela se i bogatila iz dana u dan zalihama sukna, �eviota i rebrastog somota. Na tamnim policama tih ambara i ostava hladne filcane boje, narastao je sto puta procent tamne, ustajale obojenosti stvari, mno�io se i zasi�ivao mo�ni kapital jeseni. Tamo je rastao i tamneo taj kapital i sve vi�e se �irio na policama, kao na galerijama nekog velikog pozori�ta, dopunjuju�i se jo� i umno�avaju�i svakog jutra novim tovarima robe, koju su u sanducima i balama zajedno sa jutarnjom hladno�om stenju�i unosili na medve�im ple�ima bradati nosa�i u isparenjima jesenje sve�ine i votke. Pomo�nici su istovarili te nove zalihe zasi�uju�ih plavih boja i ispunjavali njima, bri�ljivo kitovali pukotine i praznine visokih polica. Bio je to ogromni registar svakojakih boja jeseni, pore�an u slojevima, sortiran prema prelivima, koji se dizao odozdo nagore, kao po zvu�nim stepenicama, po gamama svih oktava boja. Po�injao je odozdo i pla�no i nesmelo probao altovske nijanse i polutonove, zatim bi prelazio na izbledeo pepeo daljine, na goblensko plavetnilo i rastu�i uvis sve �irim akordima, dostizao do tamnih plavih boja, do indiga dalekih �uma i do pli�a �umnih parkova, da bi posle toga preko svih okera, sangvina, ri�ih boja i sepija u�ao u �u�tavu senku vrtova �to venu i stigao do tamnog mirisa gljiva, do daha trule�i u dubinama jesenje no�i i do gluve pratnje najtamnijih basova.

Moj otac je i�ao du� arsenala suknene jeseni i umirivao i sti�avao te mase. Hteo je �to du�e da odr�i u celini te rezerve magacioniranog �arenila. Bojao se da lomi, da za gotovinu zamenjuje taj gvozdeni fond jeseni. Ali je znao, ose�ao da �e do�i vreme i da �e jesenji vetar, pusto�ni i topli vetar, dunuti iznad tih romana, a tada �e oni popustiti i ni�ta ne�e biti u stanju da zadr�i njihov izliv, te potoke �arenila, kojim �e jurnuti na ceo grad.

Dolazilo je vreme Velike sezone. Ulice su o�ivljavale. U �est sati po podne grad je procvetavao groznicom, ku�e su dobijale crvene pe�ate, a ljudi su i�li o�ivljeni nekom unutra�njom vatrom, s o�ima koje su ble�tale nekom sve�anom, lepom i zlom groznicom.

U sporednim uli�icama, tihim �orsokacima, koji su se ve� pru�ali u ve�ernji deo, grad je bio pust. Samo su se deca igrala na prostorima pod balkonima, igrala se bez daha, bu�no i besmisleno. Prislanjali su male mehuri�e na usta, da bi ih naduvali i naglo su dre�e�i pocrveneli kao velike, klokotave, rasprsle izrasline ili narogu�eni glupom petlovskom maskom, crvenom i raspevanom, kao �arene jesenje fantasti�ne i apsurdne ma�kare. Izgledalo je da se tako naduvena i raspevana di�u u vazduh u dugim �arenim lancima i da �e kao jesenja jata ptica preletati preko grada � fantasti�ne flote od hartije i jesenjeg lepog vremena. Ili su se s vikom vozila na malim bu�nim kolicima, koja su svirala �arenim kloparanjem to�kova i spu�tala se niz ulicu sve do nisko razlivene, �ute ve�ernje re�ice, gde su se raspadala u kr� kru�i�a, to�ki�a i �tapi�a.

I dok su de�je igre postajale sve bu�nije i zapletenije, crveni pe�ati grada su postajali tamniji i procvetavali purpurom, iznenada je ceo svet po�injao da vene i crni i iz njega se brzo izdvajao lebde�i sumrak, kojim su se zara�avale sve stvari. Izdajni�ki i otrovno se �irila ta zaraza sumraka unaokolo, i�la je od stvari do stvari, a �ega se dotakla, to je odmah gnjilo, crnelo, raspadalo se u trule�. Ljudi su be�ali od sumraka u tihoj panici i odjednom ih je stizala ta guba, izbijala u tamnim ospama po �elu, ljudi su gubili lica, koja su otpadala u velikim, bezobli�nim pegama, i i�li dalje, sad ve� bez crta, bez o�iju, gube�i usput masku za maskom, i sumrak je vrveo od tih napu�tenih larvi, koje su se prosipale iza njihovog bekstva. Posle je sve po�injalo da zarasta u crnu, trulu koru, koja se lju�tila u velikim komadima, bolesnim krastama mraka. A kad se dole sve raspalo i pretvorilo u ni�ta u tom tihom haosu, u panici brzog raspadanja, u visini se odr�avao i sve vi�e rastao �utljivi alarm sun�eva odsjaja, koji je podrhtavao od cvrkuta miliona tihih zvoncadi, koja su nadolazila letom miliona nevidljivih �eva koje su zajedno letele u jedan veliki srebrni beskraj. Posle toga bi naglo pala no� � velika no�, koja je jo� rasla od udaraca vetra, koji su je �irili. U njenom mnogostrukom lavirintu bila su jasno izbu�ena gnezda: du�ani � veliki, �areni fenjeri puni naslagane robe i tiske kupaca. Kroz jasna okna tih fenjera mogao se pratiti haoti�ni obred jesenjih kupovina, pun osobenja�kog ceremonijala.

Ta velika, talasava jesenja no�, jo� ve�a usled senki, ra�irena vetrovima, krila je u svojim naborima svetle d�epove, kesice sa �arenim sitnicama, sa �arenom robom �okoladica, keksa, �arenila kolonijalne robe. Ti kiosci i radnjice, slupane od kutija �e�era, dre�avo tapetirane reklamama za �okoladu, pune sapuna, veselog bofla, zlatnih sitnica, staniola, trubica, vafli i �arenih mentol bombona, bile su stanice lakomislenosti, �egrtaljke bezbri�nosti, rasejane po urvinama ogromne, lavirintske, razgalamljene no�i.

Velike i tamne gomile su tekle po mraku u bu�nom neredu, u struganju hiljadu nogu, u �agoru hiljada usta � rojevito, zamr�eno putovanje, koje se vuklo arterijama jesenjeg grada. Tako je tekla ta reka, puna �agora, tamnih pogleda, lukavih migova, iskomadana razgovorom, ise�ena �askanjem, velika mezgra spletaka, smeha i graje.

Izgledalo je kao da su u gomilama krenuli plodovi maka iz kojih se prosipao mak � glave � �egrtaljke, ljudi � klepetu�e.

Moj otac je i�ao nervozan i �aren od pe�ata, blistavih o�iju, po jasno osvetljenom du�anu i oslu�kivao.

Kroz okna izloga i portala dopirao je ovamo �um grada, prigu�ena graja gu�ve koja je tekla. Nad ti�inom radnje je jasno gorela lampa na gas, koja je visila sa velikog svoda, i istiskivala i najmanji trag senke iz svih pukotina i skrovi�ta. Pusti, veliki pod je pucketao u ti�ini i u tom svetlu broja uzdu� i u �irinu svoje sjajne kvadrate, �ahovske plo�e velikih tabli, koje su u ti�ini me�usobno razgovarale pucketanjem, odgovarale jedna drugoj �as ovde, �as onde glasnim treskom. Zato su sukna le�ala tiha, bez glasa, u svojoj filcanoj meko�i i za o�evim le�ima izmenjivala poglede du� zidova, od ormana do ormana su menjala tihe znake sporazumevanja. Otac je oslu�kivao. Njegovo uvo u toj no�noj ti�ini kao da se izdu�ivalo i razgranjavalo kroz prozor: fantasti�ni koral, crveni polip koji se leluja u mutnilu no�i.

Oslu�kivao je i �uo. Sa sve ve�im nemirom je slu�ao daleku plimu gomila, koje su nadolazile. Prepla�eno se osvrtao po pustoj radnji. Tra�io je pomo�nike. Ali ti tamni i ri�i an�eli su bili nekud odleteli. Ostao je samo on, u strahu pred gomilama, koje su ubrzo imale da poplave ti�inu radnje plja�ka�kom bu�nom gomilom i izme�u sebe podele, izlicitiraju celu tu bogatu jesen, godinama skupljanu u velikom tihom ambaru.

Gde su bili pomo�nici? Gde su bili ti lepi heruvimi koji su imali da brane tamne, suknene �an�eve? Otac je u svojoj bolesnoj ma�ti sumnjao da gre�e negde u unutra�njosti ku�e sa k�erkama ljudi. Stoje�i nepokretan i pun zabrinutosti, sa sjajnim o�ima u svetloj ti�ini radnje, unutra�njim sluhom je ose�ao �ta se de�avalo u unutra�njosti ku�e, u zadnjim komorama tog velikog �arenog fenjera. Ku�a se otvarala pred njim, odaja za odajom, komora za komorom, kao dom od karata, i on je video jurnjavu pomo�nika sa Adelom kroz sve puste i jasno osvetljene sobe, stepenicama nadole, stepenicama nagore, dok im nije izmakla i upala u svetlu kuhinju, gde se zabarikadirala kuhinjskim kredencem.

Tamo je stajala zadihana, sjajna i raspolo�ena, nasmejana, trep�u�i velikim trepavicama. Pomo�nici su se kikotali, �u�e�i pred vratima. Kuhinjski prozor je bio otvoren u veliku, crnu no�, punu snova i haosa. Crna otvorena okna gorela su odsjajem daleke iluminacije. Sjajni lonci i boce stajali su nepokretno unaokolo i svetleli se u ti�ini masnom glazurom. Adela je kroz prozor oprezno pomaljala svoje �areno, na�minkano lice sa treptavim o�ima. Tra�ila je pomo�nike u tamnom dvori�tu, sigurna da su joj postavili zamku. I, eno, ugledala ih je kako idu oprezno, jedan za drugim, po uskoj op�ivnici ispod prozora du� zida sprata crvenog od odsjaja daleke iluminacije i prikradaju se prozoru. Otac je viknuo od besa i o�ajanja, ali u tom trenutku �agor glasova postao je sasvim blizak i iznenada su se svetli prozori radnje ispunili bliskim licima, iskrivljenim smehom, raspri�anim licima, koja su pritiskivala noseve na sjajna okna. Otac postade purpuran od ljutine i sko�i na tezgu. I dok je gomila u juri�u osvajala tu tvr�avu i u bu�noj gomili ulazila u radnju, moj otac se jednim skokom popeo na police sa suknom, i, nadnet visoko nad gomilom, iz sve snage je duvao u veliku pozaunu od roga i trubio na alarm. Ali se svod nije ispunio �umom an�ela, koji su �urili u pomo�, umesto toga svakom jeku trube odgovarao je veliki, nasmejani hor gomile.

� Jakube, trguj! Jakube, prodaji! � vikali su svi, a ta vika, stalno ponavljana, rimizovala se u horu i lagano prelazila u melodiju refrena, koji su pevala sva grla. Tada moj otac priznade da je pobe�en, sasko�i sa visoke op�ivnice i vi�u�i krenu prema barikadama sukna. Ogromno narastao od gneva, s glavom pretvorenom u purpurnu pesnicu, istr�ao je kao prorok borac na suknene �an�eve i po�eo da besni protiv njih. Podmetao se celim telom ispod mo�nih bala vune i pokretao ih s mesta, podvla�io se pod ogromne bale sukna i podizao ih na tezgu s potmulom tutnjavom. Bale su letele razvijaju�i se hu�no u vazduhu u ogromne zastave, sa polica su odasvud izbijale eksplozije draperija, vodopadi sukna, kao pod udarom Mojsijevog �tapa.

Tako su se prosipale zalihe ormana, iznenada su bljuvale, tekle �irokim rekama. Isticala je �arena sadr�ina polica, rasla, mno�ila se i plavila sve tezge i stolove.

Zidovi radnje su nestali pod mo�nim formacijama te suknene kosmogonije, pod tim gorskim lancima, koji su se uzdizali u mo�nim masivima. Otvarale su se �iroke doline me�u gorskim padinama i u �irokom patosu visina grmele su linije kontinenata. Prostrana radnja se ra�irila u panoramu jesenjeg pejza�a, punu jezera i daljine, a na pozadini tog dekora lutao je otac preko nabora i dolina fantasti�nog Kanaana, hodao velikim koracima, sa rukama proro�anski ra�irenim u oblacima i formirao zemlju udarima nadahnu�a.

A dole u podno�ju tog Sinaja, izraslog iz o�evog gneva, gestikulisao je narod, psovao i slavio Baala i trgovao. Uzimali su pune ruke mekih bora, ukra�avali se �arenim suknima, uvijali se u improvizovana domina i kapute i govorili haoti�no i mnogo.

Moj otac je naglo izrastao nad tim grupama trgovaca, izdu�en gnevom, i sa visine mo�nom re�ju grmeo na idolopoklonike. Zatim, no�en o�ajanjem, penjao se na visoke galerije ormana, luda�ki jurio po gredama polica, po ogoljenim daskama skela koje su tutnjale, gonjen prizorima bestidnog razvrata koji je ose�ao za le�ima u unutra�njosti ku�e. Pomo�nici su upravo bili stigli do gvozdenog balkona u visini prozora i dr�e�i se za balustrade, obuhvatili su Adelu oko pasa i izvukli je kroz prozor dok je ona treptala o�ima i vukla za sobom vitke noge u svilenim �arapama.

Dok je moj otac, zaprepa��en odvratno��u greha, urastao gnevom svojih gestova u grozu pejza�a, dole se bezbri�ni narod Baala predavao raspusnoj veselosti. Neka parodisti�na strast, neka zaraza smeha bila je obuzela tu rulju. Kako se mogla tra�iti ozbiljnost od njih, od toga naroda �egrtaljki i kle�ta za krckanje oraha! Kako je bilo mogu�e zahtevati razumevanje za velike o�eve brige od tih mlinova, koji su bez prestanka mleli mezgru re�i! Gluvi za gromove proro�anskog gneva, ti trgovci odeveni u svilene ogrta�e postavljene krznom �u�ali su u malim grupama oko naboranih brda materije, raspravljaju�i brbljivo i sa smehom o osobinama robe. Ta crna berza raznosila je na svojim brzim jezicima plemenitu supstancu pejza�a, drobila je seckanjem brbljivosti i skoro gutala.

Na drugom mestu su stajali Jevreji u �arenim halatima, u velikim krznenim kalpacima pred visokim vodopadima svetle materije. Ali u toj ceremonijalnoj konverzaciji, u pogledima koje su izmenjivali, bio je sjaj nasme�ene ironije. Izme�u tih grupa vrzmao se obi�an narod, amorfna gomila, rulja bez lika i individualnosti. On je na neki na�in ispunjavao praznine u pejza�u, zastirao tle zvonicima i �egrtaljkama besmislenog pri�anja. Bio je to element budala, razigrana gomila poli�inela i arlekina, koji je � sam bez ozbiljnih trgova�kih namera � svojim �eretskim vragolijama dovodio do apsurda transakcije koje su se pogdegde po�ele praviti.

Postepeno ipak, po�to bi mu dosadilo pravljenje vragolija, taj veseli narod se rasturao po daljim delovima predela i tamo lagano gubio u stenovitim prevojima i dolinama. Verovatno su ti veseljaci jedan za drugim nestajali negde u pukotinama i naborima terena, kao deca umorna od igre po uglovima i zakucima stana za vreme balske no�i.

Za to vreme su se gradski oci, mu�evi velikog Sinhedriona, �etali u grupama punim ozbiljnosti i dostojanstva i vodili tihe, duboke prepirke. Razi�av�i se po ovom celom velikom brdovitom predelu, i�li su po dvojica, po trojica dalekim i vijugavim putevima. Njihove male i tamne siluete pokrivale su celu pustu visiju, nad kojom je visilo te�ko i tamno nebo, izborano i pokriveno oblacima, izorano dugim paralelnim brazdama, srebrnim i belim izorima, koji su u dubini pokazivali dalje naslage svojih slojeva.

Svetlo lampe stvaralo je ve�ta�ki dan u ovom predelu � dan �udan, dan bez zore i ve�eri.

Moj otac se lagano umirivao. Njegov gnev se slegao i hladio u naslagama i slojevima predela. Sada je sedeo na galerijama visokih polica i posmatrao �iroki predeo koji je jesen osvajala. Video je kako na dalekim jezerima love ribu. U malim ljuskicama �amaca sedela su po dva ribara, bacaju�i mre�e u vodu. Na obalama su de�aci nosili ko�eve na glavama, pune nemirnog, srebrnog lova.

Tada je video kako grupe putnika u daljini di�u glave prema nebu, pokazuju�i ne�to podignutim rukama.

I odmah se nebo prekrilo rojem neke �arene ospe, osulo se talasavim pegama, koje su rasle, sazrevale i uskoro napunile prostranstvo �udnim narodom ptica, koje su kru�ile i �estarile u velikim unakrsnim spiralama. Celo nebo se ispunilo njihovim uzvi�enim letom, lupom krila, veli�anstvenim linijama tihih ljuljanja. Neke od njih su kao ogromne rode nepomi�no plovile na mirno ra�irenim krilima, druge, nalik na �arene perjanice, na varvarske trofeje, te�ko i nezgrapno su lupale krilima, da bi se odr�ale na talasima tople aure, najzad poslednje, bedni konglomerati krila, mo�nih nogu i oskubenih �ija, podse�ale su na r�avo ispunjene kraguje i kondore, iz kojih ispada piljevina.

Me�u njima je bilo dvoglavih i mnogokrilih ptica, bilo je i bogalja, koji su hramali u vazduhu jednokrilim, bednim letom. Nebo je postalo nalik na staru fresku, punu nakaza i fantasti�nih �ivotinja, koje su kru�ile, obilazile se i ponovo vra�ale u �arenim elipsama.

Moj otac se uspeo po gredama obliven iznenadnim sjajem i ispru�io ruke, dozivaju�i ptice starom zakletvom. Bilo je to daleko, zaboravljeno potomstvo one pti�je generacije koju je Adela nekada razjurila na sve strane neba. Sada se vra�alo, odro�eno i bujno, to neprirodno potomstvo, to degenerisano pti�je pleme, propalo u du�i.

I��ikalo glupo rastom, besmisleno pove�ano, iznutra je bilo pusto i bez �ivota. Sva �ivotnost tih ptica pre�la je u perje, izrasla u fantasti�nost. Bio je to kao neki muzej povu�enih vrsta, starinarnica pti�jeg raja.

Neke su letele nauznak, imale te�ke, nezgrapne kljunove, nalik na katance i brave, pokrivene �arenim izraslinama, i bile slepe.

Kako je oca uzbudio taj iznenadni povratak, kako se divio pti�jem instinktu, toj vernosti u�itelju, koju je ovaj izgnani pti�ji rod negovao u du�i kao legendu, da se najzad posle mnogo generacija, poslednjeg dana pred izumiranje plemena vrati natrag u pravu otad�binu.

Ali te papirne, slepe ptice nisu vi�e mogle poznati oca. Uzalud ih je dozivao davnom zakletvom, zaboravljenim pti�jim jezikom, nisu ga �ule ni videle.

Iznenada je zafijukalo kamenje u vazduhu. Oni veseljaci, glupo i besmisleno pleme, po�e�e ga�ati kamenjem u fantasti�no pti�je nebo.

Uzalud je otac opominjao, uzalud je pretio proklinju�i gestovima, nisu ga �uli, nisu ga videli. I ptice su padale. Pogo�ene kamenom, te�ko su se opu�tale i venule jo� u vazduhu. Jo� pre no �to bi pale na zemlju, ve� bi postale bezobli�na masa perja.

U tren oka se visija pokrila tim �udnim, fantasti�nim le�inama. Pre no �to je otac stigao na mesto pokolja, ceo taj divni pti�ji rod ve� je le�ao mrtav, razbacan po stenama.

Tek sada, izbliza, mogao je otac posmatrati svu bednost te osiroma�ene generacije, svu sme�nost njene jevtine anatomije.

Bile su to ogromne gu�ve perja, kojekako ispunjene starim crkotinama. Kod mnogih se nije mogla razlikovati glava, jer taj motkasti deo tela nije nosio nikakvih znakova du�e. Neke su bile pokrivene rutavim, slepljenim runom, kao zubri, i odvratno su smrdele. Druge su podse�ale na grbave, �elave, krepale kamile. Tre�e su, najzad, najverovatnije bile od neke vrste hartije, prazne u sredini, a divno �arene spolja. Neke su se izbliza pokazivale kao ni�ta drugo do veliki paunovi repovi, �arene lepeze, u koje je na neshvatljiv na�in udahnut neki izgled �ivota.

Video sam tu�ni povratak moga oca. Neprirodni dan se lagano ve� bojio bojama obi�nog jutra. U opusto�enoj radnji najvi�e police su bile zalivene bojama jutarnjeg neba. Me�u fragmentima ugaslog pejza�a, izme�u sru�enih kulisa no�nog dekora � moj otac je video pomo�nike kao su ustajali iza sna. Dizali su se izme�u bala sukna i zevali na sunce. U kuhinji, na spratu, Adela, topla od sna i zamr�ene kose, mlela je kafu u mlinu, pritiskaju�i ga na bele grudi, od kojih su zrna postajala sjajna i vrela. Ma�ka se kupala u suncu.

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | O Poljskoj | Prevodi | Bibliografija
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt