Kometa

(1938)

Preveo s poljskog Stojan Subotin

Izvor: Bruno �ulc, Prodavnice cimetove boje - prevod s poljskog i predgovor dr Stojan Subotin. [Beograd : Nolit, 1961, 264 str.]

1

Kraj zime te godine bio je pod znakom pogodne astronomske konjukture. �arena proro�tva kalendara su crveno procvetala u snegu na granici jutra. Od vrelog crvenila nedelja i svetaca padao je odsjaj na pola nedelje i ti dani su hladno goreli, la�nim i slamnatim ognjem, obmanuta srca su trenutak kucala �ivlje, zaslepljena tim glasonosnim crvenilom, koje ni�ta nije javljalo i bilo je samo prerani alarm, �arena kalendarska obmana, nacrtana dre�avim cinoberom na koricama nedelje. Po�ev�i od Tri kralja svaku no� smo provodili sede�i nad belom paradom stola koji je ble�tao od sve�njaka i srebra, re�aju�i bez kraja pasijanse. Iz sata u sat no� iza prozora je postajala sve svetlija, prevu�ena �e�ernom glazurom i sjajna, puna badema, koji su bez kraja klijali i �e�era. Neiscrpivi transformista mesec sav utonuo u svoje kasne mese�evske poslove redom je prolazio kroz svoje faze, sve jasnije i jasnije, izlagao se svim kombinacijama preferansa, dublirao u svim bojama. Ve� u toku dana bi �esto stajao po strani, pre vremena gotov, mesingan i bez sjaja � melanholi�ni valet sa svojim svetle�im �irom � i �ekao na svoj red. Za to vreme su cela neba jaganjaca prelazila preko njegovog usamljenog profila tihim i belim, �irokim putovanjem, jedva ga sakrivaju�i sedefastom ribljom ljuskom koja se prelivala, i u koju se pred ve�e sa�imao �areni firmament. Posle su se dani ve� prazno listali. Vetar je s hukom preletao preko krova, izduvavao ohla�ene od�ake sve do dna, dizao nad gradom imaginarne skele i spratove i ru�io te bu�ne, vazdu�ne gra�evine uz grmljavinu rogova i greda. Ponekad je u dalekom predgra�u izbijao po�ar. Dimni�ari su optr�avali grad u visini krovova i galerija pod patiniranim i pocepanim nebom. Prelaze�i sa jednog krovnog nagiba na drugi, kraj �o�kova i petlova grada sanjali su u toj vazdu�noj perspektivi, da im vetar za trenutak otvara poklopce krovova nad lo�nicama devojaka i odmah ih s treskom ponovo zatvara nad velikom uznemirenom knjigom grada � opojnom lektirom za mnoge dane i no�i. Zatim su se vetrovi umorili i prestali. U izlogu radnje pomo�nici su pove�ali prole�ne �tofove i od mekih boja vune odmah je postao bla�i vazduh. Obojila se despi�em, procvetala bledom rezedom. Sneg se zgr�io, naborao u runo odoj�eta, upio u suv vazduh, ispijen od kobaltnih povetaraca, ponovo upijen �irokim i ugnutim nebom bez sunca i oblaka. Pogdegde u stanovima su ve� procvetali oleandri, prozori su otvarani i besmisleno cvrkutanje vrabaca je ispunjavalo sobu u tupoj zami�ljenosti dana. Nad �istim trgovima su se na trenutak skupljale strasne tu�e zeba, zimovki i senica s prodornim cviljenjem � i raspr�tavale se na sve strane, po�i��ene vetrom, smazane, uni�tene u pustom plavetnilu. Trenutak su posle njih u oku ostajale �arene pegice � pregr�t konfeta ba�enih naslepo u svetlo prostranstvo � i nestajale na dnu oka u neutralnom lazuru.

Po�ela je prerana prole�na sezona. Advokatski pisari su nosili brkove spiralno uvrnute nagore, visoke, krute okovratnike i bili uzor elegancije i �ika. U dane oprane vetrom kao poplavom, kad je vetar hu�e�i jurio visoko nad gradom, izdaleka su �arenim polucilindrima pozdravljali poznate dame, naslonjeni ple�ima na vetar, ra�irenih pe�eva, i okretali poglede, puni odricanja i delikatnosti, da ne bi svoje voljene izlagali ogovaranjima. Dame su za trenutak gubile tle pod nogama, prepla�eno uzvikivale zamr�ene u lepr�ave haljine, i povra�aju�i ravnote�u sa osmehom su odgovarale na pozdrav. Po podne se de�avalo da se vetar uti�a. Adela je �istila u tremu velike bakarne �erpe koje su metalno zvonile pod njenim dodirom. Nebo je stajalo nepokretno nad krovovima, od �indre, zadihano, razgranato nebeskim putevima. Pomo�nici, poslati iz radnje sa nekom porukom dugo su ostajali kraj nje na kuhinjskom pragu naslonjeni na ogradu trema, opijeni vetrom koji je duvao po ceo dan, s haosom u glavi od zaglu�nog cvrkuta vrabaca. Iz daljine je povetarac donosio zalutali refren vergla. Nisu se �ule tihe re�i, koje su izgovarali poluglasom, kao preko volje � s nevinim izrazom lica � a u su�tini sra�unatih na to da naljute Adelu. Pogo�ena u �ivac, reagovala je strasno, uzbu�eno ih psovala, sva zapenu�ena, a njeno lice, sivo i mutno od prole�nih ma�tanja, prekrivalo se crvenilom gneva i veselosti. Oni su obarali o�i s pokvarenom pobo�no��u, s ne�asnom satisfakcijom, �to im je po�lo za rukom da je izvedu iz ravnote�e.

Tekli su dani i popodneva, plovili u haosu svakida�nji doga�aji nad gradom vi�enim sa visine na�eg trema, nad lavirintom krovova i ku�a u mutnoj svetlosti tih sivih sedmica. Drotari su ih optr�avali, izvikuju�i svoje usluge, ponekad je �lomino kijanje duhovitom poentom obele�avalo daleku i razbacanu gu�vu grada; na nekom dalekom trgu luda Tluja, dovedena do o�ajanja prko�enjem mali�ana, po�injala je igrati svoju divlju sarabandu, visoko podi�u�i suknju na radost gomile. Dah vetra je gladio, ispravljao te eksplozije, raspore�ivao ih po monotonoj i sivoj galami i jednoli�no razvla�io nad morem krovova od �indre u mle�nom i dimljivom vazduhu popodneva. Adela naslonjena na ogradu trema, nagnuta nad taj daleki uzburkani �um grada, love�i u njemu sve glasnije akcente, sa osmehom je sastavljala te izgubljene slogove, trude�i se da ih pove�e, da i��ita neki smisao iz te velike i sive, rastu�e i opadaju�e monotonije dana.

Epoha je stajala pod znakom mehanike i elektrike i ceo roj pronalazaka se prosuo na svet ispod krila ljudskog genija. U gra�anskim ku�ama su se pojavile garniture za cigare, snabdevene elektri�nim upalja�em. Okretan je kontakt i roj elektri�nih iskri je palio fitilj natopljen benzinom. To je budilo beskrajne nade. Muzi�ka kutija u obliku kineske pagode, navijena klju�em, odmah je po�injala da svira minijaturni rondo, okre�u�i se kao vrte�ka. Zvonca su podrhtavala na zavijucima, krila�ca vrata su se �irom otvarala, pokazuju�i osovinu vergla koja se obrtala, tabakerski triolet. U sve ku�e su uvo�ena elektri�na zvonca. Doma�i �ivot je tekao pod znakom galvanizma. Kalem izolovane �ice postao je simbol vremena. U salonima su mladi kico�i demonstrirali Galvanijevu pojavu i primali vatrene poglede dama. Elektri�ni konduktor je otvarao put u �enska srca. Posle uspelog eksperimenta junaci dana su slali poljupce sa usta usred aplauza salona.

Nije dugo trebalo �ekati i grad se zarojio od velosipeda razne veli�ine i oblika. Filozofski pogled na svet je obavezivao. Ko se izjasnio za tu ideju napretka, izvla�io je konsekvence i pojahivao velosiped. Prvi su naravno bili advokatski pisari, ta avangarda novih ideja, sa uvrnutim br�i�ima i u �arenim polucilindrima, nada i cvet na�e omladine. Rastavljaju�i bu�nu rulju, ulazili su u gomilu na ogromnim biciklima, triciklima, sviraju�i �i�anim paocima. Nasloniv�i ruku na �iroki upravlja�, sa visokog sedi�ta su manevrisali ogromnim obru�em to�ka, koji se u veselu gomilu usecao talasavom i vijugavom linijom. Neke od njih je obuzimalo apostolsko ludilo. Di�u�i se kao u stremenu na svojim pedalama koja su svirala, sa visine su govorili narodu, prori�u�i novu sre�niju eru �ove�anstva � spasenje pomo�u bicikla... I vozili su se dalje pra�eni tap�anjem publike, klanjaju�i se na sve strane. Pa ipak bilo je ne�to �alosno kompromituju�e u tim veli�anstvenim i trijumfalnim vo�njama, bio je neki bolni i neprijatni �krgut, kojim su se krivili na vrhu trijumfa i srozavali u svoju sopstvenu parodiju. Morali su to ose�ati i sami kad su obe�eni kao pauci usred filigranske aparature, raskre�eni na pedalama, kao velike skakutave �abe, pravili svoje nespretne pokrete u obru�u koji se �iroko kotrljao. Samo ih je korak delio od sme�nog i oni su ga prelazili s o�ajanjem, saginju�i se nad upravlja�em i udvostru�uju�i brzinu vo�nje � razgimnastikovano klup�e strasnih vragolija koje se premetalo. �ta tu ima �udno? �ovek je tu snagom nedozvoljene dosetke ulazio u oblast ne�uvenih olak�anja, osvajanih isuvi�e jeftino, ni�e od cene ko�tanja, skoro zabadava, i ta disproporcija izme�u uloga i efekta, to o�ito varanje prirode, to preterano ispla�ivanje genijalnog trika poravnavalo se autoparodijom. Vozili su kroz stihijske eksplozije smeha, jadni pobednici, mu�enici svoje genijalnosti � tako je velika bila komi�na snaga tih �uda tehnike.

Kad je moj brat prvi put doneo elektromagnet iz �kole, kad smo svi s unutra�njim drhtajem dodirom upoznavali tajanstveni vibriraju�i �ivot, zatvoren u elektri�ni krug, otac se osmehivao sa visine. U njegovoj glavi je sazrevala dalekose�na misao, spajao se i zatvarao lanac davno nastalih podozrenja. Za�to se otac osmehivao samo sebi, za�to su se njegove o�i prevrtale, suze�i, u orbitama sa pobo�no��u koju je ismejavao? Ko je u stanju da odgovori? Da li je predose�ao grubi trik, ordinarnu intrigu, prozirnu mahinaciju sem zaprepa��uju�ih pojava tajanstvene snage? Od tog trenutka datira o�evo bavljenje laboratorijskim opitima.

O�eva laboratorija je bila prosta, nekoliko komadi�a �ice savijene u kaleme, nekoliko kalenica sa kiselinom, cink, olovo i ugalj � to je bila cela radionica tog neobi�nog ezoterika. �Materija�, govorio je spu�taju�i stidljivo o�i zbog svoga prigu�enog frktanja, �materija, moja gospodo...� Nije dovr�avao re�enicu, dozvoljavao je da naga�ate, da je bio na tragu neke va�ne stvari, da smo svi, kako smo tu sedeli, prevareni. Spu�tenih o�iju otac se tiho rugao tom prastarom feti�u. �Panta rei!� vikao je i pokretom ruke ozna�avao ve�no kru�enje supstance. Odavno je �eleo da mobili�e pritajene snage koje su kru�ile u njoj, da pretvori u te�nost njenu krutost, da joj kr�i puteve ka svudaprodiranju, ka transfuziji, ka svudacirkulaciji, jedino svojstvenoj njenoj prirodi. Principium individuationis furda � govorio je i time izra�avao svoj beskrajni prezir prema tom osnovnom ljudskom principu. Bacao je to u prolazu, jure�i du� �ice, zatvarao je o�i i delikatnim dodirom pipao razna mesta kruga, ose�aju�i malu razliku potencijala. Zasecao je �icu, naginjao se oslu�kuju�i i ve� se nalazio deset koraka dalje da bi na drugom mestu kruga ponovio to isto. Izgledao je kao da ima deset ruku i dvadeset �ula. Njegova ra�trkana pa�nja radila je na sto mesta istovremeno. Nijedna ta�ka u prostoru nije bila slobodna od njegovih podozrenja. Saginjao se, bockao �icu na nekoj ta�ki kruga i naglim skokom iza sebe ga�ao je kao ma�ka u odre�eno mesto i posti�en proma�ivao. �Izvinite�, govorio je naglo se obra�aju�i zaprepa��enom gledaocu, koji je posmatrao njegove manipulacije, �izvinite, potreban mi je ba� taj komadi� prostora koji vi zauzimate svojom osobom, da li biste izvoleli da se za trenutak sklonite?� I �urno je vr�io svoja hitna merenja, okretan i spretan kao kanarinac, vredno podrhtavaju�i na drhtajima svojih svesnih nerava.

Metali zagnjureni u rastvore kiseline, slani i pokrivaju�i se patinom u tom bolnom kupanju, po�injali su u mraku da stvaraju elektricitet. Probu�eni iz uko�enog mrtvila, monotono su pevu�ili, metalno pevali, svetleli �esticama u sredini u neprekidnom sumraku tih �alosnih i poznih dana. Nevidljiva punjenja rasla su na polovima i prelazila ih odlaze�i u uzvitlani mrak. Jedva osetljiv svrab, slepi �marci struje pretr�avali su preko prostora polarizovanog u koncentri�ne linije snaga, u kru�enja i spirale magnetskog polja. �as ovde, �as onde su aparati kroz san ispu�tali signale, odgovarali jedan drugom sa zaka�njenjem, u nevreme, beznade�nim monosilabama � crtica, ta�ka � u pauzama gluve letargije. Otac je stajao usred tih putuju�ih struja, s bolnim osmehom, potresen tom mucavom artikulacijom, tom nesre�om jednom zauvek zatvorenom i bezizraznom, koja je monotono signalizirala kljastim monosilabama iz neoslobo�enih dubina.

Rezultati tih ispitivanja su bili zaprepa��uju�i zaklju�ci do kojih je do�ao moj otac. Dokazao je, na primer, da je elektri�no zvonce, napravljeno na principu t.zv. Nefovog �eki�a, obi�na mistifikacija. Nije tu �ovek provaljivao u laboratorijum prirode nego je priroda njega uvla�ila u svoje mahinacije, posti�u�i preko njegovih eksperimenata sopstvene ciljeve, smeraju�i ko zna kuda. Moj otac je za vreme ru�ka doticao svoj nokat na palcu dr�kom ka�ike zagnjurenom u supu i evo u lampi je po�injalo da zvrji Nefovo zvonce. Cela aparatura je bila nepotreban pretekst, nije spadala u stvar. Nefovo zvonce je bilo mesto skupljanja izvesnih impulsa supstance, koja je tra�ila svoj put kroz �ovekovu dosetljivost. Priroda je htela i u�inila je, �ovek je bio strelica koja oscilira, �unak tka�kog razboja, koji se iskrio �as ovde, �as onde po njenoj volji. On sam je bio samo sastavni deo, deo Nefovog �eki�a.

Neko je bacio re� �mesmerizam� i otac ga je �urno prihvatio. Krug njegove teorije se zatvorio, na�ao svoju poslednju kariku. �ovek je po toj teoriji bio samo prolazna stanica, trenutni �vor mesmeri�nih struja, koje su lutale tamo i ovamo u krilu ve�ite materije. Svi pronalasci, kojima je trijumfovao, bili su zamke u koje ga je priroda namamila, bili su kljusa neznanog. O�evi eksperimenti po�eli su dobijati karakter magije i ma�ioni�arstva, ukus parodisti�nog �ongleraja. Ne�u govoriti o mnogobrojnim eksperimentima s golubovima, koje je u toku baratanja �tapi�em umno�io u dva, u tri, u deset, da bi ih kasnije, s mukom ponovo vratio u �tapi�. Skidao je �e�ir i evo oni su izletali redom lupaju�i krilima, vra�ali su se u stvarnost, u punom broju, prekrivaju�i sto talasavom, �ivom gomilom koja je gugutala. Ponekad bi prekidao u neo�ekivanoj ta�ki eksperimenta, zastajao neodlu�an, za�miriv�i o�ima, i trenutak kasnije je ve� sitnim koracima jurio u trem gde je stavljao glavu u otvor dimnjaka. Tamo je bilo mra�no, gluvo od �a�i i prijatno kao u samoj sr�i ni�tavila, tople struje su putovale dole i gore. Otac je zatvarao o�i i neko vreme stajao tako u tom toplom, crnom ni�tavilu. Svi smo ose�ali da taj incident ne spada u tu stvar, izlazio je nekako izvan kulisa tog problema, u sebi smo zatvarali o�i pred tom �injenicom izvan margina, koja je spadala u sasvim drugi red stvari.

Moj otac je u svom repertoaru imao ve�tine koje su zaista deprimirale �oveka, koje su obuzimale pravom melanholijom. Stolice u na�oj trpezariji su imale visoke, lepo izrezbarene naslone. Bile su to neke girlande li��a i cve�a po realisti�kom ukusu, ali dovoljno je bilo da ih otac dotakne i rezbarija bi naglo dobijala duhovitu fizionomiju, neodre�enu poentu, po�injala je zna�ajno treptati i namigivati i to je bilo preko mere zasti�uju�e, skoro da se nije moglo podneti, sve dok namigivanje ne bi dobilo sasvim odre�en pravac, nesavladljivu nepobitnost, i ovaj ili onaj od prisutnih ne bi po�injao uzvikivati: �Tetka Vanda, tako mi boga, tetka Vanda!� dame su po�injale da pi�te jer je to bila tetka Vanda kao �iva, ne, ona sama je ve� dolazila u posetu, ve� je sedela i dr�ala svoju beskrajnu besedu, ne dozvoljavaju�i nikome da do�e do re�i. O�eva �uda su se sama uni�tavala, jer to nije bila nikakva utvara, to je bila stvarna tetka Vanda u svoj svojoj obi�nosti i svakida�njosti, koja nije dozvoljavala �ak ni pomisao na neko �udo.

Pre no �to pre�emo na dalje doga�aje te zna�ajne zime, treba jo� kratko spomenuti jedan incident koji se u na�oj porodi�noj hronici uvek stidljivo zamazuje. �ta se desilo sa ujakom Edvardom? Doputovao je bio u to vreme k nama u posetu ne predose�aju�i ni�ta, pucaju�i od zdravlja i preduzimljivosti, �enu i �er�icu je ostavio u provinciji da �e�njivo �ekaju na njegov povratak � doputovao je u najlep�em raspolo�enju, da se malo zabavi, provede dalje od porodice. I �ta se desilo. O�evi eksperimenti su delovali na njega kao udar groma. Odmah posle njegovih prvih trikova on je ustao, skinuo kaput i sav se stavio na raspolo�enje ocu. Bezuslovno! Tu je re� izgovorio s upornim pogledom i sna�nim stiskom ruke. Moj otac je shvatio. Zapitao je nema li ujak tradicionalnih predrasuda u pogledu principium individuationis. Pokazalo se da nema nikakvih, ba� nikakvih. Ujak je bio liberalan i bez predrasuda. Jedina njegova strast je bila slu�enje nauci.

U po�etku mu je otac jo� malo ostavljao slobode. Vr�io je pripreme za glavni eksperiment. Ujak Edvard se time koristio razgledaju�i grad. Kupio je sebi veoma velik velosiped i obilazio trg unaokolo na njegovom ogromnom to�ku, zaviruju�i sa visine sedi�ta u prozore prvog sprata. Prolaze�i pored na�e ku�e, elegantno je skidao �e�ir pred damama koje su stajale na prozoru. Imao je spiralno uvijene brkove i malu �iljatu bradicu. Uskoro se ipak uverio da velosiped nije u stanju da ga uvede u dublje tajne mehanike, da taj genijalni aparat nije bio u stanju da mu trajno dobavlja metafizi�ke drhtaje. I tada su po�eli eksperimenti, prilikom kojih se pokazalo koliko je bio neophodan nedostatak predrasude kod ujaka u pogledu principium individuationis. Ujak Edvard nije imao ni�ta protiv da radi dobra nauke dozvoli da fizi�ki bude reduciran na nagi princip Nefovog �eki�a. Bez tuge je pristao na postepenu redukciju svih svojih osobina da bi mogao otkriti svoje najdublje bi�e, identi�no, kako je to odavno ose�ao, pomenutom principu.

Zatvoriv�i se u svoj kabinet, otac je zapo�eo postepenu analizu ujka-Edvardovog bi�a, zamornu psihoanalizu podeljenu na niz dana i no�i. Sto u kabinetu po�eo je da se puni razlo�enim kompleksima njegovog ja. U po�etku je ujak jo� u�estvovao u na�im obedima, jako reduciran, poku�avao je da u�estvuje u na�im razgovorima, jo� jednom se provozao velosipedom. Zatim je to ostavio, vide�i da je sve vi�e dekompletiran. Kod njega se pojavila izvesna vrsta stida, karakteristi�nog za taj stadijum, u kome se nalazio. Izbegavao je ljude. Istovremeno se otac sve vi�e pribli�avao cilju svojih napora. Reducirao ga je do neophodnog minimuma, jedno po jedno je uklonio sve �to nije bilo bitno. Smestio ga je visoko u udubljenju na stepeni�tu, organizuju�i njegove elemente na principu karika Leklan�a. Zid je na tom mestu bio plesniv, gljivice su tamo �irile svoju beli�astu �ipku. Otac se bez skrupula koristio celim kapitalom ujakovog odu�evljenja, razapinjao je njegovu nit du� celog trema i levog krila ku�e kre�u�i se na lestvicama du� zida tamnog hodnika, zakucavao je male ekser�i�e u zid du� celog koloseka njegovog sada�njeg �ivota. Ta zadimljena �u�kasta popodneva su bila skoro mra�na. Otac se slu�io zapaljenom sve�icom, kojom je izbliza osvetljavao plesnivi zid, pedalj po pedalj. Kru�e verzije da je ujak Edvard, koji je do tog vremena bio tako juna�ki priseban, u poslednjem trenutku ipak ispoljio izvesnu nestrpljivost. Govore �ak da je do�lo do strasne iako zakasnele eksplozije, koja umalo �to nije uni�tila skoro gotovo delo. Ali instalacija je ve� bila gotova i ujak Edvard, kao �to je celoga �ivota bio uzoran mu�, otac i poslovan �ovek, tako se i u ovoj poslednjoj ulozi na kraju bio predao vi�oj neophodnosti. Ujak je funkcionisao odli�no. Nije bilo slu�ajeva da bi otkazao poslu�nost. Iza�av�i iz svoje zamr�ene komplikacije, u kojoj se ranije toliko puta gubio i bunio, najzad je na�ao �istotu jedinstvenog i pravolinijskog principa, kome je otada imao zauvek da bude podlo�an. Po ceni svoje s mukom administrirane mnogoobrazovanosti sada je dobio prostu neproblemati�nu besmrtnost. Da li je bio sre�an? Uzalud je pitati to. To pitanje ima smisao kad je re� o bi�u, u kome je sadr�ano bogatstvo alternativa i mogu�nosti, zahvaljuju�i �emu aktuelna stvarnost mo�e da se suprotstavi polovi�no realnim mogu�nostima i da se u njima ogleda. Ali ujak Eduard nije imao alternative, suprotnost: sre�an-nesre�an nije postojala za njega, po�to je do krajnjih granica bio identi�an samom sebi. Nije bilo mogu�e uzdr�ati se od izvesnog priznanja, vide�i ga kako ta�no, kako precizno funkcioni�e. �ak ni njegova �ena, tetka Tereza, kad je posle izvesnog vremena doputovala za mu�em, nije mogla da se uzdr�i, da ne pritiska svaki �as dugme, da bi �ula taj glasni i prodorni glas, u kome je prepoznavala davni tembr njegovog glasa kad je bio ljut. �to se ti�e �erkice E�e, moglo se re�i da ju je odu�evila o�eva karijera. Kasnije, �to je istina, osvetila se nekom vrstom odmazde na meni, svete�i se za �in moga oca, ali to ve� spada u drugu istoriju.

2

Prolazili su dani, popodneva su postajala du�a, �ovek nije znao �ta da �ini s njima. Suvi�ak vremena, jo� sirovog, jo� praznog i bez primene, produ�avao je ve�eri pustim sumracima. Adela je, po�to bi rano obavila pranje posu�a i spremila kuhinju, stajala bespomo�na u tremu besmisleno gledaju�i u sve crveniju bledu ve�ernju daljinu. Njene lepe o�i, u drugo vreme tako izrazite ko�ile su se od tupe zami�ljenosti � ispup�ene, velike i sjajne. Njena ko�a, koja je potkraj zime postala mutna i siva od kuhinjske vru�ine, podmla�ivala se sada pod uticajem prole�ne gravitacije meseca, koji je rastao od �etvrti do �etvrti, dobijala je mle�ne reflekse, opalne nijanse, emajlni sjaj. Sada je trijumfovala nad pomo�nicima, koji su se zbunjivali pod njenim tamnim pogledima, ispadali su iz uloga blaziranog posetioca kafana i javnih ku�a i potreseni njenom novom lepotom, tra�ili su drugu platformu za pribli�avanje, spremni na koncesiju na ra�un novog ure�enja odnosa, spremni da priznaju pozitivne �injenice.

O�evi eksperimenti i pored svih o�ekivanja nisu doveli do prevrata u svakida�njem �ivotu. Kalemljenje mesmerizma na telo savremene fizike nije se pokazalo kao plodno. Ne da u o�evim otkri�ima nije bilo zrna istine. Ali istina ne odlu�uje o uspehu ideja. Na�a metafizi�ka glad je ograni�ena i lako se zasi�uje. Otac se ba� nalazio na pragu novih senzacionalnih otkri�a, kada su se me�u sve nas, u redove njegovih pristalica i adepata, po�eli uvla�iti neraspolo�enje i dezorganizacija. Sve �e��i su bili znaci nestrpljivosti, koja je dolazila do otvorenih protesta. Na�a priroda se bunila protiv labavljenja fundamentalnih prava, dosta nam je bilo �uda, �eleli smo da se vratimo u staru, toliko pouzdanu i solidnu prozu drevnog poretka. I otac je to shvatio. Shvatio je da je oti�ao predaleko i uko�io je let svojih ideja. Grupa elegantnih adeptki i adepata uvrnutih brkova topila se iz dana u dan. Otac je �eleo da se �asno povu�e, ba� je nameravao da odr�i poslednje, zavr�no predavanje, kad je iznenadni novi doga�aj uputio pa�nju sviju u sasvim neo�ekivanom pravcu.

Jednoga dana moj brat, vrativ�i se iz �kole, doneo je neverovatnu, a ipak istinitu vest o bliskoj propasti sveta. Naredili smo mu da ponovi misle�i da smo pre�uli. Ali ne. Ba� tako je glasila ta neverovatna, sasvim neshvatljiva vest. Da, tako kako je stajao, nespreman i nezavr�en, u slu�ajnoj ta�ki vremena i prostora, nezavr�enih ra�una, ne stigav�i ni do kakve mere, nekako u polovini re�enice, bez ta�ke i uskli�nika, bez suda i bo�jeg gneva � nekako u najlep�oj ljubavi, lojalno, prema obostranom dogovoru i obostrano priznatim principima � svet je imao da dobije po glavi, � jednostavno i neopozivo. Ne, to nije bio eshatolo�ki, odavno od proroka predskazani tragi�ni finale i poslednji �in bo�je komedije. Ne, to je pre bio biciklisti�ko-cirkuski, hopla-ma�ioni�arski, veli�anstveno-okus-pokusni i pou�no-eksperimentalni kraj sveta � uz aplauz svih naprednih duhova. Nije bilo skoro nikoga, koga nije odmah ubedio. Oni koji su bili prestra�eni i koji su protestovali odmah su u�utkani. Za�to nisu shvatili da je to prosto bila ne�uvena �ansa, najnapredniji kraj sveta, slobodoumni, koji je stajao na visini vremena, prosto �astan i onaj koji je �inio �ast Najvi�oj mudrosti? Strasno se ube�ivalo, ad oculos se crtalo na istrgnutim listovima iz notesa, nepobitno je pokazivano, oponenti i skeptici su bili potu�eni do nogu. U ilustrovanim �asopisima su se pojavili crte�i na celim stranama, anticipirane slike katastrofa i efektnih inscenacija. Tamo su se videli veliki naseljeni gradovi u no�noj panici pod nebom koje je ble�talo od svetlosnih signala i fenomena. Ve� se videlo zadivljuju�e dejstvo dalekog bolida, �iji je paraboli�ni vrh stalno upravljen u zemljin globus trajao na nebu u nepokretnom letu, pribli�avaju�i se brzinom od toliko i toliko milja u sekundi. Kao u cirkuskoj farsi dizali su se �e�iri i polucilindri, kosa se je�ila, ki�obrani se sami otvarali, a �ele obna�avale pod perikama koje su odletele � pod nebom crnim i ogromnim, koje treperilo istovremenim alarmom svih zvezda.

Ne�to sve�ano je u�lo u na� �ivot, neki entuzijazam i odu�evljenje, neka va�nost i sve�anost u�le su u na�e pokrete, ra�irile na�e grudi kosmi�kim uzdahom. Zemljin globus je no�ima klju�ao od sve�anog �agora, od solidarne ekstaze hiljada. Do�le su crne i ogromne no�i. Zvezdane magline su se zgu�njavale oko zemlje u nebrojenim rojevima. U crnim planetarnim prostranstvima, skoro smo izgubili zemljin globus pod nogama, dezorijentisani, pome�av�i pravce, visili smo kao antipodi sa glavama nadole nad prevrnutim zenitom i putovali po zvezdanim rojevima, vuku�i popljuvanim prstom kroz cele svetlosne godine od zvezde do zvezde. Tako smo putovali preko neba u izdu�enom neurednom strelja�kom stroju, razbe�ani na sve strane po beskrajnim stepenicama no�i � emigranti napu�tenog globusa, koji su plja�kali beskrajne mravinjake zvezda. Otvorile su se poslednje barijere i biciklisti su se uvezli u crno zvezdano prostranstvo, propev�i se na svojim velosipedima, trajali su u nepokretnom letu u planetarnoj praznini, koja se otvarala sve novim i novim sazve��ima. Lete�i tako slepim kolosekom, pravili su puteve i drumove besane kosmografije, a u stvari su trajali u planetarnom letargu, crni kao �a�, kao da su uvukli glave u vrata�ca na pe�i, poslednju metu i cilj svih tih slepih letova.

Posle kratkog, haoti�nog, poluprespavanog dana, otvarala se no� kao ogromna, rojna otad�bina. Gomile su izlazile na ulice, prosipale se na trgove, glava na glavu, kao da su otvorena burad kavijara koji se kotrljao potocima sjajnog olova, plovio rekama ispod no�i crne kao smola i bu�ne od zvezda. Stepenice su se slamale pod teretom hiljada, na svim prozorima su se pojavljivale o�ajne figurice, ljudi-�ibice na pokretnim drvcima su prelazili preko prozorske daske i stvarali �ive lance, kao mravi, pokretne gomile i stubove � jedan drugom na ramenima � cure�i s prozora na platforme trgova, sjajne od bleska smolnih buradi.

Molim da mi se oprosti, ako opisuju�i te scene pune visokih gomila i gu�ve preterujem, ugledaju�i se i protiv volje na neke stare gravire u velikoj knjizi propasti i katastrofa ljudskog roda. Sve one te�e ka jednoj praslici i to megalomansko preterivanje, ogromni patos tih scena pokazuje da smo tu izbili dno prastaroj ba�vi uspomena, neke praba�ve mita i provalili u preljudsku no� punu mucave stihije, klokotave anamneze, i vi�e ne mo�emo da zadr�imo nado�lu poplavu. Ah, te ribne i rojne no�i, zaribljene zvezdama i sjajne od krlju�ti, ah, ti slojevi nju�ki koje neumorno gutaju sitnim gutljajima, gladnim srkutanjima svih nado�lih, neispijenih potoka tih crnih i ki�nih no�i! U kakve fatalne bubnjeve, u kakve �alosne mre�e su plivala ta mra�na pokolenja razmno�ena u hiljade?

O, nebesa tih dana, cela u svetlosnim signalima i meteorima, i�arana prora�unima astronoma, hiljadama puta prora�unata, ispisana ciframa, i�krabana vodenim znakovima algebre. Lica plavih od sjaja tih no�i putovali smo po nebesima koja su pulsirala od eksplozija dalekih sunaca, u sideri�nim zaslepljivanjima � rojevi ljudi, koji su tekli po pli�acima mle�nog puta razlivenog preko celog neba, ljudski potok iznad koga su �tr�ali biciklisti na svojim pau�inastim aparatima. O, zvezdana areno no�i, iscrtana do krajnjih ivica evolucijama, spirale, zamke i petlje tih elasti�nih, spirale, zamke i petlje tih elasti�nih vo�nji, o, cikloidi i epicikloidi izvo�eni u nadahnu�u po nebeskim dijagonalama, gube�i �i�ane paoke, ravnodu�no sjajne obru�e, sti�u�i nagi, samo na �istoj biciklisti�koj ideji na sjajnu metu! Jer od tih dana datira nova konstelacija, trinaesto sazve��e primljeno zauvek u svitu Zodijaka, koje otada svetli na nebu na�ih no�i: �Biciklista�.

Stanovi su tih no�i stajali pusti i �irom otvoreni u svetlosti lampi koje su se obilno dimile. Zavese prozora, izba�ene daleko u no� lepr�ale su se, tako su te amfilade stajale u sveobuhvatnoj neprekidnoj promaji, koja je prolazila kroz njih jednim neprestanim, bu�nim alarmom. To je ujak Edvard alarmirao. Da, najzad je izgubio strpljivost, pokidao sve veze, pogazio kategori�ki imperativ, oteo se iz stege svog visokog morala i alarmirao. �urno smo ga zapu�avali uz pomo� duge motke, poku�avali smo da kuhinjskim krpama zapu�imo njegovu iznenadnu eksploziju. Ali �ak i tako zapu�en, besneo je divlje, tre�tao je besvesno, tre�tao je neprisebno, bilo mu je svejedno, a sa tim tre�tanjem je odlazio i �ivot, krvavio je pred o�ima sviju, bez spasa, u fatalnoj ostrvljenosti.

Ponekad je neko na trenutak upadao u prazne sobe kroz koje je prodirao taj bu�ni alarm, izme�u lampi koje su gorele visokim plamenom, pretr�ao bi na prstima nekoliko koraka i neodlu�no zastao, kao da ne�to tra�i. Ogledala su ga bez re�i uzimala u svoju prozra�nu dubinu, �utke delila me�u sobom. Ujak Edvard je galamio do neba kroz sve te svetle i puste sobe i samotni dezerter zvezda, pun ne�iste savesti, kao da je do�ao da napravi neki prestup, kradom se povla�io iz stana, zaglu�en alarmom, i upu�ivao se vratima, pra�en opreznim ogledalima, koja su ga propu�tala kroz svoj sjajni �palir, dok je u njihovu dubinu be�ao na prstima u raznim pravcima roj popla�enih dvojnika sa prstom na ustima.

Opet se nad nama otvaralo nebo sa svojim bezdanim zasejanim zvezdanom pra�inom. Na tom nebu se ve� u rane sate iz no�i u no� javljao onaj fatalni bolid nagnut ukoso, obe�en na vrhu svoje parabole, nepomi�no uperen u zemlju, gutaju�i bez uspeha toliko i toliko hiljada milja na sekundu. Svi pogledi su bili upravljeni prema njemu, dok je on, svetle�i se metalno, okruglog oblika, malo svetliji u svom ispunjenom jezgru, s matemati�kom ta�no��u vr�io svoj dnevni penzum. Kako je te�ko bilo poverovati da je taj mali crvi�, koji se nevino svetleo usred bezbrojnih rojeva zvezda, vatreni Valtazarov prst, koji je na tablici neba ispisivao propast na�eg globusa. Ali svako dete je znalo napamet tu fatalnu formulu obuhva�en lulom mnogostrukog integrala, iz koga je posle stavljanja granica proizilazila na�a neizbe�na propast. �ta nas je jo� moglo spasti?

Dok se rulja bila razbegla po velikoj no�i, gube�i se usred zvezdanog sjaja i fenomena, otac je bio tajno ostao kod ku�e. Samo on je znao tajni izlaz te zamke, zadnje kulise kosmologije i tajno se osmehivao. Dok je ujak Edvard o�ajni�ki alarmirao, zapu�en krpama, otac je tiho stavio glavu u vrata�ca na pe�i. Tamo je bilo gluvo i crno, da se prst pred okom nije video. Tamo je mirisalo toplim vazduhom, �a�u, zati�jem i pristani�tem. Otac se udobno namestio i zadovoljno zatvorio o�i. U tu crnu vindjaku ku�e, koja je nad krovom izranjala u zvezdanu no�, upadao je slab zra�ak zvezde i prelomljen, kao u staklima durbina, klijao svetlom u ognji�tu, za�injao zametkom u tamnoj retorti dimnjaka. Otac je oprezno okretao zavrtanj mikrometra i evo u polje vi�enja dogleda je lagano u�ao taj fatalni stvor, svetao kao mesec, dat kroz so�ivo na daljinu dlana, plasti�an i svetle�i vapnenim kipom u �utljivom crnilu planetarne pusto�i. Bio je malo �krofulozan, izoran ospom � ro�eni brat meseca, izgubljeni dvojnik koji se posle hiljadugodi�njeg putovanja vra�ao materinskom globusu. Moj otac ga je prenosio izbliza pred izgubljenim okom kao krug �vajcarskog sira, jako �upljikavog, bledo�utog, o�tro osvetljenog, pokrivenog krastom belom kao guba. S rukom na zavrtnju mikrometra, sa okom svetlo obasjanim svetlom okulara vodio je otac hladnim pogledom po vapnenom globusu, video je na njegovoj povr�ini komplikovani crte� bolesti koja ga je izjedala iznutra, vijugave kanali�e potkornjaka-�tampara koji rije sirastu i crvljivu povr�inu. Otac zadrhta, primetio je svoju gre�ku, ne, nije to bio �vajcarski sir, bio je to najo�itije ljudski mozak, anatomski preparat mozga u celom svom komplikovanom sastavu. Otac je jasno video granice polovina, vijuge sive supstance. Napregnuv�i ja�e pogled, pro�itao je �ak sitna slova natpisa koji su se pru�ali u raznim pravcima na komplikovanoj mapi polukugle. Mozak je izgleda bio opijen hloroformom, duboko uspavan i blago nasmejan kroz san. Ispituju�i jezgro tog osmeha, otac je kroz haoti�ni crte� povr�ine ugledao su�tinu pojave i nasme�io se sam za sebe. �ta nam sve ne otkriva sopstveni pouzdani dimnjak, crn kao duvan u rogu! Kroz vijuge sive supstance, kroz sitnu granulaciju infiltrata otac je ugledao jasne konture embriona u karakteristi�no prevrnutoj poziciji, s pesni�icama kraj lica, kako unatra�ke spava svoj slatki san u svetloj vodi amniona. U toj poziciji ga je otac ostavio. Ustao je sa olak�anjem i zatvorio vrata�ca.

Dotle i ne dalje. Kako to, a �ta se desilo sa propa��u sveta, sa tim sjajnim finalom posle tako razvijene introdukcije? Spu�tanje o�iju i osmeh. Da li se u prora�une prokrala gre�ka, mala gre��ica prilikom sabiranja, �tamparski �avol�i� prilikom prepisivanja cifara? Ni�ta od svega toga. Prora�un je bio ta�an, nikakva gre�ka se nije uvukla u kolone cifara. Pa �ta se desilo? Izvolite poslu�ajte. Bolid je juna�ki jurio, leteo kao ambiciozni konj, da na vreme dostigne metu. Moda sezone je jurila zajedno sa njim. Neko vreme on je leteo na �elu epohe, kojoj je dao svoj oblik i ime. Onda su se ta dva pola poravnala i i�la paralelno u napornom galopu, na�a srca su kucala solidarno sa njima. Onda je moda lagano iza�la napred najpre za jednu du�inu nosa, prestigla je neumorni bolid. Taj milimetar je odlu�io sudbinu komete. Bila je ve� odlu�ena, jednom zauvek je zaostala. Na�a srca su sad ve� jurila sa modom, ostavljala pozadi sjajni bolid, ravnodu�no smo gledali kako bledi, smanjuje se i na kraju rezignirano staje na horizontu, nakrivljen u stranu, prave�i ve� uzalud poslednji zaokret na svojoj krivoj putanji, dalek i plav, zauvek bezopasan. Nemo�no je otpao u konkursu, snaga aktuelnosti se iscrpla, niko se nije brinuo za zaostalog. Prepu�ten samom sebi tiho je venuo usred op�te ravnodu�nosti.

Vra�ali smo se spu�tene glave svakida�njim poslovima, bogatiji jednim razo�aranjem. �urno su svijane kosmi�ke perspektive, �ivot se vra�ao u obi�ne koloseke. Tih dana smo neprestano i danju i no�u spavali, nadokna�avali izgubljeno vreme. Le�alo smo jedni preko drugih u ve� tamnim stanovima, savladani snom, no�eni na sopstvenom disanju slepim kolosekom bez zvezdanih ma�tanja. Plove�i tako, talasali smo � pi�tave trbuhe, kobze i gajde, probijaju�i se melodioznim hrkanjem kroz sve jaruge ve� zatvorenih i bezzvezdanih no�i. Ujak Edvard je ve� u�utao zauvek. Jo� je u vazduhu lebdeo odjek njegovog alarmantnog o�aja, ali sam on vi�e nije �iveo. �ivot je iza�ao iz njega sa onim tre�tavim paroksizmom, krug se otvorio, a on sam se bez prepreka penjao na sve vi�e stupnjeve besmrtnosti. U tamnom stanu je bdeo jedino otac lutaju�i tiho po sobama punim melodioznog spavanja. Ponekad bi otvarao vrata�ca dimnjaka i nasme�en zavirivao zauvek nasmejani Homunculus, zatvoren u staklenu ampulu, obasjan puno�om svetlosti kao neonom, ve� odlu�en, precrtan, stavljen u akta � arhivski broj u velikoj registraturi neba.