Projekat Rastko : Poljska : Umetnost

O srpskoj narodnoj poeziji

S poljskog preveo Stojan Subotin

NAPOMENA

Predavanje XV

... Srbi, njihova vlast. � Bela Uro�. � Nemanji�i. � Stefan Du�an. � Srpsko carstvo. Utorak, 16 februara 1841

Predavanje XVI

Srbi. � Stefan (Du�an); carstvo Grka i Tribala. � Srpski car Lazar. � Porobljavanje Srba od Turaka. � Ivan Kapistran propoveda krsta�ki pohod radi oslobo�enja Srbije. � Neslaganje u pretstavljanju istorije Srbije izme�u vizantiskih pisaca i srpskih pesnika. � Srpska mitologija. � Poema o �enidbi cara Lazara. � Pesni�ka legenda o svecima. � Karakter srpske poezije. � Srpski rapsodi. � Vukova knji�evna otkri�a. Petak, 19 februara 1841

Predavanje XVII

Srpska poezija. � Legenda o zidanju Ravanice. � Odlomci poeme o boju na Kosovu Polju. � Epopeja paganska i epopeja srpska. � Srpski jezik. � Glagol; njegovo zna�enje u svim jezicima. � Srpske epohe: juna�ka, romansna i pesni�ka. � Kraljevi� Marko i Kralj Artur. Petak, 26 februar 1841

Predavanje XVIII

Uzroci propasti podunavskih Slovena. � ... Mitolo�ka li�nost (Kraljevi�a) Marka samo je oli�enje istorije Srbije. � Poema o �enidbi Ivanovog sina. � Crna Gora i Crnogorci; njihovi obi�aji, pravo, brakovi. Utorak, 2 marta 1841

Predavanje XIX

Nekoliko pojedinosti o ku�nim obi�ajima Slovena. � Pravi karakter epopeje. � Vrsta odnosa Slovena sa zapadnim i isto�nim zemljama. � �ta je Venecija bila za Slovene. � Ivan Crnojevi�. � Poema ��enidba Maksima Crnojevi�a�. Petak, 5 marta 1841

Predavanje XX

Porodi�na ose�anja kod Slovena. � Pobratimstvo. � Srpski pesni�ki romani. � Basne (slovenske). Utorak, 9 marta 1841

Predavanje XXI

Verenica Kraljevi�a Marka i venecijanski du�d. � Srpske pesme; kako su nastajale. � Hasanaginica. � Vuk na dvoru kneza Milo�a; na koji na�in je sakupio svoju zbirku. � Jo� nekoliko re�i o Crnoj Gori. Petak, 12 marta 1841

Razna tuma�enja srpske poezije. � ... Petak, 19 marta 1841

Kada se usled sve ve�eg zna�aja i uloge Slovena u svetskoj kulturi i politici u Francuskoj po�elo misliti o osnivanju slavisti�ke katedre na Francuskom Kole�u u Parizu, onda�nji ministar prosvete, filozof Viktor Kuzen, poslu�av�i savet svojih i Mickjevi�evih zajedni�kih prijatelja Pola Fu�ea i Leona Fo�ea, ponudio je mesto profesora velikom poljskom pesniku.

Adam Mickjevi� se u to vreme nalazio u Lozani gde je imao obezbe�en �ivot i polo�aj profesora klasi�nih knji�evnosti na Lozanskom univerzitetu. U svome pismu od 10 aprila 1840 g. Kuzen mu �alje predlog da se primi du�nosti profesora slovenske knji�evnosti na Francuskom Kole�u i zahteva da u slu�aju, pristanka sa Katedre govori samo o �nauci i knji�evnosti� isti�u�i pritom da �e ve� samo njegovo prisustvo na tom mestu �biti od velikog politi�kog zna�aja�. Odgovaraju�i mu Mickjevi� se sla�e sa njim da �karakter takve katedre (...) mo�e biti samo �isto literarni�. Odlu�uju�i se da primi ponu�enu mu du�nost, Mickjevi� se najmanje rukovodio li�nim interesima. U to vreme je u Lozani imao mnogo bolje uslove od onih koji su mu nu�eni u Parizu. Me�utim, postojala je opasnost da ta Katedra, ukoliko je Mickjevi� odbije, padne u ruke nekom Nemcu ili Rusu, koji nisu bili naklonjeni Poljacima i poljskoj stvari, i to je odlu�ilo. U svojim pismima Juzefu Bohdanu Zaljeskom, Adamu �artoriskom i Ignaciju Domejku, Mickjevi� to stalno isti�e kao glavni razlog �to je prihvatio ponudu.

Po struci klasi�ni filolog, a po pozivu pesnik-romanti�ar, Mickjevi� nije imao dovoljno pravog slavisti�kog obrazovanja. U toj oblasti on je do toga vremena vi�e bio amater. Istina u svom pismu Viktoru Kuzenu od 16 avgusta 1840 g. on pi�e: �Bi�e mi milo da se ponovo prihvatim studija, kojima sam posvetio jedan deo svoga �ivota i koje nikada nisu prestajale da me interesuju�. Ali njegova predavanja, njegove koncepcije i tuma�enja pojedinih problema, kao i nepoznavanje celokupnog knji�evnog stvarala�tva Slovena, govore da to njegovo bavljenje problemima slovenskih knji�evnosti, kulture i istorije nije bilo ni sistematsko ni zasnovano na nau�nim osnovama, iako je bilo veliko po obimu.

�Li�en uglavnom mogu�nosti, da se koristim istoriskim dokumentima, morao sam po�injati sa jedinim sredstvom koje sam imao � sa uspomenama. �to sam osetio i zapazio za vreme svoga boravka u raznim slovenskim zemljama, �to sam zapamtio od mojih ranijih radova na njihovoj istoriji i literaturi, a naro�ito ono, �to je u mene u�lo od duha koji sada o�ivljuje te narode � to sam delio sa svojim slu�aocima. Kurs literature na Francuskom Kole�u pre ima za cilj obja�njavanje rezultata do kojih je nauka do�la nego produbljivanje pojedinosti. Me�u slu�aocima Francuskog Kole�a ima i takvih koji pojedinosti znaju isto tako dobro kao i profesor i koje nije mogu�e u�iti kao studente. Moji slu�aoci u znatnom broju bili su Sloveni. Sve te �injenice imale su velikog uticaja na spolja�nji oblik mojih predavanja.

Kadgod je trebalo da govorim svojim slu�aocima, izlazio sam bez pripremljenog govora, a �esto �ak i bez ikakve napisane bele�ke. Pokrenuti predmet �esto me je vodio do toga da sam se udubljivao u samu sr� knji�evnih i filozofskih problema u vezi sa njim i improvizuju�i izlagao sam rezultate svojih ranijih prou�avanja, kao i svoja najdublja ose�anja.�

Mickjevi� nije bio knji�evni istori�ar onakvog tipa kakav je bio �afarik u svojoj poznatoj Istoriji slovenskih jezika i knji�evnosti (objavljenoj 1826 g.) koja je donosila uglavnom bio i bibliografske podatke i pretstavljala samo savesnu kompilaciju ve� postoje�ih istorija pojedinih slovenskih knji�evnosti. Me�utim, u pore�enju sa tom suvoparnom knjigom, Mickjevi� stoji mnogo vi�e po svojoj smelosti shvatanja predmeta. Daju�i �iroke slike kulturnog i knji�evnog �ivota slovenskih naroda u pojedinim epohama, isti�u�i stalno vezu izme�u knji�evnosti i dru�tveno-politi�kog �ivota, trude�i se da protuma�i bitne osobine �duha� slovenskih naroda, Mickjevi� je dao prvi poku�aj uporedne istorije slovenskih naroda i njenu sintezu. Ne ulazimo ovde u to koliko je ta sinteza bila ta�na, mnoge od njegovih teza su davno oborene, neke nisu bile ta�ne ni onda kada ih je on sa katedre popularisao, ali izvesni njegovi sudovi ostali su i do danas. To su pre svega njegove primedbe o �Slovu o Igorevu vojevanju�, o Mikolaju Reju, Janu Kohanovskom, Hrizostomu Pasku, Antonjiju Mal�evskom, Aleksandru Pu�kinu, �Nebo�anskoj komediji� Zigmunta Krasinjskog i, ono �to nas ovde najvi�e interesuje, o na�oj narodnoj poeziji.

Predaju�i slovenske knji�evnosti Adam Mickjevi� je, iako neposredno nije govorio o politici i aktuelnim problemima slovenskog sveta, uvek istupao kao pretstavnik poljskog naroda i naprednog Slovenstva. Na svoju katedru gledao je kao na va�nu poziciju u borbi za dru�tveno i politi�ko oslobo�enje slovenskih naroda. Od samog po�etka o�trica njegovih predavanja bila je uperena protiv carskog despotizma i nacionalnog ugnjetavanja slovenskih naroda u �ijoj je dalekoj pro�losti tra�io tradicije naprednosti i demokratizma. Smisao istorije slovenskih naroda bio je borba za napredak, a nosilac tih te�nji bio je narod. Tako je, predaju�i srpsku narodnu poeziju, Mickjevi� isticao da su Srbi sa�uvali svoju nacionalnost ba� zahvaljuju�i narodu. Od polovine 1841 g. Mickjevi� sve vi�e tone u misticizam, a jedine stranice njegovih predavanja o nama posve�ene su Tragediji Obili� Sime Milutinovi�a-Sarajlije.

Po�inju�i svoja predavanja, veliki pesnik u jednom pismu svom prijatelju Juzefu Bohdanu Zaljeskom, pisanom 26 decembra 1840 g., ka�e: �Svaka lekcija je kao bitka, bog jedini zna kako �e uspeti. Stari vojnik Juzef zna mo�da najbolje moja ose�anja u takvim prilikama...� A nekoliko dana po zavr�etku svojih predavanja o na�oj narodnoj poeziji Mickjevi�, u pismu bratu Fran�i�eku od 23 marta 1841 g., pi�e o svojim predavanjima slede�e: �Treba pri�ati Francuzima o na�im knji�evnostima, o kojima oni ni�ta ne znaju, i truditi se da im ne bude dosadno, jer oni dolaze samo iz radoznalosti [na] Francuski Kole�, u kome dr�im svoja predavanja, visoka je �kola samo za amatersku publiku. U�enika zapravo nema...� Sa svim onim �to smo ve� ranije rekli, ovo je dovoljno da nam da osnovnu pretstavu o razlozima koji su naveli Mickjevi�a da ba� na onaj na�in, na koji je to u�inio, postavi i razmatra problem na�e narodne poezije.

Postoji verovatno�a da se Mickjevi� mogao upoznati sa na�om narodnom poezijom prili�no rano, jo� u Litvi, ali pouzdani dokazi za to do danas jo� nisu na�eni. Me�utim pravo, ozbiljnije interesovanje velikog pesnika za na�u narodnu poeziju datira tek iz vremena njegovog boravka u izgnanstvu u Rusiji. Tamo, u krugu knji�evnika oko Pu�kina, Mickjevi� se prvi put ozbiljnije zainteresovao za na�e narodne pesme. U razgovorima o njima nesumnjivo najvi�e mu je mogao dati veliki ruski pesnik, koji je u to vreme po svom poznavanju na�e poezije bio daleko ispred velikog Poljaka. U Rusiji se Mickjevi� upoznao i sa Merimeovom mistifikacijom i, ne sumnjaju�i u autenti�nost tih pesama, �ak je i preveo jednu od njih (Morlak u Veneciji). Razgovori dva velika slovenska pesnika o na�oj narodnoj poeziji verovatno su vo�eni u vi�e navrata. Posle tih prvih obave�tenja, slede�a je Mickjevi� mogao dobiti na po�etku svog emigrantskog puta, u �e�koj, Nema�koj i Francuskoj, zemljama preko kojih je vodio put na�e narodne poezije u njegovu zemlju. To je uglavnom sve �to se zna o njegovom interesovanju za na�u narodnu poeziju do 1840 g. Te godine, primiv�i katedru na Francuskom Kole�u, pesnikovo interesovanje za srpsku narodnu pesmu, �to je i sasvim razumljivo, naglo raste. Ve� krajem 1840 g. Mickjevi� po�inje da skuplja prevode i originale na�ih narodnih pesama, kao i rasprave o njima, i ubrzo, u njegovoj biblioteci se nalaze, Vukov re�nik i prva �etiri toma narodnih pesama, Grimov prevod Vukove Male gramatike srpskog jezika, prevodi na�ih narodnih pesama Vojarove, Talfijeve, Bauringa i dr. Mo�e se bez preterivanja re�i da je Mickjevi�, po�inju�i svoja predavanja o na�oj narodnoj poeziji, uglavnom prili�no dobro poznavao najva�niju literaturu o njoj. U svojim predavanjima on se u prvom redu slu�io originalom, ispoma�u�i se nema�kim, a u manjoj meri i francuskim prevodom. Obra�aju�i pa�nju prvenstveno sadr�aju pesama, veliki pesnik je ponekad sam davao ili menjao naslove pesama. Govore�i o njima on je usvojio Vukovu podelu na epske i lirske, odn. juna�ke i �enske pesme, ali je u sredinu izme�u njih stavio jo� i, kako ga je on nazvao, romansni ciklus i fantasti�ne pesme.

Po�inju�i kra�im pregledom srpske istorije, Mickjevi� je odmah pre�ao na Kosovski ciklus. Tom prilikom je prvi u istoriji prou�avanja na�ih narodnih pesama poku�ao da, sla�u�i pesme po odre�enom redu, stvori neku epsku celinu, isti�u�i pritom (nasuprot Fateru i Grimu) da kod Srba ne samo da nije nikad bilo pravog epa, nego da ga nije moglo ni biti. Po tom Mickjevi�evom planu poku�ali su kasnije da sastave Kosovsku epopeju Medo Puci� (na italijanskom jeziku), Francuz D�Avril (na francuskom) i najzad Stojan Novakovi�. Govore�i o Kosovskom ciklusu, Mickjevi� prvi od svih koji su se bavili na�om narodnom poezijom pravi pore�enja izme�u Homera i nje. On to ne �ini na nau�noj osnovi i u svom pesni�kom odu�evljenju i zanosu ponekad u na�oj narodnoj poeziji vidi u pore�enju sa Ilijadom i Odisejom i sli�nosti koje stvarno ne postoje. Daju�i analizu skoro svih pesama Kosovskog ciklusa, Mickjevi� ka�e da je posle propasti srpske dr�ave u njima ponovo o�ivela njena istorija. Govore�i o srpskom jeziku, on ga isti�e kao �najharmoni�niji i najmuzikalniji od svih slovenskih dijalekata�. Bila je to u ono vreme zna�ajna podr�ka Vuku u njegovoj te�koj borbi za na� narodni jezik. Sve ostale juna�ke pesme Mickjevi� stavlja u takozvani �romansni� ciklus, koji opeva juna�ka dela i do�ivljaje. Govore�i o Kraljevi�u Marku, on ga upore�uje sa Arturom Bretonskim i daje niz veoma interesantnih tuma�enja, a kao najvredniju pesmu iz tog ciklusa isti�e �enidbu Maksima Crnojevi�a. Analizuju�i je, on daje niz podataka iz istorije politi�kog i dru�tvenog �ivota Crnogoraca.

Svoja predavanja o na�oj narodnoj poeziji veliki pesnik je zavr�io analizom lirskih pesama. Za te pesme on ka�e: �Nema ni�ega privla�nijeg od stila tih pesama, on nadvi�ava �ak i pravilnost i izrazitost epskog stila. To je vrhunac savr�enstva koji je mogao da dosegne slovenski stil.�

Na kraju Mickjevi� daje svojim slu�aocima obave�tenja o Vukovom skuplja�kom radu, o te�ko�ama sa kojima se borio, kao i o prevodima srpske narodne poezije.

Niko ko se dotada bavio na�om narodnom poezijom nije o njoj izrekao toliko pohvalnih sudova kao ovaj pesnik. Ti sudovi su �esto puta preterani, �esto su romanti�arski obojeni i neta�ni, ali ih ima dosta i dubokih i ta�nih koji su ostali do danas. U njegovom navo�enju �injenica i njegovim koncepcijama ima mnogo neta�nosti, ali kad se uzme u obzir da su njegova nau�na sredstva bila vrlo ograni�ena, da je srpski jezik u�io tek u toku samih svojih predavanja i da nije imao kome da se obra�a za savet i stru�nu pomo�, to �to je on dao u svojim predavanjima ozna�ava zna�ajan doprinos po�ecima slavistike.

Njegova predavanja slu�ana su s pa�njom i simpatijama. O njima se mnogo i govorilo i pisalo, prevo�ena su na nema�ki, talijanski, ruski i poljski jezik. Mnogi poznati francuski knji�evnici toga vremena pose�ivali su ta predavanja. Ona su izazvala interes i kod nas, i ve� 1843 i 1844 g. Podunavka je donela po�etak njegovih predavanja o na�oj narodnoj poeziji. Prevod je na�injen prema nema�kom izdanju, a prevodilac je bio verovatno Lazar Po�ti�. Taj isti deo preveo je, tako�e s nema�kog, i objavio u Ba�koj vili za 1844 i 1845 g. i d-r Petar Jovanovi�. Godine 1845 preveo je i Todor Pavlovi� u Srbskom narodnom listu jedan odlomak iz njegovih predavanja, a 1848 g. jedan odlomak objavio je i Aleksandar Andri� u svom Zimzelenu. Veliki poljski pesnik bio je u to vreme i poznat i cenjen naro�ito me�u na�im omladincima. Kolika je bila njegova popularnost i ugled u Srbiji u to vreme, svedo�e pisma politi�kog agenta kneza Adama �artoriskog u Srbiji Ludvika Zvjerkovskog-Lenoara. U pismu od 14 oktobra 1842 g. upu�enom knezu �artoriskom on pi�e: �Neka Ad. Mi ne�to rekne (o Srbiji) i njegova javna predavanja tako�e�, a u pismu od 17 decembra on konkretizuje srpske �elje: �Danas ima mnogo stvari da se radi i rade se. Tako sam zamoljen da Mickjevi� propi�e plan narodnog vaspitanja i �to on rekne, to �e se slu�ati i biti prilago�eno potrebama i mogu�nostima izvo�enja...� Nekoliko dana kasnije, u pismu od 24. XII, Lenoar dalje po�uruje: �Tako ti boga, �alji �to mo�e� od Mickjevi�evog kursa, jer je to za Srbiju i za nas ovde (...) Plan vaspitanja sastavljen od bilo koga, ali potpisan od � Mickjevi�a�.

Mickjevi�eva predavanja o srpskoj narodnoj poeziji u celini nisu do danas bila prevo�ena kod nas, a to smo mu du�ni vi�e od sto godina. U vreme kada se Vuk, sam i velik, borio da toj, u svojoj otad�bini od �kolovanih ljudi prezrenoj i preziranoj, poeziji obezbedi mesto koje joj pripada, u jednoj od najkulturnijih zemalja sveta, jedan od najve�ih pesnika �ove�anstva � Poljak Adam Mickjevi� � zalo�io je za tu poeziju i svoj autoritet i slavu i odu�evljenje pesnika. Neka ovaj prevod izdat povodom stogodi�njice njegove smrti bude vra�anje jednog malog dela onog ogromnog duga koji mu mi Srbi jo� ni do danas nismo vratili.

Stojan Subotin

Napomena

Ova predavanja prevedena su sa najnovijeg poljskog prevoda Mickjevi�evih predavanja (Wydanie Narodowe Dziel Adama Mickiewicza, tom VIII, Krakuw, 1952) L. Plo�evskog, koji je ujedno i najpotpuniji i najbolji tekst, rekonstruisan na osnovu pesnikovih i stenografskih bele�aka, kao i ranijih francuskih i poljskih izdanja kursa. U predgovoru su ve� pomenute izvesne mane i nedostaci Mickjevi�evih predavanja, te ih ovde ne isti�emo ponovo.

Prilikom prevo�enja zadr�avali smo u tekstu one izraze i naslove pesama koje je upotrebio sam pesnik, iako su u narodnim pesmama oni ponekad druk�iji. Pesme smo citirali po najnovijem izdanju Vukovih zbirki (Beograd, �Prosveta� 1953�54 g.), a na izvesnim mestima smo, kad se radilo o kra�im citatima, koje je, kako je poznato, Mickjevi� navodio po pam�enju, ostavili onako kako je pesnik to rekao. U�inili smo to zato da bi stvorili �to pravilniju i �to ta�niju pretstavu o pesnikovim predavanjima koja, i ovakva kakva su, sa svim svojim manama, imaju veliku vrednost, i da bi ostali verni pesnikovom tekstu.

S. S.

Predavanje XV

Gospodo!

� � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � �

Zemlje obuhva�ene rimskom vla��u, pod op�tim nazivom provincija Ilirije i Mezije, od pradavnih vremena bile su naseljene Slovenima. Najezda varvara �esto ih je potiskivala iz ravnice u brda i na mnogim mestima uni�tavala trag njihovog imena. Ipak, iako su bili pome�ani sa do�ljacima i ugnjeteni od njih, �esto im je polazilo za rukom da zbace jaram. Tako su prvo izme�u 637 i 640 godine Hrvati pobili svoje ugnjeta�e Avare, tako su kasnije Srbi izrasli u veliku silu posle pada bugarske mo�i.

� � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � �

Otprilike u to vreme do�li su u podunavske predele Srbi i naselili se izme�u Save i Dunava. Ipak vreme njihovog dolaska nije poznato. �ak je veoma mogu�e da je nekoliko slovenskih naseobina tamo postojalo od pradavnih vremena. Prvi pomen o Srbima, Slovenima, kao o nezavisnom narodu nalazi se kod istori�ara Justinijanovog vremena. U�itelj cara Justinijana, Teofil, koji je napisao istoriju svoga vaspitanika, govori da je i sam car poreklom bio Sloven, �to potvr�uje drevnost slovenskih naseobina u Gr�koj. Slavni car Justinijan rodio se u jednom gradu brdovite Makedonije, a otac mu se po Teofilu zvao Istok, hteo po tome piscu zna�i oriens; i doista, taj izraz i do danas ima to zna�enje kod Slovena. On sam se nazivao Upravda i svoje ime je preveo na latinski nazivaju�i se Justinijan. Imena njegove majke i sestre tako�e su slovenska. Kasnije su carevi Vasilije i Mihailo tako�e bili slovenskog porekla.

Srbi, �im su se smestili izme�u Save i Dunava, do�li su u dodir sa Grcima. Njima su upravljale stare�ine koje su nazivali �upanima. Grci su ipak uspeli da pro�ire svoju vlast nad tim �upanima. Oni su postavljali i velikog �upana, kneza, koga su Srbi retko slu�ali. U 1120 godini (veliki) �upan je Uro� koga smatraju za praoca slavne dinastije Nemanji�a; posle toga vladara za velikog �upana, uz pomo� isto�nog cara, progla�en je neki Stevan Nemanja. On je imao tri sina od kojih je najstariji postao njegov naslednik. Mla�i, posve�en manastirskom �ivotu i proslavljen kao apostol, episkop, pisac i �iritelj prosvete u toj zemlji, poznat je pod imenom svetoga Save.

Posle ta dva Uro�a dinastija se razdvaja na nekoliko grana i dalje sledi istorija borbi, vrlo sli�na istoriji zemalja slovenskog severa. Kne�evi primaju razne religije, latinske ili gr�ke; ali u njima nema paganskih elemenata kao kod severnih Slovena. Oni tra�e potporu u Rimu i Carigradu. Ponekad �ak kraljevi bivaju miropomazani prvo od pape, a kasnije i od patrijarha, da bi imali oba faktora mo�i. U toj istoriji vidimo same zlo�ine: eno otac �alje u smrt sina, da bi ostao vladar; eno sin nare�uje da se iskopaju o�i ro�enom ocu; brat ubija brata da bi sam ostao na vlasti. Jednom re�ju, oni podr�avaju politi�ke obi�aje Carigrada i ta istorija je u neku ruku odraz istorije isto�nog carstva. Takvi su gra�anski ratovi svaki �as razdirali Srbiju. Najzad u XIV veku Du�an Silni ujedinjuje pod svojim �ezlom sve kne�evine i postaje pokrovitelj Dubrovnika. On vlada Makedonijom, Ilirijom i Srbijom. Vodi rat sa gr�kim carem i neko vreme misli da postane car, �ak je bio uzeo naziv cara Grka i Tribala. Ali taj Du�an, oceubica, nije uspeo da obezbedi presto svojoj porodici; posle njegove smrti njegov maloletni sin bio je zba�en, a srpsko carstvo, koje je za kratko vreme zasjalo, uni�tili su Turci.

Istorija roda Nemanji�a � po�ev�i od Uro�a, nesumnjivo velikog kralja, veoma nalik na kralja Kruka sa ostrva Rugije, pa sve do smrti poslednjeg potomka roda, maloletnog Uro�a � �ini poetski ciklus, koji opevaju svi srpski bardi. Zato se treba upoznati sa tom istorijom, a naro�ito sa srpsko-turskim odnosima i sa borbom Srba i Murata, predmetom srpske poezije.

Predavanje XVI

Gospodo!

Svi najinteresantniji doga�aji u istoriji podunavskih Slovena povezani su sa istorijom dinastije Nemanji�a, jedine dinastije koja je sa�uvala nezavisnost u toku XI, XII i XIII, sve do XIV veka. Jer bugarsko kraljevstvo propalo je ve� u po�etku HI veka. Ma�ari su u to vreme sa�uvali svoju uralsku narodnost i nisu se pome�ali sa Slovenima. Crnogorska plemena kao i primorski gradovi istina zaslu�uju da budu posebno pomenuti, ali nisu imali velikog politi�kog uticaja. U to vreme jedino su srpski carevi pretstavljali Slovene u podunavskim zemljama.

Najmo�niji od tih careva, Stefan (Du�an), oceubica, bio je vaspitan u Carigradu. Njegova je namera bila da organizuje slovensku dr�avu po ugledu na vizantisku. Trudio se da stvori hijerarhiju vlasti a na dvoru da uvede strogu etikeciju. Od zapada je primio neke institucije, naprimer vite�ke redove; tako je osnovao red svetoga Stefana. Vodio je brigu o trgovini primorskih gradova i dao velike privilegije gradu Dubrovniku. Najzad, uzeo je titulu cara Grka i Tribala i ma�tao o osvajanju Carigrada, ali nije mogao da ostvari sve svoje namere, jer je umro 1358 godine. Umiru�i ostavio je maloletnog sina i veliku dr�avu, podeljenu na mnogo provincija, jer je svoje vojvode bio obdario titulama kraljeva. Dao im je pravo da nose skerletnu obu�u, �to je bio znak udeone vlasti. Vojvode, me�utim, �im dobi�e to pravo, nisu, kako su govorili, hteli da dozvole da ih izuju. Car nije mogao da ih natera na poslu�nost. Najmo�niji od tih vojvoda bili su: gospodar makedonskih zemalja Jug, kralj Vuka�in koji je upravljao severnim delom srpskog carstva, i knez Lazar, knez (Sirmijuma), kne�evstva sada prisajedinjenog Ugarskom kraljevstvu. Ta tri vladara vodila su me�u sobom borbe i odrekla poslu�nost carici-udovi, koja je �ivela u Vuka�inovim posedima. Najzad Vuka�in je ubio svog zakonitog vladara, Stefanovog sina. Na taj na�in 1366 godine ugasila se dinastija Nemanji�a.

Za vreme tih nesuglasica Turci su prvi put stupili na evropsko tle. Vizantiski carevi, nemaju�i drugog na�ina da odbrane dr�avu, pozivali su ve� odavna upomo� druge narode. Najpre su pozvali Srbe, a zatim i Bugare; na kraju su na�inili ogromnu gre�ku pozivaju�i Turke i otvaraju�i im luke. Kao vlasnici tada jedine flote koja je postojala u Evropi, mogli su lako odbiti Turke, ali nisu predvi�ali opasnost, imali su pouzdanja u mo� zidova Carigrada. Nije im i�lo u glavu da bi varvari mogli osvojiti takav grad. Zar bi se konjani�ke horde usudile da juri�aju na ogromni, savr�eno utvr�eni grad koji je posedovao mnogobrojno stanovni�tvo i dobro izve�banu vojsku. U tom pogubnom pouzdanju gr�ki carevi su predali Turcima klju�eve carstva, a kasnije su morali da pozivaju upomo� Srbe. Srpske vo�e, Jug, Lazar i Vuka�in, dovele su silnu vojsku, ali Murat, ve�tiji i imaju�i bolju armiju, prepre�io im je put nedaleko od Tenara i potukao ih skoro do nogu. Jug i Vuka�in su poginuli na boji�tu. Samo je Lazar ostao �iv i kasnije je bio izabran za srpskog kneza, jer su srpski vladari u to vreme ostavili carsku titulu. Me�utim, Murat se, urediv�i svoje poslove u Aziji, posle osamnaest godina, ponovo iskrcao u Evropi i zatra�io hara� od Srba.

Car Lazar, razasla na sve strane poslanike s molbom za pomo�. Ugarski kralj, koji je bio u nekom sukobu sa Srbijom, ostao je pasivni posmatra� borbe. Poljska je bila suvi�e daleko i do toga, vremena nije istupala na pozornicu u tamo�njim krajevima; na njoj �e se ona pojaviti tek dvadesetak godina kasnije. Najzad car Lazar, upu�en na taj na�in na sopstvene snage, skupiv�i odrede Albanaca, Bugara i Srba prihvata boj. Ali me�u vojvode se be�e uvukla nesloga. Dva careva zeta, Milo� i Vuk, najhrabriji i najmo�niji srpski velika�i, uzajamno su se mrzeli, jo� vi�e podbadani od �ena, koje se nisu trpele. Vuk zaslepljen mr�njom tajno se sporazumeo sa Turcima i spremao izdaju. Hteo je da okleveta svoga �otora, juna�kog Milo�a, optu�uju�i ga da ho�e da izda Srbe. Milo�, ogor�en kne�evim prekorima, nije uop�te odgovarao, nego je u no�i ostavio vojsku, uvukao se u turski logor i kad je bio pu�ten pred sultana zario je ovome no� u utrobu. Pobio je jo� mnogo Turaka, ali je najzad i sam bio ise�en zajedno sa jo� dva prijatelja. Me�utim njegovo uzvi�eno juna�tvo nije moglo da spase srpsku vojsku; prvo su se Milo�eve �ete, ne znaju�i uop�te njegove namere, popla�ene i poti�tene glasovima o njegovoj tobo�njoj izdaji borile kolebljivo, a onda je Vuk u odlu�nom trenutku povukao svoju vojsku. Lazar je, ostav�i na taj na�in sam, posle dugog boja, kada je konj poginuo pod njim, pao u ruke Turcima i bio pogubljen.

Istori�ari na razne na�ine pretstavljaju njegovu smrt; od svih hroni�ara najvi�e se u tom pogledu mo�e verovati poljskom hroni�aru, poznatom pod imenom Poljaka jani�ara, koji je kao jani�ar sigurno bio o�evidac tih doga�aja. On pri�a da je sultan Bajazit, sin sultana Murata koga su Srbi ubili, naredio da se car Lazar dovede pred trup njegovog oca i brata, koji je tako�e poginuo u bici, i zapitao ga groznim glasom: �Kako si smeo da se usudi� na to?� Lazar mu na to odvrati: �A kako ste se tvoj otac i ti smeli usuditi da napadnete na srpsko kraljevstvo.� Lazarev verni sluga, jedan od njegovih vojvoda, zarobljen kao i on, preklinjao ga je da u svojim odgovorima bude umereniji: �Care Lazare�, � re�e � �zar je tvoja glava kao vrbovo stablo? Zar misli� da �e jednom otse�ena, ponovo izrasti?� Ali Lazar je ostao nesavitljiv. Rekao je �ak Bajazitu da bi ga, kad bi imao kod sebe ono �to mu je nedostajalo, polo�io pored oca i brata. Sultan naredi da mu se otse�e glava. Vojvoda kle�e, ra�iri svoju ode�u da u nju primi kraljevsku glavu i re�e: �Zakleo sam se da �e moja glava le�ati pored glave moga gospodara.� I sagnuv�i se, primi udar jatagana, posle kojega njegova glava pade kraj Lazareve.

Takva je bila smrt poslednjeg srpskog cara. Posle njegove smrti sultan Bajazit dao je u leno komadi� srpskog kraljevstva Lazarevom sinu Stefanu, a nekoliko drugih kne�evina izdajici Vuku Brankovi�u i njegovim sinovima. Borba izme�u dva roda od kojih je jedan stao na stranu Turaka, a drugi, Lazarev rod, poku�avao s vremena na vreme da izvojuje nezavisnost, trajala je jo� 150 godina. Srbi su sem toga morali da se me�aju u sukobe turskih vladara, a u stra�noj bici Turaka i Tatara kod Angore borili su se na strani onih prvih. Posle poraza turske vojske potpomagali su sultana Sulejmana u borbi protiv pretenzija njegovog brata.

Hri��anski monarsi, mesto da iskoriste to slabljenje turske dr�ave i da joj zadaju odlu�ni udar, trudili su se samo da svaki za svoje dobro iskoristi politi�ke doga�aje. Pomagali su �as Sulejmanu, �as Musi, �as drugim pretendentima, ne potrudiv�i se ni da pomisle na oslobo�enje aziskih zemalja iz turskih ruku.

Poslednji poku�aj oslobo�enja Srba u�injen je 1456 godine. Papa Silvestar poslao je �uvenog monaha Ivana Kapistrana da objavi krsta�ki rat protiv Turaka. Taj slavni mu� pro�ao je Nema�ku, Ugarsku i slovenske zemlje, preklinju�i narode u ime boga da spasu hri��anstvo. Ali mu je husitska sekta u �e�koj pravila smetnje; �e�ki kralj ga je �ak isterao iz svoje zemlje. Ivan Kapistran je skupio uz sebe samo �aku ugarskih, poljskih i �e�kih seljaka, sa kojima je oti�ao pod Beograd i odbacio turske �ete. Ali to je bio jalov napor, bez ikakvog vidnog rezultata za stvar hr��anstva. Nekoliko godina kasnije Ivan Kapistran je umro; otada za Srbe nije bilo nikakve nade da �e im se pomo�i. Udovica poslednjeg srpskog despota poslala je poslanstvo papi, nude�i mu, u zamenu za za�titu, svoju zemlju. Ali se narod, doznav�i za tu odluku, podboden pravoslavnim sve�tenstvom, pobunio. Ponavljao je re�i gr�kog patrijarha: �Bolje Turci nego katolici.� Srbi se pokori�e Turcima, Muhamed u�e u srpske zemlje. Uprkos uslovima pod kojima su se pokorili, on je popalio gradove i sela i odveo u Tursku 200.000 Srba, koji su pomrli od gladi i bede. Kraj se bio pretvorio u veliku pustinju; samo je mali deo zadr�ao naziv Srbije, ostali su dobili druga imena i bili pripojeni raznim turskim dr�avama i posedima.

Kraljevi �ija smo imena pobrojali, vo�e �ija dela smo pomenuli, nose razli�ita imena kod Grka i Srba; ponekad je �ak nemogu�e pomiriti te dve razne pri�e. Narod hvata samo glavne crte karaktera svojih junaka, uzdi�e ih i u njihovim li�nostima idealizuje narodna ose�anja. Koja je od te dve slike istinitija, kad ih nije mogu�e pomiriti? Svaka od njih pretstavlja na svoj na�in jedan lik istine. Hroni�ar daje, mo�e se re�i, konture, u neku ruku crta istoriju, pesnik me�utim daje toj istoriji boju i izrazitost. Strani istori�ari, koji su povezivali srpske narodne pokrete sa op�tom politikom, gubili su se u toj �irokoj slici; suprotno tome, narodni pesnici izdvajaju�i, izlu�uju�i istoriju toga naroda, su�avaju na neki na�in vidokrug, da bi ga mogli lak�e obuhvatiti svojom ma�tom. Strani istori�ari i hroni�ari bi se mogli uporediti sa geografom, koji na velikom prostoru zemlje crta tok glavnih reka i planine; a, narodni pesnici sa slikarom, koji slika pejsa�e i omogu�uje nam da savr�eno upoznamo prirodu i vrstu zemlje.

Na taj na�in je, kada u Srbiji vi�e nije bilo ni careva, ni politi�kih stranaka, ni knjiga, istorija ponovo o�ivela u poeziji. Hri��anska religija po�inje da prima mitolo�ke crte. Pesnici uzimaju iz mitologije nekoliko divnih legendi o svecima, nekoliko legendi o �udima, prave neku vrstu pesni�kog Olimpa. Istoriske li�nosti su tako�e idealizovane; naprimer, poslednji Uro�, oceubica, car Stefan, �ovek okrutan i pun pohlepe za vla��u, pretstavljen je u poeziji kao uzor veli�ine i snage. Ni pomena o njegovim porodi�nim zlo�inima, kao �to ni Homer ne spominje zlo�ine Atrida, zlo�ine Atreja i Tiestesa, ostavljaju�i to budu�im piscima tragedija. Kralj Jug, u istoriji malo poznat, pojavljuje se u poeziji kao patrijarh okru�en mnogobrojnom porodicom, kao drugi Ajmon, koji je tako�e bio otac mnogih slavnih vitezova. Kralj Vuka�in je veliki politi�ar i veliki ratnik, neke vrste slovenski Ulis. Car Lazar je najsavr�eniji vitez toga vremena, pravi junak. Njegov karakter bio je izraz �elje da se do visine ideala podignu tada�nja hri��anska ose�anja. Po �istoti obi�aja, pobo�nosti i snazi, on je nalik na, Gotfrida Bujonskog i Ludvika Svetog. Ali zato ni�ta manje nije Sloven koji voli gozbe, pesme i rasko�, i po toj sklonosti ka u�ivanjima pripada svome narodu. Sve je u njegovom �ivotu neobi�no. Po pesnicima njegovo poreklo je tajanstveno; bio je, kako tvrde, kraljevski sin. Pa� je na dvoru cara Stefana. �eni se Milicom, �erkom Juga, onog istog slavnog patrijarha, oca mnogih ratnika. Vojvoda mu daje k�er, jer je u knjigama pro�itao pretskazanje da �e Lazar postati car. Lazara kasnije po�tuju kao mu�enika za narodnu stvar. Pesnici ne znaju ni�ta o njegovom zarobljavanju od strane Turaka. I dalje veruju da je pao na boji�tu i pri�aju �uda o njegovim vite�kim podvizima.

Posle tog prvog ciklusa epske poezije po�inje ciklus romansne poezije. Tu su dela pojedinaca, ratnika, koji nemaju nikakvih ideala, nikakve nacionalne ideje. To su vitezi poturice, otpadnici, avanturisti, ali jo� uvek povezani sa Lazarevom dinastijom.

[�enidba kneza Lazara, Vuk II, 32 - prim. red.]

(Kralj Jug ima devet sinova, koji u�estvuju u svim bitkama).

Veliku promenu u srpskoj poeziji napravilo je me�anje mitologije i hri��anske religije. Govorio sam o naporima da se suzi sfera religioznih pojmova, da se ovi u�ine uhvatljivi i opipljivi. Kao primer navodim kratku legendu o savetovanju svetaca. Sveci prema srpskoj poeziji imaju mnogo sli�nosti sa gr�kim bogovima i ispitivanje ove poezije sa te ta�ke moglo bi doprineti rasvetljavanju mnogih va�nih problema iz pesni�ke istorije Grka. Naprimer, vladalo je mi�ljenje da je mitologija po�ela sa Homerom, da su pesnici stvorili gr�ku mitologiju. Me�utim i u najstarijim gr�kim pesmama nalazimo verske pojmove razvijene do najvi�eg stepena, vidimo sistem religije izgra�eniji i puniji nego u pesnika Homerove epohe. Ko bi hteo ugledaju�i se na taj primer da sastavi istoriju hri��anstva na osnovu srpske poezije? Koliko bi siroma�no izgledalo hri��anstvo, kako su sve pretstave tamo besmislene, a ponekad i sme�ne! Pa ipak sve te pretstave uzete su iz hri��anske religije. Samo �to je posle uni�tenja svake civilizacije u Srbiji jedino narod, koji je sa�uvao nekoliko nepotpunih predanja, �inio napore da ih sjedini, me�usobno pove�e. Najverovatnije je da su se pesnici Homerove epohe na�li u takvom istom polo�aju prema svojim prethodnicima, pesnicima epohe Orfeja i Muzaja.

Legenda kaju �u vam pro�itati, pri�a o savetovanju izme�u svetaca-za�titnika o du�nostima koje su im poverene, ili � kako se pesnik izra�ava � o blagoslovima koje oni imaju da razdaju. Uto im prilazi Bogorodica i pri�a im o nesre�ama koje su se sru�ile na daleku zemlju, koju pesnik zove Indijom, to zna�i na veoma daleku zemlju.

Najzad, su do�le nesre�e, su�a, zaraza. Indusi su se vratili u krilo vere i dobili opro�taj svetaca i blagoslove. Pesnik zavr�ava molitvom bogu, da se te nesre�e ne ponove ni u Indiji niti igde drugde.

Ta legenda se po svojoj kompoziciji, po svojoj formi, veoma pribli�ava formi koju su bili usvojili pesnici Homerove epohe; ona je naskroz epska. Ako je izgledalo da oda, lirska poezija, gospodari u Skandinavaca, ako je novu lirsku poeziju, ovaj uzlet na nepoznatom, u predele ma�te, kako izgleda, stvorilo germansko pleme, nova epska poezija je pre svega slovenska. Ona mo�e da ponikne samo u narodu koji je imao svoju dr�avu, koji odigrav�i veliku ulogu prestaje da postoji ili kome je ostala samo uspomena, samo pri�a. Kod srpskih pesnika nalazimo onu uzvi�enu nepristrasnost, kojoj se divimo kod Homera, pa �ak i neku vrstu verske nepristrasnosti, i pored njihove vernosti narodnim pojmovima.

Interesantna stvar je uporediti sve ono �to znamo o na�inu na koji je ta poezija postala u narodu, sa tradicijom o pesnicima Homerove epohe. Srpske poeme se uop�te uzev�i sastoje od raznih odlomaka, od pri�anja o delima, doga�ajima, koji nisu me�usobno povezani, ali se ti�u jednog glavnog doga�aja. U tim pri�anjima se uvek ponavljaju neki stihovi, neki uobi�ajeni izrazi, usvojeni od celog naroda, koje svako zna napamet i svuda ih upli�e. Ponavljaju�i ova pri�anja narod dodaje jo� strofe koje je sam izmislio, druge ispu�ta i na taj na�in celu tu poeziju stalno menja. Danas, dakle, nije mogu�e razlikovati �ta je u tim pesmama prvobitna tvorevina, a �ta je dodato kasnije. Tad neprestani rad je pro�i��avao pri�anja, odbacivao iz njih ono �to je moglo izgledati neprirodno, �to je bilo suvi�e individualno. Ustvari, to je jedna poezija slobodna od manira, od formula. U Grka je poezija pesnika Homerove epohe imala tu osobinu koja se kod savremenih naroda nalazi u srpskoj poeziji. Najve�a dela koja su plod individualnog genija, uvek nose na sebi njegov pe�at i �esto se izro�avaju u ono �to nazivamo manirom. Srpska poezija, zadr�avaju�i bitni sadr�aj pri�anja, a menjaju�i stalno formu, istovremeno je i drevna i mlada, jer ju je pevao ceo narod, recitovali su je rapsodi, i na taj na�in je �ivela �ivotom naroda.

Pesnici koji pevaju i sastavljaju te pesme kod Srba su slepci; �udna stvar da i u tom pogledu srpski rapsodi imaju sli�nosti sa pesnicima Homerove epohe. �ak i izraz slepac u ravni�arskim delovima Srbije ozna�ava peva�a. To su dva izraza istog zna�enja. Ti slepi prosjaci idu od sela do sela, zastaju pred svakom ku�om i skoro uvek tu otpevaju poneku poemu. Oni su prosjaci kao i Homer. Ali Srbi ne vezuju za re� prosjak dana�nju pretstavu. Prosjaci kod slovenskih naroda, a naro�ito kod Srba, nisu poni�avani ili prezirani; oni �itaju molitve i pevaju pesme, i u�ivaju po�tovanje.

Glavno gnezdo pesni�kog stvarala�tva Srba bili su brdski krajevi: Crna Gora, Bosna, Hercegovina, Tamo je ponikla juna�ka poezija, koju su posle ponavljala ravni�arska plemena, ponavljaju�i na svom dijalektu iste strofe i menjaju�i samo poneke izraze. Ali u ravnicama velika poezija je suzila svoj domen; tamo re�e pevaju juna�ke rapsodije, vi�e vole �enske pesme, basne, pri�e o razbojnicima, o duhovima i privi�enjima.

Te pesme su prvi put privukle na sebe pa�nju stranaca po�etkom ovoga veka; skupio ih je i objavio Vuk Karad�i�. Vuk sa velikom prostodu�no��u pri�a da se potrudio da skupi ta dela; prosjaci, naime, nisu hteli da pevaju pred �ovekom koji se pona�ao kao stranac. Taj nau�nik pri�a da oni prosjaci koji imaju lep glas ne vode ra�una o poetskom sadr�aju, i da vi�e vole da se razme�u svojim talentom, ponavljaju�i, muzikalnije strofe. Ali najbolji peva�i su oni koji stihove samo govore, prate�i se na guslama, instrumentu oskudna zvuka sa jednom jedinom strunom.

Vuk pri�a da je za vreme svojih putovanja po planinama sreo jednog neobi�nog �oveka, Te�ana Podrugovi�a, koji je znao skoro sve pesme toga kraja i izdiktirao mu najve�i deo njegovih zbirki. Taj dostojan po�tovanja �ovek bio je ranije putuju�i trgovac. Na nesre�u ubio je Tur�ina. Tada je postao hajduk; dugo vremena je �iveo u gori i zahvaljuju�i tome imao je prilike da nau�i razne pesme. Po njegovom kazivanju u pero Vuk je zapisao zna�ajne srpske pesme, kojima �emo se pozabaviti u daljem toku predavanja.

Predavanje XVII

Gospodo!

Ako ho�emo po redu da slo�imo odlomke srpskih pesama koji �ine slovensku epopeju, treba da po�nemo od pobo�ne legende o osnivanju crkve Ravanice. U toj legendi car Lazar, onaj pa� koji se o�enio kneginjicom i postao srpski car, pokazuje se na vrhuncu slave i mo�i. On u svom zamku slavi krsno ime, sve�ani praznik svih Slovena. Oko sebe sakuplja gospodu iz cele zemlje. Na gozbi se pojavljuje njegova �ena, carica Milica, najlep�a �ena svoga vremena, u rasko�noj ode�i, koju pesnik podrobno opisuje po�ev�i od krune i zavr�avaju�i na cipelama. Carica skre�e mu�u pa�nju da su svi njegovi prethodnici, svi preci iz dinastije Nemanji�a ostavili u zemlji dostojne spomenike, da su podizali manastire. Ona po�inje da pri�a istoriju svih tih zadu�bina. To je va�an deo za slovensku istoriju, isto kao i izvesne pojedinosti o osnivanju gradova, koje se nalaze u Ilijadi, a koje su kasnije toliko puta ponavljane od gr�kih istori�ara. Car Lazar se divi mudrosti te primedbe i u nastupu odu�evljenja obe�ava da �e sagraditi crkvu koja �e veli�inom i rasko�ju nadvisiti sve slovenske gra�evine. Temelje �e udariti od olova, zidove �e sagraditi od srebrnih plo�a, a krov �e pokriti biserom i dragim kamenjem.

Ali Milo� Obili�, slavni vitez (onaj isti Milo� koji �e kasnije ubiti sultana Murata) gleda u carostavne knjige, u one knjige koje u srpskoj poeziji imaju ulogu sli�nu onoj koju u gr�koj imaju Kalhas-knjige, u kojima je tra�en savet u svim prilikama, uo�i svih velikih va�nih doga�aja. I evo, Milo� u knjigama vidi svedo�anstvo da dolaze poslednja vremena, da se pribli�ava kraj dru�tva, srpskog kraljevstva, da �e Turci zavladati zemljom i da u svojoj pohlepnosti najvi�e tra�e zlato, srebro i dragulje. Zato je bolje podi�i crkvu na granitu, sagraditi je od cigala i pokriti crepom; na taj na�in �e ona pre�iveti tursko gospodstvo. To proro�anstvo se ispunilo, jer manastir Ravanica, toliko slavan u srpskoj poeziji, postoji, ka�u, i danas.

Posle ovog prvog odlomka koji izra�ava bolni predose�aj budu�nosti, poraza koji dolazi, mo�e se navesti drugi u kome sultan Murat ve� dolazi u Srbiju sa vojskom i �alje poziv caru Lazaru.

Zatim dolazi sadr�aj pisma:

Nigde mo�da hri��anska ideja, koja po�inje novi niz dela, nije bila izra�ena tako jasno, tako izrazito kao u ovom slovenskom delu. Poznato je da su kod starih naroda junaci uvek bili sre�ni ljudi ili ljubimci bogova, dok, naprotiv po Homeru, bogovi mrze nesre�ne ljude; nesre�a je dokaz da su na sebe navukli njihovu nemilost. To shvatanje �ini temelj gr�ke epopeje. Epopeja se uvek zavr�ava tamo gde po�inju nesre�e junaka. Kod hri��anskih pesnika, minezengera i trubadura, �ija je poezija u moralnom pogledu vi�a, a u knji�evnom savr�enija od slovenskog pesni�tva, osnovna hri��anska ideja, rehabilitacija nesre�a, ne javlja se tako jasno. Ti pesnici, naro�ito pesnici-literati, pi�u pod uticajem starih, ponekad samih Grka, a �esto upravljaju�i se tradicijama koje su sa severa doneli germanski narodi. Ideja potpunog �rtvovanja svojstvena je srpskoj epopeji, koja je u su�tini samo istorija velikih nesre�a, velikih poraza. Trijumf je na nebesima, a na zemlji pesnik zahteva samo slavu za svoga junaka. Nasuprot tome, kult sile javlja se �esto kod novijih pesnika, me�u ljudima koji su podlegli paganstvu. Taj kult uspeha zavr�ava njihovu istoriju, kao �to je sli�no tome po�injao istoriju davnih naroda.

Posle poziva dobijenog od sultana, car sa svojim ratnicima, prire�uje gozbu; jer gozbom se po�inju i zavr�avaju svi doga�aji. Uop�te sve slovenske poeme sadr�e opis gozbe pred bitku. Dva suparnika, Milo� i Vuk Brankovi� ve� su se posva�ali. Vuk priprema izdaju, kleveta svoga rivala, da bi ga upropastio u carevim o�ima; optu�uje ga da priprema izdaju cara. Lazar se dr�i veoma dostojanstveno; na gozbi prvo napija u zdravlje Milo�a, najhrabrijeg ratnika, i daje mu dokaz svoga poverenja. Evo tog dela pri�e.

Milo� odgovara na to da �e sutradan, na Kosovu Polju, videti dokaz njegove vernosti i da �e se mo�i presuditi izme�u njega i Vuka Brankovi�a.

U tre�em odlomku, taj ratnik, junak Milo�, sa dva druga, od kojih je jedan bio spomenut kao najlep�i, a drugi kao najvi�i i najsna�niji, prilaze turskom taboru. Milo� pita svoje pobratime �ta misle o njegovoj nameri da ubije sultana. Srbi, Sloveni uop�te, nazivaju drugove po oru�ju pobratimima. Postoji �ak i institucija vite�kog pobratimstva, o kojoj �emo kasnije govoriti.

Ovde mi pada na um jedno homerovsko pore�enje, izraz veoma nalik na ovaj ovde: onaj kada Agamemnon, govore�i gr�kim vo�ama, ka�e da bi ih zagrejao za boj, da su Grci tako mnogobrojni da kada bi jedan Trojanac hteo da sipa vino desetorici Grka, za mnoge desetine ne bi bilo peharnika. To je manje vi�e isti na�in ozna�avanja nebrojene vojske.

Tada ga Milo� zaklinje, neka ne ponavlja sve to caru, da ga ne bi popla�io, da ne bi oduzeo hrabrost i moral hri��anskoj vojsci.

Bitka se opisuje i opeva u nekoliko odlomaka, koji se me�usobno razlikuju. Ima mnogo raznih pri�a o smrti Juga i njegovih devet sinova, pa �ak i o carevoj smrti. Iz istorije je poznato da je Jug sa svojim sinovima poginuo petnaest godina pre bitke na Kosovu Polju. Ipak, pesma ga pretstavlja kao �ivog za vreme bitke. Najlep�i opis bitke nalazi se u odlomku (Car Lazar i carica Milica). Prvo je opisan odlazak u boj.

Kraljica izvr�uje zapovesti; izlazi iz grada i staje kraj kapije. Vidi vojsku koja prolazi u gore opisanom poretku.

Za Bo�kom nailazi Jug i njegovi ostali sinovi. Carica redom zadr�ava svu bra�u, ali nijedan od njih ne�e da ostane. Nailazi najzad najmla�i od njih, koji jo� nije dorastao za boj. On vodi kne�evske bojne konje. Ni ovaj isto tako ne�e da ostane i brzo projahuje kroz kapiju.

Ali �ak i ovaj sluga, po�to je odveo caricu, pojahuje konja i odlazi na boji�te, a u zamku ne ostaje ni jedan sluga.

Ka�u da je malo Turaka ostalo �ivih na boji�tu; ali i da su svi hri��ani izginuli ili zadobili rane.

Mnogo ima sli�nosti izme�u tog pri�anja i Ilijade. Se�ate li se, gospodo, kako posle napada Trojanaca na gr�ki tabor, Atiloh dolazi isto tako ranjen, a Patroklo se brine da ga umije i okrepi vinom, i tek posle toga ispituje ga o gr�kim gubicima? Takve iste sli�nosti na�le bi se i u karakterima junaka.

Po�to je Homerova poezija svima poznata, suvi�no bi bilo raspri�ati se ovde o obi�ajima i navikama ljudi herojskog doba. To doba je svuda sli�no. Slovenski su junaci, isto kao i Homerovi, ljudi prosti, lako planu, strasni su, iznad svega cene rat. Juna�tvo smatraju za najvi�u vrlinu, po�tuju religiju, u�ivaju u obilju i rasko�i, lako �ine nasilja, ali nisu divlji. Rat za njih nije, kao za ameri�ka plemena, lov na ljude. Ti junaci �uvaju izvesna prava naroda. Po�tuju zakletvu, dr�e re�, bore se samo �asnim oru�jem. Njihov karakter je jo� vi�e podigao uticaj hri��anstva. Okrutna osvetoljubivost Grka, nasilja Trojanaca ne susre�u se vi�e u srpskoj poeziji, u njoj ima vi�e �ove�nosti. Zarobljenici se po�te�uju, nema izrugivanja nad trupom pobe�enog neprijatelja.

U toj herojskoj eposi Slovena �ena je jo� zatvorena u ku�i. Retko istupa na pozornicu; skoro nikada ne dela u politi�koj ulozi, niti kao samostalna, nezavisna osoba. Ima isto�nja�ke navike i obi�aje; odatle poti�e ona skromnost, boja�ljivost �ena, koju tako�e nalazimo i u pesmama zvanim �enskim. Ali junak okru�ava �enu po�tovanjem, kao drugaricu, kao majku svoju, ili svoje dece; u srpskoj poeziji nema primera prezira prema �enama, kakav �esto susre�emo u pesni�kim delima ugla�enijih i pokvarenijih dru�tava. Uop�te, u tom periodu, pod kraj XIV veka, kada u Evropi izumire vite�ko pesni�tvo, i po�inje roman, �ena se javlja samo kao telesna lepota, privla�i samo svojim strastima. Me�utim, tipovi �ena u staroj poeziji su raznolikiji, a vi�e no igde u srpskoj poeziji, gde �ena vi�e nije robinja, iako je jo� ne okru�uje ona svetost, koju joj je priznavalo germansko pleme, niti ona sjajna kruna, kojom je katoli�ka poezija najzad oven�ala ideal �ene.

Pred kraj poeme o bici na Kosovu Polju javlja se na razboji�tu �ena, mlada devojka, koja tra�i telo poznatog ratnika. Taj odlomak da�e nam pretstavu na koji na�in Sloveni pokazuju �enu u svojim pesmama, u svojoj epopeji.

(Bilo je to sutradan posle bitke)

�I oti�ao je, a ja ga sada tra�im na boji�tu.� Drugi vojvoda joj je dao kop�u, a tre�i prsten, obe�avaju�i joj da �e je uzeti za �enu ako se vrati iz rata. Devojka tra�i ta tri ratnika. Vitez joj umiru�i govori:

Ta kratka pesma zavr�ava u neku ruku juna�ki ciklus koji se sastoji od nekoliko odlomaka. Ritam tih poema je veoma prost: svaki stih se sastoji od pet troheja, od pet dvoslo�nih stopa, cezura pada iza druge stope. Ta prostota �ini delo te vrste vrlo lakim; mo�da je to ba� ona pogodovala njihovom stvaranju u Srbiji, dok u drugim slovenskim plemenima, gde je metar veoma te�ak, narod vi�e voli da pri�a u prozi. Ali ta prostota istovremeno je smetala usavr�avanju poezije: jer ako je metar bio suvi�e podre�en muzici, stih je padao u jednoli�nost, nije bilo uslova za stvaranje ve�eg dela, nije bilo elemenata koji bi ga u�inili raznovrsnijim.

Prou�avaju�i gr�ki heksametar vidimo da se on tako�e sastoji iz dva stiha podeljena cezurom, koji su se kasnije slo�ili u heksametar; ta promena se verovatno izvr�ila u vreme kad poezija jo� nije bila pevana uz pratnju muzike, kada su je po�eli recitovati. U slovenskih naroda, naprotiv, poezija se do dana�njeg dana nalazi pod vla��u muzike, odatle neke lirske formule, kao �to je ponavljanje istih izraza, zapo�injanje strofa na isti na�in; sve to oduzimalo je slobodu srpskom ritmu.

Srpski dijalekat je od svih slovenskih dijalekata najharmoni�niji, najmuzikalniji. On bla�i, umek�ava suglasnike, on je kao neki italijanski jezik Slovena.

Zapa�eno je � i sami smo to zapazili � da suglasnici �ine skelet, telo govora, samoglasnici njegov duh. Svi slovenski dijalekti nalik su jedan na drugi u pogledu suglasnika, svi izrazi sastoje se iz istih suglasnika u raznim kombinacijama. U srpskom dijalektu je veoma razvijen suglasni�ki sistem, dok je samoglasni�ki siroma�an. Samoglasni�ki je u pore�enju sa drugim slovenskim narodima savr�eniji u poljskom i �e�kom jeziku, koji imaju veliki broj samoglasnika, a sem toga nosne samoglasnike.

Pa kako se to de�ava da i pored svih tih osobina, to zna�i pored ljubavi naroda prema poeziji i skoro uro�enog talenta za pevanje, i pored velike narodne tradicije, i pored veoma lepog i veoma poeti�nog jezika, nije nikome uspelo da stvori potpunu srpsku epopeju? Za�to do danas nisu slo�eni ti delovi i nije od njih napravljena organska celina?

Neki nau�nici se nadaju da �e se to desiti, pa �ak i nau�nici stranci, kao Fater i Grim, o�ekuju slovensku epsku poemu. Me�utim, razmisliv�i o istoriji pismenosti toga kraja, mo�e se s razlogom posumnjati da se takvo delo ikada mo�e pojaviti. Narod dotada nije uspeo da ga stvori, u�enici pesnici verovatno ne�e biti sre�niji u tome.

Ve� smo govorili da toj poeziji pre svega nedostaje mitologije, koje kod Slovena nikada nije ni bilo. Kasnije su ti narodi primili hri��anstvo i od njegovih nepovezanih pretstava stvorili ne�to kao neku mitologiju, pomalo nalik na gr�ku. Ali ta mitologija nije mogla da se razvije. Kod Grka, u Homerovo vreme, stara religija je bila zatvorena u hramove, sa sve�tenicima, a narod je javno ispovedao paganstvo. Paganstvo je �ak bilo spoljna strana religije. U�eni ljudi, umetnici, radili su na formiranju mitolo�kih pretstava u narodu, na nau�nom i umetni�kom razvitku sistema. Pa ni peva�i Homerovih pesama u najlep�oj, Pizistratovoj eposi, kada su se po�eli skupljati ujedno odlomci epopeje, nisu vi�e bili prosjaci, to su bili umetnici, ljudi vi�e vrednosti, duhovni i umetni�ki predvodnici dru�tva.

Takvi ljudi se nisu mogli roditi me�u Srbima. Hri��anska mitologija, koju su Srbi uveli mesto gr�kog Olimpa, mogla je biti primljena samo u narodu. Jer s jedne strane hri��anska religija koja je vladala me�u susednim narodima koji su je razvijali putem nauke i umetnosti, nije mogla da se pomiri sa grubim pojmovima srpskih pesnika, a s druge strane uticaj islama uni�tavao je tu poeziju, a pretstave prostog naroda postajale su sve prosta�kije. Na tad na�in mitologija, natprirodnost � osnova, koren svake epske poeme � bila je u samom po�etku uni�tena kod Slovena.

I sam srpski jezik do�iveo je mnoge promene primiv�i u sebe mnogo turskih izraza. Susedstvo uralskih naroda odavna je ve� unelo nered u slovenski jezik. Zapa�eno je ipak da taj jezik prima samo imenice, ako pozajmljuje strane izraze, nikada ne uzima slovesa, glagole. To ,je veoma va�no zapa�anje, jer davni, puni jezik vodi poreklo od glagola; to je osnovni, mo�e se re�i, bo�anski deo jezika. Imenice, me�utim, �ine njegovu osnovu, njegov materijalni deo. Postoje jezici koji preuzimaju strane glagole i gube se. Takav je, naprimer, bio bretonski jezik na britanskim ostrvima, koji je primio duhovni deo jezika normanskog naroda i postaju�i sve kristalniji, izgubio duhovni elemenat, elemenat koji se mo�e nazvati bo�jim.

Sli�na stvar je bila i sa mnogim keltskim jezicima. Na takvom jeziku nije mogu�e izraziti mnogo pojmova, mnogo uzvi�enih ose�anja, kao �to je nemogu�e dletom ista�i boju i osvetljena i osen�ena mesta. Zato na keltske jezike nikada ne�e biti mogu�e prevesti neke odlomke isto�ne poezije, pa �ak ni mnogobrojna germanska dela. Slovenski jezik, iako je iz stranih jezika uzeo mnogo imenica, ostavlja ih nepromenjene, ne prima ih u svoju unutra�nju strukturu, i nikada od njih ne pravi glagole, tako da zadr�ava neiskvaren svoj osnovni elemenat: glagol, koji �ini njegovu osnovu.

Sa svim tim Sloveni, kao ni svi drugi narodi, verovatno ne�e biti kadri da stvore drugu Ilijadu ili Odiseju. Pesme o kojima smo malo�as govorili sli�ne su odlomcima koji kod Grka prethode Homerovoj eposi. I one su postale na isti na�in: njihovo ispitivanje daje nam mnogo, �ak i za obja�njenje istorije gr�ke literature. Ipak ne treba se zavaravati mi�lju da se te poeme mogu porediti sa ogromnim i divnim gr�kim delima ili da se od njih mo�e sastaviti isto tako velika celina.

Posle propasti srpske nezavisnosti i pred kraj juna�kog ciklusa, po�inje drugi ciklus, koji se mo�e nazvati romansnim. Narodni doga�aji nisu vi�e glavni predmet poeme, narodni ideali vezuju se uz neku li�nost koja na taj na�in postaje pretstavnica epohe. Izme�u li�nosti juna�kog ciklusa izabran je neki Marko, srpski kraljevi�, i njemu su pripisana sva sjajna dela srpskih ratnika. On je junak svih borbi, pretstavlja ceo srpski narod; po tome je nalik na bretonskog kralja Artura, koji je tako�e predmet ciklusa vite�ke poezije, i koji po narodnom verovanju i danas �ivi i dela. Tako je i Marko, sin kralja Vuka�ina, prema narodnoj poeziji, u izvesnoj meri bio besmrtan. �iveo je duge vekove, vojevao je po celoj Evropi, u Srbiji i u zemljama Latina, to jest na zapadu; verovano je da nije umro, da je oti�ao u brda o�ajan zbog pronalaska baruta i vatrenog oru�ja, koji su u�inili kraj nekada�njem juna�tvu.

Poeme koje opevaju sjajna dela Kraljevi�a Marka �ine romansni ciklus; posle njega sledi pesni�ki ciklus u kome se pri�a o do�ivljajima pojedinaca, doga�ajima iz doma�eg �ivota.

� � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � �

Predavanje XVIII

Utorak, 2 marta 1841

Gospodo!

Dali smo sliku �ivota i poezije Srba sve do bitke na Kosovu Polju, koja je kona�no re�ila sudbinu slovenskih zemalja u Podunavlju. Uzrok propasti podunavskih Slovena poezija vidi �as u izdaji nekih vo�a, �as u lukavosti i velikoj nadmo�i Turaka. Ali pravi uzroci poraza i ropstva Slovena jo� uvek su duboko sakriveni u pro�losti. Do politi�kog uni�tavanja njihove dr�ave doveo je upravo naro�iti dru�tveni poredak tih naroda, nedostatak jedinstva i geografski polo�aj izme�u Turske, Gr�ke i zapadnih dr�ava. Ta istina sada po�inje da izlazi na videlo.

Jo� u istoriji srednjeg veka i isto�nog carstva nailazi se na mnoga tamna pitanja; postoje poku�aji da se ona rasvetle uz pomo� slovenskih spomenika. �tavi�e, istorija Turske mo�e se razumeti samo na taj na�in. U poslednje vreme, kad je isto�no pitanje pokrenulo duhove, pisci raznih zemalja i mnogobrojni francuski pisci trudili su se da pa�nju Evrope obrate na istoriju Slovena, dokazuju�i da isto�no pitanje nije tursko ili arapsko pitanje, ve� hri��ansko, a pre svega slovensko, i da je nemogu�e i�ta re�i o budu�nosti muslimanskih zemalja, ne upoznav�i se prvo sa pro�lo��u Slovena.

� � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � �

Takvo stanje stvari, takav polo�aj Slovena, koji gaje mr�nju prema Grcima, strah od Latina, a nalaze se pod turskim jarmom, pokazano je i prikazano u istoriji legendarne li�nosti Marka, sina kralja Vuka�ina, o kome smo nedavno govorili.

Po istoriji taj Marko se potur�io, stvarno je pri�ao Turcima i poginuo u borbi protiv hri��ana. Dakle on je i junak Slovena muslimana: to je istorija potur�enih slovenskih krajeva. Marko ne trpi Turke isto tako kao �to danas Albanci, Bosanci, turski Sloveni, koji iako ispovedaju Koran, mrze Turke i zbog najmanjeg povoda bune se protiv sultana.

Marko je drzak, izaziva sultana, ubija vezira. To je istovremeno i istorija jani�ara. Pesma pri�a kako je jednom prilikom, love�i zajedno sa Turcima, video da je vezir udario njegovog sokola i zaplakao zbog svoje usamljenosti me�u neprijateljima; po�eo je da jadikuje nad sudbinom Srba, a onda je ma�iv�i se oru�ja ubio vezira. Sultan, mesto da se naljuti, dade mu pregr�t novca i re�e:

Bila je to uobi�ajena politika sultana prema jani�arima; izbegavali su njihovo nezadovoljstvo i dozvoljavali im da neka�njeno ubijaju vo�e, vezire. Marko je putovao i po isto�nim zemljama, vojevao u Egiptu. To je opet istorija mameluka, me�u kojima je bilo mnogo Slovena, to je istorija slovenskih vojski slatih u Malu Aziju.

Kraj tog junaka je neprirodan, pesni�ki; ali u njemu se mogao sagledati odnos prema istoriji: on obja�njava polo�aj i budu�nost slovenskih naroda. Prema poeziji Marko je �iveo tri stotine godina. Zna�i umro je otprilike negde na po�etku XVIII veka, ba� u vreme kada su podunavski narodi bili izgubili poslednje ostatke nezavisnosti, kada je �ak i titula srpskog despota bila ukinuta.

Prema poeziji toga junaka nisu ubili Turci. Udarac mu je zadala ruka boga, koga Srbi nazivaju �starim ubicom ratnika�. Jahao je, kako pesnik pri�a, kroz goru, i odjednom je natprirodno bi�e, �arobnica, rusalka, vila, viknula sa vrha planine da je do�ao �as da se rastane od konja. Marko razlju�en prebacuje vili da la�e: projahao je kroz toliko zemalja i preko toliko reka na svom konju i ne misli da se rastaje s njim. Vila mu odgovara da pogleda u reku i da se ogleda u vodi, pa �e saznati svoju sudbinu. Marko se pribli�ava izvoru i vidi u vodi svoju budu�nost, spoznaje da mu je vreme da umre. Ubija konja da ne bi pao u ruke Turcima, sablju lomi na parampar�ad, a topuz baca u more i pi�e testament. Od tri kese zlata, koje je uvek sa sobom nosio, jednu zapisuje onome ko ga sahrani, drugu crkvi i popovima, tre�u slepcima-pesnicima; onim srpskim rapsodima, �to idu po selima i opevaju dela predaka. Marko im poru�uje da nikad ne zaborave na njega. Napisav�i testament le�e i umire u brdima.

Neka predanja govore da Marko i danas �ivi i da �e se jednoga dana pojaviti. Srpski narod se skoro na takav isti na�in ugasio, ili ta�nije, sklonio u brda. Kada je srpska dr�ava propala u ravnicama, nezavisna plemena Crnogoraca i nekoliko okruga kraj mora jedini su sa�uvali istoriske i pesni�ke tradicije slovenskog naroda. Druga poezija, sasvim razli�ita od ove o kojoj smo govorili, po�inje posle epohe ratova koje su Sloveni vodili protiv Turaka; to su romani, pri�e o do�ivljajima nekoliko slavnijih osoba, o njihovim delima, ljubavima, o njihovom juna�tvu. Najlep�a poema koja postoji u srpskom jeziku, pripada toj vrsti knji�evnih plodova; ona je ujedno i najdu�a. Sastoji se od 1200 ili 1300 stihova, koje slepci pevaju napamet, ne izostavljaju�i ni jedne strofe. Dakle ima obim jednog pevanja Ilijade. Po�to u delu te vrste nije bila potrebna natprirodnost kao u epopeji, talent nije morao primeniti svu koli�inu svojih sredstava, jer tamo nije bio pretstavljen ceo svet kao u epopeji, ve� samo njegov deo. Zato su Srbi u toj vrsti postigli puno savr�enstvo. Sigurno ni u jednoj knji�evnosti se ne mo�e na�i kratka poema tako obra�ena, tako dobro slo�ena u svim pojedinostima i dovr�ena, kao poema o �enidbi Maksima Crnojevi�a.

Bosanski vo� Ivan, koji je po �enskoj liniji vodio poreklo od srpskih careva, potisnut od Turaka sklonio se u crnogorska brda. Poema opeva �enidbu Ivanovog sina i vojni sukob koji je odatle potekao.

Da bi se ipak razumele sve pojedinosti poeme, iz koje �u vam sa va�om dozvolom, gospodo, pro�itati neke odlomke, moram re�i nekoliko re�i o doma�im obi�ajima stanovnika Crne Gore, jer je poema iz tog kraja, a Crna Gora i Crnogorci su kasnije u slovenskoj politici i literaturi zauzeli Srbijino mesto.

Taj kraj, po svom polo�aju tako blizak (prosve�enoj) Evropi, veoma malo je poznat, bar �irem krugu ljudi. Svi podunavski Sloveni su tako malo poznati, da je de Prat, �lan diplomatskog tela, u delu o Gr�koj i Turskoj gr�ku granicu pomakao �ak do Dunava, zaboravljaju�i da izme�u Dunava i Gr�ke �ivi slovensko stanovni�tvo, mnogo brojnije nego svi Grci uzeti zajedno. Jedan drugi pisac, koji je putovao po Crnoj Gori, francuski pukovnik Vijala, koji je pre dvadesetak godina objavio delo �ivopisno putovanje po Crnoj Gori, pri�a da Crnogorci govore gr�kim dijalektom; a �to je jo� �udnije, tvrdi da je sam odli�no vladao tim jezikom.

Crna Gora le�i izme�u Dubrovnika, Kotora i Bosne koja je odvaja od turskih provincija. To je gorska zemlja; dopire skoro do mora, od koga je ogra�ena samo uskim pojasom zemlje, austriskom Albanijom. Zemlja je neplodna i stenovita. Crnogorci pri�aju da je gospod bog stvoriv�i svet i�ao po njemu sa vre�om kamenja i podizao planine, a kada je do�ao u Crnu Goru, vre�a mu se pocepala i sve kamenje tamo ispalo. Tako obja�njavaju geolo�ko formiranje svoje zemlje. Veli�ina zemlje nije dovoljno poznata, nijedan geograf jo� nije stigao tamo. Kako misle, ona obuhvata pedeset kvadratnih milja povr�ine. Isto tako se ne sla�u ni mi�ljenja o broju stanovni�tva. Neke statistike ga ozna�avaju sa jedva 50.000 stanovnika, Crnogorci sami ra�unaju da imaju 20.000 pu�aka, to jest 20.000 naoru�anih ljudi. Ta zemljica oduprla se Turcima, Austrijancima, a u poslednje vreme �ak i francuskom podjarmljivanju. Sa�uvala je uvek svoju nezavisnost zahvaljuju�i polo�aju i juna�tvu stanovni�tva.

Istorija Crne Gore je veoma zanimljiva za Slovene, naro�ito njeno dru�tveno ure�enje, najsavr�enija slika slovenskog dru�tva. To je potpuna vladavina slobode. To je mo�da jedina slobodna zemlja koja postoji na svetu, zemlja slobode i ravnopravnosti. Crnogorci uglavnom ne priznaju nikakvu dru�tvenu prednost, ni prednost ro�enja, ni imetka, ne priznaju �ak ni prednost hijerarhije, tako da je to zemlja bez ikakve vlasti. U �etiri okruga su nastanjena dvadeset i �etiri plemena ili roda; u svakom rodu je nasledan stare�ina, koji me�utim ne vr�i nikakvu vlast. Postoji tako�e nasledni barjaktar, �ija je obaveza da ide u rat sa velikim barjakom, �to mu osigurava ne�to autoriteta; ali on ne zapoveda, nema nikakve vojni�ke vlasti. Posle izumiranja dinastije koja je nekada vladala u toj zemlji, srpske dinastije, mesto kneza zauzela je najuglednija li�nost u zemlji, vladika. I sada se on smatra poglavarom zemlje, iako je njegova vlast veoma mala. Vladika poziva narod pod oru�je kad Turci napadaju zemlju. Ponekad pretsedava savetu, ali se njegova vlast ograni�ava samo na upravljanje sve�tenstvom. Slovenstvo je tu upilo u sebe �ak i samu religiju, ukinulo hri��ansku organizaciju. Popovi su postali Sloveni, Crnogorci, idu naoru�ani pu�kama i sabljama, nose brkove, briju glave. Ponekad se nailazi na popa kr�mara, koji kr�mi vino i peva pesme uz gusle; on se ni u �emu ne razlikuje od crnogorskog seljaka, ni obi�ajima i navikama, pa �ak ni ode�om.

� � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � �

Naro�iti polo�aj tog gorskog kraja, obi�aji naroda, ina�e dobrog, blagog i gostoljubivog, obezbe�ivali su mu dosada nezavisnost, ali nikad nije mogao da poku�a da stekne izvestan ugled spolja. Svi slovenski narodi �iveli bi i dalje u takvom stanju da ih �uvaju brda kao Crnu Goru, a sem toga ponekad i uzajamna zavist suseda: Venecijanaca, Austrijanaca, Turaka, koji brane nezavisnost Crne Gore, vide�i u njoj za�titu sopstvenih granica.

U tom gorskom kraju, sva poezija kre�e se oko problema doma�eg �ivota, oko dvoboja sa Turcima, jer svako pleme je nezavisno, ima pravo da vodi rat i da zaklju�uje mir, ne pitaju�i druge za mi�ljenje. Poezija tako�e opisuje obrede doma�eg �ivota, dakle sve�anosti, a naro�ito svadbe. To je najva�niji obred u �ivotu Srba, dugo se opisuje u svim pesmama, iz kojih �u vam kasnije pro�itati neke odlomke. �ena kod Srba nema ba� nikakve samostalnosti. Du�na je da radi ne samo u ku�i, nego i u polju, dok se mu�karac naro�ito bavi samo vojnim poslovima. Mladi�i �ene�i se ne biraju sami svoje �ene; brigu o tome vode stare�ine porodica, koji ude�avaju brakove �esto na dvadeset godina pre njihovog ostvarenja. Posle dogovora o braku mlado�enja je du�an da sazove sve svoje prijatelje i ro�ake i da od njih sastavi sjajnu svitu, koja �e izazvati divljenje kod ljudi. Takve svadbe se ponekad pamte stotinama godina, opisuju se kao ne�to neobi�no. Najbli�i ro�ak verenika vodi mladu; njemu je ona poverena kao sveto blago i on je du�an da je preda u ruke mu�u. Postoje i drugi svati sa raznim du�nostima, oni imaju razne nazive i nose razli�itu ode�u. Postoji �ak i svatovska �aljiv�ina, �iji je zadatak da peva �aljive pesmice i pravi nesta�luke. Svaka svadba potse�a na vojnu sve�anost. Svi u�esnici su naoru�ani, kao uostalom svi Crnogorci; kako na poslu tako i u polju, pa �ak i sede�i u ku�i, oni se nikada ne rastaju od pu�ke i sablje.

Predavanje XIX

Gospodo!

Sli�na je stvar i sa Homerovom epopejom i uop�te sa epopejom: ne postoji ni�ta manje izmi�ljeno, manje proizvoljno od epopeje. �ak i natprirodnost, koju tamo vidimo, samo je razlaganje, ponekad parodija starodavne religiozne tradicije; to nije pesnikova izmi�ljotina. Predmet je uzet iz istorije, pa �ak i plan poeme nalazi se u samom predmetu. Dosta je setiti se Ilijade: onaj kontrast izme�u opsednutog grada, koji brani svoju nezavisnost, i neprijateljskog logora, oslonjenog na brodove; dve razli�ite vlasti, dva cilja, dva razna na�ina dejstvovanja. Sve to je uzeto iz istorije; pesnik je samo slikao stvarnost i zato njegovi opisi nose na sebi osobine istine. To isto je glavna osobina kompozicije i na�e epopeje, koja je verna slika polo�aja Srbije i ratni�kog raspolo�enja njenih stanovnika.

Govorili smo ve� o politi�kim odnosima tih naroda sa Istokom i Zapadom. Poezija ih druk�ije shvata: za srpske pesnike ne postoji Gr�ka, oni znaju samo cara, koga po�tuju kao osobu dostojanstvenu, mudru. Ni�ta ih se ne ti�u gr�ki ratnici, ve� samo gr�ka religija; Gr�ka, kao Crkva, �esto izlazi na pozornicu. Planina Atos, planina koja se nalazi u granicama Turske, za njih je sveto mesto. To su kao neki slovenski Delfi ili Lezbos. Ta planina je, kao �to je poznato, puna manastira; nastanjena je isklju�ivo monasima, kojih broje na 6.000. Srpski vladari o svom tro�ku di�u u toj svetoj gori crkve i smatraju se za njene stare�ine i pokrovitelje. Ruski carevi su posle srpskih vladara preuzeli tu �ast i pro�irili svoj verski protektorat na sve zemlje zavisne od jonske crkve. Nekada�nji srpski carevi su �esto u nesre�i postajali monasi i sklanjali se na to tajanstveno mesto. Pesma pri�a da je slavni Marko sahranjen u jednoj od tih crkava, ali nisu hteli da mu podignu grobnicu, iz straha da je Turci ne oskrnave.

Nasuprot tome, zemlje Latina Srbi smatraju za zemlje romanti�nih do�ivljaja, za zemlje vite�tva. �to je u srpskoj istoriji juna�ko, poti�e od uticaja Zapada. Borba tih naroda sa Turcima bila je proizvod duha krsta�kih pohoda. Njihova zemlja je le�ala na putu krsta�a. Prvi krsta�ki pohod pro�ao je kroz Srbiju, mnogi nema�ki vo�i predvodili su Slovene u borbama protiv Turaka. Sloveni su primali krsta�e prijateljski, i pored pojedenih sukoba br�ana sa njihovim neposlu�nim grupama.

Ali u vreme o kome govorimo, krsta�i se ve� ne pojavljuju u tim krajevima i pretstave Srba o Zapadu sasvim su se promenile. Do toga vremena Zapad im se pretstavljao u osobama cara Franaka i cara Nemaca, vladara ogromnih zemalja. Sada znaju samo Veneciju. Zapad prestaje da bude kraj juna�tva, Sloveni ga smatraju krajem umetnosti i bogatstva. Za Slovene je najve�a li�nost Zapada du�d. Njegovi sinovi, stri�evi, ro�aci, to su najmo�nije osobe Venecije. Du�d je uvek neizmerno bogat, zapoveda flotom, ima pod svojom zapove��u najamni�ku vojsku, �esto slovenske �ete.

Kao �to je car Lazar bio poslednji vladar Srbije, tako je Ivan Crnojevi� poslednji gospodar Crnogoraca, odnosno Slovena nastanjenih u brdima. Prestonica mu je u gradu �abljaku, iznad Skadarskog jezera. Na�a poema po�inje opisom Ivanovih priprema za put u Veneciju, da dobije du�devu k�er za svoga sina Maksima.

Nasuprot tome, u savremenoj poeziji vlada strasnost; �ak i kad se ona izra�ava mirno, mo�e se ispod hladnih re�enica videti unutra�nji nered u pojmovima. Ta crta ozbiljnosti, mira, svojstvena slovenskoj poeziji, proizilazi tako�e iz karaktera naroda. Putnik prime�uje da Srbi, a naro�ito nezavisni br�ani, odr�avaju na svojim savetovanjima onu nepokolebljivost, onu ozbiljnost kojom se odlikuju divlji Kuperovi junaci. Govornici uzalud poku�avaju da pokrenu strasti slu�alaca, ponekad namerno izazivaju protivnike da bi osporili istinitost njihovih dokaza, �ak ih vre�aju, ali ih niko ne prekida. Samo ponekad po ve�im oblacima dima, koje slu�aoci ispu�taju pale�i lule, mogu se odgonetnuti njihova ose�anja prema govorniku; ali uvek saslu�aju do kraja. Svaki u�esnik savetovanja primoran je da se sam brani, ima uvek uz sebe oru�je i paze�i pomno na drugove, uvek je na oprezu.

Ivan dobiv�i obe�anje od du�da vra�a se u svoju zemlju.

Tada im Ivan op�irno obja�njava celu stvar, priznaje da je dao ponosno obe�anje; ne zna kako da se izvu�e iz te nevolje. Predvi�a du�dev gnev i se�a se pretnje; boji se da ne do�e do sukoba, izme�u Srba i Venecijanaca. Saslu�av�i sve to �ena mu ka�e:

Du�d prebacuje Ivanu da nije odr�ao re�; poziva ga ili da po�alje zaru�nika, ili da ga oslobodi obe�anja.

sa ve��u da �e ubrzo do�i; zatim doziva svoje pisare, uzima veliki papir, se�e ga na nekoliko komada, na kojima pisari pi�u njegove naredbe, �alje svoj gospodi podrobna uputstva kako treba da se naoru�aju i odenu svoje ljude, da bi se u Veneciji pojavili; u punom sjaju. Zatim pi�e Milo�u, vo�i susednog plemena, i Jovanu kapetanu, vo�i Crnogoraca; poziva ga da bude dever. �alje mu dugi opis satova. Posle svih tih pojedinosti pesnik kli�e:

Te�ko je mo�da, zadr�ati osmeh, �itaju�i takva dela. HVIII vek, koji je smatrao da je veoma poeti�an � a naro�ito Volter � ismejavao je opise bogatstva Trojanaca, koje Homer daje u Ilijadi, bogatstava po mi�ljenju toga veka veoma jadnih. Nesumnjivo da su bogatstva dana�njih kapitalista i gra�ana mnogo ve�a nego blaga kralja Prijama. Ali poezija se ne mo�e �itati sa tako uskim pretstavama. Danas je to jasna stvar � da bi osetili lepotu poezije datoga mesta i date epohe, treba se u ma�ti preneti u zemlju i vek koji su ih stvorili. Ne ceni se koli�ina kapitala, ne mo�, nego ose�anja. Ta mo� izaziva u narodu ose�anja divljenja, veli�ine, koja je pesnik sa�uvao i u svom delu pokazao, i koja nas i danas uzbu�uju pri �itanju.

Jovan kapetan ga prvo moli da se ostavi svojih namera; skre�e mu pa�nju da Turci mogu da iskoriste njegov odlazak i napadnu na Srbiju; a kad starac ne�e da poslu�a njegove opomene, kapetan dodaje:

Ivan odgovara da ne mo�e da ostavi tu stvar; izlo�io bi se potsmehu cele zemlje; imao je suvi�e velikih izdataka, otputova�e u Veneciju, pa ma tamo poginuo. Dodaje da se ne mo�e ostavljati sirota devojka, zatvorena kod roditelja, u stalnom o�ekivanju zaru�nika.

Ti topovi su slavni u svim slovenskim pesmama. I do dan danas slovenski narod smatra topove za �udne ma�ine, kojima pripisuje neko natprirodno dejstvo. Ruski narod jo� i danas razgleda veliki top izlo�en pred arsenalom u Moskvi; kru�e vesti o uni�tavanju, koje je on sejao po francuskim redovima, iako ustvari nikada nije bio upotrebljavan. Ivan opisuje te topove kao toliko ogromne i tako velikog kalibra, da se kad je iz njih pucalo u Albaniji (jer tvr�ava �abljak le�i na albanskoj teritoriji), njihova grmljavina �ula u Veneciji.

Kapetan izvr�uje Ivanove naredbe, vi�e gromkim glasom koji se razle�e po celom logoru, nare�uje da se ispale ovi mo�ni topovi i svita kre�e na put. Sledi divan opis pohoda. Poigravaju konje, d�ilitaju se, zabavljaju svakojakim vojni�kim igrama. Najzad sti�u pred Veneciju. Jo� pre ulaska u grad Ivan govori svojoj okolini.

Milo�u, najlep�em junaku, odaje nameru da ga pretstavi kao svoga sina, jer se boji da poka�e unaka�enost sina, kad je pre toga govorio o njegovoj lepoti. Vojvode, iako ogor�eni zbog te misli, ne smiju ni da pisnu, da ne bi uvredili Maksima, koji je poznat po svojoj naglosti i po majci je poreklom, kako se to govorilo, od krvni�kog kolena. Ali se Milo� ne dvoumi da li da primi predlog:

To je tako�e karakteristi�na crta juna�ke poezije. Pohlepnost na darove, koju vidimo kod srpskih junaka, nalazi se i u Ilijadi; znamo da kod Homera spor Agamemnona sa Ahilom po�inje zbog podele plena.

Srpski vo�a se smeje Milo�evom planu. Govori mu da ima kulu punu zlata, da �e mu ostaviti ne samo sve darove, nego da �e mu jo� dati dve �izme dukata. (To je obi�na mera kod Slovena). Pogodba je sklopljena; sti�u u Veneciju. Du�d ih prima rasko�no. Odu�evljen je Milo�evom lepotom, koji igra ulogu sina, i prinosi mu darove. Najpre mu du�dev sin daje konja koji se savija pod teretom zlata i srebra na le�ima. Zatim mu daje zlatnu sablju, za koju � kako ka�e pesnik � mo�e� kupiti ceo grad. Du�dev brat koji je vaspitavao devojku i uzeo je za svoju k�er, dolazi sa suzama u o�ima; pod pazuhom nosi mali zave�ljaj i razvija ga. Na op�te �u�enje pokazuje se da je to veliki pla�t koji pokriva viteza od glave do nagu. Sama postava vredela je trideset kesa zlata, a cenu lica niko nije bio kadar da izra�una. Najskupoceniji dar je ipak ko�ulja

Milo� je primio darove koji su imali da mu pripadnu; posle uzajamnog �a��enja Srbi odlaze u �abljak. Usput Milo�, ponesen �eljom za udvaranjem, pribli�uje se mladoj i oslovljava je. Verenica, koja shodno obi�ajima te zemlje dotada jo� nije bila videla svoga dragoga, opaziv�i ga tada, zadivljena njegovom lepotom, zbacuje veo i pru�a ruke Milo�u. Ivan razlju�en tim pokretom pritr�ava, preti i priznaje du�devoj k�eri istinu, govore�i joj da Milo� nije njen verenik. �Eno onaj mladi� koji jezdi na �elu svite odre�en je tebi.� Ali du�deva k�i, nenavikla na poslu�nost i pokoravanje srpskih �ena, zaustavlja konja i na star�evo zaprepa��enje izjavljuje odlu�nim i smelim glasom:

Pravi razlog te upornosti bio je to �to je devojka primetila Milo�evu lepotu. Ivan iznena�en njenim odgovorom poziva Milo�a i preklinje ga da umiri tu oholu �enu vra�aju�i joj darove. Poziva i ostale vojvode, ali ovi ne smeju da se me�aju u to, kad je pogodba ve� sklopljena. Milo�, dirnut star�evom zabrinuto��u, odgovara:

Sve vojvode se dive Milo�evoj plemenitosti i nekoristoljublju, koji se odri�e tako skupocenih darova. Svi veruju da �e mo�i izi�i iz te nesre�e, ali Latinka ne obra�aju�i pa�nju ni na �ta glasno doziva Maksima:

�uv�i taj poziv, Maksim ne odgovara, ve� �iba konja kamd�ijom. Kamd�ija se triput obavija oko konja i preseca mu ko�u do krvi. Konj ska�e po tri koplja u visinu, a Milo� za�u�en tim poigravanjem konja smeju�i se govori da �e Maksim sigurno pasti s konja jer je prestao da gospodari njime. Ali u tom trenutku Maksim se vra�a, udara ga u �elo, me�u o�i, ubija, se�e mu glavu i odnosi da je poka�e u �abljaku. Tada Srbi privr�eni poginulom vo�i zajedni�ki ispaljuju pu�ke na Maksimove ljude; kako pesnik ka�e:

Bitka je opisana pesni�ki; to je kao neka borba divova, nalik na slavne borbe Lapita sa kentaurima, koje su se vodile u tim istim krajevima. Krv dose�e do konjskih kolena, a borci nestaju u oblacima pra�ine. Starac luta po razboji�tu, trude�i se da raspozna poginule i dozna �ta se desilo sa njegovim sinom. Prolazi pored Jovana kapetana, onog istog �to je pri�ao o zloslutnim predose�anjima pred bitku. Kapetan ga zaustavlja:

Starac mu se pribli�ava, pita da li ga mo�e spasti, govori mu o svome sinu; pita, ga da ga nije gde video. Kapetan odgovara da je Maksim odjahao prema �abljaku. Starac odmah �urno polazi tamo. Zati�e sina kako sedi kraj gradske kapije i pi�e pismo du�du. Maksim pi�e:

I zaista oti�ao je muslimanima, primio muhamedansku veru, stekao sultanovu naklonost i potpomagan od njega, neprestano je pusto�io slovenske zemlje kraj Dunava. �im se raznela vest o Maksimovom odlasku Turcima, Milo�ev brat (Jovan) prozire otpadnikove namere: �Sada �emo� � veli � �u njemu imati ogor�enog neprijatelja. Da bih spasao zemlju, moram se �rtvovati�. On odlazi k Turcima i tako�e prima islam, da bi se suprotstavio Maksimovim namerama. Sultan ga lepo prima i on se na njegovom dvoru devet godina bori sa svojim ogor�enim neprijateljem. Devet godina su slu�ili sultanu; tada je sultan dao Maksimu kao nagradu pa�aluk, a drugi tako�e njegovom suparniku koji se bio �rtvovao radi spasavanja svojih zemljaka. Njih dvojica su ceo �ivot ratovali me�usobno, jedan napadaju�i hri��ane, a drugi brane�i ih; poezija na taj na�in obja�njava mr�nju, koja i do danas postoji me�u Srbima hri��anima i muslimanima.

Predavanje XX

Utorak, 9 marta 1841

Gospodo!

Doga�aji opevani u poemi, iz koje sam naveo nekoliko odlomaka, imaju veoma veliki istoriski zna�aj za podunavske Slovene uop�te, a za Crnogorce posebno. Videli smo kako su se potur�ili Sloveni pristalice otpadnika Maksima. Kasnije su digli bunu protiv hri��ana i doveli u zemlju Turke. Najzad im je u pro�lom veku vladika Danilo (Njego�) priredio ne�to kao Vartolomejsku no�. Na dati znak Crnogorci su se bacili na svoje potur�ene zemljake i pobili ih; muslimansko stanovni�tvo je i��ezlo iz zemlje. Zbirka crnogorskih pesama jo� nije zavr�ena. Ne zna se da li je ovaj pokolj poslu�io kao po�etak neke epske poeme. Ali, slobodno je sumnjati u to, jer se epopeja kod Crnogoraca i podunavskih Slovena, po�ev�i od XV veka, po�inje drobiti na sitne romanse. Me�u polugama dejstvovanja li�nosti tih romansa jedna je naro�ita i karakteristi�na: duboko porodi�no ose�anje. Porodica je najsvetija slovenska stvar: to je njegov svet. Pesnici ne znaju ve�e nesre�e za svoga junaka od usamljenosti. Otac (koga Srbi zovu babo, preuzimaju�i taj cenjeni izraz od Turaka), u�iva kod dece poslu�nost i po�tovanje, a starost mu daje znak svetosti. Kod Turaka to po�tovanje ima primesu izvesnog straha, neke bojazni, ali kod Slovena, gde mnogo�enstvo nije uni�tilo porodi�ne veze, vlada ljubav.

Posle oca i majke, �iji se savet tako�e tra�i u najva�nijim prilikama, dolazi brat. Nema ni�ta ne�nije kod tih naroda od ljubavi prema bratu. Mnogo takvih primera mo�e se na�i u odlomcima starije i novije slovenske poezije. Mla�i brat doznav�i da je stariji oti�ao u hajduke, ostavlja dom i odlazi da ga tra�i. Gine od ruke brata koji ga nije poznavao. Umiru�i, nesre�nik upoznaje brata i izdi�e radostan, jer je video dragi bratovljev lik, jer je �uo zvuk bratovljevog glasa. Bratom se zaklinje, ta re� se stalno ponavlja, a oni koji nemaju brata, �ale se da nemaju kime da se zaklinju. Porodica se javlja u svom punom sastavu u scenama koje se opevaju u romansama, to jest na svadbama i u bitkama.

Postojala je sem toga kod Slovena i naro�ita vrsta, ili ta�nije drugi oblik najbli�eg srodstva, naime pobratimstvo. Ono je kod Slovena postojalo od pradavnih vremena. Kakvo god bilo njegovo poreklo, njegove tragove nalazimo jo� u davnih istori�ara; ta institucija bila je poznata Makedoncima, zadr�ala se dugo kod Tebanaca. Hri��anstvo je na�inilo svetinju od tog obi�aja, koji je i dan-danas na snazi kod Srba, Bugara, pa �ak i Albanaca. Mladi ljudi koji ho�e da postanu pobratimi, ro�aci po duhu, odlaze u crkvu. Isto�na crkva ima u svom ritualu naro�itu formulu kojom se blagosilja ta duhovna veza. Tako su, dakle, pobratimi du�ni da jedan drugog brane. Sve �to imaju, njihovo je zajedni�ko vlasni�tvo; mogu uzajamno raspolagati svojim imetkom i �ivotom. Ne iskupiti pobratima, koji je pao u ropstvo, ili ne odbraniti ga u slu�aju napada, bila bi najve�a sramota. Kad se jedan �eni, drugi je ru�ni dever devoj�in; u ratu, mla�i je konju�ar svoga pobratima, a stariji i iskusniji � vo�a.

Jednolikost opisa svadbenih sve�anosti kod Slovena u�injena je raznovrsnijom pomo�u opisa (druk�ijih) obi�aja i obreda, kojih se dr�e u takvim sve�anostima Sloveni potur�enjaci i Sloveni hri��ani, a tako�e pomo�u raznih na�ina vaspitavanja dece kod Turaka i Slovena. Devojka, nevi�ena sve do ven�anja, obi�no ne zna verenika. Brakovi se ugovaraju unapred, a zaklju�uju ih roditelji obe strane; deca su obavezna da se pokore izboru i roditeljskoj odluci u tom pogledu. Ponekad se �iri vest da ovaj ili onaj pa�a ima k�er �udesne lepote, ali da je jo� niko nije video, �ak je ni sunce nije videlo; kako se izra�avaju pesnici i sun�evi zraci bi te�ko prodrli do nje. Tada se slovenski junak odlu�uje da se upusti u opasnosti ne bi li osvojio dragocenu lepotu. Da bi postigao cilj, on upotrebljava mno�tvo podvala, ve�tina i �esto se izla�e opasnosti da �ivotom plati drskost svojih namera. Obi�no odlazi pa�i u jani�are. Vreba priliku da sretne devojku. Ponekad mu polazi za rukom da se ven�a sa njom. �esto, stigav�i do cilja svojih vite�kih dela, otkriva da je tobo�nja lepotica puna mana i nedostojna njegovog truda; odatle proizilaze najrazli�itiji do�ivljaji.

Pro�ita�u vam odlomak iz pesme te vrste.

[�enidba Stojana Jankovi�a, Vuk III, 21 � prim. red.]

Navodim samo odlomak tog opisa, veoma duga�kog i podrobnog, u stilu opisa �kotskog romanopisca. Tur�in, obradovan kad je ugledao toliki plen, sa celom pratnjom se baca na junaka koji spava. Sloven, posle duge borbe u kojoj je ubio nenaliko Turaka, biva ba�en u okove i odvu�en u polje.

(Kako izgleda, junak je bio pijan.)

Vuku ga sa sobom i sa rukama vezanim na le�ima trijumfalno vode u tvr�avu. Turci okru�avaju pratnju, dive se lepom izgledu i junakovom visokom stasu. Ali mu se niko nije toliko divio kao begova sestra, lepa Hajkuna, koja je u tom trenutku sedela na kuli vezu�i kristalnom iglom na �er�efu od merd�ana. Izgled junaka tako ju je zasenio, da odguruje nogom �er�ef koji se lomi, i �udi se kako su mogli �ivog uhvatiti tako sna�nog, velikog mu�karca i ne raniv�i ga �ak.

Beg, razoru�av�i zarobljenika, odnosi njegovo bogato oru�je u riznicu, i nare�uje da ovoga bace u podrum dubok �etiri stotine stopa, gde voda dopire su�nju do kolena, a kosti umrlih sve do ramena. Zadovoljan beg odlazi u mehanu da se napije sa drugovima i ispri�a Turcima do�ivljaj. Za to vreme Hajkuna napu�ta kulu i silazi u podrum nose�i kr�ag i u�e. Ona spu�ta su�nju kr�ag vina i pita ga ko je i kako je do�ao u turske ruke. Su�anj najpre ispra�njuje kr�ag do dna; �uv�i da se devojka zove Hajkuna, odgovara:

Pri�a joj ceo tok pohoda i kako je bio uhva�en. Hajkuna mu obja�njava da �e jedini spas za njega biti potur�enje i dodaje:

Devojka napominje da �e to ve� biti prekasno, jer beg ba� sada dr�i savetovanje i razmi�lja kojom smr�u da ga umori. Ona odlazi uplakana, pada na zemlju i previja se u neopisivim mukama. Dotr�ava beg, prepla�en sestrinim stanjem, i pita je �ta je uzrok njenoj bolesti.

Beg dirnut sestrinim suzama grli je, a ona tobo� umiru�i zavla�i mu ruku u nedra i izvla�i klju� od podruma; sem toga krade mu i klju� od riznice, najzad osloba�a junaka i zajedno be�e.

Me�utim, roman se ne zavr�ava na tome. Odjahav�i deo puta, junak u svojoj oholosti i bezbri�nosti ho�e da se odmori, iako je tek malo�as oti�ao iz tamnice; le�e na travu i predaje se snu. Turkinja bdi nad njim drhte�i. Iznenada usnuli junak ose�a na licu hladnu rosu: bile su to suze lepe Turkinje, koja je plakala kad je videla kako su Turci izi�li iz grada da ga uhvate, ali nije imala hrabrosti da ga probudi. Stojan, probu�en, kao �to prili�i, ubija sve Turke, zarobljava beta i ho�e da mu otse�e glavu, ali devojka spasava begu �ivot, zaklinju�i ga svetim bratovim imenom.

Ne�emo �itati opise dvoboja, predmet iscrpljen u vite�kim romanima svih vremena; nave��u iz njega samo nekoliko re�enica, kao ilustraciju obi�aja. Vide�ete, gospodo, kako Sloveni i Turci jedni druge nazivaju na megdan.

Turski beg pi�e pismo izazivaju�i slovenskog vojvodu, koji je nekada ubio njegovog brata. Sloven moli za opro�taj, nudi �ak naknadu za prolivenu krv: ubio je Tur�ina slu�ajno, u nesre�nom susretu; ali beg odbacuje izvinjenje.

Ta kazna je bila veoma poznata u srednjem veku. Carevi iz saske i �vapske dinastije ka�njavali su �esto svoje mo�ne vazale da nose na ramenu psa, pa �ak i da ljube psa.

Slovenski vojvoda ne pristaje na takve uslove. Odeven u svilu i kadifu, uzima dva ma�a, iskovana rukom jednoga oru�ara, i zajedno sa pobratimom odlazi pod begov grad. Pre toga su ve� utvrdili mesto, gde treba da odr�e megdan. Tur�in ga je ve� �ekao. Bio je podigao �ator i sedeo tamo piju�i vino; njegov pobratim, �aban-aga slu�io ga je kod trpeze. Slovenski vojvoda Bajo, �im sti�e, u�e pod �ator, sede na zemlju i re�e ovako:

Ta ponuda izbora oru�ja vezana je za slovenske obi�aje, gde se svaka deoba vr�i na taj na�in. Pravo izbora kod spornih stvari uvek se daje mla�em bratu, ili neprijatelju, ili pozvanom.

Pesme iz kojih smo navodili odlomke, broje ponekad i po dve do tri stotine stihova. Najdu�a je poema �enidba Maksima Crnojevi�a koja ima 1300 stihova. Neverovatna je stvar da se pesma tolikih razmera mogla sa�uvati u pam�enju i prelaziti od usta do usta u toku trista godina. U vreme sporova o pesnicima Homerova vremena, oni koji su pobijali sisteme Vika i Volfa, pitali su se da li je varvarin Homerova vremena mogao da pamti tako ogroman broj stihova.

Mo�e se shvatiti takva lako�a pam�enja kad se radi o lirskoj poeziji, ili bar o lirskim i nadahnutim sna�nim ose�ajnim delovima poeme. Tada pesnik, biraju�i neki predmet, prilago�avaju�i se tonu uzora, ima potpunu slobodu delanja. Mo�e ulep�avati izabranu temu i �initi je raznolikijom bez ograni�enja. Ali u epopeji postoji osnova, postoje bitni delovi, da tako ka�em � materijalni, koje imaginacija ne mo�e da pretstavlja to svojoj volji, koje ne sme da menja: opis mesta, nabrajanje vojski, rodoslova, tako veliki broj li�nih imena; kako to sve u�initi raznolikim i ukrasiti? Pa ipak, to je vrlo zanimljivi deo svake epopeje.

Pesnici-umetnici nikada nisu uspeli u podra�avanju tog sastavnog dela. Nabrajanje vojski, takozvani katalog u Tasovoj epopeji, �itamo sa izvesnom dosadom, pa �ak i opisi Valtera Skota postaju ponekad prete�ki, jer nismo sigurni da li su verni. Nasuprot tome istorija se sa punim poverenjem odnosi prema Homerovim poemama, kao i prema slovenskim pesmama.

Da bi se objasnila ta neobi�na pojava pam�enja, treba znati istoriju i podrobno ispitati stanje tih naroda. Ve�banje nesumnjivo mnogo doprinosi razvijanju pam�enja, ali jo� ne obja�njava dovoljno ovu pojavu. Slovenski narodi izgleda da imaju izvanredan dar pam�enja, ljubav prema pro�losti. Oni ne izmi�ljaju tu pro�lost, ne stvaraju sebi pretstavu o njoj, ali � mo�e se re�i � njihova imaginacija nastanjena u pro�losti, neprekidno i munjevito je ose�a, i to ne samo u odnosu na pesni�ke tradicije, nego �ak i na svakida�njije i obi�nije stvari. Naprimer prilikom sudskih sporova, obra�aju se starcima, kao nekim narodnim arhivama. Jedan nema�ki putopisac, koji je nedavno, u zbirci putopisa izdavanih u �tutgartu, objavio nekoliko veoma zanimljivih zapa�anja o slovenskom narodu, navodi mnogo primera te �udesne lako�e kojom se oni se�aju minulih vremena. Izme�u ostalog prisustvovao je jednoj neobi�noj sudskoj raspravi. Dogodilo se pre sto godina da je devojka iz mo�nog bratstva oti�la u selo drugoga bratstva; tamo je srela Venecijanca koji joj je dobacio nekoliko nepristojnih re�i. Stanovnici sela nisu ni pomislili da se osvete zbog uvrede. Posle mnogo godina bratstvo je zapo�elo kao neki proces sa selom; po�ela su neprijateljstva; najzad izi�li su na sud da se namire. Stanovnici sela su poricali �injenicu; zapitali su starce; najstariji je tvrdio da je u detinjstvu slu�ao o tom slu�aju sa devojkom. Tako je, dakle, povodom slu�aja koji se dogodio pro�log veka, odr�ano su�enje pre nekoliko godina, taj slu�aj bio je predmet procesa izme�u dva sela.

Ivan, �iju smo istoriju �itali, toliko je poznata li�nost da se o njemu govori kao da je �iveo ju�e. Strance to ponekad zbunjuje, jer ga nazivaju �na�im starim Ivanom�. On je umro na po�etku XV veka. Bez tog trajnog pam�enja nemogu�e je shvatiti nastajanje epopeje u narodu. �to vi�e razmi�ljamo o tom problemu, sve vi�e nas za�u�uje sre�ni sticaj okolnosti koji je dao Ilijadu i Odiseju i kome dugujemo dragocene odlomke slovenske poezije.

Polo�aj muslimanskih �ena prema hri��anima, �ena koje �esto otimaju vitezi, koje primoravaju da menjaju religiju, �ini tako�e predmet mnogih pesama. Nave��u nekoliko strofa.

Devojka koju je ban odveo u ropstvo ne�e da ostavi svoju veru i vi�e voli da umre. Oprostiv�i se, izlazi na �ardak kule i baca poslednji pogled na o�ev dom. Izdaleka vidi taj dom i seosku �kolu. Uzvikuje:

Oprostiv�i se na taj na�in sa ku�om i �kolom, skuplja oko sebe haljinu, ali zaboravlja da skupi svoju dugu kosu. Ska�e sa kule, ali joj se kosa zaka�inje za re�etku i sirota devojka ostaje da visi u vazduhu. Visila je duge dane, dok joj se vlasi nisu pootkidale jedna po jedna i ona pala na travu. Hri��anski ban joj je podigao veli�anstveni spomenik.

Te scene, �as ozbiljne, �as opet naivne, uvek su ispri�ane plemenitim stilom. Ne krasi ih samo ozbiljnost nego i plemenitost. Ek�tajn koji je pre nekoliko godina prvi objavio zanimljiva razmi�ljanja o tim interesantnim pesmama i trudio se da ih upozna sa Francuskom, zapazio je to i trudio se da to objasni.

Kako objasniti ovu crtu plemenitosti u naskroz narodnoj poeziji? Ne�ete tamo na�i ni jednog prosta�kog izraza. Ek�tajn ta�no napominje da se prosta�tvo ra�a u gradovima, da se zemljoradni�ki i lova�ki narod svuda izra�ava plemenito. Prosta�ko pesni�tvo oni su nazivali trivijalnim, to jest pesni�tvom raskr��a; gra�anima je �ak dozvoljavano da igraju narodne scene u kojima se pretstavljaju seljak i vojnici, ali gradska farsa bila im je strogo zabranjena i ko je u njoj istupao, gubio je gra�anska prava. Prva farsa i svi rodovi vezani sa njom izlegli su se u evropskim gradovima u srednjem veku. U Nema�koj je nastala u Luterovo doba, u vreme izumiranja vite�ke poezije. (Hans) Zaks, Luterov savremenik, prvi je objavio neuljudne stihove i stvorio vrstu satiri�ne komedije. Ta vrsta ne mo�e da postoji kod naroda kod kojih nema gradova. Satira, dakle, nije pravi slovenski rod; kod njih se ne�e na�i nijedan od elemenata koji se kod zapadnih naroda nazivaju dosetkom, a koji dozvoljava uvek da se naga�a neki ose�aj neprijatan, omra�en, redak u seoskom �ivotu, kakav je uvek bio slovenski. Ta dosetka, u svom razvoju daje satiru i komediju, a pred kraj � karikaturu. Nasuprot tome, prava narodna poezija te�i ka savr�enstvu. Kad skrene s puta i padne, izro�ava se u preterivanje, postaje ponekad glupa, ali nikada nije sme�no. To je zapa�anje neobi�no va�no za slovensku poeziju; �ak i u najveselijim pesmama, pesmama poljskim ili �e�kim, ne�emo sresti sklonost ka uvredi. Otvorena veselost mogla bi roditi komediju karaktera, ali nikada ne�e dati nikakvu satiri�nu vrstu. Uostalom, satira uvek ozna�ava epohu pada velike poezije. Sre�om za slovenske zemlje, kod njih se jo� nije izlegla.

Izme�u romana i �enskih pesama o kojima jo� treba da govorimo, postoji i jedna srednja vrsta, koju mo�emo nazvati fantasti�nom poezijom; tu je ume�an elemenat natprirodnosti. Pretstavnik te natprirodnosti u celoj srpskoj poeziji je jedno fantasti�no bi�e zvano vila. Pretstava toga bi�a je nesumnjivo stranog porekla. To je kao neki genije, gnom, silfida. Vila spaja u sebi sve fantasti�ne osobine tih izmi�ljenih osoba. Poezija je uvek pretstavlja kao divnu priliku, ona leti kroz vazduh i zabavlja se nagomilavanjem oblaka. Opasno je sresti iznenada za vreme njenih zabava. Putnika odvodi na stranputicu, ponekad mu daje dobre savete, ali vi�e voli da ga obmanjuje. Kao i cela slovenska mitologija, to bi�e nema ni po�etka ni kraja, ne zna se odakle poti�e i za�to postoji. To je pesni�ka ma�ina, vrlo siroma�na, koja ne mo�e da zameni mitolo�ki element germanskih i keltskih naroda.

Vila se pojavila u jednoj vrlo staroj pesmi jo� iz epskog ciklusa, iz ciklusa Nemanji�a. Ona savetuje kralja.

Kralj Vuka�in zajedno s bra�om podi�e grad Skadar, kome je pridavao vrlo veliki zna�aj. Ali neka neznana nesre�a stalno je ometala rad; �as su se zidovi ru�ili, �as nisu nalazili ve� postavljenih temelja. Najzad, vila govori kralju da nikada ne�e mo�i da zavr�i taj posao ako ne naredi da se u temelje grada uzida �ena, i to �ena iz kraljevske porodice. Tri brata su nadgledala radove, a njihove �ene, sa prostotom Homerovih kraljica i princeza, donosile su im jelo. Vila mu ka�e da zazida onu koja prva do�e. Bra�a se savetuju, zaklinju se da �e sa�uvati tajnu i �ekaju �ta �e se desiti. Ali kralj Vuka�in gazi re�, tajno saop�tava �eni celu stvar i savetuje je da ostane kod ku�e; sli�no postupa i njegov brat. Samo najmla�i, veran svojoj re�i, �uti. Njegova mlada �ena dugo se dvoumi da li da izi�e, jer ima dete u kolevci.

Ugledav�i mladu �enu kako dolazi, Vuka�in doziva trista zidara i nare�uje im da se late posla; mu� odlazi pla�u�i, ne mogav�i da promeni sudbinu. Zidari se prihvataju posla. �ena ih posmatra osmehuju�i se, ne mo�e jo� da shvati i smatra to za �alu. Podignuto kamenje i drvo ve� joj dopire do kolena, najzad prepla�ena ona preklinje kralja da je spase; doziva mu�a, svi be�e. Tada se obra�a neimaru s molbom da joj bar ostavi nekoliko otvora, da mo�e disati. Ali neimar odbija.

Predanje pri�a da je ta �ena nekim �udom �ivela jo� godinu dana, a posle se pretvorila u stenu; jo� i sada iz stene izbijaju dva izvora: izvor suza i izvor mleka. To je slovenska Nioba. To predanje je verovatno uzeto iz tatarske pri�e: ideja uzi�ivanja ljudi ne sla�e se sa slovenskim obi�ajima i potse�a nas na obi�aj rasprostranjen kod Mongola.

Druga kra�a fantasti�na poema, puna lepote, opisuje pojavu mladi�a posle smrti.

Devojka ne�e da primi bana da se ne bi rastala sa porodicom. Tada se bra�a zaklinju da �e joj �esto dolaziti u posetu; ona najzad pristaje i odlazi preko mora. Ali uzalud �eka vi�e od tri godine, bra�a se ne pojavljuju, morija je posetila zemlju i svi su pomrli. Sirota Jelica pla�e dan i no�, moli boga da joj po�alje nekoga od bra�e, jer je jetrva mu�i, da je ostavljena, napu�tena od porodice, kao osoba lukava i pokvarena. Bog je dirnut njenim suzama:

An�eli ispunjavaju zapovest i mladi�, �udom vaskrsnut, ide u grad. Nare�eno mu je da tamo ostane samo nekoliko dana i da se vrati na groblje. Sirota devojka, obradovana �ta vidi brata, pita ga za�to je toliko zakasnio i na svaki na�in ho�e da ga isprati, iako joj on to brani. Najzad se sprema za put i kre�e zajedno s bratom. Prilaze rodnoj ku�i. Jelica pita brata za�to je tako tu�an i bled, kao da je malo�as izi�ao iz groba. Brat joj tajanstveno odgovara:

Zatim prolaze pored crkve; mladi� joj ka�e da je u toj crkvi ispustio ven�ani prsten, udaljuje se i nestaje ga na groblju. Jelica ide za njim, vidi osam grobova, a na devetom nedavno prekopanu zemlju. Ispod zemlje �uje te�ak uzdah; ona tr�i k majci; ali u maj�inoj ku�i �uje kukavicu:

Vredna pa�nje je �injenica da Sloveni uvode u svoje pesme pretstave uzete iz hri��anske religije, ali izbegavaju praznoverje koje im je svojstveno i o kojem smo ve� govorili, to jest verovanje u vampire. Sli�no tome i u keltskoj poeziji retko nailazimo na tragove sujevernih mi�ljenja o �drugim o�ima�, o kojima se govori u svim tamo�njim narodnim bajkama. Mo�da, jezivost koju bude te pretstave, odbija pesnika da se bavi njima; u ostalom ta vrsta natprirodnosti nije mogla dolikovati suvi�e plasti�noj formi srpske poezije, pa je bila sasvim uklonjena iz nje. Sem vile koja u sebi nema ni�ta stra�no, ni�ta uzvi�eno niti duboko, tu nije dozvoljena nijedna druga pretstava te vrste.

Vampiri sasvim pripadaju narodnim bajkama. Nedavno je jedan �e�ki autor, koga smo ve� navodili, objavio vrlo interesantne bajke; re�i �u nekoliko re�i o njima, da bih vam stvorio izvesnu pretstavu o tom praznoverju koje se izleglo me�u Slovenima, a koje su primili mnogi stari i mladi narodi.

Kao �to sam govorio, verovanje u vampire prihvata dvostruku du�u, dvostruko srce; dvostruku du�u, dobru i zlu; ali posle smrti, a ponekad i za �ivota vampira, dejstvuje samo jedno, �avolsko srce, ono je uzrok svih njihovih nesre�a. Tako �oveka koji ima �avolsko srce u dvadesetoj, pa �ak i u osamdestoj godini �ivota, nagovaraju njegova bra�a vampiri. Samo on mo�e da razume njihove re�i i znakove. On se tajno iskrada iz ku�e i idu�i za mese�evom svetlo��u, pronalazi njihov sabat, gde se savetuju kako da ubijaju ljude ili stoku.

Po jednoj �e�koj bajci neki prosjak zadr�ao se jednom u slovenskom selu za vreme kuge; u�ao je u jednu ku�u i ugledao ma�ku koja je mjau�u�i tr�ala iz ugla u ugao. Zagledav�i se pa�ljivo u ma�kine o�i, primeti u njima neku sli�nost sa o�ima poznate mu �ene. On izvadi no� i otse�e �apu stvorenju koje iznenada za�uta. Zaraza odmah prestade; ali prosjak, susrev�i kasnije �enu paroha iz toga mesta, prepozna u njoj tajanstvenu ma�ku, ugleda �ak da ima zavijenu ruku; nedostajao joj je upravo otse�en prst.

Mno�tvo sli�nih bajki kru�i po slovenskim zemljama. U njima je naro�ito neobi�an na�in pomo�u koga se raspoznaju vampiri, kako jedan drugom poma�u, a ponekad se i bore izme�u sebe. Umrli, koji pripada vampirima, dugo se brani pred drugovima koji prilaze k njemu i vuku ga hrvu�i se stra�no s njim; to prestaje kad zapeva petao. Vampiri imaju svoj vlastiti jezik: skupljen je mali re�nik, nekoliko desetina veoma �udnih izraza, tobo�e vampirskog nare�ja, �ije poreklo nije otkriveno. Vredi napomenuti da su stari gr�ki pesnici, izgovaraju�i imena mesta, govorili da se na jeziku bogova ta mesta nazivaju druk�ije, i navode ponekad nazive iz re�nika bo�anskog jezika. Nema jedinstvenog mi�ljenja o tome kakva pretstava je poslu�ila kao osnova takve tradicije.

Me�utim, verovanje u vampire, kako sam napomenuo malo�as, iako je bilo op�te priznato i nadahnulo toliko bajki koje su preuzeli �ak i zapadni pesnici, isklju�eno je iz slovenske poezije. Naime, o tom praznoverju se govori sa strahom, a slovenski stil nije sposoban da slobodno zavlada takvim predmetom.

Ostaje nam jo� da dobacimo pregr�t pojedinosti o idili�noj poeziji, o poeziji zvanoj �enskom, jer je sastavljaju i pevaju skoro isklju�ivo �ene i mladi�i. U toj poeziji nemogu�e je sprovesti sistematsku podelu. Ako se klasifikuje prema �kolskim vrstama, deli se na lirsku i lirsko-epsku poeziju, kao �to su to poku�ali neki autori.

Predavanje XXI

Gospodo!

Napominju�i da je komi�ni i satiri�ni element bio stran slovenskoj poeziji, dodao sam da ta poezija ne odbacuje iskrenu veselost, punu ukusa i prostodu�nu. Zaboravio sam bio zna�ajnu scenu iz juna�ke poeme, koja opeva istoriju �enidbe Kraljevi�a Marka.

Kraljevi� Marko, dobiv�i ruku bugarske princeze, vra�a se ku�i sa sjajnom pratnjom, sastavljenom, kako to obi�aj zahteva, od njegovih prijatelja i drugova. Na svadbu je bio pozvao kao kuma venecijanskog du�da. Usled jednog doga�aja, koji pesnik ne opisuje, venecijanski du�d je video vereni�ino lice i kod njega je buknula strast prema njoj; on ho�e da je odvede. Trebalo je najpre potkupiti princezinog devera, Markovog ro�aka. Du�d mu nudi punu �izmu dukata; dever odbija. Du�d udvaja sumu; najzad verolomni ro�ak, potkupljen du�devim darovima, odvodi ovoga u vereni�in �ator. Venecijanac joj govori ne�nosti, ne �tedi obe�anja; ali verenica, prepla�ena njegovim dolaskom, obja�njava mu da bi bio samrtni greh voleti kuma i �udi se iako se on ne pla�i bo�je kazne:

Tada verenica, tra�e�i neki izgovor, govori da se zaklela da nikad ne�e dozvoliti da je voli neko ko ima bradu i primorava Venecijanca da obrije bradu. Najzad ka�e da se boji da Marko ne primeti, i ne znaju�i �ak ni gde se nalazi �ator njenog verenika, pita da li je Marko daleko. Du�d je umiruje i pokazuje joj rukom kraljevi�ev �ator koji se nalazi na kraju logora. Tada se devojka izvla�i i tr�i pravo Marku, koji je najpre nalju�en njenim dolaskom, neuobi�ajenim kod Slovena. Posle toga on doznaje za�to je pobegla, i odlazi du�du da ga pita �ta se desilo sa verenicom. Du�d ho�e ceo doga�aj da preokrene na �alu, govori da nije znao u kom vremenu �ivi i u kom narodu, koji ne zna za �alu. Marko pokazuje otse�enu bradu, dokaz njegove krivice. Zapo�inje borba i Marko ubija venecijanskog du�da i sve Venecijance.

Taj odlomak je komi�na scena. Grci, tako�e, po�etak svoje komedije pripisuju Homeru kod koga nalazimo li�nost Tersita, uzor za Aristofanovu komediju. Ali gornja komi�na scena ispri�ana je mirno i ozbiljno. Ne zaboravimo da ta pri�anja uvek teku iz usta slepih staraca. Oni bi smatrali za uvredu svoga dostojanstva kad bi sebi dozvolili neku �alu ili bar i jednu dvosmislenu re�.

�to se ti�e �enskih pesama, po�to se te pevaju samo po ku�ama i na skupovima momaka i devojaka, veoma je te�ko skupiti ih: one se javljaju samo posredstvom slepih �ena, koje u odnosu na �enske pesme vr�e onu istu ulogu koju vr�e starci prema epskim pesmama. Ali starci ponekad popravljaju kompoziciju dela, dok starice, naprotiv, �esto kvare srpske pesme, jer uni�tavaju onaj miris, onu muzikalnost stila kaja �ini njihovu glavnu osobinu.

Nema ni�ega privla�nijeg od stila tih pesama; on nadvi�ava �ak i pravilnost i izrazitost epskog stila. To je vrhunac savr�enstva koji je mogao da dosegne slovenski stil. Ta lepota poti�e nesumnjivo iz �istote obi�aja toga naroda, iz skromnosti njegovog �ivota. Kao �to je nemogu�e podr�avati naivne de�je gestove, isto tako umetnost nije kadra da falsifikuje devi�ansku nevinost slovenske narodne pesme.

Slovenska pesma se ne da uklju�iti ni u jednu poznatu, �kolsku ustaljenu vrstu. Nije to ni lirska ni lirsko-epska, ni dramska poezija. Takve poezije nije bilo kod Grka; jedva joj se trag sa�uvao u nekoliko dela Gr�ke antologije, ali i tamo to su samo male sli�ice ose�anja, ponekad sentencije koje, kako izgleda, nemaju nikakav cilj, nikakvu svrhu. Kasnije su sicilijanski Grci, upoznav�i dobro svoje narodne pesme, uznapredovali i stvorili vrstu poznatu pod imenom idile. Teokrit joj je dao dramski karakter, ali ju je �esto kvario uvode�i u nju suvi�e izve�ta�ene zamisli. Ostali veliki pesnici kao Mo�us i Bion, dali su idili pre lirsku formu; ali u svojoj prvobitnoj �istoti ta vrsta postoji samo kod Slovena. Iznad svega tu iznena�uje harmonija, to jest savr�eno prilago�avanje forme, tesna povezanost izme�u ose�anja i re�i, izme�u namere i izraza. Ose�anje koje ne nalazi ton koji mu odgovara, postaje izrugivanje, a proma�en gest � grimasa; to se svaki �as doga�a germanskim pesnicima srednjeg veka, dok su slovenski pesnici oslobo�eni te mane.

Pro�ita�u vam nekoliko tih pesmica da biste dobili pretstavu o njima. Evo najpre Devoja�ka skromnost, pesmica isticana kao najlep�a od svih kriti�ara koji su se bavili srpskom poezijom.

[Srpska djevojka, Vuk I, 599 � prim. red.]

[Djevojka se tu�i �ulu, Vuk I, 392 � prim. red.]

Evo jo� jedne pesmice, pesmice devojke koja tra�i dragog u gaju i nalazi njegovu ode�u na livadi.

[�alostiva draga, Vuk I, 483 � prim. red.]

[Djevojka je imanje do vijeka, Vuk I, 453 � prim. red.]

A evo i drugih:

[Kod Vuka: Kako �ali djevojka. � prim. prev.]

Tih nekoliko navoda daju nam pretstavu o skoro svim vrstama pesama, iako su najprostije i najmnogobrojnije. Poslednja pesma je valjda jedina u kojoj nalazimo neku vrstu ironije.

U ozbiljniju vrstu spada slede�a:

[Kletve djevoja�ke, Vuk I, 368 � prim. red.]

Harmonija etila i predmeta proizilazi pre svega odatle �to te pesme nastaju spontano. Ta poezija je lepo cve�e, �iji su se svi pupoljci razvili spontano i u pravo vreme. Evo kako nastaju pesme ove vrste: devojke i momci na �etnjama i zabavama izra�avaju u nekoliko stihova neko ose�anje ili neku misao. U trenucima pesni�kog uzbu�enja, kad civilizovani �ovek tra�i olovku da bi nacrtao pejsa�, ili doziva drugove da se dive lepoti prirode, Srbin pevu�i u sebi strofu, a ako uhvati pravu poeziju, nema potrebe da je ponavlja, jer prema zakonu sveta duha, zakona isto tako sigurnog kao i fizi�ki zakoni, istinita forma postaje ve�ita; lako se pamti, utiskuje se u pam�enje; ne�e je zaboraviti ni stvaralac, ni oni �to su ga slu�ali. Isto tako kao �to, naprimer, u Francuskoj ponavljaju duhovitu re�, dosetku, koja za nekoliko dana obilazi celu zemlju, isto tako u Srbiji istinski poetsku sli�icu, melodioznu strofu, ponavljaju svi oni koji su je �uli, i ona postaje vlasni�tvo dru�tva. Takvi pesni�ki trenuci dolaze svakome, svako ih je do�iveo u svom �ivotu. Strofe sastavljene me�usobno na taj na�in �ine pesme, a te pesme su ponekad zajedni�ka tvorevina. Ali narod se ne trudi da razvije te motive, �to mo�e, a ponekad i mora, da �ini umetnik ako ne �eli da se ponavlja i postane zanatlija. Tamo poezija postoji u svojoj elementarnoj snazi, to su neke vrste za�eci umetnosti. Kako nam slovenska epopeja daje pretstavu �ta su bile gr�ke rapsodije pre Homera, tako u srpskim pesmama vidimo istoriju idile kod Grka.

Sadr�aj i forma spajaju se jo� kod tih prvobitnih pesama, nisu odvojene. Kasnije umetnost razdvaja elemente i razvija ih; tada se javlja raznolikost stilova. Na kraju ti stilovi, sve raznolikiji, podle�u rastvaranju i prelaze u prozu. �im retorika ozna�i razliku izme�u plemenitih i obi�nih izraza, izme�u uzvi�enih i obi�nih fraza, izme�u ki�enog i uzvi�enog stila, mo�e se videti po�etak proze.

U slovenskoj poeziji vrste stilova dodiruju se me�usobno i me�aju, u njima se javljaju razlike jedino zavisne od ose�anja, od misli koje izra�avaju, ali u samoj formi nema tako velikih suprotnosti. �ta bi, naprimer, rekli u Francuskoj, kad bi neko u usta slavnog tragi�ara, me�u stihove Korneja i Rasina, stavio stih Maroa, Desogijea ili Beran�ea? Ko bi bio sposoban da shvati takvu me�avinu? Eto kod Slovena se to de�ava. �enska pesma, njen odlomak, savr�eno se sliva sa juna�kom poezijom, ako im je ritam isti. Juna�ka poezija se lako pretvara u dramu; dovoljno je izdvojiti tirade i razdeliti ih osobama, da bi se od njih stvorila dramska scena, dobri pozori�ni komadi.

Ritam pesme znatno se razlikuje od ritma epopeje. Sve gr�ke forme, sa izvesnim otstupanjima svojstvenim srpskom jeziku, mogu se tu na�i, po�ev�i od kratkog adoniskog metra, pa do umetni�kih kompozicija alkejske i safi�ke strofe. Skoro sve se tu mo�e na�i, naro�ito u strofama �enskih pesama.

�enska pesma isto tako lako prelazi u ozbiljan i tragi�an ton. Jedno od najlep�ih dela te vrste je pesma o smrti Hasan-agine �ene, prva koja je u Evropi objavljena i upoznata. Opat Fortis ju je �uo kad je pevana i preveo je. Pre�tampana je i na francuskom jeziku. Gete, iznena�en njenom jednostavno��u, preveo ju je na nema�ki i na taj na�in pru�io mogu�nost da se upozna slovenska poezija. �udna stvar, Gete, koji je tra�io zna�enje pesme iz tri prevoda, jer sam nikada nije u�io slovenske jezike, dao je ipak najverniji prevod, poga�aju�i uvek ta�no gre�ke prevodilaca. To je muslimanska pesma. Potur�eni Sloveni, koji ispovedaju islam, tako�e pevaju slovenskim jezikom; jo� se nisu odrekli svoga maternjeg jezika.

(Hasan misli da nije do�la zato �to se stidi njegovog poraza i obuzima ga gnev.)

Mnogo sli�nih pesama nalazi se me�u delima muhamedanskih pesnika, ali, uop�te uzev�i, i kad su sna�nije i tragi�nije, nemaju takvo savr�enstvo forme. Muslimani, iako se i slu�e slovenskim jezikom i svim formama stila rasprostranjenim u Slovenstvu, ipak uvek imaju u svojim pesmama uro�en u isto�nim ljudima sklonost ka preterivanju, koja je, kako izgleda, iz Korana pre�la bosanskim i albanskim Slovenima. Forma tu uvek pritiskuje misao, a ponekad se misli izmi�u formi i lome je. Evo, naprimer, strofe, u kojoj pesnik opisuje mo� devoj�inog pogleda. Obra�a se gradu Travniku i ovako govori:

I odgovara:

Stih izgleda �aljiv, a muslimanski pesnik ga je ipak pisao sasvim ozbiljno. U drugoj jednoj pesmi majka preklinje devojku, koja je uni�tila mir njenih sinova; preti da �e sinove zatvoriti u kulu. Devojka odgovara najspokojnije da �e njeno oko prodreti kroz zidove, polomiti gvozdene kapije i do temelja prevrnuti zidove kule. U tom preterivanju vidi se isto�nja�ki duh.

Sve te pesme uzete su iz Vukove zbirke. Izi�la su ve� �etiri toma, a izi�i �e jo� pet ili �est, jer su tek nedavno po�eli objavljivati zbirke tih pesama. Najte�e je bilo skupiti �enske pesme, jer, kako sam malo�as rekao, stare �ene ih kvare svojim na�inom pevanja, a mlade ne�e da ih pevaju javno niti pred stranim osobama i na molbu odgovaraju ljutito da nisu slepe babe da bi ih pevale. Vuk ih je prikupio najpre od dece, kojoj je rekao da pevaju, a devojke su se kasnije prihvatile da to poprave i popune praznine. Na taj na�in mogla se skupiti, sastaviti cela pesma.

Romansa jo� postoji u slovenskim zemljama. Duh koji je stvorio te pesme, jo� je �iv; epski duh je, izgleda, oslabio. Romanse se jo� i danas �esto sastavljaju i pevaju.

Vuk naro�ito mnogo duguje jednom �uvenom peva�u, jednom od najve�tijih u toj umetnosti, koga sam ve� spomenuo: nekada je on bio hajduk, a kasnije putuju�i trgovac. Kad ga je Vuk upoznao bio je u velikoj bedi; �iveo je od toga �to je nosio suvarke u grad i svaki dan ih prodavao za nekoliko gro�a. Vuk ga je uzeo k sebi, hranio ga je i pojio, a posle ga je smestio u manastir, gde su prema njemu vrlo lepo postupali i gde je ispri�ao oko sto epskih pesama i romansa. Naro�ito je popravio veliki broj pesama koje je Vuk bio skupio od drugih, jer je isto tako dobro pevao kao �to je i recitovao. Ali na nesre�u u to vreme buknu srpski ustanak; pesnik napusti manastir i prihvati se oru�ja. Kasnije je poginuo od turske ruke. Dugo vremena je bio hajduk. Vuk je pri�ao da je s obzirom da je bio hajduk bio to vrlo po�ten i pravedan �ovek.

Kasnije je taj isti Vuk, oti�av�i na dvor kneza Milo�a (koji je upravo pre nekoliko meseci zba�en sa prestala), poku�avao da tamo skupi sve peva�e u zemlji. Milo�, koji je sam jedva znao da se potpi�e, bio je veliki ljubitelj poezije. Vuk be�e �uo za peva�a po imenu Milija, koji je naro�ito dobro pevao poemu o �enidbi Maksima Crnojevi�a, koju smo ve� �itali i koja je najve�a i najva�nija. Zamolio je kneza da prona�e pesnika. Milo� naredi da ga dovedu �ivog ili mrtvog. Prona�en je i doveden; ali su Vukove nade bile obmanute. Najpre, pesnik je bio star i sav pun rana od jatagana i sabalja koje je bio zadobio za vreme svog dugog hajdukovanja, a sem toga mogao je da peva samo kad se napije rakije. Nije recitovao nego je pevao i nije se smeo prekidati. Stenografska ve�tina tamo nije bila poznata; zato da bi zapisali njegove stihove, trebalo je skupiti nekoliko zapisiva�a, koji su poku�avali da hvataju strofe kako su izlazile iz peva�evih usta, jer kad bi mu neko smetao, nije hteo ponovo da po�inje istu pesmu. Prosve�eni ljudi na Milo�evom dvoru, oni koji su slu�ili u ruskoj vojsci, a naro�ito oni koji su svr�ili nema�ke �kole, gledali su to sa �u�enjem i ismejavali knji�evnika Vuka i peva�a; nisu mogli da shvate za�to se oni toliko trude da skupe te pesme; najzad su sirotog peva�a ubedili da se sa njim sprdaju, da se Vuk sa njim zabavlja kao sa dvorskom budalom. Uvre�eni peva� je jednoga dana pobegao sa kne�eva dvora, tako da ga vi�e nisu mogli uhvatiti.

Tre�i peva�, isto tako znamenit, bio je po zanimanju hajduk. Vuk ga je prona�ao u zatvoru. Bio je ubio neku �enu, kako je govorio, �arobnicu, koja je bila bacila �ini na njegovo dete. To se doga�alo 1820 godine; Vuk je od njega doznao mnogo pesama velike vrednosti.

Na sre�u, Turci nisu naru�ili doma�i �ivot Srba. Isto tako ni austriske vlasti nisu se upinjale da sistematski uni�tavaju njihovu nacionalnost. Uop�te uzev�i Austrija se malo interesuje njima; u knjizi za �kolsku upotrebu, izdatoj pre nekoliko godina u Be�u, re�eno je da Crnogorci pripadaju tatarskom plemenu. Dozvoljavaju im da �ive mirno po njihovim starim obi�ajima i drevnim pesmama.

Francuske vlasti koje su za vreme Napoleona bile zauzele te krajeve, zadale su osetan udarac slovenskoj narodnosti, poku�avaju�i da uvedu svoj sistem prefekture, biskupija i �andarmerije, ne hote�i da se upoznaju sa stanjem umova i sa duhovnim stanjem zemlje. Na taj na�in su uvredile narod, a naro�ito dalekovidije ljude, koji su se pla�ili prebrzog uticaja tako nagle reforme. Austriskim i turskim vlastima polazilo je za rukom da u Crnoj Gori prikupe pukove a ponekad i cele armije; francuske vlasti, naprotiv, svuda su nailazile na otpor. Najzad, tada�nji zapovednik, mar�al Marmon, poku�ao je da svuda izgradi puteve, da zapo�ne velike radove u Crnoj Gori i kroz zemlju sprovede vojni drum. Crnogorci su bili toliko razumni da su odbacili tu zamisao: u njihovoj zemlji ni do danas nema ni drumova ni obi�nih puteva.

Niko o�ito nije mislio da u toj zemlji ove mo�e ostati po starom i da tamo nema mnogo �to�ta da se u�ini radi pobolj�anja stanja. Ipak stranci, Nemci, koji su nedavno posetili tu zemlju i dugo razmi�ljali o njenom duhovnom, knji�evnom i politi�kom stanju, ne uste�u se da ka�u da se tamo treba �uvati svih stranih uticaja; kad bi Srbi i Crnogorci jednom pustili u zemlju strane �pekulante, do�iveli bi sudbinu galskih plemena, �ije su mesto zauzeli Rimljani istiskuju�i ih silom iz sopstvene zemlje. Ti narodi su du�ni da u svojoj religiji, u svom narodnom obi�aju tra�e za�etke svih reformi i svoje budu�e civilizacije; du�ni su da nau�e da ponekad slu�e svojoj otad�bini ne tra�e�i platu, kako to uvek �ine; du�ni su da se bar malo oslobode svojih mana, pohlepe i zavisti; ispravno bi postupili, uvode�i u svojoj zemlji bilo kakvu redovnu vlast, ali neka se ni najmanje ne �ure da dovode inostrane u�itelje, da bi od njih u�ili znanosti i umetnosti, koje ponekad mogu da budu opasne.

Takvo je mi�ljenje Nemaca, koji uop�te uzev�i nisu mnogo naklonjeni slovenskom rodu. Autor, �ije mi�ljenje navodim, zavr�ava re�ima, da bi se digla narodna mo� na vi�i stepen, taj narod je mora razmno�iti u samom sebi.

Predavanje XXII

Gospodo!

Ko ne zna Slovenski jezik, a hteo bi da pro�ita u celini poeme, iz kojih smo navodili odlomke, mo�e ih upoznati u engleskom prevodu Bauringa, a jo� bolje u nema�kom prevodu koji je izdala gospo�ica Tereza Jakob pod imenom Talvj, u prevodu nepotpunom ali vrlo vernom.

U Francuskoj je jedan veoma poznati pisac objavio 1825 ili 1827 godine anonimno zbirku slovenskih pesama. Zbirka je na�inila veliki utisak u severnim zemljama. Autor je tvrdio da odli�no poznaje ilirski jezik, da je posetio tamo�nje zemlje i da je iskoristio pri�anje slavnog slovenskog peva�a Maljanovi�a; dodao je i njegovu sliku i biografiju. U toj zbirci, izuzev�i ve� poznatu vam u prevodu baladu pod naslovom Hasanaginica, autor je za sve pesme tvrdio da su neobjavljene. Slovenski pesnici, ne mogav�i da dopru do originala, po�eli su da prevode ili ta�nije ponovo prevode na slovenske jezike francuski prevod. Me�utim u francuskom delu su zapa�ene neke osobine strane slovenskoj poeziji, a izme�u ostalog i vrlo duge pri�e o duhovima i vampirima, koji, kao �to smo govorili, nemaju pristupa u tu poeziju, kao ne�to �to pripada narodnim bajkama. To je izazvalo podozrenje kod nekih slovenskih pesnika. Tada je ruski pesnik Pu�kin napisao pismo francuskom piscu i zapitao ga za pojedinosti otkri�a. Autor je otvoreno priznao prevaru. Govorio je da je zaista imao nameru da otputuje u slovenske zemlje, ali je mislio da je mnogo sigurnije unapred dati opis puta, predati ga knji�aru, pa onda, za dobijen novac, otputovati i uveriti se kakve razlike postoje izme�u stvarnosti i dela njegove ma�te. Objavio je tobo�nji prevod iz, kako ka�e, dve pobude: najpre, da bi ismejao narodnu poeziju, lokalni kolorit, u kome su se svi kupali u to vreme. Bilo je to u vreme borbe romanti�ara i klasi�ara; svi su govorili o narodnoj poeziji, a Forijalovo izdanje je izazvalo op�te odu�evljenje. Gomila podr�avalaca bacila se na tu vrstu i tako je zloupotrebila, da kasnije nisu �ak hteli ni da veruju u postojanje slovenske poezije; smatrali su je za izmi�ljotinu duhovitog francuskog pisca. Tu je mo�da le�ao uzrok neuspeha stvarnih prevoda koji su se pojavili kasnije, izme�u ostalih i prevod gospo�e Vojar; on je vrlo veran, iako je napravljen sa nema�kog prevoda Tereze Jakob.

Vreme je da se rastanemo sa istorijom srpske knji�evnosti. Doveli smo je do XIV veka, veka u kome su, kako izgleda, nastale epske poeme i sve romansne pri�e. Taj narod �e i dalje �iveti zatvoren u svoju pro�lost, predodre�en da bude muzi�ar i pesnik celog slovenskog plemena, ne predose�aju�i �ak ni da �e jednoga dana postati najve�i knji�evni ponos Slovena.

� � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � � �

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | O Poljskoj | Prevodi | Bibliografija
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt