[Projekat Rastko - Poljska] Autori

Projekat Rastko : Poljska

Agnješka Lasek

Jan Adamowski, Kategoria przestrzeni w folklorze. Studium etnolingwistyczne, Wydawnictwo Uniwersytetu Marii Curie-Skłodowskiej, Lublin, 1999.

Knjiga J. Adamovskog Kategorija prostora u folkloru. Etnolingvistička studija (Izdavačka kuća Univerziteta «Marija Kiri-Sklodovska», Lublin, 1999.) rezultat je višegodišnjih etnolingvističkih istraživanja strukture i pojedinih prostornih elemenata koji se nalaze u tekstovima iz poljskog folklora.

U uvodnom delu Adamovski u kratkim crtama podseća na različit pristup pojmu prostora u raznim oblastima nauke, kako prirodnim, tako i humanističkim. U sažetoj formi predstavlja sadržaj svoje knjige koju je – pozivajući se na N. Tolstoja i E. T. Hala (osobenost organizacije pojedinih elemenata u raznim kulturama) – posvetio isključivo poljskoj folklornoj tradiciji.

U prvom poglavlju Određivanje, struktura i parametri jezičko-kulturnog prostora (Ustanawianie, struktura i parametry przestrzeni językowo-kulturowej) autor napominje da je izostanak homogenosti prostora kao kulturne pojave karakterističan za folklor naroda koji, poput poljskog, nisu odbacili pojam i kulturnu ulogu sacrum. J. Adamovski nudi opis strukture sveta – njegovog centra (centar sveta razne vizuelne konkretizacije – počev od kosmičke gore, drva, stuba i sl., preko hrama, oltara, kuće, krsta u selu i sl., sve do vizuelizacija karakterističnih za određen socijalno-geografski ili religiozni prostor, pa čak i prostor ljudskog tela) i njegove periferije (profana opozicija sakralnom centru), granica (liminalnost, transgresivnost, opozicija svoj/tuđ) i njihovih medijalnih punktova (prozor, vrata, kapija, most, rupe u zemlji i na nebu). Posebnu pažnju posvećuje strukturnom elementu horizontalnoj ravni prostora – liniji (horizontalna simbolička konkretizacija – put i njegovi kumulativni elementi tipa most ili raskršće; vertikalni pandan – gora i kosmičko drvo, kula, stepenice, lestve). Glavni deo ovog poglavlja čini lingvistička analiza prostornih parametara. U tvorbi poljskih reči J. Adamovski izdvaja kategoriju naziva mesta (za imenske derivate), formacije za označavanje pravca i lokacije (za glagolske derivate) i lokativne konstrukcije koje označavaju mesto i pravac (za pridevske derivate). Puno mesta autor posvećuje nepromenljivim vrstama reči koje u poljskom označavaju prostorne relacije: predlozi i prilozi, kao i pojedine pokazne zamenice koje imaju deiktičnu funkciju. Naglašavajući vodeću ulogu koju u opisivanju prostora imaju parametrični pridevi, J. Adamovski skreće pažnju na njihove antonimske parove, stepen višeznačnosti i relativnosti. Prema njegovom mišljenju parametri izražavani pridevima čine modelski opis prostora i obezbeđuju visoki stepen objektivnosti. Autor dopunjava tri trodimenzionalne relacije, karakteristične za većinu opštepoznatih jezika (relacija pravca i vertikalna – gore:dole; horizontalna – napred:nazad; horizontalna - desno:levo) koje su posledica vizuelnog čovekovog doživljaja sveta i odraz položaja njegovog tela sledećim parametrima: razmere (leksičke opozicije tipa visoki:niski, daleki:bliski i sl.), parametri oblika (prav:kriv, okrugao:ćoškast), relacija graničnosti (unutrašnji:spoljnji, zatvoren:otvoren), relativne lokacije (položaj jednog objekta spram drugog) i u vertikalnoj dimenziji - parametrijsku suprotnost, merenu na dole (dubok:plitak). J. Adamovski pominje i visoku zastupljenost objekatskih konkretizacija u poljskom jeziku, najčešće izraženih imenicom (npr. relaciju visok:nizak izražavaju i opozicije: nebo:zemlja, gora:dolina, zemlja:podzemlje, površina:dubina). Opozicije tog tipa u raznim kontekstima poljskog folklora (pesme, poslovice, bajanja i dr) propraćene su najčešće preklapanjem primarnih prostornih značenja sa sadržajima kulturnog, društvenog, religioznog i dr. karaktera što neizbežno vodi dvopolnoj valorizaciji, dobroj podlozi za paralelne semiotičke nizove (gore – pozitivno: desno, jug, život, sunce itd; dole- negativno: levo, sever, smrt, mesec itd.). U poljskom folkloru veoma je rasprostranjena ambivalencija opozicionih parova čiju tipologiju pravi autor (vrste neutralizacije, tipovi naizmeničnog vrednovanja) kao i poetske transformacije u narodnim pesmama (prespajanja u jednu formulu prostornih parametara koji pripadaju istom semantičkom nizu tipa široko-visoko).

U narednim poglavljima II-VIII ( II Etnojezička slika kopna u poljskoj narodnoj kulturi/Etnojęzykowy portret lądu w polskiej kulturze ludowej, III Gora-sveto i nečisto mesto/Góra – miejsce święte i zarazem nieczyste, IV Dolina - prostor života, ljubavi i smrti/Dolina – przestrzeń życia, miłości i śmierci, V Do u narodnoj slici sveta (poreklo i lokativnost)/Dół w ludowym obrazie świata (pochodzenie i lokatywność), VI Stereotipi i simbolika pećine/Stereotypia i symbolika jaskini, VII Kulturne funkcije razmeđa/Kulturowe funkcje miedzy, VIII Drum – put koji spaja «naše» i «tuđe»/Gościniec – droga, która łączy „swoich” i „obcych”) J. Adamovski, koristeći relativno u etnolingvistici noviji pojam jezičke slike sveta, bavi se narodnom slikom sveta odraženom na semantičkom nivou raznih pojmova koji su jedni od njenih najreprezentativnijih elemenata. U ljubavnim, istorijskim, običajnim i obrednim poljskim narodnim pesmama, autor analizira semantičke transformacije, koje odgovaraju narodnoj slici sveta, a koje su u osnovi određenih jezičkih relacija. Istražuje i razne relacije sa drugim objektima u koje stupa određeni pojam, koje su ključne za njegovu analizu, i naglašava visoki stepen jezičke subjektivizacije jezičke slike datog pojma koji je posledica istog nivoa subjekta i opisivanog pojma, kao i njegove aksiologizacije. Adamovski zaključuje da na specifičnost narodne jezičke slike utiču: poreklo, osobine koje se njoj pripisuju, opozicija, kolekcija, ekvivalencija i lokalizacija.

Folklorna onomastika je predmet IX poglavlja koje se bavi nazivima mesta u oblasti poljske regije Lublin. Narodna lirika, epika i poslovice skupljene u ovoj regiji poslužile su kao građa pogodna za opštiji etnojezički i etnokulturni opis uloge toponima koji, prema autorovom mišljenju, napuštaju funkciju pojedinačne reprezentacije i čine znakovni tip.

X. poglavlje naslovljeno - Forme prisustva i organizacije prostora u tekstu (Formy uobecniania i organizowania przestrzeni w tekście) donosi analizu geografskih naziva i njihovih funkcija u narodnim tekstovima (poetizacija, vrednovanje, lokalizacija, stepen srodnosti, tipologizacija društvenih uloga). Posebno mesto autor izdvaja za bajalice koje imaju za cilj teranje bolesti na tačno locirano demonsko mesto (često prekriveno tabuom) i pruža tekstualne sheme jezičke relacije premeštanja bolesti (blok, lanac, korespondencija) koje, kako zaključuje, dobijaju svoju potvrdu i na vanjezičkom nivou. Poglavlje završava kratkim rezimeom vezanim za višeslojno posmatranje prostora kao kulturne kategorije.

Kulturni tekst – svadba, predmet je XI poglavlja knjige pod naslovom Semantika i organizacija obrednog svadbenog prostora (teritorija, punktovi, put) (Semantyka i organizacja przestrzeni obrzędu weselnego (obszar, punkty, droga)) koje donosi višeslojnu analizu prostorne organizacije poljske svadbe i uloge puta u njoj.

Završno poglavlje (XII Sakralizacija prostora u poljskoj narodnoj kulturi/Sakralizacja przestrzeni w polskiej kulturze ludowej) predstavlja tekst o funkcionisanju sacrum religioznog i šireg mitsko-obrednog karaktera u narodnoj kreaciji prostora.

Kao prilog radu uključen je i spisak skraćenica korišćene primarne i sekundarne građe, obimna bibliografija i rezime na engleskom i nemačkom jeziku.

Knjiga J. Adamovskog nudi inovativan pristup poljskoj narodnoj građi i kao takva može poslužiti lingvistima, etnolozima i proučavaocima narodne književnosti kao materijal za komparativno izučavanje slovenskog folklora.