|
          |
Агњешка ЛасекJan Adamowski, Kategoria przestrzeni w folklorze. Studium etnolingwistyczne, Wydawnictwo Uniwersytetu Marii Curie-Skłodowskiej, Lublin, 1999.Књига Ј. Адамовског Категорија простора у фолклору. Етнолингвистичка студија (Издавачка кућа Универзитета «Марија Кири-Склодовска», Лублин, 1999.) резултат је вишегодишњих етнолингвистичких истраживања структуре и појединих просторних елемената који се налазе у текстовима из пољског фолклора. У уводном делу Адамовски у кратким цртама подсећа на различит приступ појму простора у разним областима науке, како природним, тако и хуманистичким. У сажетој форми представља садржај своје књиге коју је – позивајући се на Н. Толстоја и Е. Т. Хала (особеност организације појединих елемената у разним културама) – посветио искључиво пољској фолклорној традицији. У првом поглављу Одређивање, структура и параметри језичко-културног простора (Ustanawianie, struktura i parametry przestrzeni językowo-kulturowej) аутор напомиње да је изостанак хомогености простора као културне појаве карактеристичан за фолклор народа који, попут пољског, нису одбацили појам и културну улогу sacrum. Ј. Адамовски нуди опис структуре света – његовог центра (центар света разне визуелне конкретизације – почев од космичке горе, дрва, стуба и сл., преко храма, олтара, куће, крста у селу и сл., све до визуелизација карактеристичних за одређен социјално-географски или религиозни простор, па чак и простор људског тела) и његове периферије (профана опозиција сакралном центру), граница (лиминалност, трансгресивност, опозиција свој/туђ) и њихових медијалних пунктова (прозор, врата, капија, мост, рупе у земљи и на небу). Посебну пажњу посвећује структурном елементу хоризонталној равни простора – линији (хоризонтална симболичка конкретизација – пут и његови кумулативни елементи типа мост или раскршће; вертикални пандан – гора и космичко дрво, кула, степенице, лестве). Главни део овог поглавља чини лингвистичка анализа просторних параметара. У творби пољских речи Ј. Адамовски издваја категорију назива места (за именске деривате), формације за означавање правца и локације (за глаголске деривате) и локативне конструкције које означавају место и правац (за придевске деривате). Пуно места аутор посвећује непроменљивим врстама речи које у пољском означавају просторне релације: предлози и прилози, као и поједине показне заменице које имају деиктичну функцију. Наглашавајући водећу улогу коју у описивању простора имају параметрични придеви, Ј. Адамовски скреће пажњу на њихове антонимске парове, степен вишезначности и релативности. Према његовом мишљењу параметри изражавани придевима чине моделски опис простора и обезбеђују високи степен објективности. Аутор допуњава три тродимензионалне релације, карактеристичне за већину општепознатих језика (релација правца и вертикална – горе:доле; хоризонтална – напред:назад; хоризонтална - десно:лево) које су последица визуелног човековог доживљаја света и одраз положаја његовог тела следећим параметрима: размере (лексичке опозиције типа високи:ниски, далеки:блиски и сл.), параметри облика (прав:крив, округао:ћошкаст), релација граничности (унутрашњи:спољњи, затворен:отворен), релативне локације (положај једног објекта спрам другог) и у вертикалној димензији - параметријску супротност, мерену на доле (дубок:плитак). Ј. Адамовски помиње и високу заступљеност објекатских конкретизација у пољском језику, најчешће изражених именицом (нпр. релацију висок:низак изражавају и опозиције: небо:земља, гора:долина, земља:подземље, површина:дубина). Опозиције тог типа у разним контекстима пољског фолклора (песме, пословице, бајања и др) пропраћене су најчешће преклапањем примарних просторних значења са садржајима културног, друштвеног, религиозног и др. карактера што неизбежно води двополној валоризацији, доброј подлози за паралелне семиотичке низове (горе – позитивно: десно, југ, живот, сунце итд; доле- негативно: лево, север, смрт, месец итд.). У пољском фолклору веома је распрострањена амбиваленција опозиционих парова чију типологију прави аутор (врсте неутрализације, типови наизменичног вредновања) као и поетске трансформације у народним песмама (преспајања у једну формулу просторних параметара који припадају истом семантичком низу типа широко-високо). У наредним поглављима II-VIII ( II Етнојезичка слика копна у пољској народној култури/Etnojęzykowy portrеt lądu w polskiej kulturze ludowej, III Гора-свето и нечисто место/Góra – miejsce święte i zarazem nieczyste, IV Долина - простор живота, љубави и смрти/Dolina – przestrzeń życia, miłości i śmierci, V До у народној слици света (порекло и локативност)/Dół w ludowym obrazie świata (pochodzenie i lokatywność), VI Стереотипи и симболика пећине/Stereotypia i symbolika jaskini, VII Културне функције размеђа/Kulturowe funkcje miedzy, VIII Друм – пут који спаја «наше» и «туђе»/Gościniec – droga, która łączy „swoich” i „obcych”) Ј. Адамовски, користећи релативно у етнолингвистици новији појам језичке слике света, бави се народном сликом света одраженом на семантичком нивоу разних појмова који су једни од њених најрепрезентативнијих елемената. У љубавним, историјским, обичајним и обредним пољским народним песмама, аутор анализира семантичке трансформације, које одговарају народној слици света, а које су у основи одређених језичких релација. Истражује и разне релације са другим објектима у које ступа одређени појам, које су кључне за његову анализу, и наглашава високи степен језичке субјективизације језичке слике датог појма који је последица истог нивоа субјекта и описиваног појма, као и његове аксиологизације. Адамовски закључује да на специфичност народне језичке слике утичу: порекло, особине које се њој приписују, опозиција, колекција, еквиваленција и локализација. Фолклорна ономастика је предмет IX поглавља које се бави називима места у области пољске регије Лублин. Народна лирика, епика и пословице скупљене у овој регији послужиле су као грађа погодна за општији етнојезички и етнокултурни опис улоге топонима који, према ауторовом мишљењу, напуштају функцију појединачне репрезентације и чине знаковни тип. X. поглавље насловљено - Форме присуства и организације простора у тексту (Formy uobecniania i organizowania przestrzeni w tekście) доноси анализу географских назива и њихових функција у народним текстовима (поетизација, вредновање, локализација, степен сродности, типологизација друштвених улога). Посебно место аутор издваја за бајалице које имају за циљ терање болести на тачно лоцирано демонско место (често прекривено табуом) и пружа текстуалне схеме језичке релације премештања болести (блок, ланац, кореспонденција) које, како закључује, добијају своју потврду и на ванјезичком нивоу. Поглавље завршава кратким резимеом везаним за вишеслојно посматрање простора као културне категорије. Културни текст – свадба, предмет је XI поглавља књиге под насловом Семантика и организација обредног свадбеног простора (територија, пунктови, пут) (Semantyka i organizacja przestrzeni obrzędu weselnego (obszar, punkty, droga)) које доноси вишеслојну анализу просторне организације пољске свадбе и улоге пута у њој. Завршно поглавље (XII Сакрализација простора у пољској народној култури/Sakralizacja przestrzeni w polskiej kulturze ludowej) представља текст о функционисању sacrum религиозног и ширег митско-обредног карактера у народној креацији простора. Као прилог раду укључен је и списак скраћеница коришћене примарне и секундарне грађе, обимна библиографија и резиме на енглеском и немачком језику. Књига Ј. Адамовског нуди иновативан приступ пољској народној грађи и као таква може послужити лингвистима, етнолозима и проучаваоцима народне књижевности као материјал за компаративно изучавање словенског фолклора. |