Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Маргарита Пешевска

Положај македонске мањине у Албанији

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

До продора Турака на Балкану у Албанији су се налазиле словенске колоније. Тако су многе територије биле насељене Словенима. Средње и јужне области биле су под духовном влашћу Охридске архиепископије. Ученици Ћирила и Методија, Климент и Наум на овој територији су ширили словенско писмо. Климентов ученик, Марко, био је епископ у Деволу. У Главници близу Валоне, Климент je имао своје дворце. Тамо су пронађене камене колоне са натписима о покрштавању становништва.

Када су дошли Турци на Балкан, Албанци су се са њима удружили. Они су пљачкали села у којима су живели Словени. На удару су биле области око горњег тока реке Шкумбе и реке Девол. Тако je страдала област Опора у близини Корче где je живело многобројно словенско становништво. Али Паша Јанински кад се оделио од турске власти потчинио je и Западну Македонију. Тада су Албанци продрли до обале Охридског језера и манастира Свети Наум.

Касније словенско становништво се исељавало и знатно се смањило због притиска Џеладина и Аслана бега. И поред тога оно je било већински народ у местима: Булгарец, Сеница, Брадвица, Рмбец, Совјани и Корча. У Корчи je у 1888. године била једна школа са 40 ђака који су учили на македонском језику. Но, ова je школа касније била забрањена од Корчанског патријаршијског владике.^[1]

Мустафа паша Шкодрински je у XIX веку продро до реке Вардара. Но, касније су Турци успели да одбију нападе Албанаца и да их протерају са ове територије. И поред тога Албанци су вршили сталне нападе у Западној Македонији. То je принудило македонско становништво да се исељава из ових крајева.^[2]

Податке о броју македонског становништва у Албанији изнео je у свом извештају из 1897. године енглески вице конзул у Битољу Блунт. Он je ово становништво поделио у три категорије и то: Македонци-православни; Мешани Македонци и Македонци-муслимани. Ово je становништво живело у областима: Сторава, Голо Брдо, Корчанско, Билишта и Барботско.^[3]

У нахији Билишта Блунт спомиње следећа места:

У Корчанској кази спомињу се следећа села:

Голо Брдо:

У 1900. години Басил К'нчов даје податке становништва у области Голо Брдо и Горњи Дебар. У овим областима било je македонаца у местима:

У Преспанском региону македонско становништво je живело према В. К'нчову у местима:

Регион Корешта по К'нчову био je насељен македонским становништвом и то у селу Врбник 600 Македонаца и у селу Капешница 150 Македонаца. Македонаца je било и у Ставравској кази и то у селима: Церевник, Плаче, Тушеница, Аљарут и у граду Подградец.^[5] Рачуна се да je у јужној албанској колонији и између места Водице и Лесковик било 218 кућа настањених Македонцима.

Северно од Горњег Дебра и долином Горњег Дрима a Нешкопеји десном обалом Дрима до места где се спајају Црни и Бели Дрим има насеља насељених Македонцима. У области Малесији живе Македонци у селима Трапка, Арбели, Можица, Топољани, Ковачишта, Кошари, Блаца, Крчиште, Блато, Сопотвичишта, Виништа и у граду Пешкопеја који се сада зове Дибар. На обали реке Евзем има Македонаца у селима Шијак и Јагодино. Град Берад некад се звао Белград и спомиње се у македонској песми "Биљана платно белеше" као винари бело грагани који су били македонског порекла.^[6] Македонаца има и у већим градовома, пре свега у Тирани где се налази и један македонски кварт.

Италијански новинар Деметри Делифер сматра да у граду Ђирокастра живи неколико хиљада Македонаца.^[7] Знанственик Трњегорски даје податке о броју македонског становништва у Албанији он у свом делу "Југословенске мањине у суседним земљама" сматра да у рејону Голо Брдо има 20.000 Македонаца, Горија 20.000, и Мала Преспа 4.000 до 5.000. Ту није поменуто македонско становништво у Охридско-струшком региону и у Поградцу.^[8]

Границе између Југославије и Албаније постављене су на Лондонској конференцији одржаној августа 1913. године. Прво je подвучена на географској карти а затим je требало на лицу места да се утврди гранична линија. Велике силе: Француска, Немачка, Велика Британија, Аустроугарска, Царска Русија и Италија су се сложиле да се оформи међународна комисија која ће на лицу места утврдити јужну границу Албаније. Комисија није могла да се одлучи где да уђу територије бивше Корчанске казе до Охридског језера. Међутим, Лондонским протоколом који je усвојен касније одлучено je да ова територија заједно са манастиром Свети Наум припадне Албанији.

Касније аустријски министар за спољне послове Леополд Бертлод je припремио план у коме манастир Свети Наум се нашао мало изван албанске територије.^[9]

По завршетку првог светског рата, Албанија je тражила да се реше границе са Краљевином СХС, тј. манастир Свети Наум да се да Албанији као што je било решено Лондонским протоколом 1913. године.

Велике силе су формирале комисију која je требала да утврди где да пролази гранична линија. Она je тражила од обе стране документе уз помоћ којих би се доказало власништво над овом територијом. Југословенска влада се позавла на Лондонску конференцију када је руски цар Никола II затражио да манастир Свети Наум буде власништво краљевине Србије. Југословенска влада није имала могућности да се снабде овим документом јер није имала успостављене дипломатске односе са новом социјалистичком владом у Совјетској Русији. Исто тако, ни албанска влада није могла набавити документе којим би доказала власништво над овом територијом.

На конференцији амбасадора у Лондону било je решено да манастир Свети Наум уђе у састав Албаније. Југословенска влада се супротставила и уложила протест до влада великих сила. Било je решено да овај спор буде постављен пред Међународни суд у Хагу. Суд у Хагу je донео одлуку да се овај спор реши пред Друштвом народа.

Априла 1925. године француски министар спољних послова je предложио да манастир Свети Наум уђе у састав краљевства СХС. На рачун тога места Коњско, Пискупеа и још 20 села у Дебарском округу уђу у састав Албаније. Тако je манастир Свети Наум ушао у састав краљевине СХС.^[10]

Питање граница између Грчке и Албаније решено je Протоколом из 1913. године усвојеним на конференцији у Фиренци. Било je решено да јужни део где живи већина грчког и македонског становништва уђу у састав Албаније. Међутим, становништво тог дела се побунило, па je дошло до новог састанка између великих сила на острву Крф. Тамо je донешен Крфски протокол потписан маја 1914. године. Према њему Грци из овог дела Албаније су добили право на слободну вероисповест и отварање школа на матерњем језику. 1923. године дошло je до нове корекције на граници између Грчке и Албаније. Према овом договору области Горица и Преспа биле су дате Албанији. Места Верних, Заградец, Видова, Капешница, Долна Горица, Горна Горица, Туманец, Церје, Шулен, Пустец, Леска и Зрновско ушли у састав албанске државе. У њима већина становништва je била македонског порекла.^[11] На Балкану немогуће je изоловати било које подручје и третирати га као етнички чисто у смислу да je одувек било насеље но само једном скупином. Јавност мало зна о положају македонске националне мањине у Албанији. Ова мањина живи изолирано па нема уопште информација о њеном положају. Албанија не објављује податке о броју и положају Македонаца који живе на њеној територији. Она забрањује контакте са њиховим рођацима и сарадницима у Македонији.

Положај македонског народа који као мањина живи у Албанији може се поделити у неколико фаза.

У првој фази која обухвата период од стварања албанске државе до краја другог светског рата, уопште није признато право Македонаца. У овом периоду вршена је асимилација и било је забрањено да се говори на македонском језику. У школама се учило на албанском језику.^[12]

По завршетку Другог светског рата у периоду од 1944-1948. године када je Албанија имала добре односе са ФНРЈ, била je призната македонска мањина. Тада су биле отваране школе где се учило на македонском језику. Било je дозвољено да наша земља пошаље у Албанију своје учитеље. Један од њих je учитељ Тоде Јовановски који je био руководилац у македонским школама у рејону Преспа од 1945-1948. године. Он тврди да je било македонских школа у селима: Горна и Долна Горица, Туманец, Шулин, Пустец, Леска и Зрновско. Тако четвртог разреда предавало се на македонском језину, а само у четвртом разреду предавало се по два часа из албанског језика.^[13]

По Резолуцији Информбироа, Македонци у Албанији су изгубили културну аутономију. Учитељи су били прогнати. У неким селима и по 1948. године школе на македонском језику су продужиле са радом. Међутим мањинама су била одузета сва права. Део Македонаца je био малтретиран и проглашаван за шпијуне и сараднике Југославије. Посебно су били запостављени Македонци муслимани који су подложени интензивном процесу албанизације. Била су им промењена имена и презимена и били су принуђени да похађају албанске школе.

Албанија признаје да постоји македонска мањина но њен број je знатно смањен. Енвер Хоџа у једној изјави каже да Македонаца у Албанији има колико једна већа задруга. У неким школама у I и II разреду се учи на македонском језику. Но тих места je веома мало. Зна се да у селу Пустец има школа на македонском језику и албанска влада je дозволила Македонској делегацији на челу са Благојем Поповим да посети ово село. После угушења грађанског рата у Грчкој велики број Македонаца се нашао у логорима широм Албаније. Велики број се налазио у логору у селу Вилен. Они су користили своје право и подносили своје молбе о помиловању. Кад би прошао временски рок од 30 дана, они чије су биле молбе одбијене стрељани су, а они који су били помиловани пребацивани су у друге логоре у Албанији.

Целокупно руководство македонске организације Народно ослободилачка фронта нашло се у логору Бурели у Албанији. Они су били подложни истрази. Међу њима су се налазили Паскал Митревски, Павле Раковски, Минчо Фотев, Ламбро Чолаков, Христо Коленцов, Трифун Хадијанев, Лазар Поплазаров, Уранија Пировска, Евдокија Николова, Вера и Темистокло Зиовски.^[14]

У ноти коју je послало Министарство спољних послова ФНРЈ влади HP Албаније поводом присилног задржавања југословенских грађана и самовољних поступака од 14. октобра 1948. године тражи се од албанске владе да изврши репатријацију ових грађана.

Од 133 лица који су поднели молбе за визирање путних исправа само 50 je добило визе, a од.њих само 11-орица примило je печат полиције без којег према прописима HP Албаније не може да се напусти албанска територија.

Пошто ова пракса није имала жељених успеха, влада HP Албаније пронашла je нови метод за спречавање репатријације. Ова промена се односи на сва лица која су гласала на изборима од 2. децембра 1945. године за уставотворну скупштину. Они се сматрају за албанске држављане и не могу се репатрирати у Југославију.^[15]

У припреми VII конгреса СКЈ из 1964. године, Едвард Кардељ je истакао да у принципу морамо да се боримо за нормалне комуникације са сопственим народом са друге стране границе. Неке границе су затворене због политичких разлога. Међутим, наша земља се залаже за отварање свих граница, пре свега са суседним земљама. У Албанији мањине су биле подложене политичким прогонима а било je и покушаја за њихово физичко уништење. Тако се у Албанији врши расељавање македонске мањине. То се може лако остварити јер су већина Македонаца грађевински радници. Албанија забрањује било какве контакте македонској мањини. Забрањен je увоз књига и часописа. У последње време имамо и презимена и имена Македонаца се преправљају и дају им се албанска имена. Тако je и са местима која су имала словенске називе, сада добијају албанске. На пример, село Пустец данас се зове Личенас. Македонци су лишени основних људских права. Они не смеју да напусте места где живе без одобрења локалне полиције. Врши се стална контрола од стране полиције. Они немају право на веру, нити пак могу да бирају места где могу живети. Албанија има за основни циљ, асимилацију која се врши на разне начине.

Државна безбедност прати све оне који кажу макар и једну добру реч о Југославији. Хапси их и врши истрагу над њима. Затим их прогони на рад у далеке и забите крајеве. Они који се пријатељски односе ка нашој земљи проглашавају се за југословенске агенте. У Албанију не долази ни један страни часопис. Прогоне се од стране државне безбедности они који слушају било коју радио станицу и телевизију осим Тиране.

У недостатку реалних информација ми не располажемо подацима о положају македонске мањине у Албанији. Управник школе у Личенасу (Пустец) у једној изјави преко радија Тирана говори да у овом селу живи македонска мањина. Он тврди да у овом селу има школа где се учи на македонском језику, тако ту се налази и једна књижница у којој могу да се нађу и књиге на македонском језику. Исто ту се налази и један Дом културе и театар.

Иако Албанија не негира македонску мањину она врши промене имена појединих места. Она не спомиње македонску мањину у другим местима, као што су места Горица, Охридско-струшки предео, у дужини југословенско-албанске границе, Пешкопеја и у Тирани где се налази такозвана Дебарска мала. Македонска села опушћавају јер су Македонци принуђени да напусте своје етничке пределе и огњишта и да живе у градовима. Западнонемачки новинар Волфганг Либик тражи од Албаније да примењује међународне конвенције и Повељу Уједињених нација у односу македонске мањине чији je број много већи него што то тврди Албанија^[16]

Такође je потребно да се примењује Устав HP Албаније који се залаже за физички опстанак и слободан развој као и једнака права мањина са албанским народом. Право на окупљање и организовање да би се сачували обичаји и традиције мањина, као и слободна комуникација са рођацима из суседних земаља.

Албанија не примењује у пракси ове одредбе. Припадници мањина су подложни малтретирању. О положају Македонаца пише и агенција Танјуг из 1950. године када je ухапшено 30 Македонаца. Они су остали у самицама једну годину, а затим су били изведени пред суд у Елбасан. У судници je било само службених лица иако je на улазу писало да je то народни суд. Суд их je осудио за шпијунажу у корист Југославије. Када je један од затвореника тражио да суђење буде јавно над њим je била примењена мера батинања.

Живот логороша у логору je много тежак. Они су били принуђени да цео дан секу дрва, а за то су добијали веома мало хране. Поред Елбасана има и других логора и то у Пешкин, Љушка, Буљик, Варибоб, Тербуф, Миртуљ.

Југославија je постављала захтеве у погледу статуса и права Македонаца, Срба и Албанаца у Албанији. Но Албанија се не осврће на ове захтеве и у складу са својом политиком о остваривању "Велине Албаније" она врши асимилацију над мањинама. Такође она има и територијалне аспирације. О томе говори и једна географска карта која је објављена у грчком веснику "Катемерини" а штампана у Тирани. Ту се виде велике албанске претензије на грчке и југословенске крајеве. По то карти у Великој Албанији треба да буду Битољ, Титов Велес, Скопље и Куманово у Македонији, а затим Врање и Подујево и др. градови у Србији. Од црногорских градова у ту територију спада и Титоград, као и потпуна анексија Косова.

Албанија излазећи из Варшавског пакта 1961. године задржала је билатерални договор са HP Бугарском о узајамној помоћи и сарадњи.

Са тим су прецизиране сфере утицаја, а границе измеђуАлбаније и Бугарске биле би додирне. Са тим Албанија се меша у унутрашње послове Југославије.

Напомене

1. Иорданъ Иванов, Българите въ Македония. За тьното порекло, езинъ и народность. София 1917, 57-58.

2. Ibidem. 56

3. Христо Андоновски, Македонското национално малцинство во Грција, Бугарија и Албанија. - Гласник на ИНИ (Скопје), XVIII/1, 1974, 54.

4. Ibidem. 57

5. Ibid. 58

6. Д. К. Будимовски, Македонците во Албанија. Скопје 1983, 74.

7. Ibidem, 110

8. Ibid 86

9. Десанка Тодоровић, Проблем на разграничувањето мегу Кралството на Србите, Хрватите и Словенците и Република Албанија кај манастирот Св. Наум. - Гласник на ИНИ XX 41 (1976).

10. Ibid 82

11. Д. К. Будимовски, Op cit., 61

12. Тошо Поповски, Македонското национално малцинство во Бугарија, Грција и Албанија. Скопје 1981, 247.

13. Ibid 248

14.Др. Ристо Киријазовски, Измислици за погубувања. - 21 (Скопје), XLXVII од 8 јуни 1990, 47-48.

15 Документи о спољној политици Социјалистичке Федеративне Републике Југославије 1948.; Београд 1989, 417.

16. Д. К. Будимовски, ор cit.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | Преводи | О Албанији | Библиографија | Линкови
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт