Projekat Rastko / Projekti Rastko - Skadar / Shkoder

Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Марица Маловић-Ђукић

Пилот у средњем веку

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Стефан Немања је од 1180. до 1190. знатно проширио територију српске средњовековне државе. За вријеме офанзиве према Дукљи запосео je Пилот, област између Скадарског језера и планина у Залеђу. Први пут се Пилот као област јавља у Немањиној повељи за Хиландар која је састављена 1198. гдје се каже да је Немања освојио и "от Арбанас Пилот".^[1] Скоро истоветан садржај јавља се и у житију Стефана Немање, које je написао око 1208. Немањин син Сава, где се у опису онога што je Немања стекао после обновљене своје дедовине забиљежио je међу осталим "од поморские земле Зету с градовима, а од Рабна Пилота оба".^[2] Овде je Рабно исто што и Албанија, док се област Пилота делила на Доњи и Горњи Пилот. Следећи помен Пилота, истина као цркве а не области, јавља се у Љетопису попа Дукљанина односно Барском родослову, спису који je проткан легендарном садржином и настао je у XII веку. Пилотска црква поменута je у овом спису под именом Poletum^[3] у оном одељку кад говори о сабору у Далми, где je извршена подела црквене јурисдикције међу суфраганима цркве Дукље односно Бара. У том спису се као жупе у Зети спомињу Купелник и Барези који се упоређивањем са прецизним географским подацима везују за касније место Купелник - Коплик и Балеч у непосредној близини Скадарског језера. Из Душанове повеље за Св. Арханђеле сазнаје се да je Купелник у Пилоту.^[4] Изгледа да je словенска жупска организација у почетку окруживала са свих страна Скадарско језеро, а да je касније спуштањем Албанаца из планина проширен опсег Пилота до самог огледала Језера.^[5]

Полатум je био католичка епископија крајем XII века и био je потчињен надбискупији у Бару. Он je поменут на црквеном сабору који je одржан код Бара 1199. године, као црква, чији je суфраган барска надбискупија. "Љетопис попа Дукљанина имао je функцију да оправда право Бара на суфрагане бискупије, па се зато у њему бискупија Пилот јавља, а Пилот се као област уопште не помиње", како је истакао Сима Ћирковић.^[6] Пилот се јавља у већем броју аутентичних и фалсификованих папских була у првој половини XIII века, jep je заједно са другим бискупијама била предмет дуготрајног сукоба између Барске и Дубровачке надбискупије.^[7] Средином XIII века сукоб између Барске и Дубровачке надбискупије дошао je до критичне тачке, тако да je опстанак Барске надбискупије доведен у питање. Српски владари су тада одлучно стали на страну Барске надбискупије. Дошло je до оружаног сукоба између Дубровника и српског краља Уроша I, гдје je Дубровник претрпио огромне штете. До мира je дошло у лето 1254. године када су измијењали повеље. Прокуратор дубровачког надбискупа већ почетком 1255. године у Риму изјављује да се не може у парници ништа учинити. Спор се лагано угасио без формално донетог решења. То je било повољно за Барску надбискупију, jep je задржано затечено стање.^[8] Након тога њен опстанак више није довођен у питање. Тако je Пилот сво ово време остао под Барском надбискупијом.

Пилотска епископија била je под суфраганом Барске надбискупије и почетком XIV вијека, како се сазнаје из писма папе Бенедикта XI. Папа Бенедикт XI упутио je писмо Марину, барском надбискупу, 18. новембра 1303. године у којем му даје овлашћења да се брине о дисциплини и животу клерика у подручним дијецезама, међу којима je поменут и Пилот.^[9] Средином XIV вијека, када je цар Душан издао повељу за своју задужбину манастиру св. Арханђела код Призрена (1348) Албанци у Пилоту били су католици.

Из казивања архиепископа Данила сазнаје се да je српски архиепископ Јоаникије I после напуштања положаја архиепископа 1276. отишао у Пилот "и тамо поживи у страни земле пилотске". Он даље наводи да je и умро у тој области 1279, где je сахрањен,^[9а] Јоаникије I сахрањен je вероватно у некој православној цркви у Пилоту. Према томе било је осим католика и православних у Пилоту у другој половини XIII века, иако je Пилот био католичка бискупија потчињена Барској надбискупији у XIII веку како смо навели. Манастир светог Арханђела Михаила добио је највеће поседе у области Скадарског језера. Поред многих села у Пилоту Душан je својој задужбини потчинио и католичке свештенике из овог краја. "Латински попови" у Шикљи, који су имали своје баштинске винограде морали су давати манастиру чабар вина годишње, али су зато били ослобођени свих других работа и давања. Цркве Света Варвара и Крсти у Шикљи давале су половину вина са својих винограда манастиру.^[10] Ово потчињавање католика свом православном манастиру тумачи се као један од потеза у Душановој анти-католичкој политици. Изгледа да je Душан томе морао прибећи по нужди, jep су се посједи више манастира додиривали и граничили. Село Шикља са латинским свештеницима лежало je дубље уз сам планински гребен који одваја Пилот од сусједних жупа.^[11]

Пилот je био сиромашна епископија средином XIV вијека. О њеном сиромаштву сазнаје се приликом сакупљања десетка крајем 1351. године. Сабирач десетка примио je од (Петра?) епископа пилотског 40 гроша а тако исто и од епископа Пилота Минори, или друкче "скадарског", гроша 10.^[12] Према висини сакупљеног десетка крајем 1351. Пилот je био најсиромашнија бискупија која je припадала Барској надбискупији. О црквеној подели Пилота на Горњи и Доњи у првој половини XIV-ог века говори и барски надбискуп Гиом Адам. "Он каже да je епископија Горњи и Доњи Пилот припадала Барској надбискупији".^[13]

Латински извори доносе податке о црквеној подели Пилота, као што смо навели, док српске повеље искључиво о области Пилота која се делила на Горњи и Доњи Пилот.^[14]

Покушаћемо да на основу података из повеља XIV века, Скадарског земљишника (1416-1417), Скадарског дефтера (1485) и осталих извора и литературе претресемо још Један пут насеља у области Пилота у средњем веку. Најпотпунију расправу о Пилоту дао je Гавро Шкриванић, који je користио сву досадашњу старију литературу.^[15] Његова расправа односи се на историјску географију области Пилота у XIV веку и користио je само податке из средњовековних повеља, док су му Скадарски земљишник и Скадарски дефтер били непознати.

У повељи за св. Арханђеле коју je издао цар Душан 1348. набројана су сва села у Горњем Пилоту која су дата овој цркви. У Горњем Пилоту помињу се следећа села: Шикља je данашње село Шикај које се налази на левој обали Дрима јужно од св. Спаса, али су њени поседи прелазили и на десну обалу Дрима што се види из њених међника "како упада Суха река у Дрим и преко Дрима"; засеок Круимада, je данас село Криемади, смештено југоисточно од села Шикље и простирало се и на обе стране реке Дрима, што се види из разграничења Круимада "у Дрим преко Дрима на светога Николу"; село Сакато je данашњи Сакат, југозападно од св. Спаса и северозападно од села Шикље и простирало се на десној обали Дрима и граничило се са Шикљом. Заселак Крсти, била би данас Госка источно од Саката, чији су се поседи налазили само на левој страни реке Дрима. Од међника који се помињу у границама наведених села су: река Крупа, и то би била данас река Крума, пре него Госка, на основу ређања локалитета и њихових распореда на терену. Река Сирик je данашња Серицес, која je лева притока Дрима. Можда би планина Крнор, била данас Качнор (Куноре).^[16] Коштањани би били данашњи Костури који се налазе на десној обали Дрима, насупрот засеока Крсти, односно Госке.

Пилот се граничио са жупом Патково, jep су се његови прилози налазили у близини Дечанских прилога у Паткову. Пошто су посједи села у Горњем Пилоту прелазили и на десну обалу Дрима и ту се негдје граничили са поседима жупе Патково на северу и североистоку, где су биле јужне границе жупе Патково, које су ишле северније од реке Дрима, мало јужније од данашњег села Хељшани до села Радогоша. Села која су се налазила у долини Дрима западно од ушћа реке Љуме припадала су Пилоту, док су села на десној страни од ушћа реке Љуме у Бели Дрим и јужно од вододелнице припадала призренској области.^[17] Шкриванић сматра да се Пилот налазио на старом скадарско-призренском путу Пука - св. Спас и новом Пука-Кукес то јест да je био у области Пилота, због тога, што се црква св. Павле (Ст. Паулус, данас Шен Пал или Шпал) најпознатија у горњем Пилоту, епископско седиште, налази у области Дукађина, на путу Нерфана-Каснети-Ороши, јужније од раскрснице старог пута који иде ка св. Спасу и новог који води на Кукесу.^[18] Пилот се изгледа простирао низводно дуж реке Дрима на запад, што би чинило Горњи Пилот, док Дрим не промени ток у правцу југа,^[19] а одатле би се наставио Доњи Пилот обухватајући села у сливу река Кири и Шаље на десној страни реке Дрима заједно с Купелником који je најисточнија тачка Доњег Пилота, jep се у међама села Кушева у Зети, које je дато Дечанском манастиру, помињу купелничне међе. ^[20] Према томе, село Кушево, данас Кушај које се налази источно од Титограда, припадало je Зети а село Купелник које je поменуто у повељи за Св. Арханђеле да je у Доњем Пилоту и да je дато манастиру, налазило се у Доњем Пилоту.^[21] У XV веку граница између Зете и Пилота није се променила. Из млетачког документа од 1474. сазнаје се да je граница Горње Зете ишла од Кушева до Острога. Изгледа да je Горња Зета настављала традицију старе Зете.^[22] У Доњем Пилоту, повеља за Св. Арханђеле одређује "да дају цркви свиле сто тисућ воља сто перпер". Затим наводи село Купелник са међама.^[23] За Купелник се не каже изричито да је у Доњем Пилоту као за наведена села у Горњем Пилоту. Међутим из самог набрајања села у Горњем Пилоту, па обавезе Доњег Пилота које су велике и изједначене су са обавезама града Бара према српским владарима, па се одмах наводи село Купелник, које je сигурно припадало Доњем Пилоту. Наводи се село Купелник и црква Свете Богородице, затим међе Купелника. Мало касније се наводи да даје цркви Св. Арханђела "и доходак свете Богородице Купелничке у Светом Срђу, 33 спуда соли свако годиште". Ово je једна црква, која je поменута једанпут као Света Богородица а други пут као света Богородица Купелничка. За цркву Свете Богородице изричито се каже да je у Пилоту у повељи цркве Св. Николе у Добрушти коју je издао цар Душан. Међу поседима које je цар Душан поклонио овој цркви забележено je међу осталим "и Свету Богородицу у Пилоту с виноградима".^[24] Према томе црква Свете Богородице je у Купелнику односно Пилоту. Купелник je у Доњем Пилоту како je забележено и у повељи за св. Арханђеле. Средњовеновни Купелник je данашње место Коплику које се налази сјеверно од Скадра на сјеверо-источном побрежју Скадарског језера. Купелник je удаљен од Скадра само 16 километара.^[25] У међама села Купелника помиње се Подгора то je данас исто Подгора која се налази источно од Купелника. Подгора се помиње у Скадарском земљишнику под називом Podegora, у Скадарском дефтеру поменута je као Podgora.^[26] Студенац Полвар je данас Полвари југоисточно од Купелника, док je Подгора мало источније.^[27] У Скадарском земљишнику јавља се као место под називом Fontanna Polvara које се граничило са једне стране селом Светим Врачима а са друге стране селом Добреа.^[28] Добреа je данас Добра која се налази јужно од Купелника.^[29] Свети Врачи помињу се као међе Купелника близу Полвара и Подгоре. Свети Врачи помињу се у Скадарском земљишнику као село, као што смо навели под називом Sancto Avracio. Према томе Свети Врачи су у близини Полвара.^[30] Свети Врачи се помињу у Светостефанској повељи (1315-1316) у којој краљ Милутин наводи села у Зети која су дата манастиру Светог Стефана (Бањска). Цркви св. Стефана дато je Подлужије са селима: Годиње, Жаборово, Гостиље и друго Гостиље.^[31] У међама села у Подлужију помињу се Свети Врачи. Можда се овде ради о неком другом месту или цркви. Свети Врачи јављају се у Скадарском дефтеру под називом "Shлnd Ivrash". ^[32] Помињу се у границама села Купелника и међе "кадрунске" које су вероватно добиле назив по селу Кадруну, који и данас постоји југозападно од Купелника под називом Калдрун (Калдруни). У Скадарском земљишнику назива се Caldiron, а у Скадарском дефтеру Kadrun.^[33]

Дечанском манастиру су била додијељена два Алтињанина "Захарија и Михал у Пилоте у Никите и остависмо их да давају цркви свиле за свако годиште Захарија 4 тисуће а Михал 2 тисући".^[34] Никит je село у Пилоту. Село Никијит помиње се у Скадарском дефтеру у нахији Петра Спана. То je било мало село са свега седам домова, чије су обавезе износиле само 350 акчи.^[35]

Спани су властеоска породица који су били пронијари и главари неколико села у околини Скадра и Дриваста у првој половини XV века. Стефан Спан je био главар села Подгоре до 1406. када je то село уступљено Хотима, добио je два нова села Bistriolu и Charochi. Петар Спан био je пронијар села Добреа.^[36] Стефан и Петар Спан били су браћа. Петар Спан добио je тврђаве Петра с њиховим селима у Пилоту 1409. пошто су одузете од Радича Хумоја који je постао одметник Републике.^[37] Јула 1415. Петар Спан уступио je тврђаве Петра са њиховим селима у Пилоту свом братићу Марину.^[38] Села која су држала браћа Стефан и Петар Спан и њихови наследници (Бистриола и Добреа) налазила су се у близини Купелника. Вероватно се село Никит односно Никијит налазило у Пилоту и држао га Петар Спан, a касније његов нећак Марин. Оно je било међу оним селима у Пилоту која су дата Петру Спану заједно с тврђавама Петра. Село Никита (Никијит) je вероватно данашње село на Никајској реци, западно од Шенђерђа. И Јастребов убраја село Никај у Доњи Пилот.^[39] Петар Спан и његови наследници изгубили су сва села која су добили од Млечана и српског деспота током XV века, због своје пустоловне природе.^[40] Можда се сачувала област Доњег Пилота у нахији Петра Слана у другој половини XV века. У нахији Петра Слана према Ск. дефтеру ^[41] налази се село Грава. То je вероватно данашње село Гурва, које се налази на реци Штуп, на десној обали Дрима; затим село Шаља, на реци Шаљи која je десна притока Дрима; село Шоша je данашње Шоши, велико село, југозападно од Шаље; Бриса и данас Бриса, југозападно од Шенђерђа, на десној страни Дрима, северно од Брисе налази се село Салце, оба села налазе се у области Мертури. Маврићи je данашње село Нанмаврићи које се налази северно од Шаље: Дугул je данас село Мегула које се налази код предела Пулти-Пилот, Пок je данашње село Погу, насупрот Мегула смештено североисточно од Скадра. Јужно од села Шоши налази се село Фуша на левој страни реке Кири. Шенђел je данас велико село Шенђерђ источно од Никаја; Букумира je данашње село Букумира, које je смештено југозападно од села Шоши, северно од Скадра; Топлана je данашње село, које се налази северно од села Душмани, на десној страни реке Дрима. Сва ова села смештена су у изворном делу реке Кири и средњем току реке Шаље.^[42] Јастребов убраја у Доњи Пилот од наведених села: Салца, Топлану, Душмани, Никај, Шаљу и Шоши.^[43] Може се претпоставити да су сва села у нахији Петра Спана припадала Пилоту односно Доњем Пилоту.

Код писца касног средњег века Мартина Сегона (умро 1485 ) име Пилот се сачувало и изједначава га са Спанима (Hispanos seu Poiatenses) и да их Дрим одваја од Дукађина.^[44] Ова констатација M. Сегона иде у прилог горе наведеним селима, да су припадала Пилоту односно Доњем Пилоту које су држали Спани. Сва села у нахији Петра Спана - односно Пилоту у време турске власти била су сиромашна и са малим бројем становника. Има више села са по пет до седам домова.^[45]

Цар Душан je издао повељу манастиру Хиландару 1348. којом потврђује све раније поседе, међу којима се помињу два села у Пилоту: Калогени и Мурићи.^[46] Ова села су се налазила у Пилоту како je изричито наведено у повељи и вероватно да су били једно поред другога. Село Калогени и Мурићи су у досадашњој науци различито убицирани. Милан Шуфлај их je сместио на лијевој обали речице Риоли, где су се додиривали са посједима манастира Дечана,^[47] Јастребов je сматрао да се село Мурики налази близу села Жура, док село Калогени више не постоји и не може да му одреди локацију.^[48] Шкриванић je село Калогени изједначио са данашњим селом Клођен које се налази на десној обали Дрима северозападно од села Душмени. Село Мурићи није могао убицирати.^[49] Милица Николић je средњовековно село Муриће изједначила са данашњим селом Мурићи које се налази на територији Климената у изворном делу реке Цијевне. Село Калогени идентификује са данас селом Девица, које се налази југозападно од Мурића на лијевој обали Цијевне.^[50] У Скадарском дефтеру помиње се катун Мурића које је Митар Пешикан убицирао и изједначио са данас селом Мурићи у Климентима.^[51] Мишљење Г. Шкриванића може се прихватити с обзиром да се село Калогени данашњи Клођен налази поред села Душмана по којем су добили име Душмани, господари Доњег Пилота. Село Мурије можда данашње село Нанмаврићи које се налази североисточно од села Душмана, док им je данашње село Мурићи у Климентима било летња испаша.^[52]

У Дечанској хрисовуљи наведене су граничне области на југу црквеног поседа: Патково, Алтин и Плав.^[53] Можда су оне чиниле источне и северне границе Пилота. Патково смо већ навели као граничну жупу. Области Алтина и Плава, као и села у њима темељно je претресао Г. Шкриванић.^[54] Међутим, нема ни уједном селу поменутих области, која су дата Дечанском манастиру, да су поменуте међе Пилота, било као области, или пак међе појединих села за која je изричито речено да су у Пилоту. Једино су поменуте мурићке колибе у међама села Врмош,^[55] данас Врмоша, које се налази југозападно од Гусиња на албанској страни, које je припадало Плаву. Те мурићке колибе биле би данашње село Мурићи у Климентима, као летња испаша села Мурића у Доњем Пилоту, које се налази северно од Шаље. О границама Пилота као области, нема података, у средњем веку. Међутим, појављују се извори који говоре о границама бискупија (Горњи и Доњи Пилот), али су тек из друге половине XVII века, Бискупија се граничила на југу реком Дримом и облашћу Пострпа, на истоку реком Валбоном на северу и западу планинама Бишкуси и Кологеро. Бискупију Горњи Пилот раздвајало је брдо Калогеро од Климената, који су припадали бискупији Медун (Modunense).^[56] Нисмо сигурни да су границе биле исте и у средњем веку. Исто тако не зна се да ли се црквена подела поклапала са територијалном поделом области Пилота.

Албанци су од средине XIV века попуњавали свештеничке положаје у приморским градовима. У албанским областима било je много свештеника, које нису могле примити локалне цркве, па су због тога одлазили у друге градове и прихватали слабије плаћена свештеничка места.^[57] Велики број свештеника, из Пилота, сретамо у Дубровнику почетком XV века, где су нашли запослење у цркви или канцеларији.^[58] Људи из Пилота су у овом периоду веома покретљив и предузимљив елеменат. Они уче поједине занате у Дубровнику и другим приморским местима (златарски, обућарски). После завршеног заната они се не враћају у Пилот, већ остају у граду и ту отварају властите радионице.^[59]

Они се баве трговином, јер се задужују у Дубровнику код њих познати трговци из залеђа.^[60]

О привредном развоју Пилота драгоцене податке дају повеље, и Скадарски земљишник. Они дају обавештења о посебним врстама намета који су теретили сељаке са овог подручја у време српске и млетачке власти. Посебно je било развијено виноградарство, како се сазнаје из обавеза села у Горњем Пилоту према манастиру Св. Арханђела. Католички попови-баштиници и две цркве из села Шикље како смо навели били су обавезни да давају годишње наведеној цркви по чабар вина, односно половину вина са својих винограда.^[61] У повељи за манастир Св. Арханђела наводи се "и приложи царство ми доходак у Горњем Пилоту што су давали Царству ми чабар вина да дају цркви".^[62] Обавезе за коришћење винограда одмерене су у натури и земљорадници из Горњег Пилота били су дужни да од својих винограда дају један чабар вина било држави или цркви. Цркви Св. Никола у Добрушти доделио je цар Душан цркву Св. Богородице са својим виноградима у Пилоту и три села која су била дужна да му доносе вино из Пилота.^[63] Један део вина остајао би цркви Св. Богородице у Пилоту док би се други део односио у Добрушту.

О развоју виноградарства током XV века у овом подручју (Доњи Пилот) говори Скадарски земљишник и Скадарски дефтер. Главна обавеза села Купелника (Copenico) према млетачкој власти у Скадру била je изражена у одређеној количини вина годишње. И у турско време највећа ставка међу обавезама села Купелника била je у вину (шири).^[64]

У првој половини XIV века било je познато гајење свилене бубе у Доњем Пилоту. Земљорадничка домаћинства у Доњем Пилоту узгајала су свилену бубу јер су била обавезна да дају манастиру одређени број чаура. Можда су производили свилу за своје домаће потребе, али о томе нема података у изворима. Дечанском манастиру била су додијељена како je већ наведено два човека из села Никита у Пилоту и били су обавезни да дају цркви, Захарије четири а Михал две хиљаде свиле.^[65] Вероватно се ради о четири односно две хиљаде чаура. Цар Душан je касније доделио манастиру Светих Арханђела да "неки људи" из Доњег Пилота дају цркви сто хиљада свиле односно чаура или сто перпера.

Скадар je дошао под млетачку власт 1396. У јуну 1403. Млечанима су се приклонили господари Доњег Пилота (Малог Пилота) три брата Душмана (Goraninus, Damianus et Nenada), који су се обавезали на верност.^[66] Годину дана касније у јулу 1404. они су чак затражили да се у судским споровима обраћају скадарском кнезу.^[67] Обавезе становништва Скадра и околине након пада под власт Млечана састојала се у плаћању десетка од свих производа. Међутим та обавеза десетка je брзо замијењена када je донесен Скадарски земљишник 1416-1417. Из Земљишника се сазнаје да су обавезе становништва млетачкој власти у Скадру износиле: један дукат, један модиј жита, оброк од четири гроша и десетак од проса.^[68] У пракси je било одступања од правила.

Село Купелник није плаћало један дукат и један модиј жита, већ само оброк од четири гроша. Обавеза Купелника (Copenico) према млетачкој власти у Скадру извршавана je у одређеној количини вина годишње. Уколико би изостала њихова обавеза у вину морали су плаћати соће (десетак од проса). Село Купелник (Copenico) морало je снабдевати скадарску тврђаву вином. Становници Купелника бавили су се виноградарством и морали су да предају општини 400 товара чистог и здравог вина. Читав атар села Купелника био je подијељен на шест једнаких делова. Обавезе су биле подједнако распоређене. Морали су довозити вино до Скадра, уколико би били спречени морали су платити противувредност у новцу за сваки товар вина по пет перпера и четири гроша. Ако би се вино покварило морали су да плате двоструки износ, сем у случају ратног стања. Село je било оптерећено и војном обавезом, у случају рата, морало je да даје известан број коњаника и пешака. Његови сељаци морали су по потреби да раде на скадарској тврђави. Били су још обавезни сељаци Купелника и Кадаруна да раде на десет њива параспора Томаша Склава (Тома Србин), који je био њихов главар. Село Купелник бројало je око 89 кућа, којим je управљао Тома Србин, српски писар и тумач у Скадру.^[69] Томаш Склав није могао бити именован за пронијара, јер je обављао значајну грађанску функцију. Он je као главар Купелника и Кадаруна и млетачки чиновник, преко кога je млетачка власт у Скадру могла лако да надокнади и оствари свој доходак. Сељаци који су живели у његовим селима (Купелнику и Кадаруну) сматрани су за "кметове млетачке општине". Обавезе села под Томашом Склавом биле су лакше од обавеза села која су претворена у пронију. Становници села Купелника на сеоским зборовима самостално су се договарали о подели обавеза између себе. Присуство њиховог главара Томаша Склава било je у томе да прати и забележи њихове одлуке о обавезама, и да се "неко прекомерно не оптерети." Према томе село (Купелник) je чувало извесне елементе аутономије "и чинило je друштвену и управну ћелију тамо где није било пронијара" истакао је Иван Божић. ^[70] Тома Србин je имао командадора у Купелнику под именом Jura Messi, јер није у њему живео. Он je поставио командадоре и у друга два села (Кадарун, Вулкатана) које je држао.^[71]

Из списка имена пописаних у Купелнику сазнаје се да je у селу било неколико попова: поп Андрија, поп Никошин, поп Милица, поп Станко, поп Богдан, поп Радован, и поп Радослав Трибов. То су вероватно били православни попови.^[72] Према изучавању Митра Пешикана словенска ономастика старо-српског типа преовлађује у Кадаруну, Купелнику и Подгори. За Купелник каже "да имена од словенских основа не достижу половину, али специфичних албанских имена сасвим je мало, те je несумњиво и у овом месту одлучно преовлађивало словенско становништво.^[73]

После смрти Томаша Склава његове поседе наследили су његови синови Добро и Ђорђе. Скадарски кнез je именовао Ђорђа а Сенат га потврдио 1429. Када je он умро село Купелник je враћено 1446. "општини" по наређењу скадарског кнеза, вероватно да би се изложило лицитацији.^[74] Млечани су прибегавали лицитацији, јер давање земље у закуп доносило je поузданију ренту. Млетачки финансијски систем доживљава потпун слом у Албанији, који претходи њеном војном поразу у борби против Турака 1479.^[75]

Село Купелник (Коплик) наставило je да живи као насеље и у време турске власти у овим крајевима. У првом турском попису Скадарског санџака из 1485. налазимо пописано ово село са становништвом и обавезама које су га теретиле.^[76] Село Кадарун и Подгора скоро су удвостручили број становника у односу на прву половину XV века. Број становника у Купелнику остао je исти током XV века. Број словенског становништва у овим селима нагло опада у корист албанског, jep се албанско сточарско-номадско становништво спушта са планина у села и прелази на полу-номадски начин живота.

Село Купелник je имало 70 домова и 17 неожењених мушкараца. Дажбине села Купелника силе су новчане, натуралне, код којих je дата и протувредност у акчима, глобе и таксе. Село je плаћало спенџу у износу од 2175 акчи. То je била новчана дажбина коју je увек у истом износу од 25 акчи давала свака хришћанска-рајтинска глава која je била за рад способна свом спахији. Натуралне дажбине Купелника биле су веома високе. Тако je обавеза у пшеници износила 8 товара односно двотовара. Цена по једном двотовару износила je 40 акчи. Осам двотовара имало je вредност од 320 акчи. Село je морало дати 169 товара жита (мешавина јечма и зоби) или противувредност од 4225 акчи. Највећа ставка међу натуралним дажбинама, била je обавеза у вину (шири), као и у време млетачке власти. Морали су дати 225 бачви (субура) вина, или изражено у новцу 6780 акчи. Цена једног (субура) бачве износила je 30 акчи у околини Скадра, како je израчунао Митар Пешикан.^[77] Сељаци Купелника били су оптерећени и разноврсним новчаним такозваним ресумским дажбинама. Плаћали су порез на пчеле који je износио 140 акчи. То je била натурална дажбина која се састојала од десетка на мед или на кошнице, која je у Купелнику прерачуната у акче. Дажбина на бачве износила je 300 акчи. Порез на повртњак износио je 120 акчи и плаћао се по две акче од сваке баштине. То су биле њиве које су засејане већим количинама поврћа, а не окућнице. Плаћали су и траварину која je износила 350 акчи за коришћење туђих пашњака. Порез на свиње износио je 90 акчи. Ову дажбину je плаћало само хришћанско становништво. Обично je давана једна аспра за два свињчета. Такса за дрва износила je 140 акчи уместо кола дрва са сваке баштине. Приходи од новчаних казни и глоба за кривична дела то јест глобарина и такса за младу такозвана младарина износили су 100 акчи.^[78] Плаћали су и порез на лан у износу од 160 акчи. Према томе годишње дажбине села Купелника изражене у новцу износиле су 14800 акчи. Ово су изузетно велике дажбине и изједначене су са годишњим приходом тимара. Према томе Купелник je био тимар.

Напомене

1 F Miclosich, "Monumenta Serbica specantia historiam Serbiae", Bosnae, Ragusi, Vindobonae 1858.4 (penp. 1964); A. Соловјев, Одабрани споменици српског права (од XII до краја XV века), Београд 1926, 12, M. Благојевић, Преглед историјске географије средњовековне Србије, Зборник Историјског музеја Србије, 20 (1983) 45-126, 60-70.

2. В. Ћоровић, Списи св. Саве, Београд - Сремски Карловци 1928. 151 -1529: С. Ћирковић, Албанци у огледалу јужнословенских извора, Илири и Албанци (Научни скупови Српске академије наука и уметности књ. XXXIX, Одељење историјских наука књ. (10), Београд 1988, 323-339, 3.

3. "Летопис попа Дукљанина", ед. Ф. Шишић, Београд-Загреб 1928, 298, 307, 354-355: Г. Шкриванић, Област средњовековног Пилота у XIV ст., Историјски часопис VII (1957) 323-332, 323; С. Ћирковић, Албанци, 328-329.

4. С. Новаковић, Законски споменици, Београд 1912. 692; С. Ћирковић, Албанци, 329: Г. Шкриванић. Пилот. 324,

5. С. Ћирковић, Албанци, 329.

6. С. Ћирковић, Албанци, 329.

7. L. Thalloczy, С. Jireček, E. Sufflay, Acta et diplomata res Albaniae Mediae Aetatis illustrantia I", Виндобонае 1913, бр. 50, 63, 65, 68, 77, 81-84, 87, 91, 94, 95, 103; Историја Црне Горе II/1, Титоград 1970, 15-27 (С. Ћирковић). Наведена je сва старија литература.

8. Историја Црне Горе 11/1, 27 (С. Ћирковић).

9. Acta Albaniae 1,163; Ђ. Бошковић, Стари Бар, Београд 1962, 292; Бар град под Румијом, Бар 1984, 18 (С. Ћирковић).

9а. Архиепископ Данило и други, Животи краљева и архиепископа српских, ед. Ђ. Даничић, Загреб 1866, 289, превод Л. Мирковића, Београд 1935, 220.

10. С. Новаковић, Законски споменици. 691-692; Ј. Шафарик, Хрисовуља цара Стефана Душана којом оснива манастир св. Арханђела Михаила и Гаврила у Призрену 1348, GDSS XV (1862) 264-310, 287: M. Sutflay, "Срби и Арбанаси (и њихова симбиоза у средњем вијеку)". Београд 1925, 93: Историја Црне Горе II/1 77 (С. Ћирковић).

11. Историја Црне Горе 11/1, 77 (С. Ћирковић).

12. Acta Albaniae II. бр. 90; Г. Шкриванић, Пилот, 327; M. Sufflay, "Срби и Арбанаси", 97. Он скреће пажњу да се епископија Пилота Минори погрешно идентификује са Scordinensis, већ je правилно изједначавати je са епископијом Sardanensis. ("Acta Albaniae I", 9); Скадарски епископ писао je 1346. да нема средстава за живот, jep су странци, већим делом заузели имања епископија. Док се епископ из Балеча жалио 1356. да су шизматици из "regnum Rasciae" смањили приходе његове цркве. (A. Theiner, "Vetera Monumenta Slaorum meridionalium historiam ilustrantia" I, Romae 1863, 109, 111, 218, 236). К. Јиречек, Историја Срба, Београд 1978, (репр. 76).

13. M. Šufflay, "Pseudobrocardus. Rehabilitacija važnog izvora za povijest Balkana u prvoj polovini XIVvijeka, Vjesnik Zemaljskog arhiva" XIII (1911)142-150.149. Гијом Адам каже да се бискупија Пилот делила на Велики и Мали Пилот (Polati Maioris et Polati Minoris) и сви су латини и потчињени Барској надбискупији.

14. Хрисовуља св. Арханђела, 286-287; Г. Шкриванић, Пилот, 328-329.

15. Г. Шкриванић, Пилот. 323-331: С. Новаковић, Земљиште радње Немањине, Годишњица Н. Ч, I (1877) 163-243; К. Јиречек, Трговачки путеви Србије и Босне у средњем веку, Зборник Константина Јиречека I. (1959) 205-303, 227.

16. J. Шафарик. Хрисовуља св. Арханђела, 286-287; Сва села у Горњем Пилоту убицирао je Г. Шкриванић. Засеок Крсти није могао убицирати. (Г. Шкриванић, Пилот, 324); С. Новаковић, Земљиште, 209: И. Јастребов, Стара Србија и Албанија, Споменик 41 (1904) 1 -267, 209. Он погрешно сва села у Горњем Пилоту убицира на десну обалу реке Дрима. Он сматра да река Крупа која се помиње у међнику села Шикље je данашња река Крума која je на десној страни реке Дрима. Поседи у Горњем Пилоту простирали су се на обе стране реке Дрима, што се види из међника Шикље Круимада и Саната. Данас су ова села смештена на левој страни Дрима.

17. M. Милојевић, Дечанске хрисовуље, Гласник СУД XII (1880) 1 -142, 1 28-129; Г. Шкриванић, Пилот, 325; M. Николић, Средњовековна жупа Патково, ИЧ XVIII (1971) 207-213, 210-213.

18. "Acta Albaniae" II, 38 нап. 1: Г. Шкриванић, Пилот, 328: Јиречек сматра да je пут Скадар-Призрен спајао Горњи и Доњи Пилот.

Земљиште кроз које пролази пут Скадар-Призрен припадало je у раном средњем веку Пилоту, док je у XV веку, једним делом у поседу Кастриота и Дукађина (К. Јиречек, Трговачки путеви, 280). Пилот je једним делом улазио у област Дукађина у XV веку пошто су му прилози прелазили и на десну обалу Дрима.

19. M. Благојевић, Преглед историјске географије, 70.

20. M. Милојевић, Дечанске хрисовуље, 120: Г. Шкриванић, Пилот. 326-327; Он сматра да je село Кушево, данашње село Куша и да се налазило на подножју планине Јагодње и Буковика: Р. Ивановић. Дечанско властелинство IV (1952/1953) 1 73-226, 202.;

М. Пешикан, Зетско-хумско-рашка имена на почетку турског доба (други део), Ономатолошки прилози IV (1983) 1-135, 15.

21. Хрисовуља св. Арханђела, 287-288; С. Новаковић, Земљиште, 210: Г. Шкриванић, Пилот, 324: С. Ћирковић, Албанци, 329.

22. Историја Црне Горе 2/1, Титоград 1970, 48 (С. Ћирковић).

23. Хрисовуља св. Арханђела, 287-288.

Овде је реч о Купелнику који је у Доњем Пилоту, jep je наведен заједно са Горњим и Доњим Пилотом у истом предлошку у повељи.

24. С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912, 719; M. Николић, Властелинство манастира св. Николе у Добрушти, ИЧ XXIV (1977) 73-81, 78.

25. F. Cordigano, Hrisovulja sv. Arhanđela, 287-288; "Catasto Veneto di Scutari" I, Tolmezzo 1944, 84-88. Купелник се у овом Скадарском земљишнику назива Цопеницо. S. Pulaha. "Defteri i regjistrimit tл sanxhakut tл Shodrës i vitit 1485 I, Tirane 1974, 361. Купелник се у овом Скадарском дефтеру назива Коплик. Г. Шкриванић. Пилот, 324; С. Новаковић, Земљиште, 210; M. Пешикан, Зетско-хумска, (други део), 11. Хрисовуља св. Арханђела, 287;

26. Catasto 90, 107; С. Пулаха, "Дефтери", 388; H. Јиречек, Скадар и његово земљиште у средњем веку, Гласник СГД 3-4 (1914) 149-182, 153. Константин Јиречек у овом свом раду наводи; да име Подгорица "стоји у вези са називима жупа тога времена; то је била Горска жупа попа Дукљанина и жичке повеље, после Подгора у призренској повељи цара Стефана и у млетачком катастру скадарском од 1416". Оба насеља постоје одвојено у другој половини XV века Подгора се јавља у Скадарском дефтеру под истим називом, док се Подгорица јавља и као место и као нахија ("Дефтери", 388, 119,134, 371,389, 395); M. Пешикан, Зетско-хумска-рашка имена, 13; Секција Скадар раз. 1; 150.000.

27. Хрисовуља св. Арханђела Михаила и Гаврила, 287; M. Пешикан, Зетско-хумска-рашка имена (други део), 15.

28. "Catasto", 107; И. Божић, Земљишни систем у "Млетачкој Албанији", Немирно Поморје XV века, Београд 1974, 259-331, 320.

29. "Catasto", 76; M. Пешикан, Зетско-хумска-рашка имена (други део), 10.

30. Хрисовуља св. Арханђела, 287; "Catasto", 77, 107: M. Пешикан, Зетско-хумска-рашка имена (други део) 15.

31. Светостефанска хрисовуља, ед. Љ. Ковачевић, Споменик IV, (1890) 5; Г. Шкриванић истиче да се Подлужије налазило у доњем току река Цијевне и Мораче. Убицирао je од наведених села само Гостиље које се простире јужно 15 km од Титограда. Док за друго Гостиље које je код Спужа не може доћи у обзир, jep се не налази у средњовековном Подлужју. За цело Жаборово каже да би могло бити данашњи Жабљак код Врањине. "Из истог разлога не можемо узети село Годиње код Вирпазара за село Годиње. (Г. Шкриванић, Властелинство св. Стефана у Бањској, ИЧ IV (1956) 177-199, 192, 197); M. Пешикан сматра да je то жупа, која je обухватала Зетску равницу, јужно од Титограда." Годиље, Жаборово и Гостиље и данас тако на југу Зетске равнице" За Жаборово и Гостиље истиче да припадају подручју Жабљака (М. Пешикан, Зетско-хумска-рашка имена, 52, 56).

32. С. Пулаха, "Дефтери", 156.

33. Хрисовуља св. Арханђела, 288; "Catasto", 78-82; С. Новаковић, Земљиште, 210 (Кадрун назива Кадрум); Г. Шкриванић, Пилот, 324: М. Пешикан, Зетско-хумска-рашка имена (други део) 11.

34. F. Miclosich, "Monumenta Serbica",97; Г. Шкриванић, Пилот 326 види нап. 19.

35. С. Пулаха, "Дефтери", 146.

36. Catasto, 38, 76, 119, 153: И. Божић, Земљишни систем, 358 види напомену 103 (добио je Петар Спан од Републике осим села Добреа и више других расутих око Дриваста).

37. Catasto, 167; И. Божић, Земљишни систем, 281.

38. "J. Valentini", Acta Albaniae Veneta saeculorum XIVet XV II 7, München 1970, 209-210.

39. И. Јастребов, Стара Србија, 204-205.

40. И. Божић, Земљишни систем, 290-291, 358.

41. С. Пулаха, "Дефтери", 145-152, 404.

42. Сва наведена села пронашли смо на секцији Проклетија и Скадар раз. 1 : 50.000, Географски институт JHA, Београд 1950. Осим великог села Никаја на Никајској реци пронашли смо још једно мало село Никај, на секцији, које je смештено југоисточно од области Пулати.

43. И. Јастребов, Стара Србија, 202-207.

44. "Martino Segono di Novo Brdo vescovo di Dulcigno. Un umanista serbodalmata del tardo Quattrocento. Vitae opere", ed. A. Pertusi, Roma 1981, 109; Ћирковић, Албанци, 338.

45. С. Пулаха, "Дефтери", 145-152.

46. Fr. Miklosich. "Mon. Serb" 111: С. Новаковић. Законски Споменици, 421; Г. Шкриванић, Пилот, 327; M. Николић, Властелинство св. Николе у Добрушти, 78-79.

47. M. Šufflay, "Srbi i Arbanasi", 92.

48. И. Јастребов, Стара Србија, 75.

49. Г. Шкриванић, Пилот, 327.

50. Дечанске хрисовуље, 117: Властелинство св. Николе у Добрушти, 79 види нап. 38. Налазе се још два села Горњи и Доњи Мурићи југоисточно од Вирпазара и наспрам њих je острвце Мурићи на јужној обали Скадарског језера. Становници ових села припадају Климентима a Мурићи им je родовско име истиче Јовићевић. Он даље наводи да су они Дошли у ове крајеве у XVII веку. Исељавањем из ова два села настало je касније село Мурићан смештено југоисточно од Скадра у непосредној близини наше границе (А. Јовићевић, Црногорско Приморје и Крајина, Насеља 11-12, Београд 1922, 141 и даље).

51. С. Пулаха, "Дефтери", 433: M. Пешикан, Зетско-хумска-рашка имена. 49.

52. Село Мурићи, данас Нанмаврићи се налази близу села Душмана и северозападно од области Пулати и налази се у оној групи села која су се налазила у нахији Петра Спана. Оно се назива у Скадарском дефтеру Маврићи (С. Пулаха, Дефтери, 149).

53. Дечанска хрисовуља, 27-38,39-45; Р. Ивановић, Дечанско властелинство, ИЧ IV (1954), 188-190, 196-200; Г. Шкриванић, Пилот, 325-326.

54. Г. Шкриванић, Пилот, 325-326.

55. Види нап. 50.

56. A. Theiner, "Vetera monumenta slavorum meridionalium historiam ilustrantia", II, Zagabriae 1875, 218; P. Веселиновић, Ко су .Албанци" и "Клименти" у аустријским изворима с краја XVII века, Зборник Матице српске за друштвене науке, 25 (1960) 93-124,114; M. Марковић, "Дукљанско-барска митрополија", Загреб 1902, 41. Он сматра да су границе бискупије Пилот биле исте и у средњем веку на основу ових извора из XVII века. Његово мишљење прихватио je и Г. Шкриванић. (Г. Шкриванић, Пилот, 128).

57. К. Јиречек, Историја Срба II, Београд 1978 (репр.), 76: И. Божић, Албанија и Арбанаси у XIII, XIV и XV веку, Глас САНУ, 338, Одељење историјских наука 3 (1983), 11-116, 63; C. Ћирковић, Албанци, 331-332.

58. "Acta Albaniae" II, 14, 198, 228; "Dokuemnte për historinë e Shqipëririse të shek. XV, Tirane 1987, I (1400-1405), Tirane L 1987, 287, 46, 461, 462, 484-485, 491, 520, 545, 570.

59. Acta Albaniae II, 230.

60. Acta albaniae II. 109.

61. Хрисовуља св. Арханђела, 287, 305; Историја Црне Горе 2/1, 76-77 (С. Ћирковић). Становници села Шикље били су дужни да чувају страже за манастир св. Арханђела. (Хрисовуља, 305).

62. Хрисовуља св. Арханђела, 287.

63. С. Новаковић, Законски споменици, 719; M. Благојевић, Земљорадња у средњовековној Србији, Београд 1973, 376-377; M. Николић, Властелинство св. Николе у Доброти, 78.

64. "Catasto", 84-88; С. Пулаха, "Дефтери", 361-362.

65. Хрисовуља св. Арханђела, 288; "Monumenta Serbica", 97; Историја Црне Горе 2/1, 76 (С. Ћирковић); Р. Ћук, Извоз свиле из Дубровника у Венецију, у XIV веку, XXVIII (1981)17-25,17.

66. "Acta Albaniae Veneta I"3, 393-394; Историја Црне Горе 2/2, Титоград 1970, 82 Божић истиче да се област Душмана налазила у брдима изнад области Јониме и Дукађина (И. Божић, Албанија и Арбанаси, 63).

67. Acta Albaniae Veneta 13, 434-435.

68. "Catasto", 74, 76; И. Божић, Земљишни систем, 263-264. види нап. 12. Иван Божић израчунао je да скадарски модиј "морао имати обим за количину жита која се кретала између 13 и 16 килограма и модиј се делио на 4 quarte или 12 терзи".

69. "Catasto"84-88; И. Божић, Параспор у скадарској области. Немирно Поморје ХV века, Београд 1979, 241-258, 246-247 види нап. 28.

70. "Catasto", 88; И. Божић, Земљишни систем, 278, 323.

71. "Catasto", 78, 84, 85, 115; И. Божић, Параспор, 246 види нап. 28.

72. "Catasto", 84-85: M. Sufflay. Srbi i Arbanasi, 93.

73. M. Пешикан, Зетско-хумска-рашка имена (други део), 40; Словенска топонимија je у међницима Купелника-Коплика истиче Селишчев. (М. Селишчев, Словенского население в Албания, София 1981 (репр.).

74. И. Божић, Земљишни систем, 278, 329, 336.

75. И. Божић, Земљишни систем, 331.

76. С. Пулаха, "Дефтери", 361-362, 375-376, 388.

77. M. Пешикан, Зетско-хумска-рашна имена (први део), Ономатолошки прилози III (1982) 1-118, 10-11. Он je израчунао величине мерних јединица за житарице и вино у скадарској области. На основу његових величина мера дошла сам до далеко мање вредности изражене у акчама дажбине пшенице и других житарица од оних које наводи С. Пуљаха. Укупне дажбине изражене у акчима мање су за око 3 хиљаде од оних из које доноси у Дефтеру Пуљаха. (С. Пулаха, Дефтери, 362, 17.780 акчи).

78. С. Пулаха, "Дефтери", 361 -362; Д. Бојанић, Турски закони и законски прописи из XV и XVI века за Смедеревску, Крушевачку и Видинску област, Београд 1974, 156-157, 161, 163,168.