[Projekat Rastko - Skadar] Stanovnistvo slovenskog porijekla u Albaniji

Projekat Rastko / Projekti Rastko - Skadar / Shkoder

Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Ђорђе Микић

Српско-православна скадарска општина у XIX и почетком XX века

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Како немамо података кад je основана Српско-православна општина у Скадру, то би се могло претпоставити да je била међу старијима јер се у вези са спором око њеног печата 1894. године тврдило да je он стар око 200 година и да je на њему писало "Српско-прав. скад. општина".^[1] Без обзира на немогућност да се одреди тачно време њеног оснивања зна се да се њена делатност у раздобљу XIX и почетком XX века одвијала у складу са свим осталим српским општинама у Турском Царству. Ту су пре свега обнова и изградња цркава и отварање школа. Као израз националног буђења и организовања, у Скадру je 1828. отворена школа, тј. у раздобљу кад су се на челу Рашко-призренске митрополије, у чији је састав улазила и скадарска општина, закратко налазили епископи Срби уместо протераних Грка.^[2] Од познатих српских учитеља у Скадру су сачувани подаци за извесног Милана и Марка (Марковић!), Ђуру Алексића, Николу Мусулина^[3] и неке друге о којима ће бити речи.

До повратка Грка на епископски положај у Призрену, српску школу су похађали и Албанци католици које је митрополит Партеније одстранио из православне школе 1850. године. У то време су православни и католици сарађивали и на политичком плану, па су 1851. дали заједничко пуномоћје делегацији која je отишла у Цариград да се покори султану Абдул Меџиду и да му поднесе молбе и жалбе скадарских хришћана.^[4]После економског пропадања током 60-их година XIX века и кратког рада учитеља Николе Мусулина (1852-55), родом из Гомирја близу Дубровника, његовог наследника Мате Мићова Златичанина, који je као писменији тражио да чита и новине, те Илије Вучетића (1872-74), доцнијег наставника Богословије у Призрену, наступило je раздобље нестручног рада у српској школи у Скадру. Томе je допринео и рашко-призренски митрополит Мелентије (1854-96), који je 1882. спречио скадарског протопрезвитера Јефтимија Штиркића да свог сина пошаље на школовање у Богословију у Призрен.^[5] С друге стране, према писању српске штампе с почетка 90-их година XIX века, тадашњи скадарски гувернер Абдул Ћерим-паша je, следећи мушира Смаил-пашу као највећег поборника ислама у историји скадарског везира и гувернера, разаслао људе по цијелој Албанији да врше притисак на Србе и Албанце католике.^[6] Упоредо са тим притиском, Срби су били изложени и притисцима западне католичке пропаганде, особито аустријске и италијанске, али и других. Из једног писма учитеља Мусулина види се шта je све католичка пропаганда учинила српском народу у Скадру и Призрену после кримског рата.^[7]

Док je притисак ислама уједињавао православне и католике, а католичка пропаганда разједињавала, дотле је мешање руских конзула у српске односе у Скадру почетком 90-их година поделило овдашњу српску општину на две завађене стране. Користећи пружање материјалне помоћи православној општини, руски конзули су настојали да je ставе под свој утицај. Тако je водећи сепаратистичку политику у Скадру, руски конзул Крилов успео да се све до 1892. у богослужењу помиње име руског цара. Подела српске општине на две странке проистекла je из неспоразума око избора свештеника. После смрти свештеника Јефте Штиркића 1889, конзул Кирилов и његов таст Алекса Поповић, драгоман руског конзулата, желели су да се за свештеника постави Јефтин син Јован како се не би затворила покојникова кућа. Насупрот Крилову и Поповићевој кући, кућа Беровића се као друга најчувенија српска породица у Скадру, чији je члан Филип Беровић био драгоман француског конзулата, супроставила Штиркићевом избору за свештеника. Они су тражили да кандидат за свештеника буде што образованији како би се у граду у коме je било више од 200 образованих фратара могао с поносом назвати српским свештеником. Изгледа да je општински новац био једини и прави узрок сукоба у скадарској општини. Кад je Патријаршија на препоруку Алексе Поповића и његовог зета запопила Јована Штиркића, којег je прихватило 147 кућа, сукоб између Беровића и Поповића се продубио. Стога je патријарх Дионисије V наредио митрополиту Мелентију да оде у Скадар и да среди тамошње прилике, што je он и учинио у марту 1891. године. Међутим, како није успео да преко скадарског валије спречи сукоб између двеју страна, то je у договору са Филипом Беровићем позвао Николу Ђурђевића, учитеља из Митровице, да дође у Скадар да би га рукоположио за свештеника и поставио за учитеља. Поповићи су на Ђурђевићево рукоположење гледали као на противканонско jep оно обара решење више патријаршијске власти која je запопила Штиркића.

Ђурђевић je од почетка свог рада у Скадру улагао највеће напоре да помири две странке и да заведе ред у цркви и школи. Школа je била празна, а више од тридесеторо српске деце похађало je италијанске, аустријске и француске школске заводе. Њега су подржавале 54 куће, али су Поповићи тврдили да je тај број мањи. Ђурђевић je такође истицао да основ ове расправе лежи у мешању руског конзула, да je опште уверење како се Црна Гора показује привидно равнодушна према скадарском спору, а у суштини je у многим приликама јасно испољавала тежњу да црквене и просветне ствари у Скадру пређу у црногорску надлежност. Поповићи су бојкотовали и Ђурђевићево богослужење, мада je службу вршио заједно с митрополитом Мелентијем, док Беровићи то нису чинили Штиркићу. Конзул Крилов и Поповићева странка супротстављали су се Ђурђевићевом раду у школи, чиме je поремећена дугогодишња пракса општине да она бира учитеља. Кад је Ђорђевић у јесен 1891. почео да ради у школи поред школе коју je водио Митар (Димитрије) Митић из Скадра, њу je посећивало само четворо ђака из странке Беровића. О томе су Поповићи писали како je митрополит Мелентије хтео да истера шездесеторо општинске деце из школе као што je истерао општину из цркве. Да би заштитио учитеља Митића, конзул Крилов je уложио и писмени протест суду jep je Русија за ту "народну школу" утрошила више од три хиљаде наполеондора, због чега je имао право да надзире школу и учитеља. Ипак je касније попустио и учитеља Митића поставио за свог гаваза.^[8]

После све жешћег сукоба између Беровића и Поповића, ипак су они крајем 1891. потписали споразум о измирењу по којем je школа уступљена Ђурђевићу; он се обавезао да ће годишње давати 10 наполеондора свештенику Штиркићу и 14 за појање у цркви. Овај уговор je резултирао тиме да je на Божић дошао цео народ у цркву и да су се званично измириле обе српске скадарске партије. То je потврђено и на прослави Св. Саве, кад су се у цркви нашли сви православни хришћани без обзира на народност: Срби, Грци, Цинцари и Македонци. У међувремену je и конзул Крилов изменио своје држање, па je дошао на отварање школе и у њу уписао своју кћерку. Ђурђевић ни у то време (почетком 1892) није стекао утисак да je Црна Гора било шта радила у Скадру, него je и у њему и околини приметно јачање утицаја Србије. Да би тај утицај у овом крају ојачао што више, Црквено-школска општина у Скадру je упутила свог председника Ђурђевића у Београд средином 1893. са задатком да затражи да се за Скадар и околину пошаљу учитељ и учитељица, да се у Скадру отвори српска књижара, да се за цркву набаве потребне ствари и књиге, да се набави школски прибор, да се одреди плата за учитеља у Враки и да се достави помоћ овдашњем свештенику Михаилу Милићевићу.

На основу такве активности Црквено-школске општине, у Скадар су 6. септембра 1893. дошли за учитеља Беранац Филип Томић и његова жена Босиљка. Међутим, учитељ Томић и свештеник Ђурђевић нису од самог почетка могли да нађу заједнички језик због неспоразума у вези са питањем управитеља школе и изградњом нове школске зграде, за шта се новац налазио код Беровића. У таквим околностима je учитељ Томић пришао странци Поповића и тиме навукао гнев Беровића и чланова Црквено-школске општине. Кад су се свештеник Ђурђевић и учитељ Томић отворено укључили у супротстављене српске странке у Скадру и у њима предњачили, Министарство спољних послова Србије решило je почетком маја 1894. да их обојицу повуче из Скадра.^[9]

У међувремену je у Скадар упућен Бранислав Нушић, који je био конзул у Приштини, са задатком да нађе начин како да се среди вишегодишњи спор тамошњих Срба. Међутим, иако je народ прихватио његову препоруку и свештеници се измирили, он je стекао утисак да je и даље "било некога чији интерес није хтео да се спор изравна", тако да je све оставио у онаквом стању у каквом га je и нашао. И према Нушићевом мишљењу, овај спор je омео зидање српске школе, мада је покојни Раде Беровић оставио фонд у ту сврху, а за школу je већ био постављен камен-темељац. Остављајући спор у стању у каквом га je и затекао, Нушић je сматрао да у Скадру није могућ било какав рад без успостављања српског конзулата. Тај рад, и то у споразуму с руским и црногорским конзулатом, био je утолико потребнији што je Скадар био средиште католичке и протестантске пропаганде. Стога би конзулат уместо српске просветне пропаганде развијао политичку делатност и јачао односе са Албанцима и Црном Гором. Нушићев предлог није прихваћен jep je Просветни одбор, који je био задужен за српску заграничну политику, тражио да се Србија не меша у питање Скадра пошто он спада у сферу интереса Црне Горе, те да се агенти повуку из њега, што je Министарство спољних послова и прихватило.

Још пре него што je Србија повукла своје људе из Скадра, у њему je Црна Гора почела радити на јачању свог утицаја. Порта Ђурђевић je уочио у септембру 1894. да je новопостављени црногорски конзул Мијушковић тражио од своје владе да пошаље једног учитеља за скадарску школу. Свештеник Ђурђевић и учитељ Томић повучени су из Скадра под изговором да нису испунили мисију коју су имали: били су послани да измире народ и српску општину која се почела растурати, а они су те нетрпељивости још више заоштрили. Српска општина у Скадру je обавештена да јој Србија неће више слати ни учитеља ни свештеника jep не зна на кога да се ослони пошто je општина поцепана на странке. Тако су већ крајем 1894. приспели у Скадар учитељ и учитељица из Црне Горе мимо жеље општине. За разлику од учитеља Томића, повлачење проте Ђурђевића изведено je уз велико опирање скадарске општине.^[10]

Повлачење српских посланика из Скадра и убрзо затим смрт руског конзула Крилова, који je боравио у Скадру више од 10 година, прекинули су за извесно време партијске размирице међу скадарским Србима. Пошто су материјално почели пропадати, Беровићи су морали попустити, па су за свештеника примили Јована Штиркића, мада је он био човек из Поповићеве странке. С јачањем позиције ове странке јачали су у Скадру и утицај Црне Горе и друштвено-културни просперитет тамошњих Срба. Ангажовањем новог учитеља и каснијег свештеника Обрада Поповића и учитељице Јане Фатић, родом са Цетиња, скадарски Срби су 1901. основали певачко друштво и читаоницу после свечане светосавске литургије коју je служио свештеник Штиркић. На Поповићеву иницијативу изабран je и привремени одбор да састави правила друштва, која je већ идућег дана потврдила Црквено-школска општина својим печатом. Привремени одбор je замолио новог руског вице-конзула Шчербину да им буде покровитељ, што je он радо прихватио. За предсједника друштва изабран je Јеремија (Ђока) Поповић.^[11] Мада су Поповићи добили превласт у општини, у то време je равнотежу између њих и Беровића одржавао рашко-призренски митрополит Нићифор. Он je крајем 1901. поставио Алексу Поповића и Арсу Беровића за епископе скадарске општине као представнике завађених страна и још неке друге из обеју страна. Овај митрополитов корак био je последица поновних трзавица које су се и даље наставиле. Кућа Беровића, која се свела "на старца Арсу и усијаног Николу", како стоји у једном извјештају, затим Вучинића, бивших епитропа, су протестовали против постављања Алексе Поповића за епитропа пошто je он биран стално, па и онда кад je био руски драгоман. У игру je увучен и конзул Шчербина. Бивши епитропи нису ни после двадесетак дана предали општинске ствари (протокол и касу), а валија је избегавао да то нареди. Они су били посебно незадовољни тиме да овдашњи ђакон буде епитроп пошто je руски поданик, па су стога интервенисали код Шчербине да то спречи. Ђакон се обратио амбасадору Зиновјеву у Цариграду да заштити њега као Скадранина и права која je наследио од својих старих. Сређивање стања у скадарској општини очекивано je од митрополита Нићифора који je требало да дође почетном 1902. године.^[12]

У то време je митрополиту писао црногорски конзул у Скадру Мијушковић и затражио да се у име конзулата захвали патријарху Јоакиму и Св. синоду за заштиту праведних интереса скадарских Срба. Мијушковић je за ову најновију расправу у српској општини окривљивао руског конзула Шчербину, који je интригирао да се удаљи учитељ Обрад Поповић. Служио се кућом Беровића, Вучинића (браћом Павлом и Митром), бившим епитропима Николом Ђорђевићем и Јанчом Черенковићем, против којих je био сав народ и зато су пропали на новим општинским изборима. Шчербина је истовремено ставио женску школу у своју надлежност мимо жеље своје владе, а припремао je и терен да за владику у Скадру дође Прокопије Албански кога су док je боравио у Скадру посетили Арсо и Никола Беровић, Павле Вучинић и бивши епитропи Јанча и Никола. Шчербина се залагао да се смени поп Јован Штиркић, а наредио je и да се премести сто (столица) у цркви грчког конзула. На основу десетогодишњег искуства, Мијушковић je сматрао да ће за скадарску општину бити најбољи лек ако се Беровићима, Вучинићима, Јанчи Черенковићу и Николи Ђорђевићу буде поверио било какав рад у општини, за који су се обраћали митрополиту Нићифору кад их народ није хтео изабрати. Мијушковић je преко посланика у Цариграду Бакића покушао да придобије посланика Зиновјева да се пружи помоћ мушкој школи као што je пружена женској. Уз обећану руску помоћ у свему, Црна Гора je према Мијушковићевој изјави била сагласна да плаћа епископа у Скадру.^[13]

У Мијушковићевом писму које je упућено Сими Аврамовићу, српском конзулу у Приштини, писало je о намерама црногорске владе да у Скадру ради потпуно отворено, да има за циљ да од турске владе издејствује дозволу за отварање црногорске школе са материјалном помоћи из Русије и да митрополит Нићифор постави епископа у Скадру којег би плаћала Црна Гора. За Аврамовића je било веома значајно то да je црногорски конзул Мијушковић, који je пратио књаза Николу у Русију, нагласио да је он од руског цара Николе "све добио што je тражио". Стога je митрополиту Нићифору кад je тражио упутства у вези са црногорским намерама и захтевима у скадарском питању рекао да се управља према евентуалном споразуму између Србије и Црне Горе, што je било могућно с обзиром на њихове тренутне пријатељске односе.^[14]

Истовремено je са сукобом између двеју страна око управе у скадарској општини, почетком овог века дошло и до управе у скадарској општини, почетком овог века дошло и до сукоба у везу с "конзулским столицама" у цркви. То питање je покренуо грчки конзул, a даље га наставили и отишли у крајност руски и црногорски конзул. Они су у црквеној општини поново подстакли стару мржњу која је била готово већа од оне раније. Беровићи су се у овом новом сукобу ставили на страну грчког и руског конзула, a Поповићи на страну црногорског. И чим je митрополит Нићифор 1901. дошао на чело Рашко-призренске митрополије, он je у покушају да смири стање у Скадру поставио за намјесника попа Јована Штиркића, коме je наредио да изврши избор чланова Црквено-школске општине. Око овог избора, у коме су се опет дохватиле две раније странке, појавила се и трећа - "младинаца" - која је била против обеју завађених. Иако je митрополит Нићифор чинио све да се стање смири и правно образује општина, те чак успео да старац Арса Беровић посети кућу Поповића, ипак до мира и правног образовања општине није могло доћи услед снажног утицаја конзула на грађанство и напада руског конзула са странком Беровића на свештеника Штиркића као митрополитовог заступника. Приморан да разреши Штиркића намесништва, митрополит je за туторе поставио из обеју странака по двојицу: Арсу Беровића и Косту Михаиловића од Беровића и Алексу Поповића и Току Миленковића од Поповића, са задатком да управљају општином и црквеним стварима до његовог доласка. Међутим, неки нису били задовољни са тим, a Беровић je спорио право Поповићу да може учествовати у туторству зато што je био страни (руски) поданик, па су чак уложили протест код тамошњег валије. Због тога су Патријаршија и Порта наредиле митрополиту Нићифору да оде у Скадар. Он je од доласка на чело митрополије сматрао да од надлежних треба тражити да се поставе два епископа - у Пљевљу и Скадру - први ради српских националних и политичких интереса, а други ради очувања православља које је у Скадру и околини нагло опадало, те да се то спречи у интересу српске браће Црногораца. Митрополит je намеравао да то покуша учинити по повратку из Скадра у који je требало да отпутује у пролеће 1902, jep je било покушаја да се Скадар отцепи од Рашко-призренске епархије, а такође да покуша да отклони размирице између руског и црногорског заступника у Скадру.^[15]

Кад се у међувремену појавило питање "конзулских столица" у скадарској цркви, српски посланик у Цариграду je сматрао да je то последица општег сукоба међу посланицима православних земаља у Цариграду. Према пропису Цариградске патријаршије, првенство у њеној цркви у Цариграду давано je посланицима по старешинству аутокефалних цркава. У време службовања Стојана Новаковића у Цариграду крајем 90-их година XIX века, на ред по којем су Руси и Грци имали у црквама места која су им давала примат нису пристали српски, румунски и Црногорски посланици. Они су тражили првенство у цркви по свом старешинству како je усвојено у Цариграду и свугде у дипломатији. Стога су као незадовољни престали долазити на црквене церемоније jep би се морали покоравати реду који je прописивала Патријаршија. Као млађи од руског и грчког посланика, српски посланик Грујић je присуствовао богослужењу и у Фанари и у Пери jep о прописима није знао ништа до почетка 1902, над je Патријаршија прописала исти ред и за скадарску цркву као у Цариграду. По том реду ie црногорски конзул требало да уступи место свом грчном колеги који je тек приспео, али je то одбила црногорска влада. Питање о столовима (седиштима) у скадарској цркви довело je у непријатан положај Бакића, црногорског посланика у Цариграду, и у односу на Патријаршију и на руску амбасаду, jep je добио налог да не само за скадарску цркву него и у Цариграду у патријаршијској цркви захтева првенство по старешинству заступника држава, како je усвојено и у дипломатској служби. У извршењу налога своје владе, Бакић се није обратио ни Патријаршији ни руском амбасадору Зиновјеву него непосредно великом везиру и затражио да Порта нареди Патријаршији да се у цркви уведе ред који вреди на султановом двору, а не да она прописује свој посебан ред. Велики везир je одмах узео у поступак захтев црногорског посланика што je наљутило и Патријаршију и Зиновјева, код којег je Бакић отишао на разговор заједно са српским колегом Грујићем. У вези с питањем о црквеним столовима, Грујић je подржао Бакића. Они су изјавили да црногорски конзул не може уступити првенство грчком конзулу као млађем од себе, тим пре што je у Скадру српска а не грчка црква.^[16]

Са доласком грчког конзула и затегнутошћу у скадарској цркви око тзв. конзулских столица, стање у њеној општини почела је погоршавати и грчка фракција. Грко-Власи из Скадра су поднели молбу Цариградској патријаршији да им дозволи да сазидају нову цркву jep не желе одлазити у српску цркву. Знајући да Грко-Влаха нема у Скадру у довољном броју да би могли сносити трошкове око зидања цркве, Патријаршија je одбила њихову молбу и затражила да joj се доставе подаци о изворима средстава из којих би била подигнута црква. Истовремено je затражила, а то je захтевала и Порта, да митрополит Нићифор што пре оде у Скадар.^[17]

Митрополит Нићифор je у току лета 1902. боравио више од месец дана у Скадру и најпре извршио избор чланова општине "онако како је већина народа захтевала и тајним гласањем показала." Потом je известио посланика у Цариграду Грујића да су цркве у Скадру и две у околини зидали или помогли Руси, с тим што су их раније редовно помагали, а сада мање. У селу Враки у тамошњој цркви, која je била окружена страном пропагандом као "кинеским зидом" није нашао ни најнужније црквене потребе и свете утвари. За разлику од скадарских цркава, све цркве у драчкој епархији биле су опремљеније и Русија им je поклањала знатну пажњу. Раздор у народу приписивао je страним православним конзулима који су ишли тако далеко да су се мешали и у најситније општинске ствари, на пример и у питање ко ће бити члан општине. Пошто je с народом утврдио општинско чланство, он je похвалио увиђавност амбасадора Зиновјева зато што je преместио конзула Шчербину из Скадра, али je ипак жалио што je одређен у Митровицу jep je протежирао људе који су били пред "банкротством".^[17] У вези са Шчербином, митрополит je писао конзулу у Приштини Аврамовићу да je он "опасан човек... врло немиран и ситничар и пача се у општинске ствари и онде где му није посао. Ако дође у Митровицу зло je. Боље и без њега него и с њим онаквим какав je! Сваког другог тражити за Митровицу само не њега. Он je виновник свему злу у Скадру па и инспиратор идеје да Скадар потпадне под Драч. Он je обновио у Скадру грчки конзулат и причао о неким Грцима и њиховом праву на Скадар. Он je помогао све цркве у Драчкој епархији а заборавио српске у овим крајевима. Он би требало да иде где има Грка и да тамо заштићава православље, а не код Срба које мрзи. Шчербина није онакав какав га описује Нушићев Дневник."^[19] Митрополит Нићифор није ни после уређења општине, како je писао Грујићу у Цариград, могао прегледати општинске рачуне зато што су се томе одупирали људи код којих се налазио црквени новац. Такође је установио и то да потписници у Скадру нису били Грко-Власи, него да je молба упућена патријарху у Цариград била дело грчког конзула Кипроса, који није хтео да иде у цркву све док не добије друго место (столицу), одмах после руског конзула, како je то прописала Патријаршија. Лично je сматрао да Кипросу није било стало до места у цркви него до интрига пошто je био познат по аферама у вези са црквеним столовима још док je био заступник грчког конзула у Трапезунду, где се "ухватио за гушу" са руским конзулом. Од оних којих су били потписани на молби упућеној патријарху и тражили или ред у цркви или зидање нове цркве, само су четворица била стално настањена у Скадру, али нису поседовала куће. А кад je митрополит тражио од ове четворице да му се доведу остала шеснаесторица, они се нису одазвали. На основу тога je закључио да je акција Грка настала с Кипросовим доласком у Скадар.^[20] Стога je у писму конзулу Аврамовићу и нагласио да православним Србима прети опасност и од малог броја насељених Грка и гркофила који су тражили да се у цркви обавља богослужење на грчком језику, или ће зидати нову цркву. С друге стране, митрополит каже да су претње Грка и тешкоће у вези са тим проистицале из разлога што међу Србима није било заиста озбиљних људи, па су акције Грка само посматрали, а ни у послу се нису хтели сложити него су се мрзели и гложили, што je добро одговарало грчком конзулу. Он je врбовао људе из куцовлашких домова, који су били у заједници са Србима да би помоћу њих помогао гркофилима. Још веће зло за Србе, било je то што заступници Црне Горе и Русије нису у пословима и личним односима са Србима ишли најправилнијим путем и што je међусобна свађа довела православни елеменат у Скадру до парализе. После покушаја да свађу изглади образовањем општине и прегледом рачуна Нићифор је постојећег свештеника удовца заменио бољим и способнијим Савом Јовановићем, учитељем из Феризовића (Урошевца), од којег je добио телеграфски пристанак. У вези са конзулским столицама у цркви митрополит није био сигуран у успех,^[21] а што се тиче школа у Скадру (мушка и женска са по једним учитељем и учитељицом) предложио je да се у следећој 1903. години отвори и мушка грађанска школа по систему по којем су те школе постојале у Призрену, Пећи и Пљевљима, а да се женској школи, коју je издржавала Русија преко свог заступника, додају још два разреда. Сматрао je да je то потребно зато што je и оно мало кућа говорило албанским језиком и што једна основна школа нема снаге да сузбије ту опасност. Митрополит je навео да "ако je срећа једног народа зависила од свесних грађана, скоро два пута више зависила је од добрих и спремних домаћица".^[22] У договору с црногорским конзулом Мијушковићем основана je грађанска школа у Скадру као противтежа јачању аустријске и италијанске пропаганде, како каже Филип Протић, савременик тога чина.^[23] Истовремено je за ревизора на испитима те 1902. године у скадарским школама одредио Саву Јовановића, новоименованог свештеника у Скадру, у којем je нешто касније умро поп Јован Штиркић у 35. години живота, а са тугом су га испратили грађани Скадра и сељаци из Враке и Деригњата.^[24] Редовни испити обављени су 17. и 18. маја у присуству митрополита, а свечани испит 21. јуна у присуству валије Шакир-паше, митрополита Нићифора, конзула Шчербине и бројних грађана Скадра: испит je почео певањем султанове химне и говором учитеља Филипа Протића о васпитању. После готово двомесечног бављења у Скадру, митрополит je половином јуна у пратњи свог драгомана, ђакона и свештеничког кандидата кренуо преко Подгорице у Беране.^[25] Дужи боравак у Скадру уследио je зато што je митрополит чекао долазак Саве Јовановића да би га поставио за свог заступника и сачекао одлазак Шчербине.^[26] Пошто je боравио у Скадру и средио рад у обе преустројене школе, митрополит Нићифор je сматрао да би требало уредити и школску управу jep je у постојећем дуалистичком систему долазило до сукоба између црногорског и руског заступника. У то време je на школу трошено што руског што црногорског новца око 700 рубаља, а преуређеној школи je требало 1.700 за две учитељице. Новац je требало да иде из једног центра - Црне Горе. Митрополит je даље сматрао да би требало обновити школу у селу Враки и отворити нову у селу Каменици за 20 кућа, за коју je био спреман да рукоположи свештеника који би био и учитељ. Посланици у Цариграду Грујић и Бакић подржали су митрополитове предлоге,^[27] док je Стева Димитријевић, ректор призренске Богословије, рекао да, стање у Скадру не може бити горе, те да очекује да ће бити такво свугде куда буде прошао митрополит.^[28] Због искључења породица Беровића и Вучинића из цркве док je боравио у Скадру, митрополит Нићифор je имао непријатности у Патријаршији и са послаником Грујићем, који je сматрао да ова мера није оправдана с обзиром на општинске прилике у Скадру. Кад су се Беровић и Вучинић жалили Патријаршији, она их je преко Грујића упутила на Нићифора. Њему je посланик сугерисао да би било добро да потражи начин да уклони повод жалбама, особито таквима као што je искључење из цркве, да не би дошао у сукоб са патријархом који je био спреман да сам укине искључење. Митрополит Нићифор не само да се није одазвао Грујићу него му je у писму нагласио да га "поштеди" сличних порука. У међувремену je патријарх учинио оно што je наумио jep му je у септембру 1902. јављено да су два мртваца из искључених кућа сахрањена без опела.^[29]

У таквим околностима није ни после митрополитове мисије у Скадру и премештања руског конзула Шчербине у Митровицу (где су га убили Албанци у току немира против Порте) било мирно међу скадарским Србима и у њиховој општини. Ни нови свештеник није успео да среди стање. Престала je да ради и женска школа, па су српске девојчице почеле похађати католичке школе у Скадру у којима су се губили матерњи језик и љубав према прадедовској вери. То je за становнике овог града била велика штета jep су за женску школу имали лепу зграду и одличну учитељицу Аницу Фатић, која je "пуних девет година васпитавала скадарску женску децу у српском духу и православној вери, писмености и красном женском ручном раду". Ова школа je престала да ради зато што су просветне власти забраниле рад учитељици на горњем спрату, гдје je иначе радила. Тутори су се бранили да су то учинили по наредби са "вишег места". Скадрани нису веровали да таква наредба може постојати jep су неуморни Радивоје Беровић и браћа саградили зграду за школу, а не за учитељске и свештеничке станове.^[30] Пратећи шта је у српском лицу Цариградски гласник писао и шта се предлагало о оснивању недељних школа, на који би се начин најбоље могао образовати неуки народ и упознати са најпотребнијим истинама, поукама и верским и народним светињама, учитељ Филип Протић се залагао да се у том раду оставе учитељима слободне руке у избору предмета. Он je рекао да се такви састанци могу назвати "родитељски скупови" и да могу одговарати недељним школама. У новембру 1903. одржао је говор о значају цркве и школе и о међусобној љубави.^[31]

Кад je свештеник Сава Јовановић пао у немилост Скадрана и руског конзула почетком 1904, из Београда je наређено конзулу у Приштини да саветује митрополиту Нићифору да га уклони из Скадра. Митрополит je пристао, пa je попа Саву заменио попом Обрадом Поповићем из Пећи. Митрополит je истовремено послао конзулу Марковићу препис писма скадарског намесника Јовановића које je овај упутио црногорском митрополиту Митрофану пишући му о приликама у Скадру, а из којег произлази да намесник није грешио него да je све радио по његовим упутствима.^[32] Због повлачења Јовановића из Скадра, који је већ почетком марта 1904. приспео у Пећ, општина се жалила патријарху на митрополита Нићифора да je без разлога "свргнуо намесника и поставио другог" којим народ није задовољан. Патријарх je преко посланика молио српску владу да утиче на митрополита да не изазива нове сукобе са повереном му паством. ^[33] Имајући то у виду, затим незадовољство Скадрана новопостављеним свештеником Обрадом Поповићем, као и чињеницу да ће се Руси поново заузети да се он смени, српски министар спољних послова je 17. марта 1904. обавестио конзула у Приштини да се питање намесника у Скадру реши на начин који ће најзад окончати негодовање тамошњег руског представника и неће давати повода за нове интриге и непријатности. Конзул je требало да тражи да се на место попа Обрада постави други свештеник и да се при том води рачуна о свему ономе што je довело до смењивања претходног митрополитског намесника. Митрополит Нићифор je одговорио конзулу Марковићу да има писмо Црквено-школске општине у Скадру којим му она захваљује што je изабрао попа Обрада, да су тим наименовањем задовољни и руски и црногорски конзул, те да ће он што пре кренути у Скадар.^[35] Међутим, како се Обрад Поповић колебао због интрига па се на путу у Скадар дуже задржао у Београду, то je митрополит Нићифор на предлог конзула Марковића изразио спремност да за свог намесника у Скадру постави Стојана Гвоздића, сестрића проте Вукајла Божовића из Ибарског Колашина, и уједно се интересовао колику би му помоћ дала цетињска влада пошто од малих парохијских прихода не би могао живети.^[36] Истовремено je митрополит окривио породице Беровића и Вучинића, а чуо je такође да je један члан из друге породице боравио у Београду. Митрополит je писао конзулу да се против ових људи и њиховог несрпског понашања неће ништа предузимати јер кад су били кажњени, у њихову одбрану су устали многи без стварног разлога. На крају је у Скадар ипак отишао поп Обрад jep се Гвоздић није одазвао на митрополитов позив, a Пашић je наредио да се о њему прибаве информације.

Како се и очекивало, свештеник Обрад Поповић се у Скадру суочио са низом тешкоћа, a једна од њих je била појачана грчка пропаганда. Његов претходник свештеник Сава Јовановић je 25. маја известио митрополита Нићифора да je грчки конзул са неколико својих присталица позвао једног учитеља с којим намерава отворити грчку школу у Скадру. Наиме, учитељу je пре две недеље нађен стан у којем je одмах почео предавати четворици ђака. Кад je то дознала, власт му je забранила рад, али су Грци започели акцију у Цариграду да би добили дозволу.^[37] У вези са тим, патријарх Јоаким je 4. августа 1904. писао митрополиту Нићифору да Патријаршија намерава затражити владину дозволу за отварање грчке школе у Скадру, па га je замолио да му јави како даље да поступи.^[38] Митрополит Нићифор je одмах обавестио српску владу о свему, а намеснику Обраду Поповићу у Скадру je написао у највећем поверењу да тамошњи српски народ треба да уложи протест против одлуке Патријаршије којој ће он иначе одговорити да ће се дати пристанак једино ако се томе не буде противио српски народ у Скадру. Стога се митрополит потрудио да протестна депеша са што већим бројем потписа буде одмах упућена чим се прими обавест о томе jep je ствар озбиљна и зато je треба одмах сузбити пошто у Скадру није било толико Грка да би им била потребна школа.^[39] Митрополит Нићифор je био сигуран да Патријаршија на основу једнодушности Скадрана неће бити у могућности да даде пристанак, па je зато тражио да се из Београда препоручи Беровићима и Вучинићима да се сложе без обзира на то што општином руководи свештеник Поповић и што га они лично мрзе. Истовремено je тражио да Министарство спољних послова укаже и Патријаршији на то да њена активност у Скадру није добра и зато одустане од ње.^[40] Опасност од ове активности, митрополит je заснивао на поновном настојању патријарха да добије његов пристанак, иако je примио депешу скадарске општине о негодовању због отварања грчке школе и захтева да joj митрополит изда налог да "избегава такве неумесне радње". На све то je митрополит Нићифор одговорио Патријаршији да он познаје прилике у Скадру и околини, те да у њима не живе за стално породице грчке народности, у шта се уверио у време своје канонске визитације, кад je требало да се обавести о стању у вези са градњом грчке цркве на захтев неколико фалсификованих потписа. Међутим, напоменуо je да нема ништа против оснивања грчке школе у Скадру, али сматра да би то изазвало заплете који би задали бригу и главобољу и Великој цркви и њеним пријатељима.^[41] Он се првенствено ослањао на садржај депеше коју су Скадрани послали Патријаршији, а којом су негодовали што се само за шест грчких породица захтева отварање школе. Депешу су у име општине потписали Михаиловић, Миленковић, Беровић, Вучковић (Вучинић) и Заговић.^[42] И поред малобројности скадарских Грка, који су у ствари били Власи (Цинцари) њихов захтев да отворе грчку школу у Скадру наишао je на подршку Патријаршије. Један члан Св. синода je изјавио да ће митрополит Нићифор бити кажњен зато што није одговорио патријарху у вези са грчном школом у Скадру и другим питањима. Српска страна у Цариграду je због таквог митрополитовог односа према Патријаршији очекивала да ће грчки конзул у Скадру тражити да се Скадар отцепи од Рашко-призренске митрополије и прикључи драчкој, што je Патријаршија хтела учинити пре четири године, али je одустала због притиска српског посланства. С обзиром на то да су Беровићи могли и даље интригирати у Скадру, посланство je тражило од Београда да митрополит удовољи њиховој групи^[43] и да редовно одговара на свако Патријаршијино писмо како га она не би збацила.^[44] Да би се избегло штетне последице, Министарство спољних послова Србије je у октобру 1904. наредило конзулу у Приштини да посаветује митрополита Нићифора не само да одговара на Патријаршијина писма него да по могућности испуњава и њене захтеве, да се постара да се што пре изгладе несугласице и раздор у Скадру између присталица Беровића и Поповића, и то тако што би скадарску парохију поделио на два дела и тиме задовољио обе стране.^[45] Конзул у Приштини Спалајковић и митрополит Нићифор су сматрали да нипошто не треба дозволити отварање грчке школе све док Министарство не нареди другачије, а уколико се то не може спречити, онда треба правити велике сметње. У вези с постављањем по једног свештеника завађеним странама у Скадру, митрополит je био спреман да то учини чим се каже ко ће издржавати новог свештеника. Пошто су сматрали да свештеник кога би плаћала Србија не би могао опстати и да без пристанка Црне Горе не треба то ни покушавати, они су тражили да се приводи црногорска влада да плаћа новог свештеника као што плаћа садашњег и друге свештенике у Скадру и околини.^[46] Из Србије су били упорни у попуштању митрополита Нићифора. Постављањем свештеника мањини преко деобе скадарске парохије желело се да се расправа међу скадарским партијама скине коначно с дневног реда и тиме отклони скандал да мањина тражи католичке фратре за крштење, сахране, венчања и остале верске обреде. Што се тиче издржавања новог свештеника требало je то оставити онима који су га тражили jep je то њихова дужност. И у вези са отварањем грчке школе за оно неколико Влаха у Скадру требало je да митрополит попусти и изда тражену дозволу jep у искључивости не треба ићи тако далеко да се они терају у туђе школе пошто нема бојазни да ће Скадар тако постати грчки. Попустити je требало и зато што се онда могло у Патријаршији поново покренути питање да се Скадар отцепи од Рашко-призренске митрополије и припоји драчкој, као што je то припремано пре неколико година и тешком муком осујећено заузимањем Србије у Цариграду, што je свакако било веће зло од стварања грчке школе у Скадру. Препорука митрополита Нићифора да се понаша попустљиво према Васељенској патријаршији правдана je тиме да му je она надређена власт, да се користи њеним привилегијама, да га узима у заштиту код Турске и да ће јој се коректним држањем одузети право на жалбу пошто je била најпре грчка, па онда васељенска.^[47]

У таквим околностима je митрополит Нићифор крајем 1904. године издао наређење да скадарске домове који неће да приме попа Обрада Поповића опслужује врачки свештеник Петар Мреновић док се не нађе други свештеник и подели парохија.^[48] Између двају свештеника дошло je до спора у вези са венчањем Алексе Аралампића и Поповићеве парохије који je тражио да га венча Мреновић. У том сукобу je Мреновић сачинио списак од 112 српских домова у Скадру који наводно желе да их он опслужује, али je Поповић тврдио да тај списак не одговара истини jep су у њега унета и лица која су се одавно иселила или умрла. С друге стране je оптуживао Мреновићеву страну за злоупотребе а нарочито Наума Бељковића, пореклом из Струге, код кога се налазио црквени новац на чувању. Око овог спора су се поделили и чланови Црквено-школске општине. Уз свештеника Обрада Поповића били су Коста Михаиловић и Токо Миленковић, а уз Мреновића су стајали Никола Беровић и Павле Вучинић, што je довело до поделе Скадрана на две странке као и раније. Оба свештеника и верници су наизменично упућивали тужбе на све стране, првенствено митрополиту Нићифору и патријарху Јоакиму, а преко њих су се у спор уплели српски конзулат у Приштини, Министарство спољних послова у Београду и скадарски валија. Митрополит Нићифор je бранио попа Обрада пред Патријаршијом од које je "већина" преко царских власти тражила да се он врати тамо одакле je и дошао, тврдећи да се њему обратила већина Скадрана која хоће попа Обрада. Митрополит je истовремено изражавао спремност да се за противничку странку рукоположи свештеник ако га она може издржавати. Патријарх је крајем 1904. захтевао од митрополита да оде у Скадар, што je тражио и валија, уз могућност да се тамо упути и један способан изасланик. Поред спремности да се незадовољницима одреди други свештеник ако га могу издржавати, митрополит Нићифор je у одговору валији оптужио поново Наума Бељковића да по наговору Николе Беровића односи својој кући новац из цркве и изразио спремност да пошаље изасланика ако му незадовољна страна плати путне трошкове. У међувремену je митрополит стекао утисак да противничкој страни није ни стало до другог свештеника него до отпора наредби коју je Митрополија издала попу Обраду да црквени новац не стоји у приватним кућама него у црквеној каси, чему су се одупрли Никола Беровић и дружина.^[49] Због тога je митрополит Нићифор почетком јануара 1905. тражио од конзулата у Приштини да се Беровићу и још неким Скадранима забрани да изазивају нереде и заводе неке Стружане на штету националних ствари. Свађу око попова, Беровић и његови су наследили од својих старих у којој су се удружили чак и са грчким конзулом све на штету српских ствари, о чему су сведочиле депеше грчког конзула које су из Скадра упућене Патријаршији.^[50] Иако je митрополит уклонио Наума Бељковића из црквеног "пангала" и на његово место поставио Петра, брата Токе Миленковића, незадовољници су и даље тајно преговарали са валијом који им je ишао на руку. На новогодишњој литургији се појавило у цркви нешто између 15 и 20 незадовољника на челу са Павлом Вучинићем, али их je стража спречила да не изазову нереде. Они су у присуству шефа полиције и попа Обрада изјавили да неће ниједног другог свештеника док je он у Скадру. Да би показао какви су они патриоти, поп Обрад се позвао на писмо што га je Ђорђи-паша Беровић из Млетака упутио Јеремији Поповићу. У писму je похваљен попов рад, а негодовано je против Николе Беровића за кога je наведено да се од њега не може очекивати ништа друго него оно што je наследио од стрица Филипа коме су Турци обећали да ће му саградити џамију која ће се звати "Џамија Беровић" ако се са својом странком потурчи. Из овога се види да се намеравали потурчити онда кад се поп Јован запопио, али су Ђорђи-паши у спречавању тога помогла код валије два православна конзула. Незадовољницима су наруку ишли сви Турци, a понајвише грчки конзул и гркофили.^[51] Поп Обрад je маја 1905. обавестио митрополита Нићифора да црногорски конзул Саво Рамадановић излази у сусрет незадовољницима на чијем je челу Павле Вучинић. Они су приморавали попа Обрада да се бира нова општина и да дозволи да поп Петар служи у скадарској цркви на празник Лазарева субота, а пошто он то није дозволио у договору са општином, Рамадановић га je казнио са 100 круна у договору са министром Вукотићем^[52] Митрополит je подржао попа Обрада и чудио се Рамадановићевом поступку, па je затражио да се о томе извести Цетиње.^[53] Приштински конзул Спалајковић je објаснио министру Пашићу да су се Беровићи, Вучинићи и други у току трајања непрекидне заваде у Скадру и борбе око свештеника не само удружили с непријатељима Срба, скадарским валијом и грчким конзулом него да стварају и све веће заплете. Патријарху су упућивали тужбе на грчком језику и жалили се на попа Обрада, а кад им je нуђено да им се рукоположи други свештеник нису пристали него су тражили да имају свештеника којег они желе. Зато je препоручио да им се у постављању свештеника у духу ранијих инструкција и пристанака митрополита Нићифора посредује код Патријаршије, на Цетињу, те код црногорског и руског конзула у Скадру. Пошто се стање није више могло трпети и учинити крај дугогодишњем сукобу, митрополит Нићифор je незадовољницима поставио за свештеника Михаила Штиркића, дотадашњег ђакона у Скадру. Претходно се у вези са тим саветовао с Цетињем и тамошњим митрополитом Митрофаном. Штиркић je на Цетињу и рукоположен за свештеника у априлу 1905, а поп Обрад je и даље остао у Скадру.^[54] У октобру исте године, митрополит Нићифор се обратио Митрофану да препоручи конзулима у Скадру Греговићу, Рамадановићевом заменику и Лобачеву да они саопште свештеницима Поповићу и Штиркићу да не смеју оставити своју парохију без његове дозволе. Црногорски митрополит се одазвао молби и известио Нићифора да се за ову годину нису могли одредити учитељи за Враку и Врањ.^[55]

Међутим, иако се скадарским незадовољницима изишло у сусрет, они ипак нису престали да испољавају протест. Присталице Беровића су касније били незадовољни иако су добили свештеника "по вољи"; било je обавештења да су решили да позову Влахе да им они дају попа и учитеља и школу. То није било никакво изненађење с обзиром на то да су раније у преписци са митрополитом Нићифором изјављивали да би се пре потурчили него се њему покорили.^[56] Ипак изгледа да се стање у Скадру примирило пошто се следеће 1907. године у општини налазе као предсједник поп Обрад Поповић, као чланови Никола Ђорђевић, Петар Кадић, Никола Беровић и Јован Черенковић, а као деловођа Харалампије Анђелић. Они су се обратили митрополиту Нићифору да им се одобри да прикупљају помоћ за украшавање новоподигнуте капеле на новом гробљу, као што je пре две године дата препорука Филипу Протићу да скупља помоћ како би се одужио дуг учињен због земљотреса око поправка цркве и школе, те куповине баште код цркве Св. Александра Невског. Митрополит je и сада дозволио да се иде у прикупљање прилога, па су пошли поп Обрад и Петар Кадић.^[57] Истовремено je Црна Гора покушавала да ојача своје позиције у Скадру. Пошто није успјела да отвори конзулат у Пећи, она je покушавала да отвори неко владичанско место у Старој Србији или Албанији. У вези са тим je црногорски отправник послова у Цариграду Дрецун добио средином 1907. наређење да прати ток велешко-дебарског питања око постављања Србина за епископа, па да у погодном тренутку на Порти и Патријаршији набаци идеју о постављању владике у Пљевљима или Скадру. Владика би био Црногорац, а зависио би од рашко-призренског митрополита. Чим je Дрецун чуо да je за Велешко-дебарску епархију издат Партенију и да je због тога у Србији завладало велико нерасположење против Порте, он je одмах отишао великом везиру и изјавио да би се расположење међу Србима знатно поправило када би у Скадру или Пљевљима био постављен Србин за владику, ада Грци против тога не би имали ништа јер je Рашко-призренска епархија ионако у српским рукама, па постављањем још једног владике не би ништа изгубили. Везир му je одговорио да je то ствар Патријаршије и да се не може у то мешати. После тога je Дрецун покушао да се види са патријархом, иако je црногорско отправништво прекинуло односе са Патријаршијом још у време доласка босанских делегација у Цариград, а кад je патријарх одбио да га прими покушао je преко Зиновјева да издејствује пријем. Све je то Дрецун крио од српског посланика.^[58] Кад се у Београду сазнало за то, конзул у Приштини je добио задатак да то саопшти митрополиту Нићифору и да му пренесе да за црногорске тежње нема места све док се у Велешко-дебарску епархију не постави Србин за викарног епископа, а ову акцију не треба ничим слабити.^[59] Обилазећи Скадар годину дана касније, српски посланик на Цетињу Јован M. Јовановић je показао интересовање и за српску општину, број кућа (којих је било око 200), број житеља (око 1.200) и навео да je међу староседеоцима било дошљака из Црне Горе, Македоније (Струге, Острова, Охрида), те да су се сви убрајали у Србе. Као и у другим општинама под иноверном влашћу и скадарски Срби су свој духовни и материјални живот усредсредили у једну друштвену установу поред цркве и школе - у Црквено-школску општину преко које су се преламали сви неспоразуми и манифестовала свака друга активност.^[60] Док je српско становништво у самом Скадру било доста проређено услед исељавања и исламизације, дотле се у околини очувало неколико села с компактним српским становништвом све до најновијег доба, кад je било изложено притисцима за расељавање и албанизацију, што би требало посебно изучити.

Напомене

1. Архив Србије Београд, Министарство иностраних дела, Просветно-пропагандно одељење (даље: АС МИД, ППО), 1894, ред. 711, Скадар 15. јула 1894 (сви датуми су по старом календару).

2. Ф. М. Протић, "Српска школа у Скадру", Цетиње 1914, 5; Д. Живковић, "Црногорска основна школа у Скадру (1828-1914)", Зборник радова 140 година основне школе "Његош" Цетиње, Цетиње 1976, 211.

3. Записи, мај 1939, 304-305, Још неколико докумената из приватних архива; Т. Трпић, "Никола Мусулин", "Братство", XIV.

4. Ф. М. Протић, нав. рад 5; И. С. Јастребов, "Подаци за историју српске цркве", Београд 1879, 180-181, 304-308.

5. J. M. Томић, "Географски положај Скадра и његов стратегијски значај", предговор у књизи Ж. Г. Павловић; "Опсада Скадра 1912-1913" (Прилог историји првог балканског рата), Београд 1926, 18-19; АС, МИД, ППО, 1909, ред 1627, Скопље 22. децембра 1909, бр. 6843; Ф. M. Протић, нав. рад, 20.

6. "Велика Србија" 6. септембра 1892, бр. 37.

7. Народна библиотека Србије, Зборник Јована Хаџи-Васиљевића, Б/413/II-34, Призрен 12. априла 1911, Петар Костић Хаџи-Васиљевићу.

8. Ђ. Микић, "Скадарски Срби у XIX веку", Историјски зборник бр. 7, Бањалука 1986, 131-140.

9. Исто, 142-146.

10. Исто, 146-152.

11. "Цариградски гласник" 15. марта 1901, бр 12

12. АС, МИД, ППО, 1902, ред 130 I, Скадар 19. јануар 1902, бр. 223.

13. Исто, Скадар 19. јануара 1902, бр. 224.

14. Исто, Приштина 17. фебруара 1902, бр. 164 (602).

15. Исто, Призрен 10. марта 1902, бр. 931.

16. Исто, Цариград 12. фебруара 1902, бр. 151.

17. Исто, Цариград 28. фебруара 1902, бр. 204 (735).

18. Исто, Приштина 18. јуна 1902, бр. 510

19. Исто.

20. Исто, Скадар 5. јуна 1902, бб.

21. Исто, Приштина 14. јуна 1902, бр. 500.

22. Исто, Скадар 5. јуна 1902, бр.

23. Ф. М. Протић, нав. рад, 23.

24. "Цариградски гласник" 14. новембра 1902, бе. 45.

25. Исто, 25. јуна 1902, бр. 30.

26. АС, МИД ППО, 1902, ред 130 I, Приштина 18. јуна 1902, 6p. 510.

27. Исто, Скадар 5. јуна 1902, бб; Исто, Цариград 24. јуна 1902, бр. 760.

28. Исто, 1902, ред 154, Призрен 30. јуна 1902, бр. 1002.

29. Исто, 1902, бр. 130 I, Цариград 20. септембра 1902, бр. 1025.

30. .Цариградски гласник" 5. децембра 1903, бр. 49.

31. Исто, 19. децембра 1903, бр. 51.

32. АС МИД, Архив конзулата у Приштини, Београд 15/28. јануара 1904, бр. 904 (30); Исто, Приштина 16/29. јануара 1904, бр. 30.

33. Исто, Цариград 5. марта 1904, 6p. 152; Исто, Приштина 8. марта 1904, бр. 223.

34. Исто, Београд 17. марта 1904, 6p. 1068.

35. Исто, Приштина 23. марта 1904, бр. 31.

36. Исто, ППО, 1904, ред 770, Приштина 9. јуна 1904, бр. 468 (2344).

37. Исто, Приштина 7. јуна 1904, бр. 981, Скадар 26. маја 1904, бр. 15.

38. Исто, Цариград 4. августа 1904, бр. 5290.

39. Исто, Пријепоље 22. августа 1904, службено (20).

40. Исто, Цариград 15. септембра 1904, бр. 6102.

41. Исто, Приштина 23. септембра 1904.

42. Исто, Скадар 2. септембра 1904.

43. Исто, Цариград 20. августа 1904, бр. 427.

44. Исто, Цариград 19. августа 1904, бр. 461 (3733).

45. Исто, Београд, октобра 1904, бр. 3733.

46. Исто, Приштина 8. октобра 1904, бр. 807 (4037).

47. Исто, Београд 19. октобра 1904, бр. 4587.

48. Исто, Приштина 24. новембра 1904, бр. 865 (5314).

49. Б. Перуничић, Полис српских домова у Скадру 1904. године, "Архивски преглед", 1-2, Београд 1984, 103-114.

50. АС МИД, ППО, 1905, ред 54, Приштина 3. јануара 1905, 6p. 5(17).

51. Исто, Прищтина 12. јануара 1905, службено.

52. Исто, Скадар 25. јануара 1905.

53. Исто, Приштина 23. маја 1905, 6p. 980.

54. Б. Перуничић, нав. рад, 113-114.

55. АС МИД, ППО, 1906, ред 8, Цетиње 10. децембра 1905, бр. 1807.

56. Исто, Солун 16. септембра 1906.

57. Исто, 1907, 6p. 1626, Скадар 8. јуна 1907, бр. 36(453).

58. Исто, 1907, бр. 507, Цариград 2. јуна 1907, бр. 570 (2726).

59. Исто, Београд 16. јуна 1907.

60. Ђ, Микић, нав. рад 123.