Projekat Rastko / Projekti Rastko - Skadar / Shkoder

Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Драгољуб Драгојловић

Етничке промене на тлу позноримске провинције Превалитане

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Насељавање Словена у позноримској провинцији Превалитани, која се простирала од Љеша у северној Албанији до Которског залива у Црној Гори са пространим залеђем у унутрашњости, имало je више одвојених и по својим последицама различитих етапа. Први таласи Словена, који су до краја VI века допрли до Драча и још даље на југ према Старом Епиру, били су више рушилачког него колонизаторског карактера. Трајније насељавање Словена на овом простору, о чему у најопштијим цртама пише Константин Порфирогенит, окончано је првих деценија VII века запоседањем провинције Превалитане и већег дела Новог Епира, изузев утврђених и на обалама Јадранског мора изолованих градова који су остали у рукама Византије.^[1] Касније je, у IX веку, из остатака ових двеју провинција формирана нова административно-политичка јединица царства са седиштем у Драчу, која ће следећих векова играти значајну улогу у балканској политици Византије.^[2]

Повезивање словенским насељима територијално изолованих градова на обалама Јадранског мора, са Драчом као центром окупљања, ишло je споро и неуједначено. Тек почетком IX века Византија је смогла снаге да под своју власт обједини и територијално повеже приморске, а делом и континенталне градове некадашње провинције Нови Епир стварањем теме и обновом митрополије са седиштем у Драчу који je два претходна века био изоловано војно упориште царства и седиште епископије уместо некадашње митрополије, како то потврђују аутентично листе учесника VI и VII васељенског сабора одржаних у Цариграду 692. и у Никеји 787. године.^[3]

Рестаурација византијске власти у драчкој области, делимично окончана почетном IX века, ишла je из приморских градова према равничарском залеђу које je успело да се опорави од тешких разарања претрпљених од ранијих варварских напада. Њена je територија, бар у прво време, била ограничена само на јужне области некадашњег Новог Епира, иако то индиректно потврђује једна листа епископских цркава потчињених обновљеној драчкој митрополији, која је састављена између 787. и 826. године, када се у изворима помиње први по имену познати драчки митрополит Антоније.^[4] Према овој листи, у чију се аутентичност не сумња, обновљена драчка митрополија имала je осам подложних епископија, чија су се седишта налазила у приморским градовима између Валоне и Драча и у континенталном делу Новог Епира који ће нешто касније, за време бугарске владавине, добити изразито словенско обележје.^[5]

Изван оквира новоосноване драчке теме остала je стара провинција Превалитана, на чијој je територији, како пише Константин Порфирогенит, отворена словенска архонтија Дукља, изузимајући приморске градове који су остали у рукама Византије.^[6] Из штурих, а делом и противуречних података Константина Порфирогенита, тешко је закључити када je приобални пojаc старе Превалитане са приморским градовима, Љешом, Улцињом и Баром, припојен драчкој теми.^[7] Напред поменута листа суфрагана драчке митрополије, која je састављена почетком IX века, чини неуверљивим тврдње неких историчара да су приморски градови старе Превалитане још пре Ахенског мира 812. године припадали драчкој теми. С друге стране, два латинска натписа, један из Улциња а други из Котора, датирани у време цара Нићифора (802-811), односно царева Лава и Константина (813-820) говоре да су приморски градови старе Превалитане били у оквиру Византије као изолована војна упоришта, или повезана у засебну административно-политичку јединицу царства, слично суседној византијској архонтији Далмацији.^[8]

За разрешење овог проблема мало нам помаже Спис о народима Константина Порфирогенита који на територији старе Превалитане смешта словенску архонтију Дукљу коју je, према речима ученог цара, почетком VII века населио цар Ираклије (610-641), не објашњавајући како je град Дукља, до темеља разорена од варвара, дала име старој провинцији Превалитани, чије je административно и црквено седиште пре словенске инвазије било у Скадру а не у Дукљи.^[9]

Оно што није спорно у делу Константина Порфирогенита јесте тврдња ученог цара да су Превалитану пре доласка Словена насељавали староседеоци Романи који су се, потиснути према морској обали у утврђене приморске градове, одржали делом компактно, а делом измешани са досељеним Словенима све до краја средњег века.^[10] Политичка и етничка граница између досељених Словена и староседелаца Романа, које поп Дукљанин назива Романима или Латинима због латинског говорног и богослужбеног језика, није била стална већ je у великој мери зависила од односа снага у овом делу Балканског полуострва. Оно што je ову област несумњиво чинило посебном јесте управо то што je досељени Словени нису у потпуности населили нити покорили, па je Византија смогла снаге да je, захваљујући својој превласти на мору, не само делом задржи већ касније и знатно прошири, насељавајући je поново староседелачким становништвом раније потиснутим у градска упоришта царства на јадранској обали.^[11]

Казивање Константина Порфирогенита о архонтији Дукљи, коју учени цар, с једне стране, смешта у залеђе драчких каштела, Љеша, Улциња и Бара, и назива "склавонијом", а са друге, изричито тврди да град Дукљу сада држе Романи, које убраја час у Словене, а час у Романе италског порекла насељене на овим просторима у време цара Диоклецијана, ствара читав низ недоумица које се могу разрешити само претпоставком да je Константин Порфирогенитове различите и одвојене етапе у историји архонтије Дукље, романску и словенску, ставио у исту хронолошку раван, не уочавајући или игноришући културни, политички, а поготову етнички дисконтинуитет у њеном историјском развоју.^[12]

За разлику од осталих јужнословенских племена и група насељених у залеђу Јадранског мора, о чијем досељавању, племенској припадности, територијално-политичкој организацији или владарским породицама Константин Порфирогенит доноси читав низ интересантних појединости, о Дукљи и Дукљанима он пише крајње уопштено, недовољно прецизно, а делом и противуречно.^[13] Смештајући архонтију Дукљу у залеђе Љеша, Улциња и Бара, он њене касније непознате градове, Градац, Новиград и Лондодоклу, убицира на сасвим другом подручју, у планинске пределе старе Превалитане, који су од почетка VII века несумњиво били у рукама Словена.^[14] Једна алузија у 29-ом поглављу Списа о народима, која својим садржајем битно одудара од целине излагања, као да говори да je стара Превалитана била подељена на два одвојена подручја, планинско, насељено Словенима, и приморски појас са равничарским залеђем око Скадарског језера и реке Дрима, који су задржали или касније реокупирали староседеоци Романи.^[15]

Празнину у делу ученог цара делимично надокнађују археолошки споменици из првих деценија IX века, који стару Превалитану раздвајају на две културне, а вероватно и политичке и етничке целине. Прва je обухватала планинско подручје насељено Словенима, по свему судећи матичну област потоње Дукљанинове Зете, а друга, приморски појас са равничарским залеђем око Скадарског језера и реке Дрима са обновљеном Дукљом као најистуренијим градом на северу, где треба сместити првобитну архонтију Дукљу, која je била под непосредном влашћу Византије и са доминантном превлашћу староседелаца Романа.

Остаци археолошких споменика из првих деценија IX века чине вероватном претпоставку да су приморски појас старе Превалитане у доба насељавања Словена задржали, или касније у време снажења Византије реокупирали староседеоци Романи, учинивши je економски снажном и културно просперитетном. То на неки начин доказују и остаци прероманских цркава са латинским, делом датираним натписима из првих деценија IX века, који су откривени не само у приморским градовима, Љешу, Улцињу, Бару или Котору, већ и у континенталном делу ове области, у Дукљи, Скадру или Дривасту.^[16] Хришћанско обележје ове области карактеристично по остацима бројних цркава и урбаним карактером своје културе видљиво у обнови раније од варвара разорених градова, стоји некако у супротности са нехристијанизованим планинским залеђем насељеним Словенима. По тим битним карактеристикама своје културе приморска област Дукље се скоро у свим битним појединостима надовезује на културну баштину далматинских Романа на читавом приобалном подручју Јадранског мора где je говорни и богослужбени језик био латински.

Друго важно питање које се пред нас поставља јесте да ли je ова област почетком IX века, несумњиво под влашћу Византије, била самостална административно-политичка јединица царства или само део суседних византијских области, драчке односно далматинске. Одговор на ово питање даје један оловни печат из првих деценија IX века са именом "Петра архонта Дукље".^[17] Грчки натпис и хришћанско име дукљанског архонта Петра намеће само један могућ закључак, а то je, да je ова област између Љеша и Бара са равничарским залеђем око Скадарског језера и реке Дрима почетком IX века била у рукама Византије као засебна архонтија царства са административним и црквеним седиштем у обновљеном граду Дукљи, по којем je и добила своје име.^[18] О Дукљи као седишту неке административно јединице Византијског царства говори у каснијем препису сачувана повеља угледног которског грађанина Андреација, ктитора цркве св. Трифуна подигнуте 809. године, а о Дукљи као седишту епископије, која je канонски утемељена тек у другој половини XI века, пише поп Дукљанин и потоњи дубровачки хроничари који оснивање дубровачке архиепископије приписују дукљанском архиепископу Ивану пребеглом у Дубровник после поновног разарања Дукље од стране Бугара последњих деценија X века.^[19]

Друга половина IX века била je пресудна за даљу историју ове области царства. Појава Арабљана у водама Јадранског мора, који су после пустошења Будве и Котора опседали Дубровник, довела je до интервенције византијске флоте на самом почетку владавине цара Василија I, 867. године.^[20] Ради ефикасније заштите својих територија у овом делу Балканског полуострва, Василије I je архонтију Дукљу, угрожену од суседних словенских племена, прикључио драчкој теми која је већ раније била најважније византијско упориште у овом делу Јадранског мора.

Припајање архонтије Дукље драчкој теми индиректно потврђује једна листа епископија драчке митрополије која је састављена после сабора одржаног у Цариграду 867. године, непосредно пре смењивања патријарха Фотија. У њој се као суфрагани драчке митрополије наводе епископска седишта у Љешу, Улцињу, Бару, Дукљи, Скадру, Дривасту и Пилоту поред старих драчких епископија смештених на простору од Валоне на југу до Kpoje на северу.^[21] Византијску архонтију Дукљу, ограничену на приморски појас старе Превалитане, убрзо je заменила словенска архонтија коју Константин Порфирогенит у духу византијске политичке идеологије назива Дукљом, а поп Дукљанин у првом делу свог Летописа Превалитаном, а у другом Зетом, аналогно етничким и политичким променама које су се у међувремену збиле.^[22]

Снажење бугарске државе при крају владавине кнеза Бориса Михаила и цара Симеона тешко je погодило драчку тему која je при крају IX века изгубила све већ раније од Словена насељене области јужно од реке Шкумбе.^[23] Под влашћу Византије остао је само приморски појас између Елбасана и Кроје са издвојеним планинским залеђем у средишним областима Албаније где Ана Комнина крајем XI века смешта Арбанон, матичну територију потоњих Албанаца.^[24]

У време српско-бугарских ратова почетком Х века, или нешто касније, почиње снажење Травуније, чији кнез Предимир, како пише поп Дукљанин, осваја Превалитану пошто je савладао непознатог бана и његов народ, уједињујући од раније политички, културно и етнички раздвојене планинске и приморске жупе некадашње Превалитане у нову политичку целину, чије седиште постаје Скадар са приобалним подручјем око Скадарског језера.^[25] Освајање Превалитане поп Дукљанин датира у време травуњског владара Предимира, који освојену Превалитану под именом Зета препушта на управу свом сину Хвалимиру, претку историјски познатијег зетског кнеза Владимира.^[26] Приобални појас старе Превалитане, раније у рукама староседеоца Романа који се повлаче у приморске градове, насељавају Словени, запоседајући поново плодне равнице око Скадарског језера које са својим околним жупама Барази, Купелник, Подлугије, Церменица и Облик постаје средишна област словенске Зете.^[27]

Пада у очи да се граница Дукљанинове Зете према драчкој области почетком Х века налазила између Бојане и Дрима, а Порфирогенитове словенске Дукље из средине Х века нешто јужније од Љеша, око реке Мати, која je истовремено представљала и јужну границу словенских насеља у северној Албанији.^[28] Повлачећи границе словенске архонтије Дукље, Константин Порфирогенит je имао пре у виду њену етничку него политичку границу што потврђују и остаци словенских топонима сконцентрисани источно од Скадарског језера, између реке Бојане и Дрима и јужније од Дрима све до реке Мати где je почетком Х века била северна граница драчке теме са Кројом као њеним најистуренијим градом.^[29]

Не треба губити из вида да je насељавање Словена у северној Албанији настављено и касније, у време ширења Самуилове државе, jep остаци словенских топонима на овом простору представљају резултат вишевековних процеса који измичу оку истраживача.^[30] Превласт Словена у данашњој северној Албанији, изузимајући градска насеља са колонијама староседелаца Романа, остала je и после византијске реокупације Балканског полуострва 1018. године, jep цар Василије II на простору између реке Мати и Дрима оснива православну епископију у Ореји, коју је због етничке припадности њених верника припојио словенској архиепископији у Охриду, не дозвољавајући обнову нешто раније укинутих латинских бискупија у Љешу, Скадру, Дукљи, Дривасту и Пилоту.^[31]

Граница словенских насеља успостављена на реци Мати није била нити могла да буде трајна на овом немирном подручју. У време борби цара Алексије I Комнина са Робертом Гвискардом и нешто касније са Бојемундом учествују и Албанци (Арванити) на страни Византије под чијим окриљем у првој половини XII века почиње њихова тиха и у изворној грађи неприметна експанзија на запад, према приобалном подручју Јадранског мора, и на север, према реци Дриму, коју Ана Комнина почетком XII века назива граничном реком према Србима Далматима.^[32] Присуство православног албанског епископа Лазара на освећењу цркве св. Трифуна у Котору 1166. године несумњиво говори да су Албанци већ средином XII века делом прекрили а делом потисли словенска насеља северно од реке Мати, са територије која је раније била обухваћена словенском епископијом у Ореји. ^[33] Захтев албанског епископа Лазара, упућен папи Александру III, 1167. године, да приступи западној цркви наговештава да je седиште албанске епископије било на територији некадашње православне орејске епископије која се налазила северно од Љеша, града под јурисдикцијом драчке митрополије.^[34] До краја XII века Албанци су запосели и Пилот, област источно од Скадарског језера, коју поново осваја Стефан Немања, обнављајући, како пише у повељи манастиру Хиландару, "своју оронулу дедовину".^[35]

Оно што je посебно значајно, судећи по подацима Константина Порфирогенита из средине Х и попа Дукљанина из средине XII века, јесте да Словени насељени на подручју старе Превалитане од почетка VII до краја Х века ни у једној фази ширења или сужавања свог етничког и политичког простора нису долазили у додир са Албанцима нити њиховим нероманизованим прецима, чија је матична област била јужније од словенских територија у данашњој северној Албанији.^[36] Староседелачко становништво старе Превалитане између Љеша и Котора, где je византијску архонтију Дукљу заменила словенска Зета, Константин Порфирогенит убраја у Романе италског порекла насељене на овим просторима у доба цара Диоклецијана, а поп Дукљанин у Романе или Латине, своје несловенске савременике приморских градова Далмације, чији je говорни и богослужбени језик био латински.

Напомене

1. P. Lemerle, Invasions et migrations dans les Balkans depuis la fin de l'epoque romaine jusq'au VIIIs. Revue historique 211, 1954,265 squ; B. Поповић. Албанија у касној антици, Илири и Албанци, Београд 1988, 228-29; Историја српског народа, Београд 1981, I, 112 squ.

2. Ј. Ферлуга, О неким аспектима изградње тематског уређења на Балканском полуострву, Збор. Фил. фак. VIII, 1, Београд 1964, 131-42; J. Ferluga, Sur la date de la creation du theme de Dyrachium, Actes du XII e Cong. inter. des etudes byzantines II, Belgrade 1964, 83-92.

3. J. Ферлуга, О неким аспектима, 134; Г. Острогорски, Византијски градови у раном средњем веку, Сабрана дела III, Београд 1970, Ш, 76; Cf. D. Mansi, Sacrorum conciliorum nova et amplissima collectio, XII, 994.

4. Извори за балгарската историја VI, Грацки извори III, Софија 1960, 192-3.

5. M. Vasmer, Die Slaven in Griechenland. Berlin 1941, 321; Извори VI, градски извори III, 192-3.

6. Византијски извори за историју народа Југославије, Београд 1959, II, 63-4; К. Јиричек, Историја Срба, Београд 1952, I, 65.

7. J. Ферлуга, О неким аспектима, 137; A. Ducellier, La Facade maritime de l'Albanie au moyen age, Thessalonike 1981, 10.

8. Историја Црне Горе, Титоград 1967, I, 367, 378-9.

9. В. Поповић, Албанија у касној антици, 205: Историја Црне Горе I, 242.

10. К. Jirecek, Die Romanen in dem Stadte Dalmatiens wahrend des mitelalters, Wien 1910. Cf. Зборник Константина Јиречека II, Београд 1962; J. Ферлуга, Драч и његова област од VII до почетка XIII века, Глас САНУ 343,. 1986, 69.

11. С. Ћирковић, Албанци у огледалу јужнословенских извора, Илири и Албанци, 324; Историја Црне Горе I, 307-311.

12. Византијски извори II, 10, 34, 63-4.

13. У 29-ом поглављу "Списа о народима" Константин Порфирогенит пише да град Дукљу "сада држе Дукљани", а у 35-ом поглављу говори да je то "сада пуст град". Cf. Византијски извори II, 10, 63.

14. С. Новаковић, Српске области Х и XII века, ГСУД 48, 1880, 17-18; F. Racki, Documenta historiae chroaticae periodum antiquum illustrantia Zagreb 1877, I, 415.

15. Византијски извори II, 10-11. Субмонтана код попа Дукљанина, cf. К. Јиречек, Историја Cp6a. I, 67, Историја Црне Горе I, 298, која се касније не спомиње можда је то ова првобитна словенска област.

16. Историја Црне Горе I, 374-380, cf. В. Поповић, Албанија у касној антици, 231.

17. К. Јиречек. Историја Срба I 70: Историја српског народа I, 169.

18. M. Lascaris, Influences byzantines dans la diplomatique bulgare, serbe et slavoromaine, Byzantinoslavica 3,1931.

19. Ј. Ковачевић, На прагу најстарије књижевности Дукље и Јужног Приморја, Спом. САНУ ЦВ, 1956, 93-97; Историја Црне Горе I, 72. Cf. M. Орбини, Краљевство Словена, Београд 1968, 18, 297.

20. Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1969, 232; Ј. Ферлуга, Византиска управа у Далмацији, Београд 1957, 68-71.

21. M. Sufflay, Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I, Vindoboniae 1913, p. V. Cf. H. Geizer, Zur Zeitbestimmung der griechischen Notitiae еpiscopatuum 541-56 ставља ову листу у XI век . Cf. J. Налић, Црквене прилике у српским земљама до стварања архиепископије 1219. године, Сава Немањић - Свети Сава, Београд 1979, 30-31.

22. Летопис попа Дукљанина, ed. Ф. Шишић, 323-326.

23. Историја на Балгарија, Софија 1981, II, 283.

24. H. Geizer, Georgii Cyprii descriptio orbis Romanae, accedit Leonis imperatoris diatyposis genuina adhuc inedita, Lipsiae 1890, 81. Извори VIII, Грацки извори IV, Софија, 1961, 162. О Арбанону cf. Б. Ферјанчић, Албанци у византијским изворима, Илири и Албанци, 289.

25. Летопис попа Дукљанина, 326.

26. Летопис попа Дукљанина, 326; Историја Црне Горе I, 318.

27. Историја Црне Горе I, 320 squ.

28. Летопис попа Дукљанина 325, 354-55; Византијски извори II, 34. Cf. В. Поповић, Албанија у касној антици 230.

29. Cf. Извори VIII, Градски извори IV, 162.

30. А. М. Селишчев, Славјанскоје население в Албаниа, Софија 1931, 201 squ.

31. Извори XI, Грацки извори VI,45; С. Новаковић, Охридска архиепископија у почетку XI века, Глас СкА 1908, 57-58; Историја на Балгариа 3, Софија 1982, 40.

32. Б. Ферјанчић, Албанци у византијским изворима, Илири и Албанци, 288; Византијски извори III, Београд 1966, 394.

33. T. Smiciklas, Codex diplomaticus II, Zagreb 1904, 102.

34. Ibid.. 110-111.

35. Списи св. Саве, ed. В. Ћоровић, Београд-Сремски Карловци 1928, 151-52.

36. С. Ћирковић, Албанци у огледалу јужнословенских извора, Илири и Албанци, 328-29.