Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Бранислав Маровић

Међудржавни уговори закључени између Југославије и Албаније 1946. године

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Народи Југославије и народ Албаније водили су у току другог свјетског рата борбу против окупатора Њемачке и Италије и њихових савезника Бугарске и Мађарске.

КПЈ је у току рата преко својих делегата помагала при стварању Албанске комунистичке партије и организовању народноослободилачке борбе у Албанији.

Организована помоћ и на војном и на партијском плану допринијела је да се албански покрет отпора развије, да утврди стратегију и тактику народноослободилачке борбе, јасно дефинише своје циљеве и на крају оствари револуционарну смјену власти.

Да би учврстила међународни положај Југославије, у првом реду према западним савезницима, југословенска влада је 11. априла 1945. године склопила са СССР међудржавни Уговор о пријатељству, узајамној помоћи и послијератној сарадњи, којим су била изражена схватања КПЈ о будућим односима са првом земљом социјализма.

У КПЈ владало је увјерење да ће Совјетски Савез пружити Југославији помоћ не само против спољних притисака који су долазили од западних савезничких земаља већ и у привредној обнови и политичкој консолидацији као и у разради стратегије послијератног развитка и остваривања задатака послијератне социјалистичке изградње.

Блиска сарадња Југославије са Совјетским Савезом дала је добре резултате па је прије капитулације Њемачке и прије доношења Повеље Уједињених нација закључен међудржавни уговор 11. априла 1945. године у Москви. То је био примјер регионалних споразума закључених у циљу одржавања мира и развитка међународне политичке, привредне и културне сарадње. Југославија је сличне уговоре закључила са Републиком Пољском (16. марта 1946), Републиком Чехословачком (9. маја 1946), НР Албанијом закључен 9. VII 1946. (ратификован 20. VII 1946), НР Бугарском (ратификован 8. I 1948), Краљевином Румунијом (ратификован 8. I 1948) и НР Мађарском (ратификован 8. I 1948).^[2]

Посебно зближавање Југославија је показала са Албанијом и СССР са којима је склопила прве уговоре о пријатељству и узајамној помоћи. Пријатељску сарадњу са Бугарском Југославија је такође развијала нарочито када је на чело Бугарске радничке партије (комуниста) и бугарске владе новембра 1945. дошао Георги Димитров.

Југославија је дакле наставила, по ослобођењу, блиску сарадњу са Албанијом започету у антифашистичкој ослободилачкој борби у току рата. Помоћ коју је Југославија пружала Албанији веома је разноврсна. То је била помоћ материјална, финансијска и у кадровима различитих профила: политичких, војних и стручних људи. И на спољном плану Југославија на свим међународним конференцијама пружа помоћ Албанији разбијајући њену међународну изолацију у којој се ова земља нашла по завршетку рата. Југославија се на свим тим конференцијама залагала да се Албанији призна Статус савезничке земље и да јој се као таквој додијеле репарације.

Уговор о пријатељству и узајамној помоћи између ФНРЈ и НР Албаније припада истом типу уговора које је Југославија закључила са већ наведеним земљама. Њихова садржина сем неких мањих измјена у својој суштини је иста.

У уводу Уговора јасно су изражене побуде које су руководиле два пријатељска народа за закључивање Уговора.

На почетку увода каже се: "Народи ФНРЈ и НР Албаније имали су у својој историји исте непријатеље, који су угрожавали њихову независност и настојали да им отму било делимично или у целини њихове територије и да их подјарме. Ово се нарочито јасно показало у недавној прошлости када су фашистичка Њемачка и Италија напале и окупирале ове земље са намером да их распарчају и заувек присвоје."^[2] Затим се истичу борбене традиције народа Југославије и Албаније који су у четворогодишњој борби 1941-1945. борећи се раме уз раме сачували своју слободу и независност.

Жеља да се још више учврсте везе пријатељства започете у најсудбоноснијим данима за оба народа и ријешеност да и убудуће заједнички бране своју слободу, независност и интегритет својих земаља у случају напада од стране неке треће силе договорено је, како стоји у уводу Уговора, да се заједнички бране у циљу интереса двије земље и обезбеђења мира.

Сам текст Уговора који има шест чланова даје конкретну правну форму за остварење циљева које смо навели.

У члану 1. Уговора обе стране су се споразумјеле да ће у интересу народа својих земаља постојеће пријатељске односе још више учвршћивати даљом свестраном и тијесном сарадњом.

члан 2. Уговора у ставу један садржи посебну одредбу којом се обавезују стране уговорнице да ће предузети све мјере које су потребне за осигурање независности и интегритета ове двије земље како би се убудуће спречило свако понављање сличних напада какав је био од стране Хитлерове Њемачке и Мусолинијеве Италије. Да би се сачувао мир обе земље ће најтјешње сарађивати у свим међународним акцијама како би се овај циљ остварио и у томе ће се придржавати својих обавеза као чланице Организације Уједињених нација.

Чланом 3. прецизирано је ако би једна од земаља била нападнута и угрожена њена независност било од кога друга је страна дужна да јој пружи војну и другу помоћ и подршку свим средствима која јој стоје на расположењу.

Чланом 4. се високе стране уговорнице обавезују да ниједна од њих неће ступити у савез нити узети учешћа у коалицији, који су уперени против друге уговорне стране.

Члан 5. каже да ће високе стране уговорнице рјешавати сва међусобна питања на бази најискренијег пријатељства, док ће економске, културне и друге везе између себе остварити путем посебног споразума.

Уговор је закључен, како стоји у члану 6, са роком од 20 година. Он се аутоматски продужује за сваких даљих пет година, уколико једна од уговарајућих страна не учини за годину дана прије истека текућег петогодишњег периода писмену изјаву о својој намјери да прекине његово трајање.

Послије завршетка другог свјетског рата у одређеним историјским условима Југославија скупа са СССР и земљама народне демократије закључује регионалне споразуме као организовани облик политичког и економског савезништва. По завршетку другог свјетског рата односи између водећих чланица антифашистичког савеза све више су се погоршавали и то око граница и уређења послијератног свијета.

Идеја Балканске федерације Југославије, Албаније и Бугарске покренута у току рата 1943. године, а затим настављена Титовом посјетом Москви септембра 1944. када је Стаљин подстицао оживљавање ове идеје, брисало је било какву помисао о заштити националних мањина у овим земљама. Стога се у овим уговорима нијесу могле при тадашњем стању идеолошке свијести и идеала за које су се југословенски комунисти залагали, наћи било какве одредбе о питању националних мањина. Сви ови уговори о којима смо говорили својим садржајем и временом важења на који су закључени су веома слични, може се рећи, подударни у многим својим члановима. У овим уговорима дакле нема ни ријечи о националним мањинама њиховим правима и заштити, јер идеје југословенских комуниста биле су тада спајање, стварање заједничких држава без међусобних граничних баријера. О томе најбоље говори међудржавни Уговор о усклађивању привредних планова, о царинској унији и о изједначењу валуте између ФНРЈ и НР Албаније закључен у Београду 27. новембра 1946. године.^[3] Потписујући овај споразум Југославија и Албанија су направиле још један даљи корак на путу међусобног зближавања и на стварању Балканске федерације.

Укидањем царинске границе и царина између двеју земаља и стварајући на тај начин јединствену царинску територију Југославија и Албанија су поменутим Уговором створиле вишеструке економске предности. Самим тим што је дошло до проширења царинске територије које подразумијева слободан промет робе, створено је, истовремено, шире унутрашње тржиште, са свим својим импликацијама на привредни развој ових двеју земаља. С друге стране, путем постизања заједничких циљева на економском плану стварани су услови и за политичко зближавање.

Овим Уговором договорено је да у року од три мјесеца од дана његовог потписивања влада НР Албаније изједначи у вриједности своју монетарну јединицу лек, са југословенским динаром. За новчани оптицај у НР Албанији Уговором је предвиђено да се креће у сразмери новчаног оптицаја у ФНРЈ, имајући у виду бројно стање становништва и привредну снагу и једне и друге земље.

Док се не спроведе монетарна реформа а то је период од три мјесеца влада НР Албаније обавезна је била, према члану 2. овог Уговора, да уведе на својој територији систем цијена и цијене које постоје на територији ФНРЈ.

Закључено је такође да високе стране уговорнице усклађују своје привредне планове на заједничкој основи. Да би се тај циљ остварио чланом 1. Уговора прецизирано је образовање координационих органа за усклађивање привредних планова и то до 15. децембра 1946. Уговор је потписан у трајању од тридесет година и прећутно је могао бити продужен за период од 10 година, осим за случај отказа. Отказ је могао услиједити писменим путем најмање годину дана прије истека периода од 30, односно од 10 година.

Овим Уговором Југославија и Албанија направиле су јединствен корак у зближавању двеју држава како на политичком тако и на економском плану, јер ће Европа тек марта 1957. Римским споразумом успоставити јаку привредну интеграцију царинском унијом шест западно-европских држава.

Сукобом који је избио доношењем Резолуције Информационог бироа неких комунистичких и радничких партија о стању у КПЈ, Југославија се насла под сталним и жестоким притиском пропагандног рата који се водио преко јавних медија СССР и социјалистичких земаља.

У периоду у којем су ова два уговора били на снази дошло је до граничних и других инцидената и убијања наших граничара од стране сусједних социјалистичких земаља. Економска блокада од стране ових земаља започета крајем 1948. године завршена је обуставом сваке робне размјене са Југославијом у другој половини 1949. године.

Уговоре о пријатељству и узајамној помоћи, које је Југославија закључила са СССР и социјалистичким источно-европским земљама пошто су оне стално кршиле одредбе ових уговора најзад су ове земље приступиле и њиховом формалном раскидању. Влада СССР је прва отказала овај Уговор 28. септембра 1949. године, а затим у року од шест дана и владе Пољске, Мађарске, Румуније, Бугарске и Чехословачке.

Непосредно послије отказивања уговора о пријатељству и узајамној помоћи, ове владе су приступиле отказивању и других споразума и конвенција.

За разлику од других влада земаља информбироа једино влада Албаније није отказала Уговор о пријатељству и узајамној помоћи и Уговор о усклађивању привредних планова, о Царинској унији и о изједначењу валуте између ФНРЈ и НР Албаније, мада је она прва од источноевропских земаља раскинула све друге уговоре и споразуме закључене са Југославијом. Иако је влада Албаније већ од појаве Резолуције Информбироа уствари била погазила ове уговоре њена жеља је била да и формално постојање ових уговора искористи за нове провокације и непријатељства против Југославије. Влада ФНРЈ скренула је пажњу албанској влади, својом нотом од 2. новембра 1949. године, да се придржава обавеза из Уговора о пријатељству и позвала још једанпут албанску владу да се врати политици пријатељства према ФНРЈ. Међутим, не само што нота југословенске владе није наишла на разумијевање албанске владе, већ је албанска влада појачала непријатељску дјелатност против ФНРЈ.

Кршењем свих обавеза из Уговора о пријатељству и узајамној помоћи, влада Албаније је у пракси овај уговор ставила ван снаге, па је влада ФНРЈ била присиљена да такав уговор откаже што је и учинила својом нотом од 12. новембра 1949. године.^[4] Народна скупштина ФНРЈ потврдила је одлуку владе ФНРЈ о ослобађању ФНРЈ обавеза преузетих овим Уговором и у виду Одлуке донете на сједници Савезног вијећа и Вијећа народа 28. децембра 1949. године отказала овај Уговор.^[5]

Приступајући потписивању уговора о којима је била ријеч албанска страна уговорница, мимо текста и садржаја ових уговора, имала је ипак нека своја схватања и циљеве. Југословенска страна је сходно својем тумачењу интернационализма сматрала и борила се за те, како је васпитавала своје чланство, узвишене идеале. КПЈ се искрено заложила да прве кораке нова југословенска држава оствари у том правцу. Албанска страна није гледала тако на ове уговоре, она је како то кажу документи, имала друга начела на којима је градила своје односе и са Југославијом и са источноевропским земљама. Умјесто одлучне и недвосмислене оријентације на источноевропске земље, Југославија и СССР, државни руководиоци Албаније окренули су се у овом периоду западним земљама руководећи се девизом "све за међународно признање албанске независности". Како извјештава Јосип Ђерђа, тадашњи амбасадор Југославије у Албанији, југословенском Министарству спољних послова, Политичком одјељењу 13. априла 1946. године,^[6] дакле прије закључивања ових уговора, албанско руководство се само према Бугарској од источних земаља односило са одређеном пажњом. "Занимљиво је овдје нагласити, каже Ђерђа, да је Бугарска тада, а донекле и данас, уживала извјесну изнимну пажњу и наклоност и руководства и албанске интелектуалне јавности, што не би морало бити лишено сваке занимљиве позадине. У исто вријеме Запад је био предмет веће пажње и интереса. Енглеска је у то вријеме била на врло високој цијени у Албанији.^[7]

Албанско руководство је гајило посебно интересовање према Француској, нарочито је то интересовање дошло до изражаја послије избора и приликом доношења устава када је, како јавља Ђерђа, не "само у грађанству и међу споредним интелектуалцима, већ и међу руководиоцима било мишљење, да би требало као узор - устав узети управо француски"^[8] Резимирајући свој извјештај Ђерђа констатује:

"Укратко - према Западу држали су се овдашњи управо као да немају куда гледати на кога се ослонити. Тај се став у врховима гајио као "спретна политика маневрирања" - а ниже је добио форме од улизивања до страхопоштовања. Но тек ће примјер са проталијанском орјентацијом, коју ћемо богатије илустрирати, у пуном свјетлу приказати сву биједу спољне политике из овог првог раздобља. Проталијанска орјентација није се гајила само код појединаца и група и није се ограничавала на подручје теорије и идеолошке настројености, већ је она сачињавала дио службене политике на свим подручјима".^[9]

Тражећи узроке таквој политици албанског руководства Ђерђа закључује: "У првом реду је ту чињеница, да су сви овдашњи руководиоци. неки више други мање, у току времена подлегли неким крупним политичким заблудама, које су истовремено откриле сву њихову идеолошко-политичку слабост и државничку недораслост. Од ових заблуда није био поштеђен ни један сектор народног и државног живота, али су се оне испољиле нарочито на подручју оцјене међународних, политичких односа, стања и развоја".^[10]

У Објашњењу такве орјентације и праксе у албанској спољној политици Ђерђ налази снажан утицај Албанске интелигенције која у већем дијелу није учествовала у народноослободилачкој борби а била је трговачко-беговског поријекла која је могла потурити тезу да је послијератна Југославија са гледишта Албаније истовјетна са предратном великосрпском империјалистичком Југославијом. У вези питања Косова и Метохије Ђерђа оцјењује: Неоспорно је, да и најдалековидији руководиоци овдје болују у извјесној мјери од великоалбанске болести, тј. од уверења да би им требало дати Космет"^[11]

Напомене

1. Извори: за СССР - Стенографске белешке, Законодавни рад Предсједништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије и Предсједништва Привремене народне скупштине ДФЈ (19. XI 1944 - 27. X 1945) стр. 361; за Пољску - Стенографске белешке, Друго ванредно заседање Народне скупштине ФНРЈ (I сазив), (2. III - 1. IV 1946), стр. 829; за Чехословачку - Стенографске белешке, Прво редовно заседање Савезног већа и Већа народа (I сазив), (15. V - 20. VII 1946), стр. 823; за Албанију - Исто, стр. 1132; за Бугарску - Стенографске белешке, седнице Президијума Народне скупштине ФНРЈ (I и II сазив), (4. II 1946 - 9. л 1953), стр. 99; за Румунију - Исто, стр. 98; за Мађарску - Исто. стр. 105.

2. Стенографске белешке Народне скупштине ФНРЈ, Прво редовно заседање Савезног већа и Већа народа, 15. маја - 20. јул 1946, Предлог закона о Уговору о пријатељству и узајамној помоћи између ФНРЈ и НР Албаније, стр. 1132.

3. "Службени лист ФНРЈ", број 106, од 31. XII 1946.

4. Савезни секретаријат за спољне послове, правна служба, Нота југословенске владе албанској влади од 11. XI 1949, бр. 420458.

5. Осмо редовно заседање Савезног већа и Већа народа Народне скупштине ФНРЈ 26-28. XII 1949, Стенографске белешке. стр. 308.

6. Архив ЦК СКЈ, IX - 8 - IV 110.

7. Исто.

8. Архив ЦК СКЈ, IX - 8 - IV 110

9. Исто.

10. Исто.

11. Исто.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | Преводи | О Албанији | Библиографија | Линкови
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт