|
|
 |
 |
 |
 |
|
|
Др Слободан Зечевић, БеоградЗаједничко у народној религији Шиптара и суседних Јужних СловенаИзвор: зборник "Рад XIV конгреса Савеза фолклориста Југославије (у Призрену 1967)", Београд 1974.
Заједнички услови живота, стални додир и непосредни суседски односи етничких група које се језички и пореклом разликују, као резултат имају стварање сличних па и истих појава духовног живота. Међу таквим појавама, народна веровања заузимају значајно место. До овакве симбиозе у међуетничким односима несумњиво долази са више разлога. По себи се разуме да слична материјална база рађа и сличну надградњу. Но и поред ове основне чињенице има још и других значајних фактора. У овом ће се саопштењу узети у разматрање само три најважнија. Та су три фактора у највећој мери допринела формирању извесних појава у народној религији Шиптара и суседних словенских народа: Срба, Црногораца и Македонаца. Њихова народна религија је скоро истоветна, пошто потиче из заједничке словенске баштине или староседелаца затечених у новим балканским стаништима. Према томе, субстрат би био веома значајан фактор. Лингвистичка истраживања су утврдила да шиптарски језик припада сатем групи индоевропских језика у коју спадају и балто-словенско-ирански језици. То значи да су далеки преци данашњих Арбанаса и Јужних Словена у празаједници живели у суседству са живим међусобним контактима. Други слој субстрата био би палеобалканско становништво, из чије су културе дошљаци свакако упили извесне количине. Затим би дошао трако-илирски па хелено-римски слој. Из ових су се слојева у народну религију обе етничке групе свакако инфилтрирала извесна схватања и карактеристике менталитета старог становништва. Други снажан фактор би била културна радијација једне групе другој током веома живих и дуготрајних међусобних односа. Следећи и новији фактор било би заједничко усвајање неких оријенталних религиозних представа које су се у народну религију пресликале било из хришћанства или из ислама, па су се синкретизовале са већ затеченим представама. Ако се пође од субстрата, доћи ће се до најстаријих слојева у верским представама, заједничких целом људском роду. То би било обожавање природних појава или елемената (ватре, воде, земље итд.) која вероватно потичу из субстрата. У стратиграфски млађим слојевима долази до одуховљивања и персонификације тих појава, обожавање животиња или растиња, најудаљенијег претка. Такав развој, од анимистичких, манистичких и тотемистичких култова, констатован је у целом свету. Као и словенски Перун, шиптарски старински бог Перенди, на пример, припада породици европских богова громовника. Одмах пада у очи сличност назива и идентична функција. Ако се томе дода да се литавски бог громовник називао Перкунас, онда ће то бити индикација на заједничко порекло бога громовника у целој европској групи сатем језика. У даљем развоју, дошло је до паганско-хришћанске симбиозе овога божанства, па је свети Илија на себе преузео функцију старог громовника. У средњој Албанији се на пример веровало да он громовима гађа кушедру (аждају).[1] Слично су веровали и Словени: мислили су да громовник својим стрелицама гађа ђаволе. Шиптари скопске околине сматрали су светог Илију свецем са два лица: Азрети Алија и свети Илија.[2] И многа друга паганска божанства оставила су дубоког трага у народној религији Словена и Шиптара. Са доста трагова архаичних веровања на обе стране се празновао Божић и Бадњак, који су као каснији хришћански празници заменили празник рођења старинског бога сунца. Трагови култа Велике Мајке, моћног матрилинеарног праисторијског божанства, засведочени су на обе стране. Један од многих трагова субстрата била би и фаталистичка веровања у судбинске богиње. У нас се оне називају суђенице, суђаје, наречници, ориснице и разним другим именима. Идентична се бића у Шиптара називају мире (од грчког моира), фате (од латинског фатум), док се у северној Арбанији називају оре.[3] На обе су се стране ова митска бића замишљала као три младе и лепе жене које приликом рођења одређују новорођенчету судбину за цео живот. При томе је реч најмлађе од њих била пресудна. Таква су бића познавали сви индоевропски народи, па је сигурно да и вера у њих потиче из субстрата. Позната су била и друга митска бића која су представљала порођајне демоне. То су бабице за које се у Срба веровало да нападају породиљу и дете у интервалу од 40 дана по порођају. Зато су и Шиптари пазили да породиља и дете у том периоду не напуштају кућу. Рођење, свадба и смрт су најважнији моменти у људском битисању на земљи, па су се стога око њих груписали многи обичаји који уствари представљају скуп верско-мађијских ритуала као спољна манифестација старинских веровања. Сигурно је да многи од тих обичаја потичу из верских представа субстрата, пошто су познати и многим другим народима. Довољно је набројати само нека од њих: сродство по млеку, шишано кумство, отмицу или куповину девојке, заштиту невесте велом, мађијања за плодност у свадбеном ритуалу, начин прелаза преко прага или обилажење огњишта приликом увођења невесте у нови домаћи култ, гостинску обљубу, мртвачку свадбу, тужбалице, гребање лица и сечење косе у знак жалости, просипање воде приликом смрти, бацање земље у гроб, Харонов новчић, даћу или тачно утврђени циклус давања подушја.[4] Има још доста веровања која су заједничка широј групи народа, због чега и она потичу из субстрата. То би било веровање у бесмртност душе, која се у Елбасану замишљала у облику лептира. Вера у загробни живот би такође била једна од заједничких црта у народној религији. Заједничка вера је и у сретне и несретне дане као и да важније послове треба отпочињати док месец расте. Веровање у вештице, виле-заштитнице јунака, кућну змију или апотропајска својства белог лука, придружују се осталим примерима. Преношење земље о врату ради утврђивања граница имања, заједничко је Македонцима и Шиптарима у Скопској котлини. Тамо се такође верује да земља стоји на води, вода на риби а риба на волу. Ако се во макне, земља се тресе. Као заштиту од града, овде су обе народности износиле пред кућу оштре металне предмете. Ако дуго пада киша, веровало се да је негде закопано ванбрачно дете и да ће град или киша падати све дотле, док не ископа дете. Чума је такође код обе народности персонифицирана а сматрало се да она људе удара под мишку а да своју моћ носи у тиквици.[5] Легенда о зидању Скадра, чији је мотив познат многим народима, сведочи да је и у нас и у Шиптара некада било познато жртвовање људи грађевини, што се касније на обе стране ублажило клањем жртвене животиње у темељима зграде. Празновање 1 марта као првог дана пролећа кога Шиптари у Скопљу називају "Дета Верес", заједничко је не само Словенима и Шиптарима, већ и многим другим европским народима.[6] Мисли се да је словенског порекла вера у вампире, пошто су речи vurkollбk или lugбt словенског порекла. Као и у нас и у Шиптара се веровало да вампир долази својој удовици, па чак да са њом и после смрти може имати деце. На обе се стране сматрало да вукодлаци имају извесну улогу при помрачењу небеских тела. Зато су Малисори пуцали у правцу месеца када се помрачује, са сврхом да одагнају митска бића која то проузрокују. Ископавање и спаљивање вампира у оба случаја се вршило на сличан начин и са истим циљем. Ако се томе дода да се представа вампира на обе стране спојила са својствима ваздушних духова, може се лепо пратити степен културне радијације једне етничке групе другој. Слава, коју су познавали католички северни Арбанаси, такође би била један од примера.[7] Иако новији, утицаји хришћанства или ислама ипак су оставили видног трага у народној религији Словена и Шиптара. Кадкад су се ти утицаји само изменили или су се у новом плашту накалемили на старија веровања а кадкад су поједина веровања директан плод туђег утицаја. Појава преношења функције паганских митских бића или празника на хришћанске или муслиманске свеце, већ је дотакнута у претходном излагању. Овде још треба поменути свету Петку или хришћанску Богородицу као наследнике паганских божанстава плодности, лепоте и материнства. Празновање Ђурђевдана и неких других празника који имају прехришћанско порекло, само је под новим именом продужило функције старих празника. Шиптари у околини Скопља су о Ђурђевдану приређивали велико весеље и пуцали из пушака. Тада су обављали и ритуално љуљање. Ради стимулирања плодности, стоку су ударали тополовим гранчицама. Рано ујутру су обављали ритуално купање а децу су умивали водом у којој су преноћиле љуске од црвених јаја. У четвртак пред Ђурђевдан не би радили у пољу.[8] Утицај Ислама се надовезао и на нека старија митска бића. Везивање змаја са Мухамедом веома је занимљив пример оваквих веровања. Према казивању Марка Миљанова, Шиптари су свог чувеног Јунака Суљ Камиша називали Перо Пророково. Јунак је свој надимак вероватно добио у вези са веровањем словенске традиције у змајско порекло гласовитих јунака: "Када је летио Мухамед пало му је перо златно и од тога је Суљо; по томе се и зове Камиш. Неки говоре здухач је, у кошуљу се родио."[9] Очигледно је да је змај замењен Мухамедом који се, у овом случају, везао за старија народна веровања која немају ничег заједничког са исламом. Према исламу, Мухамед је човек као и други, па зато не може да лети, којом би приликом од њега отпадала пера. То је очигледно змај за кога се у народној традицији сматрало да када лети од њега отпадају варнице у облику крљушти — змајеве отресотине. То потврђује и други део поменутог веровања. У нашој народној религији, здухач је исто што и змај. Веровање у опасну моћ злих очију, иако је постојало и раније? доласком Турака се обновило, појачало и разгранало новим и многобројним варијантама. За одбрану од злих очију су се употребљавали познати оријентални методи. То су разне амајлије, записи и бајања. Од злих се очију бранило и тетуажом.[10] Многобројна су култна места која су заједничка словенском и шиптарском становништву. Везана су за бивша заједничка народна светилишта а свака их страна везује за своје светитеље. На пример, у околини Призрена постоји "Сузијев камен" који је шупаљ и кога подједнако поштују Срби и Арбанаси. Срби су сматрали да је то остатак цркве светог Пантелејмона, док су Шиптари сматрали да је камен дело Сузија Челебија, муслиманског чудотворца, писца и дервиша из XVI века. Камен је предмет ходочашћа једних и других а сматрало се да је нарочито корисно тамо отићи петком. Тамо се одлазило и на дан летњег светог Николе, шест недеља по Ђурђевдану и на светог Илију. Ко би дошао да затражи помоћ од овог светилишта, обилазио би камен три пута, палио свећу и провлачио се кроз отвор камена. Ово се радило из више побуда: да би се постигло исцељење, да би се спречила болест, ради лечења стерилитета, ради одржања деце, ради остварења успешног брака, ради доказивања кривице или невиности. Поред свеће приносила се и жртва. Дуалитет муслиманског и хришћанског свеца у вези са овим култним местом, свакако је interpretatio christiana или islamica неких старијих веровања у чудотворну моћ поменутог камена а извођење паганског ритуала истовремено са исламским или хришћанским, указује на каснији религијски синкретизам.[11] У селу Патишкој у Скопској котлини, постојао је један гроб за кога су Македонци сматрали да је гроб светог Николе а Шиптари да је гроб Хајдар Бабе. Једна Шиптарка је тамо стално палила свеће, себи за душу.[12] Католички северни Арбанаси су поштовали манастир Дајбабе код Титограда, где су доводили болеснике ради исцељења.[13] Од других култних места треба поменути веома развијено веровање у чудотворну моћ неких извора и других вода, где су се давали мотиви и обављало ритуално купање или умивање. Набрајање заједничких веровања Шиптара и суседних јужнословенских народа тешко да може да се исцрпе. Али то није ни потребно, пошто су досадашњи примери довољна и убедљива илустрација да су заједничка веровања многобројна и да потичу из разних слојева заједничког живота. Ово саопштење треба да буде само почетак једнога темељнијег рада који би исцрпно навео сва заједничка и специфична веровања, одредио их просторно и временски а у генетском смислу дао одговарајућу синтезу. Напомене1 Екрем Чабеј, Живот и обичаји Арбанаса, "Књига о Балкану I", Београд 1936, стр. 315. 2 Мил. С. Филиповић, Обичаји и веровања у Скопској Котлини, "Српски етнографски зборник" LIV, Београд 1939, стр. 403 3 Слободан Зечевић, Одређивање судбине при рођењу у Јужних Словена, "Народно стваралаштво 15—16", Београд 1965, стр. 1221 4 Екрем Чабеј, ор. cit., стр. 311 5 Мил. С. Филиповић, ор. cit., стр. 343, 509, 511, 521 6 Марика Хаџи Пецова, Први дани пролећа у македонским обичајима, "Рад конгреса фолклориста у Мостару и Требињу", Сарајево 1963, стр. 321. 7 Мил. С. Филиповић, Студије о слави, служби или крсном имену, "Зборник за друштвене науке Матице српске 38", Нови Сад, 1964, стр. 51; Стеван Дучић, Живот и обичаји племена Куча, "Српски етнографски зборник" ХLVIII, Београд 1931, стр. 129, 243, 245 8 Мил. С. Филиповић, Обичаји и веровања у Скопској Котлини, стр. 396, 399 9 Марко Миљанов, Живот и обичаји Арбанаса, "Српски писци", Београд, стр. 191 10 Стеван Дучић, ор. cit., 312 11 Ђурђица Петровић, Народни мит о Сузију, "Зборник на народни живот и обичаје ЈАЗУ" 40, Загреб 1962, стр. 405-407 12 Мил. С. Филиповић, Обичаји и веровања у Скопској Котлини, стр. 514 13 Стеван Дучић, op. cit., 518 |
