Projekat Rastko / Projekti Rastko - Skadar / Shkoder

Благоје Марковић

Мартиновићи у Враки

Гласник етнографског музеја на Цетињу, II књига, 1962, Цетиње

Мартиновићи у Бајицама причају да имају своје рођаке у "Фраки код Скадра" и у Бару,^[1] који потичу од Јована, сина Мартинова од прве жене.^[2] У Враки има двије гране, једна у Старом Боричу, а друга у Младом Боричу. Први су досељени око 1750, са дужим задржавањем у Зети, а други око 1800, са краћим задржавањем у Каменици, код Хумског блата. По казивању обје гране су од Батрића Мартинова.

Мартиновићи из Младог Борича читуљом доказују да им је родоначелник Батрић Мартинов^[3] и до њега набрајају девет пасова. Наводе да им је узрок исељавања "глат и убиство с неке касније препирке о потурицама". Предак Саво их је довео у Каменицу, а Лазо у Раш, на тло Враке. У Рашу су били чифчије Шабан-бега Бушата из Скадра.

Лазо је имао седам синова. Из Раша су купили имања у Младом Боричу, прво три рала у "Цигана", па сто пет у Мет. Хота и Аџи Мифтара и тамо су се населили. Уз кућу подигли су чардак, грађен три године од тесаника. Усљед множења подигли су нове куће, тако да је овдје 1934. било 9 домова, са 120 чељади, који су посједовали више стотина рала њива и ливада, осим поља и шуме. Тада се осам домова иселило из Враке, а један је прешао у Стари Борич у коме је и данас. Њихово огромно имање закупио је потомак Шабан-бега, Суљчо-бег Бушат.

Кућа Мартиновића била је једна од најугледнијих у Враки, позната у Скадру и свој Малесији. У њој је било коначиште путника "све три вјере" и сједиште команде Зетског одреда балканског рата. Овај род држао је благајну цркве у Враки и имао је истакнутих људи. Један од њих, Паво, био је одборник за грађење школске зграде 1906. и члан првог школског одбора српске школе у Враки 1909.^[4] Он је био у ово доба и представник на "Царском умиру" између Врачана и Мухаџерима код паше, консула и вјерских старјешина у Скадру. Његов рођак Тодор био је један од тројице врачких делегата по питању Враке у Београду 1934, пред њено двотрећинско расељење. У процесу арбанизације школе и цркве, промјене презимена и забране матерњег језика, он је "17 пута" хапшен и интерниран.

По исељењу Мартиновићи су колонизирани у Метохији, у двије групе, у Геџи и Љубижди. У току рата били су се већином повратили у Враку, гдје су их кумови, побратими и пријатељи Малисори добро примили. Послије ослобођења вратили су се на своја имања у Метохији. Од њих сада има 32 дома, са преко 300 чланова, на линији Пећ–Геџа–Ораховац–Љубижда.

Друга грана Мартиновића у Враки је из Старог Борича. Ако је Јован Мартинов имао потомства у Враки, оно је од њега, јер других Мартиновића овдје није било. Њих је било свега четири дома, од којих су се два иселили 1934. у Метохију, од којих данас има пет породица и живе уз остале Мартиновиће. Они у Враки су изгледа на изумирању по мушкој линији.

Обје ове гране се међусобно рођакају, не жене се између себе и славе св. Николу, умјесто раније св. Јована. Они су се убијали са Керићима,^[5] католичким братством у близини Враке, и потурченим Алуновићима из Штоја, досељени из Бјелица^[6] преко Зете^[7] послије 1878. године.

Са Мартиновићима у Враки рођакали су се Раичевићи, од којих је једна породица сад у Метохији, а друга код Вељег брда у Пиперима. Ови су раније славили св. Јована, а данас св. Николу. У Бару има једанаест породица Мартиновића, који потичу од Мартина и славе. св. Јована. По њиховом казивању и улцињски Мартиновићи су из Бајица.

Фусноте

1 Ј. Ердељановић, Стара Црна Гора, 323.

2 Ј. Ердељановић, наведени рад, 341.

3 Читуља је својина Коља (Николе) П. Мартиновића, Бијело Поље код Пећи.

4 По подацима Алексе Бојовића, учитеља у Враки од 1909–1912.

5 А. Јовићевић. Ријечка нахија у Црној Гори (Насеља, VII. 543. 569).

6 Ј. Ердељановић, наведени рад, 61.

7 А. Јовићевић, Зета и Љешкопоље (Насеља, 23, 505, 506).