Srpski jezik u Londonu

Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU) obratila se, sredinom septembra 2002. godine, gospođa Slavica Ivanović Eliot (Elliot), prevodilac iz Londona, povodom nesporazuma koji je imala s gospodinom Henrijem Pavlovičem, direktorom Instituta za lingviste u Londonu. SANU, kao jedan od 14 osnivača Odbora za standardizaciju srpskog jezika, ustupila je Odboru dopis iz Londona s molbom da na njega odgovori. Evo najpre sadržaja pomenutog dopisa:

Sržni deo dopisa gospođe Slavice Ivanović Eliot tiče se statusa ćirilice u srpskom jeziku (srpskom jezičkom standardu), o kojem se Odbor dosad četiri puta izjašnjavao (triput 2001. godine – odlukama br. 17, 18 i 20, te jedanput 2002. godine – Odlukom br. 26). Te odluke objavljene su u časopisu Jezik danas, Novi Sad, Matica srpska, i to: Odluka br. 17 u br. V/13, 2001, str. 28–32; potonje dve, br. 18 i br. 20, u istom broju, br. V/14, 2001, str. 24–25 i str. 29–30, a poslednja odluka, br. 26, u br. VI/15, 2002, str. 43–44. Sve te odluke dostaviće se gospođi Pavlović Eliot i elektronskom i klasičnom poštom, s tim što će im se pridodati dva upozorenja Udruženja za zaљtitu ćirilice srpskog jezika iz Novog Sada, takođe objavljena u časopisu Jezik danas, br. V/14, str. 31, i br. VI/15, str. 44–45.

Raspravljajući još jednom o azbučnoj problematici Odborova Komisija za odnose s javnošću i rešavanje neodložnih pitanja (Kom. br. 7), koja obavlja poslove Odbora između njegovih godišnjih sednica, rešila je da se o toj problematici još jednom izjasni, ovog puta petom, jubilarnom, odlukom Odbora o istoj temi, Odlukom br. 28.

Trudeći se, kao i uvek, da svoje odluke uputi i domaćoj i stranoj javnosti, naučnoj, kulturnoj i političkoj, ali i posebno zainteresovanim pojedincima, kao mišljenja, preporuke, reagovanja, stavove, zaključke ili ispravke, Odbor se drži onih načela koja su naznačena u poslednjem, izdvojenom, pasusu svoje prve odluke, Odluke br. 1 (Jezik danas, br. II/5, 1998, str. 7–8):

«Suprotno nekim očekivanjima koja polaze od drukčijih pretpostavki, standardizacijom se ništa ne zabranjuje niti ukida, a još se manje 'spaljuje' ono što postoji u ljudskim glavama i njihovim jezičkim tvorevinama, zapamćenim u knjigama, časopisima i novinama, na celuloidnim trakama, disketama i kompaktnim diskovima. Njome se samo utvrđuje odgovarajući raspored jezičkih jedinica u javnoj upotrebi, osobito onoj kojoj se pridružuju pridevi zvanična, službena (upotreba jezika). Zabranama bi se mogli postizati slabiji učinci nego argumentovanim preporukama, jer ogrešenje o jezičke norme, za razliku od kršenja zakonskih, ne povlači sankcije. Međutim, osobe koje se odlikuju poznavanjem i poštovanjem jezičkih normi mogle bi, u boljim društvenim prilikama, sticati više javnog ugleda i drugih pogodnosti, kao, uostalom, i drugde, naročito u razvijenijem svetu.»

Ta načela ne spadaju u dobrovoljno samoograničenje, nego izviru iz komunikacijske stvarnosti u matičnim zemljama srpskog jezika, u Srbiji, Crnoj Gori i Srpskoj, koje su se, nakon raspada bivše SFRJ i građanskog rata vođenog u njoj, našle u dvema državnim zajednicama s međunarodnim priznanjem, u Srbiji i Crnoj Gori (1992–2002. g. SR Jugoslaviji) i Bosni i Hercegovini. Ni u tim zemljama – a kamoli izvan njih, u starim i novim dijasporama – položaj srpskog jezika i njegovog matičnog pisma nije podjednako određen i uređen. Na primer, u trima (četirima) ustavima koji se bave srpskim jezikom (SRJ, RSb, RCG i RSp), još važećim, i dvama jezičko-azbučnim zakonima (postojećim samo u RSb i RSp), spominju se dva pisma srpskog jezika, ćirilica i latinica, s prednošću ćirilice, svugde pa i u Crnoj Gori, gde se ona navodi pre latinice, ali se u članu 9, stav 2, Ustava RCG kaže – «Ravnopravno je ćiriličko i latiničko pismo», dok Odluka br. 17 Odbora za standardizaciju, s propratnim pismom Narodnoj skupštini Republike Srbije, svedoči o tome da je i u Skupštini APV ispoljena težnja k ravnopravnosti dvaju pisama, čije bi ozvaničenje, i po mišljenju stručnih ljudi u Odboru i po mišljenju širih intelektualnih krugova, doprinosilo legalizovanom odumiranju izvornog, primarnog pisma srpskog jezika.

Po našem mišljenju, korisnicima nijednog pisma na ovom svetu ne treba pripisivati nikakav zloćudni nacionalizam, a kamoli ultranacionalizam. Mada je latinica interkontinentalno pismo i praktično jedino pismo u narodima i državama triju kontinenata (Severna Amerika, Južna Amerika i Australija), činjenica je da u Aziji i u Africi ima (mnoštvo) pisama kojima se služi samo po jedan narod, dok u Evropi koegzistiraju tri pisma, ćirilica, latinica i «helenica» (tj. grčko pismo, koje živi i na svakoj novčanici evropske valute, jer na svakoj od njih ispod latiničnog EURO stoji i grčko ΕΥΠΩ, čiji je izgovor evro). Iako se Odbor ne bavi futurologijom niti naučnom fantastikom, treba sa sigurnošću računati na to da će na svakoj novčanici evropske valute, kada u nju uđe koja od ćiriličkih država, stajati i ispis EVRO, koji će Rusi izgovarati jevro a mi, u skladu s Odlukom Odbora br. 21, i pisati i izgovarati – evro/evro. Zar su Grci sa svojim unikatnim pismom, kojem ne pridružuju latinicu, a kamoli da njome zamenjuju svoje višemilenijumsko nacionalno pismo, ultranacionalisti? Zar Evropska unija naseda grčkom ultranacionalizmu? Zar su Jevreji, koji su učinili živim i svoj drevni hebrejski jezik i njegovo unikatno pismo, takođe ultranacionalisti? Zar se korisnicima srpskog jezika sme pripisivati ultranacionalizam zato što svoje drevno pismo, zajedno s još nekim slovenskim narodima istočnoga kulturnog kruga, žele sačuvati kao uporište svog identiteta, kontinuiteta i integriteta, da po strani ostavimo ono što se ponekad naziva narodnim suverenitetom? – To su pitanja koja možemo postaviti svakome bez ikakvog zazora.

Za svako pismo, pa i za ćirilicu, važi ono divljenje koje je prema pismu uopšte iskazao utemeljitelj srpskoga književnog jezika Vuk Karadžić: Što su gođ ljudi na ovome svijetu izmislili, ništa se ne može isporediti s p i s- m o m. Prijatelju ili znancu svome, koji je na daleko preko bijelog svijeta, poslati misli svoje na komadu artije; čitati, što su drugi pisali prije dvije iljade godina, i napisati, da mogu drugi poslije nekoliko iljada godina čitati; to je nauka, koja um ljucki gotovo prevazilazi, i moglo bi se reći, da je onaj, koji je prvi nju izmislio, bio više Bog, nego čovek. Pismo je otvorilo put umu ljuckome, da se približi k Bogu po mogućstvu svome (V. Karadžić, Prvi Srpski Bukvar, U Beču, u štampariji Jermenskog namastira, 1827, str. 1).

Vuk Karadžić nije mogao ni sanjati golemu moć pisma u naše doba, u doba elektronike i informatike, kompjutera i Interneta, koji otvaraju put neslućenom razvoju ljudske pismenosti, ali i jezičke i azbučne raznolikosti, neugrozive neophodnom potrebom globalizacije. Ako se ta potreba mora zadovoljavati, a mora, engleski jezik ima i imaće u tome najvažniju ulogu, jer je on postao stvarni esperanto, lingua franca savremenog sveta, globalnog sela. I izvorni nosioci tog jezika, ne samo zbog bontona, imaju sve razloge da se potrude oko razumevanja ništa manje potrebe za tim da čovečanstvo, kao Božji dar, (o)čuva svoju mnogolikost i raznolikost.

Premda ni u samom Odboru za standardizaciju srpskog jezika nisu ujednačena mišljenja o dvoazbučnosti srpskog jezika – jer ima i mišljenja da je i moguće i potrebno obnoviti punu, ćiriličku, jednoazbučnost srpskog jezika, pošto latinicu, kao pomoćno ili dodatno pismo, ponegde neophodnu, ionako svako zna i mora znati – svi njegovi članovi zastupaju mišljenje o primarnosti ćirilice u našem jeziku i o potrebi za tim da se ona očuva u svim vidovima javnog života.

Što se pak tiče Instituta za lingviste u Londonu, na kojem se pohađaju kursevi i polažu ispiti iz srpskog jezika, iza kojih slede odgovarajući dokumenti kojima se svedoči o znanju tog jezika, – neophodno je, po našem mišljenju, zahtevati i poznavanje ćiriličkog pisma. To nije nikakav nacionalizam, nego realna kulturna i komunikacijska potreba svih onih koji imaju svedočanstvo o znanju tog jezika.

Drugi je, prvenstveno domaći, problem sadašnje stanje javnog života, koje je takvo, i u Srbiji i u Crnoj Gori (u Srpskoj zasad nije!), da bi se na mnogim njegovim područjima moglo govoriti o tome da je latinica preuzela ulogu primarnog pisma. U bivšoj SFRJ, od samog njenog nastanka (1945. g. – pod nazivom FNRJ, važećem do 1963), latinicu je podupirala vladajuća komunistička ideologija, a sada je, čini se, podupire odsutnost jednoznačne ideologije i prisutnost starih i novih predrasuda, mondijalističkih, globalističkih i drugih. Stoga nije čudo da su te predrasude dospele i u Institut za lingviste u Londonu, čiji direktor, ako je prevod dela njegovog članka precizan, korisnicima ćirilice pripisuje «ultranacionalističke» sklonosti. Malo je reći da je to netačno, neopravdano i nepravedno. Ko god bio čelnik tog Instituta, šta god on lično mislio i kakve god administrativne probleme imao, mi ne verujemo da njegovo mišljenje može biti saobraženo s preovlađujućim naučnim pogledima na problematiku pisama u svetskim razmerama i s kulturnom politikom koja se vodi u Velikoj Britaniji, uglednom članu EU. Osim toga, ne verujemo da su administrativni problemi tako složeni da se zbog njih zaobilaze stvarne komunikacijske prilike u srpskoj jezičkoj kulturi, u koju se niko ne može valjano uputiti bez dobrog poznavanja njenoga ćiriličkog pisma.

* * *

Odbor za standardizaciju srpskog jezika voleo bi da njegova stanovišta budu dostupna Henriju Pavloviču, čije prezime ukazuje na to da on potiče s istočnog krila Evrope, našeg kontinenta, u čije jedinstvo želimo verovati, podrazumevajući da ono otelotvoruje – jedinstvo s razlikama, koje u Evropi i nisu toliko velike koliko jesu u Aziji i Africi. Odbor očekuje da će gospođa Slavica Ivanović Eliot upoznati Institut za lingviste u Londonu sa stanovištima Odbora. Mi se iskreno nadamo da će direktor Instituta za lingviste u Londonu i njegovi saradnici slavisti razumeti kako očuvanje ćirilice srpskog jezika nije svedočanstvo o netolerantnosti jezičke zajednice koja se njome služi. I da će razumeti kako je i sam žrtva jezičkih i kulturnih predrasuda, kojih, naravno, ima i u govornoj zajednici srpskog jezika i u kulturnoj zajednici onih evropskih naroda čije je izvorno pismo ćirilica.

Jedna od predrasuda koja se širi i na prostoru bivše Jugoslavije i izvan njega jeste i ta da se definitivno raspala ona jezička zajednica koja je donedavna priznavala (i) naziv srpskohrvatski (jezik). To, naravno, nije tačno. Međutim, tačno jeste da se mnogo lakše raspadaju politički sistemi, državne i međudržavne zajednice nego jezičke zajednice. Tačno je da je poljuljana vera u vrednost jezičkog zajedništva na «bivšem» srpskohrvatskom jezičkom prostoru, čemu su doprineli i domaći i strani politički činioci. Ako je na tom prostoru preovladala simbolička, tj. nazivna trojezičnost (srpsko-hrvatsko-bošnjačka), to ne znači da je iščezla komunikacijska jednojezičnost u svemu bitnome, koja osigurava sporazumevanje bez prevodilaca. Tu jezičku zajednicu bitno ne ugrožava ni njena dvoazbučnost, koja je preživela slom bivše SFRJ, ali samo na njenom istoku i u onom delu njenog središta koji se naziva Republikom Srpskom (The Republic of Serbland). Ta dvoazbučnost, kao i multietničnost, dobro je očuvana u istočnom delu bivše SFR Jugoslavije, što se za njen zapadni deo teško može reći. To su činjenice koje se mogu prevideti, ali se ne mogu ukinuti.

Svestan svoje ograničene moći i u zemlji/zemljama srpskog jezika i u inostranstvu, Odbor za standardizaciju srpskog jezika ne gubi nadu u moć reči, premda mu je jasno da reči proizvode i istine i neistine, i znanja i predrasude. Pa ipak, reči prvenstveno služe, barem u boljim vremenima, razumevanju među ljudima i narodima, uz pomoć prevodilaca ili bez njih.

Odluka je usvojena na petoj sednici Komisije za odnose s javnošću i rešavanje neodložnih pitanja, koja je održana 22. oktobra 2002. godine.

// Projekat Rastko / Filologija i lingvistika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]