Promena pismaNovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoEnglish
Projekat RastkoLingvistika i filologija
TIA Janus

ОДБОР ЗА СТАНДАРДИЗАЦИЈУ
СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Комисија за односе с јавношћу и решавање

неодложних питања

Ком. бр. 7, 24. октобар 2002. г.

Одлука бр. 28

Београд, Ђуре Јакшића 9

Телефони: 183-175, 181-383, 635-590

Телефакси: 183-175, 182-825

 

Српски језик у Лондону

Српској академији наука и уметности (САНУ) обратила се, средином септембра 2002. године, госпођа Славица Ивановић Елиот (Elliot), преводилац из Лондона, поводом неспоразума који је имала с господином Хенријем Павловичем, директором Института за лингвисте у Лондону. САНУ, као један од 14 оснивача Одбора за стандардизацију српског језика, уступила је Одбору допис из Лондона с молбом да на њега одговори. Ево најпре садржаја поменутог дописа:

Драги сународњаци,

Пошто сте ви угледна установа која успоставља стандард, молим вас да ми помогнете у решавању веома важне дилеме.

Ја живим у Лондону и тренутно се бавим превођењем, углавном усменим и претежно у правном систему.

Скоро сам имала расправу писменим путем са господином Хенријем Павловичем, председавајућем на Институту за лингвисте у Лондону. Он је објавио чланак у коме истиче следеће:

«Дуго времена Институт за лингвисте нудио је испите за српскохрватски језик. Институт сада поставља посебне испите за српски и хрватски (јер су разлике довољно велике и даље се повећавају), али не и за босански ... Још увек постоји један проблем за Институт а то је да ли да испит за српски језик буде увек на ћирилици (што би задовољило ултранационалисте али би изазвало жалост код 'толерантне заједнице' Срба) или да буде и на ћирилици и на латиници, с тим што би то знатно допринело повећању наших административних проблема.»

Чињеница је да је Институт за лингвисте у Великој Британији виђен као установа која поставља стандард за језике и језичке квалификације.

Полагањем испита за званичног судског преводиоца у овом Институту не само да се добија звање него то звање гарантује и одређени стандард. Ја сам написала господину Павловичу једно опширно писмо и између осталога поставила сам му питање ко је он да одреди да ли је српски језик на ћирилици или не и да ли квалификовани преводиоци који не умеју да читају и пишу ћирилицу заслужују звање преводиоца. Такође сам нагласила да, по мом мишљењу, брисањем ћирилице аутоматски се брише један део идентитета српске нације.

Нажалост, ја сам само једна обична бивша учитељица, тако да господин Павлович не уважава моје мишљење. Да ли бисте ви могли да ми препоручите званичан документ који би потврдио (или оповргао) моје мишљење о званичном писму српског језика?

Била бих вам много захвална ако бисте ми изнели ваш званичан став путем електронске поште. Да ли је званично писмо српског језика ћирилица или је српски језик заснован на оба писма? Да ли ви, као водећа установа која брине за стандарде српског језика и културе, одобравате став господина Павловича и слажете ли се с тим да испит за српски језик мора да буде на ћирилици?

С поштовањем

Славица Ивановић Елиот (Elliot)

Сржни део дописа госпође Славице Ивановић Елиот тиче се статуса ћирилице у српском језику (српском језичком стандарду), о којем се Одбор досад четири пута изјашњавао (трипут 2001. године – одлукама бр. 17, 18 и 20, те једанпут 2002. године – Одлуком бр. 26). Те одлуке објављене су у часопису Језик данас, Нови Сад, Матица српска, и то: Одлука бр. 17 у бр. V/13, 2001, стр. 28–32; потоње две, бр. 18 и бр. 20, у истом броју, бр. V/14, 2001, стр. 24–25 и стр. 29–30, а последња одлука, бр. 26, у бр. VI/15, 2002, стр. 43–44. Све те одлуке доставиће се госпођи Павловић Елиот и електронском и класичном поштом, с тим што ће им се придодати два упозорења Удружења за заштиту ћирилице српског језика из Новог Сада, такође објављена у часопису Језик данас, бр. V/14, стр. 31, и бр. VI/15, стр. 44–45.

Расправљајући још једном о азбучној проблематици Одборова Комисија за односе с јавношћу и решавање неодложних питања (Ком. бр. 7), која обавља послове Одбора између његових годишњих седница, решила је да се о тој проблематици још једном изјасни, овог пута петом, јубиларном, одлуком Одбора о истој теми, Одлуком бр. 28.

Трудећи се, као и увек, да своје одлуке упути и домаћој и страној јавности, научној, културној и политичкој, али и посебно заинтересованим појединцима, као мишљења, препоруке, реаговања, ставове, закључке или исправке, Одбор се држи оних начела која су назначена у последњем, издвојеном, пасусу своје прве одлуке, Одлуке бр. 1 (Језик данас, бр. II/5, 1998, стр. 7–8):

«Супротно неким очекивањима која полазе од друкчијих претпоставки, стандардизацијом се ништа не забрањује нити укида, а још се мање 'спаљује' оно што постоји у људским главама и њиховим језичким творевинама, запамћеним у књигама, часописима и новинама, на целулоидним тракама, дискетама и компактним дисковима. Њоме се само утврђује одговарајући распоред језичких јединица у јавној употреби, особито оној којој се придружују придеви званична, службена (употреба језика). Забранама би се могли постизати слабији учинци него аргументованим препорукама, јер огрешење о језичке норме, за разлику од кршења законских, не повлачи санкције. Међутим, особе које се одликују познавањем и поштовањем језичких норми могле би, у бољим друштвеним приликама, стицати више јавног угледа и других погодности, као, уосталом, и другде, нарочито у развијенијем свету.»

Та начела не спадају у добровољно самоограничење, него извиру из комуникацијске стварности у матичним земљама српског језика, у Србији, Црној Гори и Српској, које су се, након распада бивше СФРЈ и грађанског рата вођеног у њој, нашле у двема државним заједницама с међународним признањем, у Србији и Црној Гори (1992–2002. г. СР Југославији) и Босни и Херцеговини. Ни у тим земљама – а камоли изван њих, у старим и новим дијаспорама – положај српског језика и његовог матичног писма није подједнако одређен и уређен. На пример, у трима (четирима) уставима који се баве српским језиком (СРЈ, РСб, РЦГ и РСп), још важећим, и двама језичко-азбучним законима (постојећим само у РСб и РСп), спомињу се два писма српског језика, ћирилица и латиница, с предношћу ћирилице, свугде па и у Црној Гори, где се она наводи пре латинице, али се у члану 9, став 2, Устава РЦГ каже – «Равноправно је ћириличко и латиничко писмо», док Одлука бр. 17 Одбора за стандардизацију, с пропратним писмом Народној скупштини Републике Србије, сведочи о томе да је и у Скупштини АПВ испољена тежња к равноправности двају писама, чије би озваничење, и по мишљењу стручних људи у Одбору и по мишљењу ширих интелектуалних кругова, доприносило легализованом одумирању изворног, примарног писма српског језика.

По нашем мишљењу, корисницима ниједног писма на овом свету не треба приписивати никакав злоћудни национализам, а камоли ултранационализам. Мада је латиница интерконтинентално писмо и практично једино писмо у народима и државама трију континената (Северна Америка, Јужна Америка и Аустралија), чињеница је да у Азији и у Африци има (мноштво) писама којима се служи само по један народ, док у Европи коегзистирају три писма, ћирилица, латиница и «хеленица» (тј. грчко писмо, које живи и на свакој новчаници европске валуте, јер на свакој од њих испод латиничног EURO стоји и грчко ΕΥΠΩ, χији је изговор евро). Иако се Одбор не бави футурологијом нити научном фантастиком, треба са сигурношћу рачунати на то да ће на свакој новчаници европске валуте, када у њу уђе која од ћириличких држава, стајати и испис ЕВРО, који ће Руси изговарати јевро а ми, у складу с Одлуком Одбора бр. 21, и писати и изговарати – евро/evro. Зар су Грци са својим уникатним писмом, којем не придружују латиницу, а камоли да њоме замењују своје вишемиленијумско национално писмо, ултранационалисти? Зар Европска унија наседа грчком ултранационализму? Зар су Јевреји, који су учинили живим и свој древни хебрејски језик и његово уникатно писмо, такође ултранационалисти? Зар се корисницима српског језика сме приписивати ултранационализам зато што своје древно писмо, заједно с још неким словенским народима источнога културног круга, желе сачувати као упориште свог идентитета, континуитета и интегритета, да по страни оставимо оно што се понекад назива народним суверенитетом? – То су питања која можемо поставити свакоме без икаквог зазора.

За свако писмо, па и за ћирилицу, важи оно дивљење које је према писму уопште исказао утемељитељ српскога књижевног језика Вук Караџић: Што су гођ људи на овоме свијету измислили, ништа се не може испоредити с п и с- м о м. Пријатељу или знанцу своме, који је на далеко преко бијелог свијета, послати мисли своје на комаду артије; читати, што су други писали прије двије иљаде година, и написати, да могу други послије неколико иљада година читати; то је наука, која ум љуцки готово превазилази, и могло би се рећи, да је онај, који је први њу измислио, био више Бог, него човек. Писмо је отворило пут уму љуцкоме, да се приближи к Богу по могућству своме (В. Караџић, Први Српски Буквар, У Бечу, у штампарији Јерменског намастира, 1827, стр. 1).

Вук Караџић није могао ни сањати голему моћ писма у наше доба, у доба електронике и информатике, компјутера и Интернета, који отварају пут неслућеном развоју људске писмености, али и језичке и азбучне разноликости, неугрозиве неопходном потребом глобализације. Ако се та потреба мора задовољавати, а мора, енглески језик има и имаће у томе најважнију улогу, јер је он постао стварни есперанто, lingua franca савременог света, глобалног села. И изворни носиоци тог језика, не само због бонтона, имају све разлоге да се потруде око разумевања ништа мање потребе за тим да човечанство, као Божји дар, (о)чува своју многоликост и разноликост.

Премда ни у самом Одбору за стандардизацију српског језика нису уједначена мишљења о двоазбучности српског језика – јер има и мишљења да је и могуће и потребно обновити пуну, ћириличку, једноазбучност српског језика, пошто латиницу, као помоћно или додатно писмо, понегде неопходну, ионако свако зна и мора знати – сви његови чланови заступају мишљење о примарности ћирилице у нашем језику и о потреби за тим да се она очува у свим видовима јавног живота.

Што се пак тиче Института за лингвисте у Лондону, на којем се похађају курсеви и полажу испити из српског језика, иза којих следе одговарајући документи којима се сведочи о знању тог језика, – неопходно је, по нашем мишљењу, захтевати и познавање ћириличког писма. То није никакав национализам, него реална културна и комуникацијска потреба свих оних који имају сведочанство о знању тог језика.

Други је, првенствено домаћи, проблем садашње стање јавног живота, које је такво, и у Србији и у Црној Гори (у Српској засад није!), да би се на многим његовим подручјима могло говорити о томе да је латиница преузела улогу примарног писма. У бившој СФРЈ, од самог њеног настанка (1945. г. – под називом ФНРЈ, важећем до 1963), латиницу је подупирала владајућа комунистичка идеологија, а сада је, чини се, подупире одсутност једнозначне идеологије и присутност старих и нових предрасуда, мондијалистичких, глобалистичких и других. Стога није чудо да су те предрасуде доспеле и у Институт за лингвисте у Лондону, чији директор, ако је превод дела његовог чланка прецизан, корисницима ћирилице приписује «ултранационалистичке» склоности. Мало је рећи да је то нетачно, неоправдано и неправедно. Ко год био челник тог Института, шта год он лично мислио и какве год административне проблеме имао, ми не верујемо да његово мишљење може бити саображено с преовлађујућим научним погледима на проблематику писама у светским размерама и с културном политиком која се води у Великој Британији, угледном члану ЕУ. Осим тога, не верујемо да су административни проблеми тако сложени да се због њих заобилазе стварне комуникацијске прилике у српској језичкој култури, у коју се нико не може ваљано упутити без доброг познавања њенога ћириличког писма.

* * *

Одбор за стандардизацију српског језика волео би да његова становишта буду доступна Хенрију Павловичу, чије презиме указује на то да он потиче с источног крила Европе, нашег континента, у чије јединство желимо веровати, подразумевајући да оно отелотворује – јединство с разликама, које у Европи и нису толико велике колико јесу у Азији и Африци. Одбор очекује да ће госпођа Славица Ивановић Елиот упознати Институт за лингвисте у Лондону са становиштима Одбора. Ми се искрено надамо да ће директор Института за лингвисте у Лондону и његови сарадници слависти разумети како очување ћирилице српског језика није сведочанство о нетолерантности језичке заједнице која се њоме служи. И да ће разумети како је и сам жртва језичких и културних предрасуда, којих, наравно, има и у говорној заједници српског језика и у културној заједници оних европских народа чије је изворно писмо ћирилица.

Једна од предрасуда која се шири и на простору бивше Југославије и изван њега јесте и та да се дефинитивно распала она језичка заједница која је донедавна признавала (и) назив српскохрватски (језик). То, наравно, није тачно. Међутим, тачно јесте да се много лакше распадају политички системи, државне и међудржавне заједнице него језичке заједнице. Тачно је да је пољуљана вера у вредност језичког заједништва на «бившем» српскохрватском језичком простору, чему су допринели и домаћи и страни политички чиниоци. Ако је на том простору преовладала симболичка, тј. називна тројезичност (српско-хрватско-бошњачка), то не значи да је ишчезла комуникацијска једнојезичност у свему битноме, која осигурава споразумевање без преводилаца. Ту језичку заједницу битно не угрожава ни њена двоазбучност, која је преживела слом бивше СФРЈ, али само на њеном истоку и у оном делу њеног средишта који се назива Републиком Српском (The Republic of Serbland). Та двоазбучност, као и мултиетничност, добро је очувана у источном делу бивше СФР Југославије, што се за њен западни део тешко може рећи. То су чињенице које се могу превидети, али се не могу укинути.

Свестан своје ограничене моћи и у земљи/земљама српског језика и у иностранству, Одбор за стандардизацију српског језика не губи наду у моћ речи, премда му је јасно да речи производе и истине и неистине, и знања и предрасуде. Па ипак, речи првенствено служе, барем у бољим временима, разумевању међу људима и народима, уз помоћ преводилаца или без њих.

Одлука је усвојена на петој седници Комисије за односе с јавношћу и решавање неодложних питања, која је одржана 22. октобра 2002. године.


// Пројекат Растко / Лингвистика и филологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]