Викенд са Маријом Броз

Зоран Стефановић. Словенски Орфеј и друге драме, издавач "Знак Сагите", Београд 1995.

Пише: Иван Вуковић

Зоран Стефановић, двадесетпетогодишњи постдипломац на позоришној академији у Новом Саду, јавности је познат као један од аутора телевизијске серије "Јанусово лице историје", писац неколико приповедака и већег броја чланака објављених по разним часописима, и као сценариста стрипа сачињеног према прози Милорада Павића. О њему ће се више чути кад из штампе изађу и два његова краћа романа.

По Аристотелу?

Драме садржане у књизи о којој ово говорим Стефановић је написао за време свог школовања иа београдској драмској академији. Оно што при њиховом читању најпре упада у очи јесте велико језичко мајсторство њиховог писца. Стефановић пише сочним, разиграним српским језиком, коме посебан шарм даје спој старинске лексике и синтаксе, и модерних, шатровачких београдских израза. То има за последицу да нам ликови делују ближим него што би то био иначе случај, радња бива растерећена крутости што је намећу препознатљиве идеје, а целина драме добија емотивни набој који јој омогућава да испуни улогу коју јој је још Аристотел приписао.

Можда највећа вредност Стефановићевих комада лежи у великој лакоћи са којом се њихове радње на различитим нивоима развијају: они напросто клизе и неодољиво нас вуку за собом. Претпостављам да ће се овај утисак појачати када драме током времена буду престале да у нама изазивају непотребне асоцијације на блиске нам догађаје, и сачувају универзалну поруку коју у себи носе.

Ради бољег увида, ево неколико речи о садржају две од њих. Прва, "Викенд са Маријом Броз, игроказ за мртворођене", написана је пре пет година. Бави се смешном и несрећном судбином српског рода а дешава се, где би друго, у лудници. Само пазите, Стефановић је прави мајстор за размрдавање општих места. Ако вам од овога што ћете о драми чути нешто буде звучало познато, видећете да у књизи, када је узмете у руке, све савршено функционише. Све баналности припадају неизбежној штурости приказивања, а не самом делу. Дакле, у душевној болници укрстили су се путеви Песника, Данила и Марије, која уображава да је ванбрачна ћерка покојног президента. Песник, најздравији од здравих, рекло би се, прави је кјеркегоровски песник-очајник који живи у истини, у лудници. Побегавши од "нормалног" породичног живота, нашао је склониште у ваљевском казамату. Његове циничне опаске дају нам да наслутимо сав бол који носи у себи, сву тежину знања које поседује. Преобраћајући се у Арлекина, он организује представе у којима нам се приказује Маријина породица – свекрва која је мрзи (бивши комуниста и денунцијант, сада хришћански верник), сестра која се мота око Маријиног мужа; ваздан пијани и слаби муж Раде, који безуспешно покушава да своју жену врати кући. Представе наносе велики бол Марији, но болна је сама истина коју песник показује, мада, мора се признати, он то не чини без извесног садизма.

"Словене не држимо у паклу, за њих смо предвидели стварност"

"Словенски Орфеј", Стефановићева драма извођена у Македонији, на врло занимљив начин освежава прастару тему. Реч је о сукобу словенског бога и староседеоца Балкана, распусног Диониса, који поседује мудрост и смиреност истинског хедонисте, и хистеричног милитаристе Аполона, незрелог и педерастог, који носи своч сат на руци. Између њих уметнуо се Орфеј, Аполонов жбир, који жуди за обоготворењем, а своју жељу мисли да оствари увођењем реда па ваздан проблематичном Балкану. Но, кад буде дошао по Еуридику и представио се "Ја сам Обреј, Словен из Тракије", Дионис, преобучен у Хада, рећи ће му кључну ствар: "Словене не држимо у паклу, за њих смо предвидели стварност".

Мада би се на основу реченог можда могло помислити, Стефановић не спада међу "постмодернисте". Од наших поборника овог правца он се разликује по томе што су његова дела снажна и жива. Од постмодернизма уопште, он се одваја тиме што се искрено и са страшћу бави непролазним темама и што општа места за њега нису пуки подстицај за хладну вивисекцију и бескрвну комбинаторику. Он осећа да одустајање од реализма у књижевности не значи и потпуно одбацивање реалистичког погледа на свет. Поред ироније, у његовим делима налазимо и горчину која скрива хуманизам и потребу за ванвременским моралним начелима. Најзад, Стефановић се од пос-модерниста (није словна грешка!), разликује и по томе што је талентован за књижевност.

• Главна страна • Словенски Орфеј - позоришна драма • Словенски Орфеј - радио-драма•
• Хронологија • Рецензије • Библиографија, театрографија... • Документи •
• О Орфеју у миту и уметности • Линкови • Пројекат Растко • Српско позориште и драма•