Slobodan Ivkov: 60 godina stripa u Srbiji

Slobodan Ivkov: 60 godina stripa u Srbiji

Ilustracija i strip

ili ilustracija ilustracije

Pripadam onima koji smatraju da je strip proistekao iz ilustracije. Ovo valja odmah naglasiti pošto ima i onih koji smatraju da je strip oblast primenjene umetnosti nastala nezavisno i mnogo ranije od ilustracije. Oni kao glavni argument imaju pojednostavljenu definiciju stripa koja ga određuje kao niz crteža u sekvencama.

Prećutkujući svesno ili iz neznanja punu i preciznu definiciju koja bi strip odredila kao medijum vezan za štamparske tehnologije i umnožavanje, u ovu granu primenjene umetnosti manji ili veći laici svrstavali su pećinske crteže iz Altamire, zatim sukcesivne motive sa egipatskih papirusa (indikativna i često pominjana je takvim sukcesivnim motivima isklesana takozvana "Narmerova palata" iz 3100. g. p. n. e.), sumersku ukrasnu ploču sa harfe nađenu u Uru, antičku grnčariju ukrašenu povezani, uglavnom mitološkim motivima, zatim što bliže našem vremenu, to hronološki preciznije određene artefakte kao što je Trajanovo osvajanje Dakije isklesano na Trajanovom stubu (106 - 113 g. n. e.). ili još svežije, tapiserija iz Bajeva (1073 - 1083 g. n. e.) koja u nizovima izvezenih figura prikazuje invaziju Viljema Osvajača na Englesku. Postoji čitavo mnoštvo ovakvih primera. Pomenuću još samo jedan noviji, po mnogim elementima najbliži savremeno protumačenom stripu. To je neimenovani, a u 13. vek datirani deo nekakvog rukopisa na latinskom. O žiteljima svetaca na freskama i ikonama da i ne govorimo.

Kažem, slabijim poznavaocima jezika stripa pomenuta dela mogu se činiti stripovima, ali ona to nisu. Da bih odredio strip, približiću se pomalo ilustraciji. A evo i zašto. Valja prvo utvrditi šta je ilustracija. Ja nju posmatram u užem i širem kontekstu. Uže uzeto, ilustracija je samo vizuelno tumačenje pored nje štampanog teksta. Dakle, najneposrednije je vezana za literaturu i štampu. Šire posmatrano, ilustracija je vizuelno tumačenje situacije i odnosa kreatora sa okruženjem i stava prema njemu. Ovakvo vizuelno tumačenje vidim kao odnos prema intimi (mikrosvet), manjoj grupi ljudi (mezosvet) i globalnom okruženju (makrosvet). Ovde se gubi vezanost za tekst, zamagljuje pojam ilustracije, pa iako sam sklon prvom pomenutom užem tumačenju ilustracije, smatram da se ovakvih proširivanja pojma medijuma ne treba plašiti. Tekst postoji i na mikro, mezo i na makro planu. Tekst može, ali ne mora da postoji kao inicijalna kapisla za nastanak dela, nije conditio sine qua non, odnosno uslov bez koga se ne može stvoriti ilustracija. Na primer, auto može opaziti prosjaka u kontejneru sa otpacima. Došavši kući, on može nacrtati crtež koji je posledica konkretnih socijalnih uslova, odnosno vremenskim i prostornim koordinatama jasno određene situacije, ali ova ilustracija stanja ne mora biti propraćena specijalno angažovanim tekstom, a još manje mora biti štampana.

Hodajući dalje ovim putem koji je prilično nesiguran za one koji vole jasna razgraničenja, razrađujući temu, dolazimo do toga da je, sad uže posmatrano, i fotografija uz tekst - ilustracija. Šire, bilo koja fotografija i bez teksta je po tome ilustracija. Elem, dovedena do kraja, da je nazovem, teza o širem kontekstu glasi: "Svako dvodimenzionalno izvedeno delo je ilustracija". Sad, intimnog stanja ili socijalnog sunovrata, svejedno je.

I karikaturisti, naše kolege, tu mogu da se prepoznaju. Ako je karikatura, neposredno vezana za sadržaj teksta, ilustracija, tada je zasebna, bez propratnog sloga i novinskog okruženja, u tom širem tumačenju ilustracija situacije, stava i manje ili više lične poruke.

Ukratko: strip, ilustracija, karikatura i fotografija su međusobno, sa stanovišta uopštavanja i definisanja, mnogo čvršće povezani nego što se to uvek ima u vidu i naznačeni međuodnos može biti predmet detaljnijeg izučavanja drugom prilikom.

Nas sada samo interesuje interakcija stripa i ilustracije i zadržaću se na užoj definiciji, dakle na vezanosti stripa i ilustracije za medijum štampe i za tekst. Po svemu prethodnom, ona ranija navedena ostvarenja iz dalje i bliže istorije, pre pronalaska štampe i umnožavanja, odmah postaju izvori stripa, ali više nisu stripovi, već nešto drugo. Nazovimo ih jednostavno pretečama, ili još bolje "protostripovima". Sada se, za ljubitelje regala i fioka u umetnosti, lakše diše, a činjenice prizemljuju, lakše utvrđuju i dodiruju. Teorija "devete umetnosti" je za ovo već stvorila hronologiju; čak tačno utvrdila kada, koji ilustrator i gde je poče oda koristi jezik stripa.

Nema prirodnije veze ilustracije i teksta od one u stripu. Strip je, iako često osporavan, veća ilustracija od klasično shvaćene ilustracije. Strip je najlepša i najočiglednija sinteza vizuelnog i narativnog. Vizuelno, čak i u nedostatku teksta, autor pripoveda, a kada je prisutan, tekst nadopunjuje crtež. Ovo jedinstvo, dobro izbalansirano, jedan je od vrhunaca ilustracije.

Sve je počeo Švajcarac Rudolf Tepfer koji je svoju prvu priču u slikama "Dr Faust" 1827. radio pod Hogartovim uticajem. Nizovi neposredno povezanih crteža ilustrovali su tekst koji se nalazi ispod njih.

Gistav Dore je 1854. ilustrujući Rablea takođe položio jedan od temelja stripa. On je bio saradnik Vilhelma Buša, pesnika, književnika i grafičara koji je 1865. objavio možda prvi, "moderan" strip "Maks i Moric". Francuz Žorž Kolomb (pseudonim Kristof), 1889. objavio je parodiju na Vernov "Put oko sveta za 80 dana".

Neke kolege teoretičari ove autore ne smatraju "pravim" strip autorima jer pojam štampe i ilustracije vezuju za još uži pojam, za dnevne novine i rotaciju. Velika zavisnost od sadržaja teksta, mala periodičnost i pojavljivanje ad hoc (dakle, ne u serijama) odvajaju ove teoretičare od stripa, a pomenute autore svrstavaju u ilustratore. Po njima, prvi put autor stripa je opet ilustrator - Ričard F. Autkolt koji je 1896. u američkom dnevniku "Svet Njujorka" objavio prvi put "Žutog dečaka".

Danas se strip razvio, ali i umnožio veze sa ilustracijom. Može se, pomalo socrealistički, reći da su veze - neraskidive. Ilustracija u najužem smislu koristi se za njegovo najavljivanje na naslovnim i unutrašnjim stranicama časopisa i albuma u kojima se objavljuje, a savremena ilustracija umnogome koristi dostignuća, crtačke tehnike, jezik i kadriranje stripa, kao i njegov način komunikacije sa čitaocem.

Strip je ilustracija teksta ili podrazumevajućeg neverbalnog narativnog sadržaja koji kreira stripar.

Strip, kao sinteza crteža i teksta, vizuelnog i narativnog, ilustruje tekst koji sadrži, a kada ga nema, vizuelno ga nadoknađuje, zamenjuje, nadgrađuje i postaje optička ilustracija postojeće i podrazumevajuće narativne potke.

Dakle, strip i ilustracija su jedno i isto.

Razlikuje ih samo ono što proističe iz njihove hijerarhije, a što bih sažeo u jednu svoju malu odrednicu: strip je uvek ilustracija, a ilustracija nije uvek strip. Pojam "ilustracija", pored stripa, u sebi, ako se protumači tako da se odnosi samo na dvodimenzionalne kreacije, sadrži i proizvode drugih grafičkih disciplina.

Oni su vezani i po horizontalnoj, a ne samo vertikalnoj rani. Odmah po početku objavljivanja stripova u časopisima i dnevnicima, te specijalizovanoj i nespecijalizovanoj periodici, ukazala se potreba da se oni nekako najave, odnosno da se čitaocima skrene pažnja na njih i da im se na što bolji način preporuče. To se činilo, i još uvek je tako, na nekoliko načina.

Prvo, s obzirom na sadržaj, strip-ilustracije delim prema:

stepenu zavisnosti od matičnog stripa na:
a) zavisne (neodvojive od stripa)
b) nezavisne (iz matičnog stripa koristi se samo lik, dok im je sadržaj i milje u kome se akteri kreću samostalan i prepušten mašti ilustratora koji u krajnjoj liniji i ne mora biti autor stripa)
stepenu učešća teksta u kompoziciji:
a) sa propratnim tekstom
b) bez propratnog teksta

Drugo, s obzirom na faktor vreme ilustracije delim na:

1) sinhronizovane (vremenski podudarne sa stripom)

a) samo jedna propratna

b) dve ili više propratnih

b1) štampane u grupi

b2) štampane na više stranica pojedinačno, ali u istoj svesci

2) nesinhronizovane (vremenski nepodudarne sa stripom i uglavnom služe kao najave novih dela)

a) samo jedna propratna

b) dve ili više propratnih

b1) štampane u grupi

sve su u jednoj svesci
izlaze sukcesivno u nekoliko svezaka

b2) štampane odvojeno

sve su u jednoj svesci
izlaze sukcesivno u nekoliko svezaka

Vremenski podudarne ilustracije se pojavljuju u istom izdanju u kome je i strip, dok vremenski nepodudarne prethode ostvarenju ili ga objavljuju sa informacijom zbog čega se prekida publikovanje i kada i kako će eventualno doći do njegovog nastavka. Nesinhronizovane se ne nalaze zajedno sa matičnim stripom. One mogu da budu u broju ispred, pre izlaska samog stripa, ili da se pojavljuju uzastopno u nekoliko brojeva, povećavajući tenziju i iščekivanje publike. Ako su u istom broju sa izvornikom, može se pojaviti samo jedna ilustracija (npr. naslovna stranica) ili više njih u istoj izdavačkoj jedinici (na samo jednoj stranici ili na više njih).

One se mogu nalaziti usamljene ili u grupi, iako su nesinhronizovane, samo što se to događa ili u jednom ili sukcesivno u nekoliko brojeva.

Treće, prema njihovom tvorcu delimo ih na:

1. autorske (autor stripa je i autor propratne ilustracije)

2. licencne (autor ilustracije ne mora biti i autor stripa; u ovom slučaju urednik obično bira crtača čiji "naslovnjaci" u proseku najbolje "prodaju" magazin)

Četvrto, uzevši u obzir mesto plasiranja ilustracije delim ih na:

1. ilustraciju u časopisu, koje se dalje dele na:

a) ilustracije na naslovnoj stranici

a1) dominantne

usamljene
u grupi (pored glavne najave, tu je i više sitnih kadrova ili tekstualnih najava ostalih stripova u svesci

b1) ravnopravne sa drugim (ima ih nekoliko podjednako značaja)

b) ilustracije na prve tri stranice tabaka

(obično idu uz impresum ili uz sadržaj)

c) ilustracije negde u borju

d) ilustracije na izlaznim stranicama

2. ilustracije van matičnog časopisa mogu biti

a) objavljene u drugom časopisu

a1) istog izdavača

specijalizovanom za strip
nespecijalizovanom za strip

a2) drugog izdavača

specijalizovanom za strip
nespecijalizovanom za strip

b) objavljene u drugom medijumu

b1) TV

b2) film

b3) video ... itd.

Peto, prema intenzitetu kampanje ilustracije ću podeliti na:

a) agresivne (naslovna stranica, cela jedna unutrašnja stranica, itd.)

b) diskretne (različit stepen informativnosti i diskretnosti)

Ni naše tržište nije ništa drugačije od inostranog. I ono podleže istim zakonitostima kao i svetsko. Već pojavu prvog "pravog" stripa kod nas pratila je, kako u uvodu rekosmo, odgovarajuća najava. Setimo se samo ilustracije koja je išla uz "Kravo nasledstvo" scenariste Vadima Kurganskog i crtača Đorđa Lobačeva iz "Panorame" 1935. Original je ko zna još kada nestao, ali smo reprodukciju iskopirali iz "Istorije jugoslovenskog stripa" i priložili je, zbog njene važnosti, na izložbu. Iza stakla posetioci će imati priliku da vide i originalnu najavu, naslovnu stranicu sveske "Mikijevog carstva", "Gospodar smrti", takođe Đorđa Lobačeva iz 1939. godine.

Što se evolucije tema kojima se ilustracije bave tiče, tu su stvari jasne i nema mnogo toga da se kaže. S obzirom na njenu osnovnu funkciju, sasvim je logično da je pratila razvoj stripa i žanrovske pomake u okviru njega.

Najčešća i najefektnija upotreba ilustracije, još od uvođenja savremenog stripa u Srbiji, pa sve do danas, bila je baš ta: gromoglasna ekspresivna najava stripa na naslovnoj stranici časopisa, da bi se čitaoci i kupci privukli u što većem broju. Kompozicija je uvek podlegla zakonitostima obične ilustracije, ali je bila naglašene dinamike; naglašene u toliko većoj meri od proseka, "unutrašnjeg naboja" standardne ilustracije, da je ova njena "konfliktnost" vremenom postala i jedna od najvažnijih oblika koja je omogućila odvajanje ovakvih radova i njihovo grupisanje u podvrstu "stripske ilustracije" unutar korpusa ilustracije. Dinamika je danas neodvojiva od njene, najčešće čisto komercijalne, funkcije materijala koji prati strip, bilo na naslovnoj stranici, bilo smeštenoj negde drugde. Ona se većinom postiže na sledeće načine:

Jednostavnim smeštanjem glavnog lika u prednji plan (izdvojenog ili u grupi, cele figure ili samo dela, itd.). Primeri su Radičevićev "Tajanstveni vitez", Zarićev "Džems Bond"... Deo ovakvih ilustracija čini grupu izdvojenu po tome što se pozadina u blažoj ili radikalnijoj meri oneobičava ili izobličuje (Bosnićev "Čika Zabavni", Sredanovićev "Dikan", Tucićev "Vorloh"...). U ovom smislu, Tomićev lik "Zeleni zamorac" je bizaran, da bizarniji ne može biti. On naizgled ne radi ništa (ako pod "ništa" ne podrazumevamo stajanje na oblaku, pa još u kosmosu, pa još polugo...), osim što (Nama? Nekom drugom?) odmahuje uz prostodušne reči: "Zdravo! Živo!.
Jednostavnim konfliktom aktera (Atanacković, braća Ivanović, Miletić, Slavković, Stokić...)
Ubrzavanjem likova ili isticanjem epizoda u kojima postoji dinamika (uglavnom se koristi za jasno žanrovski izdiferencirana dela). Videti "Strašilo za osvetu? Bojana Kovačevića, "Le Temoin" Dragana Lazarevića...
Oneobičavanjem perspektive, tj. "smeštanjem" posmatrača na neobična mesta za gledanje (videti Kerčevu "Ket Klou", "Tunel" Branislava Hetcela desno...)
Smeštanjem pojedinačnih likova, detalja i predmeta u prvi plan (Lobačev "Gospodar smrti", Redžić, Savić, Janjetov, Cvetković "Pseudopopaj", Tomić "Zeleni zamorac"...). Ponekad se ovako pozicionira samo glavni lik, a ponekad još jedan ili više njih. Ako su dva, partner je obično drugi lik po važnosti u priči (Milić, Sredanović, Buin, Slavković, Mitrović....).
Kompozicionim konfrontiranjem lika (likova) u pokretu iz prednjeg plana sa, mimo logike, neuporedivo krupnijim licem u zadnjem planu (veoma često ženom). Ovaj, kao limun isceđen princip, usvojen još davnih tridesetih, i dan današnji prvo pada na pamet ilustratorima naslovnih stranica. Obratite pažnju na Stokićevog "Ninđu" (str. 261) ili Tovladijčevog, do tehničkog perfekcionizma dovedenog "Betmena" (str. 273), Slavkovićevog "Mandraka", Radovanovića... Mladi Vitković je stvar okrenuo naglavačke, princip doveo do krajnjih konsekvenci i iz osnova ga promenio. Kod njega je najvažniji najkrupniji prvi plan, a ne drugi. Na "Kauboju Džou" (str. 280), mi doduše, vidimo da nešto preti akterima iz, sada već prvog plana, a što nam zaklanja dve trećine vidika i što je podjednako masivno kao i lica i objekti koje smo navikli kod drugih da vidimo u drugom planu. Neki su i ustuknuli, samo, mi pojma nemamo zbog čega, jer ni blagog ponimatija nemamo ni šta bi moglo da bude. Priznajem, kao razmaženom čitaocu, nije mi lako kada spoznam da autor ne haje mnogo za mene, ali mi je drago što je ilustracija za strip "Kauboj Džo" u istoj meri bizarna kao i sam, inače sjajan strip. Sugestivnost autor, ponekad na priprost i primitivan, a ponekad na sofisticiran način postižu stavljanjem u opoziciju sa glavnim likom nekakvog čudovišta, neljudskog stvorenja, opasne životinje ili mitološkog bića (videti Vujadinovića, Milića, Ivanovića, Kerca, Vasiljevića, Tucića...).

U okviru stripske ilustracije u ovom smislu mogu se izvršiti i izvesne podele. Na primer, prema boju likova (na one sa jednim, dva ili više likova), prema stepenu dinamike (na statične i dinamične), prema vrsti i stepenu stilizacije (na realističke i groteskne), itd. Divne primere za različite stepene unošenja dinamike nalazimo kod Radeta Tovladijca. Koliko je statičan Betmen sa strane 272, toliko je dinamičan na str. 273. Ove klasifikacije uklapaju se u one sa početka teksta.

Malo je teže od analize komercijalne, raščlanjivati nekomercijalnu ilustraciju. Ona je ređa i teže podleže grupisanju. Artificijelnost, ali ne i po svaku cenu podilaženje ukusu najšire publike, uslovljava i originalnost, jedinstvenost. U ovom smislu sam izabrao i uvrstio i ilustracije koje prate stripove Željka Bjelice, Tibora Bade, Zlatka Ristića i Zorana Janjetova, neke objavljene, a neke ne.

Bilo kakve da su, ako se rade za naslovne strane, kreiraju se (Redžić) ili bez (Sredanović) zaglavlja. U ovom drugom slučaju zaglavlje je standardne veličine i oblika i ostavlja se, kao i kod najvećeg broja knjiških ilustracija namenjenih naslovnim stranicama, planirani prostor za logo. Sasvim je nevažno postoji li zaista naručilac ili ne. Izvesnim iščašenim oblikom larpurlartizma mogu se okarakterisati pokušaji u srpskoj ilustraciji kao što je, na primer Redžićevo ilustrovanje izmišljenog strip-časopisa "Trt-mrt comics". Svejedno je da li je ta ilustracija rad ilustracije realizovana zbog toga što u ovoj ekonomskoj situaciji ne postoji dovoljan broj specijalizovanih izdanja, ili je bio potreban alibi za artikulisanje jedne surove ideje i njeno institucionalizovanje, odnosno socijalizovanje (njeno činjenje socijalno prihvatljivom). Nađe se, na žalost ređe, još po koje ironično otklanjanje od konvencija "devete umetnosti". Na primer, Obrad Popović - Čo i Zoran Cvetković se sprdaju sa etabliranim autoritetima u stripu. Prvi sa Betmenom a drugi sa Popajem.

Jezik stripa i ilustracije često se prepliće. Jedno približavanje ova dva polja nalazimo kod Miletića i Koljanina. Naracija koja postoji u njihovim ilustracijama stripovske je prirode, ali ona sama po sebi nije dovoljna da bi one to i postale.

Jednom rečju, strip je proistekao iz ilustracije i njoj se neprestano vraća.