Ne bih ni nuli ćutnju oprostio
Književnost članova srpskog književnog kluba "Dimitrije Tirol" iz Temišvara
(ćirilična verzija)

Borko Ilin

Rođen 1975, Naćfala. Apsolvent Srpske teoretske gimnazije "Dositej Obradović" u Temišvaru; apsolvent novinarstva i engleskog jezika na Zapadnom Univerzitetu u Temišvaru.

---

Staza ponoćne grive

1.

Nežnost se prosula meni u lice
tiha i vlažna ko srna
jutro prosi ljubav krvareći na
preplašenoj zemlji
napolju prošlost veje gnevno crveno
gustim uspomenama podivljalog stiha
a lutalice štimuju srce za novu
beskonačnu idilu sa baksuzom
I bog se nehotice zakašljao

2.

U zalivu umornih ratnika
tamnicu moga kamenja
obleću beli orlovi zaborava
negde na severnim ostrvima
gde se košmar još uvek
ne nasleđuje
gde se mržnja još uvek
ne fotokopira

3.

Moje misli imaju šape
ko braća
Ćutim, znači postojiš
Ponavljaj za mnom. Tiho i
pokrij mi šalu
snegom svojih koraka
smešno moje lavče

4.

Poslednji put kad se probudih
kraj zarđalih priča
reči bivaše ludačke košulje
iz kojih je užas pomno virio
da ne probudi to strašno pseto
što napolju sudbine prodaje
i prostre se nazad u poeziju
ko u kasnu bolnicu...

5.

Kost i koža
krezubi stih
jedva reži svoj krezubi pakao
na kasne prolaznike
i sriče taj prokleti smeh
što ga u stih pretvara
i zavlači se u mračne kvartove
gde samo bogovi pijanče
dok ponoć na kolenima trune
neko zaboravlja da vino ima
najdužu kosu

6.

Pijani suton stidi se horizonta
kao svog pokislog tela
crven beži, stihom u zubima
da negde mirno poludi
iza senilnih bregova
izmoren rekama
i ljubavnicima u raskoraku

7.

Gajim jeseni pod besnim kaputom
odvratno ispijam reči u slepoj pesmi
a zarezi mi kaplju niz starost
ko godine niz bradu
dok ti trpiš moju prvu bajku
a povraća ti se od jutros

8.

Ne bih ni nuli ćutnju oprostio
ržući tamno u raskoraku
dokrajčio bih pesmu
da i mržnja i pesnici
mogu već i da dišu
za svaki urlik
po jedno sumnjivo slovo
a ja bih za svaku pesmu
po jednog od nas
razapeo

9.

A znao sam već od jutros
Ponoć je nemirna ko srna
Šuma se kiše stidi što joj
zamara pobesnelo telo vlažnim
jezicima praskozorja
Strah rije ko očima ne bi li
stigao već jednom kući
a ja mrtav pijan urlam iz sebe
da me neko otključa

10.

Prva vučja ljubav
odavno više ne veje
a selo su već napustili i pesnici
i pastiri
tvoje usne mirišu na smrt
strahovito sam umoran
i mislim da te volim

11.

Umoran od rose tvojih davnina
mudro ćutiš ponoć u nama...
plemenita kao vučica još uvek
pratiš nečujni san jelena...
i nisi ni slučajno zaboravila
smrznuti zvuk sećanja i
crveni ukus urlika
tvoja tuga gušća od slutnje
i dalje liči na spomenik

12.

Noći više nisu siročad
jer mi kamenje sniva okove
ja predivno lažem pišući pesme
koje me uvek dotuku do besnila
odavno se više ne mamim
na tu retku vrstu sumraka koji
cepa uginule naslove:
da je i duša
gusta ikona od mesa

13.

Duboko su mi ogluvele sede oči
od zalaska tvoga lika i samo
bolesnim stazama šapata slutim
dugokosu ikonu tvoje ćutnje
dok ti sablasno truješ poglede
pomahnitalih reči iz peščanika
prebila si pitanja ko marvu
i sekunda se razbi u smisao
a ja shvatih da si još uvek
hladnija od straha

14.

Uganula si urlike jablanova
i modre stihove ponora
umesto srca izrasla ti je džukela
oči ti se šire po jastuku ko aždaje
duša ti ostade u izlogu
a poslednje stranice osmeha tvog
jesu psovke
neću ni da se setim onog vulgarnog cveća
kada je tvoj plač bio
moje siromaštvo
kada si mi jedino ti bila
omiljena životinja

15.

Tvoje se ime razbilo pred zoru
u hiljade dolutalih krikova
prosula si po meni tajac divljine
iz tuđih i davnih zenica
ćutnja tesno dobija moj oblik
a ti ne umeš više ni bosa da budeš
bestraga s tim, ženo bez čopora...
umesto ljubavi izmislićemo
nešto moguće

16.

Izmišljajući samoću
tankim nervima slutnje
vuci su tvrdo pobegli
od mojih jevtinih sećanja...
to su samo uginule kiše stiha
u gluvom beskraju sekunde
i ne verujem čak ni tvojim
izujedanim snovima
da sam ikad tobom pokisao

17.

Ti ne umeš čak ni kraj jezera
da plačeš
a ja šamaram neke stare istine
ne bih li te lagao ko rečima
moje su pesme bedni plaćenici
što mi pred zoru kolju iluzije
a ti, ti ne umeš čak ni
da budeš kriva

18.

Svake noći izlazi iz jezera strašna dama i dahće mi vulgarne seobe želja. Uvek mi prstima pijanim od strasti raskopča san i tanko klizne u močvaru mojih misli. Blago mi slama umor sve dok ne omrazim spontani balet glagola. Ujutru me već ostarelog napušta i ostavlja da me na svetlosti dana siluju neke sisate reči. U sopstvenom krevetu.

19.

Niz dugonogu reč
neukrotivo klizi jutro uzalud
i senke se peške opijaju
čak se i gromovi plaše tvoje ćutnje
a ja uživo vrištim mokre snove
jednog pastuva koji nikada
ne sme biti ja

20.

Sačuvaću tajnu iz očiju
u tihom portretu iz osnovne
izgubiću negde pod košuljom
tajni izvor rumenih pogleda
ne verujem pesmama u kariranim svitanjima
jer stihovi lažu
ko neke lake ženske...

21.

Retko znam gde tuga greši
i sušim dušu ko bivolje meso
stotinama nesanica
psujem rastanak sa bogom
pojavu koju sam
mržnjom izmišljao

22.

Nikad ne ljubih greškom
strme prošlosti
dok ti sablasno otvaraš veče
ne bi li me progutalo ko jednu laž
konjske mi grive zavezuju godišnja doba

23.

Odavno prokockah svoje bedno ime
mrzim da bez veze grlim
krvave noćne padeže
neću da slažem paniku
crtajući strmo zeleno
čarobne misli jednog dangube
dok mi tvoje besno telo kasni
u jučerašnjoj pesmi...

---