Petr Malink
(1931)

Odgovor

Predigra u kaptolu

"Književnost Lužičkih Srba", izbor priredio Radoslav Bratić, tematski broj časopisa "Koraci", knjiga XIX, sveska 7—8, Kragujevac 1984.

PETR MALINK (1931). Počeo je kao pripovedač; objavio je roman Dve šake peska. Kasnije se posvetio drami. Ima značajnu ulogu u savremenom nacionalnom pozorišnom životu Lužičkih Srba. Velike zasluge ima i u sastavljanju i prevođenju pregleda lužičkosrpske književnosti po nemačkim časopisima i antologijama.

(U prijemnoj sobi biskupa; dan je; na zidu ogromna slika u ulju: Papa Pije X)

Okružni načelnik (star oko 60 godina; korektan, i u svom oblačenju; hladan; mali plemić, bivši saksonski oficir, sada pouzdani kraljevski službenik, (koji zna šta hoće i kako se treba probiti; čeka).

Biskup (ulazi; mali, ljubazni i veseli čovek; u odlučnim trenucima veoma drži do svog autoriteta).

Kapelan (prati biskupa; izgleda da je nemi sluga i biskupova desna ruka). Načelnik (ustaje i klanja se). Biskup: Želeo bih da kažem: dobrodošli u kaptol, gospodine načelniče.

Oprostite što ste čekali. Razumete: svakodnevni službeni poslovi, praznici se približavaju; za kratko vreme pisaćemo godina nula-deveta, a pastirska pisma pisaće se po celoj Zemlji. Razumete nas.

Načelnik: Vaša Ekselencijo gospodine biskupe...

Biskup: Ne, ne. Variatio delectat. Radujemo se što ste nam doneli malo promene. Ali molim vas, zašto da stojimo. Vi niste više mladi oficir, a i ja sam video Avrama. (Obojica sedaju).

Ah, da, tako, da. Jeste li dobro?

Načelnik: Vaša Ekselencijo dopustite...

Biskup: Jeste li zaista dobro? Ni za šta na svetu ne bi inače bio koristan razgovor.

Načelnik: Ja bih prešao in medias res. Naši okruzi se dodiruju. Nalog poveren Vašoj Ekselenciji je blaženost duša. Svetovne stvari ljudi spadaju pod našu odgovornost.

Biskup: Znate šta, načelniče: Vi ste Saksonska, mi smo Majsen.

Načelnik: Majsen leži usred Saksonske.

Biskup: Na šta se žalite?

Načelnik: Blizu manastira (stanuje jedan sveštenik-isposnik. Jedan buntovan čovek, koji svojim stihovima želi da opameti stanovništvo, fanatičan propovednik srpske propagande.

Biskup: Da li su takvi sudovi u kancelariji Vaše službe?

Načelnik: On podbunjuje narod, pojavljuje se samo na skupovima gde nema Nemaca, širi neistine...

Biskup: Krši li svetovne zakone?

Načelnik: Slovo zakona ne, ali duh svakako.

Biskup: Kapelane, donesite nama i gospodinu načelniku neko dobro osveženje.

Kapelan (odlazi).

Biskup: Kapelane!

Kapelan (vraća se).

Biskup: I zovnite gospodina seniora. Ako gospodinu senioru odgovara.

Kapelan (odlazi).

Biskup: U miru i još toliko vatre.

Načelnik: Zanesenjak skroz-naskroz.

Biskup: Gde je bio na službi?

Načelnik: Najpre je bio u diecezi, da se pokaže. Napokon u blizini Drezdena. Administrator. Tamo se suprotstavljao podizanju spomenika caru. Ta sredstva je trebalo—po njemu—upotrebiti u karitativne svrhe.

Biskup: (smeje se). Pa da, ružičasti pogledi. A inače? Znate šta, načelniče: tričarija. Da neka duhovna gospoda ponekad pokazuju izvestan... izvestan specijalni instinkt — to uopšte nije protiv dostojanstva njihovog staleža.

Načelnik: Najrđavija glasina. A tada, baš tada pogazio je dostojanstvo časnih gradskih otaca i sarađivao s mračnim elementima.

Biskup: Prošlost?

Načelnik: Zaista neobično. On pripada radikalnim krugovima koji osnivaju svoje saveze i izdaju knjižicu za knjižicom, a da nemaju uglednu izdavačku kuću. Iz dana u dan sugerišu pobožnim i miroljubivim seljacima borbeni duh i takozvanu nacionalnu vitalnost.

Biskup: Crvene veze?

Načelnik: N-n-e. Na žalost ne.

Biskup: Nego?

Načelnik: Stalno pridobijaju stanovništvo lepim rečima...

Biskup: To smo svakako već čuli.

Načelnik: Pre izvesnog vremena priredili su potpuno javno jednu izložbu i jedan takozvani koncert. S kojim ciljem? Da poseju sumnju u nemačkom Rajhu.

Biskup: Znate šta. Ja, ja, ja. Vaše pesme su ljupke i sveže — i sveže, načelniče.

Načelnik: Njegovo Veličanstvo car Vilhelm dobro je etiketirao besmislenost takvih poduhvata sa tri reči. Molim Vašu Ekselenciju, sa tri reči.

Kapelan (donosi goveđu čorbu i tanjire; javlja): Monsinjor.

Senior (ulazi).

Kapelan (raspoređuje tanjire).

Senior: Dobrodošli, gospodine načelniče!

Načelnik: Monsinjor!

Biskup: Treba nam Vaš savet, gospodine konfratore. Radi se o bivšem administratoru i tri reči nemačkog cara.

Kapelan (sipa goveću čorbu).

Načelnik: Još i to!

Biskup: Nemojte da odbijate našu čorbu! Ona duhu daje nove snage i smiruje živce. — Šta je rekao naš dragi car? — Monsinjor će Vam rado potvrditi: mora da bude vruća, vruća kao kipuća voda, načelniče, inače ne prija. — Šta je reklo njegovo Veličanstvo?

Načelnik: Upoznat sa tim nacionalističkim ispadima, Njegovo Veličanstvo je reklo: Još i to!

Biskup: (smeje se sa olakšanjem).

Načelnik: Dozvolite Vaša Ekselencijo, stvar ide još dalje. (Vadi neki dokument i pruža ga biskupu).

Biskup (čita): Bruku i sramotu doživelo je nemačko carstvo poslednjih nedelja. I "Gradske novine" nanele su sramotu nemačkoj kulturi. O miseri! Tri srpska lovca kreću u ubilački lov na šezdeset miliona Nemaca... O miseri. Gospodine konfratore... (pruža dokument senioru).

Senior (čita dalje)... i za kratko vreme — zaboga — odjeknuće sa uništavajućom silom i grmljavinom iz tri srpske trube: halali!

Biskup (senioru): Kako ocenjujete ovaj traktatić?

Senior: Isposnik je teško iskušani čovek, marljiv i pun častoljublja. Boluje od srca, nervozan je, malo koleričan. Kao sveštenik bez mane i odan. Izvrstan govornik, još od mladosti. To što je čitala Vaša Ekselencija, nije on savetovao kao sluga Crkve. Tu stvar ne moramo da primimo k znanju. Prevod nije uvek korektan.

Biskup: Znate šta, načelniče: prepustimo to zaboravu. Neka on ponekad i grdi, sasvim slobodno — to donosi olakšanje i čini njegovim čitaocima dobro, ako ih ima. — Carski spomenici u Saksonskoj stoje na čvrstom postolju? Je l' tako, vidite?

Načelnik: On je literata i sluga Crkve u jednoj ličnosti. Zato sam ovde.

Biskup (energično): Gospodine načelniče, mi ne želimo nikakve neprijatnosti u našoj diecezi. Znate šta: Majsen se ne nalazi u Saksonskoj.

Načelnik (gura tanjir).

Biskup (ljubazno): Ne prija Vam naša goveđa čorba?

Načelnik: Vaša Ekselencijo, monsinjore! Naši interesi nisu uvek isti. Ali u ovom slučaju državni rezon i kaptolski autoritet slažu se kao belanac i žumanac u jajetu. Pred carem i kraljem svi smo mi isti — kao pred Bogom.

Senior: Gospodine načelniče! Vreme Njegove Ekselencije je retko kao rosa u pustinji.

Biskup (umirujuće): Naše vreme dobijamo iz Božje ruke i koristimo ga za sreću i blaženstvo poverenih nam duša.

Načelnik (pruža biskupu jednu malu knjigu i ispisani papir): Vaša Ekselencijo.

Biskup (dodaje dalje senioru).

Senior (predaje oboje kapelanu).

Kapelan (čita ćutke i zaprepašćuje se).

Biskup: Glasno!

Senior: Glasno!

Kapelan (ne čita, vraća knjigu i papir načelniku).

Načelnik: Sluga je mrtav! (Prisutni se užasavaju).

Načelnik (smejući se glasno): Nek živi pesnik — Poslednji poetski elaborati Sluga je mrtav, nek živi pesnik. Sluga — to je duhovnik, sveštenik — sada je mrtav. Pesnik — to znači stihoklepac, srpski radikal, to znači pobuna. Očigledno je da se odrekao svoga sveštenstva: hvala lepo, skloniću vam se s očiju. I dalje, Vaša Ekselencijo: hteli ste da me gurnete u mrak, da me pokrijete mrtvačkim pokrovom. Čuvajte, monsinjore: teške okove skinuću s krila. U istom duhu, nedostojnog jednog sveštenika, pokazuje se on još od mladosti: Ispevaću pesmu, koja će mom narodu s pobedničkim slavljem otvoriti vrata ka slobodi.

Biskup: Dosta s tim!

Načelnik: Oprostite. Ja volim zaista lepu pesmu, i naš stari Gete krasi neke redove moje police. Ali okovi, pokrov, pobedničko slavlje, sloboda — to nije poezija, to je politika. Budimo ipak otvoreni, Ekselencijo: On ima publiku. Srbi i Nemci mu se dive, pa čak i u inostranstvu nailazi na pristalice. On vrši uticaj, koji nije ni u našem ni u Vašem pogledu. Njegovo veličanstvo car teži dalekosežnim spoljnopolitičkim ciljevima: novom poretku našeg kontinenta. Nemačka ne treba više da bude Venijamin. Ovom svetskom zadatku moraju se podrediti svi napori naše zemlje — pa i u Saksonskoj i Majsenu.

Biskup: Gospodine načelniče, imaćemo puno posla. Vaša služba dobiće odgovor.

Načelnik (brzo se podigao): Preporučujem se.

Kapelan (prati ga).

Biskup: Poezija je lepa stvar, politika nužnost. On ima pravo, gospodine konfratore: oboje u jednom izaziva odvratnost. Zašto ga niste bolje uzeli u zaštitu, Vašeg zemljaka i sabrata? (odlazi).

Kapelan (vraća se).

Senior: Hteo sam da mu pomognem. Razumeš me?

Kapelan (vrti glavom).

Senior: Čovek bez pomoći je kao slamka u buri.

Kapelan (ne reaguje).

Senior: To je on uvek rado činio — praćati se protiv bodila. — Razumeš me, momče?

Kapelan (okreće se brzo Senioru): Ali ko će mu pomoći?