Razvoj ustanka
Hafiz-pašin poraz iznenadio je Portu. I smelost i snaga ustanika pokazale su se veće nego što se tamo verovalo. Sad je tu upornost trebalo slomiti, i to pre nego što bi postala još više opasna. S toga već u septembru počeše pripreme za buduću veliku ofanzivu protiv Srbije. Čak jedan azijatski paša prebačen je u Rumeliju da učestvuje u borbama. Pre svog odlučnog koraka Porta je, da umiri Austriju, 10. oktobra ponudila njenog poslanika da bečki dvor utiče na ustanike, ali da im izjavi još sad: da posle toga nemaju više čemu da se nadaju ni od same Austrije. Ponuda je, dakle, imala jednu osetnu, iako čisto diplomatsku, žaoku prekora. Rumeliski vezir Ibrahim-paša dobi naređenje da napadne s juga, a bosanski valija, Sejidi Mustafa-paša, sa zapada. Šejhulislam izdao je fetvu, da bi bio veliki greh ne krenuti u rat protiv odmetnika i pomoći "nevoljnoj braći". Samo što je u Turskoj lakše bilo izdati zapovest nego je ostvariti. Zbog zime pripreme su išle sporo i neracionalno; finansiska sredstva Carevine bila su oskudna i neuredna; i teškoća je bilo ne samo zbog srpskog nego i radi drugih pitanja. Nameravana ofanziva otezala se mnogo i radi drugih mera koje je Porta obećavala preduzeti pre nego što pristupi toj krajnjoj.
Srbi su bili svesni posle Ivankovca da im pretstoji ozbiljna borba. Oni su s toga krajem novembra 1805. rešili na skupštini u malo pre toga oslobođenom Smederevu, da više ne plaćaju danak, nego da svoj novac upotrebe na ratnu spremu. Ipak, iz obzira prema savetima Rusije i Austrije, i po preporuci svog prijatelja kneza Ipsilantija, a i iz diplomatske potrebe da ne poruše sve mostove za sobom, oni su stalno uveravali da su odani sultanu i da njihov otpor nije uperen protiv zakonite vlasti. Tako su u svojim molbama pisali i u Carigrad. Nema sumnje, da je pored sve odlučnosti bilo kod ustanika i nešto straha, kada su čuli za velika turska spremanja, i da bi oni, ipak, voleli stvar svršiti nekako lepim, nego gaziti u borbu protiv daleko veće sile. S toga su oni i molili, i u Petrogradu i u Beču, da se Rusija i Austrija zauzmu kod Porte za njih i da, možda, jedna komisija sastavljena od turskih, ruskih i austriskih pretstavnika ispita uzroke metežima i nađe rešenja. U drugoj jednoj molbi, upućenoj ruskoj vladi, Srbi su molili rusku vojnu pomoć, u ljudstvu i topovima, i pod vođstvom jednog ruskog velikog kneza. Nekoliko pukova sa Srbima u zajednici stvorili bi od srpskog ustanka jedan veliki pokret i pravi ep i postigli bi nesumnjive uspehe.
Pokret u Srbiji nije mogao ostati bez uticaja i u ostalim našim krajevima. Karađorđe, obavijen mistikom, postao je veoma popularan u celom našem narodu. Rano su o njemu nastale legende i epske pesme. Za darovitog slepog guslara Filipa Višnjića, koji je i sam bio pesnik, priča se, da je, idući od Bosne sve do Skadra, raznosio pesme i širio glas o ustanku u Srbiji i njegovom vođu. S toga, i pored svih službenih smirivanja, na mnogo strana vri. Naročito u istočnoj Hercegovini. Od jeseni 1804. god. Nikšići, Pivljani, Drobnjaci, Gačari i Rudinjani stalno požuruju cetinjskog vladiku da počne stvar. U tom pravcu delovali su i razni izaslanici iz Srbije, koji su i usmeno i preko vođinskih pisama pozivali ostale sunarodnike da im se pridruže i počnu borbu s Turcima. Kad su Srbi zauzeli Užice i Karanovac i tako doprli do blizu Novog Pazara, odnosno stare Hercegovine, pokret je mogao uzeti više maha. U leto 1805. buknuo je doista ustanak u Drobnjaku i među Nikšićima. Nemamo, na žalost, mnogo pojedinosti o njemu, ali se zna, da je bio prilično zahvatio. Početkom oktobra bio je upućen protiv njih Sulejman Skopljak paša, jedan od najhrabrijih i najodlučnijih turskih zapovednika. On je uspeo da pobunu uguši i kolovođe kazni. U samom Drobnjaku obešeno je 18 lica.
Osetan preokret dogodio se u to vreme i u evropskom odnosu sila. Rusija i Austrija pretrpele su krajem 1805. god. težak poraz kod Austerlica u borbi s Napoleonom. Austrija je posle tog poraza bila potisnuta iz Nemačke, u kojoj je sve zamiralo iz straha od Francuza. Bečkoj vladi nije moglo biti svejedno da izgubi uticaj i na Balkanu. Na Porti se već počeo osećati izvestan francuski vetar i bečka vlada, ma koliko se trudila da ga oslabi, baš radi njega nije mogla da skroz napusti srpsko pitanje. Početkom 1806. god. poslata je u Beč jedna deputacija sa protom Matijom na čelu, a u isto vreme Srbi su ponovo molili sultana da ih ne napada, jer njihov ustanak nije nastao iz obesti i nepokornosti, nego od teškog zuluma. U Rusiji na srpsko se pitanje gledalo u ovaj mah s puno pažnje. Princ Čartoriski govorio je austriskom poslaniku otvoreno da Srbe ne treba napustiti, već zbog toga da se ometu Napoleonove spletke, i da im treba dati oružja, džebane i drugih potreba. Opasnost od Napoleonova uticaja uviđala se i u Beču. Po Požunskom Miru, zaključenom 14. (26.) decembra 1805. god. između Francuske i Austrije, bečka vlada morala je ustupiti Francuzima celu Dalmaciju s Bokom. Ovi su tako zakoračili na Balkan još neposrednije nego ranije i došli su u neposrednu blizinu Crne Gore i ostalih srpskih oblasti. Njihov uticaj na Srbe, pozitivan ili negativan, mogao se očekivati sa izvesnom sigurnošću. Bečka vlada nije htela da se zameri Porti uzimajući Srbe u otvorenu zaštitu, ali da ne bi odbila Srbe pristajala je, ipak, da posreduje za njih. To je izrično rečeno srpskoj deputaciji, ali im je ujedno odbijena vojnička pomoć, koju su naročito tražili. Bečka je vlada ipak pristala da uputi susednim pašama pisma, moleći ih da ne žure s neprijateljstvima, pošto bi se stvari mogle urediti na lep način. Sam car Franc obratio se pismom sultanu 28. februara (12. marta) nudeći svoje posredništvo. Ali te ponude nisu primljene. Austriski glas u Carigradu, isto kao i ruski, nailazio je u Carigradu, posle Austerlica, na mnogo manje obzira nego ranije. Na Porti se tražilo ni manje ni više nego da se Srbi pokore "s konopcem o vratu". Sultan je bio nezadovoljan tim posredovanjem; na dvoru se nalazilo da je to nepotrebno mešanje u turske unutrašnje stvari. Sultan Selim, odgovarajući caru, govorio je da je on za tri godine dao dosta dokaza o svojoj dobroj volji i strpljivosti, i da će sad njegova vojska dovesti stvari u red. Nije u tom pravcu bolje prošao ni sličan ruski korak. Turska je u isto vreme izjavila nadu francuskom pretstavniku, da Napoleon neće primiti pod svoju zaštitu srpske buntovnike, ako mu se ovi budu slučajno obratili. Napoleon je upotrebio tu priliku da iskali svoju ljutnju na Rusiju i da je u Carigradu pretstavi kao neprijatelja, koji pomaže Srbe s planom da bi što više oštetio Turke. U srpskom pitanju Napoleon je tada potpuno primao gledište Porte. Samom sultanu on je pisao 8. (20.) juna 1806., da protiv Srba treba upotrebiti "najače mere".
Da bi turski napad mogli dočekati što spremniji i na što boljim položajima Srbi su od početka 1806., pored svih molbi i pretstavki, počeli i sa vojničkim radnjama. Oni su uzeli Porez i osvojili Negotin na istoku; poseli su Paraćin, Ražanj, Aleksinac, Kruševac, a njihove čete prodrle su do Studenice na jednoj i u Toplicu na drugoj strani. U novoosvojenom Pomoravlju austriski kapetan Vuča Žikić, rodom iz Mavrova, koji se istakao već za Kočine Krajine, prešavši u Srbiju, podigao je čitav niz poljskih utvrđenja između Ražnja i Aleksinca, koja su dobila ime Deligrad.
Najteži položaj imala je 1806. god. Mačva. Turci su već krajem 1805. god. bili iskupili oko Drine preko 20.000 vojnika. Od početka 1806. god. učestali su turski napadi. Robljena su i paljena mnoga sela. Tako je pred Đurđev-dan upao Kulin kapetan u jadarsko selo Dobrić, pa je u njemu pobio 74 čoveka, a odveo na 300 glava roblja, većinom ženskog. S velikim naporom svojim i svojih ljudi otkupio je i oslobodio to roblje Ivo Knežević, knez bosanske Semberije. Od straha dosta ljudi beše klonulo duhom i priznalo rajaluk. Pojedini junački podvizi, kao Stojana Čupića i njegovih drugova u borbi na Salašu, nisu mogli mnogo izmeniti opšti položaj. Karađorđevi pozivi vladici Petru I, da se pridruži srbijanskom pokretu, ostali su uzaludni; pod ruskim pritiskom, a i iz lokalnih svojih interesa, vladika je u ovo vreme svu pažnju obratio Francuzima i njihovom posedanju Dalmacije i Boke. Snabdevanje Srba oružjem i municijom išlo je vrlo teško, jer se Austrija ustručavala da im to dotura makar posredno i krišom, da se ne bi zamerila Turcima. Jer ovi su joj i službeno prebacivali, da šalje Srbima ne samo džebanu i oružje, nego i topove, i oficire, pa čak i redovnu vojsku. Razumljivo je s toga, što se, i pored svih uspeha, među Srbima pomišljalo ponovo na to, da se traži pomirljiv izlaz. Po dogovoru sa starešinama uputio je Karađorđe 1. jula Petra Ička da na Porti pokuša sklopiti sporazum. Srbi su pristajali, da plaćaju danak otsekom, da prime carskog muhasila, a da se janjičari i zlikovci isteraju iz zemlje. Srbi bi branili zemlju i vršili u njoj, po sultanovim naredbama sve javne poslove. Srbi su se vratili na svoj minimalni program zaplašeni turskom silom koja se spremala na njih, a videći da ne samo Austrija nego ni Rusija neće da učine za njih ništa stvarnije i ništa vojnički neposrednije.
Ali pre nego što je Ičko stigao u Carigrad i počeo pregovore turska vojska je prešla u napadaj. I to sa tri strane: od Vidina, Niša i sa Drine. Vidinsku vojsku suzbio je kod Poreča 24. juna Milenko Stojković. Na zapadnom frontu preuzeo je zapovedništvo sam Karađorđe. Na Mišaru, 1. avgusta, sa silnim zamahom, srpska vojska satrla je ordiju Kulin kapetana i odnela najslavniju i najveću pobedu Prvog Ustanka. Niška vojska razbila se o deligradske položaje, koje je vešto branio Petar Dobrnjac i kome je, posle uspeha kod Mišara, došao u pomoć Karađorđe. Posle trećeg uzaludnog juriša od 27. avgusta Turci su sami ponudili primirje, koje je sklopljeno 2. septembra. Sam Halil aga Gušanac pisao je posle toga Karađorđu: "Tvoje su pobede zaista neobične i divne, i to je zaista jedini primer da je raja pobedila vojske mojega sultana i gospodara".
U Carigradu, stojeći pred novim spoljašnjim zapletima, boreći se sa dosta finansiskih i unutrašnjih teškoća, behu skloni na pregovore. Na novu vojnu ekspediciju, posle neuspeha ove prve, nije se moglo odlučiti brzo ni lako. Ičko je s toga u prestonici postigao pozitivne rezultate. Već oko 10. septembra stigao je u Srbiju sa obaveštenjima da je Porta načelno primila srpske zahteve. Za njim je, sa svečanom pratnjom, stigao 25. septembra u Smederevo i muhasil Hasan-aga. Ali, on nije doneo sobom obećani carski ferman, jer je bio poslan, tobože, za rumeliskim begler-begom. Muhasil je usmeno izložio, da Srbi imaju plaćati danak njemu, da u gradovima ostanu turske posade, a ostale poslove u zemlji da vode Srbi sami. Gušanac je sa krdžalijama imao napustiti Beograd, a janjičari i drugi Turci mogli su ostati jedino ako budu živeli od neke svoje privredne zarade. Kad muhasil nije došao s obećanim fermanom Srbi počeše da sumnjaju da je po sredi neka vešta podvala. Ni Karađorđe mu nije verovao, iako je, čini se, Porta pristajala da ga prizna kao baš-kneza u Srbiji. Muhasilove usmene poruke nije hteo da primi ni Gušanac, pa se stvar zaplela bila još više. Srbi ipak nisu prekinuli pregovore, nego su uputili ponovo u Carigrad jednu deputaciju, i opet s Petrom Ičkom, da izvede stvar na čisto. A dotle nisu hteli da odlože oružja, nego pregoše svom snagom da uzmu Beograd i da Gušanca silom uklone odatle. Bosanski vezir, po naredbi Porte, poručio je sam Gušancu da iziđe iz grada, a ustanicima je poručio sultanovu želju da se umire i prime ono što je ugovoreno i da naročito silom ne udaraju na Beograd. Ali Srbi nisu to poslušali. Hteli su da to pitanje preseku kratkim putem, a da ujedno pokažu i svoju vrednost.
Kruna svih njihovih vojničkih uspeha bilo je osvajanje Beograda. Austriska vojska smatrala je kao velike uspehe, kad je pod princem Evgenijem i Laudonom, mogla u dva maha, u XVIII veku, da osvoji taj grad, koji je važio kao jedna od najvećih turskih tvrđava. Gotovo goloruka raja, sa vrlo malo oružja i skoro bez imalo artiljerije, uspela je da, pod Voždovim zapovedništvom, jurišem osvoji, 30. novembra, najpre varoš, a potom, 27. decembra, i samu tvrđavu. I ovom prilikom Karađorđe se trudio da održi gvozdenu disciplinu. Nekoliko nasilnika, koji su bili uhvaćeni na delu, on je dao pobiti i raščerečene obesiti.
Krajem 1806. godine srpski položaj je postao i diplomatski dosta povoljan. Turska je, po francuskom nagovoru, bez pitanja i pristanka Rusije, našto je bila ugovorima obvezana, zbacila kneževe Vlaške i Moldavske. Ruska je vojska na to ušla u obe kneževine, a Porta je 12. decembra objavila prekid diplomatskih veza i rat. Zbog toga sukoba Srbima je obraćena pažnja sa obe strane: od Rusa da ih pridobiju na svoju stranu kao saveznike, a od Turaka da ih izbegnu kao protivnike.
Do toga časa Srbija je bila jedna obična pobunjena turska pokrajina, kojoj su prijatelji davali lepe savete i sažaljive priloge, a na koju su u Carigradu gledali s izvesnim nipodaštavanjem. Od 1806. god. i osvajanja Beograda srpsko pitanje je dobilo novi značaj. Srbi su odjednom postali politički činilac s kojim ozbiljno računaju u svom sukobu i Rusija i Turska, i na čije se akcije obraćala pažnja, ponekad izuzetna, ne samo u Beču, nego i u Parizu. Od balkanskih naroda do početka XIX veka u Evropi se najviše znalo i računalo s Grcima; od 1804. god. mesto njih na prvi plan stupaju Srbi. Oni su prvi digli zastavu ustanka i posle mnogo vekova stavili na dnevni red ne samo oslobođenje balkanskih hrišćana, nego i stvaranje novih hrišćanskih država u tom delu Evrope.
|
