Vladimir Ćorović: Istorija Srba

ARS LIBRI Kupite štampano izdanje ove izvanredne knjige

<<   Sadržaj   >>

Francuska politika prema Srbima

Kad je Austrija mirom u Požunu morala vratiti Francuzima tek pre osam godina dobijenu Dalmaciju bilo je jasno, da ta promena neće proći bez izvesnih kriza. Katolički elemenat Dalmacije bio je veoma konzervativan i odan crkvi, naročito njegov težački deo. Njegovo nezadovoljstvo s revolucionarnim težnjama francuskih aktivista i prijatelja bilo je iskreno i duboko, a politički se izražavalo u simpatijama za Austriju i njezino "apostolsko" veličanstvo. Kod pravoslavnih neprijateljstvo nije bilo mnogo manje. Dovoljno je bilo već to, što se Rusija nalazila u savezu s neprijateljima Francuske i što je svoje prijatelje na Primorju, a osobito Crnu Goru, poravnala u svoj front. Arhimandrit Gerasim Zelić tvrdio je, da "kler i vooptšte narod jedne i druge crkve nigda nije bio zadovoljan vladanjem i zakonima francuskijem," iako je "militar francuski bio posve političan, učtiv i dobar, tako, da se niko na nji potužiti nije mogao, da su kome jedno jaje ukrali ili koju štetu učinili".

Sa Dalmacijom zajedno imala se ustupiti Francuzima i Boka Kotorska. Stanje u toj pokrajini, i pored austro-ruskog saveza, bilo je veoma zapeto. Između Crnogoraca i Austrijanaca nikako nisu mogli da se stvore odnosi pravog poverenja. Austriske vlasti krivile su za to ne samo vladiku i njegove ljude, nego i ruske pretstavnike u Crnoj Gori. Austrija je sklopila s Napoleonom separatni mir, a Rusija je, sa Engleskom, ostala i dalje u ratu s Francuzima. Razumljivo je s toga, što se s tim u vezi postavilo i pitanje Boke: hoće li je Austrija predati, prema ugovoru, Francuzima ili dojučerašnjim saveznicima. U Crnoj Gori nalazio se od marta 1805. ruski državni savetnik Stevan Sankovski, koji je skoro vodio crnogorsku državnu politiku i koji nije bio smatran kao prijatelj Austrije. On je sam tražio od lokalnih vlasti u Boki, da se ne predaju Francuzima i pozvao je rusko brodovlje iz jonskih voda da što pre stigne u te krajeve. Ruska flota stigla je u Boku 16. februara 1806., a Crnogorci su sišli sa planina u primorje. Austriski komesar predao je potom gradove Rusima, a ruske lađe prevele su austriske posade u Trst i na Rijeku. Da su Francuzi oštro protestovali protiv toga razume se samo po sebi. Austrija se, među ostalim, branila naročito tim, da Francuzi sami nisu došli da prime Boku u vremenu koje je bilo ugovorom predviđeno i da oni nisu mogli, posle tog roka i traženja Rusije, da se izlažu eventualnoj borbi za područje za koje više nemaju nikakve obaveze. Vlast u Boki primio je za građanske poslove Sankovski, a za vojne admiral Senjavin. Prema tome, i pravno i stvarno Boka je pripala Rusima.

Ovom prilikom stradala je i Dubrovačka Republika. Francuska vojska nije mogla doći u Boku morem, jer je njena flota bila daleko slabija od ujedinjene engleske i ruske. Put preko turskog područja bio je zaobilazan, vrlo težak i ne bez opasnosti; sem toga, da bi se on upotrebljavao trebalo je odobrenje turske vlade, na koje se, u najboljem slučaju, moralo čekati više nedelja, ako bi se uopšte dobilo. S toga se francuskim vojnicima i diplomatama učinilo kao mnogo zgodnije da za prolaz upotrebe dubrovačko područje, preko koga je vodio najkraći i najbolji put. Francuski zapovednik Loriston obratio se dubrovačkoj vladi za dozvolu. Diskusija u Republici bila je o tom burna. U gradu je bilo dosta lica, koja su uviđala opasnost od toga ako Republika napusti svoju staru politiku neutralnosti, ali ih je, isto tako, bilo dosta, koji su simpatisali sa idejama nove Francuske i koji su od ranije nosili ime Sorboneza. Prevladala je ova druga grupa, nešto načelno, nešto iz straha da bi Francuzi mogli upotrebiti silu, a nešto iz uverenja da je to samo prolazna mera. Odluka bi se, verovatno otezala malo duže, da i ruska komanda nije zatražila od Republike, da se u grad pusti ruska vojska, koja bi zadržala Francuze. U toj dilemi za katolički Dubrovnik rešenje je ispalo po želji Sorboneza. Prevladao je verski i tobože slobodoumni elemenat nad plemenskim. Sem toga, u Dubrovniku je bilo straha, da za Rusima ne dođu Crnogorci, koji su u gradu Sv. Vlaha već dva-tri stoleća bili ozloglašeni kao rđavi susedi i sa kojima je, u ovo vreme, bilo neprilika i u Boki. Tako je mala Republika donela odluku, koja je postala kobna za njenu slobodu. Snažno i duboko osećana scena Iva Vojnovića Allons enfants verno prikazuje te poslednje dane dubrovačke slobode i duhovne krize njene vlastele. U gradu se odluka pravdala time, da Francuzi samo "prohodu"; u stvari brzo se videlo, da oni "dohodu" i da ostaju. Loriston je sa 1.500 vojnika stigao pred grad 13. (25.) maja 1806. Čim su ušli u grad Francuzi odmah istakoše pored dubrovačke i svoju zastavu i počeše da se utvrđuju. Brzo potom došlo je do napada saveznika na dubrovačko područje i sam Dubrovnik. Prvi sukob između Francuza i jedne združene čete Crnogoraca i Rišnjana bio je 18. maja kod Trstikovca. Pomagani od ruske flote Crnogorci i Rusi počeli su potom borbe u Konavlima i po Župi, pa su opseli i sam Dubrovnik. S Francuzima su se zajedno borili i stanovnici napadnutih župa. Crnogorci su popalili mnoštvo kuća (660), oštetili su vodovod, i na samim Pločama naneli mnogo štete. U borbama je učestvovao i sam vladika Petar. Rusi i Crnogorci zauzeli su bili i ceo kraj oko Gruža i sve područje do Pila. Dubrovčani su bili spremni da kapituliraju, ali im to nisu dali Francuzi. Posredovali su i Turci, oglašavajući Dubrovnik kao svoje vazalno područje, ali je to posredovanje odbijeno, pošto se borba ne vodi protiv samog grada, nego protiv Francuza u njemu. Skoro u poslednji čas došao je u pomoć Dubrovniku 23. juna general Molitor sa novom francuskom vojskom. Crnogorci i Rusi biše potisnuti do iza Cavtata. Iza toga stiže i maršal Marmon, koji će postati "vojvoda dubrovački". Jedno vreme, kad su počeli pregovori o miru između Rusa i Francuza, verovalo se, da će se i ovo pitanje Boke i Dubrovnika skinuti s dnevnog reda. Ali kad se razbiše Marmon dobi naredbu ne samo da posedne Boku, nego da uće i u Crnu Goru. Za to vreme pošlo je za rukom austriskoj diplomatiji da izradi u Petrogradu da se Boka formalno ustupi ponovo njoj, kako bi je ona vratila Francuzima. Car Aleksandar I pristao je na to i izjavljivao, da su njegovi ljudi u Boki učinili to bez prethodnog odobrenja, ali se iz svega jasno vidi da to oni nisu učinili na svoju ruku i da su za taj korak imali podrške kod izvesnih merodavnih krugova u Petrogradu. Posle prekinutih pregovora s Francuzima Rusi nisu hteli istaknuti ni to traženje Austrije i nastavili su rat i na našem primorju. Rusi više nisu prelazili u ofanzivu, a i Francuzi su se, posle neuspeha kod Sutorine (21. septembra) povukli na staru dubrovačku granicu.

Ruska flota, na kojoj se nalazilo nekoliko stotina izabranih Crnogoraca, koji nisu bili mornari nego ratnici za kopnene podvige, zauzela je u Jadranskom Moru Korčulu i Brač, isteravši sa njih francuske posade. Međutim, osvajanje Lastova nije im uspelo. Isto tako nije donelo željenih uspeha ni pokušaj, izveden 1807. god., da se izazove veći ustanak u dalmatinskim Poljicama.

U toku 1806. god. znatno se pojačao francuski uticaj na Porti. Da bi protiv Rusije imala još jednog pomagača francuska vlada je istinski želela da Turska ojača i da, ojačana, preduzme energičniju politiku prema petrogradskom kabinetu. S toga je Napoleon bio protivnik srpskih ustanika, koji su podrivali snagu Carevine, i savetovao Porti da ih što pre silom urazumi. U maju 1806. upućen je bio u Carigrad general Sebastiani sa posebnom misijom. Imao je da pomuti odnose između Turske i Rusije. U isto vreme da utiče na Porti da slomije otpor Srba i Crnogoraca, koje pomaže Rusija. S francuske strane čak je ponuđena i pomoć za tu akciju. Sultanovom izaslaniku, Muhib efendiji, koji je doneo u Pariz priznanje Napoleonove carske titule i bogate darove, novi car je kazao, "da sve što se desi srećno ili nesrećno Turcima biće srećno ili nesrećno za Francusku." Kad je Sebastiani prolazio kroz Bukurešt tražio je od kneza Ipsilantija da prihvati francusko gledište, da se odvoji od Rusije i da utiče na Srbe da se pokore. Ako to ne učine i Srbe i Crnogorce snaći će teška sudbina; Francuzi bi protiv njih upotrebili svoju vojsku iz Dalmacije. Inače, ako se pokore, bili bi voljni da jemče za njihovu sigurnost. Na Crnogorce je bio naročito ljut. "Car se zarekao da istrebi ovaj narod", govorio je njegov general.

Kad je Sebastiani stigao u Carigrad nije mu trebalo izuzetnih napora da pridobije Portu protiv Rusije. Francuski vojni uspesi digli su ugled Francuske u velikoj meri, a stara mržnja protiv ruske politike, koja se na više frontova sukobljavala sa Turcima, oživela je ponovo. Pod Sebastijanovim uticajem Turci su, mimo odredba ugovora, smenili vlaškog i moldavskog kneza kao ruske prijatelje već u avgustu mesecu, desetak dana posle dolaska francuskog izaslanika. Kad ruski protest nije odmah uspeo ušla je ruska vojska, pod zapovedništvom generala Miheljeona, u Moldavsku i potom u Vlašku. Srpsko pitanje dobilo je s tim u vezi izuzetan značaj i za jednu i za drugu stranu. Ruski krugovi gledali su u Srbima prirodne saveznike, a Turci su nastojali da bar s te strane izbegnu neprijatne diverzije. i kod francuskih diplomata raspravljalo se tih dana često i mnogo o Srbima, naročito posle pada Beograda koji im je kvario izvesne planove. Neki njihovi, vrlo ozbiljni, politički i vojni činioci predlagali su, da se protiv Srba uputi jedan odred vojske preko Bosne, kako bi Turci mogli s više sigurnosti primiti borbe s Turcima na dunavskoj liniji. Među Rusima je opet bilo planova, da se jedan deo ruske vojske preko Sandžaka i pobunjene Hercegovine, a u vezi s Crnom Gorom, uputi protiv francuza u Dalmaciji.

<<   Sadržaj   >>