Poslednji Obrenović
U Beču se dobro znalo, da politika Namesništva mora biti drukčija nego politika kralja Milana. I to ne samo s toga što je u Namesništvu glavnu reč imao Jovan Ristić i što su novu vladu obrazovali rusofilski radikali, pod pretsedništvom Save Grujića, nego i s toga što je kralj Milan kompromitovao dotadašnji pravac spoljašnje politike.
Ristić je, istina, vezan Tajnom Konvencijom, ali se u Beču znalo, da on ne samo neće ići dalje od onog što ona određuje, nego će gledati da i u tome održi što više slobode. Insistirati da on i vlada postupaju više po austriskim željama nije se činilo oportuno; austriski uticaj, verovalo se u Beču, možda će se moći ojačati kad ljudi steknu uverenje, da se oni ne misle mešati u unutrašnja pitanja Srbije i na taj način dadu dokaza, da poštuju njenu nezavisnost. Izvesne nervoze bilo je ipak. Pisanje srpske javnosti, koja je, posle novog ustava i davanja štampi pune slobode, uzela otvoren nacionalistički stav, naročito u pitanjima Bosne i Hercegovine, izazivalo je česte proteste.
U austro-ugarskim krugovima na Srbiju se u ovo vreme nije gledalo kao na neku ozbiljnu opasnost. Njima se činilo da su slobode novoga ustava suviše rano date jednoj još sirovoj i strasnoj sredini i da ih ona zloupotrebljava na svoju kob. U Beču se činilo da zbog velike zaoštrenosti i u partiskim borbama, koja je pretila da se skoro izmetne u građanski rat, Srbija ne samo nije sposobna da preduzme neku veću akciju, nego da se skoro sama nalazi pred slomom. Njena finansiska situacija bila je vrlo teška, s neuravnoteženim budžetom, s mnogo dugova i dugoročnih i letećih i sa ogromnim poreskim zaostacima. Zbog partiskih gloženja nijedna stranka poslednjih godina nije se usuđivala da energično pregne za prikupljanje poreza na selu bojeći se da ne izgubi popularnost i glasače. Vojska je bila rđavo snabdevana i zbog loših finansija vojnici su često, u velikom broju, slati kućama, na otsustvo, da bi se uštedelo na njihovoj ishrani. Radikali ranije nisu bili za stajaću vojsku kao za naproduktivnu ustanovu i kao oruđe vlastodržaca, ali kad su došli na vlast oni su osetili najbolje da je, u ono doba imperialističkih prohteva, svaka država samu sebe osudila da bude prost pion na šahovskoj tabli drugih u koliko se bude lišila razvijanja svoje vojne snage. Kad su došli na vlast oni su se trudili da poprave ono što je bilo propušteno. Ali za naoružanje trebalo je novaca, kojih Srbija nije mogla lako da nađe. Sa kreditima na strani išlo je vrlo teško. U jedno-dve prilike iz Beča nisu pretili Beogradu ničim drugim nego porukama, da će o finansiskoj situaciji zemlje objaviti punu istinu. Da oteščaju tu i inače tešku situaciju Srbije, u Beču su mislili da nije potrebno protiv nje poduzimati neke naročite oštre mere, koje bi mogle izazvati veću pažnju Evrope, nego da je dovoljno samo, s vremena na vreme, u znak nezadovoljstva, zatvoriti granicu za izvoz svinja i tim pogoditi najosetljiviju i najbotiju partiju srpske privrede i izvozne sirovine.
Rusija je postepeno uviđala da njena politika prema Srbiji nije bila besprekorna. Razvoj prilika u Bugarskoj sasvim je razočarao Rusiju. Batenberga je podržavala Engleska a Koburga Austrija, obe protivnice Rusije u istočnoj politici i obe baš one sile, koje su naterale Rusiju da ide na Berlinski Kongres. Oslobađajući Bugare Rusi su verovali da će u njima imati ako ne skoro podanički elemenat, a ono ljude koji će joj se, bar u dva-tri prva naraštaja, smatrati kao obavezni blagodarnošću. Bugari su, međutim, vodili svoju politiku i punih deset godina posle oslobođenja dopustili su da zemljom stvarno zavlada jedan čovek Stevan Stambulov, sa strankom, koja je Ruse skoro oglašavala kao neprijatelje. Car Aleksandar III bio je s toga toliko besan na njih, da se, kako pričaju, bez malo nije smelo spomenuti bugarsko ime pred njim. Kad je otišao kralj Milan iz Srbije i kad su Ristić, kao prvi namesnik, i Pašić, kao pretsednik vlade, počeli približavanje Rusiji, u Petrogradu se osetila potreba da se Srbima iziđe u susret. U leto 1891. mladi srpski kralj Aleksandar otišao je da učini prvu posetu petrogradskom dvoru. Bio je dočekan s puno pažnje. Ž. Živanović u svojoj Političkoj istoriji Srbije kazuje, da mu je sam Ristić ispričao, kako mu je car Aleksandar tom prilikom rekao, da Rusija neće dozvoliti aneksiju Bosne i Hercegovine i da to već znaju u Beču. Njemu i Pašiću bilo je obećano još i to, da će Rusija pomagati srpsku aktivnost u Maćedoniji. Drugim rečima, Rusija je prihvatila srpsku stvar. Kad je Austrija mogla da se, skoro demonstrativno, umeša u rešavanje bugarskog pitanja, mogla je i Rusija da to isto učini u Srbiji. Čak sa izvesnom revnošću. Jer krajem osamdesetih godina činilo se, da je njen uticaj na Balkanu bio skoro potupuno potisnut. U Rumuniji, zbog oduzimanja Besarabije, celo javno mišljenje bilo je protiv ruske vlade i kralj Karol nije tada mnogo riskirao, kad je ušao u intimne veze sa Nemačkom i Austro-Ugarskom. Dolazak Koburga na bugarski presto i Stambulovljeva vlada značili su i gubitak Bugarske. S toga je car Aleksandar, na neobično demonstrativan način oglasio jednog dana samo crnogorskog kneza Nikolu kao "jedinog iskrenog prijatelja". I s toga je sad njegova vlada bila tako spremna, da pomogne novi režim u Srbiji.
Približavanje Srba Rusiji nije bilo rđavo primljeno samo u Beču nego i u Sofiji. Stambulov je, kao i kralj Milan, istinski i sa dubokim uverenjem mrzeo Ruse. Orientisanje Srba prema njima značilo je za nj ne samo nepovoljnu političku kombinaciju nego i neposrednu opasnost. Ruski uticaj među maćedonskim hrišćanima mogao je biti opasniji od austriskog u korist Srbije i mogao se brže osetiti na delu. Stambulov je u svojoj maćedonskoj politici bio uzeo sasvim nov metod. Mesto borbe s Turcima on je hteo da se, kao iskren njihov prijatelj, koristi svima mirnim načinima, da u Maćedoniji što dublje uhvati korena ne izlažući ljude progonima.
Srbi su, međutim, tražili iskren sporazum s njima. U Jiričekovom Bugarskom dnevniku zabeleženo je, da je već Jovan Ristić, u jesen 1880., razgovarao s Bugarima o sporazumu na osnovu podele kulturnih sfera. Radikali su od početka uneli u svoj program sporazumni rad sa ostalim balkanskim hrišćanima, i od svih naroda najviše su polagali na veze s Bugarima i iz političkih i geografskih i strateških razloga. Pašić je smatran kao najiskreniji bugarofil, i on je to u početku svoje političke kariere doista i bio. Bežeći od kralja Milana on se sklonio kod njih, gde je imao i srodničkih i prijateljskih veza, i došao je u dodir sa mnogo tamošnjih političkih ljudi. Prvi politički potez koji je on učinio bio je taj, da lično u Sofiji ponudi kakvu bilo vrstu saradnje između Srbije i Bugarske. Stambulov tu saradnju ne samo da je odbio, nego je čak srpsku ponudu stavio do znanja i Turcima, protiv kojih se imala prvenstveno ostvariti, i Austrijancima. On je nalazio da ne može sa Srbima raditi a da ne ošteti bugarske interese. Saradnja sa Srbima samo bi mu kvarila poverenje kod Porte, za koje je verovao da ga uživa, a zadavala bi mu teškoće i na samom terenu. Sem toga, on je posle tvrdo verovao da je Rusija svoju uporišnu tačku protiv nove bugarske vlade stvorila u Srbiji i da otud i moralnom i materialnom propagandom, pa čak i terorističkim pretnjama, podriva njen položaj.
Kad se nije mogao postići sporazum s Bugarima, potražio se sporazum sa Grcima. Sa svojom težnjom da imaju izlaz na tri mora Bugari su pre ili posle morali doći u sukob sa ostalim balkansim narodima. Nas su ugrožavali u Maćedoniji, a Grke i u Maćedoniji i u Trakiji. Pa, ipak, iako su to osećali, Grci su bili vrlo teški za pregovaranje. Njihove nacionalne pretenzije prelazile su granice njihovog etničkog područja, i to u velikoj meri. Naročito su bili teško pristupačni razlogu grčki krugovi oko carigradske patriaršije. Njihova sebičnost, i gramžljivost, i neuviđavnost već su krajem šezdesetih godina izazvali rascep u crkvi. To ih nije opametilo. Zna se, na primer, da je u Skoplju i Velesu grčki elemenat prema slovenskom bio u nesrazmernoj manjini, pa, ipak, patriaršija dugo nije pristajala da u tim eparhijama postavi slovenske vladike. Kad su Bugari, zahvaljujući Stamulovljevoj politici, dobili svoje dve prve posebne vladike i kad su za svoj Egzarhat na razne načine pridobili velik broj Slovena, i onda su se Grci ustručavali da Srbima učine željene ustupke, premda oni sami od zadržavanja visokih crkvenih mesta nisu imali apsolutno nikakve nacionalne koristi. Patriaršija nije radila uvek samostalno, nego je svoju crkvenu politiku podvrgavala kad manje kad više direktivama grčke nacionalne politike iz Atine. A u Atini se namerno preporučivalo zatezanje u Carigradu, da bi se Srbi učinili što popustljivijim. Tamo se znalo da se pri eventualnoj podeli interesnih sfera ni u kom slučaju ne mogu tražiti ni Skoplje ni Veles, ali se htelo da se bar sigurno dobije Bitolj i po mogućnosti Prilep i Strumica i za to su onda vršili neku vrstu ucene. Srbi u svojim pregovorima nisu hteli da otstupe Bitolj i s toga je sporazum 1892. god. ostao i na toj strani samo plan i želja.
Da bi se mogla viditi dobra spoljašnja politika moralo je biti u zemlji takvo stanje da uliva apsolutno poverenje. Međutim, Srbija se u to vreme nalazila u previranju, koje je ponekad davalo utisak raspadanja i znatno ubijalo njen autoritet. Ko je pratio pisanje naše štampe toga vremena i sve što je u partiskoj žučnosti uzajamno nabacivano primao za gotov novac, mogao je steći o zemlji i upravi i njenim vodećim ličnostima najružnije mišljenje. Nije se štedeo niko i ništa. Skandalozna hronika beogradskog dvora trajala je i dalje. Po zahtevu kralja Milana kraljica Natalija, dosta popularna u zemlji, bila je 7. maja 1891. u zoru policiski proterana iz Beograda, i to posle demonstracija u kojima je palo nekoliko mrtvih i ranjenih. Kralj Milan, večno u finansiskim teškoćama, nestalan, nesređen, impulzivan, pristao je, posle dugih pregovora, da primi od ruskog cara dva miliona dinara, ali pod uslovom da zauvek napusti Srbiju. Kralj je 30. septembra 1891. dao izjavu da istupa iz srpskog državljanstva i da se odriče prava kao član vladarske porodice. Vlada je, na osnovu te izjave, donela 14. marta 1892. zakon, po kom se kralju Milanu zabranjuje boravak u Srbiji i ponovno dobijanje srpskog državljanstva bez privole Narodne Skupštine. Samo u slučaju bolesti kralja Aleksandra bilo je dozvoljeno Milanu da može doći u Srbiju, i to jedino na zajednički poziv Namesništva i vlade, i tu ostati samo za vreme trajanja bolesti. Ti postupci veoma su umanjivali ne samo ugled dinastije, nego i same Srbije. U Staroj Srbiji, Maćedoniji, Bosni i Hercegovini, po starim patriarhalnim shvatanjima, ugled zemlje bio je nerazdvojan od ugleda vladara, kao ugled zadruge od ugleda njenog domaćina.
Isto tako teško delovala je na svet van Srbije i oštra borba, koja je nastala iza smrti namesnika Koste Protića (4. juna 1892.). Radikali su hteli, kao većina, da to mesto dobije njihov čovek i pomišljali su na samog Pašića. Liberali, opet, nisu tu važnu poziciju hteli lako da upuste iz partiskih razloga; a Ristić sam bojao se, da bi ulazak jednog tako izrazitog i autoritativnog partiskog vođe oteščao saradnju u Namesništvu i potisnuo njegov uticaj. Do sporazuma nije moglo doći i 9. avgusta radikalna vlada je zamenjena liberalima. Homogeno liberalno ministarstvo provelo je izbore sa velikim izbornim terorom, koji je u Goračiću doveo do krvoprolića, pa ipak nije dobilo većinu. Ne hoteći da upuste vlast liberali su se spremali na nova nasilja i izazvali su strahovito razdraženje kod opozicije.
Da prekrati to stanje odlučio se mladi, tek sedamnaestogodišnji, kralj Aleksandar da izvrši državni udar. U veče, 1. aprila 1893., posle jedne večere u dvoru, on je, na zaprepašćenje namesnika i članova vlade, koji su bili prisutni, uz pomoć izvesnih dvoru bliskih vojnih lica, proglasio sebe punoletnim, i razrešio, u isti mah, i namesnike i ministre od njihovih dužnosti. Njihov protest ostao je bez ikakva značaja. Novu vladu sastavio je bivši kraljev guverner, dr Laza Dokić, sa nekoliko uglednih radikala. Ideju o prvoaprilskom udaru misli se da je dao kralj Milan, ali ima i malo verovatnih tvrdnji, da je to delo samo beogradskih krugova.
Prvoaprilski državni udar bio je u glavnom dobro primljen zahvaljujući ponajviše radikalima, koji su se oslobodili liberalskog terora i ponovo došli do vlasti. Oni su veličali gest mladog kralja. Nisu, međutim dovoljno uviđali da je taj udar u stvari teška povreda ustava. Ta povreda, koja je donekle izvedena uz njihovu saradnju i kojom su se oni odmah koristili, išla je na njihov politički račun i mogla im se lako osvetiti. Oni su gubili pravo protesta u slučaju da se takav akt ponovi i dali su mladom kralju opasno oružje u ruke.
Mladi kralj bio je neobičniji tip. Svoju mladost proveo je među tuđim licima, lišen i oca i majke, u senci njihove svađe, koju je i sam lično imao prilike da sagleda. Otac i majka borili su se o njegovu ljubav više zbog jačanja svog položaja uz njega, nego iz prave roditeljske odanosti prema njemu. Opredeljujući se čas za jednu a čas za drugu stranu, a osećajući pozadinu te borbe, mladi kralj je rano prikupljao u sebi izvestan fond pritvorstva i nepouzdanosti, koji se vremenom sve više razvijao. Bistar, on je nesumnjivo imao izvesne političke okretnosti, ali nije imao dovoljno moralnog uporišta i potrebne stalnosti. Od oca nije nasledio sve mane, ali je jedna bila dovoljna da mu upropasti ceo život. To je otsustvo osećanja mere prema sebi i svojim postupcima. U osnovi autokrata i sav ličan, on je mislio da može sve što hoće i da je zemlja njegovo bogom dano nasledstvo s kojim on može raspolagati po svojim ćudima. Kralj Milan je bar imao izvesnih uspeha: dobijanje četiri okruga od Turaka i priznanje nezavisnosti. Kralj Aleksandar nije, međutim, imao nijednog uspeha, a u izvesnim momentima ponašao se bezobzirnije nego njegov otac. Njegova vladavina bila je samo niz dugih kriza, koje su se pre ili posle morale završiti katastrofom.
Njegova saradnja sa radikalima bila je kratka veka. Posle prvog državnog udara došlo je i prvo gaženje zakona. Nezadovoljan radikalima, koji su kao nesumnjiva većina u zemlji hteli da svarno vladaju, on je 9. januara 1894. pozvao natrag u Srbiju kralja Milana. Radikalna vlada dala je na to ostavku i počela ljutu borbu. Kad se vratio u zemlju i sam pogazio svoju datu reč i obaveze, kralj Milan je odmah počeo da utiče na državne poslove. Kralj je pokušao da vodi politiku sa neutralnim vladama ili, bolje rečeno, sa vladama koje su imale antiradikalski karakter dok nije 9. maja 1894. ukinut ustav od 1888. god., a vraćen onaj stari iz 1869. Javno se govorilo, da su radikali zloupotrebili ustavne slobode, dok se privatno i sa najviših mesta naglašavalo da Srbi za te slobode još nisu bili zreli. Stranačka razdraženost bila je u zemlji doista velika i Milan Piroćanac, bivši pretsednik vlade, nije bio jedini, koji je ogorčeno pisao i govorio protiv partizanstva. "Gruba, neobuzdana, samoubilačka stranačka borba sve je progutala, izvan nje u Srbiji se danas ništa ne vidi, ni Presto, ni Zemlja, ni narod. I tako gledajući na ovu divlju borbu, moglo bi se reći, da i sam narod srpski u Srbiji ima danas potrebe da ga ko ujedini, jer izgleda, da i on ne prestavlja više narodnu celinu, do tolike je bezumnosti najsavršeniji savremeni Ustav doterao zemlju, koja nije bila spremna da s njim razumno rukuje". Ocena je, međutim, bila suviše preterana. Nesumnjivo je da je stranačkih strasti bilo previše i da radikali, u prvoj opijenosti pobeda, nisu znali uvek prave mere. Ali krivica nije bila ni do njih ni do sloboda novog ustava u tolikoj meri, koliko do onih na vlasti koji nisu hteli da vode računa o narodnom raspoloženju i koji su silom tražili održavanje svojih kombinacija i svoje volje. Stranački život je bolovao od glavne mane, što njihove vođe, sem radikala, nisu tražile svoj oslonac u samom narodu i što nisu mogle da se pomire sa rezultatima, koje su donosili slobodni izbori.
Kralj Milan napustio je Srbiju ponovo u proleće 1895., a nedelju dana potom vratila se u zemlju kraljica Natalija, u želji da olakša sinu položaj.
Dva meseca iz toga, 22. juna, Stojan Novaković obrazovao je homogenu naprednjačku vladu. Solidan naučenjak i savestan čovek, Novaković je izneo mladom kralju svu teškoću stvorenog stanja. "Od 9-og januara 1894 na ovamo - vlade upravo nije bilo; plana u vladavini nije bilo. Pod izgovorom uzdizanja kraljevskog autoriteta i po nedostatku ma kakva plana u vladanju, ministri su degradovani na šefove sekcija". U interesu zemlje Novaković je tražio reviziju ustava, koji bi bio sredina između onog od 1869. i 1888. godine. U spoljašnjoj politici Novaković je dao jasna izraza novoj nacionalističkoj ideologiji. Naprednjaci su se postepeno lečili od austrofilije, koju su i primili u svoje vreme više od nevolje nego iz uverenja. Novaković je jasno video da Austro-Ugarska ni u jednom pitanju nije do kraja pomagala srpske interese. Dok su srpske naprednjačke vlade vodile računa o obavezama iz Tajne Konvencije i uzdržavale se od svake aktivnosti u Vojvodini i Bosni, dotle je Austro-Ugarska svoje obaveze prema nama u Maćedoniji sasvim napustila. Ona je želela da u Bugarskoj populariše Koburgov režim i s toga ni u maćedonskom pitanju nije htela da učini nikakve usluge drugoj strani. Uz to, mađarska vlada učinila je prema Srbiji dve velike greške. Protivno postojećim ugovorima ona je zatvarala tokom 1895. god. tri puta svoju granicu za izvoz srpskih svinja. Činila je to delom po zahtevu svojih agraraca, a delom, s pristankom Beča, da vrši pritisak na vladu, kojoj nije mogla oprostiti, što je, kao naprednjačka, i ona počela da vodi rusofilsku politiku. Dok je ta mera osetno pogađala privredni položaj Srbije, druga je izazvala njenu nacionalnu osetljivost. God. 1896. slavili su Mađari hiljadugodišnjicu svog dolaska u Evropu. Tim povodom priređena je u Pešti velika izložba. Prilikom njenog otvaranja, kom je prisustvovao i dvor, u velikoj istoriskoj povorci, imale su biti nošene zastave s grbovima svih zemalja, na koje su mađarski kraljevi polagali neko istorisko pravo, noseći njihova imena u svojoj tituli. Među drugima imala se nositi i zastava Srbije, koju je mađarski kralj spominjao u svojoj tituli još od 1202. god. Novaković je odlučno protestovao protiv toga i zabranio je srpskom poslaniku da prisustvuje svečanom otvaranju.
U Beču i Pešti još je jedan događaj izazvao veliko nezadovoljstvo s Novakovićevom vladom. Prvi put u našoj istoriji, njegovim zalaganjem, došlo je na Vidov-dan 1896. u Beogradu do sastanka vladara Srbije i Crne Gore, kralja Aleksandra i kneza Nikole. Tom prilikom, pred razdraganim Srpstvom, knez Nikola je održao jedan retko jasan i nimalo diplomatski govor, u kom su se nalazile ove reči: "Zagrljene i slogom spojene, nas će dobri srpski narod, ispredvajan, a iz tri vjere, blagosiljati; blagosiljaće nas sjenke umrlih mučenika srpskih, blagosiljaće nas roblje srpsko. Oni će naš primjer šljedovati, te složan sav će vjerovati jednu vjeru, vjeru spasavajući, vjeru narodnosti. Cijelo je srpstvo danas u duhu s nama, a što ono želi, želimo i mi dvojica, a naša je zadaća da ga povedemo pravcem njegovih težnja. Naš je narod i svjestan i pravedan, on za tuđim ne teži, on želi samo svoje i ničije osim svoje, jer je sam izrekao "oteto prokleto". Posjednici svoga, mi smo pozvani biti revnosti suradnici drugih srećnih naroda na polju napretka, razvića i civilizacije. Ove pravedne težnje naše ne mogu da ne budu predusretnute i praćene dobrom voljom od svijeh, naprednih i već ujedinjenih naroda". Da će taj sastanak i takav govor biti najgore primljeni u štampi susedne monarhije moglo se očekivati; ono, što je u Beču vređalo bilo je naročito to, što taj događaj nisu pripravili ni liberali ni radikali, nego vlada stranke koja je nekad bila njihov stub. Među Srbima van Srbije i Crne Gore ovaj je sastanak izazvao veliko oduševljenje. Novaković je i pre toga uživao velik ugled kao naš najbolji naučenjak Daničićeve škole; ovo mu je diglo glas i kao velikom nacionalnom državniku.
Sem toga, vlada je postigla izvesne uspehe i u Staroj Srbiji i Maćedoniji. Srbi su sa Turcima vodili borbe kroz skoro ceo XIX vek i na Porti su se jedno vreme skoro bili izjednačili pojmovi Srbin i buntovnik, odnosno Srbin i neprijatelj.
Kako nismo uspeli da se pogodimo ni sa Grcima ni sa Bugarima, nešto zbog njihove a nešto i zbog naše neuviđavnosti, to nije ostajao drugi put nego da se nađe način, da se Porta uveri kako joj mi nismo neprijatelji, bar ne veći od drugih. Prvi pokušaji u tom pravcu nisu imali mnogo uspeha. Porta je primala naša uveravanja, ali nam nije činila nikakve ustupke. Kad je kralj Aleksandar, u leto 1894., išao u Carigrad, da napravi posetu sultanu, nije mogao da izvuče ni najmanje političke povlastice za srpski živalj u Turskoj. Ali posle toga položaj se znatno izmenio. God. 1894. pao je u Bugarskoj sa vlasti Stambulov i dotle turkofilska politika sofiske vlade dobila je nov, suprotan, pravac. Bugari su ne samo dali osetiti da bi rado izmenili i političko i teritorialno stanje na Balkanu, nego su počeli i sa ubacivanjem četa u Maćedoniju. Od 1894. god. jermensko pitanje u Turskoj izazvalo je ozbiljno posredovanje Engleske, a kad je 1895., u jesen, došlo do pravih jermenskih pogroma u više mesta, pa i u samom Carigradu, ponegde i uz učešće vojske, englesko držanje postalo je skoro preteće. Stavilo se opet na dnevni red pitanje reforama. Za Tursku je bilo od ogromne važnosti, da se na Balkanu ne slože hrišćani protiv nje i da i Srbi ne počnu sa četničkom akcijom. U leto 1896. ponoviše se jermenski pogromi u Carigradu, i to sa dokazanim pripremama vlasti. Uz jermensko pitanje javilo se i kritsko; u roku od tri godine, 1894-6., izbile su tamo dve prave pobune i izazvale ne samo veliko uznemirenje u Grčkoj, nego i u ostaloj Evropi. Da bi koliko-toliko zadovoljila Srbe, koji su ostali kao podanici i susedi potpuno ispravni, Porta je znatno doprinela da Srbi, posle toliko godina, dobiju svog prvog mitropolita u Prizrenu, a stala je na našu stranu, protiv Patriaršije, i u pitanju novog mitropolita u Skoplju. U oba ta pitanja naše želje na Porti pomagala je ruska diplomatija, i to je, pored opšte situacije, mnogo doprinelo uspehu.
Mada nije imao mnogo poverenja u Bugare, Novaković je pokušavao da i sa njima dođe do sporazuma. Aprila 1896., pre dolaska kneza Nikole došao je u Beograd knez Ferdinand, koji je u ovo vreme, posle pogibije Stambulovljeve i dolaska na presto ruskog cara Nikole II, uspeo da se privremeno približi Rusiji. U taj mah ovaj sastanak nije doneo nikakvih stvarnih rezultata, ali se osećao ipak kao napredak u dotle zategnutim odnosima. Negujući te odnose prijateljstva na Balkanu, kralj Aleksandar je u proleće ove iste godine pohodio i grčki dvor. Na tom putu, posle nekoliko vekova, posetio je srpski vladar Svetu Goru i naš Hilandar u njoj, kome je pretila opasnost da ga Bugari preotmu. Tom prilikom poklonilo je hilandarsko bratstvo kralju čuveno Miroslavljevo evanđelje, originalnu Nemanjinu povelju manastiru i još nekoliko rukopisa.
Prilikom kraljeva bavljenja u Beču, po naročitom navaljivanju kralja Milana, odlikovan je bio lentom Belog Orla Venjamin Kalaj, tada zajednički ministar finansija i ministar za Bosnu i Hercegovinu. Istorija tog odlikovanja nije sasvim osvetljena, ali biće da je trebala i Kalaju i kralju Milanu. Kalaj je bio vrlo uticajan na dvoru. On je dvadeset godina, duže nego ijedan drugi ministar, ostao bez promene na svom položaju. U jesen 1896. došla je prva velika deputacija pretstavnika srpskih crkvenih opština iz Bosne i Hercegovine, da podnese caru memorandum protiv režima u tim zemljama i da tako, posredno optuži i samog Kalaja. Tim aktom počela je oštra devetogodišnja borba tamošnjih Srba za crkveno-školsku autonomiju. Car deputaciju nije tad primio i bio je nezadovoljan i njenom pojavom. Kalaj još više. U tom času dato mu je srpsko odlikovanje, gotovo s namerom da demantuje bosansko-hercegovačke Srbe, na čijem je odnarođivanju režim sistematski radio, da se Kalaju dade zadovoljština i da se na neki način srpski dvor i vlada desolidarišu sa radom prekodrinske braće. To odlikovanje duboko je zabolelo Srbe u Bosni i Hercegovini. Novaković o tom odlikovanju nije ništa znao i pristao je da jedan član njegove većine podnese o tom interpelaciju u Skupštini. Ali pre nego što bi došlo do te skupštinske sednice Novakovićeva vlada morala je da podnese ostavku. Kralj Milan je u tom pravcu naročito uticao na sina hoteći da se izbegne svaka odgovornost za to odlikovanje, a još više da zadovolji austro-ugarsku vladu koja je ovakvu nacionalističku politiku Novakovićevu osuđivala otvoreno.
Kralj Aleksandar teško se ogrešio o srpske interese što je odlikovao Kalaja. Jer u tom čoveku, koji je bio nekrunisani kralj Bosne, bio je oličen antisrpski režim austro-ugarske uprave. Kalaj je znao dobro srpski, služio je dugo u Beogradu, i proučavao je s pažnjom srpsku istoriju. Ušao je dobro u suštinu srpskog problema. Zazirući od srpskog nacionalizma on je bio pregao na sve načine, da u Bosni i Hercegovini zatoči narodnu misao. Mesto Srpstva hteo je da oživi srednjevekovno bosanstvo i bosansku državnu i narodnu svest. Službeno je za jezik mesto srpskohrvatskog uveden bosanski naziv; pomagala se "bošnjačka" štampa: službeni Sarajevski list, poluslužbena Bosanska pošta i muslimanima namenjeni Bošnjak. Srpskim konfesionim školama pravile su se raznovrsne smetnje, a Srbi učitelji bili su progonjeni. Već 1881. god. bilo je zabranjeno učenje srpske istorije; sam Kalaj zabranio je svoju Istoriju Srba, koja je ranije bila pisana sa izvesnim simpatijama za nas. Srpskoj nezavisnoj štampi bio je zabranjen ulazak u okupirane oblasti, a ćirilica se sistematski potiskivala, naročito kod muslimana, kojima je bilo pismo od starina. Veze sa Srbijom i Crnom Gorom bile su oteščavane na sve načine, na Srbe se gledalo kao na nesumnjive prevratnike. Zemlja je bila preplavljena tuđim činovništvom i žandarmerijom. U gusta srpska naselja oko Bijeljine, Prnjavora i Gradiške dovođeni su strani kolonisti, da ih razbiju i prošaraju. U škole su ušli antisrpski elementi i antisrpski duh, koji su dirigovali u Bosnu 1881. god. uvedeni isusovci sa sarajevskim nadbiskupom drom Josifom Štadlerom. Austriskim vlastima, po sopstvenom priznanju, bili su meki i nepouzdani domaći franjevci, iako su im oni poslednjih godina učinili krupnih usluga. Klajev režim išao je naročito za tim, da odvoji muslimane od pravoslavnih i da u zemlju uopšte, po staroj austriskoj devizi unese duh zavade.
Pokret za crkveno-školsku autonomiju imao je samo prividno taj uski okvir, ali je u stvari bio pokret nacionalne opozicije. Tako ga je narod po instinktu shvatio, ali ga nije mogao drukčije izraziti zbog teškog pritiska i oštre preventivne cenzure. Borba za javno priznavanje srpskog jezika, za slobodno učenje srpske prošlosti, traženje da se donose naredbe sumnjivog porekla samo usmenim putem, sve je to, izraženo u prvoj narodnoj tužbi caru iz 1896. god., govorilo jasno, da pokret obuhvata širi obim i kreće pitanja, koja ugrožavaju njegovu nacionalnu budućnost. Iz te borbe za crkveno-školsku autonomiju razvila se, prirodno, i borba za političku, koju će sa pravoslavnima zajedno od 1899. god. tražiti i muslimani. Vlasti su odmah osetile o čem se radi i počele su sa progonima. Rasturane su narodne crkvene opštine i uvođeni komesariati; ređale su se optužbe, punili zatvori. Ali to je baš izazvalo narodni otpor i očeličilo ga. Narodne vođe: Gligorije Jeftanović iz Sarajeva, Kosta Kujundžić iz Livna, i Vojislav Šola iz Mostara imali su za sobom ogromnu većinu pravoslavnog, kao Ali Fehmi efendija Džabić, mostarski muftija, Ali-beg Firdus, Šerif Arnautović i Derviš-beg Miralem muslimanskog elementa. Nepomirljiv, videći da ta opozicija i pravoslavno-muslimanska saradnja podriva njegovo celo delo, Kalaj je čitava života nalazio načina, da odbija njihove zahteve, pokušavajući uzalud da zastrašivanjem i korupcijama odvrati narod s puta kojim je pošao. Kalajeva smrt, 13. jula 1903., donela je izvesno olakšanje, ali proces opozicione akcije uzimao je sve više maha dopunjujući se drugim, političkim, privrednim i socialnim problemima.
Početkom 1897. god. Krićani su, stari buntovnici protiv Turaka, proglasili svoje sjedinjenje s Grčkom. Nacionalno uzbuđenje u Grčkoj nagna atinsku vladu da se odazove pozivu ustanika i da uputi svoje lađe i trupe na Krit, proglašavajući aneksiju tog ostrva. Posredovanje sila da se spreče neprijateljstva išlo je sporo i s puno natezanja. Kad su se, ipak, složile da izvrše blokadu grčke obale, preneli su Grci svoju akciju i na balkansko kopno. Marta 29. i 30. nekolike veće čete, pod vođstvom grčkih aktivnih oficira, prebacile su se preko granice. Izazvana Grčkom, Turska joj je 6. aprila objavila rat. U tom ratu Grčka je prošla da ne može bit gore.
Da je grčko-turski sukob izazvao uzbuđenje na celom Balkanu razume se samo po sebi. Bugari su smatrali da je došao pravi čas, da se uz kritsko pokrene i maćedonsko pitanje. Naši ljudi bojali su se neodređenih rešenja. Za Krit su sile predlagale autonomiju. Takvo rešenje za Maćedoniju našim ljudima činilo se vrlo nezgodno. Znalo se, da bi to bio samo jedan provizorij, koji bi izazvao novo i možda još bezobzirnije takmičenje oko toga ko će više i bolje da učvrsti tamo svoj uticaj, da bi jednog dana mogao izvršiti neko iznenađenje u svoju korist. Srbi su mesto toga tražili od Bugara, koji su nudili sporazum, da se pre svega odrede sfere interesa i da se one lojalno poštuju. Bugari su se bili uživili u misao, da je maćedonsko pitanje pretežno njihova stvar i da Srbi i Grci u njegovom rešavanju mogu da imaju samo posrednu ulogu. S toga su uvek i nerado govorili o podeli sfera nalazeći da je njihovo pravo, osveštano sanstefanskim priznanjem, da zahvate što više. Ipak, pred silom događaja, nije se moglo ostati skrštenih ruku. S toga je, prilikom posete kralja Aleksandra knezu Ferdinandu u Sofiji, 19 februara 1897., došlo do takozvane srpsko-bugarske "ugodbe". U toj ugodbi predviđala se načelno saradnja u svim pitanjima koja su se ticala Srba i Bugara u Turskoj i sadržavala se obaveza, da ni Srbija ni Bugarska neće preduzimati nikakve mere protiv postojećeg stanja bez prethodne uzajamne saglasnosti. To je nesumnjivo bio znatan napredak prema dotadašnjim odnosima, ali u isti mah i dokaz da se nije moglo doći ni do kakvog konkretnog rešenja.
Po dogovoru sa sinom kralj Milan se vratio ponovo u Srbiju 7. oktobra 1897. Novu vladu je obrazovao dr Vladan Đorđević, tada srpski poslanik u Carigradu. On politički nije bio obeležen, važio je kao neutralac. Sad je primio na sebe dužnost da služi u isto vreme dva kralja, od kojih je svaki imao svoju volju, i da leči Srbiju od partizanstva i prevelikog slobodarstva. Hirurg po struci, on je mislio da može svojim nožem pršiti po potrebi hirurške operacije i na Srbijinom organizmu.
Kralj Milan, kad se vratio u zemlju, nije više ostao ličnost bez funkcije, samo kao kraljev otac, nego mu je dato zvanje vrhovnog komandanta aktivne vojske. Milan je tako dobio najmoćnije oružje državne vlasti u svoje ruke. On je u vojsci od ranije imao dosta prijatelja i privrženika, a otad će ih dobiti još više. Stanje naše vojske i vojne spreme bilo je u to vreme veoma rđavo; da je, kojim slučajem, 1897. god. i Srbija bila uvučena u rat teško da ne bi prošla kao Grčka. Nedostajalo je svega. I modernih pušaka, i artiljerije, i municije, i zaprege. Kralj Milan je uzeo u program da vojsku osposobi za njenu dužnost i s toga joj je obratio svu pažnju. Za tri godine, od 1898-1900., on je nju potpuno reorganizovao i nesumnjivo unapredio. I najveći protivnici režima i tad i docnije morali su to da mu priznaju kao ne malu zaslugu.
Dolazak kralja Milana u Srbiju i njegovo stalno zaposlenje u njoj pokvarili su, međutim, njene odnose na mnogo strana. Rusija nije nimalo krila svoje nezadovoljstvo. U Petrogradu, javljao je nemački poslanik, kralj Milan je "neiscrpna tema za rusko nepoverenje prema Austriji". Sporazum sa Bugarskom pokvario se isto tako. Ali tu ne krivicom srpskom. Uprkos obaveza "ugodbe", Bugari su u Maćedoniji bez imalo obzira nastavljali svoju propagandu na štetu naše, i ta bezobzirnost nije se ustručavala ni od terorističkih akcija. Aktivnost bugarskih četa izazvala je početkom proleća 1898. god. opomene ruskog i austriskog poslanika u Sofiji, koje su ispale više formalne nego stvarne. Bugari su počeli da forsiraju maćedonsko pitanje naročito posle iskustva s kritskim. Iako je Grčka izgubila rat, Krit je imao da pripadne njoj, ako i ne neposredno, a ono postepeno, posrednim putem. Za guvernera autonomnog Krita imao je doći grčki princ Đorđe, član kraljevske porodice. Knez Ferdinand je bio dovoljno mudar da ne izaziva pravi rat s Turskom, da ne udara s čela, znajući koliko je krupnih interesa velikih sila u taj mah u pitanju na Balkanu, ali je raspirivanjem borbe i razvijanjem opšte nesigurnosti hteo stalno da Maćedonsko Pitanje održava živo i da javno mišljenje Evrope polagano priprema na rešenje u korist bugarske teze.
U jednom razgovoru s nemačkim poslanikom, 2. februara 1899., izlagao je kralj Milan svoje gledište o političkoj situaciji: Srbija neće silom požurivati likvidaciju Turske, koja će doći neminovno. Ona sad teži da propagandom dostigne one, koji su je svojim radom pretekli. Ali ako drugi krenu tursko pitanje, i Srbija će, "ma koliko slaba i nespremna", prihvatiti za oružje. Dužnost je sila, da na Balkanu, među njegovim državama, održavaju izvesnu ravnotežu, da se ne bi među njima javljale ponovo stare borbe iz Srednjeg Veka. Naročito je to potrebno učiniti između Srbije i Bugarske. Po njegovom uverenju, koje će kasnije, s više znanja, naučno formulisati Jovan Cvijić, u Maćedoniji je većina slovenskog stanovništva flotantna masa, koja može lako postati i srpska i bugarska. I Srbiji i Bugarskoj, mislio je on, treba dati izlaz na Egejsko More, obilazeći Solun. Sa srpske strane činjeni su tokom ove godine iskreni pokušaji da se s Bugarima nađe mogućnost za sporazum, na osnovu podele interesnih zona, ali su u Sofiji izbegavali svaki stvarniji razgovor.
Grčko-turski rat izazvao je i među muslimanima veliko razdraženje protiv hrišćana. Naročito su se svojom borbenošću isticali Arnauti, od kojih je priličan broj učestvovao u tom ratu kao dobrovoljac, pa se s novim oružjem vratio u svoja mesta i stao ugrožavati svoje hrišćanske susede. U svojoj noti Porti od 26. maja 1898. srpska je vlada navela više od 400 zločina nad Srbima tokom prošle godine, pa je tražila mešovitu komisiju da utvrdi činjenice. Kad su Turci, ne uvažavajući nas, po običaju, izigrali srpsko traženje htela je beogradska vlada da to pitanje iznese pred velike sile ili da izvede vojničku demonstraciju, ali je od toga odvratila Austro-Ugarska bojeći se, zbog kralja Milana, teškoća s ruske strane. U stvari, ni ona sama nije htela da dođe u položaj da se zameri Arnautima, koje je povlađivala i sa kojima je mnogo računala u svojim budućim planovima. Rusija je, međutim, u Carigradu iznosila srpske tegobe, žaleći iskreno stradanja našeg naroda. Ali to nije mnogo pomoglo. Arnauti, koji su sačinjavali glavnu gardu sultanovu i koje je on s planom pomagao, nisu više znali za mere. U leto 1899. oni su čak prešli preko srpske granice i udarili i na pogranične karaule. Incident je postao vrlo ozbiljan, jer je Srbija protiv napadača krenula redovnu vojsku. Tek pred opasnošću takvog težeg zapleta pristao je sultan na ozbiljnije mere za čuvanje granice, ali protiv arnautskih zulumćara nije učinio mnogo.
Srbija u to vreme nije imala ni mnogo ugleda ni mnogo uticaja. Čak ni davno obećanog srpskog mitropolita u Skoplju nije mogla da dobije, a kamo li što veće! Na strani se dobro znalo da se ceo režim drži samo na sili; da su finansije u očajnom stanju, da činovnici po više meseci ne dobijaju plate; da je naša snaga vrlo mala i problematična. Naročito rđav glas stekla je zemlja posle Ivanjdanskog atentata 1899. god., koji je jedan nezaposleni radnik izveo na kralja Milana. Motivi atentatorovi sve do danas nisu dovoljno objašnjeni i Bog zna hoće li se ikad doznati prava istina. Kralj Milan uzeo je, međutim, odmah, bukvalno od prvog časa, da su taj atentat pripremili radikali i on se rešio da ih, kao o Timočkoj buni, potpuno satre. Sve glavne vođe njihove dao je zatvoriti i izvesti pred preki sud. Znalo se i videlo, da je među optuženima bilo ljudi koji s atentatom nisu imali nikakve veze i da je po sredi čist osvetnički bes. Sama austriska vlada nalazila je, da kralj Milan bez potrebe preteruje i ogradila se javno od njegovih postupaka. Da nije bilo neposrednog austriskog zalaganja kod oba kralja vrlo je verovatno da Pašić ovom prilikom ne bi izneo živu glavu. Uplašen za svoj život, Pašić se na sudu držao nedovoljno muški; čak je priznao da je radikalna stranka prešla granice lojalnosti. I s toga je u redovima mlađe radikalne inteligencije izgubio vrlo mnogo od svog ugleda. Preki sud i gonjenje radikala učinili su mučan utisak na ceo srpski svet, a na strani je Srbija dobila glas države o kojoj se više govorilo sa žaljenjem nego sa poštovanjem.
Kralju Aleksandru već je bio posle tog prekog suda doteščao očev pritisak. I to iz dva razloga: prvo, što je dobro osećao koliko mu je njegov režim štetio i u zemlji i na strani; i drugo, što mu je smetao da ostvari svoju ženidbu iz ljubavi. Kraljeva naklonost prema Dragi Mašin, nekadašnjoj dvorskoj dami njegove majke, pretvorila se u neodoljivu strast. On je hteo pošto poto da se oženi njom. Kako je znao da će se kralj Milan tom odlučno protiviti on je hteo da ga ukloni iz zemlje, i to na lep način, bez potresa. Pritvoran kako je bio, on je čak ovlastio svog oca, da pregovore o veridbi sa princezom od Šaumburg Lipe, koje je vodio posredstvom austro-ugarskog ministra Inostranih Dela, može skoro dovesti do samog čina i poslao ga je u inozemstvo na lečenje i sa ovlašćenjem da dokrajči tu stvar. Ubrzo zatim poslao je u banju i kraljeva prijatelja, pretsednika vlade. Kad je njih otpremio na stranu on je, na iznenađenje celog sveta, objavio veridbu sa Dragom Mašin i potom ubrzo, 23. jula 1900., izveo i svadbu. Taj njegov čin osudili su mu i otac i majka, ali se on nije dao pokolebati, nego je energično prekinuo sve veze sa njima obojema. Nije ga pokolebalo ni to, što niko od jačih uglednijih političkih ljudi u Srbiji nije hteo da obrazuje vladu sprovodeći taj čin. Draga Mašin imala je dvanaest godina više od kralja, bila je udovica sa prilično problematičnom prošlošću, i žena sasvim malovaroškog mentaliteta. U samom narodu vest o tom braku bila je primljena rđavo. Ali je celu stvar, bar privremeno, spaslo to, što je ruski car, zadovoljan raskidom sa kraljem Milanom, pristao da bude venčani kum.
Osećajući koliko je ta njegova ženidba bila nepopularna kralj Aleksandar je učinio velike obrte i u unutrašnjoj i u spoljašnjoj politici da bar tako zadovolji javno mišljenje. U spoljašnjoj politici obrnuo se odmah Rusiji, koja mu je učinila tako veliku uslugu, a u unutrašnjoj približio se radikalima pustivši njihove vođe iz zatvora. Grof Goluhovski govorio je tad sa prezirom za Srbiju, da je quantite negligeable i nemačkom poslaniku rekao je bez uvijanja: "Mi ćemo prosto pridaviti Srbiju ako dođe do čeg ozbiljnog na Balkanu i Srbija se možda usudi da vodi drukčiju politiku od one koju mi hoćemo".
Kralj Milan bio je utučen. Svom sinu on je uputio pismo još pre ženidbe, koje je bilo skoro proročko: "Naša je dinastija preturila mnoge udare, ali ovaj bi bio najkobniji". Posle te ženidbe, osećajući nesreću, on se prosto rušio. Za svoje postupke nije imao uvek pravog merila, ali je inteligentno uočio svu opasnost sinova položaja. A nije video načina kako da mu pomogne. Sin ga je prosto odbacio, izdavši naredbu vojsci da ga ubije, ako pokuša silom da pređe u Srbiju. Razočaran i duboko zgađen svim, Milan je umro u Beču 29. januara 1901. Želeo je, da ga ne sahrane u Srbiji. S toga mu je telo preneseno u manastir Krušedol, gde je sahranjena i kneginja Ljubica.
Hoteći da stvori povoljniju situaciju za sebe kralj Aleksandar je spremao izmenu ustava i s njom u vezi nameravao je da stvori i povoljnu većinu. Misao mu je bila da spoji radikale i naprednjake, ili kako se onda govorilo, da ih fuzioniše, pa da s takvom umerenom strankom počne nov kurs. Prvu takvu vladu sastavio je 20. marta 1901. Mih. Vujić sa pola radikala i pola naprednjaka, a naskoro potom, 6. aprila, proglašen je i novi ustav. Njegova je glavna karakteristika da je uvodio dvodomni sistem. Inače, bio je napredniji od ustava iz 1869. god., ali znatno konzervativniji od onog iz 1888. Skupština je imala da pretstavlja volju naroda, ali je Senat imao da postane kočnica vladarevim rukama.
Sprega radikala s naprednjacima; primanje novog ustava koji nije odgovarao njihovim teoriskim shvatanjima; činjenica da su stariji radikali još uvek držali N. Pašića ako ne kao vođu a ono ipak kao jednog od glavara stranke, izazvala je rascep u radikalnoj stranci. Mlađi, manje kompromisni elementi, načelniji i smeliji, izdvajali su se kao samostalni radikali ili samostalci. Prvi vođa bio im je advokat Ljubomir Živković, ogorčeni protivnik kralja Milana, koji je bio suđen radi Ivanjdanskog atentata. On se na sudu držao veoma muški, braneći čast stranke i obraz opozicione Srbije. Zbog toga je postao jedan od najpopularnijih ljudi u zemlji, heroj svog vremena. Inače, novu stranku vodila su u stvari četiri profesora čistunca, Ljubomir Stojanović, Jovan Žujović, Ljubomir Davidović i Jaša Prodanović. U narodu oni su bili vrlo dobro primljeni i uspeli su da u radikalnoj stranci, već u to vreme prevuku skoro trećinu ljudi na svoju stranu.
Da opozicija u narodu uzme maha bilo je više razloga. Pre svega, kraljev brak sa Dragom Mašin bio je krajnje nepopularan. Naročitu sramotu i na sebe i na dvor ona je navukla svojom lažnom trudnoćom. Kralj je, razumljivo, živo želeo da dobije naslednika, a Draga je znala da bi tim i ona učvrstila svoj položaj. Međutim, ona nije mogla roditi, ali je posle izvesnog vremena objavila da je u drugom stanju. Njeni neprijatelji, a naročito kraljica Natalija, obavestili su o sumnji među drugima i ruski dvor. Car Nikola poslao je svog dvorskog lekara da se nađe oko kraljice i taj je otkrio da ona uopšte nije trudna. Zbog tog skandala ruski dvor nije hteo da primi kralja i kraljicu, iako je bio obećao i kralj to živo želeo. Samo zato što ruski dvor nije hteo da ih primi oborio je kralj vladu Mih. Vujića. To je trglo radikale i nateralo ih u opoziciju. Kralj se onda vratio na svoju staru liniju i 6. novembra 1902. doveo je novu, i opet tobože neutralnu, pretežno vojničku, vladu, pod pretsedništvom generala Dimitrija Cincar-Markovića.
Dotle, srpska spoljašnja politika bila je vođena u čisto rusofilskom duhu i dala je nekoliko po nas korisnih rezultata. Da bi mogla zaštititi Srbe i kontrolisati Austro-Ugarsku Rusija je otvorila svoj konzulat u Mitrovici i za konzula postavila, u maju 1902., Grigorija Ščerbinu. Ovo stvaranje ruskog konzulata izazvalo je pravu uzbunu među Arnautima, a i veliko nezadovoljstvo u Beču. I drugi naš uspeh postigli smo pomoću Rusa. Posvećenje Firmilijanovo za skopskog mitropolita, koje se toliko dugo otezalo zbog bugarske a delimično i grčke protivne akcije, izvršeno je, najposle, 15. juna 1902.
Želeći da pomogne našem življu u Turskoj srpska vlada je 14. avgusta 1902. zatražila u Carigradu, da se počne uvođenje reda i da se prestane sa povlašćivanjem Arnauta. Arnaute ili treba razoružati ili dati i Srbima mogućnost da se naoružaju. U interesu smirivanja treba pojačati turske garnizone u hrišćansko-arnautskim središtima i dovesti bolji činovnički aparat. Potrebno je, dalje, čim pre izvesti administrativno-sudske reforme s jačim učešćem hrišćana u upravi i sudstvu i reformu agrarnih odnosa. Te srpske zahteve pomogla je i ruska diplomatija nalazeći da su umereni i opravdani. Njima bi se u stvari postigao samo status quo ameliore par les reformes. U svom obrazloženju projekta reforama u Turskoj od 17. februara 1903. i Austro-Ugarska je, s Rusijom zajedno, priznavala da arnautski zločini i njihovo nekažnjavanje pretstavljaju "jedan od glavnih uzroka za stanje nemira i nesigurnosti" i da je hitno da otomanska vlada pristupi merama koje će Arnaute naterati na poštovanje zakona. Ali, iako je to priznavala, austro-ugarska vlada se ustručavala tražiti preke mere. Ruski poslanik u Carigradu na više se mesta zbog toga tužio na svog austriskog kolegu. Austriji nije čak ni neprijatno, govorio je on francuskom poslaniku, što u Staroj Srbiji nestaje srpskog življa. Izvesni visoki činovnici centrale Ministarstva Inostranih Dela u Beču i konzuli na terenu bili su odlučno protiv reforama i radili su protiv njih. Govorili su čak, kao skadarski konzul T. Ipen, da je bolje da ostane "dosadašnja anarhija".
Krajem marta 1903. arnautski zulumi prešli su mere. Oni su u Vučitrnu razoružali hrišćanske policajce ne dozvoljavajući da hrišćani nose oružje i vrše nikakvu bilo vlast. Odatle su pošli na Mitrovicu, u ogromnom broju, kao prava horda, da uzmu varoš na juriš. Tu im se oduprla turska vojska, uz koju se našao i ruski konzul Ščerbina. Ali taj svoj podvig on je platio glavom. Njega je jedan razdraženi arnautski vojnik u samoj turskoj vojsci teško ranio, i od te je rane Ščerbina umro 10. aprila.
Nezadovoljan držanjem ruskog dvora, kralj Aleksandar je od jeseni 1902. god. živo nastojao da se ponovo približi Austriji, a izvesne korake preduzimao je i ranije. Već u januaru 1902. god. slao je on u Beč svog ličnog sekretara Miloša Petronijevića s porukom u tom smislu i sa obećanjem, da će pitanje svog naslednika rešiti u sporazumu sa susednom monarhijom, i to, po svoj prilici, tako što će posiniti jednog od potomaka ženske linije Obrenovića, koji žive u Austro-Ugarskoj. Posle promene vlade on je austriskom poslaniku govorio, da je to i promena političkog kursa. Kad je ruski ministar Inostranih Dela grof Lamzdorf krajem 1902. došao u Sofiju i Niš, da preporuči i Srbiji i Bugarskoj da ostanu mirne, kralj je svoj razgovor s ruskim državnikom odmah i lično saopštio austriskom poslaniku. Posle povratka iz Srbije Lamzdorf je govorio generalu Kuropatkinu, da ne bi bilo mudro praviti kakav vojnički sporazum sa Srbijom, jer bi ga ona mogla odati Beču. Toliko je na njega kralj učinio utisak nepouzdana čoveka. U ponudama Beču, da bi samo stekao poverenje, išao je kralj vrlo daleko. Pristajao je da se srpske železnice ustupe Austrijancima; nudio je carinski i vojnički savez i čak predlog "da Srbiju dovede u onakav položaj prema Habzburškoj monarhiji u kakvom su Bavarska i Saksonska stajale prema Nemačkoj carevini". Od Austrije je, kao cenu za to, tražio pomoć da dobije Staru Srbiju i severni deo Maćedonije. Ali se Austro-Ugarska odnosila prema kralju s krajnjom uzdržanošću. Nije mu verovala, a nije ni mnogo držala do njega. Austriski poslanik K. Dumba dobio je uputstva, da ne ulazi ni u kakve pogodbe i pored tako primamljivih ponuda. Austrija, govorili su, neće da deli Tursku, nego da očuva njen posed. Ruskom ministru Lamzdorfu rekli su, međutim, otvoreno, da će Austro-Ugarska uzeti samu Srbiju, ako se ova umeša u maćedonske nerede. Sva kraljeva sondiranja u tom pravcu završila su s potpunim neuspehom.
U Beču se u to vreme znalo i to, da se kralj ne može još dugo održati na prestolu. Nezadovoljstvo protiv njega bilo je toliko, u svima krugovima, da se neko zlo moglo očekivati svakog časa. Krvave demonstracije od 23. marta 1903. u Beogradu bile su prva opomena. Ali mesto da one odvrate kralja od daljih nezakonitosti one su ga samo razdražile. Već sjutra dan posle njih on je izvršio novi državni udar obustavljajući ustav i raspuštajući Skupštinu i Senat, da posle tri četvrti sata, izmenivši što je hteo, povrati opet ustavno stanje. U našoj istoriji nije bilo vladara koji se više i svojevoljnije titrao sa pravima i zakonima i sa ustavima svoje zemlje, i to, na kraju krajeva, nije moglo da prođe bez teških posledica. I u spoljašnjoj politici on je ostao bez pravog stava i uspeha prosto zato što nije mogao da izdrži na jednoj liniji. Ni na jednoj strani nije imao čvrsta korena i pravih prijatelja. A on je, međutim, hteo da ne ostane pasivan i da u velikim obrtima na Balkanu, koje je kao sigurno očekivao i čak javno pretskazivao, ne ostane bez dobiti za svoju zemlju. Poslednji politički korak koji je učinila njegova vlada bio je ovaj. Posle prvog neuspeha s terorističkim akcijama u Solunu i Maćedoniji Bugari su se trgli i ponudili Porti pregovore. Bojeći se da Bugari, nastavljajući svoju aktivnost, ne izazovu nova posredovanja u Evropi, pošto su Rusija i Austro-Ugarska već krenule pitanje reforama i izradile program za njih, sultan je bio spreman da se pogađa s njima. To je zabrinulo i Atinu i Beograd. Grčka vlada učinila je pretstavku u Carigradu, da bi svako jednostrano pogađanje izazvalo nepoverenje drugih hrišćanskih država i naroda i da bi bilo vrlo opasno po mir na Balkanu. Tom koraku pridružila se 28. maja i srpska vlada. U svojoj izjavi ona je rekla, da bi povlađivanje jednom elementu oštetilo srpske interese, "i Srbija prema tome ne može ostati ravnodušna".
Tešku i mučnu situaciju dokrajčila je krvava noć između 28. i 29. maja. Poveća grupa oficira, većinom mlađih, skovala je bila zaveru protiv kraljevskog para i te noći upala je u Dvor i ubila i kralja i kraljicu i još nekoliko drugih lica, kao pretsednika vlade, ministra vojnog, i kraljičinu braću, koja su svojim ponašanjem izazivala drugove na tu bezobzirnost. Sam čin, mada neobičan radi učešća oficira u njemu, da se razumeti i donekle pravdati, ali su bile sasvim izlišne i za osudu izvesne surovosti posle samog ubistva. Ali, sumnje nema, zemlja je posle te krvave noći odahnula. Novi režim doneo je sasvim novi duh i polet.
Period od 1878-1903. godine pada među najteže i najmračnije u novijoj istoriji Srbije. Za tih dvadeset i pet godina, posle likvidacije turskih ratova i svega što je bilo s njima u vezi, zemlja nije doživela nijednog znatnijeg stvarnog uspeha, a pretrpela je, međutim, jedan osetan vojnički poraz i nekoliko teških unutrašnjih kriza. Bilo je i formalnih pobuna, i prekih sudova, i državnih udara, i dvorskih skandala, koji su išli na račun obraza zemlje. Obruč koji se stezao oko nas bivao je sve jači i opasniji.
Izgledi Srbije nisu bili nimalo lepi. Stešnjena s polja, pritisnuta toliko da je osećala kako skoro gubi dah gledajući pred sobom zatvorene sve izlaze, ona je patila i od unutrašnjeg razdora. Zatvorena u tesan prostor izgledala je kao zemlja u kojoj se ljudi, pometeni, samo uzajamno grizu. Ne bi bilo, doista, veliko čudo, da se počela gubiti vera u sebe i u bolje dane uopšte i da je malodušnost zahvatila šire krugove, kao što je počela da lomi poneke karaktere u inteligenciji. Ali, na veliko iznenađenje onih, koji nisu poznavali našu prošlost i naše pozitivne osobine, ovo zlo donelo je i uslove za promenu na bolje. Dovedena skoro do apsurda situacija je tražila radikalno rešenje, koje je kao oluja raščistilo atmosferu. U izvesnim časovima i ljudi i priroda kao da traže da se nakupi što više negativnog, da bi moglo posle katastrofe da dođe olakšanje i da se počne iznova, sve na drugoj osnovi.
|
