Vladimir Ćorović: Istorija Srba

ARS LIBRI Kupite štampano izdanje ove izvanredne knjige

<<   Sadržaj   >>

Srpsko-bugarski rat
i njegove posledice

Kralj Milan je nalazio, da su radikali, skoro više od liberala, zahvaćeni "panslavističkom" strujom. Samo, dok su liberali tražili veze sa službenom i crkvenom Rusijom, radikali su važili kao vaspitanici levičarske i nihilističke Rusije. Kralj je u njima gledao samo prevratnike i zazirao je od njih sve više u koliko je video kako u narodu uzimaju maha. Njegova unutrašnja politika, potpuno lična i skroz konzervativna, dovela je u jesen 1883. do formalne pobune u istočnoj Srbiji i do strahovitog obračuna s radikalima. Na izborima za Narodnu Skupštinu radikali su 7. septembra odneli sjajnu pobedu. U narodu se nijedna druga stranka nije mogla poneti s njima. Kralj je, mesto da poveri vladu njima, doveo na vlast Nikolu Hristića, starog birokratu iz doba kneza Mihaila, čoveka "gvozdene ruke", i raspustio je Skupštinu. Ta mera i naredba da se od naroda pokupe stare puške izazvale su buntovni pokret u timočkoj oblasti. Kralj je pokret ugušio u krvi, pomoću vojske. Izvršena je 21 smrtna osuda, a 734 čoveka kažnjena su robijom i zatvorom.

Šef radikalne stranke, Nikola Pašić, i još nekoliko njegovih drugova, spasli su se za vremena begstvom i našli su se kao emigranti u Bugarskoj. U toj zemlji oni su naišli na relativno dobar prijem. Šta više, bugarske vlasti su im dozvoljavale da se nastane blizu granice i nisu im sprečavale, da hvataju veze sa ljudima iz Srbije i da agituju protiv kralja Milana i njegova režima. Pašić se spremao i vodio je pregovore na više strana, da organizuje četničku akciju i izazove novu bunu protiv kralja Milana i njegove vlade. Bugarska štampa, čak i vladina, uzimala je stranu emigranata.

Srpska vlada dala je u Sofiji jasno razumeti, da nije zadovoljna držanjem bugarskih vlasti, očekujući da će one prema emigrantima postupiti sasvim drukčije. Bugarska vlada ne samo da nije ispunila kraljeve želje, nego je krenula i jedno drugo pitanje. To je takozvana bregovska afera. Knez Miloš je bio tridesetih godina kupio jedno imanje kod Bregova na Timoku, koje se nalazilo na levoj, srpskoj strani reke. Kad je Timok promenio svoj tok imanje je dospelo na desnu, tursku i posle bugarsku, stranu. Imanje je to, prirodno, smatrano i dalje kao srpsko i na njemu je bila podignuta jedna stražara. God. 1884. Bugari su zatražili, da se srpska straža povuče odatle, pošto Bregovo pripada bugarskom državnom području, pa kad Srbi nisu na to pristali oni su 22. maja 1884. zauzeli to imanje silom. Srbija je na to uputila ultimativni zahtev da se Bugari povuku odatle i da ispune i srpska traženja o uklanjanju emigranata sa granice. Bugari na to nisu hteli pristati i zbog toga je Srbija 28. maja prekinula diplomatske odnose s njima. Sukob se bio naglo zaoštrio i izazivao je bojazan da ne pređe u neprijateljstvo. Ruska diplomatija radila je skoro neskriveno protiv kralja Milana i čak je omela zadovoljštinu, koju je bugarski knez A. Batenberg, u neposrednim pregovorima s kraljem, bio voljan učiniti. Tako je to pitanje između Srbije i Bugarske ostalo otvoreno, sa obostranom zategnutošću.

Taj sukob izazvao je kod kralja Milana još veće nepoverenje prema Bugarima. Posle austriskog ulaska u Bosnu i Hercegovinu i posle njegove obaveze primljene u Tajnoj Konvenciji, kralj je lično bio načisto, da on na toj strani nema šta da očekuje. Isključen je bio i Novopazarski Sandžak do iza Mitrovice, koji je takođe spadao u austrisku interesnu sferu. Za svoje širenje Srbija je, po kraljevom uverenju, imala samo jedan mogući pravac, i taj je vodio niz tok Vardara. Na tom putu Srbija je međutim imala da se sukobi sa bugarskim težnjama, koje su u Sanstefanskom Ugovoru dobile s ruske strane priznanje i potstrek. "Kako ja smatram Veliku Bugarsku, koja bi se približavala granicama stefanskim kao grob srpskog naroda", govorio je kralj austriskom poslaniku u Beogradu 3. maja 1885., "to ću pre otstupiti i drugima prepustiti odgovornost za posledice, nego gledati, da se mojoj zemlji ruskim delom podvezuju životne žile". Kralj Milan nije video mogućnosti za sporazum između srpskih i bugarskih težnja, i, kao u Srednjem Veku, njemu se činilo da se pitanje može prečistiti samo silom.

Kralju, koji je bio plahovita i impresivna priroda i koji je u svojim kombinacijama računao s kratkim rokovima, činilo se, da u balkanskoj politici između Rusije i Austro-Ugarske postoji suparništvo koje se ne da lako izgladiti i da sukob između njih može izbiti svaki čas. Kad je, međutim, 1884. god., naročitim zauzimanjem Bizmarkovim, došlo do sastanka careva Vilhelma I, Aleksandra III i Franje Josifa u Skjernjevcima, kralj Milan se bio zbunio i osetio prevaren u svojim prognozama. Kakav će biti njegov položaj i značaj kad i ako prestane rusko-austriski antagonizam? Ne mogući da dozna tekst tu stvorenog sporazuma, nepoverljiv kako je bio, on je pomišljao na sve. I s toga je u časovima klonulosti pomišljao na abdikaciju i tražio od bečke vlade obezbeđenje za sebe i za svog sina, a bio je pripravan da ustupi i svoja vladarska prava jednom članu dinastije Habzburga. U Beču su već tada počeli da gledaju na nj kao na nevropata i počeli su da ga umiruju. Omražen u zemlji, s uverenjem da ga ni bečki prijatelji ne cene i ne podržavaju u punoj meri, osećajući Rusiju kao opasnog neprijatelja, koja na sve strane radi protiv njega, on je doživeo i krizu u porodici. Neobuzdan sladostrasnik on nije bio ispravan muž, a kraljica Natalija bila je hladna i prilično ograničena, a uporna žena. Između njih su, sem toga, postojale i političke protivnosti. Kraljica je bila poreklom upola Ruskinja i sva za Rusiju i kralju je, naročito u ovo vreme, pravila česte scene zbog njegovih suviše daleko otišlih veza sa Bečom. Kraljica je to činila delom iz uverenja, delom iz taktike da bi postala popularna, a delom da bi spasla budućnost svog sina. Sva zemlja, skoro bez izuzetka, sem nešto intelektualaca, bila je protiv kraljeve spoljašnje politike. Ristić je sve jasnije obeležavao svoj rusofilski stav, i baš u proleće 1885. bio je u Rusiji primljen od cara i dočekan na demonstrativno svečan način. A Pašić je još 1881. god. pisao u Radu, da politika napredne stranke "upravo i nije nikakva politika već izmećarstvo".

Sa Crnom Gorom odnosi kralja Milana nisu bili nimalo dobri. On je znao da je knez Nikola bio jedno vreme kandidat za srpski presto iza smrti kneza Mihaila i da se, u stvari, nikad nije u duši odrekao tih želja. U ratu 1876. god. bilo je dosta neslaganja između njih u izvođenju ratnih operacija, a kod Milana je bilo i izvesne ljubomore zbog crnogorskih uspeha i slave koju su njeni borci stekli u srpskom svetu. Ali najteži udar uzajamnom poverenju zadalo je to, što je knez Nikola ne samo primio kneza Petra Karađorđevića, nego mu je u leto 1883. god. dao i svoju kćer Zorku za ženu. Karađorđević je nesumnjivo bio najopasniji protivkandidat Milanov zbog ogromnog prestiža njegova deda u Srbiji i zbog slobodarske reputacije koju je on lično imao. Knez Petar je održavao veze sa izvesnim ljudima iz Srbije, za koje je kralj nešto znao ili naslućivao, i s toga je zazirao od njega, a naročito posle Timočke bune, kad su radikalski emigranti i opozicionari ušli u bliži dodir s njim.

Usred tih kraljevih ličnih i političkih kriza pade iznenada, 6. septembra 1885., proglas ujedinjenja Istočne Rumelije sa Bugarskom. Srpska diplomatija nije o pripremama za taj čin imala nikakvih prethodnih obaveštenja, a, koliko se danas zna, taj proglas je izazvao iznenađenje i u samom Beču. Sam bugarski knez, A. Batenberg, tvrdio je, da je i on sam, nekoliko dana pre toga, bio stavljen pred svršen čin. Videći raspoloženje naroda on se tom proglasu nije mogao, a nije ni hteo, da usprotivi. Primio je i priznao proglas, objavio mobilizaciju i lično krenuo u Plovdiv.

Kad je izvršen plovdivski "prevrat" kralj Milan se nalazio u Glajhenbergu. Bio je skoro izvan sebe. To spajanje bio je prvi korak za ujedinjavanje Bugara i bio je nesumnjivo politički uspeh, koji će lepo odjeknuti i u drugim oblastima gde Bugari žive pod tuđinom. On je predviđao takav odjek i u nekim maćedonskim mestima i nalazio je u tom podrivanje i rušenje svojih jedinih političkih ekspanzivnih kombinacija. Pomišljao je da iza tog prevrata ipak stoji i Rusija. Ljutio se mnogo i na bugarskog kneza, što je stvar krio od njega kao tobožnjeg ličnog prijatelja i što su Bugari, pre proglasa, svoje vojničke pripreme pravdali pred svetom tim, što se tobože boje srpskog napadaja. Razdražen i pun nepoverenja prema svemu i svakom kralj je odmah krenuo za Beč. U Beču, kralj je ovako objašnjavao svoj stav: Odluke Berlinskog Kongresa, koje sigurno nisu ispale po srpskoj želji, primljene su sa srpske strane sa punom lojalnošću. Sad, kad te odluke menjaju drugi, Srbija neće da ostane bez dolične otštete, da ne bi svojom pasivnošću dozvolila poremećaj ravnoteže na Balkanu. Iako je u njegovim rečima bilo mnogo gorčine i prebacivanja bugarskom aktu, on se u taj mah još nije bio otvoreno izjasnio da svoju otštetu misli tražiti samo na bugarski račun. U Beču su odgovorni krugovi umirivali kralja, obećavajući mu, da će Austrija imati u vidu interese Srbije i da se on može potpuno osloniti na nju.

Kad se, 8. septembra, vratio u Beograd kralj je bio rešen da ustane protiv Bugara. Uvećana Bugarska pretstavlja opasnost za Srbiju; teritorialno ona je postala doista dva puta veća od Srbije. Kao veća i jača ona će razviti u Maćedoniji i veću aktivnost i ugroziće tamo naše interese. S toga je Srbija proglašujući mobilizaciju postavila zahtev: da se ima ili povrati staro stanje u Istočnoj Rumeliji ili da Srbija dobije otštetu bilo od Bugarske bilo od Turske. U duši, kralj je želeo da to bude na račun Bugarske; narod, odazivajući se mobilizaciji bez oduševljenja, želeo je da se to izvede na račun Turske.

Srbija je odmah ušla u pregovore s Grčkom i ponudila joj sporazumnu akciju. Grčkom otpravniku poslova govorio je Milutin Garašanin, tada pretsednik vlade i ministar Spoljašnjih Dela, da Srbija misli upasti u Maćedoniju i Staru Srbiju, ako sile same ne bi htele da uzmu u obzir njene zahteve. Udružene Srbija i Grčka pravile bi i jači i ozbiljniji utisak i imale bi sigurno više uspeha. Grčko javno mišljenje nije bilo neraspoloženo za saradnju, ali je vlada bila vrlo oprezna. I ona je, istina, uzimala stav nezadovoljnika, ali nije htela da se mnogo izlaže dok ne vidi razvoj tog pitanja u Evropi. Pitanje njene otštete moglo je biti samo na račun turskog poseda; protiv Bugara Grci, već po svom tadašnjem geografskom položaju, nisu mogli preduzimati ništa. Po uputstvima iz Petrograda Crna Gora nije službeno preduzimala ništa, ali je knez Nikola, u privatnom razgovoru s austriskim poslanikom, nagovestio, kako i njegova država ima potrebu da se proširi prema Prizrenu i Peći.

Kralj Milan je od prvoga dana pomišljao samo na mogući sukob s Bugarima. Misao o otšteti u Turskoj, mada simpatična svima Srbima i pozdravljena čak i od Pašića iz emigracije, ako mu je i došla na um, bila je brzo napuštena. Jedno s toga što je osetio i što mu je to bilo i rečeno, da bi upad u Tursku izazvao velike komplikacije i nesumnjivo posredovanje velikih sila; drugo što se bojao turske snage, koju je poznao u nedavnim ratovima 1876-8. god.; i treće što je i inače bio kivan na Bugare i voljan da ih kazni za sve što su mu bili skrivili. Koliko je bio daleko od pomisli da upadne u Tursku vidi se najbolje po tom, što je tri dana posle prevrata nameravao da ponudi Turcima savez protiv Bugara, i što je to kasnije i učinio. Malo potom, kralj je uputio u Rumuniju svog rođaka generala Katardžiju, da rumunskom dvoru ponudi saradnju protiv Bugara, ali je ta ponuda naišla u Bukureštu na vrlo hladan prijem. Kralj Milan je, posle toliko nezadovoljstva koje je izazvao svojom unutrašnjom politikom, živo želeo kakav bilo vidniji uspeh u spoljašnjim pitanjima.

Bečka vlada se našla u ne maloj neprilici. Kralju Milanu htela je iskreno pomoći da dođe do nekog uspeha, da bi mu, radi same sebe, učvrstila položaj. Ali nije htela ni da se zameri knezu Batenbergu, ni da otežava njegovu situaciju. Kao rođak engleske kraljice Viktorije on je bio podržavan otvoreno od engleske vlade, s kojom se u Beču nije htelo doći u sukob; austro-ugarskoj diplomatiji knez je bio simpatičan već zbog toga što je došao u skukob s Rusijom; u Beču su, najposle, želeli da ga održe već i s toga, da na njegovo mesto ne bi došao neki ruski ili Rusima bezuslovno odani čovek. Iz Beča su s toga gledali, da nekako dovedu u vezu srpskog kralja i bugarskog kneza i da nekim uzajamnim sporazumom reše spor. Po savetima iz Beča, knez daje zatvoriti Pašića i rasturiti s granice radikalske emigrante i neke crnogorske četnike, a onda je 18. septembra uputio kralju lično pismo. "Uvek, a naročito dogod bude i jednog ciglog Turčina u Evropi, moraju Srbija i Bugarska biti usko vezane međusobno. Ja pojimam, da je u Srbiji neukrotiva želja za oštetom, ali Turska je velika. Sporazumimo se mi o našim akcionim sferama u Turskoj i ona će onda imati protiv sebe sto hiljada mesto pedeset hiljada ljudi. Ja sam sprema stupiti u rat. Sva je zemlja pod oružjem". Knez se nudio da dođe u Niš i tu s kraljem lično raspravi sve potrebne pogodbe za akciju. Ali kralj Milan nije hteo da s njim uopšte vodi dalje pregovore na toj bazi.

Po savetu Engleske bugarski knez je pokušao da se još jedanput objasni s kraljem Milanom. On mu je hteo 7. oktobra uputiti još jedno pismo i odrediti svog ministra Grekova, da mu ga donese. Kralj Milan dobio je poverljivo obaveštenje da je knez to pismo pokazao i turskom poslaniku i da je ono više diplomatski nego prijateljski akt. S toga je otvorenom depešom javio knezu, da neće primiti ni donosioca ni to pismo. Taj stav je govorio jasno, da kralj neće odustati od akcije bez izvesne konkretne dobiti. Međutim, kod Bugara se javio otpor sa svih strana. Zašto se Srbi bune protiv ujedinjenja dveju njihovih oblasti, u kojima oni nisu neposredno zainteresovani? Njihov mladi nacionalizam bio je pogođen u najosetljiviju žicu i držanje kralja Milana duboko ih je vređalo. I u kneza i kod naroda javila se odlučna želja, da se, ako ustreba, borba primi.

Kralj Milan, pošto je nekoliko nedelja očekivao posredovanje velikih sila, koje se nisu mogle složiti, objavio je 2. novembra rat, motivišući ga napadom bugarskih četa na srpske položaje kraj Vlasine. U sastavljanju ratnog proglasa sudelovao je i austriski poslanik grof Kevenhiler.

Taj rat završio se velikim srpskim neuspehom. Stanje srpske vojske bilo je vrlo rđavo. Milan Milićević u svom dnevniku beleži, kako je prošla kroz Beograd valjevska vojska: "Uh! Sva je gola, da je strah pogledati!" Sem što nije imala dobra odela, vojsci je nedostajalo i municije i drugih potreba. U rat se ušlo sa stajaćom vojskom i nekoliko pukova prva dva poziva, jer kralj nije imao poverenja u sve rezerviste iz naroda. Vojska je bila rđavo vođena, sa slabim zapovednicima, a u rat je išla bez imalo oduševljenja. Nije bila ni dovoljno izvežbana, naročito ne u rukovanju novim puškama. Artiljerija je bila potpuno zastarela i istrošena u prošlom ratovanju s Turcima. Vrhovna komanda nalazila se u rukama kralja Milana, koji nije bio nikakav vojnik i koji je inače, po svojoj prirodi, bio najmanje pogodan za to mesto. Na Slivnici, u borbama od 5-7. novembra, srpska vojska bila je potisnuta. Njena spora ofanziva izvođena bez zamaha i potrebnog jedinstva u komandi, pretvorila se posle pet dana u povlačenje i defanzivu. Malodušan i nikad sabran kralj Milan je izgubio veru u vojsku i pobedu i jedva je čekao primirje.

Za to vreme Rusija je živo nastojala, da se obustave neprijateljstva. Na njen poziv pristale su da rade u tom pravcu i Nemačka i Austro-Ugarska. Srbija je primila taj predlog već 12. novembra i kralj je odmah izdao naredbu da se prekinu borbe; Bugari su međutim nastavljali prodiranje i ušli u Pirot. Tu je 15. novembra došlo do nove borbe, u kojoj su Bugari opet ostali pobednici. Sjutri dan, po ranijoj naredbi svoje vlade, grof Kevenhiler je u bugarskom glavnom stanu zatražio od kneza da se sklopi primirje, preteći, u protivnom, austriskim vojničkim posredovanjem. Knez je pod utiskom ozbiljne pretnje popustio, iako je hteo da pre predloženog sklapanja primirja osvoji i Niš i da odlučnom pobedom na neki način pritera velike sile da priznaju osporavani akt plovdivskog prevrata.

Pregovori o miru vođeni su u Bukureštu. Srbiju je zastupao Čedomilj Mijatović. Mir je potpisan 19. februara 1886. i imao je samo jednu tačku: da se povraća između Srbije i Bugarske mir, koji je bio prekinut 2. novembra. Iako su tražili ratnu otštetu od nas Bugari je nisu dobili, a isto tako nisu ništa dobili ni od srpskog zemljišta. Bugari su ovim ishodom ipak bili zadovoljni: smatrani su kao pobednici i Evropa im je, u obliku personalne unije, priznala ujedinjenje Bugarske i Istočne Rumelije.

Kraljev položaj posle ovoga neuspeha postao je skoro neodrživ. Unutrašnje nezadovoljstvo bilo je toliko, da on zbog njega niti je smeo da mobiliše svu vojnu snagu zemlje, ni da čak svu stajaću vojsku uputi na granicu. Njegovi neprijatelji i u zemlji i na strani mogli su sad samo da podvlače koliko su u svojoj opoziciji imali pravo. Lakomislen, uzbudljiv, nepoverljiv kralj je tako očajno podbacio u situaciji koju je sam stvorio, da se pokazao kao nesposoban i nedorastao za svoj teški poziv. Njemu je već na bojnom polju postalo jasno da posle Slivnice ne može više nastavljati liniju unutrašnje politike koju je dotad vodio. A s tim u vezi pomišljao je i na abdikaciju. Od 1885. god. ta ga misao više i ne napušta; u svakoj težoj prilici on je potrže kao već odavno zrelu, dok je najposle nije i ostvario.

Kralj se izvesno vreme kolebao kome će da poveri novu vladu. U radikalima nije imao vere, iako su oni jedini mogli pomoći kao stvarni pretstavnici naroda. U tim strahovanjima podržavali su ga i nemački i austriski poslanik. "Eksperimenat s radikalima", naglašavalo se s te strane, "opasan je u velikom stepenu, jer oni ljudi koji propovedaju opšti prevrat učiniće sad sve moguće ustupke, da dođu na vlast, a kad postignu taj cilj upotrebiće sve, da ostvare svoje prevratničke planove". Dok se kralj kolebao izbio je novi prevrat u Bugarskoj, koji je na nj neobično jako uticao. Sa znanjem i pristankom ruskih službenih krugova stvorena je tamo oficirska zavera protiv kneza. Da se prikriju prave namere behu u leto 1886. puštene vesti, kako se Srbija sprema na nov rat s Bugarskom i kako s toga gomila vojsku na granici. Verujući u te glasove, knez Aleksandar uputi na granicu najbolje i sebi najodanije pukove. U noći između 20. i 21. avgusta upali su zaverenici u knežev dvor i s revolverom u ruci i naterali da potpiše ostavku. Na kralja je taj slučaj delovao veoma duboko. Bečka vlada imala je dosta muke dok ga je koliko-toliko primirila. Ali tek što je ta stvar nekako legla, kralj je došao u teške sukobe s kraljicom. Ti sukobi pretvorili su se u prave skandale. Sve što je radio i preduzimao kralj, izvesno vreme, 1887. i 1888. godine, bilo je skoro isključivo posmatrano u odnosu na kraljicu. U svojoj mržnji prema njoj nije imao ni mere ni granice. Ponašao se bukvalno kao u nastupima. Zbog sukoba s kraljicom, kojoj nije hteo dozvoliti da dalje živi u Srbiji, on se razišao sa naprednjacima i pristao da ustupi vladu Jovanu Ristiću sa koalicijom radikala i liberala (1. juna 1887.). Sam car Franc Josif posredovao je lično da kralj još tokom 1887. god., ne ostavi presto i pođe nekud u svet, ponesen svojom strašću i satrven svojim neuspehom. Učinio je to ne toliko zbog kralja lično, za koga je znao da ima ponašanje bolesna čoveka, nego zbog neizvesnosti ko bi posle njega mogao doći i zbog težine opšteg položaja. Zbog popunjavanja upražnjenog prestola u bugarskoj i zbog Rusima potpuno nepoćudnog izbora Ferdinanda Koburga za novog kneza, koji je smatran kao bečki čovek, između Rusije i Austrije nastalo je takvo stanje, da je rat izgledao neizbežan. Bečkim krugovima nije s toga moglo biti svejedno ko se u taj mah nalazi na srpskom prestolu i kako bi se, u slučaju rata, ponela Srbija.

Zbog opasnosti rata sa Rusijom bečkoj vladi nije bilo nimalo po volji ni to, što se na čelu srpske vlade nalazio Ristić, koji celom svojom prošlošću nije davao nikakve nade, da bi prema Austriji pokazao više obzira nego prema Rusiji. Kralj se nije usuđivao da ga sam obori, ali je dosta doprineo da se rđavi odnosi između radikala i liberala prometnu u kratkovido opako svađanje. Mesto da održe svoju koaliciju kao jako sredstvo protiv reakcije i ličnog režima, radikali su se polakomili na ponuđenu vlast i izazvali su 17. decembra Ristićev pad. Dva dana potom oni su već imali svoju homogenu vladu pod pretsedništvom generala Save Grujića, ali je nisu održali ni četiri puna meseca. Već 14. aprila 1888. oni su morali otstupiti, a novu vladu je sastavio opet, kao 1883. god., Nikola Hristić, koji je bio čist činovnik i koji je svoj ministarski poziv shvatio kao vojničku dužnost.

Kralj je sa poslušnom vladom N. Hristića hteo da likvidira svoj razlaz s kraljicom, koji je prolazio kroz razne mene, pune javne sablazni i sramote. Kad crkveni sud nije hteo da izvrši razvod braka, kralj je zatražio od mitropolita da to učini on lično. Mitropolit je to 12. oktobra i izvršio. Znajući da će objava o razvodu delovati vrlo rđavo u zemlji kralj je, da parališe njen utisak, odmah iza te objave dao da iziđe, 14. oktobra, i manifest narodu o sazivu Velike Narodne Skupštine i reviziji ustava. Tom odavno traženom i vrlo popularnom revizijom on je hteo da, koliko to bude moguće, smiri nezadovoljstvo i proteste u narodu i da u publiku baci mnogo važniju i po narodnu budućnost sudbonosniju temu od razgovora o razvodu. Taj manifest bilo je čisto njegovo delo; za nj nije prethodno znala ni vlada ni austriski poslanik. Kralj je njim hteo, sem pomenutog razloga, da popravi i položaj dinastije, spremajući kao drugu meru i svoju abdikaciju.

Novi ustav radio je odbor najboljih stručnjaka u Srbiji i pretstavnici svih političkih stranaka, a sednicama je pretsedavao sam kralj. Novi ustav dao je narodu široke slobode, a Narodnoj Skupštini pun autoritet. Ona je postala s vladarem ravnopravan politički činilac. Vlada je bila njoj odgovorna, isto kao i vladaru. Kad je izrađeni ustav imao biti iznesen pred Skupštinu kralj je tražio od stranačkih pretstavnika da se on primi bez ikakvih izmena, onako kako je predložen, "od korica do korica". U tom nije sasvim uspeo, jer je jedna izmena ipak učinjena, ali je inače 22. decembra 1888. primljeno sve ono što je bilo ugovoreno. Ta učinjena izmena bila je dosta važna (u čl. 200), jer je donosila ogradu, da se "srpska vojska ne može staviti u službu koje druge države bez odobrenja Narodne Skupštine". Stojan Protić izrečno kaže, da je ta izmena učinjena s obzirom na odredbe Tajne Konvencije, a opoziciji je sugerisana svakako od lica koja su taj ugovor znala. Kralj je navaljivao da se ta izmena ne čini, ali je na kraju ipak popustio. S novim ustavom imao je početi nov politički život Srbije. Njom je ona, prvi put, dobila skupštinu koja bi, bez ikakvih korekcija vladinih, izražavala pravu narodnu volju i imala da uvede pun sistem odgovornosti i narodne i upravljačke. G. Slobodan Jovanović dao je o tom ustavu ovaj sud: "Borba između kralja Milana i radikala bila je borba između dva tipa državnog uređenja. S jedne strane, lični režim, birokratski sistem, stajaća vojska, - s druge strane, parlamentarni režim, lokalna samouprava, narodna vojska. Kralj Milan nije održao lični režim, ali je održao birokratski sistem uglavnom, a stajaću vojsku potpuno. Parlamentarni režim, koji je zahvaljujući radikalima pobedio, imao je da se nakalemi na jednu birokratsko militarističku državu."

Austro-Ugarskoj diplomatiji bilo je prilično svejedno kakve će i kolike će ustavne slobode dobiti građani u Srbiji. Unutrašnje krize i potresi i u ustavnoj eri teško da bi mogli biti teži od onih u vreme kraljeva ličnog režima. U ostalom, u koliko se Srbija bude više bavila svojim unutrašnjim pitanjima i zaplitala se u partiske borbe u toliko će biti manje aktivna i manje sposobna u spoljašnjoj politici. Njoj je bilo glavno, da Srbija u spoljašnjoj politici nastavi dotadašnju politiku kralja Milana. Rusija je poslednjim promenama u Bugarskoj izgubila svoj pretežni uticaj u toj državi; Austro-Ugarska se bojala da ona isto tako ne izgubi svoj u Srbiji. Bojazan je bila u toliko veća, što je za prvog namesnika imao doći Ristić. S toga je bečka vlada tražila, da se rok konvencije produži do punoletstva kralja Aleksandra, odnosno do 1. januara 1895. Kralj je na to pristao. Prilikom produženja konvencije učinjene su protokolarno izvesne izmene i dopune u njenom tumačenju, koje je kralj izrično tražio nešto u interesu dinastije, a nešto u interesu same zemlje. U čl. II Austro-Ugarska se obavezivala da, po potrebi, i sa oružjem spreči neprijateljske upade crnogorskih četa u Srbiju, preko svog područja, a da kod Porte izdejstvuje isti postupak u slučaju prelaska preko turskog zemljišta. Najvažnija je izmena učinjena u tačci VII. Mesto ranijeg neodređenog teksta, da se Austrija neće protiviti proširenju Srbije "u pravcu njenih južnih granica", sad je rečeno jasno "u pravcu vardarske doline" i dodato je, da će to proširenje biti "toliko koliko ga prilike dopuste". Iako je ova obaveza imala donekle više teoriski karakter ona je ipak bila od značaja. Prvo, što je priznavala srpsko nacionalno pravo u toj oblasti i načelnu potrebu da Srbija proširi svoje područje; i drugo, što je ta obaveza davala neku vrstu jemstva, da Austro-Ugarska neće rešavati balkanska pitanja bez obzira na Srbiju ili čak protiv nje.

Kad je 22. februara 1889. kralj Milan, na svečanom prijemu u dvoru, prilikom proslave dana proglasa kraljevine, objavio svoju abdikaciju, bilo je to ne malo iznenađenje za svu zemlju. Silazeći sa prestola kralj Milan je, po Ustavu odredio tri namesnika, koji su imali vladati do punoletstva mladog kralja Aleksandra. Prvi namesnik bio je iskusni državnik Jovan Ristić, nesumnjivo politički najautoritativnija ličnost tadašnje Srbije, a druga dvojica bili su generali Kosta Protić, kraljev prijatelj, istaknut u borbama na Šumatovcu, i general Jovan Belimarković.

Politika kralja Milana bila je mnogo osuđivana, ali prvenstveno radi njegove unutrašnje linije i radi njegovih ličnih nedostataka i mana. Ali ona se može razumeti, i može čak i braniti u dobroj meri. Iščupati Bosnu iz austriskih ruka činilo se posle Berlinskog Kongresa ne samo potpuno bezizgledno, nego za svakog ko bi to pokušao i katastrofalno. Šta je Srbija mogla da radi, ako nije htela da se potpuno odreče svoje nacionalne misije? Jedino to, da obnovi svoju aktivnost na jugu, gde su se nalazili drugi njihovi saplemenici, koji su isto tako gledali na Srbiju. Kralju se činilo, da je to čak i potrebnije. Ma kakvo da je bilo njihovo stanje pod Austro-Ugarskom, Srbi su se tu nalazili u jednoj pravnoj državi i nije bilo suviše velike opasnosti da će nacionalno biti uništeni. U Staroj Srbiji i Maćedoniji stanje je bilo mnogo opasnije. Turska je bila crvotočna i država bez pravne sigurnosti. Hrišćani u njoj, pored svih formalnih zakona i izjava, nisu bili ravnopravan elemenat. Među hrišćanima Srbi su bili ponajugroženiji. U Staroj Srbiji njih su Arnauti prosto istrebljivali, oduzimali im imanja, grabili žene. Na klasičnom našem Kosovu, u Peći, Prizrenu, pod Zvečanom mi smo postali manjina koju su oni proređivali iz dana u dan. U Maćedoniji na naše se ljude ustremila bugarska propaganda, koja se nije ustručavala da protiv istaknutih ljudi upotrebi i sredstvo terora. Njihova aktivnost proširila se vrlo daleko. Još 1880. god. Bugari su pokušavali da otvore svoju školu čak u Prizrenu, a domalo i u Sjenici. Ako se nastavi sa takvim metodama borbe i od Arnauta i od Bugara, sa potpunom pasivnošću turskih vlasti, naš elemenat je mogao da poklekne ili da se izgubi. Kralj Milan imao je pravo, što je na tu stranu obratio više pažnje; to je nesumnjivo pozitivni bilans njegove politike. To je osetilo i naše društvo. Posle neuspeha u ratu s Bugarima videlo se, da će položaj našeg sveta tamo postati još teži i da treba nešto življe preduzeti, da se među tim ljudima na jugu deluje i da on oseti srpsko učešće i brigu. S tim idejama osnovano je 1886. Društvo Svetog Save u Beogradu. Ono je imalo "da verom i prosvetom stoji na braniku srpske narodnosti i da dobro bdi, da se nijedna srpska duša ne izgubi i ne propadne". Srpska vlada otvorila je potom svoje konzulate u Skoplju, Prištini i Solunu, a 1888. god. je u Ministarstvu Prosvete reformisano odeljenje za srpske škole i crkve u Turskoj. Vlada je kasnije sve više uzimala te poslove nacionalne propagande u svoje ruke hoteći da ima više nadzora i uticaja, a potiskivala je privatnu iniciativu. Njena isključivost nije bila umesna, ali su se njeni ljudi branili tim, da Društvo Sv. Save veša svoj rad na velika zvona i tim izaziva podozrenje turskih vlasti.

<<   Sadržaj   >>