Владимир Ћоровић: Историја Срба

Купите штампано издање ове изванредне књиге

<<   Садржај   >>

Берлински Конгрес донео је несумњив успех Аустро-Угарске Монархије. Њена политика однела је победу, каква се иначе стиче са врло великим жртвама. Она је добила не само две наше области, него и кључ за решавање целе југословенске будућности. У њеним границама налазило се више Срба него у обе српске слободне државе; она је држала под собом све Хрвате и Словенце. Ниједно питање на Балкану, тако се чинило онда, није се могло решавати без ње, а камо ли против ње. Иза ње је стала Енглеска, дугогодишњи противник Русије, а одмах иза Берлинског Конгреса створен је двојни савез између Аустро-Угарске и Немачке (1879.), ком је 1882. год. приступила и Италија. Блок централних сила изгледао је тада господар европске ситуације и Балкана нарочито. За Србе били су у изгледу веома тешки дани. Берлински Конгрес имао је несумљиво антисловенски карактер; на њему је бечка влада скоро јавно ставила до знања, да неће дати остварење једне веће српске државне јединице. Србима ће се оставити да животаре само у њеној сенци, разбијени, завађени, и распарчани у више подручја и под више разних власти.

Пред српске политичаре поставила су се крупна питања. Шта да се ради, да не клоне вера у народу? И с ким да се иде? Балканска солидарност, на којој је онолико радио кнез Михаило, показала се на делу више него проблематичном; југословенским стремљењима дала је окупација Босне и Херцеговине и хрватско-српски надзор с њом у вези тежак ударац. Русија, у коју се толико веровало, показала се у рату с Турцима војнички недовољно организована, а на дипломатском пољу претрпела је осетни пораз. Последице тога осетиле су се брзо у њој самој. Цар Александар II пао је 1881. год. као жртва нихлистичког атентата, а незадовољство је узимало маха упркос свих оштрих мера власти. Нас Србе разочарао је нарочито руски став у Санстефану. Змај, који је тако често давао израза општем мишљењу, певао је огорчено после берлинских одлука на рачун Русије:

Кнез Милан био је са собом на чисто, да се више не обрће Петрограду. У толико више, што су у суседној Бугарској руски генерали, који су управљали земљом поред новог кнеза, показивали без много устручавања да њихова воља има бити старија. Кидајући са Русијом кнез Милан је налазио као природно, и као једини пут, да приђе искрено Аустрији и да с њом покуша нову срећу.

У Србији је интелектуални свет јасно осећао тежину положаја, у који је земљу довела руска дипломатија, али се он с правом бојао и друге стране. Чему се Србија може надати од Аустро-Угарске? Поседањем Босне она је не само лишила Србију да се ојача и оствари тежње дугогодишње њене активности и политике, него је намерно ишла за тим да јој поткреше и наде на будућност. Она је сама јасно показивала тежње, да се упути према Солуну и да, према томе једног дана узме за се и целу Стару Србију и добар део Маћедоније. Кад је склопио споразум о савезу са Немачком Андраши је честитао цару Францу Јосифу са речима: "Сада је за Монархију пут према Истоку слободан". Ако се супротстави бечком надирању Србија би била сигурно прегажена, а ако повије главу онда сама, својевољно, прима вазалски однос. Извојевана самосталност изгледала би по том потпуно привидна. Опасност од Аустрије чинила се стално већа зато, што је била непосреднија и што је у ово време бечка влада показивала извесне активистичке склоности. Наслон на Русију чинио се с тога ипак многима, и поред рђавог искуства, као једини пут да се та опасност ослаби. Русија је учинила Србима несумњиво велику неправду, али се треба трудити да се петроградски кругови боље обавесте и да свој став измене на боље. Јер противност руских и аустриских интереса на Балкану траје годинама и трајаће и даље и руска политика, у свом сопственом интересу, мораће да рачуна са балканским народима, а са Србима нарочито. Јер Берлински Конгрес донео је и Русима не мање разочарања него Србима, и после њега Русија је са више критике подешавала своје односе према централним силама.

Јован Ристић, вођа Либералне странке, који је водио српску спољашњу политику тога времена, примио је био према Аустро-Угарској две обавезе: да склопи с њом трговачки уговор и да изгради железничку везу. По ту цену је добио њену помоћ у Берлину. Он је, приликом преговора, јасно осетио бечке тежње да Србија дође у што већу економску зависност од Дунавске Монархије. С тога се трудио да коликогод може те обавезе олакша. У железничком питању успео је само делимично. По уговору, Србија је имала у року од три године изградити железничку пругу од аустриске до турске и бугарске границе. Ристић је желео, бојећи се великих финансиских терета, да се градња не веже одређено баш за тај рок, и да се у исти мах уговорима обезбеди спој српске пруге са турском и бугарском, како не би српска пруга остала као отсечена и с тога економски од првог дана нерентабилна. Аустрија је попустила само у толико, што није тражила у одређеном року и спој с бугарском железницом. Хтела је, очевидно, да спајањем српске железнице са својом осигура с једне стране пут својој индустрији и трговини на српско тржиште без опасности конкуренције, а с друге да српски извоз веже скоро искључиво за своје пијаце. Железничка конвенција склопљена је 28. марта 1880. Приликом склапања трговинског уговора бечка влада је најпре понудила царински савез, а кад Србија није на то пристала она је правила много тешкоћа. Она са Србијом није уопште хтела у тој ствари преговарати као са равноправним чиниоцем и није много прикривала своје тежње да Србију економски подвласти. Она је категорички, без икаквих уступака са своје стране, тражила, клаузулу највећег повлашћења и кад Ристић, бранећи економску независност земље, није хтео на то да пристане, бечка је влада запретила царинским ратом. Ристић и либерали били су вољни да приме борбу на том пољу, али кнез Милан није пристао него је на управу довео нову владу; састављену од такозваних напредњака, а у ствари од српских конзервативаца. Спољашњу политику узео је да води сам, а министар тога ресора, историчар Чедомиљ Мијатовић, био је мање-више само кулиса.

Либерална опозиција нашла се одмах у антиаустриском табору. Али главне тешкоће новој влади нису дошле у спољашњој политици од ње, него од нове радикалне странке. Док нису струшили либерале напредњаци и Пашићеве присталице, ишли су заједно, а потом су се, почетком 1881. године, радикали издвојили и кренули свој лист Самоуправу. У спољашњој политици радикали су у свом програму тражили слогу са Црном Гором и Бугарском, а затим "помагање неослобођених делова и буђење свести о народном јединству". Дотле обележени као црвени и интернационалци, радикали су оставили чисто националне циљеве својој и Србијиној државној политици.

Кнез Милан је био дубоко увређен држањем Русије. Према црногорском кнезу Николи, као према такмацу, одавно је осећао неповерење: за Грчку је налазио, да се показала као непоуздан савезник и нелојалан друг; а у Бугарској је гледао незаслужено награђеног судеоника и будућег противника. Та своја уверења он је, без дипломатског прикривања, изнео у једном свом писму аустро-угарском министру Иностраних Дела, барону Хајмерлу, хотећи му показати колико је он искрено лично убеђен да Србији нема другога пута сем наслона на суседну Двојну Монархију. Од тог убеђења, писао је он другом приликом, направио је свој програм. Сем тога, он није осећао ни довољно сигурности за себе и своју династију видећи да у народу радикалски "црвени" покрет узима маха, да постоји против њега прилично незадовољство код извесних политичких људи либералне странке и да династија Карађорђевића има још увек доста симпатизера у народу. Може бити да је на његову личну сујету деловало, најпосле, и то, што се у марту 1881. год. румунски кнез Карол прогласио за краља. Због свега тога, Милан је, после завршеног трговинског уговора, почео преговоре у Бечу и за склапање једног политичког споразума. Крајем маја 1881. он се кренуо у Берлин, где је био позват од цара Вилхелма, а одатле у Петроград, да поздрави новог руског цара Александра III. У Петрограду кнез Милан је наишао на доста хладан пријем. Дало му се осетити да нису задовољни његовим држањем и сменом Ј. Ристића, који је код руских дипломата био стекао највише поверења од свих савремених српских државника. То је код кнеза само појачало ранију мржњу и место да га опомене, само га је више раздражило. По повратку из Петрограда он се задржао у Бечу и завршио је преговоре о политичком уговору са Аустро-Угарком. То је чувена Тајна Конвенција, коју је у Београду, не тражећи претходно одобрење не само Скупине него ни саме владе, по вољи кнеза Милана потписао Ч. Мијатовић 16. јуна.

Тајна Конвенција предвиђала је узајамну приатељску политику. Србија се обавезала, да на свом подручју "неће никако трпети политичка, верска или друга сплеткарења која би ишла против Аустро-Угарске Монархије, подразумевајући ту и Босну, Хереговину и Новопазарски Санџак". За ту обавезу Аустрија је била спремна да одмах призна евентуални проглас Србије као краљевине и да се заложи код других сила да и оне то признају. У четвртој тачци Србија се обавезала, да "без претходног споразума с Аустро-Угарском неће преговарати ни закључивати политички уговор с другом којом владом". У случају рата Аустрије са једном или више других сила Србија ће одржавати пријатељску неутралност, а исто тако и Аустрија према Србији. Евентуалну војничку сарадњу одредиће, у случају потребе, посебна војна конвенција. Као најважнији уступак за Србију сматрао је Ч. Мијатовић седму тачку конвенције, која је садржавала овај став: "Ако стицајем догађаја, чији се развој не може предвидети, Србија буде у стању да се прошири у правцу својих јужних граница (изузимајући Новопазарски Санџак) Аустро-Угарска се неће томе противити и заузеће се, да и друге силе склони на држање повољно по Србију". Овај споразум је цео имао остати тајан и трајати десет година.

Ова конвенција, склопљена иза леђа одговорне владе, изазвала је оштру осуду М. Пироћанца, претседника министарског савета. Нарочито је он осуђивао четврту њену тачку налазећи да потпуно веже руке Србији и да је у ствари доводи у једну врсту вазалства према суседној великој сили. Он је с тога понудио кнезу оставку своје владе или измену и ублажавање те тачке. Како је уговор већ био потписан и како се у Бечу сматрало, да је баш та тачка "најбоља тековина", кнез се нашао у не малој неприлици. Било је не само врло незгодно изазвати пад владе на том питању, него је било још теже наћи другу владу која би пристала да води ту нову политику. Ту тешкоћу увиђали су и у Бечу и пристали су на једну писмену изјаву, која је наглашавала аустриску добру вољу да помаже српску независност и која је објашњавала да Србија, по тој обавези, не може закључивати никакве нове политичке уговоре, који би били противни духу склопљене конвенције. Али је пре тог пристанка добила тајну писмену изјаву кнеза Милана, да њега као владара Србије веже четврта тачка конвенције онаква каква је.

Кнез је конвенцију склопио са пуним уверењем о њеној корисности и испуњавао је лојално њене обавезе. Аустрија сигурно у Србији никад није имала човека, који је био више уверен о потребама добрих односа с њом. Уверена и сама о том она је према кнезу имала пуно поверење. Сва корист од те по Србију доста тешке конвенције састојала се у том, што јој за известан низ година Аустрија није правила никаквих нарочитих сметња и тешкоћа и што нас је у извесним питањима и подржавала.

Наскоро после склопљене конвенције, 22. фебруара 1882., Србија је проглашена за краљевину и цар Франц Јосиф био је први владар, који је Милану честитао и признао краљевско достојанство. Али нова титула није дигла углед младом краљу. Проглас краљевине дошао је у време кад је земља била веома узбуђена другим питањима и кад се мислило да је нова форма само плашт да покрије друге незгоде. У зиму 1881. год. дошло беше до банкротства акциског страног предузећа Генералне Уније, са којом је влада била склопила уговор о грађењу железнице и којој је дала близу четрдесет милиона динара обвезница. У публици је тим поводом настало огромно раздражење које је с нарочитим успехом искористила врло активна радикална опозиција.

За то време и кнез Никола је одржавао извесне везе са Бечом, али му тамо нису много веровали, јер су знали да је он тада био сав одан Русији. Кнез Никола је добро видео колико је краљу Милану у националистичким редовима сметала његова и сувише отворена и скоро до крајњих линија доведена сарадња са Аустријом, па се мудро трудио да подигне своју популарност на рачун његове. Наше друштво, мада разочарано после Берлинског Конгреса, ипак није било сасвим клонуло. Веровало је у боље дане, неком дубоком, памећу необјашњивом, инстиктивном праснагом. И не само да је веровало, него је било у извесним областима и борбено, спремно на нова прегнућа. У Херцеговини се од окупације четничка акција није била сасвим смирила. Кад је у марту 1881. бечка влада објавила позив у војску у Боки Которској, а 23. октобра исте године прогласила војни закон за Босну и Херцеговину даде то повода за нов устанак. У Кривошијама је почело четовање већ у лето те године, па се проширило и на Херцеговину. Главни четовођа беше Стојан Ковачевић, већ опробани јунак и познат хајдук. У устанку су учествовали и православни и муслимани у срезовима источне Херцеговине, дуж црногорске и турске границе. Начелну борбу са протестом почела је мостарска православна општина, али се покрету нису придружиле све угледне вође из прошлог устанка. Нарочито се примећивало отсутство старог војводе Зимоњића. Устанци су током зиме 1881/2. год. имали извесних успеха, али нису могли, без оружја, одолети војничкој снази Хабзбуршке Царевине. Од православних се, поред Стојана Ковачевића, истакао Ђоко Радовић, а од муслимана Салко Форта и Хајдар-бег Ченгић. Србија у том покрету није имала никаква учешћа, а Црна Гора помагала га је само кришом и оскудно. Аустро-Угарски министар Иностраних Дела изјавио је овом приликом, "да је тај устанак последњи крик смртно рањеног Словенства на Балкану", верујући да је угушивањем устанка угушен и дух који га је изазвао.

У опозиционом покрету против аустриске власти јављају се сад све чешће и Срби из Далмације. Они су имали двадесетих и тридесетих година XIX века да издрже тешка искушења са унијаћењем, на ком је радио чак из времена Карађорђева устанка познати, владика Венедикт Краљевић. Али су сви покушаји остали без већих резултата. Примери Матавуљева Пилипенде израз су честите горштачке постојаности наших људи. Југословенски покрет средином прошлог столећа имао је у Далмацији одлучних поборника и међу хрватском већином и међу српском мањином, али је и ту судбина Босне и Херцеговине и решавање наше будућности довело у оштар сукоб припаднике оба племена. Срби су из почетка тражили с Хрватима заједно да се придруже Хрватској и Славонији, али их је после хабзбуршка ориентација већег дела хрватских политичара одвела у сарадњу са малобројном талијански васпитаном интелигенцијом и нешто трговачког грађанства за аутономију Далмације. Никола Томазео, један од најинтересантнијих духова нове Далмације, талијански писац од гласа, надао се спасу Далмације од Србије, а био је одлучни противник опредељивања за Хрватску и Аустрију. Мада је реформама аустриске и аустро-угарске државе од 1867. и 1868. год. било предвиђено, да Далмација уђе у састав земаља круне Св. Стевана и да се сједини с Хрватском, то никад није било остварено, све до слома Дунавске Монарније. Бранило се то стратешким разлозима, али у ствари Беч, а нарочито Пешта, ни Хрватима, као ни Србима, нису дали прикупљање свих народних снага у једно тело. Уједињење Хрвата обећавало се увек из Беча, кад им је требала хрватска помоћ, али су стално превлађивали обзири према Мађарима и њиховим интересима. После окупације Босне, 1879. год. Срби су изашли из дотле српскохрватске Народне странке и основали су своју посебну Српску народну странку. Као орган те странке почео је од 1880. год. излазити Српски лист под уредништвом Саве Бјелановића. У борби против режима поред Срба православних истичу се у Далмацији, а нарочито у Дубровнику и његовом крају, и Срби католици, међу којима су најлепша имена тога времена, као што су Медо Пуцић, Валтазар Богишић, Перо Будмани, Лука Зоре, Антун Фабрис, Милан Решетар и многи други, па чак и католички свештеници. Бранећи српску мисао као слободарску и антиаустриску они нису били противници Хрватства, него само оних Хрвата који су служили идеји Хабзбурга. Иначе су били и остали поборници идеје народног јединства и радили су на њој и у време најљуће борбе. О том је речит доказ, већ самим својим именом, дубровачки књижевни лист Slovinac (1878-1884.).

У Војводини је притисак на Србе био нарочито јак. Мађари су у Омладини и њеним симпатизерима гледали чисте велеиздајнике, носиоце великосрпске мисли, која ради да извесне земље круне Св. Стевана уведу у заједничку српску државу. Милетић, несумњиво најпопуларнији и најборбенији вођа Срба на тој страни, човек слободоуман али и одвише отсечан, развио је борбу на више страна, свуда не из неопходне потребе. У борби с непријатељима из Беча и Пеште није можда било потребно у веома жестокој борби цепати народне редове до непомирљивости, као што је чинио он изазвавши борбу са претставницима цркве, патриархом Самуилом Маширевићем и после Германом Анђелићем. Ти наши првосвештеници имали су несумњиво великих недостатака и у својим поступцима били су вођени понекад ружним мотивима, али је у сукоб с њима унесено много страсти и с Милетићеве стране, и тако је створен раздор који је трошио народну снагу на споредним, место на главним питањима. Кад је избио херцеговачки устанак, он је енергично гурао у рат, не осећајући све тешкоће и опасности, којима су се Срби излагали. Бојећи се његова утицаја у народу мађарске су га власти затвориле ноћу 20. и 21. јуна 1876. оптужиле га због велеиздаје и на Богојављење 1878. осудиле га на пет година тамнице. По молби народног сабора цар га је помиловао 15. новембра 1879. Али он више није стари лав. Бори се, истина, још неко време, али ускоро малаксава, савладан парализом. Од краја 1883. год. он не учествује више у јавном животу.

А за то време мађарска влада с планом врши мађаризацију на целом свом подручју. Укида и шиканира српске вероисповедне школе. "Само у 14 шајкашких општина одузето је Србима око 25 школских зграда". У свима народним школама уведен је мађарски као обавезан предмет. "Земаљски мађарски савез", основан 1873. год., заступао је гледиште, "да у Мађарској нема друге народности сем мађарске", па је у том смислу и деловало. Помађаривана су лична и породична имена, имена места и села. Вршио се притисак на зависне људе, премамљивали се слабији карактери. Систематским изборним насиљима вршило се фалзивиковање народне воље и спречавао се улазак правим народним људима у парламенат. Док су раније били огорчени противници бечког централизма и германизације Мађари су од 1867. год. без много обзира примењивали те исте методе.

<<   Садржај   >>