Пут на Берлински Конгрес
Турске власти су примећивале извесно живље струјање међу рајом нарочито у Босни и Херцеговини и у Бугарској и приписивале су га панславистичкој агитацији, иза које су назирали у главном Русију. Али је било извесних сумња и против Аустро-Угарске, за коју се знало да пружа руке према Босни. С тога су почеле с репресалијама. Почеше затварања људи и установа. У јесен 1872. год. једна група хришћанских трговаца у Бањој Луци обрати се за заштиту бечкој влади, не знамо да ли из сопствене инициативе или по сугестијама аустриског конзулата. Брзо потом поче пребегавање хришћанских, првенствено српских, лица из босанске крајине у Хрватску. Чим су прешла границу та су лица почела да износе тешке прилике под којима живе и по сугестијама Светозара Милетића упутила су један меморандум силама потписницама Париског Мира. Али их је главни пут водио у Беч, да ту ступе у везе с претставницима великих сила и са аустриском владом. То је било у лето 1873. год., мало после тројецарског савеза у Бечу. Русија, Немачка и Аустрија, као три конзервативне силе, хтеле су да очувају створено стање у Европи, за чим је нарочито ишао Бизмарк бојећи се француске одмазде, али су осећале да стање на Балкану тешко може проћи без потреса. Русија и Аустро-Угарска нису веровале једна другој, у осталом са разлогом, јер су и једна и друга добро знале да нису незаинтересоване у ровењима која се врше у Турској. Тај састанак у Бечу изазвао је код наших људи велике наде. Неколико херцеговачких вођа упутило је тад преко Цетиња молбу руском цару, да их прихвати у невољи, јер се они због зулума морају дићи на оружје. Позивали су кнеза Николу да почне рад с њима, па кад ту нису одмах наишли на жељени одзив обратили су се Београду упозоравајући на могућност да их Аустрија предухитри. Али и у Београду се налазило да тај час није био нимало погодан да се крене већа акција.
Али се точак није дао лако зауставити. У Херцеговини је летина 1874. год. била подбацила и свет се налазио пред тешком неизвесношћу. Закупници пореза, који су пре свега гледали само свој интерес, притискали су народ, да истерају своје и државне приходе. У већ узмућеној земљи то је дало маха новим протестима и сукобима. На устанак се гледало као на скоро једино могући излаз. На састанку народних првака у Биограду код Невесиња, на Малу Госпојину те године, би решено да се диже устанак о пролећу и да се о том обавести кнез Никола с молбом да их прихвати. Кнез је примио изасланике народне лепо и покушао је да утиче на њих. У свом опширном мемоарском спису о Херцеговачком Устанку он сам прича, како их је уверавао "да их никад неће напуштати, нити ће одвојити судбину Црне Горе од њихове", али да тад није било време за узбуну. Руска влада је нарочито утицала на кнеза. Овај је доиста успео да смири људе и да упути херцеговачке избеглице да се врате кућама.
Духови су били веома узбуђени и наоштрени. Баш те јесени, 5. октобра, извршише Турци покољ повећег броја Црногораца у Подгорици, који се ту беху затекли на пазару. Покољ је дошао као освета за угледног Јусу Мучина, кога беше убио један Куч по позиву Марка Миљанова. Тај покољ изазва силно огорчење на све стране. Врила је крв. Људи су тражили освету и горели од нестрпљења што их чак пре не пуштају. Цетињски кругови умиривали су свет, али су остављали јасне наде и за могућност одмазде. Кнез је слушао савете из Русије, али је покушавао на све начине да црногорско питање стави на дневни ред, да би овом приликом добио извесне територије од Турске у свом суседству. Он је хтео дати разумети и Порти и силама, да мир у суседству Црне Горе зависи од расположења на Цетињу и с тога се трудио, да све нити завера, припрема и акција у Херцеговини и према Албанији држи у својим рукама. Утицај Црне Горе у Херцеговини и на тим странама био је неоспоран. Сви виђенији српски главари и сав народ гледали су само на Цетиње и на поруке отуда. Видели смо, да Лука Вукаловић, човек од несумњивог значаја, није могао да успе нимало ни да се чак одржи у земљи, кад се завадио с цетињским двором и почео политику на своју руку. Кнез Никола је умиривао Херцеговце, али не с намером да их смири коначно, него дотле док то буде у његовом политичком плану. С тога је и пуштао да се и говори и ради на устанку не осећајући да би, у извесном часу, могао изгубити узде из руке и да у гладном народу, тешко притиснутом и већ раздраженом, може лако да избије револт, који се неће дати лако зауставити.
У толико пре што се на револуционирању духова у Херцеговини радило и с других страна. Аустриски високи генералитет, под претседништвом самог цара, имао је 17. јануара 1875. своју седницу, на којој је гроф Ј. Андраши, као министар Иностраних Дела, изнео циљеве бечке политике. Аустро-Угарска је желела да добије Босну и Херцеговину, али то није могла ни хтела да постигне отвореним ратом, да не би изазвала против себе Русију, Турску и српске државе. Место тога она је хтела да делује посредним путем. Бечка влада помагаће незадовољне хришћане, потицаће их, и тако ће разједати Турску и припремити јавно мишљење Европе на потребу да Дунавска Монархија уведе ред. У Бечу је већ тада подвучено јасно, да не би никако било у његовом интересу да се придруживањем Босне и Херцеговине Србији и Црној Гори створи већа српска држава, која би могла постати опасна по "здравље" Дунавског Царства. Аустрији рат Турске с Црном Гором не би био непријатан. Ако би победили Турци Аустрија би их зауставила и добила би много у престижу код суседних балканских хришћана; а ако би победила Црна Гора са Србијом то би дало повода Аустрији да и она посредује и да изради извесне добитке и за њих и за себе. Надвојвода Албрехт, који је, као победник код Кустоце, уживао војнички ауторитет и био глава ратне странке, тражио је, да Аустрија не дозволи заједничку границу између Србије и Црне Горе, него да, утиснувши се међу њих као клин, очува слободан пут за исток и непосредну везу с Турском. На тој конференцији било је решено да Аустрија учествује посредним путем у акцији и да њена граница има допирати до подручја између река Босне и Дрине.
Наскоро потом, у априлу 1875., кренуо је цар Франц Јосиф у Далмацију с нарочитом намером. Он је хтео да истакне значај те области за Аустро-Угарску, и да унапред упозори на могућности да због те покрајине морадне тражити проширење према истоку. Кад је цар дошао у јужну Далмацију његово понашање није било ни много дискретно ни уобичајено у дипломатском свету. У Имотском цара су поздравили претставници босанских фрањеваца истичући права Хабзбуршке куће на Босну и Херцеговину, а по њиховом упутству јавило се уз пут и неколико других депутација. Цар је неке од тих људи одликовао, а неке наградио, а свима је обећавао да ће се побринути за њих, да им буде лакше. Одмах потом почели су код херцеговачких католика у суседству Далмације састанци и договори, да се крене акција, па су на њих позивани и неки православни главари из столачког и љубињског среза. Тај пут царев није могао остати без утиска на Цетињу, као и на остале српске људе и крајеве. Он је довољно наговештавао да се нешто спрема; у вези с осталом аустриском активношћу није било тешко погодити ни у ком правцу.
Сами муслимани нису могли да се уздрже од извесних дела насиља и освете. За кратко време погибе од њихове руке неколико угледних људи из народа. Турске власти, рачунајући с устанком, биле су пасивне према насилницима; пустиле су чак да извесни зулумћари обију државне магацине и разграбе оружје и муницију. Страни конзули и пашински изасланици покушавали су, истина, да смире народ, али је то ишло веома тешко, јер није било потребног поверења ни на једној ни на другој страни. Усред преговарања и колебања збише се неки догађаји, који убрзаше решење. Близу Метковића, код Драчева, дошло је 19. јуна до препуцавања између побуњених католичких сељака и муслимана. Побуњеницима стиже помоћ из околних села. Три дана потом депеширао је фра Стипан Налетелић с друговима аустриском намеснику у Задар, како "сви кршћани Габеле, Драчева, Храсна и све Луке желе помоћ од Аустрије, припознајући ћесара као свога. Не пуштајте да нас Турци кољу. Немамо џебане нит оружја, просимо провиђења. Барјак Аустрије пред нами је." Међу устаницима се налазио и Марко Стазић из Задра, за кога су Турци тврдили да је био повереник далматинског намесника Родића, а по Херцеговини је пре тога крстарио аустриски генералштабни официр Виљем Сауервалд.
Независно од тог сукоба код Драчева, скоро у исто време, дошло је до борби и у невесињском крају. Харамбаше Перо Тунгуз пресрео је са својом четом у Бишили један турски караван и убио је седам кириџија. То још више ускомеша муслимане. У Кифином Селу донесена је потом, 25. јуна, одлука да се акција за устанак прошири и на остале срезове херцеговачке и да почне живље. Два дана потом, на Крековима, дошло је до прве праве борбе. Невесињска пушка била је глас осталој Херцеговини. Устанак је плануо.
Кнез Никола је покушао да устанак задржи, али то се више није могло. Да би остао с устаницима у вези упутио је међу њих чувеног јунака и харамбашу Пеку Павловића. Пеко се није мало изненадио кад је видео ратоборно расположење устаника. Они се сматрају, јављао је кнезу 7. јула, "тако силни, колико да нема ниједног Турчина на свијету! Они хоће буну и кажу да их нико од тога одвратити не може, мада немају ни пушака, ни фишека." Видећи то и кнез је попустио. Позвао је све главније херцеговачке вође на тајни састанак на Ловћену и ту им је 26. јула дао свечану изјаву, да ће сама Црна Гора ући у рат, ако устанак не би имао успеха. Мало потом одредио је свог таста, војводу Петра Вукотића, да са Грахова утиче на устанике и управља њиховим пословима. Он им је дотурао храну и џебану, а "ђе је требало поткрепљење четама херцеговачким, тамо је шиљао Црногорце." Мало потом букну устанак и у Васојевићима и 4. августа дође тамо, на Сеоцима, до прве борбе између Срба и Турака. У исто време закрвише и Кучи.
Месец и по дана после невесињске пушке устанак је избио и у Босанској Крајини. Побунили су се тежаци између Дубице и Костајнице у ноћи 3-4. августа. Први нападај извршен је на Кулу у селу Дворишту. Одмах потом устанак се проширио и на суседне крајеве, претежно дуж аустриске границе. Главни вођа на тој страни био је Остоја Корманош, који се први, 5. августа, сукобио с турском војском. Домало, у Крајину су, као вође, стигли и неки босански емигранти из Србије, међу којима се истицаху Петар Петровић Пеција и Голуб Бабић. Нарочито је био борбен стари хајдук Пеција, који је у народу од раније стекао глас јунака и прегаоца.
Устанак су прихватиле обе српске кнежевине, Србија и Црна Гора. Јавно мишљење, под утицајем наше романтичарске књижевности и панславистичких кругова Русије, тражило је рат, у тврдом уверењу да Турска, "болесник на Босфору", неће моћи одолети српском налету. "Мало нас је, ал’ смо људи", понављало се у разним вариацијама кроз песму и кроз штампу. Рат с Турцима, који је требало да донесе ослобођење раје, оглашавао се као свети и у њ се позивало са више страна. Али, док је такво мишљење освајало у књижевности и штампи, па чак захватало и водећу либералну странку у Србији, у широким народним круговима србијанске кнежевине рат није био много популаран. Било је отворених порука, да је бесмислено ослобађати друге, кад Србија сама стење под "најтежим бирократским јармом". Друг Светозара Марковића, млади Никола Пашић, хтео је да се помажу устаници, и сам је отишао у Херцеговину, истина не да се тамо бори, него да однесе неке скупљене прилоге. Против рата био је 1875. год. и сам кнез Милош, на кога су много утицале аустриске претње и одвраћања. Због таквог његова држања он је постао предмет општих нападаја и водећи радикали у Србији били су чак спремни да га замене борбеним црногорским кнезом, који је уживао опште симпатије.
Чим је избио устанак у Босни дошла су 9. августа 1875. два повереника српске владе бискупу Штросмајеру. Срби су нудили Хрватима, да и они уђу у акцију и да делују у турској Хрватској, која би онда имала припасти њима. "Од владе хрватске ништа се друго не би захтијевало, нег да зажмири и устанак хрватски под руком подупире." Штросмајер је одмах о том обавестио свог пријатеља Фрању Рачког, слажући се у начелу с потребом акције, али је желео да се о том обавести и бан, познати песник Смрти Смаил-аге Ченгића, Иван Мажуранић. Рачки му је доскора одговорио, да су, по његовим најскорашњијим извештајима, Мађари одлучни противници сваке акције против Турака, а да је цар лично казао бану, како мора остати неутралан.
Ни остали народи на Балкану не одазваше се српским покретима. Грци остадоше мирни, а мали локални покушаји устанка међу Бугарима бише брзо угушени. Арнаути су се, у већини, држали с Турцима и борили се на њиховој страни. Срби су остали осамљени, имајући сами да приме борбу с Турском Царевином, чија је снага била још увек већа него што су они замишљали.
Кад је устанак избио предложио је бечкој влади руски министар Иностраних Дела, кнез Горчаков, да Русија и Аустро-Угарска поседну Босну и Херцеговину, како би спречиле даље ширење устанка и увеле сређеније прилике у те земље. Аустро-Угарска је имала непријатно искуство заједничке окупације Шлезвиг-Холштајна са Пруском, а сем тога није ни начелно пристајала на сарадњу с Русијом у областима на које је она ставила сама руку и полагала извесна права. Место тога, бечка влада, хотећи да се покаже неутрална и хумана и заштитник балканских хришћана, тражила је, да Турска, у споразуму с устаничким вођама и конзулима, спреми потребне управне реформе. Турска је прихватила тај предлог, али се наскоро видело да нико с њим није мислио искрено, ни Турци, ни устаници, ни заинтересоване силе. После свих ранијих искустава устаници нису више веровали у турске реформе и тражили су далеко више, него што су Турци могли дати. А и саме силе, предлажући реформе, више су мислиле на палиатив, него на коначно решење. Султан је 30. новембра (12. децембра) 1875. објавио своју ираду, којом обећа реформе за целу Турску Царевину, а не само за Босну и Херцеговину. По тражењу Русије силе су на ту ираду одговориле Андрашијевом нотом од 18. (30.) јануара 1876., тражећи да се пре свега среде прилике у те две области. Турска се начелно сложила с тим, "али само су се наивни могли завести овим привидним уступцима", како тачно каже А. Дебидур. Истина је, доиста, да је Турска истински помишљала на реформе и да је покушала и да их спроводи, нарочито у Херцеговини, која би административно одвојена од Босне. Али цариградска влада није могла изменити менталитет целог муслиманског становништва, нити реформама прекратити подземна ровења. Уз покушај рефорама Турци су покушали и посредовање на Цетињу, али је кнез био скуп у цени. Под његовим утицајем поставили су и устаничке вође, у Суторини, 27. марта, у присуству руских и аустриских, неприхватљиве услове за смиривање Херцеговине. Они су тражили ни мање ни више, но да се турска војска уклони из њихове земље, и да остану само мали гарнизони у главним местима.
За то време устанак се даље развијао. У Босни он није могао да узме велика маха, јер је Крајина била далеко од Србије, која би је могла помагати као Црна Гора Херцеговину. Саме вође у њој биле су више четници него војводе. Већ 29. августа (10. септембра) погинули су код Гашнице, на Сави приликом искрцавања оружја, обојица главних вођа, Пеција и Корманош. У источној Босни устанак око манастира Тавна угушен је у самом почетку, јер су ту муслимани били бројно врло јаки, а и Турци су имали прилично редовне војске.
Нов елемент у босански устанак на Крајини донела је појава кнеза Петра Карађорђевића. Он се, посрбивши своје скраћено презиме Кара, претстављао као Петар Мркоњић. Петар је био у то време млад човек (рођ. 1844. на Петров-дан), а имао је већ доста буран живот за собом. Васпитавао се у Швајцарској и Француској, и то за стручног официра. По васпитању и доброј оцени савремених расположења он је био демократа и слободар; за разлику од ауторитативног кнеза Михаила и плаховитог неурастеничара и у основи аутократске природе кнеза Милана он је, као претендент на српски престо, излазио са врло слободоумним идејама. Публици се претставио са преводом чувеног енглеског писца Џона Стуарта Мила О слободи и са предговором том делу, који је химна слободи. Као и цела његова породица имао је неприлика приликом убиства кнеза Михаила, али стварне кривице није имао никакве. За време француског-пруског рата 1870/1. год. борио се на француској страни и истакао се у више прилика. У борби код Вилерсексела заслужио је орден Легије части. Кад је избио устанак у Крајини Петар се јавио да послужи народној ствари. Београдски двор и влада били су одмах против њега из династичке суревњивости и да не би, с евентуалним успесима у борби, стекао шири популаритет. С тога су и вођи устанка, који су били у вези с Београдом, остали хладни према њему. Петар је ипак образовао своју чету и поставио логор на Ћорковачи. Крајем септембра ушли су његови одреди у борбе, али нису имали никаквих знатнијих успеха. Посао су му отежавали сви, и Србија, и устаничке вође, и аустриске власти, па и наше јавно мишљење, које је тражило да се народне снаге не цепају. Кнез Петар је још 6. септембра у једном јавном прогласу говорио, "да Карађорђевић сада не чезне ни за каквом улогом, него да жели успех своме народу", али то није помагало. Видећи све те тешкоће Петар се обратио непосредно кнезу Милану нудећи му, да затоме кобне династичке мржње и да "на очи свију непријатеља нашега народа, станемо један поред другога као браћа и пријатељи, којима су на срцу једино срећа и напредак онога народа који их је дигао на висину на којој се налазе." Кнез Милан није примио понуђену руку и тражио је од устаничких вођа и од аустриских власти, да Петра онемогуће. Вође доиста предочише Мркоњићу, да је у интересу ствари да их он напусти. Петар је то и учинио крајем 1875. год., али не потпуно. Он је коначно напустио босански устанак у јуну 1876., када се Србија решила да уђе у рат.
Да је то рђаво утицало на морал устаника не треба посебно доказивати. У акцију која тек што је почела унесен је раздор. Тај је још појачан непромишљеном акцијом Васе Пелагића, који је ову борбу с Турцима мешао са социалном револуцијом и изазивао у народу, агитацијом против режима у Србији и Црној Гори, још већу пометњу. Колико су људи били растројени види се најбоље потом, што за новог вођу устанка, на скупштини у Јамници, држаној 4. и 5. децембра 1875., нису изабрали више ниједног Србина, него Словенца Мирослава Хубмајера, који је пре тога учествовао у херцеговачком устанку. "Својом лудо спремљеном, а још луђе упропашћеном навалом на Костајницу, проиграће Хубмајер "главно заповедништво" и изгубити се из босанског устанка исто тако брзо, како се и појавио. У Србији за рата 1876. даће му се чин који му је у свему одговарао - нареднички". Тако, бележи за њ др В. Чубриловић у својој лепој књизи о Босанском устанку. Свој живот завршио је Хубмајер у Сарајеву као чиновник аустриске полиције.
Херцеговци су у борбама били једнодушнији и имали су више успеха. И међу њима је било покушаја извесног растројства, али је оно брзо угушено. Некадашњи тајник Луке Вукаловића, више рекламер него јунак, Мићо Љубибратић радио је против кнеза Николе, али је наскоро био онемогућен. С ким би другим могли у тај мах сарађивати честити Херцеговци, кад би раскинули с Црном Гором? Неколико херцеговачких вођа, као силни поп и војсковођа Богдан Зимоњић, човек као планина, срчани Максим Баћевић, Лазар Сочица и многи други могу мирне душе да уђу у Карађорђеву епопеју. Са православнима борили су се против Турака и неки католички одреди, међу којима се највише истакао дон Иван Мусић са људима из области Попова и Стоца.
Било је људи који су веровали, да би се за Босну и Херцеговину могла израдити самоуправа у оквиру Турске Царевине. Ти су људи били под сугестијом руске службене политике, која је једно време заступала ту идеју и за њу била придобила чак и Енглеску. У вези са руским конзулатом у Дубровнику, где су се налазили, с времена на време, неки мање значајни вођи устанка из јужне Херцеговине са Мићом Љубибратићем, који није смео на терен и због Црногораца и због Турака, био је почет чак и рад на припремању "устројства" за посебну "земаљску управу" у Херцеговини. Устројство је радио тада професор одеског универзитета Цавтаћанин др Валтазар Богишић, а у тај је посао био ушао и Никола Пашић. Не водећи рачуна о интересима Црне Горе и не познавајући довољно стање у самој Херцеговини и све везе и конце устанка, Пашић је предлагао да нека привремена херцеговачка влада узме сама послове у руке и да се према великим силама појави у улози правог и јединог представника устанка. Под утицајем непоузданих обавештења Љубибратићевих он је мислио, да би та управа имала више ауторитета и могла дати више плана и јединства устанку него што је то био до тада случај са директивама са Цетиња. Та би херцеговачка влада имала бити састављена од Срба из свих крајева и свих странака и била би нека врста егзекутиве Уједињене Омладине. Против таквог плана, у основи веома нереалног и прилично наивног, била је одлучно Црна Гора, која није допуштала да се у херцеговачке ствари меша ико други. А против њега је била и бечка дипломатија, која није хтела да управу над Босном и Херцеговином добију било Срби из кнежевина или они из саме земље или ма у којој другој комбинацији, јер би то поспешило стварање једне веће српске државе у будућности и јер би то лишило њу саму изгледа да добије те две наше области.
У пролеће 1876. год. догађаји узеше бржи ток. Поред оног у Херцеговини и Босни изби устанак и у Бугарској. Овај је био кратког даха и угушен је са страшним свирепствима башибозука. Цела Европа диже свој глас и кабинети великих сила ужурбаше се. Ратничко расположење обузе нарочито Србе. Кад је гора озеленила оживеше у већој мери и устанак у Крајини и устанак у Херцеговини. Тада посташе славни Црни Потоци у Крајини са борбеном акцијом Голуба Бабића. У самој турској престоници избише нереди. У мају дочепа се власти ратоборна странка Младотурака, која сруши султана Абдул Азиса. На то је као одговор дошао српско-црногорски савез, потписан у Млецима 3. јуна и 18. јуна заједничка објава рата Турској. Одмах потом устаници из Босне, 20. јуна, прогласили су своје уједињење са Србијом, а устаници из Херцеговине изјаснили су се за Црну Гору.
Аустриска влада, која је полагала своје право на целу Босну, наредила је одмах својим конзулатима у тој земљи и Херцеговини, да делују у народу против сједињења са српским кнежевинама и да упућују о том јавне адресе. Као главно оруђе конзула у тој акцији послужило им је католичко свештенство на челу са сарајевским жупником, песником фра Гргом Мартићем. Католици су, најпре, волели католичког Фрању Јосифа, него православног кнеза Милана или Николу. Затим, хрватски родољуби су веровали, да ће се са аустриском окупацијом Босне и Херцеговине убрзати уједињење са осталим Хрватима под аустро-угарском влашћу. С тога су искрено желели, да и Босна и Херцеговина уђу у аустриски оквир. Такво решење изгледало им је природно и лако, и много реалније него да се до укупног народног јединства дође преко југословенске идеје. Њихови интереси поклапали су се са интересима једне велике силе и до остварења народних жеља могло се доћи без много напора и без тешких жртава. За извесне хрватске политичаре Босна у српским рукама значила би исто колико и да је изгубљена. С тога су они са великом жестином отпочели хајку на Србе у Србији, тврдећи ни мање ни више него да је Босна хрватска и да Хрватска, чија је политичка самосталност угашена 1102. год., има на њу несумњиво историско право. Срби, који су у тим земљама претстављали већину становништва и чије су везе с Босном столећима постојале све уже и непосредније, одговарали су на ту хајку с пуно плаховитости. Услед тога настао је дубок и, на жалост, све до данас непремошћен раздор између великог дела српских и хрватских јавних радника. Бењамин Калај, бивши дипломатски агент у Београду, десна рука грофа Андрашија и један од главних експерата за балканска питања у бечком Министарству Иностраних Дела, предвиђао је то и са задовољством је наглашавао, да ће питање и судбина Босне и Херцеговине појачати распру између Срба и Хрвата. Бечки и пештански властодршци имаће само да се тим користе. Хрватска теза с уједињењем под Хабзбурзима постављена је као противност српској, која је хтела уједињење са слободним српским кнежевинама. Као две противности, за које се веровало да се искључују, оне су имале да се носе до истраге. Сам цар Франц Јосиф осуђивао је у једном писму бану Ивану Мажуранићу оне Хрвате који су симпатисали са Србима, јер да су радили против интереса и својих и дворских. Цар хоће да добије Босну и Херцеговину, до којих пут води преко хрватских земаља и преко хрватских људи и њему, наравно, није било нимало свеједно, ако се међу Хрватима буде јавио покрет који не би ишао Бечу у прилог.
Своје аспирације на Босну и Херцеговину истакла је Аустро-Угарска према Русији у Рајхштату, 26. јуна 1876., приликом састанка царева Франца Јосифа и Александра II и њихових министара спољашњих послова. Русија и Аустрија сложиле су се том приликом да очувају Србију и Црну Гору ако буду тучене од Турака, а у случају њихове победе дозвољавала би им се извесна проширења, али би Аустрија узела већи део Босне и Херцеговине. Руске белешке о том састанку не слажу се потпуно с аустриским, али се и из њих виде довољно аустриске тежње. Тако је, на почетку самог рата, судбина Босне и Херцеговине била запечаћена; земље, због којих су Србија и Црна Гора ушле у рат биле су унапред изгубљене. За време војних операција бечка влада је 7. јула ставила до знања заинтересованим чиниоцима у Босни, да не може дозволити сједињење Босне са Србијом, па је то поручила и у Београд. Зато су морале бити и обустављене српске акције на тој страни.
У рату против Турака Црна Гора и Србија нису оперисале заједно, него свака за свој рачун. На Србију се бацила јака турска војска, којој недисциплинована и не много одушевљена српска милиција, без довољно официра, није могла да одоли. Врховни командант српске војске био је руски генерал Черњајев, који је прешао у Србију са неколико хиљада руских добровољаца. Српска снага била је распарчана на више бојишта, а ни на једном није имала довољног броја за ударну снагу. С тога је њена офанзива пропала на самом почетку. Али у дефанзиви Срби су се држали много боље и на Шуматовцу су, 11. августа, имали леп успех. Њихов отпор, с кратким примирјем, трајао је све до 17. октобра, кад су им Турци код Ђуниса задали тежак ударац. По молби кнеза Милана Русија је својим ултиматумом зауставила даље продирање Турака и натерала је Порту да почне преговоре о примирју. После посредовања и других сила мир је закључен 16. фебруара 1877. без икаквих териториалних губитака за Србију.
Црна Гора била је у рату боље среће. Целог лета и јесени 1875. устаници и црногорски добровољци пресретали су турске караване, нападали карауле, јуришали на градове и силно замарали турску војску по Херцеговини. Њихова борба на Муратовици 30. и 31. октобра била је права битка са сразмерно великим снагама, исто као и она на Пресјеци, завршена турским узмицањем 19. априла 1876. Кад је почео рат Црногорци су с устаницима брзо продрли до Невесиња, али су се одатле морали вратити, кад је Муктар-паша кренуо против њих. До одлучне борбе дошло је на Вучијем Долу 16. јула. Кнез Никола је био прикупио јаку војску од 24 батаљона и лично је њом заповедао. Успех његов био је потпун. Код Турака, од три заповедника један је погинуо, други је био заробљен, а сам је Муктар био рањен и једва се спасао. Велике успехе имали су Црногорци и на источној страни око Подгорице, а нарочито у сјајној борби на Фундини, 2. августа. Сам Новак Милошев посекао је тога дана 18 глава. Војводе Божо Петровић и Илија Пламенац одлично су бранили Црну Гору на тој страни, а својим јунаштвом истицао се и кучки војвода Марко Миљанов, који ће се после прославити и својим простом али моралом и снагом витештва необичном прозом.
У Цариграду је за то време извршен нови преврат. Сама влада, са шеих-ул-исламом на челу, збацила је султана Мурата, који је био душевно болестан, и довела је на престо младог, врло интели гентног, али веома перфидног и неповерљивог Абдул Хамида. У Цариграду је владало привидно ратничко расположење и силе су имале прилично напора да делују умирујући. Русија је, међутим, узимала све енергичнији тон. Славенофилски кругови у њој, којима је симпатисао и сам наследник престола, царевић Александар, тражили су да Русија крене у акцију и ослободи балканске хришћане, а у првом реду Словене. Империалистички кругови у њој помагали су тај покрет са тежњом, да том приликом Русија оствари своју стару тежњу и загосподари Цариградом и Дарданелима. Турска је маневрисала на разне начине, да избегне европским посредовањима у својим унутрашњим питањима. Кад је била заказана и сазвана једна конференција великих сила у Цариграду, да расправља о реформама у Турској и о миру са Србијом и Црном Гором, султан је дао објавити 11. децембра врло либералан устав за целу Царевину, који је израдио његов велики везир Мидхат-паша. Деловање великих сила постало би по томе беспредметно, и тако се у ствари и догодило. Турска је очигледно отезала и изигравала акцију великих сила. Јасно је било после тога, да ће Русија, већ и сувише ангажована, предузети извесне одлучније кораке.
Пре него што би ушла у рат против Турске Русија је гледала да се осигура од Аустрије. Бечка влада није никако пристајала на руске предлоге, да се Босни и Херцеговини даде аутономија; није хтела, исто тако, ни да заједно са Русијом ратује против Турака. Њени захтеви били су јасни: она је тражила Босну и Херцеговину за себе; није дозвољавала стварање једне нове велике словенске државе на Балкану, а најмање српске; и није пристајала да Русија прошири своје војничке операције према Србији и западу. Видело се јасно, да је, хотећи да искористи тежак руски положај, хтела да оживи стари план поделе интересних сфера. Западни Балкан имао је остати њезин. Русија је морала попуштати и у уговорима у Бечу и Пешти, у јануару и марту 1877., признала је Аустро-Угарској право, као цену за њезину неутралност, да може, у по себе повољном тренутку, извршити окупацију Босне и Херцеговине. Русији Аустрија није признала право на Цариград, нити трајна освајања на Балкану. За Србију и Црну Гору није било изречно речено, да се неће моћи ујединити, али је бечка влада предвиђала већ тада за себе могућност утицаја и у Новопазарском Санџаку. В. Чубриловић добро карактерише политичку линију тадашње бечке владе. "Ако је рајхштатским уговором ма и привидно показивала вољу да у решавању источног питања прави уступке српском народу, уговором с Русијом од 15. јануара јасно даје на знање да жели да решава питање не само Босне и Херцеговине него и целог српског народа, целог јужног словенства, без њих, још више, против њих."
Склопивши тајни уговор са Аустро-Угарском Русија је објавила Турској рат 12. априла 1877. Црна Гора, која није хтела склопити мир под истим условима као и Србија, под руским утицајем прекинула је везе са Портом и наставила је 17. априла поново рат. Уз Русију је ушла у борбу и Румунија. У рату с Русима показало се јасно, да је турска војничка снага још увек од знатне вредности и како су се грдно варали наши романтичари који су је потцењивали. Код Плевне требало је Русима неколико месеци тешке борбе и великих губитака, да савладају упорни турски отпор.
Турска војска била се решила, да овом приликом коначно сатаре Црну Гору, да не би уопште имала више неприлика на тој страни. С тога је упутила на Црну Гору као врховног заповедника способног Сулејман-пашу са преко 40.000 људи, који је имао нападати из Херцеговине, док су с албанске стране и из Новог Пазара оперисале друге две војске. Нападај је почео 23. маја, али су главни ударци заредали од 5. јуна и памте се у Црној Гори под именом "девет крвавијех дана". Аустриски генералштабни официр Сауервалд, који се налазио у црногорској војсци, описује подробно све што је чуо и видео у свом дневнику. Са пуно признања говори о црногорској војсци, али истиче и опасност, која јој је претила. Извештаји кнеза Николе о тим борбама нису много поуздани, јер у њима има сувише самохвалисања. С доста губитака Сулејман-паша је успео да се пробије до Спужа и сједини са албанским одредом. Тад се очекивао непосредни нападај на Цетиње. Али, како су Руси у то време брже прешли Дунав него што су Турци очекивали, добио је Сулејман-паша наредбу да се одмах укрца за Бугарску. Тако је изостао последњи и најопаснији чин турске офанзиве.
После одласка Сулејман-пашина Црногорци су прешли у нападаје и још тога лета освојили су Никшић и Билећу. Даље црногорско напредовање према Херцеговини зауставила је аустриска влада, исто као што се успротивила црногорским операцијама према Новом Пазару. С тога је кнез Никола пренео ратиште према истоку и почео опсаду Бара са освајањем Приморја.
После руских успеха у Шипки и после пада Плевне ушла је у рат поново и Србија, 2. децембра. Њена војска кретала се према Нишу, Врању и Пироту. Овог пута она према себи није имала јаких турских снага и стога је напредовала без већих сметњи. Турци су на бугарском бојишту били потпуно сломљени и нису могли више да зауставе руско продирање. Кад су Руси прешли Балкан, Турска је, потпуно клонула, затражила мир. Примирје је склопљено у Једрену 17. јануара 1878., а потом и мир у Сан Стефану, у близини Цариграда, 21. фебруара.
Санстефански Уговор био је велико разочарање за Србе. Руска дипломатија стварала је на њему Велику Бугарску на чисту штету српских интереса. Та Велика Бугарска, која би имала 163.000 км2, имала је да се стере од Црног Мора до Дрима и Албаније; у њу је имала да уће не само Маћедонија, него и највећи делови Старе Србије, са скопљанским санџаком и са деловима дебарског, призренског и нишког. Бугарима су имали припасти Пирот и Врање, па је тражен чак и Ниш. Огорчена, српска влада је тад поручила Русима, да ће Ниш бранити и од њих исто као и од Турака. Зашто су Руси тако поступали? Првенствено у свом интересу. Видећи да се праве велике сметње њезином учвршћивању на Балкану она је хтела да бар за Бугарску узме што више, у уверењу, да ће од ње ослобођена Бугарска бити њен верни клиент. Оно што буде бугарско биће, веровало се, у неку руку и руско. С друге стране, проширујући што више Бугарску руски дипломати су веровали да раде у корист словенске ствари и словенске будућности. У петроградском Министарству Иностраних Дела знало се добро, да је Аустро-Угарска, с њиховим пристанком, ставила руку на западни део Балкана и да Србија улази у бечку сферу. Проширење Србије значило би посредно проширење аустриске сфере. Сем тога битног начелног разлога у Русији нису били задовољни држањем Србије, имали су рђаво мишљење о њеној војној снази и војним напорима, и налазили су да Србија има и сувише своје воље. С тога је за Србију у Санстефанском Уговору учињено врло мало. Она је имала добити уз независност само незнатне исправке граница у правцу Митровице и Новог Пазара. За Црну Гору било је предвиђено проширење релативно веће према њеном дотадашњем опсегу, али је, апсолутно узевши, и оно било мало. За Босну и Херцеговину Русија је хтела израдити аутономију. Санстефански Уговор учинио је најмучнији утисак на Србе какав се дао замислити, и био је толико тежи, што је долазио од Русије, од које су се сви толико надали.
Санстефански Уговор је морао бити ревидиран. Против њега су нарочито протестовале Енглеска и Аустрија, којима подједнако није ишло у рачун јачање Русије и њеног утицаја и јачање Словенства уопште. За ревизију Санстефанског Уговора био је у лето 1878. сазван конгрес у Берлину, где је моћна личност немачког канцелара, кнеза Бизмарка, држала све конце у рукама. Српска дипломатија приближила се бечкој влади и њеном помоћу добила је нешто више у Берлину него у Санстефану, али и то не с тога што би Беч желео помоћи Србима, него што је хтео да умањи руску творевину. На Берлинском Конгресу Србија и Црна Гора добиле су признање своје независности. Териториално Србији су придружена четири округа: нишки, пиротски, топлички и врањски, а Црна Гора је добила Подгорицу, Никшић, Колашин и Бар с њиховим подручјем. Додељено јој је било и Гусиње, али је арнаутски отпор тамо био толики, да су силе после, 1880. год., измениле своју одлуку и место тога дале Црној Гори Улцињ. По предлогу Енглеске, а по унапред створеном споразуму, Аустро-Угарској је поверен мандат окупације Босне и Херцеговине и војничко поседање "до иза Митровице". Она је узела Новопазарски Санџак са јасном намером да раставља Србију од Црне Горе и да тим поседом отвори себи даљи пут према Солуну.
Главна карактеристика јавног мишљења у Србији после српско-турског рата и Санстефанског Мира и Берлинског Конгреса било је опште разочарање. Мада је други период ратовања донео извесне успехе свет је, ипак, остао под утиском кризе на Ђунису и са уверењем да војска није оправдала оне наде, које су у њу полагане. У нашој романтичарској родољубивој песми и приповетци сваки је Србин могао да кидише на гомиле Турака и да остане победник; појам Србина идентификовао се с појмом витеза. То самоуверење пољуљала је стварност, која је била и сувише негативна. Дипломатски неуспех био је још тежи. Берлински Конгрес имао је да уништи сваку наду на стварање једне веће српске државе на Балкану. Босна и Херцеговина, нада и циљ целе политике Кнеза Михаила, покрајине због којих је Србија са Црном Гором и ушла у рат против Турака, допале су једној великој сили, да тобоже привремено у њима уведе ред, а у ствари да их поседне и присвоји. Улазак Аустро-Угарске у Босну и Херцеговину значио је замењивање Турске новим и далеко опаснијим непријатељем. Он је рушио основно начело српске државне политике и сваке здраве политике балканских народа уопште, који су тражили да Балканско Полуострво остане само њима, слободно од свих завојевачких и политичких акција туђих држава, а нарочито великих сила. За Аустрију се знало, после њеног потискивања из Немачке и Италије, да жели накнаду и проширење на Балкану и да своје тежње упућује у правцу Солуна. На том путу она је ишла првенствено преко старог историског српског подручја, свесно, с намером да, поседајући Новопазарски Санџак, спречи спајање Србије и Црне Горе. Дотле српски сусед само на северу, Аустро-Угарска је обухватала сад и целу њену западну границу и подвлачила се и на јужну, опасујући Србију са три стране. Да су напори ратовања донели Србији и повољније резултате, у земљи би се, после њега, по самој природи ствари, јавило доста незадовољства због тешких финансиских терета, поремећености јавног морала, излишности извесних оштрих мера и других разлога. Овако, после неуспеха и војничког и дипломатског, који су тешко погађали и наш национални понос и наше животне интересе, незадовољство се претварало у жив и неодољив протест.
Приликом окупације Босне аустриска војска наишла је на отпор босанских муслимана, које су понегде подржавали и православни. Отпор је био веома јак у долини Спрече и око Маглаја и затим код самог Сарајева, где је бунтовнике водио Салих Хаџи Лојо, ранији зулумћар и човек нимало доброг гласа. Аустриску војску поздравили су искрено само католици, који су у њима гледали ослободиоце. Срби су јасно видели аустриску опасност, али су старији од њих, кад већ није могла доћи Србија, више волели Аустрију као хришћанску и сређену државу, него Турску, у којој се био изгубио сваки ред.
|
