Владимир Ћоровић: Историја Срба

Купите штампано издање ове изванредне књиге

<<   Садржај   >>

У Аустрији је, после угушивања мађарске револуције, реакција дигла главу на целој линији. Већ крајем 1850. год. укинут је устав и уведена влада најкрућег апсолутизма са чисто полициским системом. С апсолутизмом ишла је и германизација. Немачки језик, као службени, уведен је 1854. год. у сва звања и све средње школе, а са њим је ишла и немачка или потпуно немачки ориентисана бирократија. На своје дојучерашње савезнике у Бечу су гледали с извесним ниподаштавањем, а њихове идејне покрете су гушили и прогонили. Са патриархом Рајачићем поступало се у Бечу као да је био нешто крив, а на све људе, који су се истакли као националне вође и који су тражили веза са осталим Словенима, а посебно са Русијом, гледало се са пуно сумње. Већ 1851. год. забрањен је у Војводину улазак свим листовима из Србије. Илији Гарашанину отварана су писма, која су ишла преко њихове поште, а у Бечу су га пратили шпијуни очевидно. Сегедински прота Павле Стаматовић оптужен је као велеиздајник због светоникољске песме: "О кто, кто, Николаја служит", јер се налазило да је он тим хтео славити руског цара Николу I. Кад је цар Франц Јосиф 1852. год. долазио у Нови Сад демонстративно је обишао патриарха и, место с њим, одвезао се у град колима са Двору оданим епископом Платоном Атанацковићем. Цензура је спречавала сваку слободнију реч; преметачине, доставе, затварања постале су свакодневна појава. Сви наши људи, од патриарха до обичног ратара, били су разочарани и дубоко огорчени. Зашто све те толике жртве? Коме у корист? Није сам Ђура Јакшић, до срца увређен, питао: "Ах зашта гинусмо и страдасмо - а шта добисмо!" Илија Гарашанин је одбио аустриски орден с мотивацијом, да српски добровољци нису ишли у Војводину, да се боре за Беч, него за своју браћу. Али Аустрија није била таква само према Србима. Реакција је захватила исто тако и остале њене земље. У Хрватској је њена оштрина погађала најбоље народне снаге, а германизација је самом Загребу ударала немачки печат. Највеће изненађење приредила је, међутим, бечка влада целој Европи својим поступком према Русији. За време Кримског Рата, кад се Русија налазила у најтежој ситуацији, Аустрија је мобилисала против Русије, своје избавитељке, и натерала је својим држањем на попуштање пре времена. Тим ретким и дотле нечувеним политичким цинизмом она је запрепастила цео свет, а Русију је огорчила до неслућене мере.

Политичка реакција захватила је и Србију. У њој међу властодршцима није било никакве слоге. Стари Тома Вучић био је глава опозиције, помаган од Русије, која је свим начинима сузбијала Илију Гарашанина и његову франкофилску политику, док 1853. год. није изнудила његов пад. Кнез је лично стајао под утицајем аустриског конзула, Србина Теје Радосављевића, који се истакао за време прошле буне као човек од такта и утицаја међу Србима. Остали људи, од мањег политичког значаја, поводили су се према тим крупним личностима. За Србију је настала велика опасност приликом Кримског Рата. Турска, њен суверен, ушла је у рат против Русије, њеног покровитеља. У земљи је постојала јака русофилска странка, која је желела да Србија искористи овај час. На то се једно време помишљало и у Петрограду. Али је Аустрија била већ почела припреме, да спречи Србију у том, и то на најрадикалнији начин, поседањем српског подручја. И Турци су прикупљали војску на граници. Видећи ту опасност руска влада је после препоручила у Београду, да се чува строга неутралност. Србија се била спремила на отпор, али се у исто време обратила и Порти и Наполеону III, који је доиста деловао у Бечу. Аустриска дипломатија бранила се тим, да није хтела предузимати ништа против Србије саме; него да се само носила мишљу да спречи евентуално руско прелажење у ту земљу или какав покрет руских људи у Србији против постојећег стања. Главно је било да је за време тог опасног обрачунавања између сила Србија остала поштеђена.

На европском конгресу у Паризу, 1856. год., промењен је међународни положај Србије. То је дошло као природна последица руског пораза. Хтело се, да се сузбије њен утицај на целом Балкану, а Аустрија је нарочито ишла за тим, да га сузбије у Србији. Руски протекторат над српском кнежевином замењен је гарантијом свих великих сила. С тим у вези забрањен је кроз Србију и пролазак сваке туђе војске без претходне сагласности гарантних сила. Ова је одредба унесена услед суревњивости Русије и Аустрије, али је у ствари погодила Турску, јер ни она, после ове одредбе, није могла упућивати војску, иако је султан био врховни господар земље. Турски гарнизони у Србији, који су се налазили у неколико градова, могли су се отад занављати и смењивати само Дунавом, а да је то задавало доста тешкоћа разуме се само по себи.

Како је западним силама била потребна аустриска сарадња против Русије то су оне у главном препустиле Србију бечком утицају. Док су Турска и Аустрија биле рђаво српски државници тражили су наслона на Цариград, али кад је између султанове и ћесарове стране дошло до споразума Срби су морали да пазе на јачега. Кнез Александар ушао је у врло тесне везе с аустриским конзулом; било је опште уверење, да он скоро извршује све његове захтеве. Положај кнежев постао је временом изванредно тежак. Против њега су у народу на све стране радили русофили осуђујући га због тобожње издаје Русије; а против њега је устала и сва млађа српска интелигенција, која је била васпитана на страни, великим делом у Француској, и у земљу дошла са либералним идејама. Кнез Александар је био врло крут и личан човек и више аутократа него што се од њега очекивало. Моћан утицај пустио је родбини своје жене, кнегиње Персиде, која је била из чувене куће Ненадовића, али са маловарошким видокругом. Главни људи у земљи отишли су у опозицију. Вучић је био глава кнежевих противника и у својој демагогији веома опасан. Кнез је отерао у противнике и Илију Гарашанина, који је једини у земљи имао ауторитета да се супротстави свакој превратничкој акцији. Између кнеза и Савета односи су постали врло затегнути, јер је и једна и друга страна хтела да прошири своју власт. Кнез је желео да Савет остане претежно законодавно тело, а да управа остане у његовим рукама, односно у рукама њему одговорних органа. Како су кнежеви министри могли бити постављани само из реда саветника то је Савет постепено узимао све више маха и стављао се на гледиште да је он тело равно донекле кнезу у питању вођења земаљских послова. Савет је знао, да свој постанак захваљује тежњи, да се обузда самовоља кнеза Милоша и логички је закључивао, да та његова улога остаје и у новом режиму. Саветници су, сем тога, инсистирали на том, да се за новог члана Савета и не може поставити ниједно лице без споразума с њима. Илији Гарашанину говорили су једном приликом 1856. год., да ће они министре само саслушавати, али да ће о стварима решавати сами. У споразуму с неким саветницима, који су од раније на том радили с руским конзулом, Гарашанин је још 1855. год. предлагао у Паризу, да се кнез смени, а сличних покушаја било је и на Порти. Год. 1857. створена је била права завера против кнеза, којој је био на челу сам претседник Савета Стеван Стевановић Тенка. Ишло се за тим да се кнез убије, а на власт да се врати стари Милош Обреновић. Завера је откривена за времена и пресечена је оштрим казнама. Један део саветника био је осуђен, а други пензионисан. Како је то изведено без пристанка Портиног и, према том, било противно уставу, то је цариградска влада нашла за потребно да протестује код кнеза и да тако уђе у размрсивање српских унутрашњих послова. Њен посебни изасланик, Етхем паша, дошао је у Србију и нагнао је кнеза на попуштање. Кнез је пристао да врати у службу пензионисане саветнике, а кажњене је помиловао, али под условом да морају ићи из Србије. За претседника Савета доведен је стари Вучић, а Гарашанин, од кога су власти раније узалуд тражиле оставку на саветнички положај, постављен је за министра унутрашњих дела. Ти уступци изнуђени су од кнеза и знатно су пољуљали његов углед и његов положај. Порта је једва дочекала прилику да може дати осетити своју снагу, а налазила је подршке код Француске, која је отворено осуђивала кнежеву политику, а донекле и код Русије. Опозиција је тражила да једна европска комисија испита стање управе у Србији, јер је гарантним силама дужност да за времена изведу у њој ствари на чисто. Међу силама није у том питању било сагласности. Аустрија и Енглеска држале су страну кнежеву. Пруска је била неутрална, али је Ранке, на основу извештаја њеног конзула, тачно закључио, да је криза завршена тим, што се кнез вратио у стару потчињеност Турској. Био је учинио један корак да се отме, али га је тај покушај само у већу покорност бацио. И тиме он изгуби и последњу сенку какве год своје самосталности. Домало, морао је признати и нову измену закона о Савету, по којој је његова власт постала осетно ограничена.

Порта није хтела да изазива дубљу кризу у Србији у часу, кад је у Херцеговини буктао устанак Луке Вукаловића и кад је предстојао њен сукоб с Црном Гором. У Цариграду се знало исто тако, да и у Босни, у суседству Србије, постоји незадовољство због тешких аграрних односа, а врења је било и у Бугарској. У босанској Посавини узбуњени тежаци, у јесен 1858. год., подигоше буну. Водили су их свештеници прото Стеван Аврамовић, поп Хаџи Петко Јовановић или Јагодић и др., а придружио им се и фра Степан Микић. Разјарена маса палила је и рушила беговске чардаке, па чак и куће оних хришћана који нису били заједно с њима. Али су муслимани, боље опремљени, брзо прешли у нападај. Кад су 28. септембра 1858. заузели Орашје као средиште устанка отпор је брзо био сломљен.

У самој Србији опозиција је била узела маха на целој линији. "Народ је изгубио коначно поверење у Правитељство и своје власти", писао је И. Гарашанин у септембру 1858., "узрујао се на све стране и хоће да се изведе из ове неизвесности". Тражио се сазив народне скупштине. Иако је био обавештен да се Скупштина може обрнути против њега кнез није могао да је не одобри, премда је и то покушавао. А кад се скупштина састала о Св. Андреји (с тога прозвана Светоандрејска) било је од првог часа јасно, да се дотадашњи режим неће одржати. Против њега је била огромна већина посланика. На седници од 10. августа тражена је оставка кнежева, коју су помогли и чланови Савета. Збуњен и уплашен кнез је отишао у град, под окриље паши, и то у колима И. Гарашанина, и с њим заједно. Гарашанин, који је одавно прешао међу кнежеве противнике, није сматрао за своју дужност да одвраћа кнеза од тог корака. А има гласова, да му је он тај корак чак и саветовао. Још није изведено на чисто, да ли је то била клопка, или бојазан за личну сигурност кнежеву, или намера да се добије у времену. У сваком случају тај је корак раздражио Скупштину и она је 11. децембра донела решење, да се кнез збаци, а на његово је место још истог часа извикала Милоша Обреновића. Кнезу Александру било је јасно, да се ситуација не може више изменити у његову корист, па није ништа одлучније ни предузимао. С његовим падом завршена је и влада уставобранитеља, јер с Обреновићима почео је одмах нови курс.

Кнез Милош стигао је са кнезом Михаилом у Београд 25. јануара 1859. Чекао је дотле потврду свог избора од Порте. Као његов "местозаступник" у Србији водио је послове његов одани присталица Стевча Михаиловић. Као свуда у приликама кад се мења не само режим него и династија, тако је и у Србији било доста измене диктованих не само потребан, него и осветом и својевољношћу. Скупштина, вођена доста пута од усијаних глава и недораслих људи, уносила је много забуне и безвлашћа, али је промена ипак изведена без тежих жртава. Кад је дошао кнез Милош вратио се, истина, ауторитет власти, али је појачана самовоља. Кнез Милош је био и сувише стар да би се изменио. Сад је, пун још увек старе мржње и осветољубивости, постао старачки упорнији и није хтео да се обазире много ни на какве обзире. Подложан утицајима, ћудљив, а уверен да је Србији преко потребан, он се осећао као свемоћан. На муку су били ударили с њим и пријатељи и непријатељи. Увредио је одмах, првих недеља, свог најоданијег пријатеља и заступника Стевчу, не ублажавајући много своју стару навику да тера шегу са људима. Савет, на који је био киван од свог прогонства, понизио је колико је год могао и трудио се да га потпуно онемогући. Стари Вучић, напола ослепео, био је затворен и умро је у затвору. Умро је потпуно истрошен, док су Милошеви противници тврдили, да је то било под сумњивим околностима. Илија Гарашанин, који, истина, и није био за повратак кнеза Милоша, гурнут је у позадину и морао се склањати једно време из земље. По његовим речима кнез Милош није више могао да чује реч закон. "Он мисли, кад народ не би желио његов начин старе управе, не би га ни позвао; а кад га је позвао он хоће овако".

А за то време у суседству Србије и у Европи догађале су се крупне ствари. Турска је после Париског Мира прогласила Хатихумајун (1856. год.), то јест с највишег места објављени закон о пуној равноправности између муслимана и хришћана. Али тај закон није могао променити ни брзо ни лако дотадашње дубоко уврежене навике, нити су се муслимани хтели одрећи свог повлашћеног положаја. С тога је, и после смиривања устанка у Херцеговини и босанској Посавини и Крајини 1858. год. стање било пуно загушљивости и са доста заоштрености. Духове је сем тога у великој мери узбудио рат Француске и Италије против Аустрије у лето 1859. Рат се водио за уједињење Италије и био је с тога у нашем народу праћен с много узбуђења. Симпатије су биле све на страни Италије; њен пример имао је да послужи истим тежњама и код нас самих. Сем тога, желео се од срца неуспех Аустрији, која се показала онако незахвална и према Србима и Хрватима на једној и према Русима на другој страни. У мемоарима Димитрија Маринковића прича се врло живо колико су и нови двор и публика у Београду скоро на демонстративан начин показивали своје задовољство због аустриских неуспеха.

Кнез Михаило, који је у емиграцији много научио и који је већ тада мислио о националној мисији Србије, обраћао је главну пажњу спољашњој политици. Оженио се био једном мађарском аристократкињом, Јулијом, из историске породице Хуњадија, не без жеље, да преко те везе дође у ближи додир с Мађарима, који су у то време заузимали одлучан опозициони став према Бечу. Од 1848. год. он је будно пратио развој догађаја и дао разумети сваком да је у њима живо интересован. У Бечу он је имао свој круг људи, које је помагао, а међу којима су се налазили Вук Караџић, Ђуро Даничић, Бранко Радичевић и др. Његов питомац био је и Светозар Милетић. У Бечу он је у пролеће 1858. год. имао веза с неким Босанцима, који су предузимали извесне акције против турских аграрних терета, а тражио је додира и са Србима са других страна. Одржавао је везе са мађарским и талијанским политичарима; после његова повратка у Србију талијански конзул Астенго био је најпопуларнији страни претставник у земљи. С Кошутом се састајао лично, а с његовим људима водио је сталну преписку и разговоре. С Наполеоном III имао је 1859. год. дуг разговор, у ком му је изложио суштину српског проблема на Балкану. Гледајући у даљину, имајући пред очима талијанску борбу за уједињење, знајући да Наполеон III, тадашњи господар политичке ситуације у Европи, жели остварење националног принципа у међународним односима, кнез Михаило је осуђивао ситничарску партизанску политику у Србији, коју су карактерисали грабеж за местима, осветољубивост и тражење награда за династичке услуге. Кнезу се нарочито није свиђала политика младих либерала, људи који су недавно дошли са страних школа, и још без довољног искуства журили да приграбе власт и утицај, изазивајући од првог дана амбициозношћу и нетактичношћу трвења, сукобе и разлазе. Од Светоандрејске Скупштине они су хтели створити неку врсту конвента. Извесни од тих људи имали су несумњиво добрих намера и учинили су и корисних ствари и допринели су доста модернизовању и дизању Србије, али су били и сувише жустри. Стари су се, природно, нерадо уклањали са својих места и са протестом су указивали на наглост извесних поступака и покушаја за брзе реформе. Стара и вечна тема о сукобу старих и младих јавила се и у Србији; први пут у таквој оштрини. Патриархални поредак, који је дотле владао у породици у целом друштву, и чији су претставници били људи са фесовима и чакширама и жене с либадетима и тепелуцима, потискивао је млади свет, који се васпитавао не само у Пешти и Бечу, него и по Немачкој и у Паризу и који је, с напреднијим трговцима и млађим чиновништвом, почео да даје тон новом Београду и постепено целој Србији.

Кнез Михаило се трудио, да застарели турски устав буде змењен новим. Од 1838. год. прилике су се биле измениле у сваком погледу; измењен је био и државноправни положај Србије. Не хотећи да покретањем устава изазива нове кризе кнез је одлучио, да уставне одредбе замењује законодавним путем, преко народних скупштина. Почео је одредбом о праву кнежевског наслеђа, па је наставио ограничавањем Савета, увођењем војске и другим потребним мерама. До смрти свог оца, кнеза Милоша (14. септембра 1860.), кнез Михаило се уздржавао од јавног иступања, јер старац је био и сувише ћудљив и осетљив, а млади кнез није желео због одржавања ауторитета да долази до сукоба, који не би могли остати непознати широј јавности. Михаило је лично, и по стеченом искуству, и по природи, и по уверењу био сав за ауторитативни режим. Сва главна лица тадашње Европе Наполеон III, Бизмарк, Кавур, били су таквих схватања, да о сличним схватањима у Русији, Турској и Аустрији и не говоримо посебно. С тога се он у Србији врло брзо разилази са младим либералима, који имају своју вољу и прихвата конзервативније елементе, којима је најглавнији претставник био Илија Гарашанин. Њему се Гарашанин свиђао још и због тога, што му је био веома близак у питањима спољашње политике и мисије Србијине. Већ крајем 1861. год. Гарашанин постаје претседник владе и остаје на том положају шест година. Ретко је када у спољашњој политици наше државе било толико и тако трајне подударности између шефа државе и шефа и министра спољашњих послова. Гарашанин је наставио своју познату линију из Начертанија, коју је кнез Михаило потпуно прихватио и подесио према новим приликама.

То је било време, кад је у нашем целом друштву почео да се осећа један нов дух. Књижевна романтика, која је на западу царевала у првој половини XIX века, јавила се код нас тек средином тог века и у пуном јеку крајем педесетих и почетком шездесетих година. Дотле, у поезији је владала псеудокласичарска традиција, чији је главни претставник био учени шишатовачки архимандрит и после горњокарловачки епископ Лукијан Мушицки (1837-1877.), који је на наше стабло калемио непријемљиве и безживотне Хорацијеве и Клопштокове младице. Проза је била мало негована, а у њој су српску читалачку публику привлачила сентиментална, фантастична и не много логична причања Милована Видаковића (1780-1841), али која су била добронамерна, течна и имала драж свога. Извесне комбинације романтичарског полета и класичарске традиције нису дале жељених резултата. Сима Милутиновић Сарајлија, који је први покушао да опева епски замах Првог Устанка у својој Србијанци; иако је био једно време веома слављен, није освојио публику, нити је својим начином рада и својом врстом сировог талента могао освојити. Од свих наших књижевника прве половине XIX века имали су несумњивог талента, велике снаге, и трајног успеха само Петар II Петровић Његош (1813-1854) и Јован Стерија Поповић (1806-1856). Први је формално имао нешто од класичарског наслеђа, али се снагом свог великог надахнућа ишчупао из стега традиције, окрепио се сав на животодавном народном извору, и дао свој класични Горски Вијенац као дело високе умне зрелости, несумњиве духовне супериорности и интимног саосећања са народом. У њему има и јуначког замаха и кликтања, и скепсе, и ироничне доброћудности, и искуства живота, свега у мери које делу чува складност и даје израз истинског живота. Супериоран дух имао је и Стерија, који је био књижевно образованији. Али у поезији Стерија није изишао из старих калупа, који су ограничавали његову духовну слободу. Праву своју снагу он је показао у комедији, која је имала молиеровских особина, и у којој је његова опсервација, иронија и чак сарказам (Родољупци) могао више доћи до израза. Ако је стари Јоаким Вујић био "отац" наше позоришне уметности, Стерија је несумњиво творац наше драме, а комедије нарочито. Колико је још увек жив и савремен сведочи не само то, што се одржава на репертоару и у престоници и у унутрашњости, него и то што служи као потстицај и писцима најновијег времена, као, примера ради, Браниславу Нушићу.

Што наша књижевност прве половине XIX века није могла да ухвати дубљег корена у народу крив је не само њен ненародни дух, васпитаван по страним узорцима и преношен код нас у саксијама, него и њезин језик. И тај није био народни. У њему је још увек било трагова руског језичног наслеђа и нескривене тежње, да се "духовне" и "више" ствари не изражавају обичним "паорским" језиком. Он тобоже није био још довољно развијен и оспособљен за то. Мушицки је не само развијао теориски ту мисао, него је давао и практичну примену.

Против Вука Караџића (1787-1864), који је устао у одбрану живог народног језика, водила се скоро пола века огорчена борба од већег дела тадашње српске интелигенције. Тај Тршићанин, који је рано научио писати и био писар код неких вођа Устанка и после у служби устаничких власти, провео је своју прву младост гледајући како се народ његове отаџбине бори и ослобађа од турских окова. Вук није био школован човек, али је имао ретко бистру главу. Кад је, као избеглица из Србије, после слома од 1813. год., дошао у Беч и ту, срећним случајем, ступио у ближе везе са чувеним славистом, Словенцем Јернејем Копитаром, он је брзо нашао свој пут и своју мисију у нашој књижевности. Копитар је, под утицајем немачких романтичара, већ пре тога тражио људе, који би га обавештавали о народним песмама и који би их бележили у народу, јер се у тим песмама налазио прави израз народног духа. Романтичари су у свом култу народа ишли с планом и с великим одушевљењем за тим, да народ познају и проуче што више, да иду на његове непомућене изворе, да купе његово "народно благо", и да, с тим у вези, култивишу и његов језик. Копитар је, доследно, и код нас Срба желео рад у том правцу. Као француски романтичари круга Шарла Нодијеа он је веровао да код нас може бити много изузетне изворне грађе, чак више него на западу, јер је народ столећима живео у патриархалном наслеђу, одвојен од осталог света турским завојевањем. Код Вука он је нашао што је желео: човека ретке даровитости који добро познаје свој народ, који разуме о чем се ради, и који је одмах, с њим заједно, прегао на посао. Већ 1814. год. јавља се Вук са две мале, али епохалне књиге, Малом простонародном славено-сербском песмарицом и Писменицом сербскога језика, "по говору простога народа написаном". Иза тих почетничких радова долазили су већи и зрелији, као резултат једног смишљеног рада.

Појава српских народних песама била је за европску књижевност једна врста праве сензације. На њих су научном свету скретали пажњу Копитар и нарочито учени немачки филолог Јаков Грим. У Европи се тих времена нарочито расправљало о епској поезији и о начину како су могли постати Хомерови епи. За научни свет појава српске епске поезије, о којој се знало врло мало и врло магловито, значила је читаво откриће. И она се одмах почела проучавати и уносити у научне студије. У књижевности је изазвала широк и у тој обимности редак интерес. Сви важнији књижевници Европе тога времена Гете, Валтер Скот, Проспер Мериме, Пушкин, Мицкијевић, Томазео и толики други занимали су се за њу, преводили је, тумачили или је опонашали. Интерес тај постао је једно време књижевна мода, која је улазила потпуно у оквир савремене европске књижевне романтике. Песме су те имале дубоке оригиналности, ретку занимљивост предмета, богатство разноврсних ликова и ситуација, пуно песничке снаге и визионерства, и необичну херојством, човештвом и прегарањем изграђену етику. Наши млади романтичари, осетивши дубоко нарочито ту особину, и проглашавали су те песме нашим народним еванђељем. Није био једини Мацини, који је на страни спајао култ те поезије са култом наших борби за ослобођење, које су баш у то време, на почетку XIX века, дале толико примера прегалаштва. "Раса сирова, оштра, необразована, непобедива као планине у којима је настањена", писао је тај талијански родољуб, "речи, установе, обичаји страшни енергијом, који рату дају божански карактер."

Вук је с Копитарем стекао огромну заслугу, што је те песме изнео пред страни свет, али не мању и пред нама самим, што је и наше људе упозорио на њихову вредност. Отворио им је њихов златни мајдан, чију вредност наша учена средина није дотле познавала и коју ни после, за известан низ година, није схватала у правој мери. Ни данас још на жалост, народна поезија није предмет оне пажње, коју би она заслуживала према својој вредности и према њеном значају у животу нашег народа.

Док је тај рад Вуков на купљењу и објављивању народних песама и после приповедака и пословица био потцењиван од извесних његових противника, његова настојања да народни језик освоји своје место у књижевности и животу наилазио је на љуте непријатеље. Књижевни фарисеји оспоравали су Вуку право, да као нешколован улази у питања, за која се тобоже требала имати стручна спрема. Међутим, Вук је имао довољно стручности у својој изузетној бистрини да начелно брани један оправдан став и начело; народни живи језик познавао је непосредније и боље него многи од такозваних стручњака; а у колико се баш тицало стручних ствари ту му је на помоћи био Копитар, зналац првога реда, с којим је Вук све више улазио и у стручну страну предмета. Као што су Карађорђе и Милош водили борбу за ослобођење од Турака, тако је и Вук, човек револуције, хтео да избори и ослобођење од туђег баласта у духовној области. Али сем учених људи он је наилазио и на велику опозицију свештенства. Ово није хтело да напушта славјаносрпски језик као традицију српскоруске сарадње и као везу између нас и Руса. Поносили су се чак тим "једнојезичијем", како се то онда говорило. Наши свештеници су добро памтили, да је влада Марије Терезије тражила да се за српске школе катихизис изради на народном језику и веровали су да је то израз њезине опште тежње, како би се Срби одвојили од Русије и потом приближили унији. Такви су захтеви доиста постављани на црквеним синодима од 1769. и 1774. год. После је дошао и захтев од 1782. год., којим се тражило да се у књижевну употребу уведе народни језик и место ћирилице латиница. Српске вође тога времена имале су доста муке одбијајући такве одредбе, које су, у разним облицима, биле понављане више пута. Они су и том Вуковом раду назирали исте тежње; у толико више, што је тај покушај долазио из Беча и из заједничке сарадње с једним човеком који је био католик и одан присталица аустриске државне идеје.

С питањем језика било је у уској вези и питање правописа. Код свих Словена сем Руса, баш у ово време, питање правописа било је на дневном реду. Извесни словенски гласови, којих није било у другим језицима или за које није било утврђених знакова (као, на пр., наши ч, ћ, ж, ш, ђ, љ, њ, ф, џ) изражавани су у латиници на неколико начина, исто као вокално р. У ћирилици, опет, било је знакова који су се у писању употребљавали, али преко којих је живи језик био одавно прешао, као ь, ъ, ω, ψ, ζ, . Како средити та питања и увести за школе неопходну једнообразност? За решење у латиници учињено је неколико покушаја, од којих ниједан није добио задуго опште признање. Код Срба прва конференција за уређење правописа одржана је у Карловцима још 1798. год. и на њој је овлашћен митрополит Стратимировић, да води бригу о тој ствари. Али је наглашено начело, да се на све што се штампа пази као и на црквене књиге, "по слику иначе равнообразне сахрањено бити не может." Вук Караџић није био први који је тражио да се из наше азбуке избаце непотребна стара слова, али је био човек који је то тражио најдоследније и проводио то у пракси. Кад је, из практичне потребе, увео у нашу азбуку слово ј из латинице, то је дало повода најотрованијим сумњама. Вук, говорило се, по туђем наговору, намерно кида с нашом црквеном традицијом и увођењем слова из латинице припрема пут за унију.

Требало је дугих и оштрих борби док су се та питања извела на чисто. Млађи свет прилазио је постепено све више Вуку, иако су све установе од угледа, као Матица Српска и Друштво српске словесности, биле против њега и мада су његове реформе биле забрањене и у Србији и у Црној Гори. Осетан преокрет у Вукову корист догодио се 1847. год., кад су изашле песме младог Бранка Радичевића у чистом народном језику и с Вуковим правописом, кад се на народном језику појавио Горски Вијенац и кад је Ђуро Даничић, стручно солидно опремљен, пустио у свет Рат за српски језик и правопис, Вук је, до данас једини у Европи, потпуно доследно и до краја спровео Аделунгово начело "Пиши као што говориш". Зашто је то могао да учини и спроведе он, а нису извели други и далеко већи ауторитети у културнијим народима, није тешко погодити; наша књижевност није имала оног богатог наслеђа какво, примера ради, енглеска и француска књижевност, нити писмену културу народног језика које се развијало вековима. За наш свет била је необична и врло смела Даничићева тврдња, која у основи није била нетачна, иако мало претерана: "Међу свјема који пишу данас правописа у цијелој Европи Вук је најбоље разумио шта је правопис, па што је умом разумио оно је и дјелом најбоље извршио".

Појаве поезије Бранка Радичевића, ведре, свеже, непосредне, са нечим пуним младости и живота, освојила је млађи свет за врло кратко време. Њен народски дух, васпитан у народној поезији, и њезин народни језик, течан, врло мелодичан и пун боје, потиснуо је брзо и коначно певање старе школе, усиљено и астматично. Лукијан Мушицки залази безповратно; Сима Милутиновић се више не чита. Нови млади песници, који се јављају педесетих година, сви су мање-више у Бранковој традицији. Та нова књижевна генерација прихваћа с Бранком и народне песме и Вука. Она се чак с поносом зове Вукова омладина. И тражи на све стране да се ради у Вуковом духу, да се купи "народно благо" или "народне умотворине", да се негује народни језик, да се поштују народни обичаји. Српска књижевност, веровали су они, може да се развије само на основу народне књижевности и у најужој вези с њом; свако друго развијање доводило би је у опасност да изгуби своју самониклост.

С култом књижевног национализма ишао је и политички. Омладина тих времена, имајући пред очима пољску борбу за ослобођење и талијанску и немачку борбу за народно уједињење, желела је и тражила да се све народне снаге усредсреде и код нас само у том правцу. У том погледу њене су се тежње потпуно подударале с политичком линијом кнеза Михаила и Илије Гарашанина. Само, код тих младих људи, као код сваке омладине уопште, није било увек довољно стрпљења и разумевања за релативности. Наши су људи, понесени одушевљењем, тврдо веровали да је наш противник, тада као такав сматран скоро претежно Турчин, тежак болесник и да борба с њим неће имати изузетних напора. Наша се снага прецењивала. Главни песници тог борбеног нараштаја палили су свет. Ђура Јакшић кликтаће још седамдесетих година:

Стеван Каћански, скоро у име целог тог нараштаја, пева кнезу Михаилу:

На ратоборно расположење омладине и нашег друштва деловали су и политички догађаји и стране агитације. У Црној Гори пушка скоро није престајала. Већ 1861. год. јавио се нови устанак у Херцеговини под вођством војводе Луке Вукаловића. На тај устанак несумњиво су утицали догађаји у Италији, где су Сардинији припали народним плебисцитом Тоскана, Парма и Модена, и где су Гарибалдијеви четници силом придружили народној држави Сицилију и Напуљ. Извесни талијански родољуби, заједно с Мађарима, намеравали су да угрозе Аустрију с копна и мора. Њихови планови су били, да се искрцају у Далмацију, па да преко Босне упадну у Мађарску и изазову тамо устанак, а на другој страни да оперишу преко Хрватске. У тим плановима они су рачунали и на српску сарадњу; нешто да запосле Турке, да им не би сметали, а нешто да би утицали и на своје сународнике у Угарској. На том плану радио је и талијански конзул у Београду, Еуген Дурио. Он је у њ посветио и самог кнеза, а вероватно и Гарашанина. Исто су тако били обавештени и водећи људи на Цетињу. Из разних политичких обзира Талијани су намеравали, да 1862. год. изазову устанак у Грчкој и тим створе пометњу и у европској дипломатији и у Аустрији и да пожуре револуционарне догађаје. Кад је, због Енглеске, план с Грчком морао бити напуштен, дошло се на мисао да се на који било начин запали бар суседство Црне Горе. Краљ Никола прича у својим успоменама, да је кнез Данило спремао устанак у Херцеговини већ у пролеће 1860. год., али је он избио крајем те године, а узео више маха 1861. Реч цетињских господара слушала се у Херцеговини с много поштовања; ниједан важнији посао у земљи није се почињао без споразума с њима. "Сва преписка", казује Душан Вуксан, најбољи зналац цетињског архива, "коју су Херцеговци имали с турским властима, достављана је на Цетиње у оригиналу." Данас се зна поуздано, да се у Црној Гори тога времена бавило неколико пољских официра емиграната, да је било веза између наших људи и оних у Италији, и да је међу Херцеговце дошло и неколико Гарибалдијевих четника. С тога су Аустријанци, доста обавештени о плановима, били веома нерасположени према устаницима и помагали су Турке на све начине.

Велике силе покушале су да спрече тај устанак. Наредиле су својим конзулима и посебним комесарима, упућеним у Мостар да испитају прилике и да посредују у споразуму с турским властима. Помишљало се чак и на то, да се Турцима даду и гарантије с њихове стране. Турска је у пролеће 1861. год. упутила у Херцеговину Омер-пашу. Његов долазак сматрао се у Херцеговини и Црној Гори као очигледна претња и није могао добро утицати. Кнез Никола се у исто време обратио конзулима са условима, под којима би био вољан утицати на устанике да се смире. Ти услови направили су доста рђав утисак, јер је кнез тражио првенствено извесне добитке за Црну Гору, а не толико за рају. Херцеговачки устаници, по саветима с Цетиња, нису хтели да приме понуђене олакшице налазећи да нису довољне. На том питању дошло је до разлаза између цетињског двора и Вукаловића. Овај је чуо за црногорске услове, па је, предвиђајући да ће Херцеговина остати и даље под Турцима, хтео да води "херцеговачку политику" и добије од Турака што се више може. На Цетињу су му замерали да "издаје народну ствар", а у ствари су зазирали од тога да он покушава радити на своју руку. Омер-паша и Порта видели су јасно, да смиривања у Херцеговини не може бити све дотле, док се не рашчисти с Црном Гором. Пошто нису хтели испунити кнежева тражења није остајало друго, него да се примени сила. Искоришћавајући један црногорски упад у село Крњице Омер-паша је 12. марта 1862. упутио неку врсту ултиматума Цетињу, а у априлу је започео прави рат, после неколико недеља узалудног нагађања. Напад су извршили Турци из Херцеговине и Албаније, а вршили су притисак и из Новопазарског Санџака. Били су надмоћнији и бројем и оружјем.

У сред те црногорско-турске борбе дошло је до турског бомбардовања Београда. Односи између турског гарнизона у београдском граду на Калемегдану и српских грађана у вароши нису били пријатељски и до мањих сукоба долазило је неколико пута. Један безначајан улични сукоб код Чукур-чесме 3. јуна 1862. изазвао је раздражење које је претило да узме опасне размере. Тог дана погинуо је од турских војника један српски дечак, а одмах потом турски војници убили су и једног српског полицајца. После погибе и један официр. То је довело до уличних борби и препуцавања, док 5. јуна турски паша није наредио бомбардовање града за време погреба палих жртава. У Београду наста лом. Власти се решише на оштре мере. Омладина направи барикаде и спреми се на борбу. Кнез Михаило је помишљао на рат и спремио је прокламацију, у којој је говорио да одбацује корице своје сабље, "док с вама не извршим свети, велики задатак свој." Видећи то расположење и бојећи се тежих заплета конзули гарантних сила узеше ствар у своје руке. Домало се у Цариграду састала и Конференција великих сила, да реши питање турских посада у Србији.

Вест о бомбардовању Београда и о могућности да и Србија уђе у рат стигла је у Црну Гору и међу устанике као најлепши поклич. Веровало се, да је општи српски покрет на помолу и да успех не може изостати. Српски омладинци тражили су рат. Ђура Јакшић је с огорчењем протестовао у својој популарној песми "Падајте, браћо":

Али Србија није ушла. Пристала је на посредовање великих сила и чекала. Остављена сама себи Црна Гора је преживљавала тешке дане. Граховски јунак, војвода Мирко Петровић, правио је са својим борцима чуда од јунаштва. Али је турска сила била надмоћнија. Обе турске војске, после крвавих борби, сјединиле су се 30. јуна и пошле пут Цетиња. Сам краљ Никола, пишући о тим догађајима, подвлачи како је ситуација била критична. Он је понудио Турцима примирје, али га Омер-паша није хтео примити. Освојивши Црнојевића Ријеку јавио је у Цариград, да ће и Цетиње пасти већ сјутри дан и да гори. На вест о том на Босфору су у знак радости пуцали топови и примана честитања. Али на заузимање великих сила Порта је пристала да преговара о примирју. Услови су њени били доста тешки. Нарочито се тражило, да се обезбеди Турцима слободан пролаз од Никшића на Спуж и Скадар и да се за ту сврху могу подизати карауле или фортице дуж пута. Кнежевина је морала примити обавезу, да неће више помагати устаничких акција, нити подизати утврда према границама Албаније и Херцеговине. Најпосле, тражено је и то, да борбени војвода Мирко мора напустити Црну Гору. Кнез је примио те услове, али су претставници великих сила успели да их у пракси ограниче и онемогуће. Нарочито је у том погледу била активна Русија, помагана од Француске, а делимично и од Аустрије. После црногорског попуштања морали су, природно, попустити и херцеговачки устаници. Њима је Порта дала амнестију, а они су изјавили покорност султану. Вукаловић је постављен за заповедника граничних пандура са чином бимбаше, а хришћани су добили извесне пореске олакшице. Али како су Турци били кивни због многих крви и како после победе нису сматрали да је потребно нарочито попуштање, то је стање на граници остало и даље пуно напетости. То је слабило положај Вукаловићев, против кога су кнез и војвода Мирко иставили као главног херцеговачког војводу чувеног јунака попа Богдана Зимоњића из Гацка. Осумњичен што је постао турски платежник и укораван што се завадио с Цетињем Вукаловић се није могао дуго одржати и у пролеће 1865. напустио је Херцеговину и пошао за Русију.

То узбуђено доба пуно крви и усплахирености, са напетим очекивањем нових важних догађаја у Европи и на Балкану, живо је утицало на узбудљиве духове наше омладине. Тад се у њој створио као идеал тип "правог Србина" или Србенде, како се онда говорило, човека који би био сав "напојен националним духом." Његов циљ имало је бити уједињење Српства и обнова великог Душановог царства. Тад се код нас о Душану највише певало и говорило и кнезу Михаилу највише што се могло пожелети било је то, да постане раван Душану. Прави Србин имао је да носи, бар у парадама, народно одело; да негује култ народне песме и народних обичаја; да воли све што је српско. Требало је одбацивати оно што је туђинско; нарочито је било доста повике на "трули запад". У том одушевљавању за све што је српско отишло се у претеривање. Срби су оглашавани за први народ; чак су неке занесене будале певале и о српском небу и о Србину богу на њему. Један је песник чак имао овакве стихове:

Тај романтичарски занос уносили су у народ претежно Срби из Војводине. Главни и најбољи песници нашег романтизма, људи од великог талента, Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић, били су Војвођани. Романтичар је у то време био и Јаков Игњатовић, доцнији главни претставник војвођанског романа. Као вођа нове омладине и народа истакао се нарочито темпераментни и срчани Светозар Милетић, око кога се прикупило све што је било борбеније и напредније у тој средини. Нови Сад, у који је пренесена Матица Српска, и где су излазили главни књижевни часописи наше романтике Даница, Словенка, Матица, Јавор, и главни српски политички листови Србски Дневник активног и заслужног дра Данила Медаковић и његова наследника Јована Ђорђевића, и Застава Милетићева, која ће једно време постати најпопуларнији лист међу Србима, тај Нови Сад постао је шездесетих година средиште српског духовног и политичког живота. Био је чак прозван српском Атином. Књижевници из Србије, као Љубомир Ненадовић, Јован Илић, Милорад Поповић Шапчанин и др. ориентисали су се потпуно према књижевном духу Новог Сада. Чедомиљ Мијатовић, тада велика нада наше књижевности и науке, био је сав под тим утицајем.

У Аустрији су се за то време догађале крупне промене. Поражена 1859. у Италији она је морала да напушта крути централизам. Већ у марту 1860. почело се са појачавањем Државног Савета, а октобарском дипломом из исте године уведено је уставно стање у држави. У Бечу је имао постојати централни парламенат за сву царевину, а све покрајине добиле су самоуправу. Мађари нису хтели да приме такво преуређење, јер им оно није обезбеђивало онај значај у држави, на који су они мислили да имају права. Да би их задовољили тамо, где бечки интереси нису били првенствено у питању, дворски кругови су 15. децембра 1860. укинули Војводину. Кнез Михаило полагао је много на то, да се због тога не кваре односи између Срба и Мађара и саветовао је Србима да од тог укидања не праве питање, пошто већ и иначе Војводина није више била оно чему су се Срби од ње надали. Милетић је у Српском Дневнику на Туцин-дан објавио свој чувени чланак тим поводом. Он је јасно казао, да Срби не жале за Баховим Војводством, али жале за оним што је Војводство имало да претставља. Војводство је значило "политичко биће народа српског с ове стране," а оно је тим укидањем сахрањено. "Али који су га саранили заједно су и још нешто саранили, што више никад неће васкрснути моћи." За себе Срби се не боје. Војводина ће васкрснути, макар и у другом облику, јер "Бог наш, који је сачувао Црну Гору и васкрсао Србију после четири стотине година, још је жив, он ће и нас сачувати." Према Мађарима показивао је склоности за споразум, али је ипак имао извесне резерве. Искуство га је научило да буде опрезан. "Идемо да видимо." Патриарх Рајачић тражио је у Бечу, да се сазове српски сабор. Влада је пристала, али је из учешћа на сабору искључила опасну Војну Границу. На Благовештенском сабору 1861. год. Срби су енергично захтевали чување својих привилегија и црквено-школске аутономије и своје посебно аутономно подручје са изабраним војводом и посебном народном управом. Али се то више није дало постићи. Против посебног српског подручја говорили су и били не само Мађари, него чак и хрватски канцелар у Бечу познати песник Иван Мажуранић. Црквено-школска аутономија је остала, али су јој власти тежиле што више сузити значај.

Укидање Војводине и рад Благовештенског сабора падају у време устанка у Херцеговини. По сили прилика Срби осећају да им је судбина повезана. Борба им претстоји на свима линијама. За њу је било потребно прикупити све народне енергије. Као први циљ, до остварења политичког, има се извршити духовно уједињење свих Срба, као што су то припремали талијански и немачки омладинци. Год. 1863. беснео је и пољски устанак против Руса. Иако у великој мери русофили извесни наши људи симпатисали су устаницима, јер су се борили за слободу. Кад је 1866. год. избио устанак на Криту и почели покрети међу Грцима међу нашим људима у Војводини чули су се оштри прекори и питања: шта чека Србија? Омладинска акција узима с тим у вези све више маха. Дружине српске академске омладине, нарочито бечка Зора (основана 1863. год.) и пештанска Преодница (од 1861. год.), претварају се из чисто књижевних друштава у патриотске заједнице. На Зорин позив састала се 1866. год. у Новом Саду скупштина Уједињене Омладине Српске, чије је име уједно програм и застава. Главни беседник и вођа те скупштине није био неки млад студент, него емигрант из Србије, противник режима кнеза Михаила, бивши професор Велике школе, Владимир Јовановић. По његовом схватању Омладина је на свом програму имала да окупе све Србе; он је налазио "да је данас цео српски народ млад, да је цео српски народ омладина, и да је омладина цео српски народ." Отада, омладинска реч у друштву много значи. Њезини припадници налазе много одзива, јер агитују на зборовима, селима и беседама. Владају књижевношћу, која је скоро сва у њиховим рукама и њиховим идејама, исто као и новинарство. Из својих средишта из Војводине они утичу и на остале крајеве Српства. У Сарајеву се стварају њезине филиале, а Цетиње им је култ и одјек. И сама влада у Србији стоји под извесним омладинским утицајем, иако им је противница. У спољашњој политици они имају исти циљ, само су им друкчији методи и темпо рада. У унутрашњој политици омладински претставници противници су кнежева ауторитативног режима, јер су они начелни борци против сваког угушивања јавне речи и слободе. У том смислу деловали су јавно и доста су подривали кнежев углед, који је био веома велик, нарочито у Босни и Херцеговини и Старој Србији.

Омладина је била веома нестрпљива и стално је пожуривала догађаје. Све јој се чинило да влада не само оклева, него ни да не сме да загази у борбу с Турцима. Змај је с потсмехом певао:

Међутим, влада се озбиљно спремала. Знајући да је наша снага и сувише мала према турској снази кнез Михаило и И. Гарашанин желели су и радили на том, да пре свега повежу све балканске снаге. Њихова је мисао била, да уједињени Балканци сопственом снагом извојују победу и да нарочито излуче сваку оружану интервенцију које стране силе, јер су добро знали да она не би дошла незаинтересовано и да би тражила пре или после своју цену. Њихова акција полазила је од уверења "Балкан балканским народима", први пут у балканској историји постављена јасно и са потпуно оправданим образлагањем.

Прва ствар је била да се створе што срдачније везе између Србије и Црне Горе. Кнез Михаило је, одмах по ступању на престо, још 1860. год. упутио Вука Караџића, као човека свога поверења, кнезу Николи. Кнез је прихватио сарадњу и Михаило му је 2. јануара 1861. одговорио, како је радостан "да се на челу Црне Горе, ковчега слободе србске, налази муж готов да се са мном сусретне у бризи за нашу срећу народну." За време глади у Црној Гори 1861. год. кнез Михаило је послао 6.000 дуката. Односи од тада постају све срдачнији. Од 1864. год. кнез Михаило кумује Николиној деци. Потом му шаље једну батерију топова и потребну муницију. У јесен 1866., кад су догађаји у Европи и на Балкану узели сасвим озбиљан карактер, склопљен је 23. септембра и савез између две братске земље. Кнез Никола показао се тада као истински родољуб. У случају народне победе и уједињења он се био спреман одрећи престола у корист кнеза Михаила. Песник ретко лепе и понесене песме "Онамо ’намо", која је испевана мало пре тога, осећао је искрено народне тежње и желео је од срца да их помогне остварити. Кнез Михаило писао му је после тога, да обојица имају пуно узрока честитати један другом, "то је нама управо запала у део срећа, да метнемо први камен у зграду, која има да скупи у себе оно што поцепа несрећа косовска." Ту политику окупљања Срба и балканских народа препоручивала је и Русија.

Кнез Михаило се трудио живо, да нађе споразум и са Бугарима. Код ових су од руско-турског рата од 1828/9. год. учестали покрети и устанци против Турака, који су наилазили извесне подршке код суседних српских власти, а понешто и код кнеза Милоша. За време Кримског Рата Бугари су се надали ослобођењу и организовали су своја друштва за пропаганду бугарске ствари, од којих су најактивнија била у Одеси и Букурешту. Једна бугарска колонија деловала је и у Београду. Ту је С. Раковски издавао свој листи Дунавски Лебедъ, а 1862. год. организовао је и посебну бугарску легију. Покушао је, за време српских спремања те године, да дигне и устанак у Бугарској, коме се ставио на чело Панајот Хитов. Српска влада, с кнезом Михаилом, са симпатијом је пратила не само бугарско спремање против Турака, него и њихову борбу против грчких владика и грчке превласти у цркви и духовном животу. Бугари, који тад нису имали ни физичких ни материјалних средстава за дугу борбу и којима је била потребна подршка једне суседне државе, обратили су се Србији. Она им је била најприроднији савезник. Спајала их је не само иста раса и вера, него и исти услови живота и иста невоља према заједничком непријатељу. Да спрече српско-бугарске везе и да стегну слободарске тежње Бугара Турци су од 1864. год. почели са насељавањем Татара дуж границе и по унутрашњости Бугарске. Углед кнежев био је у то доба веома велик, нарочито у Босни, Старој Србији, па донекле и у Херцеговини. С њим су рачунали и Бугари. Од њега су се надали и акцији, која би и Србе и Бугаре довела до жељене мете. Они с тога ступају у додир са Уједињеном Српском Омладином, а Љубен Каравелов вршиће у њој једно време осетан утицај. О Светом Сави 1867. год. протоколарно је утврђен политички споразум између Срба и бугарских емиграната, који је 5. априла исте године потврдила у Букурешту и њихова скупштина. Споразум је предвиђао стварање Југословенског Царства, у које би ушле Србија и Бугарска и остали делови ослобођене субраће, а коме би на челу имао бити кнез Михаило. Српски и бугарски језик или наречја били би равноправни, исто као и оба народа, који би и даље чували своју индивидуалност. Заједничко би било народно политичко и црквено претставништво, као и државно средиште.

Да створи сарадњу и са осталим балканским народима, кнез Михаило је преговарао и са Грцима. Грчки устанак на Криту покренуо је грчко друштво и оно је тражило да се нешто учини за браћу која страдају. Како Грчка сама није могла ни помишљати на неку опаснију акцију она се, после овог устанка, почела осетније приближавати Србима. После дужих преговора савезни уговор потписан је 14. августа 1867., добрим делом и утицајем Русије. Ранији преговори са Илијом Гарашанином разбили су се због тога што су Грци тражили за себе Маћедонију. У овом уговору то је питање обиђено, а као непосредан циљ савеза узете су за Грке Епир и Тесалија, а за Србе Босна и Херцеговина. У случају победе за остале области одлучиваће воља њихових народа, и то било да зажеле сједињење с којом од држава уговорница, било да хтедну имати своју посебну државу. Војна конвенција између обе земље закључена је у Атини 16. фебруара 1868.

У Румунији је 1866. год. дошао на престо Карло Хоенцолерн, рођак цара Вилхелма. Он је још исте године упутио у Београд и на Цетиње Ј. А. Кантакузена, да испита народна расположења, али се није могао да одлучи на склапање савеза. Између Румуније и Србије створене су само везе заинтересованог пријатељства и солидарности.

Кнез Михаило је желео сарадњу и са Хрватима. Бискуп ђаковачки, Јосип Јурај Штросмајер, носилац југословенске идеологије, био је од 1851. год. апостолски викар у Србији, и у том својству он је неколико пута прелазио у ту земљу. Кнез је помагао његова културна настојања. Свог пријатеља, славног филолога Ђуру Даничића, радо је упутио у Загреб као тајника за новоосновану Југословенску Академију. Али са бискупом, колико смо ми могли досад утврдити, није стварао онако далекосежне планове, какве му приписују извесни људи. Говорило се чак да је он с њим уговарао о слободној Југославији. Можда је о том говорио, али да није ништа уговорио то је скоро сигурно. Штросмајер, мада човек смелих и слободарских идеја, није ипак, на свом одговорном положају, могао ући у комбинације које у тај мах нису биле нимало остварљиве. Кнез Михаило, опрезан и уздржан, учинио би то још мање. Штросмајер о кнезу није имао много повољно мишљење. Свом најбољем пријатељу Ф. Рачком писао је о њему, да је био "добар човјек, али државник никаки, тер је својом слабошћу и млитавошћу изазвао управо против себе разне елементе земље."

У Мађарима кнез се надао добити неке врсте савезника против Беча. Он је знао за аустриске тежње према Балкану и веровао је, да би их само тако могао обуставити или скренути, ако би се Мађари испречили против тога. У свом једном објашњењу са Кошутом он је развијао мисао зашто Србија налази природном сарадњу с Мађарима. Сем тог става према Бечу независна Мађарска не би, из сопственог интереса, могла бити противник самосталности Србијине. Кнежеве идеје биле су познате влади Наполеона III, и из Париза се поручивало мађарским вођама да се свакако споразумеју са Србијом. Под утицајем таквих схватања створила се била и међу Србима у Војводини једна група људи, која је све отвореније бранила потребу српско-мађарске сарадње и на тој страни. Мисао дунавске конфедерације, у коју би ушле Мађарска, Србија, Влашка и Молдавска узимала се у најозбиљнију комбинацију, и кнез Михаило био је дао пристанак на њу. Али се у Мађарима кнез преварио. Постављени између Германа и Словена Мађари су се определили за сарадњу са првима; и то мање због мржње на Русе, као на своје победнике, колико из страха од германске расе. Кад је Аустрија у рату са Пруском била 1868. год. потучена и постала много мекша у односу према њима, Мађари су искористили тај моменат и склопили су 1867. год. нагодбу с Бечом. Хабзбуршка Царевина постала је дуалистичка Аустро-Угарска, у којој су, у аустриској половини, превласт добили Немци, а у угарској Мађари. Словени су у обе половине дошли у подређен положај. Њихова концепција о преуређењу Аустрије на бази федерације била је сахрањена за увек. У угарској половини остала је српска црквена самоуправа, али без икаква политичког права и утицаја. Хрватска је добила аутономију у унутрашњим стварима и у питањима просвете и правде, али су Мађари ставили своју тешку руку на њу и од хрватског бана направили су лице одговорно у првом реду мађарском министру претседнику.

Аустриски пораз од 1866. год. донео је извесне посредне користи Србији. Бечка влада била је дотле скоро отворен противник политике кнеза Михаила, за коју је налазила да не само угрожава Турску и отвара опасно Источно Питање, него да подрива и њене сопствене темеље. Стварање веће српске или југословенске државе на границама Аустрије и Угарске претстављаће несумњиво привлачно средиште и за хапсбуршке поданике. Расположења међу Србима у Војводини и Хрватској нису остављала о том никакве сумње. Беч је управо тих времена преживљавао уједињење Немаца и Талијана на свој рачун и није желео да се то изведе и код Срба и код Јужних Словена. У Бечу се знало за Михаилове везе са Мађарима, а он сам, ни пред аустриским претставницима, није се устручавао да говори о југословенским комбинацијама, иако није, наравно, помињао антихабзбуршке тежње.

Кад се у пролеће 1866. год. спремао рат Пруске и Италије против Аустрије, генерал Стеван Тир, мађарски емигрант и ађутант краља Виктора Емануила, добио је у Берлину од самог Бизмарка мандат, да иде преко Турске у Београд и Букурешт. Требало је, да се из тих средишта организује од раније познати план о побуни у Мађарској и да се, у исто време, изврши с мора упад у Далмацију и Војну Границу; а сем тога имала се задобити Србија за савез против Аустрије. Сличну мисију добио је за Београд и немачки саветник посланства у Цариграду Пфил. Али овај је стигао у српску престоницу, после дугог заобилазног пута, иза битке на Кенигрецу, а Тир још доцније. Ипак је почео да ради у духу своје мисије. Кнез Михаило, који је веровао да ће Аустрија победити, нарочито у Италији, био је веома уздржан, а на њ су свакако утицали и савети француског конзула, који су препоручивали неучествовање. Гарашанин је говорио мало јасније. Србија би се вероватно лако кренула кад би се Угарска доиста дигла, а био је спреман да Тиру и друговима уступи нешто оружја и омогући пребацивање људи. Пфил и Тир нудили су том приликом Србији и извесне териториалне добитке. Међутим, како је Аустрија брзо пристала на мир и признала пораз, ти планови су остали без даљих изгледа. Саопштење о примирју добио је Тир од Бизмарка у самом Београду. Кнез је врло добро учинио што се није одмах пожурио и због Аустрије, која му то не би опростила, и због политике Бизмаркове, који је већ тада помишљао на будућу сарадњу с Хапсбуршком Царевином. Кнез лично није о тим понудама обавестио бечки двор, али се на њему о том ипак сазнало.

После завршеног тог рата и док је још трајао устанак на Криту кнез се решио, у јесен 1866., да поново крене питање српских градова, које је од бомбардовања Београда остало мање-више отворено. Осећао је, да се размер снага обрнуо у српску корист. Турска је имала неприлика на више страна и није јој могло бити до тога, да Србе изазове на оштрије мере. Док су Русија и Француска раније помагале српску ствар, Енглеска и Аустрија чувале су осетљивост Порте и дотадашње стање. Кад је кнез, доста ненадно, кренуо питање градова поново дипломатија је била прилично изненађена. Држање Аустрије постало је, бар у том питању, сасвим друкчије. Она је хтела да као награди Србију за њено држање, а после пораза трудила се да избегава непријатељства против себе, а понајпре на Балкану, где јој је још једино преостајала могућност за јаче утицање и ширење својих интереса. Како је у то време и Пруска, због Русије, усрдније прихватила српско тражење, то се почетком 1867. год. питање градова ближило крајњем решењу. Прихватила га је на крају и Енглеска. Она се само трудила да се поштеди осетљивост Портина, па је спремила формулу, да се градови у Србији, из којих ће изићи турска војска, предају на чување кнезу Михаилу и његовој влади. Једино је на београдском граду, у знак султанове суверености, поред нове српске заставе имала да се вије и турска. Пре тог акта предаје градова отишао је кнез Михаило, марта месеца, султану у Цариград, као свом суверену, и том је приликом добио од њега жељени ферман. По повратку, 6. априла 1867., предани су кнезу у Београду на свечан начин кључеви града. Кнез је то сматрао као велик успех и наглашавало се, да је све добијено "без пушке и без ножа". Његова околина наглашавала је, да је то само етапа у даљем раду за ослобођење Српства, док се Омладина, на уста Змајева, ругала том султанском поклону:

После тог успеха кнез наставља своју политику, али са мање старог жара. Разлога за то било је више, али се још не зна који је био претежнији. Током 1867. год. кнез је морао чути и од самог министра војске Миливоја Блазнавца, од руске војне мисије, и од једног стручног војног лица из пруске војске, које је било дошло у полузваничну мисију, да српска народна војска није довољно спремна за офанзивни рат. На кнеза су извесне велике силе правиле и притисак, да бар за извесно време не предузима ништа. До данас је остала тајна, шта је све било разговарано у Иванци код Братиславе, у августу 1867. на састанку између кнеза и грофа Ј. Андрашија, који је, у то време, био једна од најутицајнијих личности у Дунавској Монархији. Зна се, међутим, да је кнез после тога осетно изменио своје држање. Андраши, стари бунтовник мађарски, био је од раније пријатељ Михаилов и трудио се, да према њему и Србији поведе политику с више поверења. С тога је почетком идуће године упутио у Београд за дипломатског агента младог и изузетно даровитог Венијамина Калаја, да тамо буде тумач његових добрих намера и да, у исто време, одвоји, колико може, Србе од Русије. Има тумачења, да је кнез, у то време, имао и једну велику љубавну страст и да се хтео оженити једном својом рођаком, чија је мајка, да би омогућила тај брак, створила једну своју клику и вршила моћан утицај на кнеза. Чињеница је, да је кнез ненадано, 2. новембра 1867., отпустио Илију Гарашанина, који је био носилац његове спољашње политике, и да је руска влада изјавила једну врсту незадовољства због тога.

Из немачких извештаја, које је објавио Ј. А. Рајсвиц у својој књизи о односима између Берлина и Београда, изгледа као врло вероватно, да је кнез на свом путу у Париз, у лето 1867., добио врло немиле вести о намерама Аустрије у Босни. Наполеон III, који се спремао на рат с Пруском, хтео је задовољити бечку владу, да би је имао као помагача, и с тога је дао поручити кнезу, да се не меша у босанско питање. Андраши је, међутим, уверавао Гарашанина, да Мађари нису за припајање Босне њиховој Монархији, да се не би сувише ојачао словенски елеменат. Шта више, он не би био противан да се Босна споји са Србијом. По белешкама Николе Христића, министра Унутрашњих Дела тога времена, кнез се наљутио на Гарашанина, што његови повереници воде још увек опасне преговоре с једним чланом пруског конзулата, који би могли компромитовати Србију у очима бечке владе, пошто је о њима већ био нешто дочуо аустриски генерал у Земуну. Индискреција је било у београдским круговима прилично, а у Гарашаниновим и раније и тада, и оне су дошле биле и до заинтересованих кабинета. У нас се једно време између блиских сарадника кнежевих Ј. Ристића и М. Пироћанца водила оштра полемика о том, да ли је Михаило од јесени 1867. одложио непосредну акцију или је мислио да је настави. Ристић је заступао прво гледиште, и ја мислим да је он у основи имао право. Кнез се, истина, није никад хтео изјаснити да мења штогод у својој политици, али је, по природи уздржљив и колебљив, у ствари оклевао. Чекао је погоднији стицај прилика. Можда се помало разочарао и у спремност и искреност балканских народа за заједничку сарадњу, како наговештава Ристић. Шест недеља пред смрт он је рекао пруском конзулу историчару Георгу Розену, свеједно да ли потпуно искрено или само упола, како је он мишљења, да Србији за велике политичке циљеве не пристоји иницијатива. Требало је да почне неко други. У тој изјави има једна црта која је врло карактеристична за цело Михаилово дело и коју је, у спољашњој политици, у извесној мери, имао заједничку са старим Гарашанином. Србија је требала бити спремна на све догађаје, али је била још увек мала и слаба да их сама изазива.

У сред тих планова и спремања задесила је кнеза Михаила ненадна смрт. Погинуо је у топчидерском Кошутњаку 29. маја 1868. као жртва једне приватне завере. И код пријатеља и код противника та је погибија изазвала право запрепашћење. Било је гласова да је у његовој погибији постојало и туђе учешће, аустриско и турско. Нарочито се сумњало на босанског валију Осман-пашу. Али све до данас та се сумњичења нису могла доказати никаквим конкретним чињеницама. Пријатељи династије Обреновића настојали су да за ту погибију окриве као помагача бившег кнеза Александра Карађорђевића и овај је, доиста, у отсутству био осуђен на тешку робију и све му је имање конфисковано. Међутим новија испитивања показала су , да је и ту било више сумњичења и зле воље него правих доказа.

<<   Садржај   >>