Црна Гора као световна држава
После смрти старог владике Петра I (18. октобра 1830.), који је успео да стекне изузетно поштовање у народу, управу над Црном Гором примио је његов синовац Раде Томов, даровити младић коме је у то време могло бити свега седамнаест-осамнаест година. Млади човек, с пуно чежње и живота у песничкој души, морао је у тим годинама да навуче монашку ризу, да би могао примити високи чин који му је стриц наменио. Он то никад није могао да преболи. Сем тога, у току своје двадесетогодишње управе, он је неколико пута видео од колике је штете по Црну Гору било то, што у односу према Турцима и према другим силама није имала на свом челу световно лице. И с тога се решио да он буде последњи владика-владалац у Црној Гори и да његов наследник не мора више пролазити кроз монашке степене.
Као државни поглавар Петар II имао је доста тешкоћа, понајвише са скадарским пашама и суседним Турцима, а понешто и у самој кући. Одмах, на почетку његове управе, породица Радонића, са гувернадурском традицијом, хтела је да искористи његову младост и приграби што више утицаја на власт. Млади Његош, који је од 1833. год. посто владика, енергично је сузбио те покушаје и чланове те куће присилио да напусте Црну Гору. Он сам хтео је да се користи нередима у суседству 1831.-1832. год., кад су се били дигли на султана Мустафа-паша Бушатлија и Хусени-бег Градашчевић. Како Подгоричани нису хтели да иду с Бушатлијом он је покушао да их подржи у том ставу и да, као заштитник, добије тај град бранећи га тобоже за цара, али није успео. Турци и Арнаути нису веровали Црногорцима и у крајњој линији волели су Бушатлију него Његоша. То се видело и приликом црногорског нападаја на Жабљак, 1835. И на источној страни владика није имао правих успеха. Кад је Грахово одбило да даје данак херцеговачком везиру Али-паши посео га је овај 1836. год. с војском, наневиши тежак пораз тамошњим херцеговачким и црнгорским племенима. У борби је погинуо и владичин брат Јован и осам других Петровића. Као Црногорац од расе владика је тражио освету. Био је нарочито киван на главног јунака турске победе, на гатачког господара Смаил-агу Ченгића. Кад је овај почетком јесени 1840. стигао с војском у Дробњак, да купи харач, напали су га изненада, скоро мучки, ускоци и Дробњаци пред зору 23. септембра на Мљетичку и убили га са још 80 Турака. Та погибија, коју је владика од срца поздравио, постала је врло брзо предмет епске песме, и народне и уметничке. Најлепше и најбоље дело хрватске епике, Смрт Смаил-аге Ченгића, које је испевао Иван Мажуранић, настало је под непосредним утиском вести о том догађају. Сем са Турцима Његош је имао неприлика и са Аустријанцима. Приликом разграничавања дошло је 1838. год. чак и до сукоба и крви. Владика је морао попустити, а Црногорци су за нека уступљена земљишта добили отштету. Петар је само продао Аустријанцима манастире Маине и Стањевић.
У Црној Гори он се трудио да дигне просвећеност и уведе ред. Отворио је на Цетињу 1834. год. прву основну школу са неком врстом интерната (с "благодјејањима") и основао је штампарију. Да би колико-толико обуздао племенску и личну самовољност и увео законитост у земљи он је 1831. год. образовао Сенат, са најугледнијим претставницима из разних племена, као судску и законодавну власт. Увео је и полициске органе, "перјанике", који су били и нека врста владарске гарде. "Гвардије" су у унутрашњости земље имале карактер општинских судова. Да би се земља и иначе уредила требало је наћи финансиских средстава за издржавање. С тога је већ владика Петар I закоником од 1798. год. био увео порез. Али Црногорци нису хтели да тај порез плаћају; огласили су га за харач; и налазили су да то плаћање није у складу са слободом. Владика Петар II видео је, да се никаква напредна реформа у земљи не може извести без средстава и прегао је, да Црногорце натера на плаћање. Имао је с тога много главобоље и претрпео много увреда. Црногорци су мислили, да прикупљени новац не иде на потребе земље, на уведене реформе нису гледали као на ствари које су безусловно потребне, и били су свикли да за њих и њихове потребе плаћају други. Сем тога, јачим братствима није било ни у интересу да јачају централну власт, јер су на тај начин њихова преимућства над слабијим братствима долазила у питање. Црној Гори давала је и руска влада сталну годишњу помоћ од 1.000 цекина, јер сами домаћи приходи не би били довољни за све потребе. За време гладне године 1844/5. Црмничани, под вођством Марка Пламенца, дигоше чак буну против владике, који се у тај мах није налазио у земљи. Буна је угушена у крви. Владика се трудио да одржи јединство земље и да обезбеди поштовање закона и цетињске власти, па се није устручавао од примене врло оштрих мера. С тога је његова владавина претстављана од извесних лица као сувише аутократска и насилничка. Али Његош није био исто што и кнез Милош. Песник високог осећања имао је врло осетљиву душу, но у средини, која је имала јуначких традиција али и много необузданог и тврдоглавог и себичног и варварског, он се често осећао као разапет и истински мученик. Српска књижевност добила је од њега своје најбоље дело, Горски Вијенац (1847. год.), умно и с пуно песничке снаге, оригинално и расно као ретко која ствар и у другим великим књижевностима, и дубоко проосећано у свакој речи.
Петар II умро је, још млад, 19. октобра 1854. на Цетињу, сатрвен од туберкулозе. Пред смрт одредио је као свог наследника синовца Данила, неугледно ћосаво момче, кога су због његових зеленкастих очију звали Зеком. Данило, рођен 25. маја 1826., имао је двадесет и пет година, кад је примио власт. Његов стриц припремио је био руски двор, да његов наследник не мора имати монашки, односно владичански, чин. Требало је да ту жељу изрази и народ у Црној Гори. Овом није било тешко објаснити, да је у интересу црногорске борбе за слбоду да добије световног поглавицу, јер су Турци редовно тврдили да је Црна Гора њихова област, а да су владике у њој дошле до водећег места захваљујући само свом духовном положају. Црногорски збор, по савету једног руског изасланика, примио је 1. марта 1852. предлог, да њихова држава постане наследна кнежевина и, према том, природно, и са световним поглаваром. Пре тога, Данило је енергичном личном интервенцијом осигурао на Цетињу власт за себе, коју је хтео да узме стриц му Перо, претседник Сената. Сам краљ Никола Петровић описао је у мемоарима живу и мучну сцену тог објашњавања. Кад је Данило дошао у Петроград, да се претстави цару Николи, кога су, с Русијом заједно, јавно оглашавали већ одавно у Црној Гори као свог покровитеља, он је ту отворено признат као кнез. По међународним уговорима Црна Гора није дотад признавана нигде ни као вазална, а камо ли као независна држава; нити је, тако исто, игде било јавно признато Русији право, да буде покровитељ Црне Горе и да може утицати на мењање државне управе у тој земљи. Али се током времена створила таква пракса. Црна Гора се сматрала и оглашавала као независна од Турака, а Порта је, у XIX веку, из обзира према Русији трпела црногорско одметање, али га није признавала. Русија је, исто тако, сама узела право да посредује за Црну Гору не само на Порти, него чак и у Бечу, и то су на оба места свикли да примају, иако им није било по вољи.
Ова промена у управи Црне Горе с пристанком Русије изазвала је прилично узбуђење на више страна. У Црној Гори настало је право одушевљење, које је врло живо описао Вук Караџић као кнежев гост. То је било у толико пријатније, што су из почетка старији чланови породице Петровића били против Данила и тражили нову част за себе. Међу њима се истицао најстарији брат владичин Перо, претседник црногорског сената. У Турској, међутим, није се крило незадовољство: том променом црногорско питање стављено је, како се то каже, непосредно на дневни ред. Порта је одбила да призна нову титулу, јер тим признавањем она би признала уједно и Црну Гору као посебну државу. На Порти се могло о том преговарати само под условом, ако би кнез Данило пристао, да му се нова титула сматра као турска чиновничка, у рангу мушира или тако нешто. Данило је био жустар млад човек и жељан успеха. Енергије је имао на претек. Својим Црногорцима, одмах првих дана, казао је без увијања: "Видите колишни сам мали, али ако ме не узаслушате, бићу вам већи од Ловћена". Њега је вређао турски став према Црној Гори и њему лично и решио се да им то даде осетити, иако је, по руским саветима, желео да с Турцима, бар у прво време, остане на миру.
У Херцеговини је баш тих времена владало велико узбуђење, јер је Омер-паша, пошто је сломио беговат, почео разоружавање народа. Не само Срби, него и суседне аустриске власти слушале су још од краја 1850. год. како Турци намеравају напасти Црну Гору и коначно је покорити. Сам је Омер-паша лично говорио тако почетком 1851. год. аустриском конзулу у Босни, а иза смрти владичине поновио је то исто с уверавањем, да би за месец дана могао бити на Цетињу. Ти и такви гласови допрли су и до црногорског кнеза и до осталих главара. Он на то не остаје дужан, него са своје стране помаже незадовољнике и сузбија сваки турски утицај. У Пиперима је лично ударио на куће неких издајник, који су ушли у везе са скадарским везиром, а мало потом, у новембру 1852. год., Црногорци препадом узеше Жабљак. Иако је, по руском прекору, Данило наредио да се тај град врати односи с Турском нису могли да се поправе. Већ у децембру те године почела су права непријатељства. Турску војску, која се кретала од Херцеговине и Албаније, водио је Омер-паша. Та је војска била надмоћнија од црногорске и стегла је нову кнежевину опасно. У тој невољи нашла се као помоћница Црне Горе аустриска влада и њен двор.
Између Беча и Цариграда односи у ово време беху постали веома затегнути. Турска је била примила мађарске емигранте с Кошутом на челу, па их потом пустила на слободу. Млади аустриски цар замерио је то Порти на доста оштар начин, а његове власти дале су осетити Турцима да их не сматрају за пријатеље. Целе 1851. и 1852. год. аустриска штампа заузимала се за хришћане у Босни и Херцеговини и тражила све могуће поводе, да турски режим тамо, који је доиста био рђав, што више дискредитује пред Европом. Овом приликом Аустријанци су слали у Црну Гору новца, хране и муниције, а као повереник двора упућен је тамо Ђорђе Стратимировић, познати вођа из недавне буне у Војводини. Он је донео са собом у Црну Гору и три топа. У исто време је бечка влада наредила концентрацију једног дела своје војске на босанској граници. Али главно залагање учињено је у Цариграду. Генерал Лајнинген је тамо 31. јануара 1853., као нарочити изасланик, предао Турској ултиматум, да одмах обустави непријатељства против Црне Горе. Порта је одмах попустила добивши обавештења, да ће аустриски корак помоћи и Русија. Тако је Омер-пашина акција морала бити напуштена.
Али је црногорско питање остало и даље отворено. Турска је стално инсистирала на том, да је Црна Гора њена покрајина. Кад се за време Кримског Рата Турска нашла као савезница западних држава Енглеске, Француске и Сардиније и кад је поправила своје односе са Аустријом она је веровала да је дошло време кад то питање може извести начисто. Турски посланик је на Париском Конгресу 14. марта 1856. дао изјаву, да његова држава сматра Црну Гору као свој саставни део, а руски је, под притиском пораза, морао да каже, како између његове државе и те земље нема никаквих дубљих веза сем узајамних симпатија. Тако је на једном међународном конгресу, који је за неколико деценија имао да среди стање у Европи, Црна Гора била оглашена за турску покрајину. Кнез Данило, природно, то није могао лако да отрпи. Он је 19. маја упутио оштар протест против турске изјаве. Видећи да је Русија побеђена и беспомоћна и да га је Аустрија напустила, а осећајући да треба за своје циљеве наћи подршке код које велике силе, Данило се обратио Наполеону III, тадашњем господару европске ситуације. Посредник му је био француски конзул у Скадру, Хијацнит Хекар. Почетком 1857. год. кнез Данило је направио са женом званичну посету Паризу и био је врло лепо примљен. Наполеон III, који је живо сарађивао са Талијанима, имао је нарочитог разумевања за националистичку идеологију тога времена и био је склон да помогне извесним народима у њиховој борби за слободу. Био је обавештен и о српским настојањима и односио се према њима са доста симпатије, иако је због мржње на Русију подржавао Турску. Кнежеве везе са Француском изазвале су велико незадовољство не само у Петрограду, него и у Бечу, где се добро знало да Кавур и Италија раде у Паризу против Дунавске Монархије. Те везе су дале повода и кнежевом стрицу Ђорђу, да отворено устане против кнеза и да га почне јавно оптуживати због његове изузетно строге и безобзирне унутрашње политике.
Кнез Данило је покушао да од Црне Горе створи праву државу и сузбије дотадашњу племенску премоћ, која је земљи давала карактер федерације племена. С тога је 1855. год. објавио нов законик за Црну Гору. Ломећи племенску својевољност и премоћ, сузбијајући недисциплинованост појединаца и братстава, Данило је хтео да ојача централну власт и да створи законске одговорности и правни поредак. Дотадашња анархија и зла искуства последњих владика утицала су на њ, да место тражења компромиса делује оштром применом силе. Био је својевољан, прек и без много такта. Али је тако радио и из уверења, да се укорењене зле навике не могу ишчупати без радикалних мера и да би Црногорци попуштање могли сматрати као слабост. С тога је у земљи изазвао против себе врло много незадовољства, и то чак и у кругу сопствене породице и најближих сарадника. У вези је с њима био и руски конзул из Дубровника. Кнежеви противници су желели и тражили од великих сила, да спрече долазак Данилов из Француске у Црну Гору.
После повратка из Париза Данило је брзо одлучио, да зада Турцима озбиљна посла и да црногорско питање покуша решити на повољан начин. Одмах је почео радити међу суседним српским племенима, да их подјари против Турака. Кад су Турци покушали да силом смире Васојевиће, кнез је, уз помоћ европских конзула, успео да их врати. Главни покрет изби у јужној Херцеговини, под вођством Луке Вукаловића из Зубаца, једног одлучног народног вође, који се истакао већ за време прошлог рата из 1852/3. год. Устанак је кренут крајем 1857. год. и убрзо је захватио широке размере. Средиште му је било у манастиру Дужима код Требиња, а акција се проширила на север све до Дробњака. Херцеговачке устанике помагале су и црногорске чете. Кнез Данило се отворено обратио великим силама са молбом, да га разграниче са Турском, односно да тим посредно признају Црну Гору као државу. "Порта", говорио је кнез Данило, "није никад склопила мира с Црном Гором, јер је била преслаба да јој га натури". Аустриска влада одбила је ту кнежеву жељу и опоменула га да не изазива Турке. За то време Порта је гомилала војску у Херцеговини, претећи Црној Гори. Покушај великих сила, да њихови конзули, с претставницима Порте и Црне Горе, нађу неки споразум са устаницима, није успео. Порта није одустајала од свог захтева, да кнез пре свега призна султанову врховну власт. Кад су се преговори разбили кренула је турска војска на границу и посела Грахово. Ту је, на висоравни Граховцу, 1. маја 1858., претрпела потпун пораз. Црногорце је водио кнежев брат, војвода Мирко, који је, с херцеговачким усташама, показао чуда од јунаштва. Граховска победа иде међу најславније у прошлости Црне Горе. Она је необично дигла глас тој малој али јуначкој земљи. Грахов Лаз је постао предмет одушевљених романтичарских песама, од којих су нарочито популарне оне Ст. Каћанског и Л. Костића; о њему се писало у многим дописима и приповеткама; од њега почиње прави култ црногорства у српском друштву и омладинској књижевности.
По савету конзула Хекара кнез Данило није наставио с црногорском војском гоњење Турака; његова борба имала је да претставља само чисту дефанзиву. Француска влада показала је јасан интерес за Црну Гору. Она је упутила своје ратне лађе у Груж, да спречавају нова искрцавања турске војске у Суторини или Клеку, а у исто време позвала је остале велике силе, да се одреди европска комисија за разграничење Турске и Црне Горе. Сам Наполеон III упутио је кнезу писмо, у ком га је похвалио због неизазивачког понашања после победе и у ком му је обећао своју помоћ. После ове победе обновила је своје везе са Црном Гором и Русија, а и Енглеска није била противна да се малој земљи учини извесно признање. Комисија великих сила за разграничење почела је рад у лето 1858. У току лета идуће године посао је био једно време обустављен због рата Француске и Италије против Аустрије, али је после настављен и завршен је у априлу 1860. Тим разграничењем Црна Гора је много добила, толико не териториално колико морално. Од земљишта припало јој је Грахово цело, а Бањани, Дробњак, Кучи и Васојевићи били су подељени. Црногорци су добили још Жупу, никшићке Рудине, Тушину, Липово и Додоше. То стварно није много. Али је разграничењем Црна Гора начелно и стварно призната као посебна област, иако то није и државоправно утврђено. Кнез Данило је сматран као владар Црне Горе, с њим се преговарало и носило, и с њим се као таквим рачунало.
Али кнез Данило није дуго уживао плодове своје победе. Он је 1. августа 1860. подлегао рани, коју му је у Котору, на обали, задао један црногорски емигрант из породичне освете. Извесни људи хтели су претставити кнежеву погибију као дело аустриске акције против њега и његових планова, али се то није могло доказати. Како Данило није имао мушке деце наследио га је Никола, син његова брата, граховског победника Мирка.
|
