Razmah Crnogoraca
Za vreme vladike Save i Šćepana Malog postojao je u Crnoj Gori i guvernadir. Bio je to Jovan Radonjić, čovek iz uglednog bratstva, ali u ono doba još mlad i bez uticaja. Postoji jedan akt od 20. avgusta 1770. sa potpisom vladike Save, koji ističe neprovereni i dosta sumnjivi rodoslov porodice Radonjića i naglašuje, da je porodica Radonjića bila od pada Crnojevića prva među crnogorskim kućama i da se uvek nalazila na čelu Crnogoraca u borbi s Turcima. Na osnovu svega toga crnogorski zbor na Cetinju priznao je tobože Jovanu Radonjiću nasledno guvernadurstvo. O Šćepanu Malom, koji je u to vreme držao stvarnu vlast u Crnoj Gori nema ni pomena. S toga, i iz drugih razloga, nama taj akt ne izgleda nimalo verodostojan, kao što nisu verodostojni ni njegovi navodi. Posle Šćepanove pogibije, uz slabog i već sasvim ostarelog vladiku, Radonjić je doista došao do izvesnih uticaja u zemlji. On drži pola državnog pečata i u državnim aktima potpisuje se na prvom mestu.
Radonjić je u Crnoj Gori zastupao austrofilsku politiku. Ima jedan memoar upućen bečkoj vladi 1779. god., koji su potpisali on, serdar Ivan Petrović i vladičin sinovac arhimandrit Petar Petrović, a koji je pun prekora na račun Rusije, a inače nesimpatičan radi samohvalisanja i mnogih netačnosti. Tim aktom oni su se nudili pod pokroviteljstvo habzburške kuće i pristajali su, da Austrija uvede u Crnu Goru svoju posadu od 150 ljudi bilo stranih, bilo domaćih, i da glavari sami, s vladikom i guvernadurom, primaju plaću od Austrije. Oni su svratili lično u Beč i pri odlasku za Petrograd i pri povratku s toga puta. Car Josif nije bio oduševljen tom ponudom; "sve želje tih ljudi", piše on, "pokazuju slabost, sirotinju i nemoć". S toga je rešio da se s njima postupa lepo, ali da se ne ulazi ni u kakve obaveze.
Kad je umro vladika Sava (26. februara 1781.) njegov duhovni naslednik bio je privremeno njegov sestrić, Arsenije Plamenac, koji je bio zavladičen još za njegova života, ali stvarni naslednik imao je biti sinovac mu, arhimandrit Petar. U Crnoj Gori već se uobičajilo da vladike imaju biti iz kuće Petrovića, a i celo je bratstvo te moćne njeguške porodice to tražilo. Mladi Petar (rođen 1747. god.) bio je darovit čovek i sa daleko više moralnih vrlina nego njegovi preci Vasilije i Sava. Od 1762-66. god. proveo je na školovanju u Rusiji, a od 1766. god. pomagao je svom stricu.
Za to vreme ojačao je uticaj Radonjićev, s kojim je jedno vreme sarađivao i mladi arhimandrit. Petar Radonjić je 1781. god. dolazio ponovo u Beč i ponavljao svoju poznatu molbu. Bečka vlada uputila je na to pukovnika Paulića u Crnu Goru da ispita stvari. Ovaj je 10. avgusta 1782., posle povratka s puta, podneo dug i vrlo zanimljiv izveštaj. Paulić nije došao u Crnu Goru sam, nego sa malom pratnjom, koja je morala obratiti pažnju na se i u zemlji i u susedstvu. Naročito se bio uzbunio skadarski Mahmud-paša Bušatlija, čovek besan i bezobziran, koji je čak pretio upadom u katunsku nahiju. U samoj zemlji niko nema pravog autoriteta, jer niko nema snage da primeni efektivne sankcije protiv nezadovoljnika. Krvna osveta, u taj mah između kuće Radonjića i Đuraškovića, paralisala je za izvesno vreme svaki zajednički rad. Ali je Pauliću ipak pošlo za rukom, da glavne ljude pridobije i da im ulije poverenje u Austriju. Cela Crna Gora brojala je tada 4.884 kuće. Broj ratnika, po Paulićevom računanju, iznosio je do 8.000 duša. Mitropoliti žive više u manastiru Staljeviću nego na Cetinju; tu se nalazi i jedna "bedna" škola za sveštenike. Narod se karakteriše, kaže taj izveštač, srčanošću, slobodom, lenošću, osvetoljubivošću i ponosom. Turcima plaćaju danak kad moraju, ali izbegavaju da to čine, inače ne priznaju da su im Turci gospodari. Oduševljenje za Rusiju popušta, jer je ruski dvor daleko i jer od njega nisu dobili onoliko koliko su očekivali. Car Josif posle tog izveštaja nije bio ništa bolje raspoložen za crnogorsku stvar. On je nalazio, da od te zemlje Austrija ne bi imala nikakve koristi u mirno doba, a imala bi na nju dosta da troši, a i u ratu korist od nje ne bi mogla biti velika. Pristao je samo, da se crnogorskim glavarima podeli 2.200 dukata, da ih, za svaki slučaj održe u dobroj volji.
Ne znamo pouzdano kako je ruska vlada doznala za te veze, ali znamo da je u to vreme dosta oladila prema Crnoj Gori. Kad je posle smrti vladike Plamenca (1784. god.) Petar I pošao u Petrograd da se zavladiči, ruski poslanik u Beču nije hteo da mu izda pasoš, nego je morao otići u Karlovce. Tu je hirotonisan 14. oktobra 1784. Da bi dobio pomoć za cetinjski manastir on se iste jeseni obratio u Petrograd, a početkom 1785. god. je pošao lično u Rusiju. Ali tu je doživeo neprijatno iznenađenje. Ruske vlasti su naredile, da se mladi vladika progna s njihova područja. Carica Katarina je, u poslednji čas, naredila da se vladika vrati, ali je uvređeni Petar to odbio. Čak se zarekao, da njegova noga nikad više neće kročiti u Rusiju.
Za vreme Petrova otsutstva Crnu Goru je zadesila teška katastrofa. Njen stari neprijatelj, buntovni Mahmud-paša Bušatlija, spremao se od 1784. god. da je napane. U proleće iduće godine to je već bilo jasno svima. Uzalud je Radonjić molio mletačke susede za pomoć i skretao im pažnju na opasnost i za njihovo područje. Juna meseca upala je Bušatlijina vojska u Crnu Goru i bez mnogo muke 10. ili 11. juna stigla na Cetinje i popalila manastir. Na povratku Mahmut je, tobože da prekrati put, pošao u primorje i napao Paštroviće. Tu umalo nije platio glavom od jednog hrabrog bokeljskog popa, koga St. M. Ljubiša veliča u svojoj pripoveci Pop Andrović novi Obilić.
Stanje koje je zatekao vladika Petar kad se vratio bilo je očajno. Zemlja pregažena i poharana, a zemlja ljuto zavađena. Izvesna plemena behu čak povila glavu pred pobednikom. Za neuspeh se okrivljavalo međusobno, sa mnogo žučnosti, a glavne optužbe padale su na račun upravljača. Zlo od koga je Crna Gora toga vremena naročito stradala bila je krvna osveta. Radonjić je krajem 1787. god. pisao jedno očajno pismo u Beč. Pored svih drugih nevolja Crnu Goru muči i glad; "narod je doša vaskolik da pomre ili da se preseli". Za mladog vladiku, u prvim časovima misije, bile su pune ruke posla, i to izuzetno teškog.
U to vreme beše počeo i rusko-turski rat, kome se početkom 1788. god. pridružila i Austrija. Crna Gora ulazila je u austrisku interesnu sferu i Beč se ovoga puta rešio da preduzme akciju i na toj strani. Uputio je među Crnogorce majora Filipa Vukasovića, koji se već ranije sa Paulićem bavio među njima, sa nekoliko oficirskih drugova, i s njima zajedno uputio je i svoj "patent" izdat 17. (28.) aprila 1788. Patent je služio kao legitimacija njegovim oficirima, koji su dolazili da se neposredno dogovore o zajedničkoj borbi protiv "tirjanstva otomanske vlasti". U isto vreme oni su imali da pridobiju za Austriju i Bušatliju, koji se beše odmetnuo od sultana. Ali, u isto vreme, uputili su u Crnu Goru i Rusi jednog svog majora, Srbina Savu Mirkovića. Ruski poslanik u Mlecima Al. Mordvinov pisao je vladici pozivajući ga na saradnju, ali u tom pismu nije ništa govorio o Austriji. Opat Franjo Dolći, Dubrovčanin, koji je imao tesnih veza s Crnogorcima i koji će posle postati sekretar vladičin, opominjao je odlučno Cetinje, da se drži Rusije i da izbegava veze s bečkim ljudima. Kad je Mirković došao u Crnu Goru on je otvoreno agitovao protiv Austrije tvrdeći da "tiranski postupa s narodima grčke vjere".
Vladika Petar prešao je na rusku stranu. Austriski oficiri, bez imalo obzira, pokušaše da u Crnoj Gori izazovu metež. Sami kažu, da su na silu hteli odgovoriti silom, kao da su u svojoj kući. Da ne bi došlo do međusobne krvi, jer je Vukasović bio pridobio nešto Crnogoraca s guvernadurom na svoju stranu, vladika je popustio i pristao je da sarađuje s Austrijancima. Ovi su međutim doživeli teško razočaranje s Bušatlijom. Taj verolomni i skroz nemoralni čovek, ušao je u pregovore s njima, zakleo se, i primio i dao prijateljske poklone, a onda je austriske pregovarače (trojicu oficira) i njihova srpskog pratioca dao iz zasede pobiti i opljačkati. Položaj austriske misije postao bi posle toga i u Crnoj Gori možda odmah neodrživ, da im nije stigla posada od 100 ličkih graničara, za koju se govorilo da je prethodnica veće sile. Posle toga, Austrijancima nije bilo teško, nagovaranjem i novcem, krenuti Crnogorce protiv Albanaca. U toliko pre, što se verovalo da je Crna Gora i inače bila kivna na Bušatliju. Napad na Spuž izvelo je 400 Crnogoraca, 220 ličkih vojnika i poveći broj Brđana. Pri napadu su bili prisutni vladika, guvernadur, Vukasović i mnogi glavari. Austriski izveštač, sveštenik i pesnik Josip Krmpotić, sav uspeh borbe pripisuje Ličanima, a za Crnogorce beleži da su se borili neiskreno, odnosno samo prividno, i da su ih posle smatrali kao neprijatelje. Nisu pomagali čak ni vladičina preklinjanja. Tako je ceo pohod završio s neuspehom. Krmpotićev izveštaj podudara se u mnogom sa onim ruskim iz misije Dolgorukova i nije nimalo povoljan za Crnogorce, koji da su nepouzdani, neobuzdani, grabljivi i lakomi na novac. Međutim, Krmpotić ne ocenjuje u dovoljnoj mogućnosti, da je crnogorsko držanje rezultat ruske političke agitacije i uopšte nepoverenja prema austriskim ljudima. Bilo je, verovatno, i potajne mletačke agitacije. Rezultat svega bio je taj, da je Vukasović, isto kao i Dolgoruki, sa svojim ljudima morao krišom da napušta Crnu Goru. A morao je napustiti, pod austriskim pritiskom, i major Mirković.
Posle svog odlaska Vukasović je pokušao da preko Radonjića stvori od Crnogoraca poseban odred i da ih, u sporazumu sa svojim starijima, delom preseli u austriske zemlje, ali je vladika preduzimao sve da taj plan osujeti. Između Radonjića i vladike nastao je potom primetan razlaz, ali je vladika odneo pobedu. Iz prostog razloga, što je ceo pokret Austrije "zapeo u pesku" i što se od svih obećanja nije ostvarilo ništa. Rezervisani stav vladičin prema Austrijancima pokazao se kao mudriji. Radonjić je sam priznavao, kako je postao onemogućen u narodu "zato sam ih odvojio od Rusije". Međutim, stanje u napuštenoj zemlji mora da je bilo veoma teško. Rusija se, zauzeta u Vlaškoj i Moldavskoj, i inače, nije interesovala za Crnu Goru, a Mlečani su bili u punoj dekadenciji. Šta je moglo da se radi? Ili priznati Bušatliju i njegovu vlast ili tražiti opet kakve bilo pomoći od Austrije. Samo se tako može objasniti, da su se 22. maja 1791. svi važniji glavari, s vladikom i guvernadurom na čelu obratili ponovo u Beč s molbom, da uputi u Crnu Goru jedno lice, koje bi je dovelo u red "po prilici ostali prosvešteni naroda, regulati respublika i vladenija", a kome bi oni bili verni podanici.
Naročite je muke zadavao Crnogorcima Mahmut-paša Bušatlija. On je privlačio sebi susedna plemena milom ili silom, tražio harače i diktovao ponašanje. Kazneni pohodi njegovih četa bili su česti i svirepi. Vladika Petar javljao je u Beč, da je Mahmut ušao u veze s Francuzima i da je general Bonaparte u maju 1796. uputio jednu eskadru u albanske vode, a samom paši nekoliko stručnih vojnih lica. Pomogao je pašino odmetništvo od sultana, koji nije hteo da prihvati francuske ponude. Kad su u julu te godine počele veće borbe između Mahmuta i Crnogoraca Francuzi su otvoreno pomagali svog skadarskog prijatelja. Vladika je za Crnu Goru tražio pomoć Austrije. On se lično, u vojnoj opremi, stavio na čelo vojske i odneo je prvu pobedu 11. jula kod Martinića, a drugu 23. septembra na Krusama. U ovoj drugoj borbi poginuo je sam Bušatlija, a Crnogorci su preoteli 15 barjaka i mnogo oružja. To je bila značajna pobeda, koja je oslobodila Crnu Goru od opasnog i bezobzirnog neprijatelja i koja joj je za duži niz godina obezbedila mir na toj strani. To je prvi veći uspeh vladičin, koji mu je doneo pojačan ugled u narodu i koji je digao značaj Crne Gore u celom susedstvu. Kao vidna posledica te pobede bilo je sve očiglednije gravitiranje Crnoj Gori susednih uskočkih oblasti oko Morače i Lima i tešnje pripajanje Brđana uz crnogorsku maticu.
Tek što je svršio s Mahmut-pašom pred vladiku su se bili stavili novi zadaci. Mirom u Kampoformiu 6. (17.) oktobra 1797. bila je konačno likvidirana stara Mletačka Republika, koju su Francuzi već pre toga onesposobili za dalji život. Po tajnom sporazumu s Francuzima u Leobenu, aprila te godine, naslednik Mletačke Republike u Dalmaciji postala je Austrija, koja se na taj način obeštetila za gubitke na zapadu i u Italiji. Kad su u maju 1797. stigle u Boku vesti da je u Mlecima, pod pritiskom Francuza, došlo do krupnih promena u državnom uređenju, narod se bio uzbunio i zabrinuo. Ne samo u čisto pravoslavnim krajevima nego i u katoličkim mestima Kotoru i Budvi donesena je odluka, da se zamoli cetinjski vladika da ih pomogne u borbi s Francuzima, ako bi do nje došlo. Trebalo je, isto tako, misliti i na održanje reda. U Dubrovačkoj Republici izbila je doskora ozbiljna pobuna seljaka u Konavlju, a komešanja je bilo i na drugim stranama. U zemlji je vrilo. Kad se čulo, da će Mletke zameniti Austrija katolički element opredeljivao se više za nju nego za Crnu Goru, dok su pravoslavni hteli svakako da se sjedine pod vladičinom vlašću. Vladika je, u sporazumu s Mlečanima, a po pozivu građana, bio došao u Budvu, ali Kotorani ne pristadoše da puste Crnogorce u grad. Između pravoslavnih Rišljana i katoličkih Peraštana došlo je zbog toga i do borbe.
Vladika se s Crngorcima nije ni pokušao odupirati austriskoj vojsci, kad je početkom avgusta stigla u Boku. On je izjavljivo, da je poseo Budvu samo da održi red i da je povraća carskoj vlasti s dobrom voljom. Vladika je uticao i na Paštroviće, da prime carsku vlast bez uslova i bez protesta. Ali u taj mah stiže francuski protest. Po ugovoru oni su ustupili Austriji Dalmaciju a ne i Boku i tražili su sad, da austriska vojska napusti tu oblast. U neprilici, Austrijanci behu skloni da se povuku, ali zamoliše Crnogorce da se nađu Bokeljima na ruci. Ovi doista uputiše u primorje svoje ljude, da se, ako ustreba suprotstave Francuzima. Stvar se, međutim, svršila mirno, pošto su Francuzi odustali od svog zahteva.
Austrija je tako postala, prvi put u istoriji, neposredni sused Crne Gore. To je, sasvim prirodno, pojačalo u njoj austrofilsku stranku, koja je već postojala. Guvernadur Radonjić obratio se već u martu 1798. u Beč s molbom, da car "rišolvi ne upuštiti ovoliko rabroga naroda ispred obećane protecije" i da, uz to, nagradi njega i njegovu porodicu. U Beču, pored zapleta koje su već imali sa Francuzima, nisu hteli da imaju novih i sa Portom zbog Crne Gore i s toga nisu hteli da učine ništa konkretnije. Vladika je, međutim, poveo ponovo sasvim rusku politiku, nezadovoljan austriskim držanjem. Austrijanci su, dosta nepromišljeno, već 1798. god. tražili da se Crnogorci uklone iz manastira Maina, koji se, po starom ugovoru sa Mlečanima, nalazio na mletačkom području, ali duhovno pripadao oblasti cetinjskog vladike. Od manastira su hteli napraviti vojničke kasarne. Da je to uzbudilo ne samo vladiku nego i svu Crnu Goru razume se samo po sebi. S toga vidimo u aktima iz 1798. god., kako Crnogorci, s vladikom i guvernadurom na čelu, u prepisci s austriskim vlastima govore demonstrativno o ruskom dvoru kao o svom. Da ne bi izazivala bez potrebe nove sukobe austriska vlada je uputila na granicu generala M. Rukavinu, da na lep način okonča ceo spor. To je bio novi i ne mali uspeh vladičin.
Novi i isto tako važan uspeh vladičin bio je i taj, što je zagrejao ohladnele odnose s Rusijom. U zimu 1798. god. obnovljene su ruske dotacije za cetinjski manastir, a u jesen 1800. stigla je kod Budve jedna ruska lađa sa municijom i topovima za Crnu Goru. Politički događaji u Evropi i na Balkanu izazvali su pažnju i na malu Crnu Goru i vladika Petar, koji je bio i uman i energičan čovek, trudio se, da svojoj zemlji dade više značaja. To se osetilo, i njegov ugled rastao je, prirodno, sa razmahom snage cele Crne Gore.
Da bi ojačao pravnu svest u Crnoj Gori, i da bi uopšte u tu zemlju uveo više reda, vladika Petar je znatno doprineo, da Crna Gora 1798. god. dobije svoj prvi zakonik. Zakonik je, u svom prvom članu, kazivao i jednu stvar, koja je u plemenskoj nedovoljno povezanoj Crnoj Gori imala veoma važan značaj. Njim se radilo i na jedinstvu naroda, u prvih mah za odbranu od neprijatelja, ali u daljem razvoju i za ostale nacionalne zadatke. Vladika je naročito radio mnogo na suzbijanju krvne osvete, koja je celoj zemlji zadavala mnogo jada i nevolje. Nije ni mogao sasvim iskoreniti (njenih pojava ima još i danas), ali je znatno uticao da se proredi i ublaži. Taj prvi zakonik dopunjen je kasnije, 1803. god. On u tom delu nije uvek čist zakonik, nego u isti mah i neka vrsta pouke, vrlo autoritativna i prilično nepoštedna u osudi zlih narodnih navika. Vladika je, kao pravi prijatelj naroda, dobro znao da se zlo ne može lečiti obilaženjem istine i laskanjem sitnoj sujeti; istina je često puta grka i neprijatna, ali samo ona može biti od koristi i doneti pravi lek.
|
