Pad Bosne
Napad Turaka na Srbiju nije prošao bez štete i za susedno bosansko, zetsko i hercegovačko područje. Turski odredi zaletali su se i u susedne oblasti i vršili pljačke i otimačine. Do papske kurije pronela se vest, da je kralj Tomaš došao u vezu s Turcima i da ih je čak pozvao u pomoć protiv svog tasta Hercega Stepana, s kojim se, baš u ovo kritično vreme, nosio oko grada Čačvine. Ova je vest uzbudila samog papu i pojačala je ranije sumnje na Bosnace širene povodom pada Smedereva. Naređujući hvarskom biskupu da ispita celu stvar, papa ga je ovlastio da na kralja baci prokletstvo ako nađe da je dostava istinita, pa je tu poruku, posle nekoliko nedelja, u aprilu 1460., i ponovio. Kardinalu Karvajalu, koji je iz Mađarske slao u Rim veoma nepovoljne izveštaje o Tomašu, papa Pije II pisao je 7. juna iste godine, da je i on o njemu stekao isto mišljenje.
Međutim, Turci su uzimali sve više maha. U njihove ruke pala je Moreja, a 9. novembra 1460. zarobili su u borbi ujaka kralja Matije, Mihaila Silađija, nesuđenog despota Srbije. U Mađarskoj se digla prava buna protiv kralja, a sam Matija zapleo se u dugi rat s carem Fridrihom III i trošio snagu na više strana. Mađari sami nisu krili, da bez pomoći zapada ne mogu izdržati borbu protiv Turaka i da će biti prisiljeni da se nagađaju s njima. To nisu bile proste pretnje, nego su oni doista i počeli neke pregovore. Papa Pije preduzimao je sve što je mogao da krene hrišćanski svet na neki veći podvig protiv Turaka. Sazvao je za to i naročiti sabor u Mantovi i namenjivao caru Fridrihu ulogu hrišćanskog kapetana. Ali je sve bilo uzalud. Šta se moglo postići kad su car Fridrih i kralj Matija smatrali jedan drugoga kao neprijatelja ne mnogo mržeg od Turčina?
Papska kurija posmatrala je stvar više ideološki nego stvarno; ali i da nije bilo tako, ona je, kao glavna duhovna sila, smatrala za svoju dužnost i hrišćansku i političku da utiče na sve krugove da ublaže svoje protivnosti i da se ujedine u borbi protiv turskog osvajača. S toga je papa stalno tražio od Bosne da se približi Mađarskoj i veže što čvršće za nju. Kralj Tomaš je po celoj svojoj dotadašnjoj politici bio za zapadnu orientaciju, ali je imao pred očima i tursku opasnost. Turci su već bili zakoračili u Bosnu i mogli su preći u napad kad god su hteli; pomoć Mađara i zapada bila je, međutim, "na dugu štapu". S toga je sasvim pojmljivo što se kolebao. Toj opštoj nesigurnosti valja još dodati i domaću. U to tako mutno vreme, puno zle slutnje, mržnja između Tomaša i Hercega Stepana nije popuštala. Hercegov izaslanik u Mlecima govorio je javno, da bi, danas zaboravljeni grad, Čačvinu, oko koga su se krvili, voleo pre videti u rukama Turaka, nego u kraljevim. Sav svet je video, da ta sitničarska borba, koja crpe snagu, ne vodi ničem. Mlečani su im to govorili bez ustručavanja, naglašavajući im u isti mah, da to krvavljenje može završiti jedino katastrofom obojice, kao što je bio slučaj sa Grcima u Moreji. Ali ta njihova borba može da bude opasna i po ostali hrišćanski susedni svet, a naročito za Dalmaciju, do koje je Mlečanima bilo mnogo stalo.
Početkom 1461. god. stiglo je u Mletke Hercegovo poslanstvo donoseći jedno njegovo izvanredno važno pismo. Osnivaču Hercegovine bilo je sasvim jasno kakava ga sudbina čeka. Bolno, i sa gorkim iskustvom, on je govorio o "nevernom poganinu", koji je slomio redom Vizantiju, Srbiju, Vlašku i Moreju. Nije daleko vreme kada će i njega "prožderati". Predviđajući tu mogućnost on je molio Republiku, da mu ustupi neki grad na kom ostrvu ili i neko ostrvo, na kom bi se mogao skloniti. Mlečani su ga tešili i umirivali, ali su mu i obećali utočište na ostrvu Lastovu. Sem toga, Mleci su mu obećali, po želji, da će i posredovati na Porti u njegovu korist. Na Hercega su naročito teško delovali ponovna svađa i sukob sa sinom Vladislavom, koji se na nj digao pozivajući u pomoć Turke i možda ne bez neke veze sa kraljem Tomašem.
Kralj Tomaš je, međutim, preduzimao sve što je mogao, da popravi svoj glas u Rimu. Mađari su radili stalno protiv njega, ali ne samo iz stare mržnje, nego i zbog toga što su bili čuli da kralj želi dobiti krunu od pape. Oni su u tom, sa razlogom, gledali težnju bosanskog vladara da postane vazal Svete Stolice, a da se oslobodi neposredne veze s njima. S toga su poručivali u Rim, da bi oni to davanje krune smatrali kao akt neprijateljstva protiv sebe i da bi u tom videli izjednačenje bosanskog kralja dotadašnjeg svog vazala sa mađarskim, što ne bi mogli primiti. Kralj Tomaš je doista to želeo, ali u ovaj mah bilo mu je preče da popravi svoj položaj u Rimu, nego da ga otežava. I u tom je uspeo. Svakako na osnovu raspitivanja i izveštaja, na kuriji se počelo uviđati da Tomaš i njegova akcija nisu bili tako crni kako ih je pretstavljao Budim. Sem toga nije se htelo da se kralj odbijanjem otera u turski tabor, jer se, očevidno, ne bi mogao održati neutralan između dve tako opasne kombinacije. Da ohrabri kralja i narod papa je 23. marta 1461. naredio splitskom nadbiskupu, da odmah objavi njegovu bulu o krstaškom ratu, ako bi Turci napali bilo kralja bilo Hercega. Kralj nije sačekao sve rezultate ove akcije i njegovih pregovora. Umro je sredinom jula 1461., pošto je bolovao nekoliko nedelja. Pričanja o njegovoj nasilnoj smrti, koja su posle širena, nemaju nikakva oslonca u izvorima.
Njegov naslednik, bivši srpski kratkovremeni despot, Stevan Tomašević izmenio je u nekoliko politiku svog oca. Još istog leta došao je u vezu sa Hercegom i izmirio se s njim. To je bio nesumnjivo vrlo važan preokret, iako nije doneo većih posledica. Dok se izmirio s njim kralj Stevan je nastavio neprijateljstva u Hrvatskoj, naročito sa banom Pavlom Sperančićem, koga je mrzeo kao i Turke. Protiv njega sklopio je savez sa Hercegom i krbavskim knezovima. Mlečani su sami priznavali da je Pavle bio napast od čoveka i da je izazvao protiv sebe sve susede, ali su ipak posredovali za nj. Bosancima posebno nisu dali da uzmu grad Klis označavajući ga kao grad njihove sfere.
Kralj Stevan se obratio i u Rim, nastavljajući tamo gde mu je otac stao. Njegovi poslanici izneli su, kako je kralj dobio vesti da se Turci iduće godine spremaju na nj i da je on već tražio pomoći kod suseda, Mađara, Mlečana i Arbanasa. Prirodno je, da je traži i u Rimu, čiji je autoritet u hrišćanskom svetu tako velik. Njegov otac nije bio dovoljno energičan s obzirom na tursku opasnost s polja i bogumilsku unutra, ali on u odnosu prema Rimu želi ići do kraja. To uveravanje Stevan je davao iznoseći u isti mah želju, da mu papa pošalje kraljevsku krunu. S tom krunom, uveravao je on, dobiće više autoriteta i prema svojim podanicima i prema Turcima, koji će iza njega videti značajan hrišćanski front. Papin uticaj pomoći će mu i kod Mađara i kod Mlečana. Turci u njegovoj zemlji rade s planom. Podižu nove gradove, a u isto vreme bune seljake obećavajući im oslobođenje od posednika. S tom agitacijom postižu i uspehe. Bosna je sad, posle Srbije, prva na udaru Ako nju slome oni se neće tu zaustaviti. Posle Bosne dolaze na red Ugarska i Dalmacija, Kranjska, pa čak i Italija i sam Rim.
Papa Pije želeo je istinski da pojača kraljev položaj. S toga se i rešio da mu ispuni želju i pošalje kraljevsku krunu. Kralj Matija bio je stavljen pred gotovu činjenicu, koju mu je papa, istina, javio, ali koju ovaj nije više mogao izmeniti. U novembru 1461. kralj Stevan se svečano krunisao u Jajcu, u prisustvu svih velikaša zemlje i hercegovića Vlatka kao očevi zamenika. Naljućen praveći se da nema poverenja u Stevana, kralj Matija je tražio, da mu ovaj ustupi svoje gradove na turskoj granici. Stevan je ušao u pregovore, ali ne sa namerom da ih izvrši nego da bi dobio vremena. Nadao se i pomoću kurije. Tamo su već ranije bili pristali da dadu krunu bosanskom kralju i još 1446. god. ona je bila izrađena od zlata i upućena u Split. Sad, kad je papa, najzad, ispunio njihovu želju Bosanci su verovali, da će on znati naći puta i načina da razbije nepoverenje Mađara. Mađari su, doista, došli u težak položaj. Zbog pape nisu mogli ništa preduzeti što bi moglo pokazati njihovu zlu volju, ali nisu mogli ni podneti bez pogovora, da se Bosanci na neki način oslobađaju budimskog tutorstva i privijaju se uz Rim. Tako se dogodilo da krunisanje nije donelo Stevanu očekivanu korist. Mađari su ostali kivni na nj i nisu mu dobro mislili, a kod Turaka to je krunisanje stvorilo uverenje, da Bosna prilazi njihovim neprijateljima i da je s toga čas pre treba onesposobiti.
Dosledan u svojoj politici izmirenja papa je nastojao da se urede odnosi između Bosne i Mađarske. Kralj Matija je naglašavao, da kurija nije mogla donositi nikakvih odluka u pogledu Bosne bez prethodnog sporazuma sa Mađarima, pošto je ona njihova vazalna zemlja. S toga je cena sporazuma morala biti samo ta, da se Bosna i dalje smatra kao područje ugarske krune, a bosanski kralj kao mađarski vazal. Tako je krajem maja 1462. došlo do izmirenja, koje, ipak, nije bilo sasvim iskreno. Stevan je čak pristao, da i novčano pomogne kralju Matiji, da bi mogao otkupiti od nemačkog cara krunu Sv. Stevana. Otkazao je i plaćanje danka Turcima, da bi samo razbio sve sumnje o sebi. U pregovorima na budimskom dvoru učestvovao je i pretstavnik hercega Stepana.
U ovo vreme, gonjen spletkama i grabljivošću, hercegov sin Vladislav, koji je u borbama s ocem 1461. god. imao malo sreće, otišao je sultanu i verovatno optužio oca radi saradnje sa Mađarima i zapadnim silama. Sa turskom vojskom krenuo je bludni sin na oca kome Turci nisu više verovali. Vladislav je tražio pola Hercegovine, a Turci 100.000 dukata ili tri grada: Čačvinu i kod Trebinja Mićevac i Klobuk, i prekid svih veza sa kurijom i Mlecima. U borbi kod Plevalja Hercegova vojska pretrpela je u leto 1462. osetan poraz. Uplašeni za sebe, a ogorčeni na Vladislava, Dubrovčani su potajno pomagali Hercega. Kasnije su i oni i Mlečani živo nastojali da dođe do izmirenja. Herceg je ustupio sinu četvrtinu zemlje i tim ga je nekako smirio, ali tursku napast nije više mogao otkloniti. Kao posrednici oni su se učvrstili u istočnoj Hercegovini i sad su samo čekali priliku da dođu napred.
Krajem januara 1463. stigli su u Dubrovnik poslanici kralja Stevana i Hercegovi sa predlogom, da zajedno s pretstavnicima Republike pođu kralju Matiji i da mu saopšte uznemiravajuće vesti o turskim pripremama i namerama. Bosanski poslanici otišli su i Skender-begu. Oprezni Dubrovčani nisu hteli da učestvuju u tom poslanstvu izvinjavajući se na sve načine. Kralj Stevan je tokom februara obavestio o turskoj opasnosti i Mletke i papu, moleći pomoć.
Već u martu počeli su upadi turskih četa u Hercegovinu i izvidnički zaleti po Bosni. Bosanci i Hercegovci spremali su se na sve strane. Prvi put u istoriji tih oblasti nije bilo nijedne značajnije ličnosti, koja bi javno vodila svoju politiku i tražila izuzetnog dodira s neprijateljem, iako se svi nisu slagali s kraljem. Nije se izdvajao čak ni toliko nepouzdani Vladislav Hercegović. Ali sva snaga Bosne i Hercegovine nije bila dorasla Turcima. Ona se s njima ne bi ni usudila sama uhvatiti u koštac. I kralj i velikaši računali su samo sa pomoću sa strane. Ali od te pomoći ne bi nikakva ozbiljnijeg glasa ni od pape, ni od Mletaka, ni od Mađara. Stizale su samo utehe, hrabrenja i obećanja. Videći to kralj Stevan se uplaši i reši da ponudi Turcima sporazum. On, koliko se čini, nije uopšte bio neki borben čovek, a pred ovakvom opasnošću imalo se i razloga biti krajnje oprezan. Po pričanju Konstantina Janičara bosanski poslanici došli su na Portu u proleće i molili su primirje na petnaest godina. Sultan im nije dao nikakav odgovor i otišao je u Jedrene, a njegove paše namerno su prevarili Bosance. Pristali su tobože na primirje, da se ovi ne bi dalje spremali, a odmah su za njima, iza četiri dana, uputili vojsku. Konstantin kazuje, da je on sam slučajno čuo taj dogovor paša i da je o tom obavestio bosanske poslanike, ali da mu ovi nisu hteli verovati. Protivnici kraljeve politike, koji su hteli da Bosna izvuče neku korist iz iskustva koje je imala Srbija sa svojom politikom protiv Turaka, napadali su ga sad javno zbog nezgode u koju je upleo zemlju. U Bosni je bila stalno jaka antikatolička opozicija. Sad je ona dobila maha, kad je videla kako je kralj, pod uticajem Rima, doveo zemlju pred ratnu opasnost, a kako od obećavane pomoći nema ništa. Govorilo se posle, i to nije neverovatno, da ih je bilo i koji su obaveštavali Turke o kraljevim pregovorima i koji su pozivali sultana da posreduje. Između Mađara i Rima s jedne i Turaka s druge strane jedan deo Bosanaca opredelio se za ove druge. To nisu bili, koliko sad znamo, vojvode i knezovi, nego po svoj prilici niža lica.
Sultan je doista bio čvrsto rešen, da, kao u Vizantiji i Srbiji, raščisti položaj i u Bosni. On je lično poveo vojsku i krenuo preko Skoplja i Kosova. Ali-begu, turskom zapovedniku u Srbiji, bi naređeno da na Savi i Dunavu izvodi razne vojničke operacije, kako bi Mađari poverovali da se sprema upad na njihovo područje. Kralj Matija je bio obavešten da se sultan sprema i sam je, na samom početku 1463. god. poručivao kralju Stevanu i Hercegu da se, radi boljih izgleda u borbi, drže zajedno. Mlečani su mu još u toku januara i marta preporučivali da on sam preduhitri Turke. Ali Matija niti je mogao niti je smeo to učiniti. Njegovi poslanici u Mlecima govorili su još u maju 1463., da nisu sigurni da u tom pothvatu ne bi prošli rđavo i tražili su od Republike pomoć ne u floti, nego baš u kopnenoj vojsci. Kad se videlo da se sultan kreće Matija je poslao na jug svog rođaka Jovana Pongraca s nešto vojske, da bi zaštitio južne ugarske granice. Turci iz Srbije behu za to vreme prodrli sve do Temišvara. Tu ih je Pongrac suzbio. Ali su Turci mogli biti zadovoljni, jer su uneli zabunu među Mađare i lišili Bosnu svake pomoći sa te strane. Ali-beg je i posle toga, zadržavajući Mađare, vršio demonstrativne ispade po Sremu i Bačkoj.
Sultan je međutim iz Sjenice udario na Drinu. Upao je najpre u oblasti hercega Stepana i braće Pavlovića, vojvode Petra i brata mu Nikole. Ne znamo ništa pouzdanije o tom, da li su mu oni dali tu kakva otpora i da li su nastradali prilikom tog prelaza ili kasnije, na sultanovu povratku, kako beleže neki ne baš mnogo sigurni hroničari. Sigurno je samo to, da ih je nestalo u toku ove godine, u ovom pohodu. Tvrtko Kovačević-Diničić, gospodar srednjeg Podrinja, predao se Turcima i bio je pogubljen. Udovica kralja Tomaša spasla se kod svog brata hercegovića Vladislava, koji se bio sklonio u zapadnu Hercegovinu, isto kao i otac mu, herceg Stepan s celom porodicom. Na hercegovačkom području Turcima se aktivno nije odupro niko s većom snagom, nego su se neke vojvode i knezovi zatvorili u svoje tvrde gradove i branili se otuda. Turci su prodrli i u Hercegovinu, sve do iza Ljubuškog, i preoteli su više gradova. Celu zemlju, i Bosnu i Hercegovinu, obuzela je strahovita panika. Glas o sultanovoj sili išao je kao planinski požar ispred nje i izbezumljivao i malo i veliko.
Glavna sultanova vojska išla je pravo u srce Bosne. Pala je najpre pred tvrdi Bobovac. Tamo je već 20. maja stigao i sam sultan. Dobro utvrđen, na teško pristupačnom mestu, grad se smatrao kao jedan od najsigurnijih. Tu se čuvala kraljevska kruna i glavni deo državne blagajne. Sultan je sam, začuđen njegovim položajem, spremao tu naročite topove, da bi ga što sigurnije savladao. Ali mu je dalji posao uštedeo zapovednik grada Radak, koji je, zaplašen i namamljen obećanjima, predao grad. Sultan je, međutim, verolomnog izdajicu dao pogubiti prezrevši i njega i njegovo delo. Iz Bobovca žurili su Turci odmah dalje. Prethodnicu od 20.000 ljudi vodio je Mahmud-paša Anđelović, dobar poznavalac prilika ne samo u Srbiji nego i u Bosni. Sam sultan uputio se na bosansku prestonicu, na lepo i tvrdo Hrvojevo Jajce. Na putu Turcima važno i utvrđeno Visoko predalo se samo.
Kralj Stepan nije ga smeo sačekati, nego je hitao prema zapadu. Konstantin Janičar, sam učesnik u ovom pohodu, priča, da je "radio i danju i noću o tom, da bi mogao hitno skupiti nekakvu vojsku. "Na tom putu kralj se zadržao u tvrdom gradu Ključu. Čudnovato je da nije išao prema Savi, Mađarima, ili u Dalmaciju, Mlečanima, nego je otišao baš u Krajinu, na krajnju granicu svoje države prema Hrvatima, od kojih, u taj mah, nije moglo biti nikakve samostalne pomoći. Mahmut-paša, koji je gonio kralja, doznao je od jednog izdajice da se Stevan nalazi u Ključu i odmah je ponudio pregovore kralju. Obećavao je, da će mu poštedeti život pod uslovom da mu se preda sam i da preda i svoje gradove. Mahmud je tako postupao ranije i sa grčkim despotom Dimitrijem. Želeo je, da kraljevom predajom skrati ceo proces i postigne očigledan uspeh. Ima pričanja da je kralj pokušao i da se bori pod Ključem, ali ono nije mnogo pouzdano. Sigurno je samo da se predao. Za kraljeva strica Radivoja kazuje se, da je bio zarobljen u gradu Zvečaju.
Kralj Stevan je poverovao, da će Turci i ovog puta imati obzira prema njemu onako, kako je bilo i prilikom pada Smedereva. Hteo je da se spasava saznavši za opštu paniku, a videći da ima i izdajstva i pasivnosti. Od mađarske pomoći nije bilo nikakva glasa. Kralj Matija ga je možda i namerno ostavio, da se sam ponese s Turcima. U samoj zemlji nije bilo primera požrtvovanja, koji bi ga opominjali da ne popusti, niti je bilo pravog stradanja za neku veću ideju. Racionalno je gospodario nad sentimentalnim i idealnim. U ostalom, s kim je mogao nastaviti borbu? I kakvi bi mogli biti izgledi te borbe? Videći da je sve izgubljeno, kralj je povio glavu i pristao na turske uslove. Mahmud ga je, kao zarobljenika, poveo sultanu pod Jajce. Turski hroničar XV veka, Dursun beg, koji daje dosta pojedinosti o bosanskoj katastrofi, u kojima se legenda isprepliće sa istinom, priča, da je kralj Stevan bio "ogroman", "stasa kao Hezbeg", i da je mnogo pio.
Sultan je uzeo Jajce, pošto ga je opsedao nekoliko dana, bez velikih žrtava. Kao i drugi gradovi predalo se i ono, kad se videlo da je otpor uzaludan. Pod Jajcem on je sudio i nesrećnom bosanskom kralju. Mehmed II bio je ljut na njega zbog cele njegove nestalne politike. Nalazio je, da se kralj pokazao ne samo nepouzdan, nego i nezahvalan na ukazanoj milosti. I s toga sad nije hteo da mu poštedi život, niti je priznao Mahmutovo obećanje. Slučaj Stevanov ima da posluži kao svirepa opomena drugima. Ašik-paša, turski hroničar, izrično kaže, da je sultan rekao: "Ako neke gradove damo ovom kralju, izvor za rat ostaće!" I s toga je izdao naredbu da otseku glavu i njemu, kao i kraljevu stricu Radivoju, koji je s njim zajedno, od Smedereva, vodio politiku nelojalnu prema sultanu. Predanje kaže, da je verski poglavica i pratilac sultanov dao Mehmedu i savet i obrazloženje za takav postupak upozorivši ga, da ne treba dozvoliti da ga dva puta ujede ista zmija. S kraljem zajedno Turci su zarobili i dvoje Tomaševe dece od druge žene, Sigismunda i Katarinu, i njih je sultan odveo sa sobom.
Čitav ovaj pohod i sve sa njim u vezi bilo je svršeno za jedva šest nedelja. Već krajem juna sultan se kretao natrag i 7. jula nalazio se ponovo u Sjenici. U Bosni je, u svima glavnijim gradovima, ostavio svoje male posade. Bosanska kraljevina bila je uništena i obezglavljena, preživevši Srbiju samo za četiri godine.
Bosna je propala ne baš "šapatom", kako se posle figurativno govorilo, ali bez i jedne borbe dostojne pomena i zapamćene u narodnoj tradiciji. Ona nema ni svoje Marice, a kamo li veličanstvenog Kosova. Nijedna država na Balkanu nije pala sa manje otpora i brže! I u Bugarskoj, koja je isto tako podlegla bez dostojnijeg samopregora, bilo je ipak nešto više tragike u otporu, iako je njen položaj prema bliskim turskim središtima bio teži od bosanskog. Kakav se otpor mogao pružiti u neprohodnim bosanskim prašumama i tvrdim orlovskim gradovima. Očigledna je stvar, da je zemlja, zbog unutrašnje trulosti, bila sklona padu i da u njoj samoj narod nije bio vaspitan za žrtve za neke velike ideale. Skender-beg je u svojoj maloj vrletnoj Albaniji zadivljavao svet svojim pregalaštvom; čak se mali i uvek računski Dubrovnik spremao na borbu do istrage. Zavađena verski; lišena osećanja prave državne nezavisnosti zbog stalnog mađarskog pritiska i ugrožavanja; sa nezadovoljnim seljaštvom; zatrovana građanskim ratovanjem, kome je cilj bio samo lični grabež i otimanje za vlast; sa poljuljanim porodičnim i svakim drugim moralom, Bosna je morala tako završiti. Ona, kao država, nije imala nikakve veće ideje vodilje, a odavno je napustila svoju historisku misiju, koja joj je slučajno pala u deo.
S Bosnom je 1463. god. nestalo jedne države, koja je ne samo nastala nego i čitav svoj vek provela samo kao geografska jedinica. Njena prošlost zaboravila se skoro potpuno u vlastitom narodu i na sopstvenom području. U našoj tako bogatoj epskoj narodnoj poeziji njeni junaci i toliki događaji potonuli su u zaborav, ili pevač možda nije ni osetio pravog nadahnuća da se na njima zadrži.
|
