Пад Босне
Напад Турака на Србију није прошао без штете и за суседно босанско, зетско и херцеговачко подручје. Турски одреди залетали су се и у суседне области и вршили пљачке и отимачине. До папске курије пронела се вест, да је краљ Томаш дошао у везу с Турцима и да их је чак позвао у помоћ против свог таста Херцега Степана, с којим се, баш у ово критично време, носио око града Чачвине. Ова је вест узбудила самог папу и појачала је раније сумње на Боснаце ширене поводом пада Смедерева. Наређујући хварском бискупу да испита целу ствар, папа га је овластио да на краља баци проклетство ако нађе да је достава истинита, па је ту поруку, после неколико недеља, у априлу 1460., и поновио. Кардиналу Карвајалу, који је из Мађарске слао у Рим веома неповољне извештаје о Томашу, папа Пије II писао је 7. јуна исте године, да је и он о њему стекао исто мишљење.
Међутим, Турци су узимали све више маха. У њихове руке пала је Мореја, а 9. новембра 1460. заробили су у борби ујака краља Матије, Михаила Силађија, несуђеног деспота Србије. У Мађарској се дигла права буна против краља, а сам Матија заплео се у дуги рат с царем Фридрихом III и трошио снагу на више страна. Мађари сами нису крили, да без помоћи запада не могу издржати борбу против Турака и да ће бити присиљени да се нагађају с њима. То нису биле просте претње, него су они доиста и почели неке преговоре. Папа Пије предузимао је све што је могао да крене хришћански свет на неки већи подвиг против Турака. Сазвао је за то и нарочити сабор у Мантови и намењивао цару Фридриху улогу хришћанског капетана. Али је све било узалуд. Шта се могло постићи кад су цар Фридрих и краљ Матија сматрали један другога као непријатеља не много мржег од Турчина?
Папска курија посматрала је ствар више идеолошки него стварно; али и да није било тако, она је, као главна духовна сила, сматрала за своју дужност и хришћанску и политичку да утиче на све кругове да ублаже своје противности и да се уједине у борби против турског освајача. С тога је папа стално тражио од Босне да се приближи Мађарској и веже што чвршће за њу. Краљ Томаш је по целој својој дотадашњој политици био за западну ориентацију, али је имао пред очима и турску опасност. Турци су већ били закорачили у Босну и могли су прећи у напад кад год су хтели; помоћ Мађара и запада била је, међутим, "на дугу штапу". С тога је сасвим појмљиво што се колебао. Тој општој несигурности ваља још додати и домаћу. У то тако мутно време, пуно зле слутње, мржња између Томаша и Херцега Степана није попуштала. Херцегов изасланик у Млецима говорио је јавно, да би, данас заборављени град, Чачвину, око кога су се крвили, волео пре видети у рукама Турака, него у краљевим. Сав свет је видео, да та ситничарска борба, која црпе снагу, не води ничем. Млечани су им то говорили без устручавања, наглашавајући им у исти мах, да то крвављење може завршити једино катастрофом обојице, као што је био случај са Грцима у Мореји. Али та њихова борба може да буде опасна и по остали хришћански суседни свет, а нарочито за Далмацију, до које је Млечанима било много стало.
Почетком 1461. год. стигло је у Млетке Херцегово посланство доносећи једно његово изванредно важно писмо. Оснивачу Херцеговине било је сасвим јасно какава га судбина чека. Болно, и са горким искуством, он је говорио о "неверном поганину", који је сломио редом Византију, Србију, Влашку и Мореју. Није далеко време када ће и њега "прождерати". Предвиђајући ту могућност он је молио Републику, да му уступи неки град на ком острву или и неко острво, на ком би се могао склонити. Млечани су га тешили и умиривали, али су му и обећали уточиште на острву Ластову. Сем тога, Млеци су му обећали, по жељи, да ће и посредовати на Порти у његову корист. На Херцега су нарочито тешко деловали поновна свађа и сукоб са сином Владиславом, који се на њ дигао позивајући у помоћ Турке и можда не без неке везе са краљем Томашем.
Краљ Томаш је, међутим, предузимао све што је могао, да поправи свој глас у Риму. Мађари су радили стално против њега, али не само из старе мржње, него и због тога што су били чули да краљ жели добити круну од папе. Они су у том, са разлогом, гледали тежњу босанског владара да постане вазал Свете Столице, а да се ослободи непосредне везе с њима. С тога су поручивали у Рим, да би они то давање круне сматрали као акт непријатељства против себе и да би у том видели изједначење босанског краља дотадашњег свог вазала са мађарским, што не би могли примити. Краљ Томаш је доиста то желео, али у овај мах било му је прече да поправи свој положај у Риму, него да га отежава. И у том је успео. Свакако на основу распитивања и извештаја, на курији се почело увиђати да Томаш и његова акција нису били тако црни како их је претстављао Будим. Сем тога није се хтело да се краљ одбијањем отера у турски табор, јер се, очевидно, не би могао одржати неутралан између две тако опасне комбинације. Да охрабри краља и народ папа је 23. марта 1461. наредио сплитском надбискупу, да одмах објави његову булу о крсташком рату, ако би Турци напали било краља било Херцега. Краљ није сачекао све резултате ове акције и његових преговора. Умро је средином јула 1461., пошто је боловао неколико недеља. Причања о његовој насилној смрти, која су после ширена, немају никаква ослонца у изворима.
Његов наследник, бивши српски кратковремени деспот, Стеван Томашевић изменио је у неколико политику свог оца. Још истог лета дошао је у везу са Херцегом и измирио се с њим. То је био несумњиво врло важан преокрет, иако није донео већих последица. Док се измирио с њим краљ Стеван је наставио непријатељства у Хрватској, нарочито са баном Павлом Сперанчићем, кога је мрзео као и Турке. Против њега склопио је савез са Херцегом и крбавским кнезовима. Млечани су сами признавали да је Павле био напаст од човека и да је изазвао против себе све суседе, али су ипак посредовали за њ. Босанцима посебно нису дали да узму град Клис означавајући га као град њихове сфере.
Краљ Стеван се обратио и у Рим, настављајући тамо где му је отац стао. Његови посланици изнели су, како је краљ добио вести да се Турци идуће године спремају на њ и да је он већ тражио помоћи код суседа, Мађара, Млечана и Арбанаса. Природно је, да је тражи и у Риму, чији је ауторитет у хришћанском свету тако велик. Његов отац није био довољно енергичан с обзиром на турску опасност с поља и богумилску унутра, али он у односу према Риму жели ићи до краја. То уверавање Стеван је давао износећи у исти мах жељу, да му папа пошаље краљевску круну. С том круном, уверавао је он, добиће више ауторитета и према својим поданицима и према Турцима, који ће иза њега видети значајан хришћански фронт. Папин утицај помоћи ће му и код Мађара и код Млечана. Турци у његовој земљи раде с планом. Подижу нове градове, а у исто време буне сељаке обећавајући им ослобођење од поседника. С том агитацијом постижу и успехе. Босна је сад, после Србије, прва на удару Ако њу сломе они се неће ту зауставити. После Босне долазе на ред Угарска и Далмација, Крањска, па чак и Италија и сам Рим.
Папа Пије желео је истински да појача краљев положај. С тога се и решио да му испуни жељу и пошаље краљевску круну. Краљ Матија био је стављен пред готову чињеницу, коју му је папа, истина, јавио, али коју овај није више могао изменити. У новембру 1461. краљ Стеван се свечано крунисао у Јајцу, у присуству свих великаша земље и херцеговића Влатка као очеви заменика. Наљућен правећи се да нема поверења у Стевана, краљ Матија је тражио, да му овај уступи своје градове на турској граници. Стеван је ушао у преговоре, али не са намером да их изврши него да би добио времена. Надао се и помоћу курије. Тамо су већ раније били пристали да даду круну босанском краљу и још 1446. год. она је била израђена од злата и упућена у Сплит. Сад, кад је папа, најзад, испунио њихову жељу Босанци су веровали, да ће он знати наћи пута и начина да разбије неповерење Мађара. Мађари су, доиста, дошли у тежак положај. Због папе нису могли ништа предузети што би могло показати њихову злу вољу, али нису могли ни поднети без поговора, да се Босанци на неки начин ослобађају будимског туторства и привијају се уз Рим. Тако се догодило да крунисање није донело Стевану очекивану корист. Мађари су остали кивни на њ и нису му добро мислили, а код Турака то је крунисање створило уверење, да Босна прилази њиховим непријатељима и да је с тога час пре треба онеспособити.
Доследан у својој политици измирења папа је настојао да се уреде односи између Босне и Мађарске. Краљ Матија је наглашавао, да курија није могла доносити никаквих одлука у погледу Босне без претходног споразума са Мађарима, пошто је она њихова вазална земља. С тога је цена споразума морала бити само та, да се Босна и даље сматра као подручје угарске круне, а босански краљ као мађарски вазал. Тако је крајем маја 1462. дошло до измирења, које, ипак, није било сасвим искрено. Стеван је чак пристао, да и новчано помогне краљу Матији, да би могао откупити од немачког цара круну Св. Стевана. Отказао је и плаћање данка Турцима, да би само разбио све сумње о себи. У преговорима на будимском двору учествовао је и претставник херцега Степана.
У ово време, гоњен сплеткама и грабљивошћу, херцегов син Владислав, који је у борбама с оцем 1461. год. имао мало среће, отишао је султану и вероватно оптужио оца ради сарадње са Мађарима и западним силама. Са турском војском кренуо је блудни син на оца коме Турци нису више веровали. Владислав је тражио пола Херцеговине, а Турци 100.000 дуката или три града: Чачвину и код Требиња Мићевац и Клобук, и прекид свих веза са куријом и Млецима. У борби код Плеваља Херцегова војска претрпела је у лето 1462. осетан пораз. Уплашени за себе, а огорчени на Владислава, Дубровчани су потајно помагали Херцега. Касније су и они и Млечани живо настојали да дође до измирења. Херцег је уступио сину четвртину земље и тим га је некако смирио, али турску напаст није више могао отклонити. Као посредници они су се учврстили у источној Херцеговини и сад су само чекали прилику да дођу напред.
Крајем јануара 1463. стигли су у Дубровник посланици краља Стевана и Херцегови са предлогом, да заједно с претставницима Републике пођу краљу Матији и да му саопште узнемиравајуће вести о турским припремама и намерама. Босански посланици отишли су и Скендер-бегу. Опрезни Дубровчани нису хтели да учествују у том посланству извињавајући се на све начине. Краљ Стеван је током фебруара обавестио о турској опасности и Млетке и папу, молећи помоћ.
Већ у марту почели су упади турских чета у Херцеговину и извиднички залети по Босни. Босанци и Херцеговци спремали су се на све стране. Први пут у историји тих области није било ниједне значајније личности, која би јавно водила своју политику и тражила изузетног додира с непријатељем, иако се сви нису слагали с краљем. Није се издвајао чак ни толико непоуздани Владислав Херцеговић. Али сва снага Босне и Херцеговине није била дорасла Турцима. Она се с њима не би ни усудила сама ухватити у коштац. И краљ и великаши рачунали су само са помоћу са стране. Али од те помоћи не би никаква озбиљнијег гласа ни од папе, ни од Млетака, ни од Мађара. Стизале су само утехе, храбрења и обећања. Видећи то краљ Стеван се уплаши и реши да понуди Турцима споразум. Он, колико се чини, није уопште био неки борбен човек, а пред оваквом опасношћу имало се и разлога бити крајње опрезан. По причању Константина Јаничара босански посланици дошли су на Порту у пролеће и молили су примирје на петнаест година. Султан им није дао никакав одговор и отишао је у Једрене, а његове паше намерно су преварили Босанце. Пристали су тобоже на примирје, да се ови не би даље спремали, а одмах су за њима, иза четири дана, упутили војску. Константин казује, да је он сам случајно чуо тај договор паша и да је о том обавестио босанске посланике, али да му ови нису хтели веровати. Противници краљеве политике, који су хтели да Босна извуче неку корист из искуства које је имала Србија са својом политиком против Турака, нападали су га сад јавно због незгоде у коју је уплео земљу. У Босни је била стално јака антикатоличка опозиција. Сад је она добила маха, кад је видела како је краљ, под утицајем Рима, довео земљу пред ратну опасност, а како од обећаване помоћи нема ништа. Говорило се после, и то није невероватно, да их је било и који су обавештавали Турке о краљевим преговорима и који су позивали султана да посредује. Између Мађара и Рима с једне и Турака с друге стране један део Босанаца определио се за ове друге. То нису били, колико сад знамо, војводе и кнезови, него по свој прилици нижа лица.
Султан је доиста био чврсто решен, да, као у Византији и Србији, рашчисти положај и у Босни. Он је лично повео војску и кренуо преко Скопља и Косова. Али-бегу, турском заповеднику у Србији, би наређено да на Сави и Дунаву изводи разне војничке операције, како би Мађари поверовали да се спрема упад на њихово подручје. Краљ Матија је био обавештен да се султан спрема и сам је, на самом почетку 1463. год. поручивао краљу Стевану и Херцегу да се, ради бољих изгледа у борби, држе заједно. Млечани су му још у току јануара и марта препоручивали да он сам предухитри Турке. Али Матија нити је могао нити је смео то учинити. Његови посланици у Млецима говорили су још у мају 1463., да нису сигурни да у том потхвату не би прошли рђаво и тражили су од Републике помоћ не у флоти, него баш у копненој војсци. Кад се видело да се султан креће Матија је послао на југ свог рођака Јована Понграца с нешто војске, да би заштитио јужне угарске границе. Турци из Србије беху за то време продрли све до Темишвара. Ту их је Понграц сузбио. Али су Турци могли бити задовољни, јер су унели забуну међу Мађаре и лишили Босну сваке помоћи са те стране. Али-бег је и после тога, задржавајући Мађаре, вршио демонстративне испаде по Срему и Бачкој.
Султан је међутим из Сјенице ударио на Дрину. Упао је најпре у области херцега Степана и браће Павловића, војводе Петра и брата му Николе. Не знамо ништа поузданије о том, да ли су му они дали ту каква отпора и да ли су настрадали приликом тог прелаза или касније, на султанову повратку, како бележе неки не баш много сигурни хроничари. Сигурно је само то, да их је нестало у току ове године, у овом походу. Твртко Ковачевић-Диничић, господар средњег Подриња, предао се Турцима и био је погубљен. Удовица краља Томаша спасла се код свог брата херцеговића Владислава, који се био склонио у западну Херцеговину, исто као и отац му, херцег Степан с целом породицом. На херцеговачком подручју Турцима се активно није одупро нико с већом снагом, него су се неке војводе и кнезови затворили у своје тврде градове и бранили се отуда. Турци су продрли и у Херцеговину, све до иза Љубушког, и преотели су више градова. Целу земљу, и Босну и Херцеговину, обузела је страховита паника. Глас о султановој сили ишао је као планински пожар испред ње и избезумљивао и мало и велико.
Главна султанова војска ишла је право у срце Босне. Пала је најпре пред тврди Бобовац. Тамо је већ 20. маја стигао и сам султан. Добро утврђен, на тешко приступачном месту, град се сматрао као један од најсигурнијих. Ту се чувала краљевска круна и главни део државне благајне. Султан је сам, зачуђен његовим положајем, спремао ту нарочите топове, да би га што сигурније савладао. Али му је даљи посао уштедео заповедник града Радак, који је, заплашен и намамљен обећањима, предао град. Султан је, међутим, вероломног издајицу дао погубити презревши и њега и његово дело. Из Бобовца журили су Турци одмах даље. Претходницу од 20.000 људи водио је Махмуд-паша Анђеловић, добар познавалац прилика не само у Србији него и у Босни. Сам султан упутио се на босанску престоницу, на лепо и тврдо Хрвојево Јајце. На путу Турцима важно и утврђено Високо предало се само.
Краљ Степан није га смео сачекати, него је хитао према западу. Константин Јаничар, сам учесник у овом походу, прича, да је "радио и дању и ноћу о том, да би могао хитно скупити некакву војску. "На том путу краљ се задржао у тврдом граду Кључу. Чудновато је да није ишао према Сави, Мађарима, или у Далмацију, Млечанима, него је отишао баш у Крајину, на крајњу границу своје државе према Хрватима, од којих, у тај мах, није могло бити никакве самосталне помоћи. Махмут-паша, који је гонио краља, дознао је од једног издајице да се Стеван налази у Кључу и одмах је понудио преговоре краљу. Обећавао је, да ће му поштедети живот под условом да му се преда сам и да преда и своје градове. Махмуд је тако поступао раније и са грчким деспотом Димитријем. Желео је, да краљевом предајом скрати цео процес и постигне очигледан успех. Има причања да је краљ покушао и да се бори под Кључем, али оно није много поуздано. Сигурно је само да се предао. За краљева стрица Радивоја казује се, да је био заробљен у граду Звечају.
Краљ Стеван је поверовао, да ће Турци и овог пута имати обзира према њему онако, како је било и приликом пада Смедерева. Хтео је да се спасава сазнавши за општу панику, а видећи да има и издајства и пасивности. Од мађарске помоћи није било никаква гласа. Краљ Матија га је можда и намерно оставио, да се сам понесе с Турцима. У самој земљи није било примера пожртвовања, који би га опомињали да не попусти, нити је било правог страдања за неку већу идеју. Рационално је господарио над сентименталним и идеалним. У осталом, с ким је могао наставити борбу? И какви би могли бити изгледи те борбе? Видећи да је све изгубљено, краљ је повио главу и пристао на турске услове. Махмуд га је, као заробљеника, повео султану под Јајце. Турски хроничар XV века, Дурсун бег, који даје доста појединости о босанској катастрофи, у којима се легенда испреплиће са истином, прича, да је краљ Стеван био "огроман", "стаса као Хезбег", и да је много пио.
Султан је узео Јајце, пошто га је опседао неколико дана, без великих жртава. Као и други градови предало се и оно, кад се видело да је отпор узалудан. Под Јајцем он је судио и несрећном босанском краљу. Мехмед II био је љут на њега због целе његове несталне политике. Налазио је, да се краљ показао не само непоуздан, него и незахвалан на указаној милости. И с тога сад није хтео да му поштеди живот, нити је признао Махмутово обећање. Случај Стеванов има да послужи као свирепа опомена другима. Ашик-паша, турски хроничар, изрично каже, да је султан рекао: "Ако неке градове дамо овом краљу, извор за рат остаће!" И с тога је издао наредбу да отсеку главу и њему, као и краљеву стрицу Радивоју, који је с њим заједно, од Смедерева, водио политику нелојалну према султану. Предање каже, да је верски поглавица и пратилац султанов дао Мехмеду и савет и образложење за такав поступак упозоривши га, да не треба дозволити да га два пута уједе иста змија. С краљем заједно Турци су заробили и двоје Томашеве деце од друге жене, Сигисмунда и Катарину, и њих је султан одвео са собом.
Читав овај поход и све са њим у вези било је свршено за једва шест недеља. Већ крајем јуна султан се кретао натраг и 7. јула налазио се поново у Сјеници. У Босни је, у свима главнијим градовима, оставио своје мале посаде. Босанска краљевина била је уништена и обезглављена, преживевши Србију само за четири године.
Босна је пропала не баш "шапатом", како се после фигуративно говорило, али без и једне борбе достојне помена и запамћене у народној традицији. Она нема ни своје Марице, а камо ли величанственог Косова. Ниједна држава на Балкану није пала са мање отпора и брже! И у Бугарској, која је исто тако подлегла без достојнијег самопрегора, било је ипак нешто више трагике у отпору, иако је њен положај према блиским турским средиштима био тежи од босанског. Какав се отпор могао пружити у непроходним босанским прашумама и тврдим орловским градовима. Очигледна је ствар, да је земља, због унутрашње трулости, била склона паду и да у њој самој народ није био васпитан за жртве за неке велике идеале. Скендер-бег је у својој малој врлетној Албанији задивљавао свет својим прегалаштвом; чак се мали и увек рачунски Дубровник спремао на борбу до истраге. Завађена верски; лишена осећања праве државне независности због сталног мађарског притиска и угрожавања; са незадовољним сељаштвом; затрована грађанским ратовањем, коме је циљ био само лични грабеж и отимање за власт; са пољуљаним породичним и сваким другим моралом, Босна је морала тако завршити. Она, као држава, није имала никакве веће идеје водиље, а одавно је напустила своју хисториску мисију, која јој је случајно пала у део.
С Босном је 1463. год. нестало једне државе, која је не само настала него и читав свој век провела само као географска јединица. Њена прошлост заборавила се скоро потпуно у властитом народу и на сопственом подручју. У нашој тако богатој епској народној поезији њени јунаци и толики догађаји потонули су у заборав, или певач можда није ни осетио правог надахнућа да се на њима задржи.
|
