Пад Србије
Док се тако трошила народна снага у бесмисленом породичном рату у Херцеговини и у безизгледном грађанском рату у Зети, Турци су с планом припремали своје одлучне мере на Балкану. Наступала је "страсна недеља" хришћанских држава.
Прва на ударцу била је Византија. На царском престолу њеном налазио се од год 1449. Константин XI Драгаш, син царице Јелене, једине Српкиње владарке на царском двору. На жалост, и ту, као и у српским областима, није било слоге међу царским сродницима; у властољубљу и грабљивости поједини чланови династије увлачили су сами Турке у своје међусобице и припремали им, већ и иначе доста прокрчени, пут до цариградских бедема. Цару Констанитну није било тешко да предвиди опасност која се спремала. У тежњи, да за одлучну борбу добије што више веза, он је примио предлог свог пријатеља и ученог писца Ђорђа Францеса, да се ожени султанијом Маром. Њен глас је био врло висок; знало се, да има и јак политички утицај. Стари деспот пристајао је на ту везу, иако је с том царском кућом већ био у вези, пошто се његов син Лазар оженио царевом синовицом. Византиски посланици беху чак и дошли на смедеревски двор. Али Мара одби ту понуду (1451. год.), нешто из личних разлога, што није желела новог брака, а можда и предосећајући судбину Византије.
Од почетка 1452. год. почели су Турци припремање за систематско заузимање Цариграда, а у пролеће 1453. почеше са опсадом. Сам Мехмед II стиже 5. априла под град, да руководи нападајима. У његовој огромној војсци налазио се и помоћни одред Срба од 1.500 људи под вођством војводе Јакше. Цар Константин примио је неравну борбу. "Храбри принц", каже за њ један писац, "који је знао умрети и који би знао и бранити царство, да се то царство могло одбранити". У уторак 29. маја 1453. узели су Турци град на јуриш, после страшног крвопролића по улицама. Као победитељ ушао је султан у царски град и очитао молитву у величанственој Аја Софији, која би одмах претворена у џамију. Одмах потом постао је Цариград и турска престоница, задржавши свој народски назив ειζτηζπολιν с обликом Истанбол, Истамбол - Стамбол, који је многим необавештеним изгледао као турска реч. Највећи и најлепши грд Балканског Полуострва, најдостојнији по традицији и најважнији по географском положају, променио је само господара, али је остао и даље да влада целим југоисточним светом Европе.
Пад Цариграда изазвао је у целој средњој Европи веома тежак утисак. Нарочито се то осетило на папској курији, која је, поред све противности према цариградској цркви, видела врло добро да је срушен један јак бедем хришћанства. Исто тако осетило се и у Угарској и у Италији да је падом Цариграда настао почетак краја балканских хришћанских држава. Султан се неће зауставити у самом Цариграду. Иза Византије доћи ће на ред још преостале слободне земље Србија, Босна, Зета, а преко њих пут равно води на границе Угарске, Далмације, Хрватске, Истре. Дотадашња хришћанска сарадња против Турака није дала никакве резултате, и на папској курији се с болом признавало да је свест о потреби хришћанске солидарности помрачена себичним и уским интересима појединаца и појединих скупина. Пред расцепканом и завађеном Европом стала је јединствена воља Турске, снажне, спремне, понесена великим замахом и дисциплиноване до невероватности и у послушности и у вољи за победом. Све да су се и све народне снаге наше сабрале за дело одбране, велико је питање да ли би биле довољне да створе брану турском надирању. Овако, истрошена у узајамним борбама, с пуно неповерења једна према другима, идући за тренутним успесима, неповезане ниједном идејом која би их окупила, наше државе унезверено су гледале откуд би могла да им дође помоћ, хватале се грчевито сад за једну сад за другу комбинацију, и полагано тонуле губећи веру у себе.
Главна два турска средишта за посматрање и акцију на западном делу Балканског Полуострва беху Скопље и у мало мањој мери Врхбосна. Од 1392. год., откад је Скопље дошло под турску власт, султани су тамо за намесника упућивали људе највеће вредности и са широком моћи. Такав беше Јигит-паша, један од главних војсковођа султана Мурата I и Бајазита, који се држао у Скопљу све до 1413. год. Још више се истакао као одличан војник, организатор и дипломата његов наследник Исак-бег, који је створио праву турску странку у Босни. На Порти направио је много неприлика деспоту Ђурђу, кога није сматрао поузданим за Турке. Њега је око 1445. год. наследио његов син Иса (Еса) бег, чије се име стално срета у свим војничким и дипломатским акцијама овог времена.
После пада Цариграда дошла је на ред Србија. Турски извори говоре сасвим помућено и с много грешака о односима између деспота и султана, и из њих се прави узрок рата не може утврдити. Види се само, да је деспот стално сумњичен ради веза са Мађарима. Колико ми данас знамо, деспот није дао правог непосредног повода за нападај. Своје обавезе према султану вршио је с пажњом чак и онда, кад му је то, као при узимању Цариграда, врло тешко падало. Султан је тражио од деспота да му уступи извесне градове, као Голубац и Смедерево, да би имао више сугурности за његово држање и отворенији пут за Угарску. Деспот на то није могао пристати, а султан је потом, у лето 1454., упао у Србију и страшно је опустошио. Ударио је на Смедерево, али га није могао заузети због јаких градских бедема. Изненађен, деспот није могао да организује отпор у Србији, него је прешао у Мађарску, да тамо тражи помоћи. Мађари се брзо одазваше. Кад је султан под Смедеревом чуо, да је лично Хуњади стигао у Београд, хвалио се сам Јанко 10. августа, напустио је одмах даљу опсаду и повукао се у Софију. Са својом и деспотовом коњицом продро је Хуњади до Крушевца и ту потпуно разбио турску посадну војску (2. октобра). Главни заповедник те војске Фериз-бег би ухваћен и одведен у Смедерево. Потом је Хуњади пошао до Ниша и Пирота, а одатле се вратио преко Видина. У исто време спремиле су се на југу и две српске војске. Једну је водио Никола Скобаљић, чија се кула у развалинама очувала више села Вучја код Лесковца. Та српска војска сукобила се с Турцима у пределу Бања 24. септембра. Кад је султан добио вести о свему овом у Софији крену поново на Србе. Скобаљић се упустио у неравну борбу и са султаном. Србин јањичар Константин Константиновић, савременик догађаја, прича како су сами Турци казивали, "да од како живе није се чуло никад за такву битку од тако мало људи противу тако велике силе". Али на реци Трепањи (можда Рапања код Лесковца) његов отпор би скршен, 16. новембра. Скобаљић би ухваћен и, као страшило за друге, набијен на колац. О акцији друге српске војске, која се кретала према Косову, не зна се ништа поуздано.
С пролећа идуће године кренуо је султан поново на Србију, да настави прошлогодишњу акцију. Прво је напао Ново Брдо, као главни извор деспотових прихода. Грађани су покушали да се бране, као и пре петнаест година, али град није могао одолети тешкој турској артиљерији и предао се после четрдесет дана опсаде, 1. јуна 1455. Султан је био веома строг према становништву, нешто ради отпора, а можда више да би застрашио остала места. Градска властела би поубијана, а 320 младића одведено у јаничарско робље. Међу њима се налазио и чувени писац "Србин јаничар", Константин Константивновић, чије су успомене важан извор за овај период наше прошлости. Поштеђени остадоше само рудари, који су и Турцима требали. Турски извори, који о овом догађају имају помућено причање, сложно казују, да је у граду нађен велик плен; нарочито велике гомиле сребра. У тврђаву одмах би уведена турска посада, а чини се да се радило и на том, да становништво града добије муслиманску већину. Новобрдски младићи беху огорчени због судбине свог града; 700 њихових сестара и младих жена раздели султан међу своје војнике. Кад је султан између заробљених младића изабрао осморицу да му буду коморници, решише се они да га убију. Али нису успели. Били су потказани и изгубили су главе. Султан се после тога одлучио, да не пушта више Срба у своју близину.
Из Новог Брда султан се кренуо на запад и освојио је и друго богато рударско место Трепчу, па потом Бихор, Липљан и друга места на Косову. Преко Звечана султан је лично дошао на класично косовско разбојиште, на Муратово тулбе, и ту делио поклоне за његову душу. Три недеље после пада Новог Брда узели су Турци и Призрен. Чак и зетски прастари град Медун, који је његов заповедник био понудио Млечићима, мораде примити турску посаду. Тако је и читав преостали део Јужне Србије дошао под турску власт.
Остатак Зете одржао је Стеван Црнојевић у име Млетачке Републике. У манастиру Врањини, 6. септембра 1455., у присуству млетачког скадарског провидура Ђована Баланија, заклела су се на верност Млечанима црногорска и албанска племена: Никшићи, Бјелопавлићи, Пипери, Лужани, Кучи, Матагужи, Хоши и др. Албанска племена држала су се тад тесно са Србима. Њихове главне куће, као Кастриоте, Аријанити, Топије, Спани, Гропе и др., биле су тада православне и одржавале су везе са последњим српским династима. С млетачком влашћу и турским освајањем мења се постепено верски карактер извесних северних албанских племена и, уз политичку, долази постепено и верска подвојеност према Србима.
Стари деспот покушавао је за то време, да заинтересује поново Мађаре и запад за судбину балканских хришћана и своје државе. Пад Цариграда и напади султанови на Србију и Албанију одмах иза тога беху прилично узбудили духове у Средњој Европи. У Риму, Млецима, Напољу и целој Аустрији настала су све чешћа већања и договори, да се нешто предузме у корист хришћанске ствари. Међутим, на тим странама узбуђење није захватило дубоко шире кругове; то су били претежно кабинетски преговори. Једини су Мађари осећали опасност непосредно. И опет је међу њима понајвише деловало једно свештено лице, речити фрањевац Иван Капистран. Као раније кардинал Цезарини и он је највише потпоре налазио код још увек неуморно ратоборног Јанка Хуњадија. Мађари су били спремни да се поново супротставе Турцима. Једину дисхармонију у припремање ове нове хришћанске коалиције унео је Капистран тражећи од старог деспота да прими католичку веру. Овај је то енергично одбио. Нагласио је, да је цео свој век провео у православљу и да не жели под старост изгледати као човек који је у свој несрећи изгубио и памет. Међутим, није бранио, да се његова унука, Јелисавета Цељска, коју је он био превео у православље, поново врати вери свог оца.
На мађарском сабору држаном у Ђуру, јуна 1455., расправљало се живо о новој акцији против Турака. Капистран је позивао папу Каликста III, да се стави на чело покрета и да окупи под заставе, сем Мађара и Срба, још и своје и чете арагонског краља и бургундског војводе. Иако веома оштећен, деспот се обавезивао, да ће довести војску од 10.000 људи. Хуњади је с необичним самопоуздањем изјављивао, позивајући се на своје искуство, да ће са 100.000 правих бораца за три месеца прогнати Турке из Европе; "неће бити у Евопи места", извештавао је Капистран папу о тој изјави, "где би могао Турчин склонити главу". Он је чак обећавао, да би могао наново освојити и Јерусалим. Али, нешто из финансиских разлога, а нешто из различитих политичких интереса до те широке лиге није могло да дође и сав терет ратовања имао је да пане у главном на Мађаре. Западна Европа није имала скоро никаква интереса за балканске ствари. Управо оне године кад је пао Цариград водиле су се завршне борбе између Енглеза и Француза у страховитом Стогодишњем Рату и у тај мах они су имали стотине својих пречих брига него што би био рат против Турака.
Међутим се међу Србима почела све више јављати једна нова политичка тенденција. Људи су налазили да њихова отаџбина и сувише страда у овим мађарско-турским борбама; да се Србија налази у жрвњу између две силе, од којих једна апелује на хришћанску солидарност али делује само на махове, док друга, као неодољива велика вода, све више плави и осваја. Срби страдају од Турака понајвише за то, што се држе уз Мађаре или што Турци верују да се држе и да су им непоуздани. Зар не би било боље, да се Срби прислоне искрено и недвосмислено уз Турке, кад већ и онако не могу водити потпуно самосталну политику? Ту опортунистичку политику код Срба помагали су и сами Турци, а један од главних заточника била јој је султанија Мара. С друге стране, и извесни поступци Мађара нису били нимало подесни да изазову поверење код Срба. Срби су били кивни нарочито на Михаила Силађија, у народној традицији званог Свилојевића, заповедника Београда и Хуњадијева шурака. Кад се он једног дана извезао из Београда с братом Ладиславом нападоше га деспотови људи, па док се он бегом спасао брат му би страховито исечен. За освету нападоше Силађи и његови људи старог деспота, у Купинову, у деспотову сремском двору, 17. децембра 1455., те га после борбе заробише и засужњише у Београду. Деспот, иако у дубокој старости, са преко осамдесет година, борио се као прави витез и савладан је тек пошто су му у борби била отсечена три прста десне руке. У нашој историји ми нисмо имали другог човека, који је показивао толико животне енергије и толико издржљивости после свега што га је сналазило у животу. Да би се ослободио ропства деспот је морао да преда Силађију своје мађарске градове Бечеј и Шомљо и да му плати 10.000 дуката. Чак је морао пристати и да своју жену пошаље као таоца у Београд. Кад је млади мађарски краљ Ладислав чуо за тај случај ражљутио се много, и осуђујући Силађија и његова заштитника Хуњадија, наредио је, да се деспот одмах пусти, без тих услова. Има вести, да се ни деспотов син Лазар није држао најисправније и да се није журио да спасе родитеља.
Вест о читавој овој ствари допрла је и до султана. Он се користио њом да се тобоже сасвим измири са Ђурђем, а у ствари да, сигуран од Срба, изненади Мађаре необичним препадом. Султан је хтео и да онемогући хришћански савез, издвајајући деспота, и да преухитри његове најглавније учеснике. С деспотом се нагодио на овој основи: северна Србија од западне Мораве да остане Ђурђу, а јужна султану. Деспот је имао и даље да плаћа данак, али знатно смањен, и да даје Турцима помоћне чете. У Србији је тако победила туркофилска струја.
Одмах потом кренула је турска војска преко Србије на Мађарску. Деспот се у последњи час поново тргао. Налазио је, да Турци нису били искрени и да су хтели да га преваре. Он с тога спреми Смедерево за одбрану, а сам оде у Мађарску, да настави почете преговоре о заједничкој борби. Султан је дошао с војском на Дунав и опсео и Смедерево и Београд. Намеру његову да Смедерево узме брзо, на јуриш, осујетила је храбра градска посада, која се јуначки одупрла. Напад на Београд извршен је у садејству с флотом, која је бројала на 200 лађа. Али и ту Турци наиђоше на снажан отпор. Посади стиже у помоћ једна на брзу руку прикупљена војска добровољаца, коју је одушевљавао Капистран. Иако није била од велике војничке користи, та добровољачка војска, састављена од људи с разних страна, значила је, ипак, известан прираст снаге, јер је дизала дух. Хуњади је најпре разбио турску невешто вођену речну флотилу, а онда је с новом војском ушао у Београд. Турци се нису надали дугој опсади. Веровали су да се напад може извршити брзо. Кад су видели да се ратовање отеже и да су у војсци због београдских баруштина настале болештине нареди султан да се и ту покуша са јуришем. Борба је била врло крвава. Турци су већ били продрли у београдску варош. Али Хуњадијеви јунаци извршише неколико противнапада и одбацише Турке. Одлично се показало и српско оделење, за које се казује да је имало изврсне стрелце. Турцима није ништа помогло што је и султан сам ушао у борбу. Њихови извори приписују неуспех неслози румелиских бегова и томе, што су неки војници отишли у пљачку. После неуспелог јуриша, који је однео многе жртве, рањени султан нареди повлачење (23. јула 1456.).
Али хришћани нису могли уживати у победи. Куга, која се беше појавила међу Турцима, захвати и браниоце. Болест се прошири преко целе Србије све до Дубровника. Од те заразе умреше и Јанко Хуњади (11. августа) и Иван Капистран (23. октобра). Овај помор у хришћанској војсци био је и главни разлог, што она није могла да искористи ову несумњиву победу.
Хуњадијева смрт изазва нове метеже. Његов син Ладислав преузе заповедништво над београдском тврђавом и поче одмах да показује своје незадовољство с извесним лицима из краљеве околице. Нарочито је био киван на Цељске, и то с тога, што је гроф Улрих Цељски, као ујак младог краља, претстављао сметњу да он добије ону водећу улогу у угарској краљевини, коју је имао његов отац. Када је у зиму 1456. мађарски краљ заједно са Улрихом дошао у Београд Ладислав није хтео пустити у град и краљеву војску, која га беше допратила. У свађи око тога Хуњадијеви људи убише 9. новембра последњег грофа Цељског, деспотова зета. И ти сукоби омели су, поред куге, већи замах хришћанске војске после победе под Београдом.
Заморен, увређен, потиштен, и без вере да може нешто више добити, стари деспот покуша поново да се измири са султаном. Његов челник, Ђура Големовић, ишао је два пута у Једрене, да преговара о миру. Султан је био склон; постао је, уопште, мекши после неуспеха под Београдом. Али пре него што је могао добити коначни одговор деспот је умро на Бадњи дан 1456., искрено оплакан. Очувана је једна веома топла монашка тужбалица над његовим мртвим телом, један од врло лепих производа наше старе књижевности, коју је и деспот Ђурађ, као и деспот Стеван, с љубављу помагао. Деспот је сахрањен у цркви Криве Реке код Деспотовице. Три недеље после Ђурађеве смрти склопљен је мир између Турака и деспотова наследника Лазара. Овај је, иако најмлађи, узео власт, јер су му оба старија брата била ослепљена. Мада слепи, они, међутим, нису били без владарских претензија, само, у овај час, они или нису хтели правити Лазару никаквих тешкоћа, или им је то унапред било онемогућено. Србија је новим уговором признала врховну власт Турске и обавезала се плаћати по 40.000 дуката годишњег данка.
Од турске силе плашила се и Босна. Херцег Степан се у јесен 1453. и у пролеће 1454. год. обратио свом старом пријатељу, краљу Алфонзу V Арагонском нудећи му се. Његов син Владислав ишао је априла месеца у Лорето, да поспеши преговоре. Алфонз је Херцегу 1. јуна 1454., у име своје и свога сина, потврдио све поседе, обећао му заштиту и помоћ и примио га за свог вазала, иако је знао да Степан остаје и даље у обавези према Турцима. Дубровчани су о Херцегу, и после измирења, ширили најгоре гласове и поручивали су свакоме, да му не верују пошто је потпуно турски човек. Стварно, међутим, Херцег се држао Турака само зато што их се бојао и што није видео значајнијих успеха од хришћанске акције, а он сам већ се осетно колебао, да ли треба да наставља стару политику.
Краљ Томаш се у прво време бавио више западним питањима на својој граници, него источним. Год. 1453. беше умро бан Петар Таловац и његова баштина постаде мета многих прохтева. Његови малолетни наследници, с мајком заједно, били су свесни да се не могу одржати према грабљивим суседима, које њихов отац не беше много добром задужио. Као такмаци за њихове поседе јавише се Млечани, краљ Томаш, Херцег и гроф Улрих Цељски. Краљ Томаш се нарочито бојао Улриха, не желећи да он, који је већ држао велике области у Словенији и Славонији, дође као његов сусед и на хрватско-далматинску границу. Он се Улриха плашио и ради те његове снаге, а и с тога што је био зет деспотов, па би он, тако, добио споразумне противнике и на истоку и на западу. Једини савезник за одбрану могли су му бити Млечани, који су и сами имали разлога зазирати од тако моћног суседа. С тога им се и обратио, нудећи им или да сами узму град Книн или да наговоре Петрове наследнике да га уступе њему. Млечани су учтиво одбили прву комбинацију не хотећи да имају објашњавања с Мађарима, али су обећавали Томашу да ће радити за њ.
Не мање енергичан у том питању био је и херцег Степан. Стари љубавник упео је сву вештину, да придобије банову удовицу Хедвигу, да се уда за њега, који је у то време био удовац. Краљ Томаш је против тога радио, да Хедвига пође за његова сина Стевана. Обавештен о том, Херцег је запретио да ће упасти с војском у Хрватску и изнудити одлуку оружјем. У исто време пожурио се, да женидбама својих синова добије нове пријатеље и појача своје везе. Год. 1455. он се сам оженио Варваром, ћерком војводе де Рауго, а исте године оженио се и његов син Влатко из породице Цељских, која је, изгледа, посредовала и у Херцеговој женидби. Из истих политичких мотива Херцег је запросио и за сина Владислава Ану, синовицу деспотице Јерине, и прославио и ту свадбу у јесен 1455. Тај брак, по његовом уверењу, могао је допринети да и деспот, у питању наследства Таловаца, буде на његовој страни.
Млетачка Република већ је раније радила на том, да спречи Херцегово ширење на тој страни, па је неке од Петрових градова (Клис, Чачвину, Сињ и Петровац) била посела сама, узевши их тобоже на чување, у интересу малолетних бановића. Вешта она сад не само да није отворено радила против Херцега, него му се чак правила и као пријатељ и као могући савезник. У последњи час, баш кад је полазио за Млетке Херцегов син Влатко, они су посели и Омиш, иако је Херцег љутито поручивао, да ће цетинску област, ако устреба, освојити и оружјем.
Усред тих трзавица јавила се турска опасност у Србији. Краљ Томаш, као мађарски вазал, имао се придружити хришћанским савезницима, и он је то и обећавао. Чак му је и краљ Алфонз у пролеће 1455. честитао на тој одлуци. Папа Каликст III узео је 30. априла те године под своју заштиту и краља Томаша и његову државу, хотећи да јој тим у хришћанском свету појача значај, а и самој курији да даде једну врсту не само моралне него и стварније обавезе. Али поверљиви извештаји папиних изасланика говорили су да стање у Босни не обећава веће успехе. У земљи је недостајало потребно јединство. Постојало је неповерење не само између католика и патарена, него и између католика и православних. Капистран се 4. јула 1455. тужио папи на утицај рашког митрополита, који омета рад фрањеваца мећу патаренима и уопште на борбу тобоже агресивног православља против католика. С тога је сарадња између њих била не само тешка, него у доброј мери и невероватна. Свештена лица, као и разни изасланици папини, трудили су се, међутим, искрено, да на западу побуде већи интерес за Босну. Кардинал Карвајал писао је крајем 1455. год баварском војводи Албрехту, да би "прогонитељ Христов" преко Босне "лако" могао продрети до саме Германије. Тај се интерес створио нарочито услед догађаја из 1456. год. Краљ Томаш је, за време Мехмедове акције у Србији, упутио 3. маја из Јајца једно посланство Хуњадију, које је водио босански кустос, фратар Илија из Пожеге. Није нам познато шта су они том приликом казали великом борцу, али је вероватно да су објашњавали зашто Томаш не учествује у том походу.
Томаш је био на муци, а себичан. Краљ Ладислав беше поставио Улриха Цељског за хрватског бана. Било је јасно, да ће он у том својству посести и област Таловаца. Иако мађарски вазал, Томаш није могао да се помири с том чињеницом, па је био готов да се упусти и у борбу. Чак је и упутио своје одреде према Книну, да се супротставе бановој војсци. Уздао се, вероватно, да би Хуњади могао имати разумевања за његов став. А говорио је ни мање ни више, него да он Улриха сматра непријатељем не мањим од Турчина. Тајног помагача добио је само у Млечанима, који су противнике Цељских помагали оружјем и храном.
Међутим, од јесени 1455. беху започеле праве борбе за посед Таловаца. Херцег Степан беше почео непријатељства са војводом Иванишем Влатковићем, суседом и делимичним господарем цетинске области и пријатељем краља Томаша. Херцег је имао успеха и у пролеће 1456. год. био је знатно притеснио противника.
С друге стране, Томашу је било јасно, да и Босну чека судбина Србије. Још од 1454. год. султан је тражио од њега, да му преда четири босанска града. Један од њих био је и град бистрички код Ливна, на крајњој западној граници Босне. Краљ се обратио у Млетке питајући шта да ради. Мука је била попустити и дати сам прилике Турцима да се учврсте у земљи, а мука је била и изазвати их против себе. Краљ је молио Млечане да му даду оружја за градове и да му, у случају пораза, обезбеде уточиште на свом подручју. Султан је 1456. тражио брз одговор од Томаша и 10.000 товара жита за исхрану своје војске у Србији. Млечани су му дали нешто помоћи (100 балистара) и обећали су му да ће га срдачно прихватити у случају ако се не могне одржати у Босни.
После неуспеха под Београдом султан није напустио мисао о новој офанзиви али му је било стало до тог да покаже да је није напустио. Већ почетком 1457. год. он је упутио у Босну велики број мајстора, да му преко Саве спреме прелазе за војску, и уз те мајсторе послао је 8.000 војника да их чувају. Та је војска била уједно и опомена за краља, како би што пре испунио турске захтеве. С тога се понашала, пролазећи кроз земљу, као непријатељ.
Краљ Томаш, уплашен, обратио се у Будим краљу и папином изасланику тражећи савета и потпоре. Али у Мађарској тога времена беше настао прави раздор. Између краља и синова Јанка Хуњадија дошло је до отворене борбе. Ладислав Хуњади би чак смакнут по краљевој заповести ради свог бунтовног става и ради убиства Улриха Цељског. У грађанском рату краљ Ладислав је гледао како да одржи себе и престо, а није му било много стало, у тај мах, да се брине и о мукама босанског краља. Уз ту невољу, у кући, краљ се био заплео и у рат са царем Фридрихом због наследства Цељских, пошто иза грофа Улриха није остало мушког потомства. И на самој папској курији, иако се желео рат, налазило се људи, који су препоручивали да треба бити опрезан и сачекати догађаје, док се не среде прилике у Мађарској. Ратоборна странка, у којој се налазило много свештеника, гурала је ипак стално у рат. Сам кардинал Карвајал беше у лето дошао у Босну, да потстиче краља и да му ставља у изглед помоћ западног света. Краљ се под тим утицајем био решио на активност, али је, ипак, претходно тражио од папе крст и заставу, као посвећена знамења за борбу, а у ствари да тим папу и остале хришћане више обавеже на сарадњу и помоћ. С тога је, врло опрезан, упутио свог искусног посланика Николу Тесту папи, краљу Алфонзу, млетачком дужду и војводама миланском и бургундском, да им изложи краљев положај и да утврди шта се отуд може конкретно добити. У исто време, још с пролећа те године, Томаш је тражио извесног додира и са Скендер-бегом.
У Србији се за то време све јаче изражавала противност између две главне странке у земљи, туркофилске и мађарофилске. Прву су водили султанија Мара и брат јој Гргур, а с њима се слагала и деспотица Јерина и њен брат Тома Кантакузен. Јак ослонац имала је та странка у браћи Анђеловићима, потомцима тесалских кнежева Анђела. Њихов отац се у Новом Брду оженио Српскињом. Један од браће беше примио ислам, постао Махмуд, видно се одликовао међу Турцима и, као повереник султана Мехмеда, беше дотерао до чина румелиског беглербега. Његов брат Михаило остао је у православљу, стекао поверење деспотово, и добио је част великог челника. Он је одржавао везе с братом и у Србији живо настојао, да се политика води без икаква ослонца на Мађаре. Њиховом утицају приписује се, што је почетком 1457. год. дошло до мира између Србије и Турске. Другу, мађарофилску, странку водила је жена деспота Лазара, Јелена, и други син деспотов, Стеван. Јелена није имала мушке деце, па је желела да престо осигура својој кћерци удајом за неког од хришћанских принчева. Сам деспот Лазар, наследник Ђурђев, колебао се, исто као и његов отац, између те две струје. Данас је јасно, да је туркофилска политика била стварнија, али није јасно шта би донела Србији, да је ту била и искрено прихваћена. Политика наслона на Мађарску била је диктована интересима хришћанске солидарности, али од ње земља није видела праве користи. Напротив. Због ње је Србија тешко страдала неколико пута. Силе средње Европе, које су долазиле у обзир да помогну Србији и Босни, имале су све својих криза и врло разнородне интересе и често су се узајамно бориле толико, да нису биле способне ни за какву другу акцију. Код Турака, међутим, владала је свесна једна воља, која је своју снагу улагала с планом, и с тога је не само изгледала, него и стварно била неодољива.
У мађарски грађански рат умешао се и деспот Лазар, и то, наравно, на страни Хуњадијевих и Силађијевих противника. У априлу 1457. он беше заузео Ковин, али је наскоро био потучен на Тамишу. С тога је, вероватно, у јесен те године пустио Турке, да преко његова подручја упадну у Банат.
У јесен, 23. новембра 1457., умро је у Прагу млади мађарски краљ Ладислав. После дугих преговора и криза изабран је за краља млади Матија Корвин, син Јанка Хуњадија, тек 24. јануара 1458. За цело то време, да је и било праве воље за то, о припремама за рат с Турцима још није могло бити правог говора. Босански краљ је то видео и према томе се равнао. Убрзо, нови догађаји у Србији ставише преда њ сасвим нова питања и с тим у вези и нов курс политике. Један извештај из Босне од 21. априла 1458. каже, да се босански краљ измирио с Турцима и платио данак, "јер није могао радити друкчије". Говорило се, да се покушао измирити и са Херцегом.
У ово време, прилично ненадно, умро је у Србији деспот Лазар, још млад човек, 20. јануара 1458. Он није имао мушког потомства и с тога одмах иза његове смрти почеше борбе око власти. Српско питање услед тога постаде актуелно за све суседе. Српске странке покушаше, да би избегле туђе мешање, да образују намесништво које би могло да задовољи и Турке и Мађаре. Мађарима би давали јемство слепи Стеван и Лазарева удовица Јелена, а Турцима Михаило Анђеловић. Али, између намесника самих није било правог поверења, и то не само према Анђеловићу, него ни између Стевана и Јелене. И од њих је свако гледао да он постане стварни господар. Ту обезглављеност искористио је први босански краљ Томаш. Он је одмах посео Сребреницу са суседним местима на Дрини. Њу су Босанци, са још 11 градова, узели пре 22. фебруара.
Брзо потом Томаш је дошао на мисао, да те борбе са Србијом обустави а и да нове тековине учини трајним. Најзгоднији начин за то био би, да се његов син Стеван ожени са најстаријом кћерком деспота Лазара, која је могла тад имати нешто више од десет година, и да се тако споји Босна са остацима деспотовине. Томаш је одавно са женидбом свог сина правио политичке рачуне и надао се од ње појачавању положаја и снаге Босне. Тако је раније, чак преко папе, тражио неку краљевску принцезу или моћну кнежевску кћер из Италије. Баш у ово време вођени су, и већ били довршени преговори, да се Стеван ожени једном од кћери (по свој прилици незаконитих) миланског војводе Франческа Сфорце, која је имала да донесе богат мираз. Милански изасланик већ је, с војводиним пристанком, био дошао у Босну, кад се краљ предомислио и свршио просидбу у Србији.
Али ствари нису ишле лако. И Угарска је сама полагала много на Србију, нешто због њеног стратешког положаја, као грудобран за мађарско подручје, а нешто због њеног рудног богатства. Сам губернатор Мађарске, Михаило Силађи, водио је преговоре о том да добије Србију, а у том га је свесрдно помагао Кардинал Карвијал. Иако ти преговори нису довели до жељеног резултата, они су показивали колику важност Мађари придају српском питању и да се неће моћи лако донети неко решење коме би они били противни. Краљ Томаш је то знао и с тога је упутио краљу Матији, кад је овај био дошао у Београд, једно изасланство, да понуди споразум. Босанци су обећали Матији признавање врховне власти и сарадњу у борби с Турцима. У преговорима су пристали да Томаш лично дође у Мађарску и да краљу жељену изјаву. На тој бази дошло је до споразума. Томаш се у јануару 1459. налазио у Угарској и учествовао је на сабору у Сегедину. Мађари су потом дали пристанак, да се Босна уједини с деспотовином, пошто би обе, посредно, остале под њиховом врховном влашћу. Матија је Томашу обећао и помоћ против Турака. Саветовао му је, да одмах пожури у Србију и сврши ствар.
Томаш га је послушао, јер је и сам то желео. За тринаест дана стигао је усред зиме из Сегедина у Јајце лицем 31. јануара. Журба је била потребна и иначе. Турцима се, с обзиром на њихове добре везе у земљи, није могло сакрити о чему се ради. Кад су чули за краљев одлазак у Мађарску упале су у Босну четири њихове војводе са врхбосанског подручја и из Бихора, па су је похарали. Опсели су и сам Бобовац, у ком се налазио младожења Стеван, и град Врандук. Једва се Стеван искрао из опсађеног града и, кријући се, одјурио у Смедерево што је брже могао. Томаш је 10. фебруара послао о свему том поруку Матији молећи га да га не остави сама и стављајући му на срце да брани Босну "не мање него своју властиту земљу угарску".
Са Стеваном Томашевићем пошао је у Смедерево и његов стриц Радивој. Кад су стигли тамо примио је Стеван владу 21. марта, а свадба је обављена 1. априла. Да је до спајања босанске и српске снаге дошло раније оно би, вероватно, могло бити од извесне користи; ако ни због чега другог а оно бар ради јачања моралне снаге за отпор. Сада је тај акт био без икакве користи. Српске земље биле су потпуно ослабљене и растројене. Ни Босна сама није имала праве вере у себе, а она је требала да води. Херцеговина и Зета нису улазиле с њом заједно ни у какву тешњу сарадњу. А према њима, завађеним и у узајамним борбама обневиделим, стајала је силна Турска, вођена једном вољом, понесена успехом, неодољива.
Ако се питање Србије није могло решавати без Угарске још мање се могло решавати без Турске. А за њих је било јасно, да неће дозволити да Србију добију њихови противници или неко ко би био противничко оруђе. Још током 1458. год. они су узели читав низ градова и области у Србији и свели деспотовину на врло уску област око Смедерева. Сада, кад је на смедеревски престо дошао један мађарски штићеник, они су решили да прекрате нејасне односе и да српској самосталности учине крај.
У самој Србији долазак босанског краљевића појачао је унутрашњу кризу. Слепи деспот Стеван није се мирио са мишљу, да деспотско наслеђе своје куће уступи Босанцу. С тога је брзо дошао с њим у сукоб и већ 8. априла морао напуштати Србију. Туркофилска странка добила је услед тога и нешто легитимистичког оправдања и узела је осетног маха.
Турску злу вољу изазвао је и краљ Томаш, кад је, да олакша положај сину, почео офанзиву против турских посада у Босни. Извесног успеха имао је при нападу на Ходидјед, који је попалио и похарао, а становништво му одвео у ропство. Али се Турци у Србији нису дали збунити. Млади нови деспот дознао је за времена шта му се спрема, па је молио за помоћ и оца и Мађаре. Али му нико не прискочи у прави час. Мађари су били заузети унутрашњим борбама, а краљ Томаш није много могао. Обратио се папи, али без успеха. У једном извештају доминиканца Николе Барбућија, писаном у Јајцу 31. маја, каже се искрено и јасно како је уопште био очајан краљев положај. Томаш је признавао да му је веома тешко без помоћи са стране водити борбу против Турака. Јер он нема да се носи само са њима. У његовој земљи већина је "манихеја", која више воли Турке него католичке силе, и он се, у случају борбе, не би смео на њих ослонити. Ево и сад, устао је против њега херцег Степан као турски вазал. Херцег је једва дочекао, да због заузетости краљеве добије слободне руке, па да прошири своје границе у северној Далмацији. Тако је средином јуна заузео тврди град Чачвину.
Кад су Турци стигли пред Смедерево млади деспот нашао се сам према огромној турској сили, а у једном граду где је имао много начелних противника. Да олакша и себи и њима он се предао без борбе 20. јуна 1459. Турци су га пустили да с породицом и пратњом изиђе слободно из града, али нису хтели да ослободе и малу мађарску посаду. Овако брзи пад Смедерева деловао је у Мађарској да не може бити горе. Краљ Матија оптуживао је и Стевана и нарочито његова стрица Радивоја као издајице, или, у најмању руку, као кукавице. Али су ти прекори били неосновани. И Радивој и Стеван већ раније су објављивали да ће се морати предати, ако им не стигне за времена достојна помоћ. Без ње је сваки покушај опирања Турцима био унапред осуђен на неуспех.
Тако је у лето 1459. завршила свој политички живот средњевековна Србија. Напори који су чињени да се она спасе и дигне, од Косова до пада Смедерева, показују један огроман виталитет и много државничке вештине. Држава је била, нема сумње, тешко подрована саблажњивим сценама борбе за власт и себичним прохтевима утицајних чланова династије и веће властеле; било је, исто тако, политичке кратковидости у односима између суседа династа Србије, Босне, Херцеговине и Зете; било је, нарочито у последњим фазама, више обесхрабрујуће вере у друге него у себе сама; али, у основи и да није било свих тих грехова и већих и мањих, судбина Србије после Марице и Косова не би могла бити много друкчија. Њен је удес, као и сличан удес осталих балканских држава, био предодређен свим оним што је претходило Марици и Косову. То је цео државни склоп, који је носио феудални белег. Под утицајем Византије с истока и Мађарске са севера у нас се развио управни систем, где су, сем двора, сву власт и моћ имала два сталежа: властела и црква. У Србији црква је, поред свих себичних тежњи, била и остала увек у додиру с народом, али је зато у Босни под њеним утицајем несумњиво и настао и одржаван онај дуги страховити раздор, који је отуђио велик део народа од државне идеје. Властела је, у исто време, на свима странама вршила разорни утицај. И према двору горе, и према народу доле, она је знала само за своје интересе. Да ојача себе она, добрим делом, није зазирала ни од чега; у неким областима не чак ни од спреге са очевидним државним непријатељима. Јачање себе ишло је увек на рачун државне заједнице, а уз то и на рачун могућности сарадње са суседима. У целој првој половини XV века ми немамо ни једног јединог случаја где би се наши династи и наша водећа властела нашли на једној линији, а било их је више, где су, у одлучним часовима, једни другима забијали нож с леђа. Ауторитет централне власти, који је у извесној мери, у другој половини своје владе, био постигао деспот Стеван није могао да се одржи под његовим наследницима. Деспота Ђурђа, који је био јака личност, ломиле су многе недаће; а његови наследници страдали су на првим корацима, јер нису претстављали никакву снагу. Чедомиљ Мијатовић имао је у доброј мери право кад је једном приликом казао, да су Турци у Европи "имали да се боре управо са инвалидским државама".
Према њима тако растројеним стајала је турска снага, свежа, понесена успесима, вођена једном вољом која је знала шта хоће. Турци су прешли у Европу као војничка организација и као такви постигли су све успехе. У акцији они су учествовали сви, сви без разлике, свесни да је успех дело целине и да припада свима. Повезани у једну азијатски покорну заједницу врховној вољи, они су, у исти мах, знали, да лична вредност доноси све услове за напредак и да начелно нема никакве препреке, да се од обичног јаничара дотера до везира. Борба за веру и њено ширење доносила је награду и на земљи и на небу; постати газија и шехит то су највећи успеси које је један правоверни могао зажелети.
Кад су добро осмотрили прилике на Балкану они су с планом, који су наши касно прозрели, пошли за тим да од њега створе, како се то данас каже, свој животни простор. Преношење њихове престонице у Једрене казивало је очигледно, да су они још тада били на чисто, да ће ту, на европском терену остати, бацити корен, и почети ширити своју власт. Успеси против Грка и Бугара били су релативно лаки; са Србијом је било више тешкоћа, али је срушена и она. Од краја XIV века против њих се јавља као нови непријатељ и као организатор отпора северних и северозападних балканских народа мађарска држава Средње Европе. Осетивши мађарске тежње, потекле из самоодбране, Турци су онда, сасвим природно, пошли да најпре с тим народима изведу чист рачун, да их учине политички безопасним и да, потом, преко обезбеђеног подручја поставе своје нове мете и границе. Срби су се нашли на најважнијем месту. С њима су рачунали и Турци и Мађари; њихова земља претстављала је главно подручје одбране за Мађаре и најпогоднију базу за Турке. Са српским бедемом дала се најбоље бранити Средња Европа; без Србије није био довољно сигуран турски посед не само у моравској долини, него ни у Бугарској.
Постављени између Турака и Мађара Срби нису могли водити никакву независну политику. Могли су само да или читаво време "балансирају" између њих, или да се, у одлучним моментима, придруже било једној било другој страни. Срби су, видели смо, покушавали све. Али политику неутралности нису дали ни Турци ни Мађари. Они су хтели чисте односе. У својој политици, зазирући од турске опасности, Срби су од почетка XV века прилазили више Мађарима. Било је ту и хришћанске солидарности и уверења да их Мађари могу заштитити. На жалост, тај је рачун био скроз погрешан. И Мађарска је патила од исте унутрашње болести од које и балканске државе; од Сигисмунда до Матије Корвина сви су њени владари имали да преброде тешке кризе. Сем тога, Мађарска тога времена, мада је Турчин био скоро на прагу, није ипак у довољној мери и на време обраћала пажњу на њих и на балканску ситуацију уопште, него се била заплела и на другим странама. Своје балканске потезе Мађари су изводили на махове, али нису од тог направили доследан и трајан систем. Срби су се ослонили на силу (у колико је то Мађарска могла бити), која није била довољно чврста, и природно је да је морала настрадати. Са доласком борбеног и енергичног султана Мехмеда II, који је био прегао да Балкан направи потпуно својим, морала је престати сва политика српског лавирања. У осталом, кад је он предузео одлучни корак да учини крај самосталности српске деспотовине, српско питање било је у основи давно решено. Огромна већина српског народа налазила се већ од раније под султаном; 1459. год. угашена је само привидна власт српске деспотовине, која је била сведена на непуна два-три среза.
|
