Vladimir Ćorović: Istorija Srba

ARS LIBRI Kupite štampano izdanje ove izvanredne knjige

<<   Sadržaj   >>

Razlaz između despota i Mađara

U aprilu 1444. doneseno je na budimskom saboru rešenje, da se nastavi borba protiv Turaka, i to sa kopnenim snagama i sa flotom. I doista, 22. juna krenula je iz Mletaka flota od 16 galija, 8 papskih i 8 Republičinih, a dve nedelje docnije pošla je za njima i armada burgundskog duke. Ta je flota imala zadatak, da jednim delom sprečava prelazak turske vojske iz Male Azije u Evropu, a drugim da na Dunavu pomaže prelazak saveznika na tursko područje. Uz savezničke lađe imala se pridružiti i grčka flota.

Prošlogodišnja vojna i ove spreme, o kojima su se širile svakovrsne vesti, behu veoma uplašile sultana Murata. On s toga reši, da čim pre ponudi saveznicima mir, voljan na velike ustupke. Za posrednika izabra svoju mudru ženu Maru, despotovu kćer. Već u martu išao je jedan kaluđer preko Dubrovnika i Splita noseći Marine poruke ocu. Sultan je nudio da despotu povrati celu Srbiju kakvu je držao despot Stevan. Željan otadžbine, hoteći da Srbiji uštedi nova krvoprolića i pustošenja, koja joj ne bi donela ništa više od onog što se već nudilo, despot je brzo pristao na pregovore. Da bi za mir pridobio i Hunjadija, glavu ratničke stranke, despot mu je ustupio nekoliko svojih poseda u Mađarskoj. U Segedinu, krajem jula, zauzimanjem njih dvojice, bi sklopljen mir na deset godina. Po tom miru despotu bi povraćena Srbija sa 24 grada, među kojima behu Novo Brdo, Golubac i Kruševac. Sultan je pristao da plati 100.000 fiorina otštete i obavezao se uz to, da pomaže kralja Vladislava sa 25.000 vojnika u borbama protiv njegovih neprijatelja. Jedini ustupak učinjen sultanu bio je taj, da mu je Srbija imala i dalje plaćati stalni godišnji danak.

Nema sumnje, da je Hunjadi imao pravo kada je tvrdio, da se takvim mirom postiglo više i mnogo sigurnije, nego jednom neizvesnom borbom. Ali je nesumnjivo i to, da je ovaj mir bio potrebniji Turcima nego Mađarima, i da je presekao jednu veliku akciju. Segedinski mir je čisto delo despota Đurđa. On je želeo da čas pre vaspostavi Srbiju, držeći da je bolje primiti to što je već na dlanu od onog što tek ima neizvesno da dođe. On je video i naličje rada hrišćanske lige i izgubio je mnoge iluzije. Bio je i sit večitog pregovaranja, bogorađenja i svih spletaka, koje su pratile sve dotadašnje pregovore i spremanja. Njemu je, već ostarelom, bilo već dosta i krvi i rata. A, što je najglavnije, možda se nije ni nadao nekom presudnom uspehu znajući stanje u Ugarskoj, koje je bilo daleko od tog da bude čvršće građe od onog u Turskoj, ma kakve inače bile momentalne prilike u Muratovoj carevini.

Odmah po sklopljenom miru vratio se despot u Srbiju. Već 22. avgusta ušao je u Smederevo. Potrudio se odmah da povrati i Zetu. Mlečani nisu pristajali da ustupe ono što su bili prisvojili na Primorju. Branili su se, da su to osvojili ne od despota nego od vojvode Stepana, koji je bio turski pomagač i prema tom njihov zajednički neprijatelj. Stepan je, međutim, već u jesen 1444. imao sastanak s despotom i izmirio se s njim. Okružen sa svih strana neprijateljima, on je bar s despotom hteo da obnovi veze. Učinio je to, sem iz starih porodičnih obzira i ličnog poštovanja, još i s toga, što je znao da je despot, zbog Srebrenice, protivnik bosanskog kralja. Stepan je početkom 1445. god. vratio despotu ceo deo Gornje Zete s gradovim Medunom, koji je još držao u svojoj vlasti. Malo potom, na veliko iznenađenje Mlečana i Kotorana, pojavila se pred Novim flota aragonskog kralja, koja je došla na poziv Stepanov kao važna opomena za Mlečane.

Međutim, među hrišćanima izbilo je veliko nezadovoljstvo protiv Segedinskog Mira. Nalazilo se, da je obustavljena jedna veličanstvena akcija, koja je u mašti pretstavljala sjajne uspehe za hrišćansku stvar. Tvrdilo se, da se upustio siguran plen. Krivica se svaljivala na despota, kome se prebacivalo da je bio nestrpljiv i sebičan i koji se jedini koristio pobedom. Među nezadovoljnicima glavnu reč je vodio borbeni i rečiti kardinal Cezarini. Sa strašću srednjevekovnih hrišćanskih fanatika on je propovedao da se čim pre raskine mir. Data reč i zakletva jednom neverniku nisu trebali da vežu pravog hrišćanina grmeo je on, pozivajući se na autoritet crkve. Ratoborne poruke iz Italije i aktivna opozicija Cezarinijevih pristalica pokolebaše dvor da se odluči na obnovu rata s Turcima. Despot se za to vreme uputio u Srbiju i nije se zalagao uporno, da spreči tu odluku. Na njegov glas ne bi se, uostalom, mnogo ni slušalo, jer je opozicija i udarala u glavnom na njegov uticaj pri miroljubivom rešenju. Našavši se u Srbiji on se rešio na neutralnost. S hrišćanima nije pošao, jer nije hteo da pogazi ugovor i jer nije želeo da i opet Srbija postane ratno područje, a sa Turcima nije mogao.

Hrišćanska vojska stigla je 20. septembra 1444. u Oršavu i tu počela prelaziti Dunav. Kroz Srbiju se nije išlo. Jedno zbog despotova držanja, a drugo što se činilo, da je preko Bugarske neposredniji put za Carigrad. Hrišćanska vojska, većinom konjica, brojala je 16.000 ljudi, kojoj se pridružilo 4.000 Vlaha. Kod Varne je došlo do odlučne bitke 10. novembra. Sa brojnom nadmoćnošću Turci su strahovito porazili hrišćane. Pogiboše kralj Vladislav i mnogi ugledni mađarski velikaši, među kojima i Kardinal Cezarini. Spasao se Janko Hunjadi sa malim brojem vojnika. Ponesen pobedom sultan je ljuto kaznio sve one, koji mu se behu zamerili. Uplašene jadranske republike, Mleci i Dubrovnik, pohitaše da opravdaju svoje učešće bacajući svu krivicu na papsku kuriju. Despot Đurađ ostao je pošteđen. Šta više, imao je i izvesnog uticaja na Porti. Dubrovčani, na primer, zahvaljuju samo njemu što je sultan 1447. god. sklopio s njima mir.

Na vesti o hrišćanskoj katastrofi pod Varnom bio se naročito uplašio kralj Tomaš. On se odjednom video osamljen, zamerivši se ne samo Turcima, nego i despotu i vojvodi Stepanu. Jedini naslon činilo mu se da može naći kod Mlečana. On je s toga i pokušao stupiti s njima u bliže veze. Nudio im je, pored produženja saveza protiv Stepana, neke gradove oko Poljica, a tražio je, u isto vreme, i konačišta kod njih u slučaju nevolje. Mlečani su mu obećali samo ovo poslednje, a ostalo su sve ljubazno otklonili bojeći se ma kakvih ugovornih obaveza, koje bi ih mogle dovesti u nove sukobe. Kralj se obraćao i papi, iako mu ovaj nije mogao pružiti stvarne pomoći. Na papskoj kuriji rado su prihvatali svaku "zabludelu ovcu", koja se vraćala u krilo rimske crkve, a naročito ljude na tako visokim položajima, kao što je bio Tomaš. Njega su želeli zadržati posebno još i s toga, da se jedan balkanski vladar nađe opredeljen više za stvar hrišćanske lige. Da pojača kraljev ugled papa Evgenije je 29. maja 1445. naknadno legitimisao drugi brak njegova oca. Tako Tomaš nije više mogao biti označavan kao "nezakoniti" sin. Drugim aktom papa je razveo kraljev brak sa ženom pučankom. Tim je Tomaš mislio popraviti svoj lični ugled kod plemstva; u narodu, međutim, samo ga je pogoršao. I ono proveravanje i ovaj neopravdani raskid sa ženom još više su otuđili narod od dvora, koji ni inače nije bio mnogo popularan, i tumačeni su samo na kraljevu štetu.

Na istočnoj strani kralj je s Ivanišem Pavlovićem bio prodro duboko u oblasti vojvode Stepana. U leto 1445. očekivalo se u Dubrovniku, da će njihove vojske preko Jasena izbiti sve do Trebinja. Pod njihovim pritiskom Stepan je 23. avgusta sklopio mir s Mlečanima odrekavši se i Omiša i Bara. Dobio je natrag samo svoje privatne posede u Mlecima, Zadru i Kotoru i isplatu takozvanih kotorskih dohodaka. Posle dužih pregovora izmirio se Stepan u maju 1446. i sa bosanskim kraljem. Ovoga su zabrinjavali turski uspesi i nesređeno stanje u Mađarskoj, a u velikoj meri bojao se i zbog pouzdanih vesti, da saveznik i zaštitnik Stepanov, kralj Alfonz Aragonski, po tradiciji napuljske kuće, postavlja svoju kandidaturu na upražnjeni mađarski presto i da misli sa Stepanova područja, sa Neretve i preko Bosne, uspostaviti veze sa Mađarskom. U Milodražu, 19. maja, došlo je do sastanka između kralja i Stepana. Da izmirenje bude što čvršće kralj Tomaš se oženio Stepanovom ćerkom Katarinom. Ovom vezom dobili su nesumnjivo obojica. Kralj je dobio kao srodnika najmoćniju ličnost tadašnje bosanske države, a Stepan je ovim potezom povratio sav svoj izgubljeni prestiž zbog poslednjih neuspeha. Njih dvojica, združeni, bili bi stvarni i moćni gospodari bosanske države.

Bili bi doista, ali nisu bili. Izmirenje između kralja i Stepana pokvarilo je odnose između Stepana i despota. Đurađ nije prežalio Srebrenice i za vreme borbi između kralja i humskog vojvode on je ponovo povratio. Bosanci su je zatim preoteli. Taj bogati grad ostao je stalno kao jabuka razdora između Bosne i Srbije i sav je obliven bratskom krvlju. Despot nije krio svoje neprijateljstvo prema Tomašu. Kad je početkom marta 1448. prodrla jedna poveća turska vojska u Bosnu i Hercegovinu sve do Neretve, korčulanski knez Petar Soranca javljao je u Mletke, da on misli kako je taj napadaj došao po želji despota Đurđa, "pošto su se nedavno pomenuti (despot i Stepan) u velike razišli". Turska vojska, koja je upala u Bosnu, razdelila se u dve grupe. Jedna je ostala da ratuje po Bosni, a druga je krenula protiv Hrvatske. Tursko ratovanje u Bosni trajalo je više od šest nedelja. Bojeći se da se Turci ne obrnu i protiv njega Stepan je napustio svog zeta i prišao despotu. U junu je između njih sklopljen i pismeni sporazum. Odnosio se, po svoj prilici, ne samo na Bosnu, nego i na Zetu, u kojoj se despot, sad pomagan od Skender-bega, još uvek nosio s Turcima. Udružena despotova i vojvodina vojska potukla je kralja Tomaša 16. septembra kod Srebrenice.

Vojvoda Stepan smatrao je, da se posle te pobede njegov položaj vidno izmenio na bolje i na više. Posle te pobede on se osetio kao moćniji i hteo je da to i obeleži. Vrativši se s tog bojnog pohoda on se proglasio hercegom od Sv. Save. Naziv hercega, koji je nekad nosio moćni Hrvoje, činio mu se odnekud veći od čina velikog vojvode, valjda zato što je bio neobičniji. Titulom "hercega od Sv. Save" Stepan je hteo da svoj novi čin veže za jedno veoma popularno ime narodnog kulta. Grob Sv. Save sa Mileševom nalazio se, doista, u njegovoj oblasti i bio je izuzetno štovan; tu se, kao što smo napred izložili, krunisao i Tvrtko I za kralja Bosne i Srbije. Ova titula imala je da stvori izvestan moralni prestiž njenom nosiocu. Stepan je, uz to, hteo da se njom istakne kao neka vrsta vladara i naročito kao samostalnija suverena ličnost. Tu titulu Stepan je uzeo negde oko 10. oktobra 1448. Naročit njegov poslanik beše opremljen u Dubrovnik, da to javi knezu i vladi. Dubrovačka gospoda rešila su 17. oktobra, da čestitaju vojvodi novi čin.

Zanimljivo je, da je Stepan, tražeći veze na više strana, došao u dodir i sa austrisko-nemačkim carem Fridrihom III. U jednoj povelji od 20. januara 1448. kaže se, da se vojvoda obratio caru s molbom, da mu taj potvrdi sve njegove po imenu pobrojane posade, kako je to ranije učinio Sigismund njegovom stricu Sandalju, a kralj Albreht njemu lično. Stepan se obratio caru kao tutoru maloletnog kralja Ladislava, a za svoju veću sigurnost. Učio je to preko kralja Tomaša, s kojim je tad još stajao dobro, i mađarski prijatelji kraljevi posvedočili su vojvodine navode i omogućili mu izdavanje diplome. Jedno vreme se verovalo, da je car Fridrih dao Stepanu i herceški naziv. U izvorima o tom nema traga, a u jesen 1448., pošto se Stepan zavadio s kraljem, to bi bilo i malo verovatno. Nenarodski oblik naziva herceg došao je nama ne iz nemačkog (Herzog), nego po mađarskom obliku. Stepanova oblast hvatala je u to vreme od bokokotorskog zaliva do Prače i od Cetine do Morače i Lima. Glavno mesto beše mu pitomi Blagaj na vrelu Bune u mostarskom Bišću. Po njemu je čitava njegova oblast dobila ime Hercegovine, koje ulazi u promet pedesetih godina XV veka.

Kralj Tomaš je to odvajanje primio teška srca, ali nije mogao da ga spreči. S mukom je držao oko sebe i ostalu gospodu. Da se pokaže revan katolik on je pridobijao za rimsku crkvu izvesnu vlastelu, ali mu se najuticajnija nije odazivala. Sama papska kurija znala je za to i papa Evgenije IV pisao je 1446. god., da je ugledni Petar Vojslavić, gospodar Donjih Krajeva, "jedini knez katolik u onim stranama". Ostali su manje-više ostajali u svojoj veri. Kad je u avgustu 1446. dao sinovima vojvode Ivaniša Dragišića grad Ključ sa oblašću kralj im je obrekao, da im se poklon i vera neće sve dotle poreći, dok im krivica ne bi bila ispitana "gospodinom didom i crkvom bosanskom i dobrimi Bošnjanimi". Kralj se orientisao prema Rimu iz čisto dinastičkih i političkih razloga, ali se nije mogao sasvim otvoreno suprotstavljati raspoloženju u narodu. Trudio se, ipak, da koliko može deluje u interesu katoličke crkve. I on i žena mu podizali su nove crkve, u Vranduku i Vrilama; davali su povlastice crkvama i manastirima; upotrebljavali za sve poverljive poslove sveštena lica. Hvarski biskup Toma, papin legat, bio mu je glavni savetodavac i saradnik. Izvesni franjevački redovnici osuđivali su i pored toga kralja, što ne pokazuje više energije prema inovercima. Kralj je s toga morao da objašnjava papi svoje držanje. On je uveren katolik, ali mora da računa sa osetljivošću naroda, u kom je broj nekatolika veliki. On radi postepeno i čeka svoju priliku, a dotle mora trpeti i primati i druge, da ih ne bi izazvao protiv sebe i ostao bez prestola. Biskup Toma potvrdio je kraljeve reči i papa je razumeo i izvinio Tomaša. Čak je 30. jula 1446. preporučivao mađarskom dvoru da mu se nađe na pomoći. Neuspehu katolika doprineli su i ovo vreme i razdori među samim franjevcima, koji su poticali iz materialnih motiva; a uz to i neuspesi Mađara. Ivaniš Pavlović, koji se bio opredelio za Rim, napustio je uskoro tu orientaciju. Kod mnogih lica u Bosni vera nije bila stvar istinskog opredeljenja ili čvrste tradicije, nego firma koja se menjala prema političkim prilikama i potrebama. Iako je papa želeo i trudio se, da katoličkoj revnosti dade više autoriteta ma i upotrebom sile uspeh je postepeno, s novim razvojem prilika, bivao sve manji. Naivno je bilo čak s njegove strane, kad je 1. februara 1448. zatražio od Tome, da pokuša ponovo sreću kod vojvode Stepana i Ivaniša Pavlovića, pa ako ne uspe da ih anatemiše, a njihove zemlje ustupi pristalicama katoličke crkve. Kako su se u Rimu malo znale prave prilike u zemlji i kako su ovakve poruke daleko od svake realnosti!

Kralj Tomaš je 1448. god. pokušavao, da uhvati bliže veze sa kraljem Alfonzom, ali nije imao pravog uspeha. Obraćao se uzalud i despotu Đurđu. Posle se tužio, da su mu taj sporazum u dva maha sprečili dubrovački ljudi u Srbiji. Despotova vojska uzela je u jesen te godine ne samo Srebrenicu, nego je prodrla uz Drinu sve do Višegrada. Nenadnim prepadom početkom 1449. god. kralj je popravio položaj na toj strani i ponovo osvojio srebrenički rudnik.

Pored Mađara sve veću aktivnost pokazivali su na Balkanu naročito Mlečani, oboji izazvani turskom agresivnošću. Mlečani su jasno videli nemoć balkanskih država, da se odupru turskoj najezdi, pa su rešili da tu njihovu slabost iskoriste za svoje učvršćivanje na Primorju. Javljali su se kao hrišćanski prijatelji, željni da pomognu. Njihove usluge nisu bile velike, kao ni sredstva koja su ulagali. Oni nisu uopšte imali ni veće snage ni smelijeg zamaha. Radili su namalo, ali istrajno, i što bi ugrabili ma na koji način teško su ispuštali iz ruka. Pošto su dobili dalmatinsko primorje i ostrva, zatim Boku i zetsku i albansku obalu, hvatali su korena u Grčkoj. Izgledalo je jedno vreme kao da postoji izvesna podela rada između njih i Mađara. Dok su ovi razvijali svoju aktivnost u glavnom na dunavskoj liniji Mlečani su se hvatali Primorja i vrlo retko ulazili dublje u njegovu pozadinu.

U Primorju, kako smo videli, njihovo uvlačenje dovelo je do oštrih sukoba. Sa srpskim despotima vodio se pravi rat, isto kao i sa vojvodom Stepanom. Od 1445. god. protiv njih se digao i Skender-beg sporazumevši se sa despotom Đurđem. Despot je i vojnički pomagao Skender-bega. Uputio je u Zetu svog vojvodu Altomana sa znatnom vojskom od 12.000 ljudi. Tobožnji hrišćanski zaštitnici trošili su hrišćansku snagu istina manje nego Turci, ali sa istom sebičnošću. Protiv Mlečana se digoše mnoga ugledna bratstva Zete i Albanije, a među njima čak i dotle verni Crnojevići. Sama mletačka sinjorija priznavaše u maju 1448., da su im tamošnji posedi "u očiglednoj opasnosti". Bojala se naročito, da se Đurđu i Skender-begu ne pridruži kralj Alfonz. Radi toga behu ucenili Skender-bega. Preporučivali su svom namesniku u Skadru, da stupi čak u veze s Turcima i da sa njihovom pomoću gledaju "izbaciti Skender-bega ne samo iz Albanije, nego i sa sveta". Sa svom veštinom gledali su da pridobiju ponovo odmetnuta ugledna plemena, a naročito Dukađine i Stevana Crnojevića. Možda ta podzemna rovenja ili nesposobnost despotova vojvode Altomana izazvaše poraz despotove vojske. To, naravno, iz osnova izmeni ceo položaj. Despot nije postigao ništa, a osamljeni i od Turaka ugroženi Skender-beg pristade na mir pod cenu povišenja godišnje pomoći.

Najkrupniji događaj u balkanskoj istoriji ovog vremena bio je veliki pohod Janka Hunjadija protiv Turaka. Mađari su hteli na svaki način popraviti nedaće poraza kod Varne i još jednom, u velikoj ofanzivi, istrgnuti Turcima iniciativu. Izvesni hrišćanski vladari još nisu napuštali misao, da se nastavi nedavna hrišćanska koalicija protiv Turaka i da se, po mogućnosti, i proširi. Despot Konstantin Dragaš iz Peloponeza nastojao je živo, da osposobi Grke za borbu. Održavao je veze i sa despotom Đurđem i da se što više približe udao je u zimu 1446. svoju sinovicu Jelenu, kćer despota Tome, za najmlađeg despotova sina Lazara. Svatovi su išli preko Dubrovnika. Jedan njihov spor sa jednim dubrovačkim zapovednikom lađe, koja je prevozila svatove, ostavio je traga i u našoj epskoj narodnoj poeziji, samo što se u pesmi taj spor preneo na despota Đurđa lično i proširio se u sukob sa samim Dubrovnikom. Naročito su oživele nade na obnovu hrišćanskog saveza otkad Janko Hunjadi, od juna 1446., postade guverner mađarske kraljevine. On je bio i suviše poznat kao ogorčeni protivnik Turaka i kao hrišćanski vitez borac koji je postavio kao cilj života da se nosi s njima. Ali, i pored sve opasnosti, koja je očevidno pretila od Turaka, stari savez nije mogao da se obnovi. Sam papa Nikola V želeo je, da Ugarska, pre novih avantura, sredi svoje odnose sa nemačkim carem Fridrihom III; Mleci su imali neprilika ne samo u Zeti i Albaniji nego i u severnoj Italiji. Da bi postigli što žele oni su čak ulazili u veze s Turcima, kao primera radi u Skenderbegovom slučaju, i nisu bili pouzdan drug za nove i opasne koalicije. Nije se odazvao ni Alfons V. Prirodna je stvar, da se pod takvim uslovima nije hteo da izlaže ni despot Đurađ. U toliko pre, što je imao nesvršenih poslova i u Bosni i u Zeti. Jedini koji beše spreman da se pridruži Hunjadiju bio je Skender-beg.

Početkom septembra 1448. prešao je Hunjadi s vojskom od 70.000 ljudi u Srbiju i pozivao despota da mu se pridruži. Despot mu je, preko svog "rizničkog čelnika", t. j. ministra finansija, Dubrovčanina Paskoja Sorkočevića, objašnjavao svoje uzdržavanje. Hunjadijeva vojska bila je, doista, velika i snažna, s većim delom konjice, ali je despot ipak sumnjao, jer je i turska snaga bila impozantna. Sem toga, on se od celog tog pohoda nije nadao nekoj većoj neposrednoj koristi za Srbiju. Oslobođenje od turskog pritiska vodilo bi ga u sve veću zavisnost od Mađara, koji su, isto tako, bili nepouzdani prijatelji. Držanje kralja Tomaša ne bi moglo biti onako prema despotu i Srbiji, da su Mađari hteli pokazati kako ne žele sukoba i slabljenja svojih prijatelja na izloženim mestima. Od pohoda na Varnu odnosi između despota i Mađara bili su uopšte osetno ohladneli. Despot je ovog puta otišao čak tako daleko, da je preko Sorkočevića obavestio sultana i o prelasku mađarske vojske i o njenoj snazi. Sultan Murat, koji se u to vreme nalazio pod Krojom u Albaniji, napustio je odmah opsadu tog grada i pošao u susret Mađarima.

Ljut što nije pridobio despota za savez Hunjadi je pustio svojoj vojsci, da se ponaša u Srbiji kao u neprijateljskoj zemlji. Ogromna vojska, sa 2.000 kola, imala je velikih potreba i njen prolazak, da su odnosi bili i srdačniji, ne bi bio izveden bez sukoba i tereta za stanovništvo. Mađarska vojska je prošla kroz Kruševac, odatle kroz Jankovu Klisuru (koja otad i nosi to ime) i Toplicu na Kosovo. Kad je 17. oktobra Hunjadi izbio na Kosovo zatekao je već tursku vojsku, još veću i bolje opremljenu, pod zapovedništvom samog sultana. Turci su jednim delom zaobišli hrišćane i udarili im s leđa. U najodlučniji čas bitke prešao je vlaški vojvoda Dan sa 8.000 svojih Vlaha iz mađarske u tursku vojsku. Ta izdaja prenela se, posle, u narodnom predanju, na prvu kosovsku bitku između Srba i Turaka. U strahovitoj borbi, koja je trajala tri dana, Mađari su bili potpuno potučeni. Izgubili su 17.000 mrtvih junaka. Među poginulima nalazio se i Hunjadijev sestrić, Janjoš Sekelj, u narodnim pesmama poznat kao Banović Sekula, hrvatsko-dalmatinski ban Franjo Talovac, i mnogi drugi. Pomen o toj pogibiji sačuvale su mnoge narodne pesme, a naročito dalmatinske bugarštice, a u narodu se i do danas održala uzrečica: "Stradao kao Janko na Kosovu".

Razbijena mađarska vojska pršte na razne strane. Neki dospeše u Zetu, a neki čak do Dubrovnika. Glavni deo bežao je preko Srbije. Despot je izdao naredbu, da se prosti begunci propuste, a da se na svaki način uhvati glavni vođa, sam Hunjadi, koga je činio odgovornim za sve štete. Kad je Hunjadi doista bio uhvaćen sproveden je u zatvor, u Smederevo. Danas nije lako utvrditi šta je iskusnog despota moglo opredeliti na taj nepolitički korak. Ma koliko da su bile velike štete koje su Mađari naneli Srbima još su mogle doći veće, ako se stanu svetiti i ako se prometnu u otvorene srpske neprijatelje. Ovakav korak nije odgovarao ni dotadašnjoj politici despotovoj, koji se trudio da se ne zameri ni jednoj ni drugoj strani, ni Turcima ni Mađarima. Ovim postupkom despot se, ipak, nije dodvorio Turcima, jer im nije izdao Janka i jer je nastavio pogađanja s Mađarima; a kod Mađara je, kao i kod mnogih zapadnih država, izazvao oštru osudu. U dalmatinskoj epici ostalo je o tom nekoliko tragova. Jedna bugarštica naziva čak despota "nevjerom" i daje na usta Hunjadijeve žene ovakav prekor na njegov račun:

 

On je meni Ugrin Janka u tamnicu postavio,
Koji ga je u potrebi dosta puta pomilovao,
A on njega pomilova tamnicom od Smedereva.

Ima pouzdanih podataka, da je to već ostareli despot učinio pod tuđom sugestijom. Kao vinovnici pominju se Sorkočević i njegov zemljak Damjan Đorđić. Sam Hunjadi tužio se Republici, "da su ta dvojica podjarivali zle namere između njega i despota, iz čega su proizašle najgore posledice i u samoj bitci kosovskoj i u Hunjadijevu zarobljenju".

Na glas o tom sastaše se odmah, krajem novembra, ugarski staleži u Petrovaradinu, da većaju kako da oslobode Hunjadija. Dvojica njihovih izaslanika, posle dužih pregovora, sklopiše u Smederevu ugovor sa ovim glavnim tačkama: 1) da se zaborave sva stara neprijateljstva, 2) da se Ugarska obaveže pomagati Srbiju protiv neprijatelja, 3) da u buduće mađarska vojska neće prolaziti Srbijom sem po pozivu, odnosno Srbima u pomoć, 4) za učinjene štete Hunjadi će platiti 100.000 dukata, i 5) da se despotu vrate svi njegovi posedi u Ugarskoj sem onih, koje će kao miraz dobiti despotova unuka Jelisaveta, jedinica grofa Urliha Celjskog, koja bi se imala udati za jednog Hunjadijeva sina. Taj budući zet ostao bi kao taoc kod despota sve dok njegov otac ne izvrši primljene obaveze. Posle tog ugovora pušten je Hunjadi na slobodu i na sam Badnji Dan stigao je u Segedin, gde su bili na okupu zabrinuti mađarski velikaši.

Dubrovačkoj Republici, kao mađarskom vazalu, bilo je veoma neprijateno držanje Sorkočevićevo. Ona je, s toga, da umiri Mađare, izdala neredbu kojom zabranjuje svima svojim građanima, da od 1450. god., za tri godine unapred, nijedan od njih ne sme ići u misijama tuđih vladara, niti se pridružiti ma kojoj vojsci izvan despotovine. Ta mera je bila rđavo primljena u Smederevu i despot je, kao odgovor na nju, povisio carine dubrovačkim trgovcima po svojim rudarskim mestima i opozvao mnoge svoje povlastice dubrovačkoj trgovini. Sorkočevića je zadržao i dalje i upotrebljavao ga za poverljive diplomatske misije. Da pokaže koliko je polagao na njega dao je čak u zidine Smedereva urezati njegov grb.

U Mađarskoj se beše, međutim, stvorila dosta jaka opozicija protiv Hunjadija, koja je nalazila da je on glavni krivac za oba teška poraza Mađara, i kod Varne i na Kosovu, i da se njemu ne može dalje poveravati sudbina i čast mađarske vojske. Da bi mogao smiriti nezadovoljstvo u Ugarskoj i povratiti posrnuli ugled trebalo je Hunjadiju da se osigura od turskih napadaja. S toga posla posebno poslanstvo despotu, da ovaj posreduje kod sultana. Despotov plan bio je, da se sklopi mir na malo duži rok, bar na sedam godina; da za to vreme Srbija i Vlaška plaćaju sultanu polovinu danka, a Bosna ceo; i da se dozvoli stanovništvu tih Turcima vazalnih zemalja da održavaju s Mađarima privredne veze. Sem toga despot je želeo, da taj mir obuhvati i Vizantiju. Ako se ne bi htelo primiti da samo Bosna plaća ceo danak, despot je pristajao unapred da u toj tačci popusti, da ceo danak plaćaju sve tri pomenute države. Mađarski sabor odbio je u leto 1449. taj plan, nalazeći da unizuje ugled njihove države. Despot nije ulazio u dalja objašnjavanja, znajući da Turci, posle pobede, neće biti mnogo popustljivi, a vrlo verovatno se bojao, da i ne izazove njihovo podozrenje protiv sebe. Tim se despot ponovo zamerio Mađarima, koji su u svojoj uzbuđenosti posle tako krupnih nedaća bili naročito osetljivi.

U odnosu prema Vizantiji, s kojom je imao i porodičnih i privrednih veza, despot se trudio da bude ne samo ispravan nego i pravi prijatelj. Carigradski bedemi nose na dva mesta jasne pomene o tom, da je despot svojim sredstvima pomagao obnavljanje carigradskog zida, da bi ga osposobio za odbranu. Radio je to upravo u ono vreme, kad je odbijao da sudeluje u mađarskom pohodu, 1447/8. godine. St. Novaković je dao tačno objašnjenje za tu politiku. "Ne mogavši naći konačno spasenje srpske države u savezima preko Dunava, koji su u samom začetku grizle svakojake političke bolesti, sedi se despot bacio na poslednji bedem istočnog hrišćanstva. I on je pomagao da se taj bedem utvrđuje bez sumnje ne što je mislio da se može odbraniti, nego što je video da je tu bio početak i da će tu biti svršetak velike balkanske drame". Na vizantiski presto došao je početkom 1449. god. Konstantin XI Dragaš, sin srpske plemićke i sa jasnim srpskim obeležjem u imenu, ali kao štićenik sultana Murata.

Da bi opravdao svoj poraz Janko je jedan deo krivice prebacivao na despota. On je na nj bio kivan i radi onog zatočenja; i što mu još ni krajem 1449. god. ne beše vratio sina iz taoštva; i radi neuspelih pregovora za mir; i radi primljenih finansiskih obaveza. Želeo je s toga, da ugovor s njim raskine i da dobije razrešenje zbog položene zakletve. Mađarski sabor nalazio je, s njim zajedno, da je smederevski ugovor "iznuđen". Takvo mišljenje kazao je javno i papa Nikola V u svojoj buli od 12. aprila 1450., kojom je oslobodio Hunjadija od zakletve. Čim je na taj način dobio slobodne ruke Hunjadi je osvojio despotova dobra po Ugarskoj, a njegove je činovnike rasterao.

Protiv despota radio je i u mađarskim krugovima i na papskoj kuriji i bosanski kralj Tomaš, u nadi da bi ga mogao potisnuti s područja Bosne. On je otvoreno ustao protiv despotovih planova za mir s Turcima nalazeći da su upereni protiv Bosne. Izradio je kod Mađara, da jedan poseban sud ispita spor između njega i despota, tražeći da mu despot vrati što je bio uzeo. U Doboju, 11. novembra 1449., sklopio je, s tim u vezi, poseban ugovor s mačvanskim banom Janošem od Koroga, kojim se obavezivao na zajedničku defanzivnu borbu protiv Turaka i na odanost Hunjadiju i Mađarima. U Dubrovniku se s toga očekivao rat u Bosni u najskorije vreme. Mislilo se, da će ga početi herceg Stepan bilo neposredno protiv kralja, kao turski pristalica, ili posredno protiv njegovih ljudi u Humu. I Papa Nikola uputio je 26. januara 1450. pismo odanim velikašima, da priskoče u pomoć, ako ih pozove njegov legat u Bosni, biskup Toma. Atmosfera rata već je postojala. U leto 1449. beše otpočeo rat između Mletačke Republike i kralja Alfonza. Herceg Stepan je, kao saveznik napuljski, ušao u borbu, koju bi, verovatno, nekako izbegao, da su mu Mlečani hteli povratiti nešto od ranije prisvojenog zemljišta, što je on od njih tražio.

U martu 1450. pokušali su prijatelji da posreduju između despota i bosanskog kralja. Sam papa je ovlastio ostrogonskog nadbiskupa da deluje u tom pravcu. Ali bez pravog uspeha. Neprijateljstva su trajala i dalje, samo nisu uzimala oštriji oblik.

Papa Nikola V zalagao se inače iskreno za Tomaša. U leto 1450. on je dao oprost grehova svima onima koji budu u njegovoj vojsci "za odbranu i pokoravanje njegovih neprijatelja". A kao ti neprijatelji označeni su ne samo Turci, nego i "manihejci", "jeretici", t.j. pravoslavni i bogumilski podanici i susedi kraljevi. Kraljev pokušaj oštrije akcije protiv vlastitih podanika nije mu doneo željenih rezultata. Ljudi su se mahom razbegli u susedne zemlje, a najviše u Hum, pod Hercegovo okrilje.

Za to vreme Balkan je stradao. Turska vojska koju je vodio sam sultan, beše pritisla Albaniju i dovela Skender-bega u vrlo težak položaj. Ali se on, pomagan od Mlečana, Dubrovčana i drugih hrišćana s mora i primorja, ovog puta održao, iako s mnogo žrtava. Njegova hrabrost napravila ga je veoma čuvenim u celom hrišćanskom svetu; malo je junaka imalo njegov glas. Ovo tursko ratovanje uticalo je, pa je u leto te iste, 1450., godine došlo do mira između kralja Alfonza i Mletaka. Prvi je ugovorom o miru obuhvatio i Hercega kao svog saveznika, dok je Tomaš, kao neka vrsta posrednog saučesnika, potvrdio mir obema stranama. Uzalud su ostala i Alfonzova i Stepanova nastojanja, da Mlečani povrate Hercegovini Omiš. Naskoro posle sklopljenog mira, pod pritiskom javnog mišljenja, kralj Alfonz je radio na tom, da se stvori nov hrišćanski savez, u koji bi, pored njega, ušli i Mlečani. U taj savez on je krajem 1450. pozvao i Hercega.

Ali je Herceg ubrzo ušao u druge avanture. Njegovi odnosi s Dubrovnikom postajahu iz dana u dan gori. Pogranične razmirice razviše se u prave sukobe. Stepan je, uz to, vodio jednu ekonomsku politiku, koja je htela što veću emancipaciju Hercegovine od dubrovačkog tržišta. Otvorio je čak 1449. god. u Novom i prvu našu fabriku čohe. Dubrovčani su se, povodom raznih Hercegovih mera, potužili i mađarskom kralju, pa su uputili i posebnog poslanika na mađarski sabor. Želeli su, da kralj Tomaš dobije poseban mandat za rešavanje tog pitanja i da Mađari upute u Bosnu i jednog posebnog izaslanika, koji bi pokazao interes za ovo pitanje. Radili su protiv Hercega i kod pape, tražeći pomoć i duhovnu potporu. Mađarski sabor, sa Jankom Hunjadijem, prihvatio je dubrovačke molbe. Herceg je, obavešten o tom, tražio oslonca kod Porte i molio od sultana dozvolu, da može, prema potrebi, napasti Dubrovnik.

Za ovo vreme beše umro sultan Murat II (4. februara 1451.), a na presto je došao njegov sin daroviti, borbeni i veoma preduzimljivi Muhamed ili Mehmed II, koji će iz osnova izmeniti kartu Balkana. U Dubrovnik stiže vest, da je novi sultan dao slobodno ruke Hercegu, pošto Republika priznaje vrhovnu vlast njemu neprijateljskog mađarskog dvora. Uplašeni Dubrovčani obratiše se hitno starom despotu, da se ovaj zauzme za njih i na Porti i kod Stepana. Mađarski poslanik, koji je bio došao Stepanu, nije postigao mnogo, isto kao ni poslanstvo kralja Tomaša. Dubrovčani su se, u nevolji, obratili ponovo i mađarskom i bosanskom dvoru i dalmatinskom banu Petru Talovcu tražeći stvarnu vojničku pomoć ili što neposrednije posredovanje. Pozivali su Hunjadija, da on lično dođe u Bosnu. Tom prilikom mogao bi osvojiti grad Hodidjed, koji su Turci držali, i preseći učvršćivanje Turaka i turskog uticaja u toj oblasti.

Kralj Tomaš nije se za njih mogao energičnije založiti. Njemu je taj spor između Hercega i Dubrovnika izgledao čisto lokalan. Mesto na jug, on je svu svoju pažnju obratio na istok, stalno sa neprijateljskim stavom prema despotu. Krajem aprila 1451. tražili su njegovi poslanici u Mlecima, da Republika ostane neutralna u ratu, koji će Bosna doskora imati sa despotovinom. Mlečani su im obećali ne samo to, nego još i svoje posredovanje kod sultana, da se Turci za to vreme ne bi obrnuli protiv Tomaša. To obećanje nije bilo od nekog značaja, pošto ni sami Mlečani nisu stali Bog zna kako na Porti. To se, u ostalom, videlo vrlo brzo, kad su turske čete upale u Bosnu iznenada i nanele tamo mnogo štete. Dubrovčanima nije mogao pomoći ni ban Petar, koji je imao pune ruke posla u Hrvatskoj i koji je uz to bio u zavadi i sa Hunjadijem i sa kraljem Tomašem. On je, šta više, sam molio Dubrovčane, da posreduju za nj kod moćnog mađarskog namesnika, a sa Tomašem se sam nosio ne bez uspeha. Mletačka Republika, kojoj su se obraćali za pomoć i Herceg i Dubrovnik, ostala je neutralna, ali je štetila Dubrovčanima u toliko, što nije davala njihovoj floti slobodan razmah u Boki Kotorskoj i sprečavala, da se Herceg s vodene strane snabdeva hranom i oružjem.

Formalni rat između Hercega i Dubrovnika počeo je tek krajem juna 1451, iako su sukobi bili učestali od jeseni prošle godine. Vojnički Dubrovčani nisu bili dorasli Stepanu, a znali su dobro i to, da će oni, ma kako se rat vodio, pretrpeti veći deo štete. Za sam svoj dobro utvrđeni grad oni se nisu bojali, ali su strahovali za celo područje van gradskih zidina i za svoju trgovinu i njene veze. S toga su preklinjali Hunjadija, da lično dođe u Bosnu; "to je put našeg spasenja", govorili su skoro s očajanjem. Hunjadi je pomišljao na to i čak obećavao. Ako on ne bi mogao doći Dubrovčani su molili da bar pošalje svoju vojsku, kojoj bi se, s bosanskim četama, stavio na čelo kralj Tomaš. Ali da bi se to postiglo trebalo je da dođe do izmirenja sa despotom.

Za novog sultana Mehmeda II verovalo se, da ima izvesnih obzira prema despotu zbog despotove ćerke, umne sultanije Mare, koja je vaspitavala Mehmeda i koju je on veoma cenio. Zbog sukoba sa Mađarima despot se i sam bio znatno približio Turcima, mada između njih nikad nije bilo pravog uzajamnog poverenja. Sam je Hunjadi vezao svoj dolazak u Bosnu za izmirenje s despotom; i sam Tomaš video je, da bez tog ne sme da se upusti ni u kakvu težu obavezu. I on je molio Dubrovčane da posreduju za mir. Ovi su to odmah prihvatili i počeli rad.

Dubrovačka vojska pretrpela je 1. jula kod Tombe potpun slom. Republika je odmah potom ponudila Hercegu mir, ali je njegovo traženje, da mu se povrati Konavlje, onemogućilo neposredni sporazum. Otišlo se na arbitražu pred Portu. Za to vreme Dubrovčanima je pošlo za rukom da izmire despota i kralja Tomaša. Cena izmirenja bio je povratak Srebrenice, koja je došla u despotove ruke krajem jula. Došlo je potom i do sporazuma između despota i Mađara. To je učinilo, da su Dubrovčani digli glavu i počeli tražiti od prijatelja, da ih ne samo zaštite, nego i da im obezbede dobijanje Hercegove župe Dračevice i grada Novog. Otpornost Dubrovčana pojačao je i razdor u Hercegovoj porodici. Herceg Stepan bio je sve više nego čovek čvrsta karaktera i moralne ispravnosti. U ovo vreme ljuto je uvredio svoje najbliže. U Hercegovinu, sa nekim trgovcima iz Firence, beše došla i jedna lepa dama, neka dona Jelisaveta, koju Herceg zavoli i uvede u svoj dom. Sva je porodica skoro ustala protiv te veze, i majka, i žena Hercegova, i njegov najstariji sin, knez Vladislav. U Drinaljevu, 15. avgusta 1451., potpisao je Vladislav savez sa Dubrovčanima protiv svog oca i odmah otpočeo borbu. Ovaj porodični skandal pročuo se po mnogim stranama ondašnje južne Evrope, pa je rano postao predmet narodne poezije i narodnog pričanja. Ohrabreni ovim savezom i izmirenjima između despota i kralja Tomaša Dubrovčani nisu više navaljivali sa onakom upornošću, da Hunjadi dođe u Bosnu. Kad je ovaj, po njihovoj ranijoj želji, izjavio da bi došao tamo sa 20.000 vojnika, ali da pre toga želeo znati koliko će Dubrovčani doprineti finansiski za tu ekspediciju, oni su čak odgovorili kako to traženje nije ispravno, pošto je Dubrovnik deo mađarskog kraljevstva, pa je mađarska dužnost da ga sami brane. Mesto da daju novac za tu vojsku oni su došli na drugu misao. Despot, kralj Tomaš i Dubrovnik imaju ponuditi sultanu 150.000 dukata za Hercegovinu, pa da tako, lakše i brže, reše celo pitanje. Despotu se nudila Hercegova oblast do Drine, Dubrovnik bi dobio Dračevicu, Trebinje s Površi i Lugom i župe Vrm i Vrsinje, a kralj ostatak Hercegovine. Republika je pristajala da plaća Porti i onaj harač, koji joj je davao Stepan. Protiv Hercega oni su pridobili i humskog vojvodu Ivaniša Vlatkovića. Posle dužih pregovora sklopljen je 18. decembra 1451. u Bobovcu savez između kralja Tomaša i Dubrovčana. Kralj je obećao da će odmah napasti na Hercega, a Dubrovčani su mu za izdržavanje vojske dali 6.000 dukata. On je njima priznao, i teoretski ustupio, Vrsinje i Dračevicu, suzivši znatno njihove ranije teritorijalne zahteve.

Ali za to vreme stiglo je i tursko posredovanje. Poseban izaslanik, Amurat, "rob cara turskog", došao je u januaru 1452. u Dubrovnik s tri Hercegova čoveka, da na licu mesta izvidi i reši spor. Formalno se dospelo do nekog sporazuma, ali čim se Turčin udaljio došlo je do novih neprijateljstava. Incijativu su dali Dubrovčani, koji su želeli da iskoriste s više dobiti stvorene saveze. Pomagan od njih i vojvode Ivaniša Vlatkovića knez Vladislav je bio pritesnio oca u velikoj meri. Oteo mu je i glavni grad Blagaj i nekoliko drugih utvrđenih mesta. U proleće Vladislavu je stigao u pomoć od strane kralja Tomaša i vojvoda Petar Vojsalić. Činilo se u jedan mah, da je Hercega sasvim ostavila sreća i da je njegov slom postao neizbežan. U času teške depresije on se odlučio na neobičan korak. Obratio se Mlečićima i ponudio im, da oni posednu Neretvansku Krajinu. Stari neprijatelji Dubrovnika, a sad ljubomorni zbog njihovih trgovačkih veza i uspeha, Mlečani su prihvatili taj poziv. Uzalud su bili svi protesti i kralja Tomaša i kneza Vladislava. Dubrovčani su, ogorčeni, pozivali Tomaša da to mletačko uplitanje spreči silom. To je, govorili su oni, prva tačka sa koje stari majstori misle da prodiru dalje u Bosnu. Tako su nekad, uzevši samo po jednu tačku, osvojili Dalmaciju, Zetu i Lombardiju. Prognati ih treba čim pre, dok se još nisu učvrstili. Kralj je doista posredovao. Sam je lično došao u Goricu i uputio vojsku prema Krajini. Njegovi ljudi proterali su mletačku posadu iz Drijeva i skinuli im zastavu. Posle toga kralj se povukao u Bosnu ne preduzimajući ništa više, na veliko iznenađenje Dubrovčana. Čak i kad se ponovo vratio u Hum ostao je pasivan. Imao je i razloga. Odnosi u zemlji i u susedstvu bili su tako zapleteni i pomućeni, da je svakog časa moglo doći do nekih nepredviđenih opasnosti. Turci nisu mirovali, i Tomaš je stalno od njih zazirao. Na Stepanovoj strani, kao njegovi protivnici, javiše se ban Petar Talovac i čak Urlih Celjski. Diplomatska veština Hercegova nije bila mala, i ko zna, mislio je kralj, koga on sve može krenuti protiv njega. I s toga je nalazio kao najmudrije ne izlagati se suviše i očuvati slobodne ruke.

Sultan Mehmed II, veoma obrazovan i uman vladar, sa znanjem nekoliko jezika, među kojima i srpskog, koji je naučio po svoj prilici od sultanije Mare, bio je čovek veoma smeo i širokih poteza. Učenost mu nije sputavala volju; činila ga je samo prilično skeptičnim i nimalo religioznim. Nije trpeo dvolične odnose, niti se lako zadovoljavao kompromisima. Njegova je misao bila da stvori snažno, centralističko Osmansko Carstvo pod turskim vođstvom i s turskim obeležjem i da učini kraj kolebanju malih i nedovoljno lojalnih balkanskih gospodara. Od tih svih vladara on je, iz početka, imao najviše obzira prema despotu Đurđu. Kao posrednik je služila sultanija Mara, despotova kći, vaspitačica Mehmedova, koja mu je otvorila evropski svet. Obnovio je odmah ugovor sa despotom i posredno, preko Mare, dao je Srbima na upravu Toplicu i Dubočicu. Obnovio je na početku svoje vlade ugovore i sa ostalim susedima, želeći da se ponajpre potpuno snađe u poslovima i učvrsti ličnu vlast.

Sultanova pažnja prema despotu i Mari nije ostala nezapažena. Dubrovčani su čestitali Đurđu, a bosanski kralj se reši da se s njim nagodi. Posle izvesnog otezanja i nagađanja i jedne turske demonstracije on je ipak, u julu 1454., vratio despotu Srebrenicu, iako teška srca. Na sporazum su se odlučili čak i Mađari. U Smederevu 7. avgusta sklopljen je ugovor o izmirenju između despota i Hunjadija. Da bi to izmirenje postalo što trajnije izvršena je tom prilikom veridba između Matije, mlađeg Hunjadijeva sina, i desetogodišnje despotove unuke Jelisavete Celjske. U to vreme despot je bio i jedan između ponajmoćnijih magnata Ugarske. Imao je kao svoje gradove Munkač, Satmar, Debrecin, Bečermen, Kulpin, Mitrovicu, Slankamen, Zemun, Bečej, Bečkerek, Krašov i Vilagoš. Despotovim posredovanjem sklopljen je najposle i mir između Turaka i Mađara sa trajanjem od tri godine (objavljen 7. februara 1452.). Po tom ugovoru i despot i bosanski kralj bili su obavezni da plaćaju Turcima danak; ali, u isto vreme, obojica su ostala u državnopravnoj zavisnosti od mađarskog kralja.

Jedino nije moglo da dođe do smirivanja između Srba i Mlečana u Zeti. Despotova vojska nastavljala je ratovanje pod vođom Altomanom, pomagana od izvesnih zetskih plemena i u taj mah i od Paštrovića. Ovi su hteli da se osvete Kotoranima, na čiji su zahtev mletačke vlasti dale pokrčiti njihove vinograde. Ali u leto 1451. pođe Mlečanima za rukom, da mitom i obećanjima pridobiju ponovo Stevana Crnojevića. On bi imenovan za mletačkog kapetana u Gornjoj Zeti uz platu od 600 dukata. Misli se, da je to učinio ne samo zbog nagrade, nego i s toga, da bi pomoću Mlečana izbavio iz taoštva kod Hercega svog sina Ivana. Prišavši Mlečanima Stevan je došao u sukob ne samo s despotom, nego i sa ostalom svojom braćom. Ali ga to nije zbunjivalo. Naprotiv. Energičan i okretan on je, s mletačkom pomoću, uspeo da savlada ne samo Paštroviće, Lješeviće, Ljuštičane, Grbljane i Bogdašiće, nego je u leto 1452. god. potpuno razbio i vojvodu Altomana i domalo i drugu despotovu vojsku koju je vodio Toma Kantakuzen. Uporan, despot je nastavio borbu i posle toga i u jesen 1453. znatno je popravio svoj položaj tamo. Njegovi ljudi oteli su glavni grad Crnojevića, tvrdi Žabljak, i učvrstili su se u njemu. Zapalili su i čitava sela Crnojevića (570 kuća) i naterali Stevana da zavapi za pomoć kod svojih prekomorskih prijatelja.

Saradnja hercega Stepana sa Mlečanima pomutila je ranije dobre odnose između njega i despota i s toga Đurađ radi dosta otvoreno protiv njega u sporu s porodicom i Dubrovnikom. Možda je stari despot osuđivao uopšte Hercegovo držanje u kući i ceo njegov moralni stav. Protiv Hercega je bio i Janko Hunjadi i pokušavao je da odvrati od saradnje s njim i Celjskog i Talovca. Ali to sve nije slomilo Hercega. Izvanredno vešt on je znao da se ne samo izvuče iz svih zapleta, nego i da iziđe kao neka vrsta pobednika. Kralj Alfonz je čak našao da ističe "lepotu duha i tela" njegova i da se zalaže za nj na dve-tri strane. Međutim, glavni pomagač Stevanov bili su i ostali Turci. Oni su mu i tokom 1452. god. sa 2.000 ljudi došli u pomoć. Kako se ratovanje oteglo dugo, a nije donelo ni iz bliza onakve rezultate kakve je on očekivao; i kako se na sve strane osećao zamor i briga, da se u spor ne uvuku i neželjeni elementi, to je posle pune dve godine ratovanja izbila prirodno opšta želja za mirom i knez Vladislav se počeo sve više kolebati. Dubrovnik i ženski članovi porodice bili su za nastavak borbe, ali sa sve manje pristalica. Pregovori o miru su otpočeli, kad se saznalo da je i bosanski kralj uputio svoje poslanike u Mletke i načelno pristao da razgovara o ustupanju Neretvanske Krajine uz neku otštetu. Posle dosta spletkarenja i otezanja sklopljen je, najzad, 19. jula 1453. mir na planini Pišču u Pivi između oca i sina. Dubrovnik njim nije dobio apsolutno ništa, a i knez Vladislav mogao je biti zadovoljan što je dobio obećanje, da će Herceg, još za života, podeliti svoje područje i prihode na dva dela, na sinove Vladislava i Vlatka. Mir sa Dubrovnikom potpisao je Herceg, međutim, tek 10. aprila 1454.

<<   Sadržaj   >>