Mađarska prevlast u Bosni i Srbiji
Odlazak kralja Ladislava, koji nije bio daleko od toga da izgleda kao beg, i približavanje srpskog despota kralju Sigismundu delovali su i na kralja Ostoju. Ako se dotle pomalo i kolebao, sad se odlučno rešio da menja svoju politiku. Preko mačvanskog bana Ivana Marota (Morovića) napravio je povoljne ponude Sigismundu, obećavajući mu, među ostalim, da će ga priznati za svog vrhovnog gospodara. Kad su čuli za to Dubrovčani, upotrebili su sve što su mogli da taj sporazum pokvare. S planom su u Bosni radili protiv njega; optuživali su ga na mađarskom dvoru; a kod Hrvoja su hteli da izazovu osvetu i surevnjivost. Nudili su mu čak, da ga pomažu ako bi hteo lično uzeti kraljevsku krunu. A ako on to ne ushtedne postavljali su kao kandidata drugog člana bosanske kraljevske kuće, Pavla Radišića-Klešića, koji se bio odmetnuo od kralja i u to vreme nalazio i u njihovom gradu. Na Sigismundovom dvoru, sem što su o Ostoji imali govoriti samo najgore, oni su čak trebali davati i savete. Ako Sigismund hoće da "potpuno zagospodari u Bosni" on treba da se sporazume, u prvom redu, s Hrvojem, da posle međusobno zavadi bosansku vlastelu, i da kraljevstvo razdeli onima, kojima on ushtedne.
Ali dok su Dubrovčani došli do Budima stvar je već bila svršena. Sigismund se izmirio sa Ostojom. U pogledu Republike bilo je ugovoreno, da se vaspostavi stanje kakvo je bilo za vlade kralja Tvrtka; što znači, da je ona gubila nedavno dobijeno primorje od Kurila do Stona. Dubrovčani su, prirodno, upotrebili sve da to povrate i da objasne Mađarima koliko je Ostoja bio nepouzdan i radio protiv njih. Ostoja je, međutim, ponudio sporazum i Dubrovčanima i svom odmetniku Pavlu Radišiću. Ali je Republika oklevala i samo pooštravala mere na granici. Ona se, dobro obaveštena, nadala metežima u Bosni, koji će izmeniti stanje. Sama je nastavila pregovore sa Hrvojem, jer je znala da ovaj neće lako dozvoliti da njegov štićenik na prestolu vodi politiku protiv njegove. I, doista, iz jednog dubrovačkog pisma od 11. decembra 1403. mi doznajemo o "velikoj protivnosti", koja je nastala među Bosancima, "i kako jedan ide protiv drugog". Hrvoje je bio glavni vođa opozicije. S njim je išao i Sandalj. Hrvoje je 15. januara 1404. sklopio i formalni savez s Dubrovnikom "suprotiva kralju Ostoji, na njegovu pogibao i rasutije i prognanije vana Kralevstva". U opasnosti pred tako opasnom koalicijom Ostoja se rešio na novu politiku. Već u martu izmirio se sa Hrvojem i obećao mu da će preći na stranu Ladislavljevu. Ali to obećanje nije izvršio. On je mislio da vešto balansira između jedne i druge strane i da se stvarno ne opredeljuje ni za koga. Takvom politikom nije zadovoljio nikog; naprotiv, ogorčio je i jedne i druge. Rastić priča, da su Dubrovčani, koji su radili protiv njega neumorno, uspeli da uvuku Hrvoja u rat protiv kralja i da njihova i Hrvojeva vojska prodre sve do Rame, gde im je flota popalila Drijevo i okolna mesta. U drugoj polovini maja 1404. kralj Ostoja je bio srušen.
Posle svog pada Ostoja je otišao u Ugarsku prikazujući se kao žrtva odanosti prema Sigismundu. Ovaj mu je verovao, jer je, prema njegovim obećanjima, još 16. aprila pisao burgundskom vojvodi Filipu, kako će se i Ostoja pridružiti mađarskoj vojsci protiv Ladislava i Hrvoja. U Bosni Ostoju behu napustili svi. Samo su Đuro i Vukić Radivojevići održali Bobovac, čuvajući tu kraljevsku krunu i kraljevsku porodicu. Dubrovčani su odmah uputili svoje poslanike na budimski dvor, da suzbijaju Ostojina saopštenja i da objašnjavaju svoj postupak.
Za vreme ovih meteža Dubrovčani behu poseli tri otoka Brač, Hvar i Korčulu, braneći se tim, da ih je Ostoja tražio za sebe u kralja Sigismunda. Na drugoj strani vojvoda Sandalj beše savladao i zarobio starog neprijatelja svoje porodice, vojvodu Radiča Sankovića. Balša III uzalud je pokušavao da ovom prilikom dobije Kotor.
Posle pada Ostojina za nekoliko se dana nije znalo ko će postati kralj u Bosni. Pominjalo se više kandidata: Hrvoje, Pavle Radišić, bivši kralj Tvrtko II. Pobedio je ovaj treći, za koga nemamo nikakvih podataka šta je radio poslednjih godina i da li je učestvovao u ovim borbama. Videvši primer svog prethodnika Tvrtko II, još više nego Ostoja ranije, morao je da popušta ćudima vlastele. Glavna ličnost je Hrvoje; svi glavni poslovi svršavaju se s njim i preko njega. Pored njega počinje sve više da se ističe vojvoda Sandalj, za koga Dubrovčani kažu, da je imao "dubok um". Hrvoje i Sandalj bili su povezani porodično i sasvim je prirodno, da su ujedinjeni mogli naturati svoju volju celoj Bosni.
Kralj Sigismund nije mogao ostati pasivan. Već je u maju spremao se on da krene u Bosnu. Po njegovoj naredbi pošao je kasnije, ne znamo tačno kad, ali još toga leta, ban I. Morović sa šest barjaka i dosta vojske na Bosnu. Osvojio je Bobovac i vaspostavio je ponovo u njemu Ostojinu vlast. Sigismund je bio veoma ljut na Bosance i u darovnoj povelji Moroviću nazivao ih je perfidnim. Bosansku nevolju pokušao je, u isto vreme, da iskoristi Balša III i da im uzme Kotor, no nije uspeo. Ne želeći da dođu pod njegovu vlast Kotorani su se bili obratili Mlecima, da ih oni prime pod svoje okrilje, ali su Mlečani, bojeći se zapleta s Bosancima, otklonili tu ponudu.
Mađari nisu bili nimalo zadovoljni ni novim stanjem u Bosni, jer su dobro videli da većina bosanskog stanovništva nije prema njima dobro raspoložena. Vraćanje Ostojino nije skoro ništa promenilo odnos snaga. Hrvoje je još uvek vodio glavnu reč i važio kao protivnik Sigismundov. S toga su u Budimu nameravali, da novom, i vrlo energičnom, akcijom stvore u Bosni čistu situaciju i onakav poredak kakav bi oni želeli. Kad se u jesen 1405. pojavio kralj Sigismund u unskoj dolini nastao je velik strah u celoj zemlji. Ovog puta kralj je uzeo jurišem grad Bihać, pa se potom povukao, da se domalo venča u Krapini sa Varvarom, ćerkom grofa Hermana Celjskog. Ali je zato I. Morović poharao celu Usoru, zauzeo Srebrenik i u nj postavio mađarsku posadu. Bosanci su se u Krajini branili vrlo hrabro i posle Sigismundova povlačenja pošlo im je za rukom da naskoro povrate Bihać. To je, razume se, samo učvrstilo ono uverenje u Budimu, da se odnos s Bosnom ne može srediti samo paliativnim merama i privremenim ekspedicijama. U toliko više, što je Hrvoje, u svojoj aktivnosti, bio dosledan i istrajan, kralj Ladislav pokazivao je dosta dobre volje da njegovu vernost i vidno nagradi, makar i sa povlasticama, koje su u poslednje vreme ostajale češće na hartiji nego mogle biti ostvarene. Pošto je Hrvoje sam podigao grad Prozor Ladislav mu ga je 1406. formalno "poklonio" zajedno sa vrljičkom oblašću, a u isto vreme mu je poklonio i grad Zrinj nevernog Pavla Šubića, Sigismundova pristalice. Sandalju su isto tako bili "darovani" gradovi Drežnik, Slunj i Cetin, koji su pripadali porodici Frankopana. Samoj kraljevini Bosni Ladislav je, na želju jedne deputacije, koja je bila došla u ime kralja i plemstva, 26. avgusta 1406. odobrio one bliže neodređene, ali u mašti i tradiciji velike granice, koje je imala u vremena već polumitskog Kulina bana. Kralj Ostoja je živeo za to vreme povučeno, bez veće vlasti, kao "bivši kralj", kako ga naziva zbor bosanske gospode. Bilo je vrlo veliko iznenađenje, kad se u septembru te godine obratio Dubrovniku, svom krvnom dušmaninu, gradu koji je najviše doprineo njegovom padu. Hteo je da se izmiri s njim, vrlo verovatno zbog toga, što je bio nezadovoljan svojim položajem i tražio izlaza. Dubrovnik mu je odgovorio ljubazno, naglašujući da je stara zavada predata zaboravu. Učinili su to ponajviše s toga što su znali da Mađari ističu Ostoju zato jer nisu trpeli Tvrtka. Odobrili su mu i da može doći u njihov grad slobodno kad mu god bude po volji. Te veze izazvale su proteste bosanskih velikaša; za Sandaljev, na primer, znamo pouzdano. U novembru te godine tražili su Hrvoje i Sandalj sami, da Republika stavi na raspoloženje Ostoji jedan svoj brigantin, jer želi da napusti Bosnu. Zašto? Tačnog odgovora, na žalost, ne možemo dati, ali se to, donekle, može tumačiti opštim stanjem u zemlji.
Mađari nisu dali da se Bosna uspokoji. I to, nema sumnje, s planom. Iako se kralj Sigismund 1406. god. nalazio u ratu sa Austrijom, on, ipak, nije hteo ostaviti ni Bosnu na miru, da se u njoj ne bi ustalilo novo stanje. Kako sam, zbog tog rata nije mogao krenuti na vojnu on je uputio u Bosnu čuvenog avanturistu Pipa Spana ili Filipa de Skolaris, oprobanog ratnika za koga se pretpostavlja da ga je zapamtila i naša narodna epska poezija u licu Filipa Mađarina. On je sa mađarskom vojskom prodro u Bosnu, pustošeći, sve do Bobovca i tu zaseo. Možda je Ostoju uvredila kakva njegova bezobzirnost ili uopšte tako neprijateljsko posredovanje Mađara. Međutim, on je ipak ostao. Ako popusti Bosnu on gubi sve, naročito ako je napusti razišavši se s Mađarima; a ako, gutajući, ipak ostane s njima bilo je nade da potisne i zameni Tvrtka. Da je ponovo pokušavao dvostruku igru vidi se potom, što je ponovo ušao u veze s Hrvojem. Ovom se i izvinjavao da nije došao u Dubrovnik s toga, što nije imao poverenja u Dubrovčane.
Mađari su nastavili ratovanje i sledećih godina, iako su Turci u leto 1407. pokušali da između njih posreduju za mir. U avgustu krenule su dve mađarske vojske na Bosnu starim historiskim putevima, dolinom Vrbasa i dolinom Bosne. Prva nije imala uspeha, dok je druga došla do Bobovca, u kom ih je dočekao Pipo Spano. Ratovanje je potom naglo prekinuto zbog kraljeve bolesti, ali s tim da se naskoro nastavi. Novi papa Grgur XII, koji se nije hteo mešati u spor između Sigismunda i Ladislava, dao je u jesen 1407. mađarskom kralju svoj blagoslov za vođenje rata protiv svih nevernika i otpadnika u njegovom susedstvu. Već u aprilu 1408. sišao je Sigismund do Đakova da lično pregleda sve pripreme za veliku ofanzivu, a u maju je prešao Savu i u Doboru udario tabor. Glavna borba počela je tek u septembru, kad je pribrao veliku vojsku od 60.000 ljudi, u kojoj se, uz Mađare, nalazilo i dosta Poljaka. Pred tolikom silom Bosna je, najzad, morala pokleknuti. I to bez duga otpora. Sigismund je mnoge velikaše zarobio, a mnoge pobio, ne štedeći ni staro ni mlado, ni muško ni žensko. Porušio je i mnogo kula i gradova. Da ih je naterao sve na pokornost razume se samo po sebi. Dubrovačka čestitanja upućena su kralju 24. oktobra; znači da je sve bilo svršeno za mesec dana. Međutim, glavne bosanske vojvode, i to one po Mađare najopasnije, Hrvoje, Sandalj i knez Pavle ostadoše nepovređene, ne znamo da li slučajem ili svojom veštinom. Ne znamo da li su oni svi i učestvovali u nekoj odlučnoj borbi, ili su se držali svojih teško pristupačnih planina, gde ih Mađari nisu mogli lako slediti. Isto tako održao se i kralj Tvrtko.
Ovog puta kralj Sigismund hteo je da pobedu iskoristi do kraja, pa je u Bosni ostavio jedan deo vojske kao jemstvo, da će se novo njim stvoreno stanje i održati. Sigismundova pobeda bila je neosporna. Ona je s toga morala delovati, i to na sve, pa među njima i na one koji nisu bili neposredno pogođeni. Već krajem 1408. god. Hrvoje se pokorio Sigismundu, a s njim verovatno i ostala vlastela. Znajući im vrednost Sigismund ih je lepo primio i potvrdio im sve stare posede i titule sem onih, koje su bile date na štetu njegovih pristalica Šubića i Frankopana. Na uspomenu ove pobede kralj ustanovi odličje "Zmajeva reda" i među ostalima odlikova njim i despota Stevana i Hrvoja. Kad su stigli na kraljev dvor u Budim on je Hrvoja uzeo čak za krštenog kuma svoje kćeri.
Ali vrlo brzo u zemlji nasta teška reakcija, koja nije imala samo karakter ličnih obračunavanja, nego i načelan. Ostoja se bio digao da skrši Tvrtka, već i inače teško pogođena ovim porazom. Posle mađarske pobede on se osećao kao gospodar situacije. Tvrtko se sad nije ni video ni čuo, isto kao ni Ostoja posle 1404. god. Ne znamo čak ni gde se sve nalazio. Za vernu službu Ostoja je nagradio braću Radivojeviće, Đuru i Vukića, davši im Omiš sa Primorjem sve do Žrnovnice, oblast Luku na Neretvi, i ceo kraj na desnoj strani Neretve od Radobolje i Blata do Imotskog. Tim poklonima osetio se pogođen Hrvoje, koji je to smatrao kao svoju sferu i domenu, pa je odmah počeo borbu protiv njih. Uz Ostoju je pristao Sandalj i knez Pavle, koji se behu odvojili od Hrvoja. U svojoj politici oni su računali i na pomoć Turaka; naročito se u tom pravcu počeo opredeljivati Sandalj, koji je želeo da suviše jakom pritisku Sigismudovom da izvesnu protutežu.
Isto tako odlučnu pobedu behu izvojevale i Sigismundove pristalice u Primorju. Kad je video neuspeh svoje stranke kralj Ladislav se odluči da digne ruke od dalje aktivnosti na ovoj strani i da svoja "prava" ustupi, odnosno proda, drugima. Samo je, da bi isterao veću cenu, počeo življu akciju sa svojom flotom. Posle dužih pregovora on je 9. jula 1409. prodao Mlecima za 100.000 dukata svoje posede u Dalmaciji i svoja prava na tu zemlju. Napustio je tako sve prijatelje i saradnike, koji su se zbog njega izlagali teškim krizama, i sa potpunim neuspehom likvidirao je svoju balkansku politiku, koja je znatno iscrpla snagu naših ljudi i država u borbi od četvrt veka i mnogo doprinosila slabljenju njihove otporne snage prema Turcima.
Za to vreme nije ni Srbija bila pošteđena od potresa, samo što oni nisu poticali od spoljašnjih neprijatelja nego zbog unutrašnjeg razdora. Kneginja Milica, u kaluđerstvu prozvata Evgenija i posle u velikoj skimi Jevrosima, umrla je 11. novembra 1405. i sahranjena je u njenoj ukusnoj zadužbini Ljubostinji, koju je zidao popularni neimar Rade Borović. Kao dobra majka ona je znala da utišava sukobe koji su izbijali između njenih sinova, Stevana i Vuka, i da mlađega Vuka odvraća od naglih koraka i zlih nauma. Posle njene smrti osetilo se brzo da se izgubio njen autoritet i blagotvorni pomirljivi duh. Vuk se ponovo razišao s bratom, tražeći za sebe polovinu države. Pomagali su ga sestra Mara Brankovićka i sin joj Đurađ kojima Stevan beše oduzeo nešto zemlje oko Sitnice, a prihvatili su ga odmah Turci, koji su hteli da oslabe Stevana i suzbiju njegovu mađarofilsku politiku. Vuk je lično otišao kod Bajazitova naslednika Sulejmana i sa turskom vojskom krenuo na brata. Tursku vojsku vodio je najiskusniji turski vojskovođa toga vremena, stari Evrenos-beg, pobeditelj Srba na Marici.
U jednoj svojoj povelji iz 1406. god. beše se Stevan, s izvesnim ponosom, pohvalio, kako ga Bog "prevede od pokornosti na slobodu i od manjeg prestola na viši". Oslobođen izvesno vreme od pritiska Turaka, obogaćen dobitkom Mačve, Beograda i oblasti južno od Kopaonika, sa lepim prihodima iz bogatih rudnika, on je bio upravo počeo da sređuje Srbiju i da joj zalečuje rane. Posle sloma Ugarske on je bio nada i utočište boljeg dela Bugarske i ostale slovenske kaluđerske inteligencije; na njegov dvor su dobegavali obeskućeni bugarski prinčevi. On je sam, ljubitelj knjige i prosvećenosti, "novi Ptolemej", kako su ga zvali neki obrazovani savremenici, bio čovek s književnim smislom. Njegovo Slovo ljubavi ide u vrlo dobre spise naše stare književnosti. Manastir Manasija, lepa njegova zadužbina, očuvana sve do danas, nekad pravi grad sa jakim bedemima i odbranbenim kulama, zidana 1407-1418. god., postala je središte takozvane resavske škole, koja je, u tradiciji pokreta bugarskog patriarha Jevtimija, tražila reviziju starih prevoda bogoslužbenih i drugih spisa, izvodila reformu pravopisa, i poticala novu književnu aktivnost. U njegovoj zemlji, tada, napisana je prva slovenska gramatika, pretenciozna, složena, nedovoljno orginalna, ali podesna kao početak za dalji rad. Iz Srbije taj se pokret preneo u Rumuniju i posle u Rusiju. U Rumuniju i Rusiju prodiru i naši književni spisi i vrše tamo osetan uticaj. Rumunska crkvena arhitektura pokazuje više nego jedan ili dva uticaja srpske moravske škole; čitavi njihovi manastiri, kao Kozja na primer, proste su kopije naših. Naš monah Nikodin Grčić postaje krupna ličnost i rumunske kulturne historije, skoro ne manje nego naše.
Taj lepi i korisni polet imao je da omete ovaj bratski napadaj pod turskim zastavama. Konstantin Filozof s bolom priča o pustošenju zemlje i pometenosti među stanovništvom. Stevan je ostao osamljen i nije mogao zaustaviti Turke, koji su prodrli do blizu Beograda. Mir je sklopljen 1409. god. samo tako, što je Stevan odelio Vuku južnu polovinu Srbije sa Kruševcem, a sebi zadržao severnu. Bogate prihode Novog Brda delili su po pola. Vuk je, zajedno s Brankovićima, priznao tursku vrhovnu vlast, a Stevan je ostao i dalje na svojoj liniji držeći se uz Mađare.
Srećom, ova podvojenost nije dugo trajala. Sultan Sulejman beše pravi saroš, strasno odat piću i u izvesnim časovima potpuno neuračunljiv. Hoteći da proširi svoju moć i u Maloj Aziji došao je u sukob i s braćom Muhamedom, zvanim Kiridžijom i Kriščijom, i Musom, koji behu uspeli, da, iza Tamerlanove smrti, prilično uspostave pokolebanu tursku vlast. Braća prenesoše brzo borbu u Evropu. Musa, s pomoću Vlaha, savlada Sulejmanovu vojsku i u februaru 1410. kod Jambola i pozva i despota u borbu. Stevan nije imao razloga da štedi lanjskog protivnika i uputio je svog vojvodu Vitka, da pomogne Musu. Vitko je s Musom sklopio i pismen sporazum, da ta saradnja ne ostane bez nagrade. Musin uspeh beše pokolebao i Vuka i Đurđa, te i oni pređoše na njegovu stranu. Sva saveznička vojska stiže pod Carigrad, gde je imala da se bije odlučna borba. Pred grčku prestonicu došlo se s toga, što je car Manojlo bio uz Sulejmana i tako izazvao kretanje saveznika u tom pravcu. Pred samu borbu nestalni Vuk pređe Sulejmanu i duboko tim uvredi i ozlojedi Musu, koji ga oglasi kao izdajnika. Na Vidov dan 1410., u oštroj borbi, Sulejman potuče Musu i njegove drugove. Čini se, da se naši ljudi nisu mnogo zalagali i da su održavali neke veze s Grcima. Car Manojlo je, odmah posle borbe, poslao svoje lađe po Stevana i ovaj je svratio u Carigrad, gde je i opet bio vrlo ljubazno dočekan. Odatle je lađom otišao u Vlašku, pa, opremljen od vojvode Mirče, stigao u Srbiju. Sulejman je za to vreme uputio Vuka u Srbiju, da uzme vlast nad celom zemljom. Ali ni Musa nije mirovao. On je u Trakiji, oko Marice, prikupljao ostatke svoje vojske i nove pristalice. Obavešten o Vukovom povratku, Musa mu je, da se osveti, spremio zasedu. Blizu Filipopolja, 4. jula, Vuk i Lazar Branković behu uhvaćeni i domalo pobijeni. Vojska Sulejmanova, zajedno sa Đurđem Brankovićem, stiže dockan da ih spase. Ona je uspela samo toliko, da je ponovo, nedaleko od Jedrena, 11. jula, potukla i novu Musinu vojsku. Sulejman je dozvolio Đurđu, da za osvetu spali ceo Filipopolj.
Razbijeni Musa pobegao je u Vidin, a odatle je došao u Srbiju, pod despotovu zaštitu. Tu nije ostao dugo. Pribravši se, i dobivši nešto pomoći, on je ponovo prodro sve do Filipopolja i zauzeo taj grad. U njemu se svirepo obračunao sa svojim grčkim protivnicima. Njegove osvete i borbe sa Sulejmanom i njegovim ljudima bile su uopšte strahovito bezobzirne i pune krvološtva. Nešto ta azijatska upornost i bestialnost, a nešto i lični poroci Sulejmanovi, od kojih mu je pijanstvo sa momentima neuračunljivosti stvorilo dosta neprijatelja, učinili su mnogo, da je Musina strana postojala sve jača, dok se jednog dana ne nađe uza nj veći deo vođa i vojske bratove. Uplašeni Sulejman pokušao je da se spase u Carigrad, ali je na begu bio uhvaćen i udavljen (u februaru 1411.).
Kad se dočepao vlasti Musa promeni svoje držanje prema Stevanu. Odreče sva ranija obećanja i primljene obaveze. U isto vreme zapreti i Vizantiji, tražeći od nje velike ustupke. Car Manojlo, u nevolji, obrati se Musinom bratu Muhamedu u Aziji, koji nije bio s njim u ljubavi, i ponudi mu savez. Za svaki slučaj, hoteći da Turke zabavi međusobnom borbom, dade proglasiti za novog sultana Sulejmanova sina Orhana, pa ga posla u Selimvriju. Musa odmah požuri da zauzme taj grad, vodeći sa sobom i Đurđa Brankovića kao glavnog pretendenta protiv Stevana. Znajući za to, a možda i u kakvoj tajnoj vezi sa Vizantijom, Stevan je krenuo s vojskom na istočnu stranu. Ušao je u pirotsku oblast i počeo osvajanja. Musi nije moglo biti u interesu da uz tolike neprijatelje dobije kao otvorenog protivnika još i srpskog despota i s toga mu ponudi pregovore. Bojeći se, da kao cena tih pregovora ne pane njegova glava, a izgubivši i inače veru u prevrtljivog i naprasitog Musu, Đurađ namisli da se sam, preko majke, izmiri sa ujakom. Možda mu je sinulo pred očima, da sva ta njegova politika porodične osvete ne vodi u stvari nikakvoj njegovoj koristi a doprinosi opštem rasulu, a svakako mu je bilo i dodijalo to unižavajuće potucanje i udvorištvo. Musa je nešto ili načuo o tom ili je primetio neke promene kod Đurđa. S toga pokuša da ga otruje. Kad je dobio otrov Đurađ mu je brzo osetio dejstvo, pa je upotrebio za vremena lek i spasao se. Odmah potom, insceniravši uzbunu, prebeže sa svojim ljudima u Selimvriju, tamošnjim Grcima i Orhanu.
Orhan i Đurađ, pomagani od Vizantije, počeše da spremaju ustanke na više strana. Nije ostao neaktivan ni despot Stevan, koji je hteo da se koristi ovim turskim neredima. U đustendilskom i skopljanskom kraju turski zapovednici s tih strana napustiše Musu i pridružiše se Stevanu. Ali ovaj nije pomagao Orhana i njegovu akciju, nego za novog sultana istaknu Dauda Saudžijeva, turskog princa i emirskog rođaka, i krenu vojsku da ga pomaže. Da se osveti despotu udario je Musa iznenada, početkom zime 1412., na Srbiju. Oplenio je vranjski kraj i napao Novo Brdo, ali je tu bio odbijen, zahvaljujući, među ostalim, i borbenom otporu dubrovačkih trgovaca toga grada. Kad je čuo da stiže gradu u pomoć sam despot Musa ga nije hteo sačekati, jer je želeo da sačuva snagu za opasnije borbe. Za to vreme, imajući Solun kao bazu, Orhan je pripremao protiv njega veliku akciju. Ali je Musa bio brži i odlučniji. Njegova vojska slomila je brzo protivnika, a izdajom je pao Musi u ruke sam Orhan, koji je, za kaznu, bio oslepljen. Musa je pokušao da osvoji i Solun, ali mu to nije pošlo za rukom. U Solunu se tad nalazio i Đurađ Branković. Posle Orhanova sloma, u mnogom prečišćen i sa bogatim iskustvima, Đurađ se rešio da se vrati u Srbiju i izmiri sa ujakom. Stevan ga je primio srdačno i dao mu, od prvog dana, vidan i ugledan značaj. Tako je Srbija, posle punih deset godina mogla sad počinuti od građanskog rata i unutrašnjih kriza i predati se sva toliko potrebnoj privrednoj i moralnoj obnovi.
Sa Bosnom to nije bio slučaj. Posledice građanskog rata i ličnih i načelnih protivnosti osećale su se u zemlji veoma dugo i ona nikako nije mogla da se smiri. Sem toga u Bosni, na čelu države, nije bilo čoveka sa čvrstinom i ugledom jednog Stevana Lazarevića koji bi mogao da naturi zemlji svoju volju. Kralj Ostoja je zapamćen kao vladalac koji je već jednom pretrpeo brodolom i koji se na vlast vratio ne svojim sposobnostima nego tuđom pomoću. U samoj zemlji bilo je drugih lica i snagom i ugledom jačih od njega. Pored "vicekralja" Hrvoja isticao se sve više energični Sandalj. God. 1406. on se javlja kao gospodar Kotora, pomagan po svoj prilici od oba kralja, napuljskog i bosanskog, sa željom da suzbije mletačka nastojanja na toj strani. Iz svog tvrdog orlovskog Ključa kod Gacka on je proširio svoju moć i na istok, uspevši da dobije Onogošt. Do bosanske katastrofe od 1408. god. on nije vodio neke samostalne politike u odnosu prema mađarskoj kruni, nego se u glavnom oslanjao na Hrvoja; ali otkako je ojačao i sagledao mnogo nedoslednosti i neveštine u Hrvojevom vođstvu on je počeo da se odvaja od njega i da sam bira svoj put.
Kad je u jesen 1410. god. došlo do rata između Mletaka i kralja Sigismunda, koji nije hteo da prizna Republičinu pogodbu sa kraljem Ladislavom, Sandalj se u tom sukobu opredelio za Mletke. On je, i pored povlačenja Ladislavljeva, ostao i dalje njegov prijatelj. Znajući da bi mu to moglo doneti velikih neprilika od strane kralja Sigismunda i njegovih pristalica on se već unapred bio rešio, da u tom slučaju traži naslona na Turke. Činilo mu se, da oni na Balkanu postaju sve važniji i odlučniji činilac i da više mogu od Sigismunda. Sem toga, postupci mađarskih ljudi u Bosni ogorčili su mnoge ljude i oni su nalazili da ni pritisak turske vlasti ne bi bio mnogo gori. Na Sandalja je svakako rđavo delovalo i to što je Sigismund suviše pažnje poklanjao Hrvoju i što je ovaj, sa njegovim pristankom, proširio svoju vlast i u istočnoj Bosni. God. 1409. on je držao u svojoj vlasti Srebrenicu, Srebrenik i Kušlat, a sam je tamo podigao gradove Susjed i Brodar. Sa Sandaljem i drugim nezadovoljnicima, kojih nije bilo malo, držao se i kralj Ostoja, koji je od kraljevske vlasti imao gotovo samo ime.
Ovakva situacija u Bosni dade povoda kralju Sigismundu, da se reši na još jedan pohod protiv te zemlje, kako bi učinio kraj toj nezavisnosti. U proleće 1410. ušla je doista mađarska vojska ponova u Bosnu, vođena od Pavla Bešenjija. Dubrovačke vesti tuže se, da su mađarske posade iz tvrdog i lepog Vranduka provaljivale u susedna mesta i vršile nasilja nad njihovim trgovcima. Sa zapada vodio je drugu vojsku herceg Hrvoje. Kralj Sigismund stigao je lično u Bosnu tek krajem avgusta. Njegovoj akciji u Bosni pomagao je s istočne strane i despot Stevan. Glavne vođe opozicije behu Sandalj i Pavle Radenović. Da bi došao do sredstava za borbu, a verovatno i s toga što ih zbog Hrvoja nije mogao održati, Sandalj je u jesen prodao Mlečanima za 5.000 dukata svoje dalmatinske gradove Ostrovicu i Skradin.
Sigismund je hteo da na nesumnjiv način utvrdi svoje pravo stečeno Đakovačkim Ugovorom; tako mu se činilo i da će najodređenije rešiti teškoće bosanskog pitanja. Taj nesumnjivi način bio bi da on sam uzme bosansku krunu. S toga se i odlučio, da se u trećoj desetini oktobra 1410. kruniše za bosanskog kralja. U Dubrovniku je tim povodom 21. oktobra donesen zaključak, da mu se pokloni 1.500 dukata. Tim aktom Sigismundova krunisanja imao je biti likvidiran i Ostojin položaj. Hrvoje je i poručivao Splićanima da je kralj ponovo svrgnut i da ga oni liše imanja, koja je posedovao u njihovu gradu. Na žalost, zbog oskudice izvora, mi danas ne znamo sigurno, da li se Sigismund doista krunisao te godine bosanskom krunom ili je, u poslednji čas, zbog nekih nepoznatih razloga odustao od toga. Znamo samo to, da se 5. novembra Sigismund nalazio kod Rače na Drini, a da je, istog meseca, u Hrvojevoj oblasti Sane držan zbor bosanske gospode, kome su prisustvovali i Sandalj i Pavle. Da se Sigismundovi protivnici nisu osećali potpuno slomljeni vidi se najbolje po tom, što je, odmah po njegovom odlasku došlo do pobune protiv njegovih garnizona. U Srebrenici su, u borbi, stradali i dubrovački trgovci, koji su bili na mađarskoj strani. Znamo pouzdano, da su bosanske nezadovoljnike pomagali Turci i da se kod Sandalja turska vojska cenila na 7.000 ljudi.
Kralj Sigismund odvojio je početkom 1411. god. jedan deo svoje vojske spremljene protiv Mlečana, da ponovo u Bosni povrati red. Krajem aprila mađarske čete bile su i opet gospodari situacije u zemlji. Bosanski velikaši, videći stradanja zemlje i sve teškoće s ovim borbama u vezi, ponudili su Sigismundu pregovore za mir. Popustili su jer su bili ostali sami, pošto su Turci bili zauzeti svojim borbama, a kralja Ladislava, kome su se uzalud obraćali, u taj mah su bila potpuno zauzela pitanja u samoj Italiji. Za Bosance je bila prava sreća, što je Sigismund, u borbi s Mlečanima, krajem leta pretrpeo nekoliko poraza, pa je postao mekši; a sem toga, njegov izbor za nemačkog cara, izvršen 21. jula 1411., učinio je, da je u odnosu prema svojoj opoziciji postao uopšte blaži. S toga je sporazum sa Bosancima, u oktobru 1411., ispao po ove sasvim povoljno. Ostoja je ostao kao kralj, ali izrično kao mađarski vazal, a Sandalj i Pavle izašli su potpuno neokrnjeni u svojim posedima. Sigismund je samo, za veću sigurnost, zadržao oblast Soli i Usore, poverivši prvu na upravu Ivanu Marotu (Maroviću), a drugu Ivanu Gari (Garjanskom). Ova činjenica, mislim, još ne daje dovoljno razloga zaključku L. Talocija, poznatog mađarskog historičara, da je Sigismund tada hteo "iz bosanskoga teritorija stvorit ugarske kotare i podijeliti ih među slavonsku, ugarsku i srijemsku gospodu".
U ovim borbama herceg Hrvoje bio je potpuno na strani Sigismundovoj. On je lično optuživao kralja Ostoju, da sa Turcima i odmetnicima radi protiv apostolskog kralja Mađarske. Ali, za čudo, njegov uticaj nije tim porastao. Naprotiv. Opozicija protiv njega postajala je sve veća. Splićani nisu krili svoje nezadovoljstvo, koje je dolazilo nešto s toga, što im je za gradske knezove postavljao sebi odanu bosansku vlastelu, a nešto zbog njegovih oštrih mera protiv izvesnih njihovih građana. Ali je naročito radio protiv njega vojvoda Sandalj. Ovaj se pred kraj 1411. rastavio sa Hrvojevom sinovicom Katarinom i oženio se Jelom, udovicom Đurđa Stracimirovića Balšića, a ćerkom kneza Lazara. Uz političke protivnosti došle su i porodične, koje su sasvim zatrovale odnose među njima.
Završivši na dosta strana svoje poslove s punim ili bar polovnim uspehom i postigavši lično najveći stepen do koga se moglo doći, kralj Sigismund beše odlučio, da na svom dvoru, u Budimu, na Duhove 1412., iskupi celo društvo vladara, s kojima je bio prijatelj i saveznik, i sve knezove i veće vojvode, koji su mu priznavali vrhovnu vlast. Na budimskom dvoru stekoše se poljski kralj, despot Stevan, kralj Ostoja, austriski hercezi i mnoge druge ličnosti, a među njima i Hrvoje, Sandalj i knez Pavle. Bosanski velikaši, koji su došli sa ženama i sa pratnjom, upadali su u oči na tom skupu, a njihovi junaci istakoše se u svečanim turnirima, u mnoštvu stranih vitezova, kao ljudi od mača i veštine. Ali se, ipak, najviše istakao despot Stevan, "kao mesec među zvezdama", koga je kralj Sigismund za ratne usluge u poslednjim borbama obdario nekim gradovima i krajevima u Ugarskoj. Stevan je dobio gradove Satmar, Debrecin, Besarmenji i krajeve oko Nemeta, Nađi i Felzebanje i u biharskom i sabolskom komitatu. Krajem 1412. god., u novembru, Sigismund se nalazio negde oko Zvornika, možda na području braće Zlatonosovića, bosanske vlastele toga kraja, u susedstvu Sreberenice. Verovatno je tada on taj, najbogatiji, grad Bosne predao Stevanu, kao najlepšu nagradu. U posedu Srbije Srebrenica se pominje prvi put 2. oktobra 1413.
Ove česte borbe i meteži sasvim su pokvarili unutrašnji poredak. Ljudi se behu ostrvili i podivljali. Pljačke, razbojništva, ubistva postadoše skoro redovna pojava. Dosta je samo navesti, da je u maju 1412. sam knez Vuk, nećak kralja Ostoje, učestvovao u ubistvu i pljačci jednog dubrovačkog trgovca. "Hode naši po Turcima i po drugim paganima", tužila se Republika Ostoji, "pa nigde tolika zla ne učiniše našim koliko tuda". Kako se strasti u zemlji nisu stišale ni posle ovih borbi i vidnih gubitaka za Bosnu, to se stanje nije popravilo ni iza 1412. god. Bosna je sve više postajala zemlja haosa, u kojoj je stanovništvo patilo skoro podjednako i od tuđih i od sopstvenih nasilnika.
Na politiku Sandalja Hranića nesumljivo je uticao njegov šurak, despot Stevan, odlučni pristalica Sigismundov. Mudra, i lepo obrazovana gospođa Jela, vaspitno je delovala na karakterne osobine malo sirovog bosanskog vojvode, koji je, ipak, važio kao lično pitomiji od Hrvoja. Dubrovčani, u jednom svom pismu iz 1412. god., izrično kažu, da despot i Sandalj potpuno drže se zajedno. To je približavanje Sandaljevo Sigismundu otuđivalo Hrvoja od budimskog dvora. Ono je, u isti mah, pokazivalo koliko u njihovoj politici nije bilo dosledne načelnosti, i koliko su više preovlađivali lični momenti i lične ambicije. Za lične interese, a ponekad i za lične ćudi, žrtvovalo se sve, bez obzira kako će to delovati na ljude i uticati na moralne osobine u državi.
Početkom 1413. god. prodro je sultan Musa u despotovu državu. Neposredan povod za napadaj, sem želje za osvetom zbog Stevanova i Đurđeva držanja, dalo mu je to, što se odmetnuo od njega Hamza, gospodar gradova Svrljiga i Sokoca, i prišao Srbima. Musa je išao na Srbiju duboko kivan, sa namerom da je skrha i onesposobi za dalje akcije. Hteo je čak da u nju, posle pobede, dovede nove turske doseljenike i da razbije srpsku etničku celinu. Savladavši Hamzu u Sokocu on je odmah dao premeštati srpsko stanovništvo odatle na drugu stranu. Kad je upao na despotovo područje osvojio je čitav niz gradova Bolvan, Lipovac, Koprijan i Stalać. I ta je sva naselja raskućio isto kao i ona oko Timoka. Za vreme ovih borbi naročito se istakao branilac Stalaća, hrabri vojvoda Prijezda. On je izgoreo zajedno sa svojom kulom nehoteći se predati. Narodno predanje i pesma kazuju, da je zajedno sa ženom skočio u Moravu, kad je video da Turci iz podruma, tajnim kanalima počinju da prodiru u grad. Iako je Morava, dok joj je oko izvorišta i slivova bilo mnogo šume, imala više vode nego sad, ipak je taj skok, iz dosta udaljenog grada, bio prosto nemoguć.
Despot Stevan obratio se odmah za pomoć Muhamedu i ostalim prijateljima. Stigoše mu vojvoda Sandalj, mačvanski ban Ivan Morović i raniji odmetnici Musini, a odazvao se i Muhamed. Musa je pohitao da zapreči spajanje Muhamedove vojske sa Stevanovom, ali nije uspeo. Muhamed ga je vešto obišao i stigao u Kruševac. Iz tog mesta krenula je saveznička vojska, pod despotovim vođstvom, prema jugu i doprla je do Novog Brda. Tu se zaustaviše despot, Sandalj i Morović, a ostala vojska pođe i dalje, vođena od Đurđa Brankovića i Muhameda. Odlučna borba bila se pod Vitošem, na reci Iskru, kod sela Čamorlu. Đurađ Branković, uz koga se nalazio čelnik Radič, "čovek najhrabriji i najmudriji i koji je mnogo svršavao lepim rečima", veštim udarcem s boka odluči pobedu za saveznike. U turskoj vojsci bilo je mnogo nezadovoljstva i izdaje i s toga je njena borbena vrednost bila znatno oslabljena. Poraženi Musa naže u beg, ali ga potere stigoše i udaviše (5. jula 1413.).
Pošto je dobio presto pomoću saveznika Muhamed I se lepo odužio svojim pomagačima. Despot dobi Znepolje i grad Koprijan i "druge oblasti", koje se ne pominju izbliže. Srbija je posle toga duboko odahnula. Đurađ Branković, potpuno izmiren sa Stevanom, oženio se po drugi put 1414. god. Irenom Kantakuzenovom i približio se Vizantiji i hrišćanskom savezu. Sa Stevanom zajedno on se sad trudio da oporavi Srbiju od svih ovih ratnih nevolja, koje su zadešavale zemlju od spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja. Za punih osam godina posle ovog - slučaj tako redak u našoj prošlosti - Srbija je, nesmetana ni od kog, uživala blagodeti mira i postala pitomo i mirno sklonište za mnoge stradalnike iz okolnih oblasti. Agrarna zemlja lako se lečila, i nije čudo što je despotovina, sa svojim bogatim i plodnim krajevima uskoro procvala i u materijalnom pogledu bila potpuno sređena. Početo delo privredne i kulturne obnove moglo se mirno da nastavlja. Na više strana u zemlji nikoše novi manastiri, manje velelepni nego oni u državi Nemanjića, ali ipak važni kao nova kulturna središta (Veluće, Tresije, Blagoveštenje blizu Ždrela, Vinča i naročito lepi dekorativni Kalenić). Despot je naročito razvio i ulepšao Beograd i napravio već tada od njega u svakom pogledu prvi grad Srbije. Kulturno i politički Srbija odavno nije bolje stala kao u drugoj periodi Stevanove vladavine.
|
