Vladimir Ćorović: Istorija Srba

ARS LIBRI Kupite štampano izdanje ove izvanredne knjige

<<   Sadržaj   >>

Bosanski razdori

Dok je Srbija tako polako dolazila sebi Bosna je sve više postajala poprište ogorčenih ličnih obračuna i građanskih ratova, u kojima su ljudi sve više dolazili do uverenja, da je, u zadovoljavanju ličnih ambicija i prohteva, sve dopušteno. Izgubila se svaka ideja vodilja i svaki načelan stav. Grabio je koliko je i šta je ko mogao; udruživao se s kim je ko hteo; kidisavao je na koga se kome prohtelo. Etička i moralna osećanja bila su iz osnova pomerena.

Kad je Sandalj Hranić otišao u Srbiju da pomogne svom šuraku, despotu Stevanu, protiv Muse upotrebio je tu priliku Hrvoje Vukčić da, u maju, provali u nebranjene Sandaljeve oblasti i da ih opustoši. To je izazvalo opšte proteste protiv njega. Jedno, jer je podvig sam po sebi bio neviteški, a drugo što je izveden protiv prijatelja kralja Sigismunda u času tada već simpatične borbe hrišćana protiv Turaka. Protiv Hrvoja odmetnuo se među prvima Split, prikazujući ga kao surovog bibliskog faraona. Kralj Sigismund, koji je već i pre dobio nepovoljne vesti o njemu, ovlasti Dubrovčane, te oni 17. jula posedoše davno željena ostrva Korčulu, Brač i Hvar, iako to nije bilo pravo u Bosni ni Hrvojevim protivnicima. Ozlojađeni Sigismund oduzeo je Hrvoju i župu Sanu i ustupio je knezovima Blagajskim. On je otvoreno optuživao Hrvoja kao buntovnika i izdajnika radi veza sa Turcima "na propast naših kraljevina i čitavoga hrišćanstva". Uputio je protiv njega i dve vojske, u Slavoniju i Hrvatsku. Hrvoje je pokušao da se brani i tražio je da bude izveden na sud kao vitez zmajeva reda. Njegovo obračunavanje sa ličnim protivnicima to još nije neprijateljstvo prema kralju, a još manje izdaja. Prilično uplašen on se obraćao kraljici Varvari, ženi Sigismundovoj, da ga ne odbijaju i nevina ne osuđuju, i da ga ne gone u ogorčenje i krajnost, jer će, prisiljen, morati najzad da traži pomoć gde je bude mogao naći. U ostalom, "pretio ja ili ne", poručivao je on u Budim, "Bošnjaci hoće da se združe s Turcima". Ali njegova pisma i poruke nisu ni stizali do Sigismunda, niti su inače imali kakva dejstva. Sigismund je nekad davao čak Hrvojevim protivnicima, da ih oni čitaju i da na njih odgovaraju kako znaju. Njegova nemilost bila je potpuna.

Kad je video da su svi njegovi pokušaji za opravdanje ostali uzaludni Hrvoje odluči da se odupre silom. U prvom redu ponudio je savez Mlečanima. Ali Republika, izmučena dugim ratovanjem sa Mađarima, baš je u to vreme vodila poslednje pregovore za mir i nije bila nimalo voljna da, pomažući Hrvoja, otežava svoj položaj. Hrvoje je onda molio, da se bar posreduje za nj kod Sigismunda i Sandalja. Kad ni to nije uspelo on se obratio Turcima, sa kojima je imao veza i pre toga.

Pod vođstvom Isak-bega krenuli su Turci za Bosnu u junu 1414., i preko Sandaljeve zemlje otišli su u Hrvojevu oblast. Tu su se razdelili. Jedan deo pođe dolinom Bosne prema Dubočcu; drugi ostade u Uskoplju, u Hrvojevom kraju; a treći se uputi preko Bosanske krajine prema Zagrebu. Sandalj se za to vreme bio povukao u planine i čekao razvoj događaja. Jedan hrvatski pisar, Bartol Krbavac, zapisao je te godine s ogorčenjem kako je vodio rat "nečastivi Hrvoj z Bosnami i z Beneci i s Turki na krala ugarskoga Žigmunda, ki verno staše za čest kerščansku".

S Turcima zajedno pojavio se ovog puta u Bosni i kralj Tvrtko II. On je pokušao, kao stari protivnik Mađara, da pomoću Hrvoja i Turaka povrati svoju vlast. U avgustu 1414. Tvrtko je već stekao izvestan autoritet u zemlji, jer vidimo da Dubrovčani prete knezu Pavlu i njegovim ljudima, da će se tom kralju potužiti zbog pljačkanja njihove stoke. Kako je Tvrtko tek toga meseca stigao u Bosnu, to znači, da je stranka, koja mu je pripremila vlast i pomagala ga, bila dovoljno jaka da ga za tako kratko vreme i naturi kao gospodara. Kralj Ostoja se, međutim, nije udaljavao iz zemlje, nego se, kao i Sandalj, zadržavao negde u planinama ili u kom od tvrdih gradova. Da je bio bez pravog ugleda vidi se po tom, što dubrovački trgovci dozvoljavaju sebi slobodu, da mu prave neprilike i što sama Republika krzma da mu isplati određeni danak. Držanje Dubrovčana najbolji je barometar za procenu političke klime u susedstvu, a u Bosni naročito. Ostoju su podržavali Mađari; u jednoj povelji od 1. februara 1415. Sigismund naročito ističe njegove zasluge za mađarsku krunu i hrišćanstvo u borbi protiv Turaka. U samoj zemlji, zbog prisustva Turaka, Ostojin glas nije mnogo vredeo. Njegovi Vlasi stočari napadali su, i sa dubrovačkog zemljišta, na ljude Sandaljeve, i otvoreno su se izjašnjavali za Tvrtka. Turci su ostali u Bosni i preko zime 1414. i držali su u svojoj vlasti mnoge važne klance. Dubrovčani, koji su imali ići na čestitanje svadbe Đurđu Brankoviću izvinjavali su se za svoje zakašnjenje tim, što su Turci ugrožavali put preko Bosne.

Krajem zime i početkom proleća 1415. stigle su u Bosnu nove čete Turaka. Dubrovnik i Ston bili su puni izbeglica, koji su tražili spasa. Turci su provaljivali i u Krajinu, do Omiša i čak do Šibenika, da tamo tobože brane Hrvojevo područje. Hrvoja su oni doista spasli. S njihovom pomoću on se spremao da preotme Split i molio je Mlečane, da ga pomognu flotom, a kao cenu te pomoći nudio im je Omiš. Mlečani na to nisu pristali, ali su ga pomagali oružjem i drugom ratnom opremom. Pun ponosa Hrvoje je poručivao u Dubrovnik kako odlično stoji.

Zbog izvesnih zapleta u carevini veći deo turske vojske bio je krajem proleća 1415. povučen iz Bosne. Ali, ipak, bosanski krajevi, javljali su Dubrovčani u Budim, pokorni su Turcima "davajući danak gospodinu caru turskom da bi se sačuvali." Kralj Ostoja nije mogao da preduzme ništa, a vojvoda Sandalj branio se od Turaka tako što se otkupljivao velikim poklonima. Takvo stanje opredelilo je Mađare, da pokušaju popraviti položaj svoj i svojih ljudi. U toliko pre, što behu dobili pouzdane vesti, da se Isak-beg u Skoplju sprema na novi pohod ne samo na Bosnu, nego i dalje "prema Zapadu", u Hrvatsku i Dalmaciju. Mađarska vojska okupljala se od sredine jula pod Dobojem, u Usori. Na veliko svoje iznenađenje Mađari su našli ovog puta skoro sve bosanske velikaše protiv sebe. Izmirili se behu, oba od straha, čak i Hrvoje i Sandalj. Svi se behu složili, da im sultan potvrdi za kralja Ostoju; Tvrtko im nije nikako bio po volji. Verovatno je to kompromisno rešenje bilo doneseno, sem iz ličnih momenata, još i s toga, da bi se zemlji uštedela nova pustošenja. Bosna je često u nuždi priznavala vlast jačeg, da je prvom prilikom zbaci i poreče. Mađari se nađoše u vrlo teškom položaju. Od bosanske vlastele s njima pristade samo Vladislav Dubrovčić, gospodar usorskog grada Kovača. Drugi se združiše s Turcima. Početkom avgusta 1415. došlo je u Usori, kod Makljenovca, do teškog mađarskog poraza. Sve njihove glavne vođe dopadoše ropstva.

Ovaj mađarski poraz pretstavlja važan datum u istoriji Bosne i mađarskog položaja na Balkanu uopšte. Ovom pobedom izbijaju Turci na prvi plan i u toj pokrajini i otpočinju pripremanje svoje velike ofanzive. Mađarski je prestiž znatno poljuljan i, u stvari, Mađari i na ovoj strani počinju prelaziti u odbranu. Njihov stari zamah je osetno skrhan. Bosanski velikaši u borbi protiv Mađara i ofanzivnog katoličanstva dobili su novog saveznika, koji je voljan da ih prihvati. Tradicionalna politika apsolutnog naslanjanja na Mađarsku nije više jedina i bezuslovna. To otsad unosi nov i vrlo složen elemenat u bosanske odnose. Mađarsko identifikovanje hrišćanstva s katolicizmom, kome su oni bili ne samo zatočnici nego i nosioci, učinilo je, da se vera počela smatrati ne kao duboko uverenje, nego kao politička potreba. I s toga ta vera, često silom naturana, nije ušla dublje ni u srca ni u duše. U Srbiji taj problem nije postojao. Savina organizacija crkve utkala je pravoslavlje u ceo državni sistem i napravila ga jednom vrstom nacionalne vere. U Srbiji se postavljala samo jedna alternativa: hrišćanstvo ili islam, Srbi ili Turci. U Bosni se, međutim, javljalo sad sve više pitanje: Turci ili Mađari kao vrhovni gospodari nad širokim slovenskim masama, koje su želele da žive same i slobodno, ali kojima se to, kroz celo trajanje njihove prošlosti, sem Tvrtkova perioda, nikad nije dalo. Oni su se stalno morali povijati pred silom. Ranije nisu imali mnogo izbora, a kad su ga imali, kao između Sigismunda ili Ladislava, oni su jasno dali razumeti da se približuju Ladislavu kao boljem i kao novom licu. Nadali su se od njega promeni, i to promeni na bolje. Sistem mađarskog pritiska bio im je od davnina već i suviše dobro poznat i dodijao. Sličan je slučaj bio i sad. I od Turaka se nadalo novom i boljem. Oni su im to i obećavali, upućujući svoju propagandu naročito seljaku. Vlastela, koja je uzmicala pred silom, osetila je u Turcima snagu i pristupala im je postepeno, nešto iz straha, a nešto iz računa. Svak ko je bio nezadovoljan ili tražio više koristi upotrebio je sad priliku da se u borbi između ta dva uticaja, turskog i mađarskog, nasloni na jednu ili na drugu stranu, ili, po potrebi i sticaju prilika, čas na jednu, a čas na drugu.

Od ove pobede Hrvoje se nadao vrlo mnogo. Mislio je i da povrati svoju raniju vlast u Splitu i na ostrvima, i svoj posrnuli ugled u Mlecima i Napulju, i svoj uticaj u Bosni. Na skupu vlastele u Sutjesci, u avgustu te godine, on je vodio glavnu reč. Žigosan je bio sam knez Pavle Radenović. Na dan 23. avgusta njega je na Porsnoj Poljani kod Sutjeske, prilikom udešenog izleta, napala iskupljena vlastela pod vođstvom samog kralja Ostoje. Njegova sina Petra svezali su i poslali u bliski Bobovac, a samog Pavla su ubili Sandaljevi ljudi. Dubrovačkom poslaniku pravdao je Sandalj taj postupak tim, što je Pavle, "izdavao čitav svet", i Dubrovnik i samu Bosnu. U čem je bila njegova krivica ne da se pouzdano utvrditi; ali slični prekori mogli su biti upućeni dobrom delu skupljene gospode. Da je ta pogibija dala povoda novim trzavicama razume se samo po sebi.

Sinovi ubijenog kneza Pavla, Petar i Radoslav, tražili su zaštite kod Turaka i oborili su se u prvom redu na Sandalja kao na očeva krvnika. U jesen 1415. upali su Turci ponovo u Bosnu, a posebno u Hum. Njihove pomoćne čete vodili su protiv Sandalja župan Đurađ i Stjepan Miloradović, glava jedne porodice, koja će docnije postati jedna od najpopularnijih u Hercegovini. Prema dubrovačkim izveštajima Turci su ovom prilikom bili i u vezi sa Hrvojem, koji je hteo da pomoću njih postigne željene uspehe u Primorju, a potajno, možda, i da se sveti Sandalju. Ali nije dočekao rezultat obračuna. Umro je aprila 1416., već prilično ostareo, posle života punog aktivnosti i avantura. Da bi učvrstio svoj položaj kralj Ostoja je uzeo njegovu udovicu Jelenu, a pustio je svoju, još živu, prvu ženu Kujavu. Hrvojev sin Balša bio je bez ikakve vrednosti i vrlo brzo je izgubio i očeve tekovine i svaki značaj među bosanskom vlastelom.

Krvna zavada između Sandalja i Pavlovića uzela je bila opasne razmere. Čak su i sami Turci pokušavali da posreduju između njih, ali uzalud. U borbama su ogorčeni Pavlovići dugo imali više uspeha, pa su doveli Sandalja u vrlo težak položaj. Kao njegov prijatelj imao je teških dana i kralj Ostoja. On je jednom prilikom morao noću, krišom, da beži sa zbora bosanske gospode, pobojavši se da ne bude vezan i zatvoren. U leto 1417. pisali su Dubrovčani mađarskom kralju kako je Bosna "u uobičajenoj i velikoj neslozi". Uplašen, a nestalan kakav je bio, Ostoja se potom obrnuo protiv Sandalja i zajedno s Pavlovićima upao je u njegovu oblast.

Sandalj je, pritešnjen, pozvao u pomoć svog pastorka Balšu Balšića i priznao je tursku vrhovnu vlast, da bi prekinuo njihovo pomaganje protivnika. Tek u jesen 1418. spominje se on ponovo kao nesumnjiv gospodar svoje oblasti.

Iste ove jeseni umro je i kralj Ostoja. Nasledio ga je sin Stevan, vladar male lične vrednosti i, kako se čini, slabog zdravlja. Bio je plahovit i dosta nepromišljen. Njegove neoprezne izjave kako misli da povrati sve što je Bosna izgubila ili ustupila izazvaše protiv njega velika podozrenja kod suseda. Da je svojoj majci Kujavi vratio položaj u dvoru i dužno poštovanje bilo je pravo i moglo se očekivati, ali je preterivao u ponašanju prema kraljici Jeleni, svojoj maćehi, koja lično nije bila kriva za raskid prvog braka. Nju Ostoja nije uzeo iz strasti, nego iz računa. Nastavio je i neprijateljsku politiku očevu i prema Sandalju.

Za vreme ovog građanskog rata naročito je mnogo stradalo Konavlje. Dubrovčani, koji su odavno želeli da prošire usko područje oko svog grada, navališe na nj s predlozima da im proda svoju polovinu te oblasti. Sandalj, koji se zbog skoro četvorogodišnjeg ratovanja bio mnogo istrošio, i kome, je i za dalje borbe s Pavlovićima, koje nisu prestajale, trebalo novaca, pristade na pogodbu. Pavlovići su, međutim, odbili da prodaju drugu, svoju, polovinu. Za svoj deo Sandalj je, prilikom prodaje 27. juna 1419., dobio oko 30.000 perpera, jednu palaču u Dubrovniku, jedno dobro u dubrovačkoj Župi i 500 perpera godišnjeg dohotka. Sem toga, on i njegova braća, s porodicama, bili su primljeni među dubrovačku vlastelu. Dubrovnik je bio zadovoljan tim dobitkom, u toliko više što je 1417. god. morao vratiti, po naredbi mađarskog kralja, ona tri Hrvojeva ostrva Brač, Hvar i Korčulu.

Građanski rat u Bosni nije prestajao. God. 1420. došli su Turci ponovo u Bosnu, ovoga puta na poziv Sandaljev. Njima, izgleda, nije bilo mnogo stalo do toga koga će pomagati, nego im je bilo glavno da se mogu mešati u bosanske unutrašnje stvari, i hvatati tamo sve dubljeg korena. Očevidno je, da Sandalj nije mogao sam izaći na kraj sa svojim protivnicima, među kojima se nalazio i kralj. Ovaj teški građanski rat, od koga je stradala zemlja na više strana, zabrinjavao je sve dobronamerne bosanske susede. Kuda to sve vodi? Ko će od svega toga imati koristi? Nije trebalo biti prorok pa videti jasno. Dubrovčani, koji su imali razvijenu svest o višim interesima državne zajednice, uzeli su na sebe, da prijateljski posreduju kod svih. Govorili su, nagovarali, otvarali oči. Ali uzalud. Posle pogibije vojvode Petra Pavlovića, krajem marta 1420., Sandalj je uzeo maha i nije hteo da se zaustavi. Kad je provalio u Pavlovićevo Konavlje čak su mu i Dubrovčani dali pomoći da osvoji tvrdi grad Soko, u nadi da će im on ustupiti i tu polovinu.

Za vreme ovog građanskog rata Sandalj je izgubio Kotor, najvažniji izvozni grad stare srpske države i davnu bosansku metu. Uzeli su ga Mlečani 25. jula 1420., na izričnu ponudu Kotorana. Zapleten u Bosni Sandalj nije mogao da tom gradu, u kom nikad nije bio mnogo popularan, obrati dužnu pažnju i Kotorani su, iz straha da ne panu pod zetsku vlast, prišli Mlecima. Sačuvali su svoju gradsku samoupravu, u kojoj su glavnu reč vodili plemići, orientisani više romanski nego slovenski.

S padom vojvode Petra i Sandaljevom pobedom bio je potisnut i kralj Stevan Ostojić. Skopljanski namesnik Isak, koji je vodio sve turske poslove na zapadu, stigao je u Bosnu i, u sporazumu sa Sandaljem, opet podigao Tvrtka II. Ovaj, iako je živeo u Bosni, bio je poslednjih pet godina bez ikakve znatnije političke uloge. Od maja 1420. javlja se ponovo kao stvarni kralj Bosne. Pored njega se, ipak, drži i kralj Stevan, sve do smrti 1423. god., ali potpuno u pozadini. Naslednik svog brata Petra, Radoslav Pavlović, jedan od najbezobzirnijih i najverolomnijih velikaša Bosne, videći da je Sandalj odneo pobedu, izmirio se, najposle, u proleće 1421. s njim, pa se čak i orodio, uzevši za ženu Sandaljevu sinovicu Teodoru, kćer kneza Vukca. Tako je Sandalj ostao kao glavna i vodeća ličnost bosanske države sve do svoje smrti, stvarno jači i sa mnogo više ugleda i uticaja nego sam kralj.

<<   Sadržaj   >>