Država maćedonskih Slovena
God. 969. umro je naprasno u Bugarskoj car Petar. Već za njegove vlade Bugarska je počela naglo opadati, a posle njegove smrti raspad se ubrzao još više. Prvih godina Petrove vlade odmetnuli su se od njega Srbi iz Raške; a odmah po njegovoj smrti pokušali su odmetanje i Sloveni iz Maćedonije. Na čelu ustanka behu četiri sina brsjačkog kneza Nikole sa imenima starozavetnih lica: David, Mojsije, Aron i Samuilo. Sudeći po imenima iz njihove porodice (majka im se zvala Ripsimija, jedan sin Aronov Aluzijan) oni su bili jermenskog porekla, bar po ženskoj liniji; i to iz jermenskih kolonija sa Vardara, koje su bile naročito pojačane za vreme cara Teofila (829-842.). Njihov ustanak nije uspeo, jer je zakonite naslednike Petrove pomagala Vizantija. Ali su doskora Bugarsku preplovile ruske četi kneza Svjatoslava. Da ih odagna odatle i iz Trakije, gde su bili opasnost za samu Vizantiju, krenuo je protiv njih car Jovan Cimishija. Kad je odbio Ruse, car nije hteo da vaspostavlja bugarsku državu, nego je prosto zaposeo svojim garnizonima, 971. god. Po Dukljanskoj Hronici vizantiska je vojska prešla iz Bugarske i u Rašku, pa pokorila i nju.
Kad je 10. januara 976. godine umro car Jovan Cimishije, nenadno, među njegovim velikašima, koji su vršili neku vrstu tutorstva za maloletne sinove, nasta razdor i otimanje za vlast. Te unutrašnje borbe u Carevini iskoristiše naročito balkanski Sloveni. Dukljanska Hronika priča da su se tad pobunili Rašani na severu; a iz drugih, pouzdanijih izvora, doznajemo i za ustanak maćedonskih Slovena. Sinovi kneza Nikole, koji su se javili ranije kao vođe pokreta, digoše 976. god., dakle uskoro iza careve smrti, veliki ustanak u Maćedoniji. Njihovo ishodište bilo je područje južne Maćedonije od Velesa do Ohrida, a glavno mesto beše im Prespa i posle Ohrid. U selu Germanu prespanskog kraja, kod jedne stare crkvice, nađen je nadgrobni spomenik, koji je 992/3. god. Samuilo, najmlađi Knežević, podigao ocu Nikoli, majci i bratu Davidu, koji je kao najstariji bio primio vlast.
Ustanak brzo uze maha. Kad su čuli za nj, oko 979. god. pohitaše iz Carigrada bugarski potonji vladari, Boris II i brat mu Roman, da pomoću tih ustanika povrate svoju vlast u Bugarskoj. Ali nemadoše sreće. Boris je poginuo na putu, ubijen od jednog Bugarina, koji ga nije poznao u grčkom odelu; a Roman, iako je stigao u Vidin, ne nađe nikakva većeg odziva. Glavni vođa ustanka, Samuilo, nije bio od ljudi, koji bi svoje uspehe ustupio drugome. Od četiri brata on je naskoro ostao jedinac. Mojsej je pao pri napadaju na grad Ser; Davida su ubili maćedonski Vlasi u gorama između Prespe i Kostura; a Arona je docnije dao ubiti sam Samuilo, možda radi njegovih veza sa Vizantijom ili što nije mogao da se složi s njim oko podele vlasti. Kad neće da deli vlast s bratom, još manje će je Samuilo hteti deliti s carevićem Romanom. On Romanu daje samo podređeni položaj namesnika u Skoplju, što ovaj prima videći da nema inače izgleda za uspeh u borbi protiv njega. Samuilo, prema tom, odbija bugarsku zakonitu dinastiju od vlasti nad svojim područjem; on stvara novu državu i uzima vlast za sebe i svoje potomke. Taj svoj samostalni stav on održava do kraja. Iako je posle zauzeo Bugarsku i prestonicu njenu Preslav, on tamo neće da prenosi svoje sedište, nego ostaje veran Prespi i Ohridu. U ta mesta on je preneo i sedište patrijaršije, hoteći da patrijarh bude uza nj kao uz novog cara. Jedino što je primio kao neposredno nasleđe stare bugarske države to je carska titula i ustanova patrijaršije, kojima je hteo i da obeleži svoj stav prema Vizantiji i da pokaže kontinuitet Simeonove tvorevine kao nove državne koncepcije protiv svemoći Carigrada. S toga je njegova država smatrana kao nastavak stare Bugarske od svih savremenika, pa i od same Vizantije.
Vizantija je pune četiri godine, od 976.-980., bila zauzeta pobunom, koju je digao u Maloj Aziji vojvoda Varda Sklir; i posle toga raznim ustancima za oslobođenje muslimana, koje je osokolila akcija Sklirova. Samuilo primećava, da su u evropskim oblastima Carevine proređeni garnizoni i s toga živo radi da svoju ustaničku akciju što više razvije i dobijeno učvrsti. Već 979. on sa vojskom dopire do u Tesaliju i opseda Larisu, koju je posle duže opsade, u jednom novom pohodu, osvojio 983. god. Opljačkavši grad, on je stanovništvo, verovatno slovenskog porekla, preselio u Maćedoniju, a muške uvrstio u vojsku. Tom prilikom preneo je i mošti lariškog svetitelja Ahilija i podigao mu crkvu na jednom od prespanskih otoka, koji se danas zove Ail. Od tada datira kult ovog inače malo značajnog svetitelja među Južnim Slovenima. U žegligovskoj župi podignuta je u XIV veku crkva Arhiljevica, a u užičkom kraju postoji mesto i manastir Arilje. Pad Larise izazvao je u grčkom svetu razumljivo ogorčenje; opasnost od Samuilove akcije postala je do očiglednosti jasna za sve.
Za ovu maćedonsku dinastiju vezano je nekoliko romantičarskih pripovedaka, čiju verodostojnost nije uvek lako proveriti. Naročito su česte ljubavne historije. Samuilov sin, Gavrilo-Radomir, pri osvajanju Larise, zaljubio se u jednu lepu Grkinju Irenu i rastavio se posle radi nje sa svojom prvom ženom, kćerkom mađarskog kralja. God 986., kazuje druga priča, pregovarao je sevastiski mitropolit za mir između Vizantije i Samuila. Ovaj je među ostalim tražio za nekog svog bliskog srodnika sestru cara Vasilija II za ženu. Grci su im kao nevestu podmetnuli kćer jednog dvorjanina. Kad su to doznali Samuilo i njegovi ljudi spalili su mitropolita, koji je doveo mladu, i rat je planuo nanovo. Grci su tad pokušali da odvoje od Samuila Alusijana, neko njemu vrlo blisko lice, koje je gospodarilo u jednom delu države. Nije sigurno ko je taj Alusijan: da li posle dobro poznati unuk Arona, brata Samuilova, ili neki Aronov sin, ili, kako neki bugarski naučenjaci drže, Aron sam, koga je Samuilo dao ubiti. Sigurno je, da je te godine došlo do jednog većeg pohoda Vasilijeva protiv Slovena. Vizantiski car udario je na Sofiju, kao glavno središte puteva od Carigrada prema zapadu, i kao na najistočnije mesto dokle je tada dopro slovenski pokret. Pred Sofijom grčka vojska, pod zapovedništvom još neiskusnog cara, ostaje za tri nedelje neaktivna, opsedajući grad i rasipljujući se po okolini radi hrane za sebe i za konje. Samuilovi ljudi ih, tako rasute, napadaju, plene i ubijaju. Kako je loše i na brzu ruku bila opremljena sva vojska, koja nije imala potrebnog iskustva, vidi se najbolje po tom, što joj naskoro nestaje hrane. Prisiljen svim tim, priča Lav Đakon, carev pratilac na ovom pohodu, Vasilije mora da se nesvršena posla vraća natrag. Pri tom povlačenju, u klancu takozvanih Trojanovih vrata, napadoše ih sa svih strana maćedonske čete i napraviše pravi pokolj. Carev šator, sve blago i sav prtljag beše zaplenjeni. Sam je Samuilo vodio svoju vojsku i 17. avgusta 986. odneo ovu pobedu. Njen rezultat bilo je osvajanje čitave Bugarske, sve do Dunava.
Kao neposredna posledica ovog poraza beše novi građanski rat u Vizantiji, koji i opet vodi Varda Sklir i drugi vojvoda Varda Fokas. Oni traže za sebe carsku krunu. U nevolji, car Vasilije se obratio Rusima i samo sa njihovom pomoću, posle duže borbe, uspeo je da očuva presto. Za vreme te krize, koja je trajala sve do 989. god., Samuilo je nastavio svoja osvajanja na Balkanu. Tada je, verovatno, on pokorio Rašku i Bosnu i uzeo od Mađara Srem, u kom postoji episkopija podvrgnuta Ohridu. Mada je, isto tako, uzeo i Zetu s Trebinjem. U Zeti je u to doba vladao knez Vladimir; prestonica mu beše kod crkve Prečiste Krajinske, ispod Katrkola, a oblast mu je obuhvatala današnju Crnu Goru i jedan deo severne Albanije. Kad je Samuilo napao njegovo područje, Vladimir se sklonio na brdo Oblik. Ostavljajući jedan deo vojske da ga opseda, Samuilo je s ostalim četama osvajao druga mesta. Pritešnjen glađu i izdajom Vladimir se predao, bio svezan i poslat u zatvor u Prespu. Dukljanska Hronika, koja je za ovu partiju imala jedno dosta pouzdano žitije Vladimirovo kao izvor, kazuje, da je Samuilo, ljut što nije mogao osvojiti Ulcinja, počo da pleni i pali čitavu Dalmaciju, sve do Zadra. Odatle se, u jednom smelom i dotle nečuvenom vojnom pohodu preko Bosne i Raške, vratio u svoju oblast. Na zapadu je, dakle, Samuilo prodro dalje od cara Simeona; njegova je država uopšte najveća slovenska tvorevina na Balkanu. Nikad više, sve do naših dana, nisu Sloveni imali u svojoj vlasti toliko poseda. Na jugu, Samuilo je 989. god. uzeo Veriju i Srpčište.
Prilično je poznata iz književnosti, u kojoj je više puta obrađivana, dalja sudbina Vladimirova. Kći Samuilova, Kosara (u grčkim izvorima zvana Teodora), zaljubila se u mladog sužnja Vladimira i izmolila je u oca njegovu ruku. Samuilo imao je u svojoj politici i širih poteza. On nije išao samo za tim, da, prigrabivši zemlje, postupa sa osvojenim oblastima kao sa surovo pokorenim područjem, nego je želeo da nove podanike na neki srdačniji način veže za sebe i svoju državu. On je, mudro, vratio Vladimiru Zetu, da u njoj i dalje vlada, ali odsada kao njegov čovek, zet i vazal. Isto je tako vratio oduzetu trebinjsku oblast i Vladimirovu stricu Dragomiru. Posle ovog veze između Maćedonije i severnih srpskih oblasti postale su tešnje i srdačnije. Srpska crkva došla je pod vlast ohridske patrijaršije. To je pojačalo uticaj pravoslavlja i naročito uticaj i širenje maćedonske slovenske književnosti među Srbima.
U tom vremenu do 990. god. Samuilo je osvojio i Epir i dračku oblast. On je bio zet gradskog dračkog kmeta Jovana Hrisilija, i verovatno je do Drača došao s njegovom pomoću. Tako je Samuilova država izlazila na tri mora: Crno, Egejsko i Jadransko, a na severu je bila ograničena Savom i Dunavom.
Od 991. god. njegova se sreća obrće. Car Vasilije II, sav vojnik, energičan, dosledan i nepopustljiv, pošto je smirio sve unutrašnje nezgode, prelazi u ofanzivu, da raščisti svoje odnose i sa Samuilom. Vesti o ovom periodu maćedonske historije dosta su pomućene i nesaglasne, i na osnovu njih ne da se uvek stvoriti potpuno tačna slika. Jasno je samo to, da Vasilije II ima uspeha, iako još nedefinitivnih, i da postepeno osvaja teren. Jedan jermenski hroničar zabeležio je jednu vrlo važnu činjenicu iz ovog vremena. Car je bio naselio u evropskim tematima mnogo Jermena, dotle pouzdanih prijatelja Vizantije, i računao je na njih u slučaju potrebe. Kad je, međutim, izbio rat, jedan dobar deo tih naseljenika, sa dve vođe, prešao je Samuilu. Da li tu nema posredne potvrde za Samuilovo jermensko poreklo?
Kad je Vasilije, zbog napada egipatskih muslimana u Maloj Aziji, morao 995. god. prekinuti ratovanje u Evropi i poći na tu stranu, obnovio je Samuilo svoje udarce protiv Vizantije. Ovog puta 996. god., on je krenuo ravno na Solun. Grad nije mogao da uzme, ali je Grcima zadao pod gradskim bedemima osetan udarac i zarobio je Ašota, sina gradskog zapovednika Gligorija Taronita. Sa Soluna krenuo je Samuilo na jug Grke, sve do Peloponeza, u smelim i vratolomnim zaletima. Čim je dobio vesti o tome, car Vasilije je odmah uputio protiv Samuila Nićifora Urana, vrlo sposobna vojskovođu. Iz Soluna, gde je spremio sigurnu odbranu, požurio je Uran za Samuilom i u dolini Sperhija naišao je na njegovu vojsku. Maćedonci su bili iznenađeni, ali, nadajući se da Grci neće moći preći usled kiša nabujalu reku Sperhij, ne uznemiriše se mnogo. Grci su ih, međutim, zaobišli i izveli noćni prepad. Sloveni su u toj borbi ljuto stradali; sam Samuilo bio je teže ranjen i jedva je uspeo da se spase sa isto tako ranjenim sinom; a na 12.000 njegovih ratnika dopalo je ropstva.
Taj udarac otpočeo je niz daljih Samuilovih nesreća. Ima jedna vest, da se on pod utiskom katastrofa bio obratio caru Vasiliju moleći mir. Do mira nije došlo; i to, kako jedan istočnjački izvor kaže, s toga što se Samuilo predomislio u poslednji čas. Čuo je, kaže, da je tad umro poslednji bugarski car – valjda Roman, jer drugog nije bilo – i onda se trgao. Napustio je pregovore i proglasio sebe za cara. Vest ta u suprotnosti je sa grčkim izvorima, koji znaju za cara Romana i posle tog datuma i za njegovu dalju sudbinu; a i teško je verovati, da bi se Samuilo proglašavao za cara baš sad, posle tako krupnog poraza. Istina, sam jedan poraz ne bi bio dovoljan da dotuče Samuila. Ne manje težak poraz pretrpio je i car Vasilije, pa nije podlegao. Ali je bilo razlike u karakteru poraza. U jednom Vasilije, još mlad i neiskusan, dobija udarac kao pouku za budućnost; on iza toga, s tvrdom verom u sebe, radi živo dalje, ide napred i očevidno doživljava uspehe. U drugoj, Samuila stiže udarac posle čitavog niza uspeha, kao kazna za preveliku smelost, u doba zrelih godina kad se nedaće teže podnose. U novim borbama nije više napadač Samuilo nego Vasilije.
Prilikom vizantiskog napadaja 997. god. Samuilo je gotovo pasivan. Nićifor Uran je iz Soluna prodro u maćedonsku oblast i plenio je tri meseca. Od početka novog veka akciju protiv Maćedonske Carevine preuzima sam Vasilije. God 1101. pokorila je njegova vojska Bugarsku, zauzela obe stare prestonice i porušila mnogo utvrđenja. Naredne godine napali su Vizantinci na južne Samuilove oblasti. Ljudi su počeli gubiti veru u Samuila. Njegov zet, Dobromir, bez borbe je predao grad Veriju i postao zato vizantiski antipat. Drugi vojvoda Dimitrije Tihonas predao je grad Kolindron, pod uvetom da s vojskom dobije slobodan prolaz do Samuila. Jedino je Srpčište hrabro branio vojvoda Nikolica, koji je, zarobljen, prezreo grčke časti, pobegao Samuilu, pokušao nove borbe, ali ponovo bio zarobljen i odveden u carigradske tamnice. Posle toga Vasilije osvaja Tesaliju. U osvojenim mestima sistematski iseljava slovensko stanovništvo, a dovodi grčko. Po povratku iz Tesalije car je napao i uzeo Voden, jednu od glavnih tvrđava maćedonskih, koja je štitila prilaz za Prespu i Ohrid. Treće godine, 1003., pošto su svršili stvari na jugu, Grci opet nastavljaju akcije na severu. Te godine napadali su Vidin. Da spase taj grad, dok je dosada bio pasivan, Samuilo sad preduzima energičnu diverziju. Licem na Veliku Gospoinu rupio je on s vojskom u Adrijanopolj, i oplenio grad koji je sav bio u prazničnom raspoloženju. Karakteristično je svakako, da Samuilo neće da uđe u borbu s carevom vojskom; on sad ne ide u pomoć Vidinu, kao što je nekad jurio da spase Sofiju. Jedino što je pokušao bilo je to, da presretne grčku vojsku, kad je posle zauzeća Vidina pošla na Skoplje. Vasilije je zatekao maćedonsku vojsku na izabranim položajima kod Vardara. Bez oklevanja, on je prešao nabujalu reku, napao iznenađenog Samuila i zadao mu udarac sličan onom u dolini Sperhija. Car Vasilije ušao je tad pobedonosno u osvojeno Skoplje, koje mu je, po Skilicinom pričanju, predao bugarski bivši car Roman. Po zauzeću Skoplja Vasilije je pošao pod tvrdi grad Pernik, u dolini Strume, ali nije uspeo ni da ga osvoji, ni da obećanjima skloni na izdaju njegova zapovednika Krakru. Samuilo je, po carevu povratku, 1004., pokušao nov napad na Solun, ali sasvim uzaludno.
Samuilo je doživeo udarce i u porodici. Mladog zarobljenika solunskog, Ašota, on je oženio svojom ćerkom i uputio ga je potom za upravnika dračke oblasti. Mladi Ašot (sudeći po imenu, i on jermenske krvi), kad je video obrt sreće Samuilove, izdaje Samuila i beži u Carigrad. S njim je u izdaji učestvovao i sam tast Samuilov Hrisilije. U Carigradu, Vasilije lepo primi i nagradi Ašota, usvoji i njegove predloge i poruke o tom, kako treba udesiti napad i predaju gradova, i postupi po njima. 1005. god. Drač je bio ponovo u vizantiskoj vlasti.
Kao što nekada car Simeon nije hteo da sklapa mira sa Vizantijom, nego je stalno bio s njom "na ratnoj nozi", tako je sad činio i Vasilije protiv Samuila. On mu ne dv da odahne. Njegove čete često napadaju Samuilovo područje i nanose mu štete. Od 1004.-1014. god. nema nijedne sigurne vesti o ma kakvom ofanzivnom pokušaju Samuilovom. Mesto toga, u strahu od vizantiskih napadaja, on podiže utvrđenja i pregrađuje klisuru u strumičkoj dolini među Ograždenom i Belasicom. Kad je Vasilije, početkom 1014. god., pokušao tud da se probije naišao je na nesavladive teškoće. Uviđajući, da tako neće moći proći, on poveri zapovedniku maćedonske teme Nićiforu Ksifijasu da obiđe ove položaje iza Belasice, dok on bude napadao s preda. Samuilo je za to vreme, da odvrati Vasilija, poslao moćnu vojsku i opet protiv Soluna, pod vođstvom vojvode Nestorice; ali je ta vojska pretrpela potpun poraz. Međutim je Skifijas izvršio svoj zadatak. Na zaprepašćenje maćedonske posade pojavile su se grčke čete sa Belasice njoj u bok i sasvim je rastrojile. 29. jula 1014. zametnula se odlučna bitka, koja je završila slovenskim porazom. Sam stari Samuilo pao bi u vizantisko ropstvo, da ga nije spasao jedan očajnički juriš njegova sina, ali su ipak obojica morali da se begstvom spasavaju s nesrećnog bojišta. Samuilo se sklonio u Prilep, u jedan od najtvrđih gradova Maćedonije. Strumica se ipak održala, zahvaljujući tome, što je stanovništvo tvrđave Mačukova kamenjem i strelama odbilo grčke napadaje. Inače, slovenska je vojska strahovito stradala. 15.000 ljudi beše palo u grčke ruke. Surovi vizantiski car, pun osvete, i da zastraši, kaznio je nesrećne zarobljenike oslepljivanjem, ostavljajući na svaku stotinu po jednog ćoravog kao vođu. Učinio je to verovatno s toga, što je jedan odred Slovena, pod vođstvom Samuilova sina Radomira, iz zasede pobio jedan deo njegovih vojnika u tesnacu između Belasice i Plauš-planine. Kad su pred Samuila stigli ti ubogaljeni vojnici, nekad cvet njegove vojske, on je dobio srčani udar, i domalo je umro, 6. oktobra 1014. god.
Samuila je nasledio njegov sin Gavrilo-Radomir, lično veoma hrabar i odlučan, ali bez prave sreće. Izmorena dugim i neuspelim ratovanjem njegova zemlja beše klonula, a energični protivnik nije dopuštao da se pribere nova snaga. Još iste jeseni, 1014., car nastavlja ratovanje, želeći da iskoristi pobedu. Posle vesti o porazu caru se predao grad Melnik. Čim je dobio glas o Samuilovoj smrti Vasilije je odmah krenuo u središte maćedonske Države, u samu Pelagoniju, da po mogućnosti dokrajči rat. Njegova vojska zauzela je Štip i Prilep, a on je sam popalio Bitolj, u kom je bio dvor novog cara. Kad je zazimilo vratio se Vasilije u Solun, početkom januara 1015. god. Odatle se s proleća, aprila meseca, krenuo opet u Maćedoniju, da pokori odmetnuti Voden. Zauzevši grad, car je njegovo slovensko stanovništvo preselio u bolerski kraj, a mesto njega je doveo grčki elemenat; i to ne ratare i radnike, nego prave pustahije zvane "kontorate" – kopljanike. Osim toga, u klancu na putu za Ostrovo i Bitolj dao je car sazidati dva nova grada, Kardiju i Sv. Iliju. Dalje odatle nije išao, nego se vratio u Solun.
Pritisnut tolikom nesrećom, a bez izgleda na skori uspeh, Radomir povi glavu i posla u Solun jedno poverljivo lice, jednog Grka s odsečenom rukom, da ponudi mir i potpunu lojalnost. Ali je car ponudu odbio. On je verovao da je Maćedonska Država u ropcu i da joj samo treba zadati poslednji udarac. S toga uputi u moglenski kraj vojsku, koju su vodili Nićifor Ksifija i solunski zapovednik Konstantin Diogen. Grad moglenski hrabro je branio vojvoda Ilica. Morao je doći lično sam car, da preuzme zapovedništvo nad vojskom, da potkopa i potpali bedeme, i da prisili posadu na predaju. I odatle je muško sposobno stanovništvo preseljeno, i to čak u Jermensku, u oblast Vaspurakan. Sam grad je spaljen i porušen. Odmah potom pao je i drugi grad moglenski, Notija.
Malo dana iza tog uspeha stiže caru Vasiliju poslanstvo od novog maćedonskog gospodara, Jovana Vladislava. To je bio sin Samuilova brata Arona, koga je Samuilo dao ubiti. Ovaj je, verovatno, iskoristio nedaće Samuilove i Radomirove, i pun osvete, a željan vlasti, ubio je Radomira kod mesta Petriska, koje se nalazi kod istoimenog jezera. Dukljanska Hronika izrično kazuje, da ga je na to razračunavanje poticao sam car Vasilije, razumljivo iz kakvih pobuda. Svirep, Vladislav je ne samo ubio Radomira, nego mu je dao ubiti i ženu, a sina oslepiti. To je bilo negde s početka jeseni 1015. god., po svoj prilici septembra meseca. Došavši na vlast Vladislav je pohitao da izjavi pokornost caru Vasiliju i da zamoli mir. Vasilije je bio voljan njemu odobriti ono, što je Radomiru odbio; to daje, donekle, potvrde Dukljaninovoj priči o njihovim tajnim vezama. Ali, baš u taj mah, stiže njemu ugledni velikaš maćedonski, kavhan Teodor, kako se čini, pristalica starog Samuila i njegova sina. On je prikazao Vladislava vrlo crnim bojama i odgovarao je cara da ulazi s njim u veze. Predložio je čak caru, da se Vladislav ubije i najmio je za taj posao jednog Vladisavljevog dvorjanina. Ali, ovaj dvorjanin, verniji Vladislavu nego Teodoru, ubi ovog na povratku kući. Car Vasilije, potaknut sumnjama Teodorovim, inače protivnik Maćedonske Države i ne željom da je što pre satre, uze ovo ubistvo kao povod da počne novi rat. Bez ikakve veće muke car je ovog puta prodro do samog Ohrida. Odatle je nameravao krenuti na Drač i tamo utvrditi svoju vlast, kad mu stiže vest, da je jedan njegov odred, koji je operisao u Pelagoniji, nastradao od četa maćedonskog vojvode Ivca. Car odmah pođe u Pelagoniju, ali se Ivac povukao u planine, nemajući snage da primi borbu s glavnom grčkom vojskom. Vasilije se potom vratio u Solun, a dve vojske posla u dva razna pravca da uzmu još zaostalih delova Maćedonske Države i da ih smire; jednu u Strumicu, a drugu prema Sofiji. Prva je uzela tvrđavu Termicu (Banjsku kod Strumice?), a druga Bojanu kod Sofije.
U takvim prilikama šta bi bilo prirodnije, nego pribrati sve narodne snage za zajednički otpor? Krvavi Vladislav smatrao je, da će ojačati svoj položaj ako potamani sve takmace i srodnike Samuilove porodice. On s toga radi o glavi i zetskom knezu Vladimiru. Legenda kaže, da je ovaj, pored svih opomena svoje žene, a Samuilove kćeri, na obećanja i zakletve Vladislavljeve, došao u Prespu, i tu, po naredbi Vladislavljevoj, bio ubijen pred crkvom 22. maja 1016. god. Žena mu je posle prenela telo i sahranila u krajinskoj crkvi. Odatle je preneseno najpre u Drač (1215. god.), a posle je sahranjeno u novom, po njemu prozvanom manastiru kod Elbasana (Šen Ćin). Vladimirova država pala je u plen Vladislavu. Kult kneza i mučenika Vladimira razvio se dosta rano. Jedno njegovo latinsko žitije, u izvodu, sačuvano je u Dukljanskoj Hronici, a potiče nesumnjivo iz XI veka. Politički značaj kneza Vladimira, očevidno, nije bio velik; njegov kult s toga dolaziće nesumnjivo od moralne vrednosti njegove ličnosti. Još uvek, na dan njegove smrti, ide puk na planinu Rumiju noseći sa sobom jedan krst, za koji veruju da se na njemu Vladislav zaklinjao, kako mu neće učiniti prevare. Ta svečanost okuplja sve susede, pravoslavne, katolike i muslimane. Isto tako ima kulta kneževa i u Zapadnoj Maćedoniji. U manastiru Sv. Jovana Bigorskog, priča se, očuvana je glava Vladimirova, koju je tamo sam doneo.
S kraja leta 1016. god. car Vasilije, svršivši izvesne poslove u Carigradu, polazi ponovo protiv Maćedonaca. Tvrdi grad Pernik, koji je odoleo tolikim napadima, bio je glavni cilj njegove nove akcije. Posle tromesečne opsade (upravo posle 88 dana) Vasilije je i ovog puta morao da se vrati ne mogavši ni opet nagnati hrabru posadu ni na predaju ni na izdaju. Čim je oslavilo proleće 1017. god. Vizantinci su krenuli na novi pohod. Iz Mozinopolja, gde je car češće zimovao, pošao je prema Kosturu, pošto je uz put uzeo još nepoznati grad Long. Ali napori njegovi da osvoji taj tvrdi grad brzo, na prepad, nemadoše uspeha. Za duže opsedanje, međutim, car nije imao vremena ni potrebnog spokojstva. Evo zašto. Baš tu njemu je stigla vest, da je poznati branilac Pernika, vojvoda Krakra stupio u savez s Pečenezima, da se sjedinio sa Vladislavom i da se sprema da, uzevši Dorostol, napane cara s leđa iz Bugarske. Dobivši te glasove Vasilije počinje da se povlači, osvajajući i rušeći uz put gradove Višegrad, Veriju i predele Ostrova i Moliska. Na putu mu javiše, da je opasnost prošla u nekoliko, pošto su Pečenezi odbili da sudeluju u borbi protiv cara. Vasilije krene na to protiv grada Setine, na izlasku iz Morihova u bitoljsku kotlinu, gde se nalazi jedan carski dvor maćedonski i velike zalihe žita. Nedovoljno utvrđen, grad je bez muke pao u grčke ruke, s celim plenom. Maćedonska vojska požuri u pomoć. Car Vasilije joj posla u susret zapovednika solunske teme, Konstantina Diogena. Maćedonci su bili vešto zaveli i opkolili njegovu vojsku i sigurno bi je potpuno porazili, da joj nije stigao u pomoć sam car požurivši sa svojom konjicom. Kad su maćedonski osmatrači ugledali tu vojsku, u užasnom strahu stadoše vikat: "Bežite, bežite, eto cara!", našto svu vojsku obuze panika. U najvećoj pometenosti vojska prenu na sve strane, potpuno nesposobna za borbu, zajedno sa samim Vladislavom. Posle te pobede Vasilije se neko vreme zadrža u Vodenu da organizuje nove krajeve, a onda ode na zimovanje u Carigrad (9. januara 1018.).
Vladislav, koji je imao energiju ređe vrste, nije klonuo ni posle tog poraza. Iza careva dolaska on odmah počinje novu akciju, ali sasvim na drugoj strani; verovatno s toga, što se tamo nadao lakšem uspehu. On udara na Drač, na koji je od početka svoje vladavine bio bacio oko. Ali tu, pod Dračem, prilikom borbe Vladislavljeve sa samim zapovednikom grada, biva napadnut od dvojice pešaka i ubijen. Grk Skilica, a još više Dukljanska Hronika, prikazuju to ubistvo kao nešto tajanstveno, odnosno kao neku božju odmazdu; u stvari, kao da ima razloga verovanju da je Vladislav poginuo od svojih ljudi.
Vest o pogibiji Vladislavljevoj krenula je cara, da odmah, marta meseca 1018. god., pođe u Maćedoniju i definitivno pokori tu zemlju. U samoj Maćedoniji nasta malodušnost. Zemlja je bila izmučena dugim i bezuspešnim ratovanjem i otrovana unutrašnjom borbom; a izgledi na neki obrt sreće ne behu nikakvi. S toga velik deo velikaša požuri, da se preda caru i spase svoje oblasti i prava. Već u Adrijanopolju stigoše mu brat i sin hrabroga Krakre, koji mu izjaviše pokornost i predadoše 36 gradova zajedno sa dotle neosvojivim Pernikom. Car oberučke primi ponudu; samom Krakri dade čin patricija i ostavi ga na njegovom starom položaju. Kad je tako bio obezbeđen od Bugarske, Vasilije pođe u Mosinopolj, da uredi i pitanja Maćedonije. Po primeru Krakrinom dođoše i mnogi drugi velikaši sa raznih strana, iz Pelagonije, Morovizda i iz Lipljana s Kosova. U Seru stigao je cara Krakra sa ostalim gospodarima predatih gradova i lično je izjavio svoju podložnost. Tu su mu se predali i vojvoda Dragomuž, gospodar Strumice, koga car isto napravi patricijem, i Bogdan, zapovednik "unutrašnjih gradova." Upada u oči, da je sem Krakre kod maćedonskih vojvoda malo bugarskih, nego prevlađuju čisto slovenska imena, kao i kod mlađih članova dinastije. Pred samim gradom Strumicom dočekao je cara arhiepiskop Jovan (David) sa sveštenstvom, moleći za milost u ime Marije, žene Vladislavljeve, koja se odricala svih vladalačkih prava. To je bila potpuna kapitulacija Maćedonske Carevine. U pobedničkom pohodu car je prošao Skoplje, Štip, Prosek i ušao je najposle u Ohrid, gde je dočekan s molepstvijima i klicanjem. U staroj prestonici Samuilovoj Vasilije je naišao na ogromno bogatstvo; bilo je, priča se, više od hiljadu kentenara zlata i mnoštvo zlatom i biserom okićenih haljina i nakita. Tu je zatekao i Vladislavljevu udovicu sa decom njenom i Radomirovom. Car je bio prema njima milostiv i uzeo ih je pod svoju zaštitu, ali ih je, u isto vreme, stavio pod nadzor. Čak i Vladislavljeva sina Prusijana, koji se beše, sa dva brata, povukao u planinu Tomor i pokušao da tamo organizuje borbu, primi u Devolu usrdno i dade mu titulu magistra. Prusijan i braća mu Alusijan i Aron vraćali su se, po imenima, na staru jermensku tradiciju porodice. Kod Prespanskog Jezera car je ovom prilikom podigao dve nove tvrđave, Vasilidu i Konstanciju, u čast svoga i bratova imena.
Ali se ipak ovom prilikom ne pokoriše sve vojvode i knezovi maćedonski. Vojvoda Ivac, poznat sa svoje posede nad Grcima u Pelagoniji, ne hte da prizna vrhovnu vlast Vasilijevu i odmetnu se u planine, da sprema ustanak. Grci tumače njegov otpor tim, što je on hteo da obnovi Samuilovu državu i uzme njegovu titulu i položaj. Na planini Vrohotu, u gradu Proništu, Ivac je počeo da okuplja ustanike. Taj je pokret morao biti vrlo ozbiljan, kad je car lično došao u Devol, da, primivši careviće, pozove na predaju i Ivca, nudeći mu istu milost, koju je već pokazao prema ostalim njegovim vojvodskim drugovima, a upozoravajući ga na bezizglednost dalje borbe. Da bi dobio vremena Ivac uđe u pregovore, otežući ih namerno što duže. Tako je zadržao cara gotovo dva meseca. Tada novi ohridski zapovednik, Jevstatije Dafnomil dođe na ovaj plan prevare. Vojvoda Ivac slavio je svake godine Veliku Gospoinu i po starom običaju primao taj dan u svoj dom goste i namernike. Jevstatije sa dvojicom svojih ljudi ode na Ivčevu slavu. Ovaj ga primi lepo, iako je bio iznenađen tom posetom. Posle crkvenog obreda Jevstatije pozove Ivca na tajni dogovor u četiri oka, pa kad je ovaj došao Jevstatije ga, kao fizički jači, obori na zemlju i pomoću svojih pratilaca veže i oslepi. Uzrujanim gostima izjavio je, da to radi u ime carevo. Ubogaljenog Ivca odveo je potom caru Vasiliju, koji ga dade baciti u tamnicu. Jevstatije je, za nagradu, dobio upravu nad Dračem.
Pored Ivca zna se i za još neke maćedonske vojvode, koji nisu hteli da se pokore. Tako je neki vojvoda Gavra mislio na ustanak i ušao radi toga u veze sa Elemagom Francison, koji je bio zapovednik Berata i priznavao Vasilijevu vrhovnu vlast. Kad se doznalo za tu zaveru, Gavra je bio uhvaćen i oslepljen, a Elemag se odbranio od optužbe i zadržao staro dostojanstvo. Ustanak je pokušao i stari vođa Nikolica. On se ranije istakao kao hrabar branilac Srpčišta, ali je najzad morao da se preda. Car Vasilije ga je, kao sina jednog uglednog vizantinskog činovnika, pomilovao i imenovao patricijem. Nikolica se naskoro vratio u Maćedoniju i, za vlade Samuilove, pokušavao nove napadaje na Srpčište. Posle sloma Maćedonske Države on se spremao na nove borbe. Ali, gonjen od Vizantije i carske vojske, videći sve skrhano, Nikolica se sam jedne noći predao carevim ljudima. Bio je okovan i poslat u Solun. Krajem 1018. god. bila je čitava zemlja pokorena, a Vasilije je, radi svoje energije, u ovim dugim i krvavim borbama, dobio naziv "ubice Bugara".
Na Maloj Prespi, na ostrvcu Ailu, još se nalaze ruševine stare Samuilove crkve Sv. Ahila. Za nju stručne arhitekte nalaze, da predstavlja prelazni tip jelinističko-orientalne škole i da ima iste dispozicije kao Stara Mitropolija u Mezemvriji, na obali Crnoga Mora. Druga Samuilova građevina, crkva Sv. Germana, u selu Germanu, pokazuje uticaje anatolske škole, čije je poreklo u Jermenskoj. Crkva je ta u novije vreme popravljana i dograđivana. Pored nadgrobne ploče Samuilovih roditelja i brata mu Davida, to su jedini ostaci Samuilove vladavine, koja je bila tako neobična po svojim velikim uspesima, kao i po naglim obrtima sreće. U našoj prošlosti nije bilo primera naglijeg uspeha i naglijeg pada, kao što je slučaj sa sudbinom Maćedonske Države.
Na krajnjem severu nekadašnje Maćedonske Države u Sremu, držao se još, posle pada svih oblasti na jugu, sremski poglavica Sermo. Ne mogući ga, bez težih napora, savladati, poručio mu je vizantiski namesnik u današnjoj Srbiji, Konstantin Diogen, da želi s njim neki lični dogovor. Svaki je imao da povede sa sobom po trojicu sluga; a sastanak je trebalo održati na sred jedne reke, verovatno Save. Na sastanku, Diogen ubi Serma i onda s vojskom krene i bez muke uze grad Sirmij, odnosno Mitrovicu, koji mu je predala Sermova žena. Vizantiska vlast proširi se tako, 1019. god., sve do Srema na severu i Jadranskog Mora na zapadu.
Osvojivši Maćedonsku Državu car Vasilije nije pokazivao one surovosti, kakva bi se mogla očekivati od njega posle onog postupka sa zarobljenicima iza bitke kod Belasice; a nije nastavio ni onaj sistem helenizacije ove oblasti, kako je činio ranije zauzimajući izvesna mesta. Mesto toga, kako videsmo, on je na mnogim položajima ostavljao stare knezove i zapovednike. Maćedonija je bila podeljena u četiri teme, a glavno sedište upravnika beše u Skoplju. Važniji gradovi i tvrđave behu posednuti pouzdanim grčkim ljudima; a vojničko uređenje dobilo je, kao u vizantiskim oblastima Italije, karakter katepanata. Poreski sistem nije udešen prema težem vizantiskom, nego je ostalo da se plaća za porezu mat žita, mat prosa i krčag vina. Vrlo važno beše i to, što je Vasilije zadržao avtokefalnu ohridsku arhiepiskopiju, koja se, u tradiciji bivše bugarske patrijaršije, zvala i patrijaršijom, ostavivši joj sva njena prava i granice. Car, istina, ne priznaje toj crkvi patrijaršiskog dostojanstva, ali to je, posle pada Mećedonske Države, u prvi mah malo bunilo njene pripadnike, pošto je na upravi ostala ista ličnost, arhiepiskop Jovan. Ovaj čovek uspeo je izgraditi kod cara da ohridskoj crkvi potvrdi sve one granice, koje je ona dobila za vreme Samuilovo. Povelja o tom izdana je ohridskoj crkvi 20. maja 1020. godine. Prema toj i još dve povelje izdane 1019-1020. god., ohridska arhiepiskopija imala je pod sobom 31 episkopiju: obuhvatajući na severu Braničevo, Beograd i Srem, na severozapadu Ras i Prizren, na istoku Silistriju, Vidin, Sofiju Strumicu, na jugu Veriju i Srpčište, na jugozapadu Butrinto i Janjinu. Dobar deo tih zapadnih episkopija dobila je ohridska mitropolija na račun dračke. Opseg arhiepiskopije ohridske obuhvatio je u glavnom sredinu, trup Balkanskog Poluostrva i njegov zapadni deo izuzimajući Albaniju i Primorje. Od Bugarske je u sastav ohridske arhiepiskopije ulazio samo zapadni deo. Težište delatnosti ohridske crkve bilo je, dakle, na čisto slovenskom području, koje je delimično i ranije bilo, a sad definitivno došlo van domašaja rimske crkve. Zapadni uticaj u oblasti Raške bio je delovanjem ohridskog sveštenstva postepeno suzbijen, da kasnije sasvim iščezne. Kao u crkvi, tako je, verovatno, i u svemu drugom u Maćedonskoj Državi bio vidan slovenski karakter njezin. Car Vasilije i njegovi naslednici dali su posle ohridsku crkvu u grčke ruke; uticaj grčki postepeno se jačao i osećao sve više; – ali on nije mogao da znatno izmeni glavni slovenski fond, i to jedno s toga, što je stvaranjem slovenske književnosti Ćirilo-Metodijevske škole, i stvaranjem slovenske Maćedonske Države razvijena slovenska narodna svest; i drugo, što je slovenskim radom od jednog stoleća stvorena tradicija i bogat duhovni kapital, koji se više nisu dali potisnuti.
U vezi sa Samuilovim ratovanjem protiv Vizantije dogodile su se i osetne promene u Jadranskom Primorju. Mletačka Republika, koja se znatno razvila pred kraj X veka, iskoristila je sukob Carevine sa Samuilom da ojača svoj položaj u Jadranskom Moru. Sem toga, za vreme hrvatskih unutrašnjih borbi, posle smrti Stevana Držislava (+997.), Mlečani se upletoše u hrvatske i dalmatinske poslove, štiteći svoje trgovačke kolonije i romansko gradsko stanovništvo. U proleće, 9. maja 1000. god., krenuo je dužd Petar II Orseolo protiv Hrvata i Neretljana, da ih prisili na vođenje obzira prema mletačkim interesima. Njegov pohod toga puta ličio je na kakav triumf. Kao pobedilac, bez napora, često i bez ikakve borbe, on je prošao celu istočnu obalu Jadrana. Nešto otpora dali su samo Neretljani. Prva njihova žrtva bila je jedna grupa od 40 trgovaca, koja se iz Apulije vraćala kući. Kod otoka Kače savladale su Neretljane mnogobrojnije mletačke lađe. U Spljetu, gde je dužde na svom pohodu bio svratio, pojavilo se izaslanstvo slobodnih Neretljana, koje je tražilo da se njihovi saplemenici oslobode, a obećavalo da će doći duždu sam neretljanski knez sa svojim ljudima, koji će dati svečanu izjavu: da neće više uznemiravati mletačke lađe i da se odriču onog danka, koji su im ranije Mlečani plaćali za slobodnu plovidbu. Dužd pristade i pusti zarobljenike, zadržavši samo šestoricu kao zalogu za ispravnost obaveze. Tako se smiriše Neretljani s kopna. Korčulani, koji uđoše u borbu s Mlečanima, biše savladani. Krvav otpor dat je duždu i na otoku Lastovu. Ovo za gusare vrlo pogodno ostrvo sa svojim mnogim dragama i klancima bilo je kod Mlečana veoma ozloglašeno. S toga su sad tražili, da se razruši lastovski grad i da bude potpuno napušten. Kad su Lastovljani to odbili došlo je do borbe. Mletačka nadmoć odnela je pobedu; lastovski grad bi srušen i opustošen. Kod crkve Sv. Maksima, na malom jednom otočiću, dođe duždu na poklonjenje i dubrovački episkop i izjavi mu odanost u ime svog grada. Tako je dužd Petar II s uspehom završio svoju ekspediciju. Kad je 1018. god. bila srušena Maćedonska Država, i kad pobedonosne vizantiske vojske dođoše do Primorja, priznadoše i Hrvati vizantisku vrhovnu vlast. Verovatno je, da su to s njima zajedno učinili i Neretljani. Tako je car Vasilije II postao vrhovni gospodar svih Južnih Slovena sem Slovenaca.
|
