Vladimir Ćorović: Istorija Srba

ARS LIBRI Kupite štampano izdanje ove izvanredne knjige

<<   Sadržaj   >>

Zetska država

Ogromno Vasilijevo državno nasledstvo pada u slabe ruke. Iza njegove smrti, 1025. god., dođe za kratko vreme na vlast brat mu Konstantin, a posle ovog muževi i ljubimci njegove kćeri Zoe, jedne kasno udate princeze, koja je u starosti žurila da nadoknadi strogo i uredno proživljenu mladost. Dvor je ponovo postao središte spletaka i uzajamnih optuživanja. U pokrajinama javljaju se pokreti pojedinih uglednijih vođa i zapovednika, koji žele da izbiju na površinu i koji teže da se dočepaju i samog prestola. Sa severa počinju da bivaju sve češći upadi Pečenega, koji dobro osećaju da u Carigradu nije sva pažnja obraćena pitanjima odbrane državnih granica. U Carevini, sa novim i slučajno nađenim carevima, kakav beše, na primer, Mihajlo IV Paflagonac, dolaze do vlasti razni sumnjivi i skorojevićski elementi. Razvija se i korupcija. Pritisak politički i ekonomski ogorčava ljude i izaziva proteste i pobune. Novi režim prekinuo je i sa tradicijom Vasilijeve politike u Maćedoniji. Za ohridskog arhiepiskopa doveden je jedan Grk, Lav, učeni hartofilaks carigradske Sv. Sofije. Tako je ukinuto poslednje visoko zvanje slovenske hijerarhije i okrnjeno pravo slovenskih episkopa da biraju svog poglavara.

Među Slovenima još su bile dosta žive tradicije o svojoj državi i dosta jaka plemenska svest u suprotnosti prema Grcima. S toga je sasvim razumljivo što se na pritisak vlasti javio jak i buntovan otpor. Tim pre, što je i nova poreska politika vizantiskih vlasti, s odbijanjem primanja prihoda "u prirodi", razdražila svet u Maćedoniji. Otvoren ustanak izbi, kad u zemlju stiže iz grčkog ropstva Petar Deljan, koji se izdavao za sina cara Radomira. Ustanak je buknuo 1040. god. na severu, u okolini Beograda, na području ugrožavanom od Pečenega, gde se Petar, verovatno, nadao i pomoći od Mađara, pošto mu je majka, ako je on doista bio Radomirov sin iz prvog braka, bila mađarska princeza. Ustanak se brzo raširi po svoj današnjoj severnoj Srbiji i doprije do Niša i Skoplja.

U isto vreme izbi i ustanak u Draču protiv tamošnjeg gramžljivog vizantiskog zapovednika, a na čelo ustanka dođe neki Tihomir, kao odličan vojnik. Očevidno je, već po imenu vođe, da je u tom ustanku slovenski elemenat uzeo živa učešća.

Pored ta dva, izbio je i ustanak u Zeti, najozbiljniji i najuspešniji. Posle ubistva kneza Vladimira, priča Dukljanska Hronika, u zemlji je nastalo bezvlađe i zluradost. Kotorani su ubili kneza Dragomira s motivacijom, da neće više vladara koji će ih pritiskati, i da je došlo vreme kada vladara nestaje. Ali posle grčkog zavojevanja u zemlji je nastalo teško stanje. Sin Dragomirov, Dobroslav, uzeo je na se perfidnu ulogu, da podbada Grke na sve veće opačine, praveći im se inače kao prijatelj, a bunio je s druge strane narod protiv ugnjetača. I jednog dana, kivan na Grke, narod se diže i pobi sve njihove velikaše, koji se zatekoše među njima. Tada pozvaše Dobroslava, koji primi vlast nad narodom i poče borbu za oslobođenje. Taj Dukljaninov Dobroslav u grčkim spisima zove se Stevan Vojislav, i mi svi ovo drugo ime, pošto se nalazi u pouzdanijim izvorima, uzimamo kao pravo. Grci su nam zabeležili, da je prvi ustanak među Srbima buknuo 1035/6. godine, ali da je brzo završen jednim nametnutim ugovorom. Vojislav je bio uzet za taoca i odveden u Carigrad, a nadzor nad pobunjenom zemljom poveren Teofilu Erotiku. Vojislav je naskoro pobegao, dočepao se svojih planina i počeo borbu, zavladavši ubrzo čitavim krajem od Zahumlja do Skadarskog jezera.

Zetskom uspehu znatno su pomogli ustanci Deljanov i Tihomirov. Kao usled vatre podmetnute s više strana čitav je Balkan buktao u pobuni. Deljanova vojska sjedini se s Tihomirovom. Da ne bi bilo borbe o prvenstvo, Tihomir bi ubijen, a Deljan proglašen za jedinog vladara. Pobedonosna vojska ustanika prodre čak do starodrevne Tebe. Uz put, kao u Epiru, gde su ubili poreskog starešinu, pridružiše im se i drugi nezadovoljni elementi. Car Mihajlo, uplašen, pobeže u Carigrad iz Soluna, u kome se tad slučajno nalazio. Usred tih uspeha stiže ustanike nesreća. Alusijan, sin fatalnoga cara Vladislava, koji je bio namesnik u Erzeruku, pa radi nekih nepravilnosti stavljen pod istragu i progonjen, pobeže u Evropu i, čuvši za ustanak, javi se Deljanu kod Ostrova. On je požurio da se postavio kao kandidat za presto, iako to nije hteo odmah da kaže. Deljan ga je primio lepo, podelio čak vlast s njim i dao mu dobar deo vojske, da s njom zauzme Solun. Ali nesposobni Alusijan pretrpi poraz. Da se osveti Petru za prekore s toga, i da ga ukloni kao takmaca, Alusijan ga dade, na jednoj naročito priređenoj gozbi, opiti i oslepiti. To nedelo ne donese mu ono čemu se nadao; narod nije bio nimalo voljan da pođe za takvim čovekom. Alusijan, videći to, ode Grcima. Car Mihajlo, obavešten o svemu, požuri prema Ostrovu, napade tamo pometenu vojsku i porazi je, a slepog Deljana zarobi. Iza tog pođe za Prilep, koji je branio Manojlo Ivac, verovatno srodnik hrabrog vojvode Samuilova. Pošto su osvojili taj grad Grci su pošli prema severu, gde su ustanici dali poslednji otpor kod Bojane, blizu Sofije. Kad je i taj bio skršen, 1041. god., čitava Maćedonija dopala je ponovo pod grčku vlast.

Srećniji beše u svojim borbama Stevan Vojislav. Proteravši grčke vlasti, on je u svojoj gorovitoj otadžbini bio nesmetan od Grka sve dok nije sam dao povoda za napadaj. Caru Mihajlu, koji se bavio u Solunu, beše poslata, verovatno iz Južne Italije, jedna velika pošiljka zlata od 10 kentenara. Bura je lađu sa tim dragocenim teretom bacila na zetsku obalu. Vojislav je zlato, koje mu je tako došlo na noge, zaplenio i zadržao, pored svih protesta carevih. Tada se car Mihajlo odlučio da kazni odmetnutog kneza. Evnuh Georgije Provat dobi naredbu da krene u Zetu. Taj vojskovođa zapade u zetskim klancima u spremljenu zasedu, 1040. god., i bi potpuno poražen. U ovoj borbi naročito se istakao Vojislavov sin Radoslav, koji je ubio jednog od grčkih zapovednika i tim uneo prvu zabunu u njihovu vojsku. Sprečeni Deljanovim napredovanjem, Grci nisu mogli da odmah ponove napadaj, nego su morali pustiti, da se Vojislav ojača i dovoljno spremi za dalje borbe.

Car Mihajlo nije doživeo nove pothvate u Zeti. Umro je, još mlad, krajem 1041. god. U Carigradu je ceo početak naredne godine prošao u dvorskim pobunama; carica Zoe bila je oterana u manastir i ponovo vraćena, a na prestolu se za pola godine izmenjaše dva cara. Od 11. juna 1042. treći muž carice Zoe i novi car Vizantije postade Konstantin IX Monomah. Jedno od prvih dela novoga cara beše kaznena ekspedicija protiv Zete. Drački zapovednik, patricije Mihajlo, dobi zapoved da pokori Zetu. Dukljanska Hronika ima vest, da je car poslao posebne ljude sa dosta zlata i srebra, da pokrene protiv Zećana raškog župana, bosanskog bana i zahumskog kneza. Ako bi ta vest bila tačna, onda bi to značilo da te zemlje nisu u to vreme bile u potpunoj grčkoj vlasti, nego da su domaći vladaoci, možda pod nominalnom grčkom vrhovnom vlašću, imali izvesna avtonomna prava, ili su ih možda sami sebi proširili usled meteža u Carevini, izazvanih Deljanovim i Zetskim ustankom. Ti su se vladari odazvali pozivu, poslali svoje čete u pomoć i poverili ih Ljutovidu, humskom knezu, kao vrhovnom zapovedniku u tom pohodu. On, doista, krenu protiv Zete s trebinjskog područja, a Grci sa velikom vojskom (govori se o 60.000 ljudi) navališe od Skadra i Bara. Zećani se povukoše u klance crmničke nahije. Grci su oplenili bogate doline primorske Zete, i ne htedoše da idu dublje u planine. Na povratku naiđoše sve klance oko Sutormana posednute od Zećana. Po pričanju Grka Kedrena, Srbi su osuli na Vizantince kamenje i stene i strele sa svojih visina, a ovi su, ne mogući da upotrebe svoje oružje, gledali samo da iznesu živu glavu. Nastradoše užasno. Kao vihor, jurnuše Zećanci za preplašenom gomilom, koja je, po grčkom izveštaju, izgubila 7 zapovednika i na 40.000 ljudi, i goniše ih sve do reke Drima.

Pobedivši tako Grke, Vojislav se obrte prema Ljutovidu. Izabra 50 od zarobljenih Grka, pa ih, onako zaplašene i ranjave, posla pred sobom Humljanima, da ispričaju grčku pogibiju. Ljutovid je, međutim, neaktivan čekao kod Klobuka. Kad je Vojislavljev sin Gojislav stigao sa zetskom vojskom pred Klobuk, nije mu bilo teško da razbije savezničku vojsku. Sam je Ljutovid bio ranjen na megdanu sa Gojislavom i dvojicom njegovih ljudi. Zetski uspeh bio je, prema tom, potpun na obe strane. Granice Vojislavljeve države dopreše, po Dukljaninu, sve do Vojuše na istoku, a čitava trebinjska oblast (s Konavljem) na zapadu, zajedno s nekim delovima primorskog Huma (do Stona) dođe pod njegovu vlast. Ova je pobeda bila izvojevana krajem 1042. godine.

Posle ovog poraza Vizantija nije preduzimala ništa protiv Zete. Zadržale su je, verovatno, u prvi mah opasne navale Rusa, koji stigoše do pod samu prestonicu (1043. god.) i zapleti s Normanima, koji počeše sistematski potiskivati Grke iz južne Italije. Na sam Balkan sve češće upadahu gomile Pečenega. Vizantija je na muci s njima. Jedne miti, druge šalje u vojsku, u Malu Aziju, a treće, po predlogu namesnika u Bugarskoj, naseljava u području između Niša, Sofije i Skoplja. Gramžljivi, nasrtljivi, nepouzdani, oni postaju napast Carevine; njihovi pohodi, pljačkaški i razbojnički, dopiru ponekad do samog Carigrada. Vojislav je, zbog svega ovoga, u dalekoj Zeti bio ostavljen na miru. Jedino je dubrovački grčki strateg Katakalon nameravao jednu prevaru u stilu onih, kakve su izvedene protiv Ivca i Sermona. On se ponudio Vojislavu da mu bude kršteni kum jednom novorođenom sinu. Vojislav je, lukav i oprezan, tobože pristao i ugovorio sastanak u jednom pristaništu. Katakalon je stigao sa ratnim lađama, ali kad je stupio na suho, iskočiše iz zasede Vojislavljevi ljudi, te ga s pratnjom uhvatiše i okovaše. Srbi na to osvojiše i ratne lađe, te na njima odvedoše Katakalona kao sužnja u Ston. Vojislav je umro u Prapratni, u svojoj prestonici, i sahranjen je u crkvi Sv. Andrije.

Posle Vojislavljeve smrti, prema pričanjima Dukljanske Hronike, pokušalo je stanovništvo trebinjske oblasti, pod vodstvom nekog Domanca, da se oslobodi zetske vrhovne vlasti. Naslednik Vojislavljev, Mihajlo, imao je dosta muke dok je savladao ustanike, zahvaljujući za konačni uspeh svom, u borbama s Grcima već oprobanom, bratu Radoslavu. Sa Vizantijom Mihajlo nema uopšte nikakvih sukoba. On je bio zadovoljan, kao i otac mu Vojislav poslednjih godina, da njega Vizantija ostavi na miru, da bi mogao srediti svoje odnose u Zeti i sa susedima. Vizantija je, međutim, sita dvorskih kriza i spletaka, rešila jednom vojničkom pobunom za duži niz godina pitanje carstva i carske dinastije. God. 1057. proglašen je za cara Isak Komnen, prvi iz dinastije Komnena, koja će Vizantiji posle dati tri uzastopna velika vladara i koja će, poslednji put, obnoviti ambicije i tradicije Istočne Carevine Justinijanove. Isak je vlado malo, i sam je pomogao da dođe na presto njegov prijatelj i odlični finansijer Konstantin X Duka, koji je imao da sredi poremećenu administraciju u državi. Mihajlo je, negde oko 1052. god., ušao u intimnije veze s Grcima i dobio je titulu njihova protospatera, a ima vesti i da se oženio jednom grčkom princezom. Šta je Mihajla opredelilo da se približi Vizantiji nije pobliže poznato; odnosi u susedstvu, koliko se danas zna, nisu po nj bili mnogo opasni.

U XI veku Balkan je bio sa više strana preplavljen napadajima tuđih naroda. Rusi su dolazili pod Carigrad; Mađari su odavno počeli da se spuštaju preko Dunava; Pečenezi su se već ugnezdili u nekim krajevima, gde se u mesnim imenima još očuvao spomen na njih (sr. na primer Pečenjevce, Pečenoge i sl.). God. 1065. izbilo je u naše krajeve još jedno novo pleme. To su bili Kumani, ili po ruskom Polovci, plemenski srodnici Huna i Avara. Oni su izbili na Balkan za Pečenezima, a potiskivani od Rusa. Njihova pojava, 60.000 na broj, značila je čitav užas. Oni su kao poplava prelili čitavu Bugarsku i doprli čak do Carigrada, Soluna i Helade, a da im grčka vojska nije nigde stavila ozbiljan otpor. Kumane je, u glavnom, uništilo to, što su se razlili suviše daleko, pa su, onda stradali kao pojedinačne grupe. Kad su, pritešnjeni, zamolili milost, naseliše ih po oblasti oko Skoplja, gde Kumanovo još i danas nosi jasan trag spomena svojih nekadašnjih žitelja. U Mađarskoj, oni su se održali duže i tragova o njima ima mnogo više. Još opasniji od tih severnih napadača behu za Vizantiju avanturistički Normani, dobro poznati radi svojih smelih podviga u historijama svih severnih evropskih naroda. Oni su 1073. imali u svojoj vlasti celu vizantisku Južnu Italiju, a od onda pokazaše jasno svoje tendencije da se prebace i na istočnu obalu Jadranskog Mora. Oni su radili donekle u sporazumu s papama, koje su raskinule sve veze s Vizantijom i 1054. god. objavili i definitivni prekid s carigradskom patrijaršijom.

Roman, sin nekadašnjeg namesnika današnje Srbije, Konstantina Diogena, beše, čudnim sticajem prilika 1067., postao car. God. 1071. izgubio je jednu bitku i carstvo. U Carigradu, po običaju, počeše strasne spletke i borbe oko prestola. Roman je u Maloj Aziji uzalud pokušao da se održi; ali je tu, na očigled Turaka, koji su sve više uzimali maha, otkrio unutrašnje borbe Vizantije. Sem Turaka, Carevini se javiše neprijatelji i s drugih strana. Južna Italija, pod vođstvom Normana, sasvim se oslobodi vizantiske vlasti. Ove meteže i borbe iskoristiše, među ostalima, i maćedonski Sloveni, čiji se borbeni duh ne beše smirio ni posle toliko skupih iskustava. Možda je bilo kakva potsticaja za to od ljudi cara Romana. Maćedonski boljari, većinom iz okoline Skoplja, pod Đorđom Vojtehom, čije ime ne kazuje slovensko poreklo, digoše pravi ustanak. Da u borbama ne bi ostali osamljeni, oni se obratiše za pomoć knezu Mihajlu u Zeti. Sigurno je bilo sećanja na srodničke veze između Samuila i Vladimira, odnosno na zajednički rad maćedonskih i zetskih poglavara. I ustanak Vojislavljev, sasvim verovatno, ne pada slučajno kad i akcija Petra Deljana. Mihajlo prihvati njihovu ponudu i dade im kao poglavicu svoga sina Bodina, 1073. god. Sa Konstantinom Bodinom Mihajlo je poslao vojvodu Petrila i vrlo mali broj vojske, svega 300 ljudi. Oprezan, Mihajlo kao da nije hteo da ulazi u veliku avanturu i hteo je samo da održi veze s pokretom i da osmotri opštu situaciju. U Prizrenu Bodina proglasiše, prema tradiciji koja je još bila živa za "bugarskog" cara, i po poslednjem bugarskom caru Petru on dobi novo ime Petar. Skopljanski namesnik, koji pokuša da uguši pokret, bi poražen i zarobljen. Na to se maćedonska vojska, nedovoljno mudra, i željna da pokret što više teritorijalno proširi, podeli na dvoje: jedna pođe prema Nišu, s Bodinom kao vođom, a druga u južnu Maćedoniju. I Mihajlo, pomagan od Hrvata, napade na dračku oblast i vizantiske gradove u Dalmaciji, verujući posle prvih uspeha, da je pokret na dobru putu. Međutim, južni deo maćedonske vojske, koji beše bez napora uzeo Ohrid i Devol, nastrada pod gradom Kosturom. Tamo se beše prikupila ne samo vizantiska vojska, nego i neki bugarski i maćedonski velikaši koji su bili protiv ustanka. Suzbivši Petrila, Vizantinci se obrnuše protiv Bodina, uz koga behu pristali svi krajevi od Srema do Vidina. Kad Vizantinci uzeše Skoplje Bodin se, u zimu, po snegu, uputi iz Niša prema Zeti. Kod Pauna, na Kosovu, stigoše ga Grci, potukoše ga i zarobiše. Tako je skrhan i ovaj maćedonski ustanak. Kao zarobljenika odvedoše Bodina u Carigrad, gde ga zatvoriše u manastiru Sv. Srđa i Vakha. Kad je Isak Komnen bio poslat u Siriju, upućen bi tamo, u Antiohiju, i mladi Bodin. Odatle se spasao i vratio u otadžbinu pomoću mletačkih brodara, koje za to beše najmio njegov otac.

Kad je skršen maćedonski ustanak, Vizantija odluči, da kazni i Zećane i Hrvate. Drački namesnik, Nićifor Brienije, dobi naredbu za napadaj. Kratki izveštaj njegova sina kaže, da je on pobedio zetskog neprijatelja, da je uzeo taoce i da je ostavio posade u važnijim mestima, naročito dalmatinskim, koje je opet povratio romejskoj vlasti. Karakteristična je njegova opreznost, za veću sigurnost vojske, da je dao prokrčiti klance i puteve, kako ne bi prošao u toj gorovitoj zemlji kao njegov pretšasnik. Znamo, da je ovom prilikom potpuno uništena Prespa i opljačkan hram S. Ahilija. Dukljaninova Hronika dodaje još, da je u ovim borbama Mihajlo pogubio sve sinove sem zarobljenog Bodina. Borba je završena 1074. god.

U Rimu je, u ovo vreme, bio na čelu crkve kao papa moćni Grgur VII, jedna od najistaknutijih i najautoritativnijih ličnosti u celoj historiji papa. Kao predstavnik božije moći on je na zemlji hteo papskoj vlasti da stvori ne samo moralni, nego – stvarni fizički prestiž. On hoće papsku moć da naturi kao državnu; hoće da bude darodavac kruna; glavni regulator svetske politike u religioznom zamahu. On 1076. god. dovodi do prestola hrvatskog kralja Zvonimira, ali kao vazala papske kurije. Izgubivši poverenje kod Vizantije, knez Mihajlo je morao tražiti naslona na nekoj drugoj strani. Prirodno je, da ga je potražio kod tada silnog pape Grgura, koji mu je od glavnih evropskih sila bio najbliži. Verovatno je delovao i primer hrvatskog kralja. Papa nije imao nikakva razloga, da Mihajlovu ponudu ne primi. U jednom pismu od 9. januara 1078. Mihajlo se naziva kraljem. Prema tome, on je tu titulu dobio po svoj prilici tokom 1077. god. Papa je, primanjem Mihajla, hteo očevidno da pojača svoj uticaj na istočnoj strani Jadranskog Mora, odnosno da povrati poziciju izgubljenu 732. godine. Vrlo je verovatno, da je papa i od Mihajla tražio da prizna njegovu vrhovnu vlast, po svom osveštanom načelu. Mihajlo je to priznao isto kao i Zvonimir, bez ikakva uštrba po politički značaj svoje države. Naprotiv. Ona je tim samo dobila; imala je sad formalno priznanje sa najkompetentnijeg mesta u Evropi. Vredi zabeležiti, da je tih godina, 1076. god., i treća slovenska država, Poljska, dobila "kraljevstvo" od Grgura VII.

Mihajlo je želeo, da u svojoj državi dobije i posebnu arhiepiskopiju kao versku centralu. O tom je i pisao papi Grguru. Katolici njegova područja, – a i on sam beše katoličke vere, – behu pod vlašću dubrovačke episkopije, koju nedavno behu potčinili spljetskoj arhiepiskopiji. Razumljivo je po tom, što Mihailo nije rado gledao, da njegovi podanici imaju svog verskog poglavicu u tuđoj državi. Ali on nije dočekao da mu se ta želja ispuni. Tek je za vreme vlade njegova sina Bodina, 8. januara 1089. god., barska episkopija dobila dugo željeno unapređenje.

U Vizantiji krajem sedamdesetih godina XII veka nasta prava jagma oko carskog prestola. U borbu uđoše ništa manje od pet raznih kandidata, koji nisu prezali ni od kakvih sredstava. Kao kandidat ističe se i poznati nam drački zapovednik Nićifor Brienije, koga pobedi retko sposobni Aleksije Komnen, glavni zapovednik vojske i domalo car Vizantije (1081. god.). U tim vizantiskim međusobicama Mihajlo nije učestvovao, ali je pojačao svoj ugled. Za to vreme on je, međutim, živo razvio veze sa Normanima. Još 1073. god., kad je bio potučen skopljanski zapovednik, beše u njegovoj vojsci zarobljen jedan langobardski oficir iz donje Italije. Njega Mihajlo, po primeru Samuilovom, napravi zetom. Ovaj je čovek, izgleda, bio neka vrsta Mihajlova posrednika. Vođa normanske stranke u Apuliji, jedan od najbogatijih građana, Argirac iz Barija, dolazi lično kralju Mihajlu i u aprilu 1081. god. udaje za Bodina svoju kćer Jakvintu. Ova veza pojačala je donekle i akcija dračkog zapovednika Đorđa Monomahata. Zaražen primerom svog prethodnika, i on je spremao ustanak i sanjao o kruni. Radi toga je ušao u pregovore s Normanima i Mihajlom. Kad je stvar postala opasnija, i kad je Aleksije pokazao više snage, nego što je ovaj pretpostavljao, Monomahat nemade snage da se upusti u pustolovinu, nego dobeže Mihajlu.

Normani, pod vođstvom Roberta Gviskara, a od sredine 1080. god. i sa pristankom pape Grgura, behu se rešili da se prebace u područje dračkog temata i da se tu stalno ugnezde. To su stare težnje svih gospodara Južne Italije. Odatle, starim emporijama Istočnog Carstva, tražeći za svoje koliko osvajačke toliko i lakome prohteve pogodno područje. Vizantija je brzo osetila njihovu opasnost. I jedni i drugi računahu na Srbe, čija bi pomoć u tim oblastima bila dragocena. Rešiti se, međutim, bilo je vrlo teško, jer je ishod borbe bio veoma neodređen. Dubrovnik sa svojom flotom pristade uz Normane. Mlečani, bojeći se od Normana za svoj položaj na Jadranu, pristaše uz Vizantiju. Verovatno je držanje Mletaka uticalo na Srbe u Zeti, da se suviše ne izlažu. Kralj Bodin, koji je nekako u to vreme nasledio oca, vodio je dvoličnu politiku; on je tobože pristao uz Vizantiju, i kad je car Aleksije lično došao pod Drač i on je lično doveo tamo jedan odred svoje vojske. Ali stvarno u borbe ni za jednu ni za drugu nije hteo nikako da uđe. Robert se iskrcao u Valoni u proleće 1081. god. i ubrzo je s vojskom pao pod Drač. Dok je on opsedao grad stiže car Aleksije u pomoć svojima, ali pretrpi težak poraz, 18. oktobra 1081. Bodin je, stojeći po strani za vreme te borbe, čekao ishod. Posle te pobede Normani osvojiše Drač i prodirući dalje uzeće tokom 1082. god. celu Maćedoniju s Ohridom, a na severu Skoplje, dalje Epir i Tesaliju.

Dukljanska tradicija potvrđuje za Bodina karakteristiku Ane Komnene, da je bio "vrlo ratoboran i pun podmuklosti". On je, priča se, potisnuo sve rođake centrališući vlast u svojoj ruci. On ukida patrijarhalno zajedničko vladanje čitave porodice sa posebnim srodnicima – vladarima pojedinih župa, koji su bili u mnogom nezavisni. Njegovo držanje u borbi pod Dračem dovoljno karakteriše njegov moral. On iskorišćava to, što su Normani presekli veze između Zete i Vizantije i što su težište svoje akcije preneli više na jug. Njemu je ostalo slobodan sever i severo-zapad. U to vreme Bodin je uzeo Rašku i napravio je običnom pokrajinom Zete, davši joj za upravnika dva svoja dvorska župana Vukana i Marka. Zatim zauze i Bosnu i postavi u njoj nekog kneza Stevana, isto kao svog namesnika.

Car Aleksije, kao nekad Vasilije II, nije klonuo posle prvog poraza, nego energično pribira vojsku za nove borbe. Od 1083. god. on postepeno potiskuje Normane, dok ih posle smrti Robertove (1085.) nije prisilio da potpuno napuste Balkan. Dukljanska Hronika beleži, da je Bodin tom prilikom dobio Drač. Ako je to i bilo, – a potvrde za to nema, – to je trajalo vrlo kratko vreme. Vizantiji je Drač bio i suviše važna tačka, a da bi je oni lako pregoreli. Bodin ne beše ničim zadužio Carevinu, da bi ona imala prema njemu obzira. Postoji i druga vest, isto tako nedovoljno sigurna, da je Bodin bio poseo i Dubrovnik i sagradio u njemu tvrđavu. Povod za to su dale neke dinastičke svađe, koje je naročito izazvala Bodinova žena Jakvinta. Bodin je, doista, bio čovek vrlo nemirna duha. Zaposlenost Vizantije sa Pečenezima on je iskoristio, da češće vrši upade u vizantiske oblasti. Pri jednom takvom napadu on je 1090. god. bio zarobljen, ali se brzo dočepao slobode, ne zna se kojim načinom. Vrativši se u otadžbinu, on ponovo postaje aktivan i već 1091. god. ulazi u nove borbe zajedno sa raškim županom Vukanom. Ana Komnina, glavni grčki izvor za ovo doba, "bila je tačno obaveštena da između Vizantije i Srba leži čitav pojas zemlje i znala je da taj nije bez utvrđenja. To je, dakle, bila tipična vizantiska granična ivica, kakvu su oni održavali naročito prema ratobornim narodima, koji su se svaki čas zaletali u vizantinske oblasti da pljačkaju i osvajaju".

Posle 1091. god. prestaju grčke vesti o Bodinu. Izgleda, da je on, zauzet domaćim borbama s rođacima, bio manje aktivan prema Grcima; a biće tačno i to, da je njegovo ropstvo 1090. god. dalo povoda domaćim protivnicima da dignu glave i da je uopšte Bodinov ugled počeo da pada. S Bodinovom nizbrdicom počeo je da opada i značaj same Zete. Sve aktivniji postaje raški župan Vukan, koji krajem XI veka vodi glavne borbe s Grcima. Poprište borbe je u glavnom zapadni deo Kosova, gde se Zvečan nalazio u srpskim, a Lipljan u grčkim rukama. "Granica je počinjala na Drimu, išla je njime pa se na severoistoku proširivala u granični rub i okretala Toplici, pošto Vranje pre Vukanovih osvajanja nije bilo srpsko". Vukanovi upadi, iako četničkog karaktera, bili su ozbiljni i zadavali su brige prestonici. Sam je car obilazio pogranična utvrđenja. Za Vukana se piše, da je strašan i o njegovim se napadajima piše s grozom. 1093. on je zauzeo i popalio važni Lipljan. To nagna cara da sam krene na granicu. Doznavši za carev dolazak, Vukan mu posla u Skoplje pismo s porukom, da je do sukoba došlo zbog izazivanja grčkih graničnih vlasti, a on da je lično spreman na lojalne susedske odnose. Da to pokaže ponudio je caru taoce između svojih rođaka. Car se, čudnovato, zadovoljio tom izjavom i vratio se u Carigrad ne preduzevši nikakve druge mere. Vukan je, prošavši neočekivano dobro, nastavio doskora svoju četničku akciju. Šta više, on je te godine kod Zvečana razbio i vojsku dračkog zapovednika, a careva sinovca Jovana Komnina, koja beše krenula da ga smiri. Posle te pobede, Vukanove se čete zaletahu do Tetova, Skoplja i čak do Vranja, ne radi osvajanja, nego radi pljačke i iz ratničke obesti. To izazva cara da iduće godine ponovo krene na Srbiju. Kad je stigao u Lipljan posla mu Vukan svoje poslanike nudeći ponovo mir i taoce. Car, zauzet dinastičkim spletkama u Carigradu i rđavim vestima s Dunava, pristade ponovo. Vukan ovog puta pođe lično kod cara sa svojom pratnjom rođaka i župana, kao pravi vladar. Tom prilikom predao je caru i tražene taoce, 20 ljudi, i svoja dva sinovca Uroša i Stevana Vukana.

U ovo vreme pada i početak krstaških ratova. Prodiranje Turaka u Malu Aziju i osvajanje Palestine sa Jerusalimom davalo je povoda papama, da krenu akciju o "oslobođenju svetih mesta". Inicijativu je dao agilni Grgur VII. Kad je papa Urban II 1095. god., na saborima u Pjačenci i Klermonu, stao da zaziva pomoć krišćanskog sveta za krstaški rat i u oduševljenim propovednicima, kao Petru Amijenskom, naišao na pogodno oruđe, uztalasa se čitav zapad i ubrzo se organizova prvi pohod u Palestinu. Ali krstaši, skupljeni sa raznih strana, od belosvetskih avanturista, behu sve pre nego zatočnici božiji. Gibon ih je nazvao oštro "životinjama bez razuma i bez čovečnosti", a nemački historik G. Kaufman reče za njih da su bili "poruga na religiozne ciljeve, koje su uzeli za plašt". Jedan, i to veći, deo tih krstaša prošao je i kroz naše zemlje dolazeći nam preko Mađarske. Oni su obično prelazili kod Beograda i moravskom dolinom išli do Niša, a odatle ponajčešće preko Sofije i Adrijanopolja za Carigrad. Prvi je prošao, u proleće 1096. god. francuski vitez Gotije sa svoja četiri sina i 15.000 ljudi. Još ispred Beograda oni su izazivali protiv sebe tamošnje stanovništvo kradući i otimajući njihovu stoku. Kad su, krenuvši iz Beograda, zašli u guste moravske šume, između njih i tamošnjeg stanovništva počinju prave borbe. I jedna i druga strana hoće pljačke; a mržnja je bila velika kod naših i zbog toga, što je ceo pohod ličio na zavojevačku najezdu. U gustežu šuma, gde ih naši presreću, poginuo je među ostalima i sam Gotije. Druga grupa krstaša, pod vođstvom Petra Amijenskog, hoteći da osveti ranije drugove, izaziva nove sukobe. Od njih je, već pre prelaska Dunava stradao Zemun, a posle naročito Niš, u kom je grčki zapovednik prema njima imao obzira i bio na veri obmanut. Treći odred, najveći, pod vođstvom Gotfrida Buljonskog, prošao je mirno, pošto su i grčke vlasti i sami krstaši preduzeli potrebne mere opreznosti i pažnje.

Poslednji su od krstaša prošli našim zemljama Provansalci, u zimu 1096./7., pod vođstvom tuluskog grofa Rajmunda. Oni su došli u Dalmaciju preko severne Italije i Istre, suvim, ne obavestivši o tom hrvatskog kralja. S toga je sasvim razumljivo što su na putu imali mnogo neprilika. Hrvate i Srbe njihov opis prikazuje kao surove i grabljive, pune nepoverenja, koji beže od njih i neće da im čine nikakve usluge. Zamlja, kroz koju su prošli, opisana je tačno kao brdovita i uz to kao gorovita, s velikim rekama; slabo je obrađena i malo nastanjena. Stanovništvo joj se, u glavnom, bavi stočarstvom. Na tom putu stradali su poslednji odredi i zalutali i odvojeni pojedinci od domaćih, neprijateljski raspoloženih, ljudi. Za osvetu, i da zastraše, krstaši su sekli slovenskim zarobljenicima ruke, noge i noseve ili su im kopali oči, i tim su ih ogorčavali još više. Taj teški put krstaša trajao je do Skadra četrdeset dana. U Skadru ih je, međutim, kralj Bodin primio vrlo lepo i pobratio se čak sa grofom Rajmundom. Ali nije mogao da spreči i dalja uznemiravanja krstaša, koja su prestala tek njihovim dolaskom u Drač.

Od krstaških pohoda, ma i kratkotrajnih, stradale su sve balkanske zemlje sem Raške i Bosne. Raška je, sklonjena, ne bivši nikom na putu, ostala potpuno pošteđena. To je nesumnjivo bilo od izvesnog značaja i pomoglo je još više jačanju Vukanovu.

Sastanak Bodinov sa Rajmundom poslednji je historijski spomen, koji je očuvan o zetskom kralju. Datum njegove smrti nije poznat; ali u novom srpskom pokretu od 1106. god. njemu više nema traga. Vrlo je verovatno, s toga, da je umro negde između 1098.-1105. godine. Sahranjen je kod Skadra, u crkvi Sv. Sergija i Vakha. Da je režim Bodinov bio vrlo nepopularan kazuje izrično Dukljanska Hronika pričajući, da narod nije hteo za vladara njegova sina Mihajla "radi rđavštine njegove majke", nego uze Bodinova brata Dobroslava. Iz toga, zetska historija je ispunjena krvavim smutnjama oko prestola, u kojima se radi vlasti žrtvovalo sve. Jedni pretendenti deluju iz Drača, pomagani od grčkih vlasti i prijatelja, a drugi se grupišu u Raškoj oko Vukana, tražeći da im on osigura vlast u Zeti. Vukan iskorišćava te slutnje, ulazi s vojskom u Zetu i, zarobivši Dobroslava, dovodi na presto Kočapora Branisavljevića, ali kao svog štićenika. Raška se tako diže iznad Zete i preuzima vođstvo u srpskom plemenu. Kočaporu je taj pritisak Raške bio vrlo težak i on je gledao da pomoću drugih srpskih oblasti povrati raniji značaj Zete. Radi toga uzima za ženu kćer bosanskog bana, čija je ovisnost od Zete, usled poslednjih meteža, postala vrlo labava. Kad je pokušao da i humsku zemlju povrati u stari odnošaj pokornosti, naišao je na otpor i poginuo u tim borbama.

Iza Kočaporove pogibije došao je na presto, opet obilaženjem neposredne Bodinove linije, Vladimir, sin Vladimira, najstarijeg brata Bodinova. Ovaj je napustio misao o borbi s Raškom, sasvim se približio Vukanu i postao je čak njegov zet. Tako je za izvesno vreme – Dukljanin govori o dvanaest godina – osigurao svojoj zemlji mir.

Krstaški rat u Maloj Aziji doveo je, međutim, do sukoba između Vizantije i krstaša. Među grčkim protivnicima naročito se isticao Boemund, sin Roberta Gviskara, pun starih nasleđenih mržnja protiv Carigrada. Krajem 1104. god. on se vratio u Evropu, da traži pomoći i saveznika protiv Grka, optužujući cara kao potajnog pomagača Turaka. Znajući veze i aktivnost Boemundovu, car Aleksije 1105. god. pređe u Solun, da se obavesti o stanju na zapadu Balkana i da preporuči pregled i popravku tamošnjih utvrđenja. Usled ovih spremanja stiže mu vest, da su ponovo započeli napadaji Srba iz Raške. Ne može se ničim utvrditi, da li je u tim napadima bilo kakve veze sa Boemundom. Vukan je s proleća 1106. god. napao dračkog namesnika i potukao ga je. Ali kad mu stiže vest, da se car lično, po četvrti put, kreće prema Raškoj i da je na putu došao u Strumicu, on pribeže i opet svom oprobanom sredstvu: požuri da pošalje poslanstvo i da ponovo ponudi taoce, sve kao znak svoje dobre volje. Car i ovog puta, ne želeći zapleta i da bi presekao sve osnove za kakve veze Srba s opasnijim protivnicima, primi izvinu i, šta više, smeni dotadašnjeg dračkog zapovednika. Ta careva dobra volja i naročito njegova vrlo ozbiljna spremanja za rat delovali su na Vukana da ostane u borbama između Vizantije i Boemunda ne samo potpuno neutralan, nego čak i prijateljski prema Carevini. Nama se čini, da bi u ovom pohodu od 1106. god. mogli možda naći osnovu za datiranje događaja oko Kočoperova dolaska na presto u Zeti. Da nije sukob izazvan mešanjem dračkog zapovednika u unutrašnja raško-zetska pitanja i da nije, zbog toga, došlo do njegove smene? Bilo bi, ipak, malo suviše naivno, da car toliko puta veruje Vukanu, ako ovaj nije morao da se brani razlozima, koji bi cara mogli uveriti, da on nije izazivač u svakoj prilici.

Hronološki red događaja, koji su se za sve to vreme razvijali u srpskim zemljama, ne da se tačno utvrditi. Pouzdanih izvora za taj period nema, a vesti Dukljanske Hronike, mada su u ovom periodu nešto sređenije, nisu ipak takve vrste, da se možemo na njih osloniti bez ustručavanja. Glavni momenti, prema njenom pričanju, bili bi ovi. Prevlast Raške u Zeti nije bila bez otpora. Borbe u dinastiji ne prestaju, zahvaljujući poglavito, neskrupuloznoj i svirepoj Jakvinti. Ova uklanja s vlasti kraljeve Vladimira i starog Dobroslava i povraća na presto svog sina Đorđa. Branisavljevići, potisnuti s vlasti i nesigurni za život, traže skloništa i potpore u Draču. Zapovednik Drača, Jovan Komnen, docniji car, rado upotrebljava priliku da se uplete u zetske odnose. Grčka vojska pobedi Đorđa i zauze Skadar. Za vladara bi doveden Grubeša Branisavljević, očevidno kao štićenik Grka. Razumljivo je s toga, što se Đorđe obrće sada prema Raškoj, u koju se spasao, dok mu je mati Jakvinta bila uhvaćena u Kotoru i poslata u Carigrad, gde je i umrla. S raškom pomoću Đorđe, u jednoj bici kod Bara, savlada Grubešu, koji i sam pogibe. Poučen iskustvom, on nudi izmirenje Branisavljevićima i ustupa nekima na upravi pojedine županije. Sami Branisavljevići nisu više složni između sebe; jedni primaju ponuđene županije, drugi idu u Rašku, a treći i dalje ostaju s Grcima. Smrt župana Vukana u Raškoj znatno je pomogla Đorđu da se ne samo učvrsti, nego i da pojača uticaj Zete. U Raškoj behu nastali meteži i Đorđe ih iskoristi, da na tamošnji presto dovede sinovca Vukanova, Uroša, koga su rođaci kao suparnika bili zatvorili. Prirodno je, da se Uroš osećao za to obaveznim Đorđu, i da je u njemu gledao zaštitnika. Ovaj uspeh Đorđev doveo je do novih sukoba s Branisavljevićima, koji se sad svi obraćaju za pomoć grčkom zapovedniku u Draču. U Draču više nije bio Jovan Komnin; od 1118. on je postao car Vizantije. U Draču se pamtila njegova politika prema zetskim dinastičkim spletkama i s toga novi zapovednik rado pođe u zajedničku akciju s njima. Srpski pretendenti, s vizantiskom vojskom, pođoše u dva maha na Zetu. Drugi put kralj Đorđe bi potučen i pobeže u Crmnicu. Zemlja, zamorena tim dinastičkim pregonjenjima, poče da se buni. Prvi se diže Kotor, a i Raška se odmetnu od Zete. Kralj Đorđe, kao begunac, lutajući iz mesta u mesto, pade u ruke protivnika i bi odveden najpre u Drač, a odatle u Carigrad, gde je i umro. Za kralja u Zeti, kao grčki vazal, dođe Gradihna Borisavljević.

U tim borbama izgubljene su glavne tekovine Vojislavljeve i Mihajlove države. Zeta je izgubila slobodu i došla je ponovo pod vrhovnu vlast Vizantije. Izmučen, narod je dočekao tuđinsko posredovanje kao neku vrstu olakšanja. Glavni predstavnici narodnog suvereniteta bili su teško kompromitovani; izgledalo je da zemlja postoji i mora da strada samo zbog njih.

Na Stonu je nedavno izbliže proučena jedna mala crkva Sv. Mihajla. Ceo njen sklop i građevinski i dekorativni upućuje nas na kraj XI ili na početak XII veka. Samo ime sveca kome je crkva podignuta potseća živo na zetske gospodare, kod kojih je ime i kult Mihajlov čest i razumljiv. Ston je, zna se, bio u njihovoj vlasti. U toj crkvi očuvana je freska vladara ktitora, na žalost, bez imena, i još ponešto od starog živopisa. To je najstariji portret naših vladara, a to su "ujedno i najstariji srednjevjekovni afreski u čitavoj Jugoslaviji". Lj. Karaman, koji je podrobno proučio tu crkvu, nalazi, da je ovaj stonski živopis "rustična ali vrlo interesantna interpretacija ranoromaničkog italskog slikarstva".

<<   Sadržaj   >>