Прва српска држава
У читавој првој половини IX века Византија је патила од унутрашњих нереда. Борбе око престола, борбе око икона и тешке финансиске кризе поделиле су грађане у љуто завађене таборе, који су, у слепој мржњи, често заборављали велике државне интересе. На рачун Византије јачаху се Бугари и Арапи. Ови други добијају 825. острво Крит; 831. узимају Палермо; 839. Тарент. Од 840. год., пошто су разбили млетачку флоту, њима је слободан пут у Јадранско Море. И доиста, без 841., арапске лађе нападају јадранске градове и допиру до једног утока реке Пада; а мања њихова оделеља нападају Будву, Розу и доњи Котор. 842. освајају они Бари, а 846., на ужас свега хришћанског запада, продиру до самог Рима.
Млетачка флота, којој пада у дужност да брани те делове Царевине, заузета је готово сва борбама с Арапима. Царска флота се појављује ретко и са малим бројем бродовља. То, и арапски залети, дају маха словенским гусарима око Неретве, да и они развију своје бродарске способности; наравно, само у свом интересу. Оживела је стара илирска традиција пиратерије, ради које је некад изазван рат с Римљанима. Стари Словени, видели смо, имали су исто тако бродарске вештине и смелости. Већ средином VII века кренули су они, баш са далматинске обале, према Италији и напали Сепонт. После су своје нападаје по Јадранском Мору понављали чешће и постајали, постепено, највећа опасност за слободну пловидбу. Кад је млетачко бродовље 827/8. год. било у сицилијанским водама као стража, Неретљани узимају више маха; а кад се флота вратила, они се смирују. Чак им се, веле млетачки споменици, као за већу сигурност, један од вођа и крстио у Млецима. Међутим, они су нестални и варљиви као и њихово море. Чим се прилике у Млецима или у Јадранском Мору погоршају, они настављају стари занат. Један њихов нападај из 834/5. год., кад су опљачкали и побили неке млетачке трговце на повратку из Беневента, изазвао је против њих велико огорчење у Млецима. Да прекрате то нападање предузели су Млечани 839. велику експедицију против словенских гусара. О борбама њиховим те године нема помена, али се зна, да је дошло до измирења и са Хрватима и са једним делом Неретљана. Само тај мир није дуго трајао; не зна се, да ли с тога, што су га наши људи склопили можда за то, да би избегли опасности; или, вероватније, с тога, што није био склопљен са свима, него само са једним племеном или браством њиховим. Млетачки нападај поновљен је 840. год. против неретљанског вође Људислава, и завршио је њиховим неуспехом. После два пораза млетачке флоте, које су им одмах иза тога нанели Арапи, Млечани се нису могли упуштати у нове борбе с далматинским Словенима. Али су ови зато насртљиви. 846. год. продиру они до близу самих Млетака и пљачкају лагунски град Каорле. У тим смелим походима јача њихова самосвест и привикавање на слободу личне и племенске акције. Од српских племена Неретљани су први узели иницијативу за борбе, али не као акцију у Људевида Посавскога са циљем народне самоодбране и племенске групације, него за слободу себичних прохтева и обезбеђење пљачке.
На истоку, Бугари су се били потпуно учврстили и јачали све више. Њихове границе на западу, видели смо, ишле су врло далеко; а на југу су допирале до Родопе, захваљујући византиској неспособности да их сузбије. Једино према западу и југозападу њихова граница није ближе одређена. Доста рано Бугари су почели да показују тежње према Солуну и Егејском Мору, а у ово време већ и према Јадранском. Искоришћавајући борбе Византије с Арапима, они настоје да се пробију у оба правца. 837. год. забележен је, без ближих појединости, један бугарски поход према Солуну. С њим је можда у вези један устанак Словена у Пелопонезу, који избија у то доба. После су Бугари почели акцију и према западу и покорили су маћедонска словенска племена готово до солунског и брачког приморја, узевши Охрид и сву област на реци Деволу.
Срби су за ово време у Рашкој, у својим кланцима, на будући ником ником на ударцу, живели доста повучено, у својој старој племенској организацији. Признавана је по имену врховна власт Византији, која се у том затуреном и од престонице готово одвојеном крају једва осећала. Земљом су управљали домаћи владари велики жупани, по праву наслеђа. Кад је међу жупанима избио један, који се натурио за "великог", не да се утврдити; али његова власт није још увек била толика, да је искључивала утицај и сарадњу других жупана. Земља је била дељена међу браћу владареву; најстарији, као владар, имао је извесну домаћинску власт у задрузи. Неки од тих владара познати су, али само по имену: Вишеслав, па његов син Радослав, па син овога Просигој. Тек са Вишеславовим праунуком Властимиром долази више вести. До његова времена, пише Костантин Порфирогенит, "живљаху Бугари са Србљима мирно као суседи и комшије, пазећи једни друге". Бугарски владар Пресјам (836.-852.) прекинуо је ту идилу. Бугарским освајањима стала су на пут српска племена, која су се почела због опасности, чвршће збијати око Рашке. На Колубари, на Морави и на Косову Бугарима је била ударена брана. Пресјам с тога одлучи да покори Србе. Напао их је, али није успео. Срби се храбро одупреше у својим тешко приступачним кланцима и шумама и после три године узалудног напрезања Бугари су морали да одустану од своје намере. Датум тих борби није сигуран, али је вероватно да пада негде између 840-850. год. Несумњиво је, да је Властимиров углед услед тога знатно порастао. Да је он био господар не само Рашке, него и даљих области види се јасно одатле, што удајући кћер за требињског жупана, а хотећи да га одликује, "именова га владарем и учини самосталним", како вели Порфирогенит, што сигурно не би могао чинити да на то није имао стварног права.
Овим Пресјамовим нападајем почињу прве борбе између Срба и Бугара. Изазвали су их ови други у својој завојевачкој политици. У прво време Срби су у дефанзиви и у тешкој ситуацији једва успевају да се одрже, али доскора, кроз два-три века, они прелазе у нападај, и расно чистији, брђански срчанији, са јачим и боље одржаним националним традицијама, остају победници и успевају да добију превласт над словенским елементом Балканског Полуострва.
Пресјамов син Борис обновио је према Србима офанзивну политику свога оца. После Властимирове смрти владала су над Србијом три његова сина Мутимир, Стројимир и Гојник, разделивши међу собом очеву земљу. Борис, верујући да Бугари сад неће наићи на ранији отпор, крену на Србију своју војску. Срби и овог пута остадоше победници. Они не само што потукоше Бугаре, него и заробише Борисова сина Владимира и дванаест бугарских бољара. После склопљеног мира, бојећи се за себе, Борис је замолио сигурну пратњу до границе и добио је у лицу двојице синова Мутимирових, Брана и Стевана. Они га, прича Порфирогенит, "испратише здрава читава до граница све до Раса". Ту, код Раса, тј. код данашњег Новог Пазара, била је, дакле, средином IX века, граница рашке државе. Ту су, на граници, измењена гостинска уздарја. Борис је дао Мутимировићима "велике дарове", а они њему два роба, два сокола, два пса и 90 кожа. Бугари су тврдили, да је ово давање са српске стране било обавезно, дакле као нека врста данка. Поход Борисов, према томе, они нису сматрали да је завршен поразом, него неком врстом договора. Срби нису били много сигурни за даље борбе и с тога су радо прихватили понуђену погодбу; тим пре, што их Бугари нису дирали у поседу нити мењали њихово унутрашње уређење.
|
