Први заједнички покрет Срба,
Хрвата и Словенаца
Франачка држава Карла Великог допирала је до Београда и у Фрушкој Гори оставила траг свога имена (Фруг = Франак); Словенце је покорила крајем VIII, а Хрвате почетком IX века. Управа њених чиновника није била добра; и одмах првих година јављају се тужбе и незадовољства. Нарочито су биле честе тужбе на фурланског војводу Кадолака; 818. оне су биле поднесене чак Карловом наследнику Лудвигу. Као тужилац јавио се поглавар доње Паноније, Људевид Посавски. На државном сабору у Херисталу 818. год. цара Лудвига су поздравили неки хрватски изасланици и представници Тимочана, који су се "недавно" одметнули од Бугара и затражили врховну власт франачку. Шта је определило Тимочане да се отцепе од Бугарске, не знамо поуздано, али је највероватније да су страдали приликом метежа и реакције иза Крумове смрти и да су хтели живот с мање потреса. Људевид је ступио с Тимочанима у везу и успео је, да их као саплеменике приволи, да се придруже непосредно њему. Уза њ је пристао и један део Словенаца. Да је покрет био популаран у словенском елементу види се по том, што се хрватско племе Гадачана одметнуло од свог кнеза Борне, кад је тај почео борбу против Људевида на франачкој страни. Занимљиво је географско простирање овог покрета. Оно је било врло екстензивно, од Саве до близу Тимока, дакле дуж главне хоризонталне артерије Балкана, коју чине Сава и Дунав. У ширину, даље од тих река, покрет није много ишао. С обзиром на тешке комуникације овог времена овај је пут био и најприроднији; тим је, од најстаријих времена, ишао главни промет од Црног Мора према Јадранском и обратно. За етничку сарадњу словенских племена на северном делу Балканског Полуострва ово груписање око Људевида Посавског од великог је значаја.
Када је видео да тужбе на франачком двору остају без успеха, Људевид 819. год. подиже устанак. Цар посла против њега самог Кадолаха, али тај не сврши ништа и на повратку с неуспелог похода умре од грознице. Јула 819., на сабору у Ингуленхајму, појавили су се поново Људевидови посланици, нудећи мир, али само под извесним уветима. Ти услови нам нису очувани, али је највероватније, да су изасланици словенски тражили ограничење франачке самовоље и већу власт домаћих вођа. Цар је одбио словенске увете и поставио друге. Ти су били за побуњенике неприхватљиви, – тражила се сигурно потпуна покорност, – и Људевид с тога развија своју даљу акцију на прибирању словенских снага. Франци још исте године шаљу нову војску, која налази Људевида доста далеко, уз Драву, упућена да одмеће тамошња и даља словенска племена. Потиснут, Људевид се повукао у унутрашњост свог подручја, непознато где. Док је франачка војска нападала са северозапада, кретала је са југозапада војска хрватског кнеза Борне против Људевида, на кога се, са Борном, дигао и Људевидов таст Драгомуж. У борби код Купе Гадачани напустише свог вођу Борну; Драгомуж погибе, а Борна се једва спасао бегством. Људевид је, наравно, искористио тај пораз и продро у Далмацију, децембра месеца, да не да Борни прилике да се прибере и желећи да подржи успламтелу мржњу на Франке. Али му тај поход није завршио с успехом. Идуће године, 820., у споразуму с Борном, кренуле су на Људевида три франачке војске. Оне су скршиле отпор Словенаца и ишле право у средиште Људевидове области. Пред толиком силом Људевид се повукао у један свој тврди град, одржавши се у њему док се франачке војске, после харања, нису повратиле, проређене болешћу. Једини успех био им је тај, да су покорили Словене у Крањској око Саве и један део одметнутих Карантанаца, који су се били придружили Људевиду. Франачки поход поновљен је и наредне године, у главном са сличним резултатом. Тек 822. година била је судбоносна за Људевида. Пред великом франачком војском, која је долазила боље опремљена, он се овог пута уплашио и склонио; а вероватно га је уплашио и бег патријарха из Града, Фортуната, који га је помагао против Франака и који је притешњен од њих, морао да се склања у Задар, на византиско подручје. Из ове везе дало би се, можда, закључивати, да је у овом Људевидовом отпору било можда и нешто византиских сугестија.
Бежећи испред Франака, Људевид је, прича франачки аналист, побегао Србима, "за који се народ казује да заузима велик део Далмације". То је 822. године први сасвим несумњив помен српског имена у овим крајевима Балкана. "Далмација", у коју је Људевид побегао, била је данашња Босна, која је, готово цела, припадала тој старој географској области. Из свог средишта, из Сиска, Људевид је најлакше и најсигурније могао доћи у ту земљу. Ту је Људевид био усрдно примљен. Међутим, он ту убија српског жупана који га је примио и подвргава себи његову област. Једни су хисторичари покушавали да бране тај поступак претпоставком да га је, можа, дотични жупан хтео издати Францима. Вероватније је свакако, да је Људевид био човек малих моралних скрупула; поред овог поступка, који не оправдава убиство и потом грабеж, у гостима, чак ни за издају, за то би говорила и чињеница, што се против њега дизао његов таст. У исто време, Људевид шаље и посланство франачком цару изјављујући спремност да га поново призна као господара. Али цар се неће да упушта у преговоре. Омражен и несигуран у Босни, Људевид бежи у Борнину државу, једном његовом сроднику, који га после мало времена, 823. год., даје убити. Сва његова држава потпала је поново под франачку власт; а покрет који је први пут у нашој хисторији за ослобођење од туђинаца ујединио добре делове Хрвата, Срба и Словенаца, пропао је због недостатка снаге и од мале вредности човека, који га је носио.
Бугари су одмах по том повели преговоре с Францима, да поврате Тимочане под своју власт. Али ови, у заједници с Бодрићима око Дунава, опиру се томе. Бодрићи се обраћају франачком цару да их помогне и заштити. Овај је извесно време био у недоумици, како да се држи, јер му ствари, тамо далеко, негде на крају Европе, нису биле јасне; с тога је тражио времена, да проучи питање и да се обавести. Нестрпљиви, Бугари су пожуривали решење, а кад оно није стигло, и кад се сем тог питања јавише и друга, они употребише силу. У лето 827. год. кренуше Бугари, пошто су се добро припремили, лађама уз Дунав, па, прешавши у Драву, избише у Панонију. Ту су, вршећи пљачку, изагнали све дотадашње словенске и франачке заповеднике, а поставили бугарске. Франци су брзо предузели мере, да поврате своју власт, и имали су успеха. Нови бугарски нападај, 829. год., и опет уз Драву, није донео штете читавој земљи, него само неким пограничним насељима. Али обновљена франачка власт није била дуга века. Борбе у династији дадоше прилике Бугарима, да се учврсте у источној Панонији; они добише Срем и Сингидунум, који од IX века носи словенски назив Београд, и све раније одметнуте области. Западна граница ишла им је по свој прилици до Колубаре и близу до западне Мораве. Тим бугарским завојевањем пресечена је даља франачка офанзива у југоисточној Европи.
|
