Projekat Rastko Skadar: Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji

Margarita Peševska

Položaj makedonske manjine u Albaniji

Izvor: "Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji" - Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog na Cetinju 21, 22. i 23. juna 1990. godine

Do prodora Turaka na Balkanu u Albaniji su se nalazile slovenske kolonije. Tako su mnoge teritorije bile naseljene Slovenima. Srednje i južne oblasti bile su pod duhovnom vlašću Ohridske arhiepiskopije. Učenici Ćirila i Metodija, Kliment i Naum na ovoj teritoriji su širili slovensko pismo. Klimentov učenik, Marko, bio je episkop u Devolu. U Glavnici blizu Valone, Kliment je imao svoje dvorce. Tamo su pronađene kamene kolone sa natpisima o pokrštavanju stanovništva.

Kada su došli Turci na Balkan, Albanci su se sa njima udružili. Oni su pljačkali sela u kojima su živeli Sloveni. Na udaru su bile oblasti oko gornjeg toka reke Škumbe i reke Devol. Tako je stradala oblast Opora u blizini Korče gde je živelo mnogobrojno slovensko stanovništvo. Ali Paša Janinski kad se odelio od turske vlasti potčinio je i Zapadnu Makedoniju. Tada su Albanci prodrli do obale Ohridskog jezera i manastira Sveti Naum.

Kasnije slovensko stanovništvo se iseljavalo i znatno se smanjilo zbog pritiska Dželadina i Aslana bega. I pored toga ono je bilo većinski narod u mestima: Bulgarec, Senica, Bradvica, Rmbec, Sovjani i Korča. U Korči je u 1888. godine bila jedna škola sa 40 đaka koji su učili na makedonskom jeziku. No, ova je škola kasnije bila zabranjena od Korčanskog patrijaršijskog vladike.^[1]

Mustafa paša Škodrinski je u XIX veku prodro do reke Vardara. No, kasnije su Turci uspeli da odbiju napade Albanaca i da ih proteraju sa ove teritorije. I pored toga Albanci su vršili stalne napade u Zapadnoj Makedoniji. To je prinudilo makedonsko stanovništvo da se iseljava iz ovih krajeva.^[2]

Podatke o broju makedonskog stanovništva u Albaniji izneo je u svom izveštaju iz 1897. godine engleski vice konzul u Bitolju Blunt. On je ovo stanovništvo podelio u tri kategorije i to: Makedonci-pravoslavni; Mešani Makedonci i Makedonci-muslimani. Ovo je stanovništvo živelo u oblastima: Storava, Golo Brdo, Korčansko, Bilišta i Barbotsko.^[3]

U nahiji Bilišta Blunt spominje sledeća mesta:

U Korčanskoj kazi spominju se sledeća sela:

Golo Brdo:

U 1900. godini Basil K'nčov daje podatke stanovništva u oblasti Golo Brdo i Gornji Debar. U ovim oblastima bilo je makedonaca u mestima:

U Prespanskom regionu makedonsko stanovništvo je živelo prema V. K'nčovu u mestima:

Region Korešta po K'nčovu bio je naseljen makedonskim stanovništvom i to u selu Vrbnik 600 Makedonaca i u selu Kapešnica 150 Makedonaca. Makedonaca je bilo i u Stavravskoj kazi i to u selima: Cerevnik, Plače, Tušenica, Aljarut i u gradu Podgradec.^[5] Računa se da je u južnoj albanskoj koloniji i između mesta Vodice i Leskovik bilo 218 kuća nastanjenih Makedoncima.

Severno od Gornjeg Debra i dolinom Gornjeg Drima a Neškopeji desnom obalom Drima do mesta gde se spajaju Crni i Beli Drim ima naselja naseljenih Makedoncima. U oblasti Malesiji žive Makedonci u selima Trapka, Arbeli, Možica, Topoljani, Kovačišta, Košari, Blaca, Krčište, Blato, Sopotvičišta, Viništa i u gradu Peškopeja koji se sada zove Dibar. Na obali reke Evzem ima Makedonaca u selima Šijak i Jagodino. Grad Berad nekad se zvao Belgrad i spominje se u makedonskoj pesmi "Biljana platno beleše" kao vinari belo gragani koji su bili makedonskog porekla.^[6] Makedonaca ima i u većim gradovoma, pre svega u Tirani gde se nalazi i jedan makedonski kvart.

Italijanski novinar Demetri Delifer smatra da u gradu Đirokastra živi nekoliko hiljada Makedonaca.^[7] Znanstvenik Trnjegorski daje podatke o broju makedonskog stanovništva u Albaniji on u svom delu "Jugoslovenske manjine u susednim zemljama" smatra da u rejonu Golo Brdo ima 20.000 Makedonaca, Gorija 20.000, i Mala Prespa 4.000 do 5.000. Tu nije pomenuto makedonsko stanovništvo u Ohridsko-struškom regionu i u Pogradcu.^[8]

Granice između Jugoslavije i Albanije postavljene su na Londonskoj konferenciji održanoj avgusta 1913. godine. Prvo je podvučena na geografskoj karti a zatim je trebalo na licu mesta da se utvrdi granična linija. Velike sile: Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Austrougarska, Carska Rusija i Italija su se složile da se oformi međunarodna komisija koja će na licu mesta utvrditi južnu granicu Albanije. Komisija nije mogla da se odluči gde da uđu teritorije bivše Korčanske kaze do Ohridskog jezera. Međutim, Londonskim protokolom koji je usvojen kasnije odlučeno je da ova teritorija zajedno sa manastirom Sveti Naum pripadne Albaniji.

Kasnije austrijski ministar za spoljne poslove Leopold Bertlod je pripremio plan u kome manastir Sveti Naum se našao malo izvan albanske teritorije.^[9]

Po završetku prvog svetskog rata, Albanija je tražila da se reše granice sa Kraljevinom SHS, tj. manastir Sveti Naum da se da Albaniji kao što je bilo rešeno Londonskim protokolom 1913. godine.

Velike sile su formirale komisiju koja je trebala da utvrdi gde da prolazi granična linija. Ona je tražila od obe strane dokumente uz pomoć kojih bi se dokazalo vlasništvo nad ovom teritorijom. Jugoslovenska vlada se pozavla na Londonsku konferenciju kada je ruski car Nikola II zatražio da manastir Sveti Naum bude vlasništvo kraljevine Srbije. Jugoslovenska vlada nije imala mogućnosti da se snabde ovim dokumentom jer nije imala uspostavljene diplomatske odnose sa novom socijalističkom vladom u Sovjetskoj Rusiji. Isto tako, ni albanska vlada nije mogla nabaviti dokumente kojim bi dokazala vlasništvo nad ovom teritorijom.

Na konferenciji ambasadora u Londonu bilo je rešeno da manastir Sveti Naum uđe u sastav Albanije. Jugoslovenska vlada se suprotstavila i uložila protest do vlada velikih sila. Bilo je rešeno da ovaj spor bude postavljen pred Međunarodni sud u Hagu. Sud u Hagu je doneo odluku da se ovaj spor reši pred Društvom naroda.

Aprila 1925. godine francuski ministar spoljnih poslova je predložio da manastir Sveti Naum uđe u sastav kraljevstva SHS. Na račun toga mesta Konjsko, Piskupea i još 20 sela u Debarskom okrugu uđu u sastav Albanije. Tako je manastir Sveti Naum ušao u sastav kraljevine SHS.^[10]

Pitanje granica između Grčke i Albanije rešeno je Protokolom iz 1913. godine usvojenim na konferenciji u Firenci. Bilo je rešeno da južni deo gde živi većina grčkog i makedonskog stanovništva uđu u sastav Albanije. Međutim, stanovništvo tog dela se pobunilo, pa je došlo do novog sastanka između velikih sila na ostrvu Krf. Tamo je donešen Krfski protokol potpisan maja 1914. godine. Prema njemu Grci iz ovog dela Albanije su dobili pravo na slobodnu veroispovest i otvaranje škola na maternjem jeziku. 1923. godine došlo je do nove korekcije na granici između Grčke i Albanije. Prema ovom dogovoru oblasti Gorica i Prespa bile su date Albaniji. Mesta Vernih, Zagradec, Vidova, Kapešnica, Dolna Gorica, Gorna Gorica, Tumanec, Cerje, Šulen, Pustec, Leska i Zrnovsko ušli u sastav albanske države. U njima većina stanovništva je bila makedonskog porekla.^[11] Na Balkanu nemoguće je izolovati bilo koje područje i tretirati ga kao etnički čisto u smislu da je oduvek bilo naselje no samo jednom skupinom. Javnost malo zna o položaju makedonske nacionalne manjine u Albaniji. Ova manjina živi izolirano pa nema uopšte informacija o njenom položaju. Albanija ne objavljuje podatke o broju i položaju Makedonaca koji žive na njenoj teritoriji. Ona zabranjuje kontakte sa njihovim rođacima i saradnicima u Makedoniji.

Položaj makedonskog naroda koji kao manjina živi u Albaniji može se podeliti u nekoliko faza.

U prvoj fazi koja obuhvata period od stvaranja albanske države do kraja drugog svetskog rata, uopšte nije priznato pravo Makedonaca. U ovom periodu vršena je asimilacija i bilo je zabranjeno da se govori na makedonskom jeziku. U školama se učilo na albanskom jeziku.^[12]

Po završetku Drugog svetskog rata u periodu od 1944-1948. godine kada je Albanija imala dobre odnose sa FNRJ, bila je priznata makedonska manjina. Tada su bile otvarane škole gde se učilo na makedonskom jeziku. Bilo je dozvoljeno da naša zemlja pošalje u Albaniju svoje učitelje. Jedan od njih je učitelj Tode Jovanovski koji je bio rukovodilac u makedonskim školama u rejonu Prespa od 1945-1948. godine. On tvrdi da je bilo makedonskih škola u selima: Gorna i Dolna Gorica, Tumanec, Šulin, Pustec, Leska i Zrnovsko. Tako četvrtog razreda predavalo se na makedonskom jezinu, a samo u četvrtom razredu predavalo se po dva časa iz albanskog jezika.^[13]

Po Rezoluciji Informbiroa, Makedonci u Albaniji su izgubili kulturnu autonomiju. Učitelji su bili prognati. U nekim selima i po 1948. godine škole na makedonskom jeziku su produžile sa radom. Međutim manjinama su bila oduzeta sva prava. Deo Makedonaca je bio maltretiran i proglašavan za špijune i saradnike Jugoslavije. Posebno su bili zapostavljeni Makedonci muslimani koji su podloženi intenzivnom procesu albanizacije. Bila su im promenjena imena i prezimena i bili su prinuđeni da pohađaju albanske škole.

Albanija priznaje da postoji makedonska manjina no njen broj je znatno smanjen. Enver Hodža u jednoj izjavi kaže da Makedonaca u Albaniji ima koliko jedna veća zadruga. U nekim školama u I i II razredu se uči na makedonskom jeziku. No tih mesta je veoma malo. Zna se da u selu Pustec ima škola na makedonskom jeziku i albanska vlada je dozvolila Makedonskoj delegaciji na čelu sa Blagojem Popovim da poseti ovo selo. Posle ugušenja građanskog rata u Grčkoj veliki broj Makedonaca se našao u logorima širom Albanije. Veliki broj se nalazio u logoru u selu Vilen. Oni su koristili svoje pravo i podnosili svoje molbe o pomilovanju. Kad bi prošao vremenski rok od 30 dana, oni čije su bile molbe odbijene streljani su, a oni koji su bili pomilovani prebacivani su u druge logore u Albaniji.

Celokupno rukovodstvo makedonske organizacije Narodno oslobodilačka fronta našlo se u logoru Bureli u Albaniji. Oni su bili podložni istrazi. Među njima su se nalazili Paskal Mitrevski, Pavle Rakovski, Minčo Fotev, Lambro Čolakov, Hristo Kolencov, Trifun Hadijanev, Lazar Poplazarov, Uranija Pirovska, Evdokija Nikolova, Vera i Temistoklo Ziovski.^[14]

U noti koju je poslalo Ministarstvo spoljnih poslova FNRJ vladi HP Albanije povodom prisilnog zadržavanja jugoslovenskih građana i samovoljnih postupaka od 14. oktobra 1948. godine traži se od albanske vlade da izvrši repatrijaciju ovih građana.

Od 133 lica koji su podneli molbe za viziranje putnih isprava samo 50 je dobilo vize, a od.njih samo 11-orica primilo je pečat policije bez kojeg prema propisima HP Albanije ne može da se napusti albanska teritorija.

Pošto ova praksa nije imala željenih uspeha, vlada HP Albanije pronašla je novi metod za sprečavanje repatrijacije. Ova promena se odnosi na sva lica koja su glasala na izborima od 2. decembra 1945. godine za ustavotvornu skupštinu. Oni se smatraju za albanske državljane i ne mogu se repatrirati u Jugoslaviju.^[15]

U pripremi VII kongresa SKJ iz 1964. godine, Edvard Kardelj je istakao da u principu moramo da se borimo za normalne komunikacije sa sopstvenim narodom sa druge strane granice. Neke granice su zatvorene zbog političkih razloga. Međutim, naša zemlja se zalaže za otvaranje svih granica, pre svega sa susednim zemljama. U Albaniji manjine su bile podložene političkim progonima a bilo je i pokušaja za njihovo fizičko uništenje. Tako se u Albaniji vrši raseljavanje makedonske manjine. To se može lako ostvariti jer su većina Makedonaca građevinski radnici. Albanija zabranjuje bilo kakve kontakte makedonskoj manjini. Zabranjen je uvoz knjiga i časopisa. U poslednje vreme imamo i prezimena i imena Makedonaca se prepravljaju i daju im se albanska imena. Tako je i sa mestima koja su imala slovenske nazive, sada dobijaju albanske. Na primer, selo Pustec danas se zove Ličenas. Makedonci su lišeni osnovnih ljudskih prava. Oni ne smeju da napuste mesta gde žive bez odobrenja lokalne policije. Vrši se stalna kontrola od strane policije. Oni nemaju pravo na veru, niti pak mogu da biraju mesta gde mogu živeti. Albanija ima za osnovni cilj, asimilaciju koja se vrši na razne načine.

Državna bezbednost prati sve one koji kažu makar i jednu dobru reč o Jugoslaviji. Hapsi ih i vrši istragu nad njima. Zatim ih progoni na rad u daleke i zabite krajeve. Oni koji se prijateljski odnose ka našoj zemlji proglašavaju se za jugoslovenske agente. U Albaniju ne dolazi ni jedan strani časopis. Progone se od strane državne bezbednosti oni koji slušaju bilo koju radio stanicu i televiziju osim Tirane.

U nedostatku realnih informacija mi ne raspolažemo podacima o položaju makedonske manjine u Albaniji. Upravnik škole u Ličenasu (Pustec) u jednoj izjavi preko radija Tirana govori da u ovom selu živi makedonska manjina. On tvrdi da u ovom selu ima škola gde se uči na makedonskom jeziku, tako tu se nalazi i jedna knjižnica u kojoj mogu da se nađu i knjige na makedonskom jeziku. Isto tu se nalazi i jedan Dom kulture i teatar.

Iako Albanija ne negira makedonsku manjinu ona vrši promene imena pojedinih mesta. Ona ne spominje makedonsku manjinu u drugim mestima, kao što su mesta Gorica, Ohridsko-struški predeo, u dužini jugoslovensko-albanske granice, Peškopeja i u Tirani gde se nalazi takozvana Debarska mala. Makedonska sela opušćavaju jer su Makedonci prinuđeni da napuste svoje etničke predele i ognjišta i da žive u gradovima. Zapadnonemački novinar Volfgang Libik traži od Albanije da primenjuje međunarodne konvencije i Povelju Ujedinjenih nacija u odnosu makedonske manjine čiji je broj mnogo veći nego što to tvrdi Albanija^[16]

Takođe je potrebno da se primenjuje Ustav HP Albanije koji se zalaže za fizički opstanak i slobodan razvoj kao i jednaka prava manjina sa albanskim narodom. Pravo na okupljanje i organizovanje da bi se sačuvali običaji i tradicije manjina, kao i slobodna komunikacija sa rođacima iz susednih zemalja.

Albanija ne primenjuje u praksi ove odredbe. Pripadnici manjina su podložni maltretiranju. O položaju Makedonaca piše i agencija Tanjug iz 1950. godine kada je uhapšeno 30 Makedonaca. Oni su ostali u samicama jednu godinu, a zatim su bili izvedeni pred sud u Elbasan. U sudnici je bilo samo službenih lica iako je na ulazu pisalo da je to narodni sud. Sud ih je osudio za špijunažu u korist Jugoslavije. Kada je jedan od zatvorenika tražio da suđenje bude javno nad njim je bila primenjena mera batinanja.

Život logoroša u logoru je mnogo težak. Oni su bili prinuđeni da ceo dan seku drva, a za to su dobijali veoma malo hrane. Pored Elbasana ima i drugih logora i to u Peškin, Ljuška, Buljik, Varibob, Terbuf, Mirtulj.

Jugoslavija je postavljala zahteve u pogledu statusa i prava Makedonaca, Srba i Albanaca u Albaniji. No Albanija se ne osvrće na ove zahteve i u skladu sa svojom politikom o ostvarivanju "Veline Albanije" ona vrši asimilaciju nad manjinama. Takođe ona ima i teritorijalne aspiracije. O tome govori i jedna geografska karta koja je objavljena u grčkom vesniku "Katemerini" a štampana u Tirani. Tu se vide velike albanske pretenzije na grčke i jugoslovenske krajeve. Po to karti u Velikoj Albaniji treba da budu Bitolj, Titov Veles, Skoplje i Kumanovo u Makedoniji, a zatim Vranje i Podujevo i dr. gradovi u Srbiji. Od crnogorskih gradova u tu teritoriju spada i Titograd, kao i potpuna aneksija Kosova.

Albanija izlazeći iz Varšavskog pakta 1961. godine zadržala je bilateralni dogovor sa HP Bugarskom o uzajamnoj pomoći i saradnji.

Sa tim su precizirane sfere uticaja, a granice izmeđuAlbanije i Bugarske bile bi dodirne. Sa tim Albanija se meša u unutrašnje poslove Jugoslavije.

Napomene

1. Iordanú Ivanov, Búlgarite vú Makedoni˙. Za tünoto poreklo, ezinú i narodnostü. Sofi˙ 1917, 57-58.

2. Ibidem. 56

3. Hristo Andonovski, Makedonskoto nacionalno malcinstvo vo Grcija, Bugarija i Albanija. - Glasnik na INI (Skopje), XVIII/1, 1974, 54.

4. Ibidem. 57

5. Ibid. 58

6. D. K. Budimovski, Makedoncite vo Albanija. Skopje 1983, 74.

7. Ibidem, 110

8. Ibid 86

9. Desanka Todorović, Problem na razgraničuvanjeto megu Kralstvoto na Srbite, Hrvatite i Slovencite i Republika Albanija kaj manastirot Sv. Naum. - Glasnik na INI XX 41 (1976).

10. Ibid 82

11. D. K. Budimovski, Op cit., 61

12. Tošo Popovski, Makedonskoto nacionalno malcinstvo vo Bugarija, Grcija i Albanija. Skopje 1981, 247.

13. Ibid 248

14.Dr. Risto Kirijazovski, Izmislici za pogubuvanja. - 21 (Skopje), XLXVII od 8 juni 1990, 47-48.

15 Dokumenti o spoljnoj politici Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije 1948.; Beograd 1989, 417.

16. D. K. Budimovski, or cit.

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | Prevodi | O Albaniji | Bibliografija | Linkovi
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt