|
|
Projekat Rastko Skadar:
Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji
Miladin Bojić
Srbi i Srpska pravoslavna crkva u Arbaniji u doba Nemanjića
(1166-1371)
Izvor: "Stanovniљtvo slovenskog porijekla u Albaniji" - Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog na Cetinju 21, 22. i 23. juna 1990. godine
Миладин Бојич
Сербы и Сербская Православная Церков в Албании в период Неманичей
(1166-1371)
Ресюме
В течении тринадцать с половиной веков Сербы явлаяються жителями Албанци, а Сербская Православная Церков в этих рамках существует около сеъми веков. Области Албанци находились в границах сербского государства около шести веков. Поскольку, проблемы, которые автор этой статьи рассматривает, входят в рамки периода владения династии Неманичей (1166-1371), то он прослеживает переселение влахов и арнаутов, которое в многом изменило этническую карту Албании и эту славянскую страну превратило в албанскую. Автор тоже прослеживает работу и влиание Зетской, Будимлянской, Призренской, Хвостанской и Баньсной епархии Сербской Православной Церкви, части которых находились на територии нынешней Албании, и в итоге приходит к выводу, что историю Албании невазможно понять без исторического прошлого Сербов, а, к сажалению, памятники Сербов в этой стране почти полностью уничтожени.
___
Srbi su stanovnici Arbanije od doseljavanja u ovu zemlju do danas.[1] Srpska Pravoslavna crkva delovala je u Arbaniji od sticanja autokefalnosti (1219) do odlaska (1929) episkopa Viktora iz Skadra. Delovi Arbanije, nekada i cela zemlja bili su, neki više neki manje, u sastavu srpskih država (pre 860-1394).[2] Prirodno je onda, da su ovoliko dugo prisustvo i život Srba, njihove Crkve i države ostavili trajne tragove i svedočanstva, uticaje i posledice, brojne spomenike i ostatke duhovne i materijalne kulture.
Srednjovekovna istorija Arbanije i Arbanasa, pogotovo, Gornje, teљko se mogu zaobići, razumeti i osvetliti bez poznavanja srpske istorije, prisustva Srba i njihovog etničkog, verskog, kulturnog i svako drugog doprinosa.
Problemi, kojima se autor bavi u ovom radu, vezani su, međutim, za period vladavine dinastije Nemanjića (1166-1371). Ovaj period karakteriše: 1) Oslobođenje i osamostaljivanje srpske države; 2) Sticanje autokefalnosti Srpske Pravoslavne crkve; 3) Vrhunac državnog i teritorijalnog razvitka i širenja; 4) Dostizanje najvećih državnih, duhovnih, kulturnih, umetničkih i drugih vrednosti; 5) Prvi znaci katastrofe državne organizacije, koju će prekratiti turska osvajanja (1371 -1496); i 6) Počeci arbanaskog širenja, osvajanja i zaposedanja srpskih krajeva i zemalja, čije se posledice i rezultati sada drastično vide i ispoljavaju.
U periodu obuhvaćenim ovim radom, na državnom i crkvenom planu, Srbi su imali nekoliko prioritetnih zadataka: 1) Sačuvati slobodnu i samostalnu srpsku državu; 2) Eliminisati strane državno-pravne uticaje i pretnje; 3) Konsolidovati unutrašnje prilike u zemlji, suzbiti plemićki partikularizam i učvrstiti položaj dinastije Nemanjića i nove Crkve; 4) Ostvariti teritorijalno proširenje srpske države, oslobađanjem onih srpskih oblasti i zemalja, koje su bile pod vlašću Vizantije, Ugarske i Normana; 5) Sprečiti i suzbiti ekspanzionističko širenje Vlaha i Arbanasa; i 6) Ostvariti i sačuvati potpunu versku i crkvenu samostalnost i suzbiti pretenzije Katoličke crkve prema Srbiji.
Ovim poslednjim Srbija je svojim, ne samo geografskim, nego i verskim, položajem postala brana prodiranju katolicizma na Istok i zaštitnica Istočne crkve, isto kao što će u doba osmanlijskih prodora u Evropu postati zaštitnica starog kontinenta i Zapadne crkve od islama i turskih osvajanja. Može se s punim pravom reći da je Srbija sve ove zadatke uspešno izvršavala dok je bila u naponu snage i moći. Posle smrti cara Stefana Dušana (1355), ona to više nije mogla.
2
Doseljavanjem u danaљnje srpske zemlje i Arbaniju,[3] Srbi se susreću sa hrišćanstvom, koje se širi iz jadranskih gradova.[4] Ti gradovi bili su pod jurisdikcijom Carigrada i Rima i njihovih eparhija i dijeceza. Istovremeno Srbi počinju da prihvataju hrišćanstvo, prvenstveno, njihovi arhonti, knezovi i vojvode, a narod formalno, tako da dolazi do novog pokrštavanja Srba u doba vizantijskog cara Vasilija I (867-886), kada se hrišćanstvo trajno ukorenjuje u našem narodu.[5] U IX veku, formiraju se prve srpske države,[6] pa se njihovi vladari vežu za određena crkvena središta na svojoj teritoriji ili van nje. Kako Vizantija uspeva da povrati svoju vlast u oblastima, koje su neko vreme (976-1018) bile u makedonskom carstvu, a danas su ti krajevi u sastavu arbanaske i grčke države, oni ih u crkvenom pogledu potčinjavaju Vaseljenskoj patrijaršiji. Prava Arbanija još uvek je daleko od srpskih osvajanja i u njoj Carigradska crkva nesmetano obavlja svoju misiju. Istovremeno iz jadranskih gradova na arbanaskoj obali љiri se uticaj Rimske crkve, ali bez dubljih uticaja i prodora unutar zemlje.[7]
Katolička crkva nikada se nije pomirila sa odlukom cara Lava III (717-741), koji je (732) ceo Ilirik oduzeo ispod njene vlasti i predao Vaseljenskoj patrijarљiji.[8] Formiranje Srpske Pravoslavne crkve nije promenilo stav rimske kurije i ona je nastavila neprijateljski rad i prema njoj, želeći da celo područje stavi pod svoju vlast. Tako su se Srbija i srpski narod našli na "spornom" području, koje su obe Crkve smatrale svojim, jer su od ranije imale na njemu svoje eparhije i dijeceze.[9]
Pored Srpske i Katoličke crkve na teritoriji srpske države delovala je i Ohridska arhiepiskopija. Kako je srpska država, počevši od Stefana Nemanje (1166-1196), pa do Stefana Dušana (1331-1355), bila u stalnom usponu, a Vizantija prisiljena na povlačenje i gubitak teritorija, područje Ohridske arhiepiskopije stalno se smanjivalo. Kad je Dušan proširio svoju državu do Atike, Peloponeza i obala Egeja, Ohridska arhiepiskopija ušla je u sastav novog Carstva Srba i Grka, isto kao i cela teritorija Arbanije.
Međutim, relativno kratak period Dušanove vlasti u novoosvojenim krajevima (1345-1355) i njegova rana smrt učinili su da zbog vladarskih nesposobnosti i nedostatka autoriteta njegovog naslednika Stefana Uroša (1355-1371), a naročito uzdizanja oblasnih gospodara i njihove težnje za samostalnošću, dođe do raspada Carstva.
Oblasni gospodari i njima podložno eparhije rukovodili su se principima svojih interesa, pa je uticaj Srpske Pravoslavne crkve i Pećke patrijaršije počeo da slabi. Kako su ubrzo započela i turska osvajanja srpskih oblasti (1371), koja su se, posle 125 godina, katastrofalno završila za sve srpske zemlje, pa i za Srpsku Pravoslavnu crkvu, došlo je do gubitka državne samostalnosti i slobode, ali i do ukidanja Pećke patrijaršije i njenog potčinjavanja Vaseljenskoj. Samim tim i uticaj Srpske Pravoslavne crkve, u nekadašnjim južnim oblastima srpskog carstva, severnoj Grčkoj, Makedoniji, Arbaniji, Kosovu i Metohiji, slabi i gasi se.
3
Pojavom velikog župana Stefana Nemanje, njegovim oslobođenjem srpskih zemalja, delovi severne Arbanije ulaze u sastav srpske države (1190) i u njoj ostaju ili do raspada srpskog carstva (1355) ili do turskih osvajanja.
Shvativši veoma rano da je postojanje samostalne, autokefalne Crkve neminovna državna, pa i nacionalna potreba, Stefan Nemanja će svom sinu Svetom Savi, pripremiti teren da tu ideju i ostvari.[10] Poљto je izvojevao autokefalnost za Crkvu u Srbiji, Sveti Sava pristupa njenom organizovanju, osnivanju novih eparhija i postavljanju prvih episkopa.[11] Time je nova Crkva započela da živi samostalnim crkvenim životom.
Autora, međutim, prvenstveno, interesuje rad i postojanje onih episkopija Srpske Pravoslavne crkve, čiji su neki delovi bili u krajevima, koji danas pripadaju Arbaniji, mada u njima tada Arbanasa nije bilo, ili ih je bilo u zanemarivom procentu.[12] Te eparhije bile su: Budimljanska, Zetska, Hvostanska i Prizrenska. Milutinovim osvajanjem pribrojena im je i Donjodebarska. Kasnijim osnivanjem novih episkopija, svoje posede u Arbaniji stekla je i Banjska eparhija.
Budimljanska episkopija uљla je u sastav Srpske Pravoslavne crkve odmah po njenom osnivanju,[13] zadržavši se kao živa i posle turskih osvajanja.[14] Prolazila je sve mene i promene, koje su vladale u srpskoj crkvi i srpskoj državi.[15] Sedište joj je bilo u manastiru Svetog Đorđa (Đurđevi Stupovi) u Budimlju.[16] Jednim svojim tankim južnim krajem ulazila je na teritoriju današnje Arbanije, imala neke pašnjake, katune i šume na obroncima Prokletija.[17]
Debarska eparhija[18] pripala je srpskoj državi i crkvi (1284) posle Milutinovih osvajanja[19] i ostala u njenom sastavu sve do 1371. godine,[20] Nije često pominjana, kao ostale episkopije, u srpskim srednjovekovnim poveljama, a sedište joj je, verovatno, bilo u Piškopeji, u Donjem Debru, danas u Arbaniji.[21] Katedralni hram bio je posvećen Bogorodici.[22] Ona je najverovatnije bila jedna od prvih srpskih eparhija, koje je Srpska Pravoslavna crkva izgubila u prvim naletima i osvajanjima Osmanlija posle Maričke bitke (1371)[23] i definitivno ostala izvan Srpske crkve.[24] Kako se oblast Donjeg Debra, zamalo, cela nalazi u današnjoj Arbaniji, tako su i njena dobra i vlastelinstvo ostali u arbanaskoj državi.[25] Crkveni život u njoj je potpuno zamro prelaskom Slovena na islam, a potom arbanašenjem zatrti su, bezmalo, svi tragovi pravoslavnih hramova i verovanja.[26]
Posle osnivanja Srpske Pravoslavne crkve, Zetska episkopija bila je u rangu prvih srpskih eparhija.[27] Sediљte joj je bilo prvo u manastiru Svetog Mihaila, na Prevlaci u Boki Kotorskoj,[28] ali je viљe nego i jedna srpska episkopija menjala katedru.[29] Postala je mitropolija kad i ostale eparhije (1345), iste godine kad se Duљan proglasio za cara.[30] kao periferna episkopija Srpske Pravoslavne crkve vrlo rano uvučena je u dinastičke sukobe. Srpski prestolonaslednici obično su stolovali u Skadru i iz tog grada, uglavnom su kretale sve njihove pobune protiv kralja na prestolu. Zetska eparhija imala je, tako, značajnu ulogu u tim zavereničkim prevratima. Ti sukobi slabili su jedinstvo i snagu zemlje i Crkve, ali je interesantno da su nastavljeni i posle raspada Carstva na državice oblasnih gospodara. Opet je Zetska episkopija bila uvučena u te borbe, ali je sada sama trpela štete i posledice tih sukoba.[31] Kasnije će baš sa njene teritorije, posle pada Zete pod tursku vlast (1496) ova eparhija i njeni arhijereji sa Cetinja postati nosioci borbe za oslobođenje i ujedinjenje svih srpskih zemalja i Crkve. Njen mitropolit Sveti Petar Cetinjski zaustaviće prodiranje Arbanasa u crnogorske krajeve, posle bitaka na Krusima i Martinićima. I ova eparhija imala je svoje vlastelinstvo[32] i njegova dobra, hramovi i metosi nalazili su se na teritoriji današnje arbanaske države, koja je u srednjem veku dugo bila u sastavu Zete i Raške.
Prizrenska eparhija je jedna od veoma starih pravoslavnih episkopija.[33] u prvo vreme bila je pod upravom Ohridske arhiepiskopije.[34] Budući na teritoriji glavnih i čestih srpsko-vizantijskih sukoba, menjala je rang i položaj, a njena teritorija se sužavala ili širila, već prema moći i snazi tih država. Sedište joj je bilo u hramu Svete Bogorodice Ljeviљke, u Prizrenu.[35] Posle Maričke bitke izuzeta je ispod jurisdikcije Srpske Pravoslavne crkve,[36] a turskim osvajanjima uticaj Srpske crkve u ovoj episkopiji znatno je opao. Imala je svoje vlastelinstvo,[37] pa su zabeležena sela, imanja i dobra koja su danas u Arbaniji, a pripadala su njenom vlastelinstvu.[38]
Hvostanska eparhija uљla je u krug novih eparhija koje je osnovao Sveti Sava.[39] Njen katedralni hram bila je Sveta Bogorodica ili Studenica Hvostanska (Mala Studenica). O ranoj istoriji ove episkopije nema izvornih podataka, a zabeleženo je (1381) da se pominje kao mitropolija.[40] Napuštena je u XVII veku. Njeno vlastelinstvo bilo je razbacano u mnogim delovima srpske države, ali i Arbanije i njegove granice teško se mogu sa sigurnošću utvrditi.[41]
Banjsku episkopiju moguće je poistovetiti sa Zvečanskom, odnosno, Ibarskom.[42] Osnovao jy je kralj Milutin[43] (1282-1321), a sediљte joj je bilo u manastiru Svetog Stefana, u Banjskoj,[44] grobnoj crkvi kralja Milutina. Ukinuta je, verovatno, posle smrti kraljice Jelene.[45] Sačuvana je osnivačka povelja banjskog vlastelinstva[46] iz koje se jasno mogu odrediti mesta i dobra koja su danas u arbanaskoj državi.[47]
4
Vlaško-arbanaske seobe, u periodu obuhvaćenom ovim radom, predstavljaju veoma značajnu i važnu pojavu srpske istorije. Posledice ovih seoba po srpski narod u Arbaniji[48] i njoj susednim srpskim zemljama bile su različite. Vlaška seoba pokazala se dobrotvornom, dok je arbanaska ispala pogubna.
Vlaљko љirenje u srpske zemlje započeto je i završeno tako što se najveći deo tog naroda utopio u srpski etnos, ili u etnose susednih država, pa i arbanaski.[49] Vlasi, koje su Srbi zatekli na Balkanu, bili su već načeti slovenizacijom i izloženi jakom slovenskom asimilacionom udaru. Uz to kao pripadnici iste vere nisu pružili neki veći otpor i veoma brzo i bezbolno su se utopili u srpsko etničko more.
Pod udarcima seobe naroda i napada na Rimsko carstvo u Dakiji, Vlasi su se, odlukom imperatora Aurelijana, preselili (271-275) iz Dakije na Balkan[50] i nastanili u današnjoj severnoj Bugarskoj gde je osnovana nova rimska provincija Dakija Aurelijana. U toj provinciji oni dočekuju prvu slovensku seobu, koja ih potiskuje na planinu Balkan. Vremenom su se toliko namnožili da su pod vođstvom Asena I (1186-1196) i Petra (1196-1197) podigli (1185-1186) vlaško-bugarski ustanak, oslobodili Bugarsku, stvorili Drugo bugarsko carstvo i postali rodonačelnici vlaško-bugarske dinastije.[51]
Nešto zbog prenaseljenosti novog zavičaja, nešto zbog straha od stradanja u borbama ustanika, Vlasi se sele prema Makedoniji, prelaze u severnu Grčnu, a potom stižu na granice današnje Arbanije i njenim padinama i pašnjacima idu prema severu i Srbiji.[62] Srpska država zadržava ih, neko vreme na svojim granicama, ali ih osvajanja srpskih kraljeva uključuju u državu Nemanjića. Tada se oni kreću masivima planina zapadno od Metohije, zatim gorama Gornjeg Pilota i Zete. Nemanjići pokušavaju da zakonskim propisima suzbiju kretanje Vlaha i Arbanasa, koji se zajedno sele, baveći se polunomadskim stočarenjem.[53] Polazilo je za rukom kraljevima Vladislavu,[54] Milutinu i caru Duљanu,[55] ali posle Duљanove smrti, car Uroљ i sam sveden na oblasnog gospodara, a od 1365. godine do smrti (1371), gotovo, liљen vlasti i vladanja, prepustivši upravu kralju Vukašinu Mrnjavčeviću (1365-1371), nije bio u stanju, kao ni ostali oblasni gospodari da se uspešno nosi sa vlaško-arbanaskom invazijom i naseljavanjem srpskih krajeva i oblasti.[56] Vlaško-arbanasko zauzimanje plodnih predela naročito je intenzivirano pred Maričku bitku, kad vlaško-arbanaska plemena preplave Zetu i primorski pojas Arbanije uz jadransku obalu.[57] Ipak, Vlasi nisu radikalno promenili etničku sliku krajeva u koje su dospeli, već se uveliko slovenizuju što sa Arbanasima nije slučaj.
U vreme vladavine Nemanjića Srbijom, Arbanasi se kreću zajedno sa Vlasima i žive sa njima u nekoj vrsti etničke simbioze.[58] Zajednička im je postojbina ili bar mesto odakle su krenuli prema zapadu Poluostrva. Međutim, za razliku od Vlaha, Arbanasi su sa sobom nosili i do danas zadržali netolerantnost prema susedima, prevashodno, žeđ za otimanjem tuđih dobara, zemlje i najamništvo.[59] Uporno ostajući verni tome i ne želeći da se prilagode novim uslovima života i susedima, kulturi i civilizacijskim tekovinama, oni su zlostavljanjem, terorom i progonom mirnog starosedelačkog stanovništva, krenuli u nasilnu arbanizaciju Srba i svih drugih naroda, čija je sudbina bila "veoma žalosna"[60]
Već tada, uslovno rečeno, Arbanasi razvijaju metodologiju svog zavojevačkog širenja i čišćenja oblasti, koje su na glavnim pravcima njihove ekspanzije. Njihovo glavno oružje su teror i sejanje straha, progon i zlostavljanje starosedelaca i nasilno otimanje njihovih imanja. Takvo arbanasko ponašanje prouzrokuje masovne seobe zatečenog stanovništva, a to još više pogoduje arbanaskim pridošlicama i njihovim osvajanjima srpskih krajeva, od kojih su neki postali i zauvek ostali arbanaski.[61]
Dolaskom na teritoriju današnje Arbanije, Arbanasi se kreću u velikim družinama,[62] prvo katunski,[63] a potom plemenski organizovani, što, takođe, pogoduje njihovom širenju, jer su, u nedostatku centralne državne vlasti, plemena lakše prilagođena suprotstavljanju turskoj sili, ali i nastupu prema drugim inoplemenim narodima i pojedincima. Na taj način, Arbanasi su, jednu tipičnu slovensku zemlju kakva je Arbanija bila i izgledala pre njihovog doseljavanja, gotovo, potpuno deslovenizovali[64] i arbanizovali.
5
Na osnovu svega iznetog, može se zaključiti, da su Srbi, Srpska Pravoslavna crkva i srpska država Nemanjića imali i igrali značajnu ulogu na prostorima današnje Arbanije, da su ostavili značajne tragove i spomenike svog prisustva u ovoj zemlji, naročito Gornjoj Arbaniji, za koju je još Jovan Cvijić primetno da ne samo u geomorfološkom, nego i u etničkom, kulturnom i verskom pogledu čini jednu celinu sa Crnom Gorom, Kosovom i Metohijom.
Za žaljenje je što se danas sticajem političkih, nenaučnih, necivilizacijskih i van kulturnih uticaja i pritisaka onemogućava pristup tim spomenicima i tragovima i njihovom interdisciplinarnom proučavanju. Jer, Arbanija je, po svemu onom što je u srednjem veku bila, ipak, ostala slovenska zemlja, ali i zemlja u kojoj su Sloveni i njihovi tragovi nemilosrdno, planski i sistematski uništavani i zamalo uniљteni.
Napomene
1. Srbi su se doselili u Arbaniju 636. godine (Enciclopedia Italiana, Albania), ili 638. (Encyclopaedia Britanica. Albania), ili 640. (Большая Советская энциклопедия, Албания).
2. Istorija srpskog naroda, I, Beograd. 1981, 147-148. H. Inaldžik, Osmansko carstvo, Beograd, 1974, 23.
3. Teritorija današnje Arbanije, posle rimskih osvajanja (27. pre Hrista), pa sve do podela Carstva (395) bila je u sastavu rimske imperije. Posle podele pripala je Istočnom. U IV veku, osvajaju je i pustoše Goti, a lokalno stanovništvo sklanja se u Grčku. Vek kasnije, Avari proteruju Gote, pa se Arbanija ponovo prazni. Car Justinijan (527-565) proteruje Avare (535), a nova slovensko-avarska najezda još jednom ostavlja zemlju bez stanovništva. Ovo potvrđuje arbanaska toponomastika, onomastika i druge srodne nauke, (v. Ŕ. М. Селищев, Славянское население в Албании, София, 19311 i 19812).
4. Po vizantijskoj tradiciji, koju je zabeležio car Konstantin Porfirogenit (913-959), Srbi su primili hrišćanstvo odmah po doseljavanju u doba cara Iraklija (610-641), G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd, 1959, 233, 236; Stanoje Stanojević, Borba za samostalnost Katoličke crkve u Nemanjićkoj državi, Beograd, 1912, 18-36).
5. S. Ćirković, Pravoslavna crkva u srednjovekovnoj srpskoj državi, Spomenica o 750-godišnjici autokefalnosti SPC, Beograd, 1969, 35-36; Istorija Crne Gore, I, Titograd, 1967, 354; Đ. Radojičić, La data de la conversion des Serbes, Byzantion, XXII, 1922, 253-256.
6. Istorija srpskog naroda, I, 147; G. Ostrogorski, H. delo, 232.
7. S. Stanojević, H. delo, 18-28. Da Katolička crkva ni početkom XIII veka nije imala dubljeg uporišta u Arbaniji svedoče i dokumenta iz tog vremena. Tako se, posle latinskog osvajanja Carigrada (1204), "spominje neki Dmitar knez Arbanije, koji je molio papu Inokentija III (IV), (1198-1216) sa posredovanjem dračkog nadbiskupa Nikole, da bude poučen u zapadnoj vjeri, koja mu sve do tog vremena nije bila pristupna". (A. S. Dabinović, Kotor u drugom skadarskom ratu, Rad JAZU, 257 Zagreb 1937, 258-259; Acta Albaniae, I, 37/113).
8. S. Stanojević. n. delo, 16.
9. J. Kalić, Crkvene prilike u srpskim zemljama do stvaranja arhiepiskopije 1219. godine, Sava Nemanjić - Sveti Sava, istorija i predanje, SANU, knj. VII, Beograd, 1979, -53, sa starijom literaturom. V. i Istorija srpskog naroda, I, 315-320.
10. J. Kalić, N. delo, 51.
11. O Broju i nazivu episkopija, koje je (1220) ustanovio Sveti Sava, v. Spisi Sv. Save, izd. V. Ćorovića, Beograd, 1926, 196; I. Jastrebov, Hrisovulja dečanskog kralja od godine 1326, Glasnik SUD, 69, Beograd, 1881, 357-359; V. Marković, Pravoslavno monaštvo i manastiri u srednjovekovnoj Srbiji, Sremski Karlovci, 1920, 93; I. Ruvarac, Prilozi za srpsku povest, Letopis MS, Novi Sad, 1887, 67-72; K. Jireček, Istorija Srba, I, Beograd, 1952, 170; A. Gavrilović, Sveti Sava, Beograd, 1900, 138-140; R. Grujić, Pravoslavna srpska crkva, Beograd, 1920, 19; N. Radojčić, Sveti Sava, Beograd, 1953, 336; M. Purković, Srpski episkopi i mitropoliti srednjega veka. Beograd, 1937, 4 i 12; S. Ćirković, n. delo, 39.
12. Emil Fišer i Jaroslav Pič izračunali su da je u Srbiji Nemanjića, prema srednjovekovnim poveljama, bilo 12.000 Vlaha, odnosno, 800 vlaških porodica, a Arbanasa upola manje. (E. Fischer, Die Herkunft der Rumanen, Bamberg, 1904, 121; Pič, Uber die Abstammung der Rumanen, Leipzig, 1880, 57.)
13. S. Ćirković, n. delo, 39; D. Kašić, Sveti Sava, Spomenica SPC, Beograd, 1969, 26; P. Veselinović, Istorija Srpske Pravoslavne crkve sa narodnom istorijom, I. Beograd, 1966, 4-5.
14. Đ. Sp. Radojičić, Budimljanski episkopi, Bogoslovlje, I, 3, Beograd, 1926, 265; K. Pejović, Morački pomenik, Banatski vesnik, X, 2, Vršac, 1990, 33-34.
15. Lj. Kovačević, Svetostefanska hrisovulja, Spomenik SKA, IV, Beograd, 1890, 1-23.
16. Lj. Stojanović, Stari srpski rodoslovi i letopisi, I, Beograd-Sr. Karlovci, 1927, 181, 186; Isti, Stari srpski zapisi i natpisi, I, Beograd, 1902, 5-6, br. 10; V. Petković, Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda, Beograd, 1950, 50.
17. Lj. Kovačević, Svetostefanska hrisovulja, 44-59.
18. Debarska episkopija poznata je i nazivana u izvorima kao Druga dabarska, Druga debarska i Donjodebarska. (Lj. Kovačević, Isto.)
19. R. Grujić, Debarska episkopija, Narodna enciklopedija, I, Zagreb, 1926, 481.
20. И. Ястребов, Стара Сербія и Албанія, Spomenik SKA, XLI, dr. raz. 36, Beograd, 1904, 142.
21. Isti, Piškopeja, Narodna enciklopedija, III, Zagreb, 1928, 397.
22. M. Sokoloski, Turski dokumenti za istorijata na makedonskiot narod. Opљirni popisni defter od XV v. III, Skoplje, 1974, 324.
23. Isto.
25. Uz samo episkopsko središte Piškopeju, tu su bila okolna sela, pašnjaci, šume i ribolovi na Crnom Drimu, ali njihovo ubificiranje otežano je nedostatkom izvora.
26. M. Sokoloski, Isto. J. X. Vasiljević, navodi da su Gornji i Donji Debar, još početkom našeg veka, u etničkom pogledu bili mešovitog sastava i da su ih Arbanasi zbog brojnog slovenskog stanovništva, islamizovanog i arbanizovanog ili ne, smatrali za ljarmije. (J. X. Vasiljević, Arnauti naše krvi - Arnautaši, Beograd, 1905).
27. Monumenta Ragusina, III, Zagreb, 1895, 49, 93, 131, 161.
28. B. Marković, N. delo, 73-74; I. Božić, Prevlaka - Tumba, Zbornik Fil. fak, VII 1, Beograd, 1963, 197.
29. Posle pljačkanja Luštice, u vreme zetskog mitropolita Arsenija, sedište ove eparhije premešteno je u Prečistu Krajinsku, (Lj. Stojanović, Povelja Balše Đurđevića, Prilozi KJIF, XI, Beograd, 1931, 58; I. Božić, O propasti manastira Sv. Mihaila na Prevlaci, Anali Fil. fak, VII, Beograd, 1967, 78; I. Ruvarac, Vladike zetske i crnogorske, Prosvjeta, I, Cetinje, 1892, 16; Istorija Crne Gore, II 2, Titograd, 1970, 42-107 i 121-150. Jedno vreme bila je u Budvi, potom na Komu, a (1484) Ivan Crnojević preneo ju je na Cetinje.
30. Prvi pomen Zetske eparhije je iz 1360-1361. godine, ali nema sumnje da je ona postala mitropolija već 1346. godine. Monumenta Ragusina, III, Zagreb 1895, 49 i dalje.
31. Istorija Crne Gore, II 2, 23 i dalje; R. Mihaljčić, Kraj srpskog carstva, Beograd, 1975, 43-54.
32. Prva povelja o osnivanju Zetske episkopije nije sačuvana. Jedini spomenik koji govori o vlastelinstvu Zetske episkopije potiče s kraja XV veka, (A. Mayer, Kotorski spomenici, I, Zagreb, 1951, 149; I. Stijepčević, Prevlaka, Historijska rasprava, Jugoslovenska smotra, 3, Zagreb, 1930,) Nema sumnje da je ova eparhija, u vreme punog procvata Srpske crkve imala posede i imanja oko Skadra, u Zadrimi i Zabojani, jer su to bile njene istočne granice.
33. M. Purković, Srpski episkopi i mitropoliti srednjeg veka, Hrišćansko delo, III, 4-6, Beograd, 1937, 4 i 12. Đ. Slijepčević, Istorija Srpske Pravoslavne crkve, I, Minhen, 1962. 98; H. Ružičić, Istorija Srpske crkve, II, Beograd, 1892.
34. G. Ostrogorski, Pismo Dimitrija Homatijana Svetom Savi, Svetosavski zbornik, 2, Izvori, 3, Beograd, 1938, 402.
35. Arhiepiskop Danilo, Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih, izd. Đ. Daničića, Zagreb, 1866, prev. L. Mirković, Beograd, 1935, 104; S. Nenadović, Bogorodica Ljeviška, Beograd, 1932, 33.
36. И. Снегаров, История на Охридската архиепископия, II, София, 1932, 156-157.
37. I. Jastrebov, Hrisovulja Dečanskog kralja od godine 1326, Glasnik SUD, 49, Beograd, 1881, 362-365; R. Grujić, Eparhijska vlastelinstva u srednjovekovnoj Srbiji, Bogoslovlje, VII, 2, Beograd, 1932, 122-130; M. Nikolić, Vlastelinstvo Svete Bogorodice na Ljeviši, Istorijski časopis, XXIII, Beograd, 1976, 41-48. J. Šafarik, Hrisovulja cara Stefana Dušana, Glasnik DSS, XV, Beograd, 1862, 269; R. Ivanović, Vlastelinstvo manastira Svetih Arhangela kod Prizrena, Istorijski časopis, VII, Beograd, 1957, 357.
38. Prema gornjoj literaturi sela: Zapad, Lakoša i Košarišta bila su dobra Prizrenske episkopije, a danas su u Arbaniji.
39. S. Ćirković, n. delo, 39; D. Kašić, n. delo, 26; R. Veselinović, n. delo, 4-5.
40. M. Purković, N. delo, 4-6; S. Novaković, zakonski spomenici, 515.
41. Lj. Kovačević, Svetostefanska hrisovulja, 10; M. Milojević, Dečanske hrisovulje, Beograd, 1880, 64. Dečansko vlastelinstvo zauzimalo je zapadne delove oblasti Hvosno i pripadalo je istoimenoj episkopiji. (R. Ivanović, Dečansko vlastelinstvo, Istorijski časopis, IV (1952-53), Beograd, 1954, 174-226). Prema njegovim nalazima trinaest sela ovog vlastelinstva sada su u granicama Arbanije. Selo Vrmoša i njegova okolina pripadali su vlastelinstvu Svetog Stefana u Banjskoj, ali ga je Stefan Dečanski (1321-1331) predao svojoj zadužbini. (G. Škrivanić, Vlastelinstvo Sv. Stefana u Banjskoj, Istorijski časopis, VI, Beograd, 1956, 177-200, 192). To selo imalo je 26 kuća. (M. Milojević, H. delo, 117). Krastavljane je imalo 50 kuća, 150 m. glava, 4 sveštenika (M. Mil. 36) Šipčane, 47, 140, 3, (32); Sošane, 31, 113, 1, (33); Trebopolje (Tropoja), 67, 147, 3, (27); Babijane, 35, 94, 2, (28); Bunjane, 61, 203, 1, (34);Lužane, 29, 74, 0, (29); Gorane, 74, 230, 3, (30); Greva, 11, 34, 0, (34); Vlahinja (129) je bila katun bez stalnih stanovnika; i Buljubi, 57, 157, 0, (37). - (Prvi broj označava, dakle, kuće, drugi muške glave, treći sveštenike, a u zagradama stranicu dela M. Milojevića).
42. Priloљci k objaљnjenju izvora srpske istorije, Glasnik SUD, Beograd, 1879, 216.
43. Arhiepiskop Danilo, N. delo, izd. Đ. Daničić, 149-150; prev. L. Mirković, 113.
44. St. Novaković, Banjska, Glas SKA, 32, Beograd, 1892, 1-55; V. Petković, Pregled crkvenih spomenika, 16; V. Marković, Pravoslavno monaštvo, 93-94.
45. Arhiepiskop Danilo, N. delo, izd. Đ. Daničića, 360; prev. L. Marković, 274; Isti, 149-150; 272.
46. G. Škrivanić, Vlastelinstvo Svetog Stefana u Banjskoj, Istorijski časopis, VI, Beograd, 1956, 176-199.
47. Sela Dinoši i Selce pripadala su ovom vlastelinstvu (G. Škrivanić, N. delo, 191-192), a sada su u Arbaniji, isto kao i Vrmoške planine, Kolštica i Rikavac i "međe im" (Spomenik, SKA, IV, str. 5, f 40). V. još St. Novaković, Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Beograd, 1912,622-31; A. Solovjev, Odabrani spomenici srpskog prava, Beograd, 1926, 89-99.
48. А. М. Селищев, Славянское население в Албании, София, 19311,19812, 88-91, i dalje; B. J. Trifunoski, Zapadna Makedonija, neki karakteristični etnički problemi, Balcanica, VIII, Beograd, 1977, 654; J. Vukmanović, Ostaci i tragovi slovenskog stanovništva u sjevernoj Albaniji, Bibliografski vjesnik, XIII, 1, Cetinje, 1984, 139-144; D. Bogdanović, Knjiga o Kosovu, SANU 566, Beograd, 1985,17-39; M. Mekenzi i A. Ibri, Putovanje po slovenskim zemljama Turske, Beograd, 1868, 186-187; A. S. Dabinović, Kotor u drugom skadarskom ratu, 256-3. Ovo su samo neke monografije i radovi o ovom problemu, mada o njemu može da se formira čitava biblioteka.
49. O prisustvu Vlaha u proљlim vekovima pa i u dvadesetom, postoje brojna dokumenta. Smatra se da ih danas u Arbaniji ima između 60.000 i 100.000. Zvanični popis Kraljevine Albanije (1931) zabeležio je da ih je bilo oko 60.000 (Enciclopedia Italiana, Albania). Engleski konzul u Janjini Z. Stjuart (1860) tvrdio je da, je u severnom Epiru tada bilo 32.000 Vlaha i 18.000 Slovena (Archives diplomatiques du Ministere des Affaires etrangeres, Correspondence politique consulaire, Turquie, № 41, t. 11, f 90-97).
50. Краткая история Руминии, ред. В. Н. Виноградов, Москва, 1987, 13; A. S Dabinović, Op. cit. 139, 251, i dalje.
51. G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd, 1959, 378-9.
52. A. S. Dabinović, Op. cit. 252, 258. 268-269, 271.
53. Isti, 249, 251, 257, 261-262.
54. Pre kralja Milutina, kralj Vladislav (1234-1243) u povelji manastiru Vranjani (1241-42) zabranjuje Arbanasima da u Godinju, po vrhovima Plane, Gugleve i Kruљevice imaju zimoviљta.
55. Zabrane Arbanasima kodifikuje Zakonik cara Duљana (1346).
56. Posle propasti srpskog carstva etnička slika nekih krajeva (Zete i Hercegovine) U XIV, a pogotovo XV veku, gotovo da je promenjena. (Istorija Crne Gore, II 2, v. Svijet stočarskih družina); A. S. Dabinović, Op. cit. 269, 271.
57. A. S. Dabinović, Op. cit. 258; K. Jireček, Položaj i prošlost grada Drača, Glasnik SGD, Beograd, 1912, II, 6-7. i dalje.
58. S. Tagliavini, Lexicon Marsilianum atudes et rechearches, Bucharest, 1930, №1615.
59. M. Šufflay, Povijest sjevernih Arbanasa, Arhiv za arbanasku starinu, jezik i etnologiju, II, Beograd, 1924, 224: Sp. Thaalloczy, Die albanische Diaspora, Alb. Forsch, I, 317; F. Boppe, L' Albanie et Napoleon, Paris, 1904, Appendice.
60. J. G. Hahn, Albanische Studien, Jena, 1954, 63.
61. A. M. Seliщev. N. delo, 6666 dalje.
62. Anonymi Descriptio Europae Orientalis, ed. O. Gorka, Cracoviae, 1916.
63. O katunima arbanaskim ovog perioda ima najviše u poveljama Nemanjića, dečanskoj, svetostefanskoj i drugim o kojima je u ovom radu već bilo reči.
64. A. M. Seliщev, N. delo, 153-271. J. F. Trifunoski, Zapadna Makedonija, 647-648, 651, 655. Ova dva autora ukazuju na arbanasko širenje u pravoj Arbaniji, zatim Makedoniji, dok je značajan broj dela posvećen širenju u ostale delove današnje Jugoslavije. Bilo je, međutim, seoba Slovena iz Arbanije u južnu Italiju. Arbanija se, tako, ne samo deslovenizovala, nego, primanjem islama i dehristijanizovala. U srednjem veku prilike su bile sasvim drukčije. Kada je kralj Uroš I (1 243-1276) izgubio presto, tadašnji arhiepiskop Joanikije I (1272-1 276), obojica odu u Hum. Ali kad je kralj umro, arhiepiskop ode u Pilot gde je posle tri godine umro (1 279), bio sahranjen, a potom je njegovo telo preneto u Sopoćane. (Arhiepiskop Danilo, Životi kraljeva, izd. Đ. Daničić, 289, prev. L. Mirković, 257). Ovaj podatak nesumnjivo svedoči o hrišćanskom i slovenskom Pilotu, u kome je jedan arhiepiskop i mogao naći mira i biti sahranjen "od blagovernih i hristoljubivih muževa".
Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | Prevodi | O Albaniji | Bibliografija | Linkovi
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt
|
