Projekat Rastko Skadar: Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji

Gordana Jovanović

Starosrpski jezik u dva pisma Đurđa Kastriota Dubrovčanima

Izvor: "Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji" - Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog na Cetinju 21, 22. i 23. juna 1990. godine

Gordana Jovanović
OLD SERBIAN LANGUAGE IN TWO LETTERS OF ĐURAĐ KASTRIOT TO THE CITIZENS OF DUBROVNIK
(Summary)

Two short letters sent by Đurađ Kastriot to the citizens of Dubrovnik (year 1450 and 1459) bear witness of existence of a scribe for Serbian language correspondence in Đurađ's court Office. In that time, in Albanian milieu, Serbian was a sort of official language in communicating with neighboring Slavic region. The language of these letters shows traces of Old Serbian, as well as other letters coming from Serbian Offices.

Dva kratka pisma Đurđa Kastriota rečenog Skenderbega, kako sam sebe naziva, objavljena u Monumenta Serbica^[1] daju mogućnost da se progovori o upotrebi srpskoga jezika kao instrumenta oficijelne komunikacije i u arbanaškoj sredini, u dvorskoj kancelariji Đurđa Kastriota. Pisma su upućena Dubrovčanima, odn. Dubrovačkoj republici, u čijoj je kancelariji postojao običaj da se kancelar, koji je nadležan za prepisku na srpskom jeziku, naziva "dijak srpski".^[2] Ovakav "dijak" morao je postojati i u kancelariji Ivana Kastriota, Đurđevog oca. Potvrda kojom Ivan Kastriot daje povlastice Dubrovčanima da trguju u njegovoj zemlji iz 1420. g. pisana je takođe na starosrpskom jeziku. Ovim jezikom napisana je i Ivanova darovnica kojom on sa sinovima Stanišom, Repošem, Konstantinom i Đurđem prilaže selo Radostuše sa crkvom Sv. Bogorodice i selo Trebište hilandarskoj lavri Prečiste Bogorodice.^[3] Drugo pismo (iz 1459. g.) potvrđuje da je "dijak srpski" postojao i u kancelariji njegovog sina, Đurđa Kastriota - naime, izričito se navodi da je pismo sačinio Íиньц Вукосаљић, a verovatno da je on pisao i prvo pismo (iz 1450. g.), jep ga svakako isti taj dijak Ниньц nosi u Dubrovnik kao Đurđev izaslanik, ovoga puta oslovljen kao kancelar (ęŕньжилерь).

U pismu iz 1450. g. Đurađ Kastriot obaveštava kneza i dubrovačku vlastelu da na njega ide turski car pa u tom cilju šalje svoga kancelara Íčньца da ih o svemu izvesti. Po svoj prilici reč je o napadu turskog sultana Murata II na grad Kroju, koji ni posle petomesečne opsade nije mogao da osvoji i bio je prinuđen da se povuče sa svojom vojskom. Ova pobeda proslavila je Đurđa Kastriota, pa se i sam papa Nikola II zauzeo kod Dubrovčana da pomognu Đurđu.^[4] U pismu iz 1459. g. Đurađ Kastriot izveštava da je od kneza, vlastele i opštine dubrovačke primio 1.000 zlatnih dukata koje je kod njih ostavio kao poklad.

Sudeći po jeziku i imenu pisar Íčньц bio je Srbin. Jezik ova dva pisma isti je kao i jezik pisama iz srpskih kancelarija: srpski narodni, sa izvesnim staroslovenskim primesama.

Staroslovenskih, odn. srpskoslovenskih primesa je sasvim malo: predlog вь (вь име), grupa -шт- i suf. -аго u самовладаущаго (града Дубровьника), grupa -жд- u рождьства (Христова), suf. -ть u 3. l. sl. prez.: достоить, изнесеть. Arhaizam oslonjen na staroslovenski sistem predstavlja i grupa вс- u zameničkim oblicima: всакому, ali je potvrđeno i св- (u свемь), kao i kompromisno вьсв- (ωвьсвемь). Ostale fonetske i morfološke osobine karakteristične su za narodni jezik.

Glasovi:

- štokavsko ћ i ђ: ће (що ке говорить), опћине (ωδό ... все ωпькиние), веће (векие неωистаие, за веки верование), међу (мегю нами), всегађер (всегагиерь);

- novo jotovanje: видење (видение), веровање (верование), ali: здравје (здравьие), isp. i heretisanije sa stel. nastavkom;

- asimilacija дьс -> ц: госпоцтьво, госпоцтьву;

- чьт -> шт: що (х 2), ali: много почтенимь, много почтенога;

- д um. т (analogijom) ; ωδь

- вь -> u: у свемь, у комунь дубровьчьки, у писме, ali i вь (v. gore);

- вьs -> св- (v. gore);

- refleks jata: više primera svedoče o doslednom ekavizmu: верујете, месеца черешьнара, на видение, предь, по нашеи заповеди, с нашимь листомь верованемь, верование, по заповеди, на лето, лето, у писме. Sekundarno jat: каньжилера, у Лешу. Drugih jatovskih zamena osim ekavskih nema, a grafema jat uopšte se ne pojavljuje u ovim pismima;

- jaki poluglasnik: najupadljivija je osobenost vokalizacije poluglasa u e. Nalazimo Нинець i Павель (od Павьль). Istu pojavu posredno potvrđuje i obrnuta zamena: Скендьрь бегь, Скендьрь бега (u pismu iz 1459. g.), dok je u pismu iz 1450. g. Скедерь бегь. Navedene primere sa zadržanim ь pre treba povezati sa otvorenim izgovorom poluglasa u zetskim govorima, nego sa makedonskom situacijom;

- redukcije -слављ- ->- -саљ- (Вукосаликю), a pomenuto Скедерь бегь možda se može tretirati kao pisarska omaška, a ne kao glasovna redukcija.

Grafiju i pravopis nije moguće precizno analizirati bez faksimila pisma. Iz Miklošićeve transkripcije primećuje se, pored pomenutog izostanka grafeme jat, dosledno ligaturno у, a ne digraf оу, obilna upotreba omege (iza suglasnika), dosta pravilna upotreba prejotovanih vokala, osim što se ие javlja i gde mu nije mesto (iza nepalatalnih suglasnika): ωοόкиние, другие. Grafeme Ы nema.

Oblici:

-deklinacija imenica: lok. jedn. o -osnova: у Лешу, у комуну, ali у писме; gen. jedn. a-osnova: postave (х 2), ωпькиние; gen. jedn. i-osnova: любьве; gen. mn. ωдь ... властель, властель, ду кать (х 3). Imenica gospoda ima u vok. jedninski nastavak: госпωдо, ali u dat. mn. господамь.

- lične zamenice: Ţ, (ő 2), казаше ми, господина ми, да га веруиете, да му дасте, мегю нами, на нась, госпоцтьво ви (х 2).

- imeničke zamenice: ęîму, всакому, що;

- pokazne zamenice: ωβθ нашь листь, заωвьзи посьль, ωдь тези поставе, сегаи листа, тога ради;

- prisvojne zamenice: мога, моиега, нашихь (x 2), наше (x 1), по нашему, с нашимь, по нашеи;

- nastavci -го / -га u zameničko-pridevskoj promeni. Pomenuto je stsl. самовладущаго, a svi ostali primeri su na -га: тога ради, духа светога, предь кога, моиега, много почтенога, знаменованога;

-jatovski i -и- nastavci u zameničko-pridevskoj promeni. U dva primera u nastavku se javlja refleks jata: ďëеменитемь (дат. мн.), с нашимь листомь верованемь, a inače je dosledno -им, -их: племенитимь, много почтенимь, мудримь, властель дубровьчькихь.

Glagolski oblici:

- nastavci prezenta: ne ostaie, pored pomenutog stsl. достоить, изнесеть; даиемо, да му дасте. Izuzetan je oblik ма (много здравьие... да ма госпоцтьво ви) um. има, verovatno nastao na osnovu odričnog нъма. Kod Daničića ^[5] je naveden samo ovaj primer.

Partikule:

-зи: за ωвьзи, ωдь тези; -ј: сегаи листа, koje se vežu za pokazne zamenice^[6], a osim toga i -ђер: всегаг иерь. Up. i leksikalizovano иере i иерь umesto nekadašnje partikule -же^[7].

Leksika i imena:

Od leksike stranog porekla, pored uobičajenog grcizma dijak, javlja se i jedan retki: heretisanije "pozdrav", od gr. chairetismos. Takođe nalazimo i latinizam ęŕньжилерь (od cancellarius) koji ima i druge varijante u našoj staroj ćirilskoj pismenosti, npr.: ęаньжалърь, канжелиерь, канжелиерь, каньжилиерь, каньжилирь^[8].

Od slovenske leksike najinteresantniji je narodni naziv meseca черешьниарь: месеца черешьниера. U ovom liku javlja se u naše doba oko Morave, Vardara i Šar-planine. Miklošić ne identifikuje koji je to mesec (daje samo "mensis cerasorum"), ali to bi, prema podacima kojima raspolažemo bio ili maj ili juni.^[9] S obzirom na to ni u očuvanju ÷- um. ц- ne treba videti staroslovenski uticaj, nego dijalekatski arhaizam, koji se, osim u navedenim oblastima, čuva i u južnozetskim govorima (grupa чр- :чрв i sl,).^[10]

U tekstu prvog pisma javlja se još jedan neobičan oblik: ůîкие гωворить с наше кране вашему госпоцтьву, očigledno um. "s naše strane". Daničić je konstatovao da je to "pogrješka".^[11] Ne osporavajući ovu Daničićevu ocenu, moramo ipak ukazivati da je ona sazvučna sa odgovarajućom arb. rečju. Naime, u arbanaškom jeziku reč krah ima značenje "strana, bok" (pored značenja "rame") od čega su izvedenice krahane "stranka, partija" i krahine "kraj, pokrajina"^[12]. Otuda je moguće da je pisarska greška, makar bila i puka omaška, izazvana sazvučjem sa arbanaškom rečju srodnog značenja, možda u postupku prevođenja.

Na razmišljanje o odnosu dva jezika navode nas i neki oblici imena u ovim pismima. Naime, pored slovenskih imena koja nose pomenuti Ниньц Вукосаљић (slovensko i ime i očinstvo), i čelnik Rajan, nalazimo i neslovenska: sam Ђурьђ Кастриот i "господинь Павель Газуль". (Čelnik Rajan i gospodin Pavel Gazul odneli su poklad Đurđa Kastriota u Dubrovnik). Pada u oči da se imena Ăюрьгь i Павель ne javljaju u tipično arbanaškim likovima Đerđ i Pal.

U arbanaškim krajevima je, možemo zaključiti, arbanaški jezik funkcionisao kao preovlađujući govorni jezik sredine, dok je srpski mogao imati funkciju oficijelnog i komunikativnog jezika, pre svega sa susednim slovenskim krajevima.

Uzajamni uticaj jezika govorne sredine i oficijelnog jezika svakako je postojao, npr. kad je reč o nekim specifičnim terminima, ličnim i geografskim imenima. Za nas je bitno da uočimo načine na koje su arbanaška imena preuzimana u srpske tekstove. Nalazimo, najpre, prosto preuzimanje, bez druge adaptacije osim fonološke, npr. Тануш, Ђин, Лъш^[13], geografsko ime Круимада^[14], a onda i primere strukturalne adaptacije, kao pomenuta imena Ђурьђ i Павьл. U onomastičkim diskusijama ukazano je i na primere prevođenja imena, npr. Свиноглав kao prevod arb. Kryethi, Ђин Бъли kao prevod arb. Gjin Bardh, a i na odnos srpskog imena Горска (župa) i arb. Malesija (Malesie) ukazano je kao na prevođenje imena, bez obzira na to u kojem je smeru teklo.^[15] Nema sumnje da pri razmatranju slovensko-arbanaških jezičkih odnosa i njihovih onomastičkih tragova treba imati u vidu i ovakve pojave.

Napomene

1. F. Miklosich, Monumenta serbica, Wiennae 1858, str. 442, 482.

2. "Zakonik cara Stefana Dušana", Struški i Atonski rukopis, SANU, Beograd 1975, str. 32, nap. 34.

3. S. Novaković, "Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka", knj. V, Beograd 1912, str. 793, 467.

4. Dr Jovan Radonić, "Đurađ Kastriot Skenderbeg i Arbanija u XV veku (istorijska građa)", Srpska kraljevska akademija, Spomenik XCV, Drugi razred, 74, Beograd 1942, str. IV.

5. Đ. Daničić, "Rječnik iz književnih starina srpskih", I, Beograd 1975, str. 408.

6. "Zakonik cara Stefana...", str. 149.

7. Tamo, str. 132.

8. Đ. Daničić, "Rječnik...", str. 408.

9. G. Jovanović, "Narodni nazivi meseci u Srba", Naučni sastanak slavista u Vukove dane, knj. 17, Beograd - Novi Sad - Tršić 1987, str. 187.

10. L. Vujović, "Mrkovićki dijalekat", SDZB XVIII, Beograd 1969, str. 362.

11. Đ. Daničić, "Rječnik...", III, str. 182.

12. Mikel Ndreca. Albansko-srpskohrvatski rečnik. Priština 1976.

13. M. Grković, "Rečnik imena Banjskog, Dečanskog i Prizrenskog vlastelinstva u XIV veku", Beograd 1986.

14. Янно Шафарикъ, "Хрисовула цара Стефана Душана, когомъ оснива монастиръ св. Архангела Михаила и Гаврила у Призрену године 1348", Glasnik Društva srbske slovesnosti, Beograd 1862.

15 "Zbornik šeste jugoslovenske onomastičke konferencije", SANU, Beograd 1987. (M. Pešikan, diskusija, str. 548).

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | Prevodi | O Albaniji | Bibliografija | Linkovi
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt