[Projekat Rastko - Skadar] Stanovnistvo slovenskog porijekla u Albaniji

Projekat Rastko / Projekti Rastko - Skadar / Shkoder

Projekat Rastko Skadar: Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji

Dušan Sindik

Dve povelje u Hilandaru o Ivanu Kastriotu i sinovima

Evgeniju Pavloviču Naumovu

Izvor: "Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji" - Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog na Cetinju 21, 22. i 23. juna 1990. godine

U Arhivu manastira Hilandara među srpskim dokumentima pod brojevima 82 i 105 čuvaju se dve povelje od kojih je prvu, dakle onu pod br. 82, izdao arbanaski velikaš Ivan Kastriot manastiru Hilandaru, a drugu, onu pod br. 105, izdao je manastir Hilandar Ivanu Kastriotu. Obe povelje su već davno objavljene tako da ovoga puta verovatno ništa novo neće biti saopšteno.^[1] S druge strane ovo je možda zgodna prilika da se na oba dokumenta podsetimo i ukažemo ponovo na njihovu zanimljivu sadržinu.

Najpre nekoliko reči o porodici Kastriota. Najstariji do sada poznati podatak o ovoj porodici sačuvan je u Historijskom arhivu u Dubrovniku. Reč je o poznatom dokumentu, tj. o zakletvi Aleksandra, gospodina Kanine i Valone iz 1368. godine, da će biti prijatelj Dubrovnika. Među svedocima ovog "pisanija" naveden je kaninski kefalija Kastriot.^[2] Ivan Kastriot naših dokumenata verovatno je potomak spomenutog kefalije iz Kanine. Poznati dokumenti ne dozvoljavaju da se nešto preciznije kaže o stepenu njihova srodstva.

Posmatrajući spoljne osobine povelje pod br. 82, opaža se da je pisana na pergamentu širine 25,8 dužine 34,2 cm, na srednjovekovnom srpskohrvatskom jeziku, ćiriličkim pismom, raškim pravopisom, kancelarijskim brzopisom, crnim mastilom u 25 redova uračunavši tu i potpis. Sačuvan je trag okruglog voštanog pečata čiji je prečnik mogao biti do 5 cm. Na poleđini je zapis savremen ili vrlo blizak vremenu postanka povelje: + Книга Кастриотова за села. Znatno iznad toga zapisa, rukom verovatno druge polovine XIX veka latinicom N (verovatno: numero), ispod toga 35, ajoš niže 6934 goda, najverovatnije rukom Porfirija Uspenskog. Okrenut za 180° nalazi se zapis monaha Nikandra, verovatno iz četvrte decenije XIX veka: Сеи хрисовуль есть господара Ивнна Кацтпиωта албанскаго, и копίе егω вь немъ есть. И пише како даеть монастирю нашему две села во Албании и суща съ церковьίю Прес(ве)ты, Б<огоро>д<и>цы тамо сущίа, и ωписуеть вс по синорами, и прочат. Zapis je podvučen valovitom crtom. Između teksta zapisa i crte olovkom verovatno XX veka: Br. 94. Uz povelju se čuva i prepis spomenutog monaha Nikandra. On je sebi dozvolio da prepisavši verno ceo tekst povelje doda i potpis po svojoj zamisli: Милостию Божијею Јоаннь Кастриоть господар албанскии и прочат.

Povelja ne počinje krstom, tj. simboličnom invokacijom, nego se na početku nalazi neka vrsta kombinacije između verbalne invokacije i intitulacije: Po neizrecivom milosrđu vladike moga Hrista, ja, grešni i nedostojni, ne smem se nazvati rob Hrista Boga moga, Ivan Kastriot, sa mojim sinovima Stanišom i Repošem, Konstantinom i Đurđem. Takoreći u jednom dahu odmah se na ovakav početak nastavlja naracija-ekspozicija: Potrudih se, po gospodinu Bogu mome svedržitelju i pomoću gospođe Bogorodice Lavri hilandarskoj. U produžetku ekspozicije sledi priča o savetovanju sa sinovima, o čitavom postupku i odluci da se u okviru mogućnosti učini poklon svetom manastiru. Zatim dolazi dispozicija u kojoj su navedeni pokloni, a to su u ovom slučaju sela Radostuše sa crkvom posvećenom Presvetoj Bogorodici, i selo Trebište. Sela su poklonjena sa velikim povlasticama - imunitetima. Kao što će se iz daljeg izlaganja videti, očigledno je da su u to vreme, reč je o prvoj polovini XV veka, tradicije srpske države iz vremena carstva još veoma snažne, pa se to ogleda i u ovoj povelji. Kao i u poveljama srpskih srednjovekovnih vladara, tako se i ovde imuniteti mogu podeliti na sudske i ekonomske. U sudske imunitete ubrajaju se izuzimanje ispod vlasti kraljevskih, tj. državnih činovnika. U ovom slučaju: kefalije, vlasnika i psara, a u ekonomske oslobađanje od desetaka i to: žitnog, vinskog i pčelinjeg, kao i drugih dažbina kao što su: travarina, torovnina i dinari pokloni. Taranovski je verovatno u pravu kada smatra da desetak ne treba doslovno shvatiti kao desetinu proizvoda, nego samo kao izvestan deo (procenat) ubrane letine. Na takav zaključak upućuje pomen velikog i malog desetka u Svetostefanskoj hrisovulji.^[3] Travnina je bila nadoknada za korišćenje pašnjaka. Njena vrednost određivana je u zavisnosti od vrste i količine stoke a verovatno i od veličine pašnjaka. Ne bi trebalo isključiti ni mogućnost odredbe ad hoc ili čak i pogodbe, jer razni dokumenti pružaju različite podatke. Na mogućno značenje termina torovnina ukazuje podatak po kojem se ova dažbina plaćala kada se jagnjila ovca na crkovnoj zemlji. Dinar pokloni, verovatno je označavao neku vrstu milostinje. Jedino su crkvi ostavljena prava u skladu sa zakonima tih sela. Nije nam, međutim saopštena i sadržina tih prava, tako da to za sada ostaje nepoznato. Na kraju dispozicije zapisana je opšta povlastica da su sela oslobođena svih rabota malih i velikih. Na osnovu takve formulacije možda ne bi bilo pogrešno zaključiti da su i sve dažbine nabrojane u ovoj povelji bile ispunjavane u vidu radne rente.

Rečenica: И сије моје записаније да пръбивајет' тврьдо и непоколебимо, podseća na koroboraciju, ali je ustvari uvod u sankciju. Sama formula sankcije je uobičajena kao i u većini raških povelja za manastire i crkve a njene kaznene odredbe su samo duhovnog karaktera. Ipak, treba spomenuti da se među kletvama, namenjenim pretežno posmrtnom životu prekršilaca odredbi povelje nalazi i želja koja može doneti i nesreću na ovom svetu. Radi se o želji da prekršilac oboli od prokaze Geozijeve, tj. od lepre. Ovo je jedinstven slučaj među sankcijama srednjovekovnih povelja pisanih na našem jeziku.

Datum povelje sadrži samo godinu 6934, tj. godinu od stvaranja sveta. Zato se kao datum izdavanja povelje mora uzeti u obzir sve vreme od 1. septembra 1425. do 31. avgusta 1426. godine.

Sačuvane arbanaske povelje pisane ćirilicom u ovo vreme nemajy klasičan potpis kao što je to slučaj kod svečanih povelja vizantijskih i srpskih vladara srednjega veka.^[4] Potpis ove povelje po formulaciji podseća na overu: Pisav podpisah običnim pečatom gospodina Ivana. Navikli smo da pečat smatramo overom potpisa i čitavog dokumenta. Ovde je pečat zamenio potpis. Inače je tekst potpisa stavljen na uobičajeno mesto, a između reči podpisah i običnom nalazi se srazmerno veliki prostor za smeštaj voštanog pečata i dva proreza za smeštaj sigurnosne trake na koju se nalivala voštana masa neposredno pre otiskivanja pečata. - Sačuvani pečati porodice Kastriota potiču tek iz vremena Skenderbega ali je jasno iz stilizacije ovog potpisa da su u kancelariji Ivana Kastriota upotrebljavane dve vrste pečata. Nama je po imenu poznat samo običan. Ime druge vrste nije za sada poznato.

Čitanjem povlastica pobrojanih u povelji Ivana Kastriota stiče se utisak da su one prosto prepisane iz neke srpske carske hrisovulje. Isto tako vidi se želja za samostalnošću izdavača, kada kaže da je oslobodio ova sela od svih "mojih" rabota malih i velikih. Ipak on je u to vreme već turski vazal, na što ukazuje i izuzetak od imuniteta za harač carev, tj. sultanov, što je van njegove moći. Sela nisu bila oslobođena ni od "grada" što je izgleda takođe bila carska rabota. Pretpostavka po kojoj se ova rabota odnosila na obsluživanje starog grada Debra na rečici Graždanki u Albaniji, čini se da nema osnova u izvorima.^[5]

Povelja koja se nalazi pod brojem 105 takođe je napisana na pergamentu, širokom 25,7 a dugom 34 cm, srednjovekovnim srpskohrvatskim jezikom, reklo bi se resavskim pravopisom, neurednim poluustavnim pismom, crnim mastilom u 31 redu uključiv i potpis. Između glavnog teksta dokumenta i potpisa ostavljen je prazan prostor na kome je pričvršćen okrugli voštani pečat prečnika 3,1 h 3 cm. Pečat nije dobro očuvan pa se na njemu uočava figura Bogorodice sa Hristom, verovatno na stolici i oreolom oko glave. Uz desnu i levu stranu figure nalaze se ostaci slova koja se ne prepoznaju sem što se vidi da je tekst tekao u horizontalnim redovima ali najpre desnom pa tek onda levom stranom figure. Na poleđini se nalazi beleška rukom monaha Nikandra, verovatno iz četvrte decenije XV veka, koja glasi: Писмо ωт монастирь согласно за арбанашки пиркь / како са го продале ωт монастирь господару Иωанн Кастрίту албанскому кназу за 60 флоринъ, и паки приложен на монастырь.^[6]

Na početku se nalazi krst, dakle simbolična invokacija a zatim i verbalna, koja se nastavlja u intitulaciju: Po blagodeti i čovekoljublju vladike našega Isu Hrista i izvoljenjem prečiste Bogomatere i molitvama svetih i prepodobnih i bogonosnih otaca naših Simeona i svetitelja Save i izvoljenjem i ljubavlju moje gospode časnoga Sabora lavre hilandarske, starih i mladih i meni među poslednjima smernome jepomonahu Atanasiju... koji igumanujem u domu prečiste vladičice naše Bogorodice... Odmah zatim dolazi naracija iz koje saznajemo da je u vreme postanka dokumenta hristoljubivi gospodin Ivan Kastriot sa svojim sinovima Repošem, Konstantinom i Đorđem, zaželeo da kupi pirg Sv. Đorđa sa vinogradima, maslinjacima i "opravdaniem" = pravima koja pripadaju pirgu, tako da sva ta dobra čine četiri adelfata. Posle smrti pojedinih adelfatara, svaki adelfat ponovo je postajao vlasništvo manastira. Imena pokojnih adelfatara biće trajno spominjana i upisana u pomenik manastira. Kao protivuslugu Kastrioti će dati 60 florina.^[7] U dispoziciji, koja je relativno kratka, kaže se da su se svi članovi Sabora manastira posavetovali (s'veštavše se v'si kupno) i odlučili da predlog adelfatara prihvate, te da su sve to zapisali. Na taj način članovi Sabora manastira Hilandara postali su i svedoci, a i sama dispozicija je neposredno prešla u formulu svedoka. Od sankcije je ostala samo uvodna rečenica sa molbom budućoj braći igumanima da ne pokvare postojeći dokument, nego da ga još bolje potkrepe. Verovatno zato što se radi o manastirskom bratstvu, koje bi trebalo da uvek smerno i na oproštaj spremno bude, povelja ne predviđa nikakve kaznene odredbe: Na praznom prostoru je pečat a zatim sledi potpis smernog igumana hilandarskog Atanasija.

Povelja nije datirana. Nespominjanje imena Ivanovog sina Staniše ne može da posluži kao argument za datiranje, sem ako se za takvu tvrdnju ne objave čvrsti dokazi.^[8] Stoga će biti najbolje da se za datum izdavanja ove povelje zadrži vremenski okvir između 1426. i 1431. godine.

***

Istoričaru je uvek zanimljivo da sazna šta je od onoga što je našao zapisano u dokumentu živelo do njegovoga vremena, ili bar koliko dugo je to živelo. Od darova poklonjenih manastiru Hilandaru sačuvana su oba sela. Selo Radostuše danas se zove Rostuše dok selo Trebište i danas postoji pod istim imenom. Sela se nalaze severoistočno od Debra u Makedoniji, u dolini reke Radike na istočnim padinama planine Dešat. Udaljena su jedno od drugog oko 3 km. Za razliku od srpskih srednjovekovnih povelja ovde nemamo sačuvane nikakve podatke o stanovništvu, tj. podatke o ljudima koji su bili zaduženi za ispunjavanje radnih obaveza prema novom feudalnom gospodaru - hilandarskom manastiru. Stoga se pokušalo sa izvorima novijeg datuma. Na sreću sačuvan je i objavljen turski popisni defter iz 1467. godine, za vilajet Reku, u kojem se među posedima Karađoz-bega spominje i selo Radostuše.^[9] Tako saznajemo da je svega četrdeset godina posle izdavanja dokumenta Ivana Kastriota u selu živelo petnaest porodica sa ukupnim zaduženjem od 1.530 akči. Starešine domaćinstava tada su bili: Staniša Đurković, Stepan Đurković, Nenče Koklar, Tošan Koklar, pop Petar, Nenče Plaše, Nikola Kovač, Bojčin sin Rajin, pop V'lkota, Đuro Kovač, Đore Kirak, Staniša Vladislav, njegov brat Todor, Đuro jedinac Todorov, Dragija sin Bojčina.

U sledećih sto godina selo je doživelo razne izmene. U popisu iz 1519. godine zapisano je četrdeset hrišćanskih i jedna muslimanska porodica, a 1583, samo šest hrišćanskih i osam muslimanskih porodica, od kojih su četiri islamizirane.^[10] Defteri XVI veka nisu nažalost objavljeni pa se ne može ništa više reći o stanovništvu. U XIX veku toliko zaslužni Jastrebov zabeležio ovo selo pod imenom Raostuši i Radostuša, sa stanovništvom od četrdeset muslimanskih i osamdeset hrišćanskih kuća. Stanovnici su znali da je u selu nekada postojao manastir Uspenja Bogorodice.^[11] Iz drugih izvora saznajemo da je krajem XIX veka počelo "poturčavanje toponima". Tako Dupen kamen postaje Dikilj taš a Drenje K'zldžik. Muhamedansko i hrišćansko stanovništvo ne razgovaraju međusobno, deca se ne igraju, "kao da se ne poznaju i kao da imaju tešku pizmu". A svi govore slovenski jezik. (Reč je o Mijacima). Ovo su podaci iz 1925. godine kada je selo Rostuše imalo oko 1000 stanovnika, od toga hrišćana oko 1/5, tj. 20%.^[12]

Od crkve o kojoj se govori u povelji, oko 1923. godine ostali su samo temelji čija je skica objavljena. Dimenzije crkve bile su širina 10, dužina 15 m, ali treba reći da ima tri različita sloja gradnje, kao i da se unutar spoljnih temeljnih zidova nalaze i unutrašnji zidovi čija dimenzija na skicama nije precizno obeležena ali se može zaključiti da je približna širina bila između 7 i 8 m a dužina do 10 m.^[13] S razlogom možemo pretpostaviti da je crkva iz XV veka bila onih manjih dimenzija. Tradicija po kojoj je u Radostuši nekada bio veliki manastir čak sa 360 monaha, iako preterana, ukazuje na crkvu novijeg datuma. Takođe je zabeležena tradicija da su sve relikvije radostuškog manastira prenete u manastir Sv. Jovan Bigorski, da je crkva neko vreme bila zapuštena i pretvorena u džamiju.^[14]

Selo Trebište takođe je zabeleženo u popisnom defteru iz 1467. u vilajetu Reka.^[15] I ovo selo je imalo petnaest porodica a davalo je prihod od 1722 akče. Starešine porodica su bili: pop Bogoslav, Radič (ili Radica) Ivančević, Radič Bogojević (ili Bukurović), njegov bratTodor, Miladin brat spomenutog, Volče Bukurović (ili Bokorović), Rajčin Bukurović, Mirko Stanislav, Stajko Macanović, Staniša Tanušević, Rale Đurović, Kale brat spomenutog, Vlaš(e) Jovanović, Petar Stanislav, Lazar Macanović.

U defteru je selo zapisano kao Trabšta, a u novijim Trbšta. Ono je 1519. godine imalo 55 hrišćanskih porodica, 1583. 41 hrišćansku i pet muslimanskih porodica. Dakle, i ovo selo je u XVI veku trpelo znatne promene. U selu postoji izvor Paraspur, a i imanje pod istim imenom, koje pripada manastiru Sveti Jovan Bigorski. Jastrebov^[16] beleži Trebište kao naselje sa 70 muslimanskih i 50 hrišćanskih kuća, a 1925, to je bilo selo sa oko 900 stanovnika od kojih su 600 bili islamizirani Sloveni a ostali hrišćani.

Od druge povelje u Svetoj Gori su ostale ruševine arbanaškog pirga u gori iznad manastira Hilandara i grob Repoša, jednog od sinova Ivana Kastriota. Nad grobom je izrađena freska, na kojoj dušu pokojnikovu Bogorodici Odigitriji preporučuju sv. Đorđe, sv. Simeon Nemanja i sv. Sava.^[17] Natpis nad grobom: Predstavi se Repoš duks ilirski, u godini 6939 (1. IX 1430 - 31. VIII 1431), svakako je novijeg datuma, što potvrđuje titula "duks ilirski".

Pretpostavka da je kao monah u Hilandaru umro i sam Ivan Kastriot zasniva se na podacima jednog zapisa u kojem se kaže da je umro Kastriot... Ioakim monah. Po sličnosti imena Ioakim i Ivan, zatim po datumu u tome zapisu 2. maj, i po jednom drugom zapisu u kojem je pod 2. majem zabeležena smrt Ivana Kastriota, može se sa dosta sigurnosti podržati navedena pretpostavka.^[18]

Svi istraživači koji su se bavili ovim dvema poveljama primetili su da u drugoj povelji nema pomena o Ivanovom sinu Staniši. Smatralo se da je Staniša poturčen odmah posle 1426, verovatno oko 1428. godine. Dokumentacija za takvu tvrdnju nije navedena. Pojavilo se i mišljenje da je Staniša "nestao".^[19] Međutim, po poznatim podacima, Staniša nije nestao, jep se kao sin pok. Ivana Kastriota spominje ujednom venecijanskom dokumentu od 12. februara 1445. godine. Iz ovog podatka ne može se izvesti nikakav zaključak o eventualnom Stanišinom poturčivanju, iako se u istom dokumentu Skenderbeg pominje kao "Georgius".^[20]

O Arbanaškom pirgu u XVI veku brinu vlaški vladari. Vlaški vojvode Negoje Basarab i Radul nisu se oglušivali o molbe za pomoć Arbanaškom pirgu. Tako je Negoje Basarab 1512. godine odredio godišnji "obrok" od 1.000 aspri i 100 aspri za trošak bratiji manastirskoj. Vojvoda Radul odredio je 1525. godine obrok u iznosu od 1200 aspri pirgu a igumanu Makariju 1.000 aspri. U godini 1525. spominje se ovaj pirg sa proširenim kultom. Do tada se uvek u izvorima govorilo da je pirg bio posvećen sv. Georgiju, a od ove godine spominje se i kult sv. Nikole. Godine 1528. obrok je povećan na 3.000^[21] aspri, a dodatak bratiji na 300 aspri. U rumunskoj istoriografiji povećanje nagrade za igumana Makarija, dovodilo se u vezu sa delovanjem štampara Makarija, pa se on čak pominjao i kao mitropolit.^[22] To međutim, izlazi iz okvira naše teme, pa se time i nećemo baviti ovom prilikom.

Ako se iz ovog skromnog priloga može sagledati bar jedna dimenzija susedskog života Arbanasa i Srba^[23] u trećoj deceniji XV pa i Rumuna u drugoj i trećoj deceniji XVI veka, onda se može reći da je cilj delimično dostignut.

Napomene

1. St. Novaković, Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Beograd 1912, 467-468 (izvod br. 82): Korablev. B., Actes de Chilandar, Deuxiemepartie, Actes slaves. Petrograd 1915, 561-562 i 562-563 (br. 82 i 105); V. Mošin, Akti bratskog sabora manastira Hilandara, Godišnjak Filozofskog fakulteta u Skoplju IV, 4 (1940) 177, (br. 105 sa fotografijom); J. Radonić, Đurađ Kastriot Skenderbeg i Arbanija y-XV veku (istorijska građa) Srpska kraljevska akademija, Spomenik XCV, drugi razred 74, Beograd 1942, str. 2, br. 3 = br. 82, str. 3, br. 4 = br. 105.

2. Lj. Stojanović, Stare srpske povelje i pisma I (1929) 114-115, 6p. 119.

3. T. Taranovski, Istorija srpskog prava u Nemanjićkoj državi I, Beograd 1931, 56; Novaković, n. d. 628, LXXXVII. O desetku v.: M. Blagojević, Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji, Beograd 1973, 339.

4. Lj. Stojanović, n. d. I, 115 i II, (1934) 213-216. Upor. i: dr Rade Mihaljčić, Slovenska kancelarija arbanaške vlastele, Simpozium o Skenderbegu (uporedni naslov na albanskom), Priština 1969, 219-227.

5. Rad M. Grujić, Svetogorski azili za srpske vladaoce i vlastelu posle kosovske bitke, Glasnik Skopskog naučnog društva XI (1932) 65-96, 81.

6. Tekst zapisa podeljen je u dva nepravilna pravougaonika u istoj visini. Uspravna crta označava podelu teksta.

7. Grujić, n. d., o povelji Ivana Kastriota, str. 81. O adelfatima opširnije v.: M. Živojinović, Adelfati u Vizantiji i srednjovekovnoj Srbiji, Zbornik radova Vizantološkog instituta, 11 (1968) 241 -270. Posebno o ovim dvema poveljama str. 248, 252, 254, 256, 261, 262, 264.

8. V. R. Petković, "Arbanaski pirg" u Hilandaru, Arhiv za arbanasku starinu jezik i etnologiju I (1923) 196-197; Grujić, n. d. 81; Živojinović, n. d. 248, nap. 38.

9. M. Sokoloski, Turski dokumenti za istorijata na makedonskiot narod, Opširni popisni defteri od XV ven, tom III, Arhiv na Makedonija, Skopje 1976, 389, 396 i primedba izdavača o imenu sela.

10. Isto, primedba uz tekst dokumenta.

11. И. С. Ястребовъ, Стара Сербия и Албания, Spomenik SKA XLI, (1904) 126 i 127. J. G. Han, Putovanje kroz porečinu Drina i Vardara, Beograd 1876, 379.

12. J. Hadži-Vasiljević, Muslimani naše krvi u Južnoj Srbiji, Brastvo XIX, Beograd 1925, 21-94, pod br. 8 na str. 39. U Rostuši je 1981. godine bilo 357 Muslimana, 408 Makedonaca, 19 Albanaca, 1 Srbin, 1 Hrvat i 2 Slovenca.

13. V. Popović, Ruševine u Rostuši, Starinar III, 8-9 (1933) 192. V. R. Petković, Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda, Srpska akademija nauka, Beograd 1950, 43, nap. 603, sl. 110.

14. T. Smiljanić, Mijaci, Crna Reka i Mavrovsko polje, SKA, Srpski etnografski zbornik, knj. 35, Naselja, knj. 20, Beograd 1925, 33, 107.

15. M. Sokoloski, n. d. 396.

16. Jastrebov, n.d. 126 i 1 27; Han, n. d. 379. Hadži-Vasiljević, n.d. str. 39 pod br. 10. Selo Trebište je 1981. godine bilo nastanjeno sa 1037 Muslimana, 51 Makedoncem i 4 Albanca.

17. D. Bogdanović, V. Đurić, D. Medaković, Hilandar, Beograd, 1978, 130.

18. O smrti Ivana Kastriota govore tri zapisa. V.: Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, knj. I, 6r. 270 i 271. Zapis pod br. 271, ima kao datum Ivanove smrti 9. maj. Isto knj. III, br. 5056, kaže se da je 2. maja umro Kastriot... Joakim monah. Isto, br. 5055, govori se o smrti Repoša (... nečitljivo, ali je moguća dopuna: sin) Ivana Kastriota. Izgleda da je pogrešno uputio Stojanović na zapis br. 5048, koji govori o smrti Đurđa Repoša 17. februara. Zapis o tome događaju Stojanović je datirao u 1494. godinu. Međutim Lj. Kovačević, Nekoliko srpskih natpisa i bilježaka Starine JAZU H (1878) 271, zapis je datirao 1394. godinom, kao što je posredno učinio i sam Stojanović u svom Katalogu Narodne biblioteke u Beogradu, IV Rukopisi i stare štampane knjige, Beograd 1903, str. 2, br. 4 (495) Psaltir i časlovac s posledovanjem. Danas ovaj rukopis izgleda nije sačuvan. Đurađ Repoš nije Đurađ Kastriot.

19. Up. Živojinović, n. d. 248, nap. 38, i R. Grujić, n. d. 81.

20. Radonić, n. d. str. 8, br. 12.

21. O tome v.: Petre S. Nasturel, Le Mont Athos et les Roumains, Orientalia christiana analecta, t. 227, Roma 1986, c. 135: isti, Apercu critique des rapports de la Valchie et du Mont Atos des origines au debut du XVIe siecle. Revue des Etudes sudest europeennes II (1964)no 1-2, 14-115, nap. 109, još nije uspeo da ubicira manastir pod imenom "Tour de l' Albanais" poznat pod imenom Sv. Đorđe, ali je znao za spomenutu Basarabovu povelju iz 1512. godine. Dokumenta su objavljena: Documenta Romaniae historica, B. Tara Romaneasca, vol. II (1972) no 109, 234 i 235 ed Stefan Stafnescu i Olimpia Diaconescu. Isto III (1975). no 57. ed. Damaschin Mioc.

22. O igumanu Makariju v.: D. Mioc, Date noi cu privire la Macarie tipograful. Studii. XV-2 1963, 430, 431.

23. Zanimljivo je da se u: Три древнихъ сказанія о Святои Горъ Атонскои и краткое описаніе Св. Горы составленное въ первое посъщеніе оной Василіемъ Барскримъ (1725-1726 g.) Moskva 1895. na str. 6, pod br. 11 i 12, u popisu manastira na Svetoj Gori, navode manastiri Karakala kao arnautski a Filotej kao Arbanaski. U istoj publikaciji kada se opљirnije govori o spomenutim manastirima nema sličnih podataka. Nije moguće u ovom trenutku reći da li se radi o tradiciji bez realnog osnova, ili se iza ove tvrdnje kriju i neki ozbiljniji argumenti.