|
|
 |
 |
 |
 |
|
|
T. P. VukanovićSlovenska simbioza porodice
|
T. P. Vukanović
|
Postojbina Đurđa Kastriota Skenderbega je Epir.[1] U ovoj oblasti postoji obilje toponomastičkih naziva i oronima slovenskoga porekla. To pak jasno svedoči da je u Epiru postojala u neko starije srednjovekovno doba, slovensko-arbanaska simbioza.[2] Ona je nastavljena kroz ceo srednji vek, što je bilo uslovljeno feudalnim ustrojstvom srednjovekovnih srpskih država, s jedne, i arbanskih zemalja s druge strane. Srpski car Stefan Dušan, u ove arbanaske zemlje, slao je često svoje kefalije i ćesare. Ded Skendarbegov, kao što je iz istorijskih izvora poznato, bio je kefalija u to doba u Janini (južna Arbanija).
Srpska simbioza porodice Kastriota počiva na ženidbenim vezama. Naime, Ivan Kastriot (1407 — 1437), bio je oženjen Voisavom, kćerkom jednog sprskog vlastelina iz Donjeg pologa u Makedoniji (područje grada Tetova).3 Ove veze su bile od uticaja te su sinovi Ivana Kastriota i žene mu Voisava Tripalda[4] (od Voislava — Vojislava) dali imena svojim sinovima: Staniša (Stanissa), Repoš (Repossius), Konstantin (Konstantinus) i Đurađ (Georgius)- Kao što se vidi iz navedenih primera, od šest pomenutih imena porodice Đurđa Kastriota Skenderbega, tri člana imaju čisto slovenska lična imena: majka Skenderbegova Voislava i braća Staniša i Repoš.[5]
Ove ženidbene veze bile su od uticaja, te je Ivan Kastriot sa svoja četiri sina: Stanišom, Repošem, Kostadinom i Đurđem, učinio obilat prilog manastiru Hilandaru, prilažući mu selo Radostušu (današnja varošica Rostuše) i Trebište, u predelu Dolnoj reci, SI od Debra[6] Oba ova sela, sa crkvom Sv. Bogorodice u Rostuši, I. Kastriot je oslobodio od svih malih i velikih rabota i danaka, osim "harača careva" i "grada" (obaveznih rabota na održavanju Debarskog grada).[7]
Najezda Turaka u zemlje Balkanskog poluostrva, dakako, zahvatila je i njihovo nadiranje u Arbaniju. Pod uticajem navedenih ženidbenih veza i uplivom slovenske simbioze, I. Kastriot je sa svoja tri sina: Repošem, Kostadinom i Đurđem, kupio u Hilandaru, za sebe i svoje sinove, bratstvene udele, što im je davalo pravo da se tamo skolne i prebivaju, u slučaju ako bi im Turci oteli njihove zemlje i proterali ih iz otadžbine. Sporazum o ovoj kupovini obavio se 1430. god. u Hilandaru. Tom prilikom je I. Kastriot sa navedenim sinovima, sklopio ugovor sa hilandarskim igumanom Atanasijem. Prema tom ugovoru, uprava manastira Hilandara ustupila je I. Kastrioti i njegovim sinovima, za stanovanje za "šeset florina'' pirg Sv. Đorđa.[8] Ova kula je sačuvana sve do današnjih dana u Hilandaru i nosi naziv Arbanaški pirg.[9] Pored toga, Ivan i njegova tri sina, imali su pravo na četiri adrfata, maslinjake, vinograde i ostale prinadležnosti koje su pripadale tome pirgu.[10]
Adrfati (bratstveni udeli), bili su određeni za ličnosti, pa je navedenim ugovorom bilo određeno, kada jedan od navedenih članova iz porodice Kastriota umre ("čim jedan obraz ode"), gasio se i njegov bratstveni udeo. Znači, kada sva četiri "obraza" iz roda Kastriota pomru, Arbanaski pirg i bratstveni udeli imaju se vratiti ponovo na raspolaganje upravi manastira Hilandara. Na koncu, imena sva četiri bratstvena udeoničara ostala su i dalje zapisana u manastirskom pomeniku, dokle god bude trajao manastir Hilandar.[11]
Ko je sve od pomenutih članova porodice I. Kastriota obitovao u manastiru Hilandaru, teško je reći, jer o tome postoje šturi podaci. U unutrašnjem narteksu glavne hilandarske crkve, u severnom zidu, nalazi se jedna niša, polukružnog oblika, s freskom Bogorodice s Hristom. Oko ove freske nalaze se likovi Sv. Simeona i Sv. Save srpskog. Ispod likova nalazi se natpis: »Prestavi se rab' božii Repoš', douks' ilirskii, 6939«[12] (1431. god,). Prema ovim podacima, Repoš je neko vreme živeo, a potom i umro kao svetovnjak u Hilandaru.[13]
Navodimo i sledeći primer o životu članova porodice Kastriota u Hilandaru, koji isto tako govori o njenoj simbiozi sa srpskim etnosom. Naime, u Hilandaru je umro 2. maja monah Joakim Kastriot, što se vidi iz jednog zapisa hilandarskog rukopisa (dospeo u Rumjancevski muzej u Moskvi): »Sego 2. (maja) prestavi se Kastriot, mni (ški) že Ioakim monah".[14] Svakako, radi se o Ivanu Kastriotu, koji se verovatno pred smrt povukao u Hilandar i zamonašio.[15]
Kad je reč o slovenskoj simbiozi porodice Đurđa Kastriota Skenderbega, treba imati na umu i činjenicu, da je kod balkanskih naroda, posebno kod srednjovokevonih Srba, mestimično bio običaj velikog šarenila u davanju ličnih imena. Tako, dešavalo se da otac ima srpsko ime, a sin strano. Zatim, bilo je slučajeva da otac ima srpsko ime, sin strano i unuk strano. Isto tako, bilo je slučajeva da otac ima strano ime, a sin srpsko.[16] Na kraju, bilo je slučajeva da ded ima strano ime, a unuk srpsko ime i slično. No, nigde se u srednjovekovnim izvorima ne pominje ovako očita simbioza Arbanasa i Srba u davanju ličnih imena, kao što je to slučaj kod porodice Đurđa Kastriota Skenderbega. Koreni ove simbioze su duboki. Oni počivaju s jedne strane na etničkoj simbiozi slovenskih etničkih skupina i plemena u Epiru, baštini Ivana Kastriota, oca Skenderbegovog i arbanaskih etničkih skupina i plemena s druge strane. Naporedo s tim, ova rodovska simbioza temelji se i na ženidbenom migracionom kretanju, na matrilokalnim prežicima očuvanog kod roda Kastriota. Kao što smo naveli, Skenderbegova majka Voislava, vodila je poreklo od slovenskog roda, sprskog roda, iz Donjeg pologa u Makedoniji, pa je taj momenat imao uticaja na davanje ličnih imena njenim sinovima.
Sve ostale navedene veze ovog uglednog vladajućeg roda srednjovekovne Arbanije, sa manastirom Hilandarom, kao srpskim srednjovekovnim kulturnim i religioznim žarištem, azilskog karaktera i srodne funkcije,, u stvari su nadragadnja ove simbioze.
Do slovensko-arbanaske simbioze u srednjem veku, ponajčešće je dolazilo tamo, gde su slovenske i arbanaske etničke skupine i plemena živeli u naseobinskom šarenilu, bolje reći etnografskom šarenilu. To je omogućavalo i srednjovekovno slovensko, napose srpsko društveno i zakonodavno ustrojstvo. Naime, pred srpskim srednjovekovnim zakonskim odredbama, Arbanasi i Srbi imaju ista prava i dužnosti. Međutim, taj slučaj nije s ostalim balkanskim etničkim skupinama (npr. Vlasi), koji u pogledu zakonskih prava i dužnosti ne uživaju ravnopravnost sa Srbima i Arbanasima.
1 Jov. Radonić: Đurađ Kastriot Skenderbeg i Arbanija u XV veku. Spomenik SAN, knj. XCV. Beograd, 1942, str. VII.
2 P. Skok: Leksikologijske studije. Prilog povijesti slovenstva u Epiru. — Rad JAZU, kgj. 272. Zagreb, 1948, str. 79 — 85; cfr. H. Jinalcik: Fatih devri uzerinde tetkikler ve vesikalar I, 159; S. Pulaha: Les Kastriote devant la conquete Ottomane des annees 1420 — 1430. — Studia albanica 1. Tirana 1971, 113.
3 Rad. M. Grujić: Svetogorski azili za srpske vladaoce i vlastelu posle kosovske bitke. — Glasnik Skopskog naučnog društva XI, 5, Skoplje, 1932, 81.
4 Jov. Radonić: or. cit., str. 1—2.
5 P. Skok: op. cit. 82; Jov. Radonić: or. cit., str. 1—3, 5, 8, 250; St. Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjega veka. Beograd, 1912, str. 467.
6 St. Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjega veka, str. 467 — 468.
7-8 Cif. Rad. M. Grujić: or. sit., str. 81—82.
9 Vlad. R. Petković: Arbanaški pirg u Hilandaru. — Arhiv za arbanasku starinu, jezik i etnologiju I, sv. 1—2, Beograd, 1923, str. 196—197; cir. Rad. M. Grujić: loc. cit.
10-11 rad. M. Grujić: loc. cit.
12 Lj. Stojanović: Sari srpski zapisi i natpisi, knj. IV. Sr. Karlovci, 1926, str. 97, br. 10038; cif. Rad. M. Grujić: loc. cit. U jednom drugom zapisu kaže se: »V'' k e. (jula) pr'stavi se rab' Božіi Repoš... Ivana Kastrіota«.
— Lj. Stojanović: Stari srpski zapisi i natpisi, knj. III. Beograd, 1905, str. 74, br. 5055.
13 Cif.. Rad. M. Grujić: loc. cit..
14 Lj. Stojanović: Stari srpski zapisi i natpisi, knj. I. Beograd, 1902, str. 87, br. 271. U drugom zapisu stoji: »Pr''stavi se gospodin Ivan Kastriot
v' d'ni cara Amurata. V'' let(o)... (meseca maja). — Or. sit., str. 87, br. 270.
15.Cfr Rad. M. Grujić: op. cit., str. 81—82.
16 St. Stanojević: Lična imena i narodnost u Srba srednjega veka. Južnoslovenski filolog, knj. VIII. Beograd, 1928 — 1929, str. 151 — 154; cfr. G. Palikruševa, A. Stojanovski: Debarskata oblast vo šeesetite godini na XV vek. — Glasnik na Institutot za nacionalna istorija. XIII, br. 1—2, Skopje, 1969, str. 48.
